Метафизика српског језика

Аутор: Томислав Новаковић

 

НЕ САМО ДА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ НЕМА НИЈЕДНЕ РЕЧИ КОЈА ПОЧИЊЕ СА А И Е, НЕГО У НАЈБИТНИЈИМ РЕЧИМА УВЕК СТОЈИ Ј ИСПРЕД А И  Е! [1]

 

У српском језику јака веза од Ј ка А утемељује праоснову Ја=Ја (једне исте властитости) а веза од Ј ка Е најстарије је, јесте за сваку логичко-граматичку везу субјекта и предиката у свим реченицама језика или појмовима, судовима  знања.

Ја за почетно јасно, јавно, гласом јављање, кука јаког Ј (подједнако) испред А и испред Е (или барем нужно уз А и Е).

Са праосновом је, да, јесте или не, није се истином изједначују једнаки, или разликују неједнаки појмови.

Сасвим је очигледно да и та прапочетна логичко-граматичка веза од јаког Ј ка А за самосвест и ка Е за најстарије је, јесте било које једнако истином, исто, мора у основи сваког вољно-логичког или онтолошког један.[2]

Јасно почетно Ја за јаву, будност гласом представљање, јављање. Праоснова  што остаје у мени, стаје, стоји или се кроз најстарије је, јесте поставља и наставља испред мене да саставља и раставља сваки даљи појам, суд. Кука јаког вољног  Ј ка А у надлогичком Ја и од Ј ка Е у логичком Је за прву везу у слову, међу словима и сваком даљем знаку, уопште артикулисаном звуку за везу слова у речи, речи у реченици, или свих реченица у живом говору, језику. Та вољно–логичка праоснова једне исте властитости је оно најстарије сједињујуће, уједињујуће, јединеће један ка мноштву свих осталих мисли, речи, осећаја. Ујединити, сјединити, јединити, ослонац јаком почетном осом, основом од Ј ка А и Е у Ја, Један, Јесам, Јести, Јесте. Кука прапочетног Ј ка Аи Е у праосновном Ја и праосновном Је најстаријом осом, ослонцем као из ништа пре свега да држи, садржи свако најмање (било које нешто)  и највеће (све). Хвата, схвата, обухвата све у једном и једно у свему, брзо једном јаком осом, основом, ослонцем, умећем ума у мени покреће се и зауставља за трен.

Вољно почетно Ј у Ја или у Је (јесте) је она кука, веза живе речи, говора која држи у јединству све речи, језика. То јако, јасно вољно-синтетичко Ј испред логичко, аналитичког А или Е значи да једна иста властитост у српском језику не утемељује само хоћу–нећу, све наше вољно одлучивање, деловање него или праосновни идентитет самосвесног Ја мислим, свако је, јесте или не, није у било којој вези речи у реченици или у судовима, закључцима знања. Свако је и свако да за појам, суд, закључак било које (какве, колике…)  ствари, бића, појаве увек подразумева неко старије је-да-н. А праоснова самосвести тражи једну вољу, вољно Ја, једну јединећу исту властитост. Та прасинтетичка основа стоји пре сваког  суђења и све логике схвата, хвата, обухвата у (з) једно, за једно–заједно све знакове, знамења, значења, знања.

Јака кука  испод свега за чврсто стајање, постајање, постојање, остајање сваке ствари, појмада суштински раставља и саставља, наставља, поставља хвата, схвата, обухвата све. Ослонац иза, испред мене најстарије куке, везе сваке  чулности и сваке свести. Почетна оса за чврсто стављање, постављање, постајање, настајање, остајање, опстајање, стајање, постојање; да сједињује, уједињује најмање и васцело, васељенско, највеће.

Да ли постоји нека праосновна кука, веза у живом говору, језику да држи, садржи све живо, неживо? Или, барем неко прапочетно слово за праоснову везе осталих слова, речи у сваком говору језику, из старије чисте воље и једне најстарије исте властитости?

Опет, ако је то најстарије Ј праосновна кука веза свега, о коју се качи све, ослонац чисте воље и једне Ја=Ја исте властитости за сваку мисао, осећај, онда прво треба разјаснити ту праосновну куку самог Ј у Ја и самогЈ у Је, нужну уз А и Е, старију од А и Е.

Уопште, свака веза, смисао, појам везе тражи основу неког старијег јединства – једног. Пре свега синтетичко вољно Ј пре аналитичког А за праосновно Ја за праоснову сваке логичке везе представа у појму, појмова у суду. Ј испред А за јако гласом, јасно, јавно почетно Ја, за основу сваког је или да кроз старије јединство неког једног, један.

Слово Ј као кука јаке густоће вољно-логичке синтетичке праоснове за најстарије Ја и најстарије Је, јесте живог једног пре сваког другог јединства из чисте воље и једне исте властитости. Из куке Ј ка најсамосталнијим самогласницима А и Е се у српском језику прво утемељују најбитније речи, а за њима даље и сви остали самогласници, сугласници, артикулисани гласови говора, све речи језика. Пре имена куком Ј ка А првом заменицом Ја своје јасно и гласно представљање, јављања, па даље све најбитније речи језика: Јако, Јасно, Јавно... Или од Ј ка Е у Је, Јесте, Јесам, Једем,  Један, Јести, Језик, Језгро.., Или Ја и Је у једној речи Јаје. Ја  Је, јесте; или Ја Једе, Јебе.

На пример: иако су слова А и Е први, основни самогласници, а слово Ј сугласник, у српском језику нема ни једне речи која  почиње на А и на Е! Са друге стране, многе речи почињу са самогласницима: И, О, У.  Зашто је то тако?

Зато што  у основним, такорећи, најбитнијим речима, увек стоји Ј испред А и Е, као нужно на почетку и битније од А и Е!

Слово Ј као кука руке да саставља, спаја све куке главе, тела, свих удова. Ослонац у средини јаког десет руке, и доле ноге ка глави горе, једном један. Рука је, прсти, сво тело, удови у кукама; стисак срца као руке, прима, узима крв, држи и пусти. Држи се, садржи сав садржај из једне прапочетне куке од Ја ка А и Е, хвата, схвата, обухвата као прстима руке, саставља, спаја уз једно, за једно, заједно. Сједињује, уједињује, повезује најмање и највеће све. Праоснове куке, везе као из ништа свега. Виси са висине одозго, држи се, качи, ослања све о Божијој речи, руци.

Праосновна кука ослонац у слову Ј или веза у слову И. У српском прво по старијој основи куке Ј ослонац из руке сваког уда па глави за јасно наглашено почетно вољно Ј пре логичког А и Е. То Ј испред па А и Е наглашава  почетак од чисте воље ка логици. Праоснову чисте воље и једне исте властитости, синтетичког Ја=Ја пре логичког, аналитичког А=А. Основа почетног Ј десет, јасно изражене воље срца, душе, или почетне куке руке, сваког уда ка ка глави, једином, један. Јако почетно, синтетичко Ј испред А, сјединити, једини, ујединити спојити, а јако почетно А испред Ј, аналитичко раздвајати, растварати,  растављати, раздвојити...

У енглеском, на пример, обрнуто прво I које се чита као Ај,  (дакле А па Ј), иде се од А ка Ј, као од логике ка вољи. Од једног разума, главе, самосвести ка вољи срца, душе, тела. Код Италијана, Немаца са  почетним словом И за прво лице Io, Ich на први поглед изгледа да се не даје предност ни једној страни. Ипак, са самогласником на почетку то је, свакако, више наглашена  аналитичка страна разума, свести,

Такође, у енглеском, италијанском, француском… језику, нпр. глагол имати је, уз основни глагол бити, један од основних глагола за грађење реченице. У српском језику глагол имати је сасвим обичан глагол, као и било који други. Уз глагол бити, у српском језику је много више битно оно хтети, које наглашава вољу пре логике и у основи логике. Код нас је бити много пре  повезано са вољом, хоћу, вољним хтети, него са имати. Заправо, глагол имати у српском језику у својој етимологији наглашава прво имање имена, да се звањем, именом, имањем, давањем имена, именовањем праосновне властитости држе у духовном власништву, сабирају, бирају, призивају саме ствари или сви догађаји, доживљај у целовитом језику, позивају у целовитом језику…

Имање прво наглашава имање имена и именовањем, звањем духовно звање с којим се са свим осталим речима зову, позивају по имену све ствари, догађаји, доживљаји, сва значења, знања, имају све речи језика, држе скупоцено скупа у сећању, памћењу, замишљању или будућем одлучивању, деловању…

У српском језику пре оног лог, логичког слободно вољно у предлогу предлаже са: у, из, на, за, од, под, по, пре, пред, при, с (са)... у живом језику: уложити, изложити, наложити, заложити, одложити, положити, подложити, слог, слога, сложити, пресложити, предложити, приложити, разложити… или именице: улог, излог, налог, залог, предлог, слог, разлог …

Држи се, узима руком, састављају прсти у стисак. Хвата, свата, обухвата, речима, словима, истином, јасним знаком, знацима, знањем. Почиње представом,  па даље именом, речима, појмом, држи, садржи мислима, осећајима уједној вољи, свести све. Јака, јасна мисао, осећај кроз упечатљив утисак, отисак, траг који се памти, не заборавља. Почетна кука, знак да држи, садржи, једини, спаја све. Кук у средини тела, кука, веза удова горе и доле или унапред и уназад  ка  свему уназад и свему унапред.

Саставља укусом мноштво различитих, чак супротних ствари, јака, јасна из десет почетна кука руке, сваког уда или чула ка глави, свести, укусном једном, један. Једе се, саставља духом, телом, мислима, осећајима, сједињује у једно све различито, разноврсно мноштво у укусно јесте. Може се јести телом, духом па зато јесте, прима у тело, душу, проверава чулима, осећајима, мислима дали је све различито, супротно саставља у укусно,једно.

Схвата се, хвата, обухвата, држи, садржи куком Ј као руком и сваким сваким удом, или чулима, осећајима сав различити садржај кроз десет, ка горе глави, саставља у укусном једном, један, сабира, бере, бира духом, телом у једној слободној властитости.

Мирисом истине и укусом љубави дух у јединству са телом, мисао једно са осећајем, реч једно са животом.

Свето једно, једосмо, јесмо, и упијасмо истину, писмо, писмо за откривање, откровење.

Јести највише јесте, надумно укусно једно над сваким местом,  временом.

Једе се из најтврђег–најмекшег, зуба–језика. Је почетно јеси ти у јести, потврда, такође зубима и језиком за сваку тврдњу да јесте.

Јака оса, ослонац од десет ка укусном, једном, један да хвата, схвата, обухвата почетном куком Ј као прстима руке да кључним словима, речима држи сва остала слова, речи, садржи сав садржај. За спој слова у речима, речи у реченици којима се вежу, повезују поимају кључни појмови, имена у живом језику. Уједињује, сједињује, спаја из јаке, јасне осе, основе куке почетног Ј ка А у Ја, и Ј ка Е у Је, Јесам, Јесте.

Из куке десет (Ј) ослонац заветног уда, имена за једно од руке ка  глави. Јако десет од духа, душе, тела (мисли, осећаја, сваког чула), ка једином, једном надумно укусном Богу.

Јесте, јер је из свих страна укусно, једно. Јаком осом, основом мириса истине и укуса у љубави.

Родило се кад је родило, сазрело истином за вечно јесте, дало духовни род који се заувек може јести.

Кључ у руци, рамену, мишици од левог ка десном свих мишића, мисли, осећаја, мишљења, кроз ватру, воду испитано, кључа, врело, ври, окрет од ван ка унутра за тело и дух, јести укусно јесте.Почетно семе за зрео на крају род.

Врата у врату, гласу, речи сужење ка глави, завршна жетва, срп истине, сврха врха, круни се у круни.

Плодна кука од десет прстију руку, сваког уда ка горе глави, једином један. Укус  за срце, уста, тело и дух.

Јако угризом од све снаге десни, зуба, језика, свих углова главе, тела, од мисли, чела као косе горе у непокретној вилици и свих осећаја срца у средини тела или доњих удова из доње вилице, браде. Укусно једно из духа, тела, горње, доње вилице, горњих, доњих удова,  јако од чела до уста, косе, браде, вилично, лично.

Држе се заједно, садрже у једном, хватају, схватају, обухватају склопови главе, тела, свих удова. Почетак од лобање кичмом, ослонац сваке везе трупа, горњих, доњих удова. Везе мозгом, живцима свих чула, органа, срца, крвотока, свих удова, различитих осета тела. Из једне воље веза најразноврснијих мисли, осећаја, речи, одлука, дела.

Једно од двоје по основи венчаног уда, имена из заветног десет за зрео роду круни укусног једног, један. Кук на средини тела наспрам рамена горе спаја и раздваја горе и доле, напред и назад.

Круна истине за престо љубави, јак ослонац  да повеже унапред–уназад, горе–доле у једном.

Кука доњег уз горње, десет на рукама ногама свих удова уз горе главу једном један у пуној сили тела и духа. Сужење у струку за усправно, исправно право цело тело ка глави, челу. Јасно одвојен палац, и прсти руке, ка глави, челу од свега живог посебна  струка руке на земљи човека ка глави да хвата, схвата, обухвата, саставља све.

Дух истине одозго из савршене воље Божије бескрајно виши, дубљи, шири од сваке маште, изнад сваке маште. Исус каже: “Ниједан између рођенијех од жена није изашао већи од Јована крститеља; а најмањи у царству небескоме већи је од њега… “А од времена Јована крститеља до сад, царство небеско на силу се узима  и силеџије добијају га… Ако хоћете веровати, он  је Илија што ће доћи”^[3] Крсна вода уз дух за освећење ипо мирису истине и укусу љубави јединство људског и Божијег. Почело, из вечности чело Духа одозго... Благовести, па Божић, Крштење, Преображење, Распеће, Васкрсење; Вазнесење па Педесетница.

---

[1]Ово је само део ширег рада Метафизика језика на овом сајту: www.filozof.rs  

[2]  Ј испред А  и Е постоји у многим словенским језицима, али само у српском језику нема ниједна речи  на А и Е.

^[3]Свето Писмо, Јеванђеље по Матеју, гл. 11. стих. 11, 12, 14