Томислав Новаковић филозоф

Уторак | 21. Новембар 2017.

Tomislav Novakovic

Личност и технологија

Аутор: Томислав Новаковић

Идеал технологије је да замени Бога у природи и душу у човеку и као вештачка интелигенција влада светом и људима. Ипак, сва технологија тражи јединство у вољи, а воља у личности. Општи и нужни закони науке морају укључити стварање, а устав слободу личности за своје установљење...

 

 

Личност и технологија

 

Овај рад преиспитује однос: филозофије, теологије, науке, технологије, политике према личности. У првом делу, наспрам празног логичког ја у основи метафизике појма, утемељује једну слободну властитост у основи метафизике језика, са освртом на неке особености српског језика. Затим показује да скоро сва досадашња наука, филозофија личност поставља у други план у име нечег старијег, док је у религији, већином обрнуто. Иако сав практични живот подразумева слободну личност, природна наука непоновљиво, слободно живо своди на опште и нужно неживо. У завршном делу рад се бави основним поставкама Речника технологије, који разоткрива да кроз опште идеје науке, филозофије, уметности технолошки ум покорава конкретну личност. На самом крају се кроз надисторијску, надтехнолошку слободну вољу и супстанцијалну личност утемељује практична филозофија.

Кључне речи: метафизика језика, личност, филозофија, наука, технологија, политика.

            

Рад је штампан у зборнику: „Речник технологије - 33 године после“  Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.

 

 

Метафизика језика[1]

 

Свака логика, филозофија, наука претпоставља неки језик. И мишљење je неки разговор између речи.

По целини језика све-једно-једно-све је споља један свет и унутра једна свест.

Мада се почетна емоција схвата без речи, ако сећање кроз дубину, ширину речи не прошири осећање и осећање сећање, осећања ће ослабити и почетна ватра угасити. Ретка су она најдубља осећања која не траже никакве речи, јер целим животом, бићем стоје иза онога што се воли.

Жива реч треба да пробуди срце човека за скривено, откривено познање лицем к лицу кроз ватрени језик, дух.

Шта вреди да човек зна мноштво језика, ако нема оно највише духовно разумевање где се чак и различита бића разумеју између себе, као просветљен човек са просветљеним човеком.

Првостепени значај речи није у правилима писања, говора или слободној језичкој игри него много пре у садржају говора, у поштовању обећаног-испуњеног чврстог договора, уговора или дубоког питања-одговора.

Релативизација говора, а поготову свесна лаж, доводи у питање све суштинске вредности наших мисли, осећања.

Речи нису никако “само џепови“, логички прибор, оруђе да човек с њима купи, прикупља по потреби за неког, за нешто.

Оне су пре као паметне, вредне, организоване пчеле које носе у себи скривају, откривају наше најчистије мирисне мисли, осећаје, доживљаје, јаким сећањем, замишљањем чувају скупоцено скупа сву целину искуства.

Нико не зна како је настао језик, и да ли је уопште настао.

Свето писмо тврди да не само да реч постоји од почетка, него да је све настало по Божијој речи.

Једно је писмо, знакови, говора, језика, друго је сам говор.

Иако је по емпиричарима свака реч само слуга опажаја, или још примарније егзистенцијалне потребе, речи нису могуће без говорног јединства, а сам говор без онога који именује све, говори, одговара за све.[2]

Језик је, са зубима у устима, орган с којим се једе, пије, осећа укус, и говори; истовремено нешто најинстинктивније и најсвесније и најосећајније, најузвишеније. Ватрени сувишак срца за тело, душу и дух, за једење, пијење и говор, реч, љубав.

Говор, такође, није само говор речи. Све је, на крају, директно или индиректно знацима, информацијама неки говор.

Осети се глад, жеља, па се кроз сваковрсни “разговор“ даје упутство сигналима за свако биолошко, хемијско дејство, извршење.

Тај биолошки говор који повезује и најситније и најкрупније органе, подоргане, најразуђенији „разговор“ целине са сваком посебном функцијом, или најразноврснијих функција између себе у свеобухватном јединству живог или најситнијем делу неживог, остаје подједнако велика тајна као и наш говор речима.

Пре Ја мислим и закона, категорија логике стоји старије Ја говорим и категорије језика; пре сваког, имена, појма, име само по себи.

Вољно Ја из једне исте властитости нема никакав проблем да укључи другост, суштинско Ти, било коју, какву различитост, супротност или сличност, истост, или јединство, заједништво.

Да би се схватило (именовано) било шта, прво се мора схватити само именовање, име.

Тек се од конкретне личности и властитог имена по основи тврде речи, уговора обећаног-испуњеног договора утемељује чиста субјективност пре све објективности.

Властито име је и сада (још увек) нешто најнематеријалније у материјалном бићу, свету и не може никако бити својство, атрибут него као власник и ималац свих осталих именовања зове, призива, сабира, бере, бира у целовитом језику скупоцено скупа све-једно-једно-све.

Човек прво има име и из имена духовно имање.

Тајна речи је садржана у тајни имена, а тајна имена у светом имену самом по себи, као исходишту духа за све остале речи.

Звање духом светог имена је суштинско звање (и знање) човека.

То име се не може се свести на друге речи, објашњавати другим речима, него се управо све речи, имена утемељују из светог имена, имена самог по себи.[3]

 

Додатак: напомена о српском језику

 

Иако су слова А и Е први, основни самогласници, а слово Ј сугласник, у српском језику нема ни једне речи која почиње са А и са Е, иако многе речи почињу са осталим самогласницима: И, О, У!

Зашто је то тако?

Зато што у најбитнијим речима, у српском језику увек стоји Ј испред А и Е, као нужно на почетку и битније од А и Е. Прво од Ј ка А заменицом Ја своје јасно и гласно представљање, јављања, па даље: Јако, Јасно, Јавно... Или од Ј ка Е у Је, Јести, Јесте, Језик, Језгро, Јесам, Једе, Је.е....

Слово Ј, као кука руке, да спаја све везе главе, тела. Ослонац у средини јаког десет руке и доле ноге ка горе глави, једном, један. Држи се, садржи сав садржај из једне прапочетне куке од Ј ка А и Е, хвата, схвата, обухвата као прстима руке спаја за једно, заједно као из ништа најмање и највеће све.

Рука је, прсти, цело тело, удови у кукама; стисак срца као руке, прима, одозго, држи се, качи, ослања један о десет као о Божијој руци.

Зато је Речник технологије исписан руком, да конкретно пренесе одсудно сећање руке. То је његова предност у односу на све модерне списе који су заборавили на руку.

Јако из руке ка глави вољно, синтетичко Ј пре логичког, аналитичког А и Е. У енглеском обрнуто. Почетак од А ка Ј, као од логике ка вољи. И код Италијана, Немаца са почетним самогласником на почетку је опет више наглашена аналитичка страна разума, свести.

Такође, у енглеском, италијанском, француском … језику, глагол имати, уз основни глагол бити је један од основних глагола за грађење реченице.

У српском језику уз глагол јесам и бити је суштински битно оно хтети, као воља пре логике и у основи логике. Јесам и бити пре траже оно вољно хоћу, хтети, него имати (које је у српском сасвим обичан глагол).

Заправо, глагол имати у наглашава прво имање имена, да се давањем имена, именовањем има у духовном власништву скупоцено скупа све-једно-једно-све, сабира, бере, бира речима језика. То звање, знање имена држи у јединству воље сва значења, знања, чува у сећању, памћењу, замишљању све ствари, догађаје, доживљаје или будуће одлучивање, деловање…

У српском језику значење речи јесте дато је истовремено са оним јести, као и обрнуто, што значи да оно једе се, једно, пре сваког сабирања, бројања, броја, наглашава по телу, души, духу укусно бирање узбирање, брање јестивог јесте.

Устима, зубима, језиком једе се, говори и осећа, изражава љубав, свако Је и свако Да процењује кроз неко (за тело, душу и дух) старије је-да-н (Један).

И иако су много више лепе ствари које се виде, чују, говоре, него оно што се једе, пије... опет се лепо повезује са укусом. Зашто?

Зато што се највиши смисао лепоте и уметности разоткрива кроз мирис истине и укус љубави, јер се то  умеће, уметност,  пре сваке друге уметности, мора претпоставити за лепоту свих посебних облика: боја, звукова, мелодије, покрета...

То умеће не саставља само све остале уметности, него и филозофију, религију, науку, тело и дух, човека и државу, човечанство.

Као жива уметност од целовите личности ка целовитој личности самог живота, из самог живота, то је умеће за све људске и “надљудске“ моћи.

 

Технологија речи и речник технологије

 

Прво умеће технологије од личности ка облицима, заправо је, језик.

Међутим, као што се сваковрсним говором могу споразумевати не само целовите личности, него језиком знакова чак и различите врсте живих бића, језиком се такође и лаже, обмањује, дволичи.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб.

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла него отровни зуб мржње.

Отровни зуб мржње убија тело, а лукава, зла мисао, реч трује људе и народе и завађа сва поколења.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи злој речи, из добре одлуке лошој одлуци, из доброг дела лошем делу…

Речник технологије уочава проблем, сваку врсту наспрамности: тотеме, иконе, култове модерне науке, технологије, културе, уметности, политике који кроз вавилонску кулу језика, сваку врсту медијума и медија посредних облика маргинализују непосредни однос између људи и осталих живих бића.[4]

Моћ технике, технологије са вештаственим стварима иде све више ка виртуелном свету, наспрам стварног догађања, дешавања и унутрашњег живота.[5]

Због тога Речник технологије, наспрам научне, технолошке, политичке, уметничке свести, огледала другостепених облика и општих идеја које воде историјски развој, поставља надисторијску вољу и целовиту личност.

Савремена наука, технологија не стаје само наспрам сваке трансцендентности: Бога, духа, идеје, него и саме душе, трансцендентне основе личности.

Идеал научног сазнања у оквирима појма-опажајa и све технологија која га прати је да са вештачким стварима на крају влада самом личношћу...

Научно шта је, колико је, какво је, у ком односу је (нешто) нигде се не зауставља, па чак ни код човека.

Наука унапред одбацује личност и слободно и непоновљиво живо своди на опште и нужно неживо.

„Идол науке је објективност, потпуно презрена личност. Наука не преза ни од чега, чак и од самог уништења личности.“[6]

 

Личност и филозофија

 

Парменид одбацује сав свет појавних облика у име једног – бића.

Предсократовски филозофи све разноврсне облике спољашњег, унутрашњег света своде на праелементе: воду, ваздух, вечни логос ватре, бесконачно, елементе и љубав и мржњу, бројеве и њихове хармоније, или атоме различите по облику, реду и положају у сталном кретању у празном простору, νους и прасемена...

Платон у име љубави ка мудрости, најјачег осећања, сећања у умној души вечних идеја, стаје изричито наспрам сваког техничког или уметничког подражавања.

Свет видљивих ствари, облика проглашава за копије идеја, а све појединачне идеје за копије (надсазнајне, надсуштаствене, надбивствене) највише идеје добра.

По Аристотелу природни, смртни живот појединачних бића по сваком роду, врсти, која га кроз унутрашњи облик, сврху покреће од његове могућности ка његовој стварности увек је неко јединство вечног живота самог по себи, Божијег савршеног духовног бића и само могућности материје.

Човек само из највишег облика свих облика Божијег вечног живота има духовним додиром сврховито покретање умом, а у свему осталом јединство и животиње и биљке и могућности материје, неживе природе, елемената...

За Декарта су сви материјални и духовни облици само испољења супстанцијалног мишљења или простирања.

За Спинозу су сви облици само коначни модуси бесконачних атрибута, а бесконачни атрибути само вечне суштине једне са свих страна бесконачне супстанције.

За Лајбница су сви бесконачно разноврсни облици само непоновљиве представе супстанцијалне монаде.

За Канта су сви облици спољашњег и унутрашњег света само сазнајно-појавно јединство празног појма – слепог опажаја, трансцендентална конституција чистог опажања, суђења и закључивања.

Фихте све форме, садржаје посматра кроз субјективно-објективни идентитет апсолутног Ја–сазнања–мишљења–деловања.

За раног Шелинга постоји само субјективно-објективни тоталитет; природа је несвесни дух а дух свесна природа, а сви облици само неки прелази између те две крајности.

Хегел све своди на апсолутни дух, самосазнајући појам по себи и за себе, коме служе и природа и историја, сви људи и народи.

Шопенхауер све привидне представе, мисли, идеје спољашњег, унутрашњег света своди на представе супстанцијалне воље.

Ниче одбацује све натчулне идеје и идеале оностране религије и филозофије у име овостране уметности, као највишег вида воље за моћ. Ипак, та негација религије, метафизике се не врши у корист афирмације конкретне личности, него у име супстанцијалне воље за моћ, којој (слично као Хегеловом апслутном духу), служи сва прирoда, људи и народи.

Егзистенцијализам се, пак, насуспрот Кантовог трансцендентализма, Хегеловог апсолутизма, научног или логичког позитивизма или аналитичке филозофије враћа конкретној егзистенцији.

Кјеркегор увиђа да све историјско кретање општег и нужног научног, или филозофског појма или натчулне идеје маргинализују човекову слободу и његов најличнији однос ка Богу, и зато се насупрот сваке овостраности, коначног сазнања или деловања враћа оностраној вери и Божијој бесконачној егзистенцији.

Рани Хајдегер, насупрот трансцендентног духа, идеје, оностране вере, вечног бивствовања, или научног позитивизма, из једине (по њему) могуће метафизике коначности, властите смрти, окреће управо овостраном просторно-временско-светском тубивствовању[7], а касније првостепеној слободи, која пре сваког шта, из најстаријег ништа у човеку, из коначног тубивствовања уобличава и само бивствовање.

На крају, под утицајем предсократоваца, Ничеа, највећих песника, тврди да је говор, прича, казивања првостепено бивствовање коме служе људи и народи...

Хусерлова интенционалност стаје наспрам празног Ја мислим, или априорних форми (иако је већ Кантов празан појам нужно упућен на слеп опажај у једином субјективно-објективном сазнању), и својом „трансценденталном феноменологијом“, као „универзалном онтологијом“, насупрот појавног сазнања, враћа „самој ствари“, „суштинском“ сазнању.

Заправо и он са општом и нужном трансценденталном субјективношћу и феноменолошком методом ка суштини (само појединачне, посебне или опште) појаве, кроз првостепено сазнање (као, уосталом и Фихте, Хегел пре њега), маргинализује надсазнајну, надопажајну појединачну личност и ону далеко битнију практично-моралну страну ствари.[8]

Закључак: скоро сва досадашња филозофија конкретној личности одузима супстанцијлност, поставља у други план у име нечег старијег; већином у име старијег субјективно-објективног сазнања-мишљења.[9] Речник види да се управо то, безлично без супстанције, осамосталило као технологија, производња техничких  облика – „умских облика (λόγος) мишљењем или (τέχνη) радом.“[10]

 

Личност у будизму и јудео-хришћанској вери

 

За Буду нису привидни само спољашњи облици тела или чула, или изведене мисли, осећаји, појмови, идеје, него и сама воља, личност.

Нестанком овостраног света кроз све привидне облике чула или из њих изведене привидне мисли, идеје, нестаје и онај онострани свет.

„Технолог“ не производи само привидне облике спољашњег света, него и привид воље и личности; привид унутрашњег света: душе, духа, Атмана, Брахмана.[11]

Како спољашње зависи од унутрашњег, а  унутрашње од спољашњег е за њега су једно и друго ништавни, само болни привид, те сваки говор, сем онај о спасењу из сваке могуће светскости света и нестанку патње, губи смисао. 

Заправо, већ у предбудистичкој индијској филозофији када нестану сви чулни облици или посредни појмови, идеје, нестаје и сама личност и остаје само душа везана дахом уз дух.

У будизму чак и та душа везана дахом уз дух.

Нирвана је утрнуће свих потицаја тела, чула, разума, ума, воље, сваког микро-макроуобличења, архитектонике спољашњег-унутрашњег света, светскости.

У јудео-хришћанској религији, ствар је обрнута.

У Старом и Новом стално се наглашава да Божија creatio ex nihilo апсолутна воља и стварајућа слобода или надсазнајна, надопажајна личност стоји пре било којих појавних облика створене природе или вештаствених ствари, дела руку својих, или дела својих чула, разума, ума.

Човек не сме замишљати Бога ни у каквом облику чула, разума, ума: између Бога и човека не сме бити ништа, или може бити само ништа. Однос човека ка Богу је личан и апсолутан.

Ништа крије Бога (као што га крије и само зло), и зато је за човека, пре сваког шта (како, колико, зашто) облика, то ни-шта чистилиште до властите личности, лица и лица, личности другог човека.

У првој заповести: „Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене“ се наглашава да само из једне апсолутно афирмативне стварајуће слободне воље Божије долази једна неподељена власт у себи, властита слободна воља.

У другој: „Не прави себи идола, нити каква лика, немој му се клањати, нити им служити“ да само потпуно одбацивање свих идола чула, разума, ума из једне неподељене власти над собом, властите, слободне воља – која се не клања ничему створеном од земаљске, небеске моћи – долази апсолутно слободној, стварајућој вољи Божијој.

А прва и друга заповест заједно, наглашавају: Само ако си Божији, ти си свој, и ако си свој, ти си Божији.

У Новом Завету такође, пре сваког умећа руку својих, технологије, уметности или богатства хране, куће, одеће коју човек ствара, производи технологијом или уметношћу, наглашава умеће љубави ка Богу ближњем; богатство Бога у свакој врлини; храна, одећа за душу, или одана одаја срца, горња соба себе за вечног домаћина-госта.

То је пре свих вештаствених облика и технологије чула, разума, ума, у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела, из правог образа самоуобличење властите личности, лица. Човек се ту рађа по други пут, тек се стварно родио кад је духом родио, у савршеној личности сазрео за вечност, дао духовни род који се заувек може јести.

Свака реч Христова тражи да се човек у љубави ка Богу, ближњем пре сваког појавног облика врати вером у најјачу, најчистију, Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу од ништа ка било чему, свему. „Реците планини овој помери се и помериће се... И већа чуда од ових ће чинити.“

Насупрот будистичког: „ Коме је ништавило логично, њему је све логично, а коме ништавило није логично, њему ништа није логично (Нагарђуна) стоје речи: Коме је крст логичан, њему је све логично, а коме крст није логичан, њему (у ниједном, никаквом могућем, свету) ништа није, нити може бити логично. У јакој вољи и стварајућој слободи је тајна преокрета у вери – највиша квадратура круга.

 

Појавни и суштински окрет. Појавна и суштинска субјективност. Појавни и суштински ум.

 

Кант прво тврди да се предмети управљају према нашем сазнању, а на крају закључује да не знамо ни саме ствари, ни суштину нас самих![12] Очигледно да би он у складу са тим закључком много пре требало да тврди обрнуто: да се сами предмети не управљају према нашем сазнању!

Тачније, ако је теоријски ум појавна страна ствари, а практично-морални ум суштинска страна ствари, онда је очигледно да се суштински окрет не извршава у теоријском уму, него у практично-моралном!

Наше сазнање није ограничено и појавно због немогућности наших сазнајних моћи, него зато што је наша суштина практично-морална, и све другостепене сазнајне форме и трећестепени сазнајни садржаји служе надсазнајној, надопажајној практично-моралној суштини, наше сазнање је ограничено и појавно!

Такође, парадоксално је да се Кантов сазнајно-појавни ум утемељује као критички, а да самокритички практично-морални суштински ум почива на постулатима: Бога, слободе и бесмртности душе!

Првостепено чисто не може никако бити у празним формама теоријског ума (чисте чулности, разума, ума), одвојених од слепих садржаја, које су појавна страна ствари, него само самокритичној чистој вољи и једној слободној властитости у јединству чисте (исте) мисли, речи, одлуке и дела, која је суштинска форма и садржина ствари.

Свакако, за утемељење тог суштинског окрета практично-моралног ума пре сваке појавне објективности сазнајно-теоријског ума, није било довољно ићи само до слободне воље у основи општег и нужног законодавног практично-моралног ума, него до једне слободне властитости у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела, и јасно рећи да самокритична чиста воља не стоји само у основи практично-моралног ума, него и теоријског (чистог ума, разума чула)!

Заправо, Кант уопште није доследан у утемељењу практично-моралног ума. Иако закључује да је сазнајни ум појавна страна ствари, а надсазнајни, надопажајни ум чисте воље и законодавне слободе суштинска страна ствари, он опет питање „шта је човек“ проглашава за суштинско питање целе филозофије, чиме поново (надсазнајни, надопажајни) суштински практично-морални ум враћа под  сазнајно-логички појавни и тако релативизује надсазнајну практично-моралну суштину човека-људског рода!

Управо би супстанцијална властитост и слобода надсазнајног, надопажајног практично моралног ума требало да спречи да појавна питања–одговори сазнајног ума сведу човека–људски род на „ово“ или „оно“, да не одређују човека појавним сазнањем, већ да човек на делу добра сведочи оно надсуштаствено лично и моралну суштину људског рода – општечовечанско, надлично.

Заправо, када се пита: шта је човек, ту се тражи да се с неким „потпуно познатим“ или више јасним појмом, стварју, бићем, објасни потпуно „непознат“, или „мање јасан“ појам човека?!

Међутим, свако знање претпоставља нешто познато. Тако се непознате, нејасне ствари објашњавају тиме што се своде на јасне, познате.

Опет, која су то несумњива сазнања, потпуно поуздане истине, самоочигледне ствари?

Постоји ли таква знања, такве ствари!?Или сва знања, па чак и први самоочигледни принципи, претпостављају неко старије знање, где се једна ствар објашњава другом, а ова опет трећом... и тако у бескрај.

С друге стране, шта би уопште значило суштински знати себе, своје Ја? Да ли такво нешто као што је суштина нас самих, уопште припада хипотетичком сазнању!?[13]

Зашто би, уопште, наша суштина била неко суштинско знање, које треба да нас схвати, обухвати мислима, појмовима, изрази речима?[14] Зашто би човек своју надсазнајну суштину, или надсазнајне идеје: Бога, слободе и бесмртности душе, мерио појавним сазнањем?

Иако у предговору Критике чистог ума Кант, такође, каже: „Ја сам... уништио знање да бих добио места за веру“[15] (под изговором да се не би људи због различитости религиозних принципа убијали кроз верске ратове) и зато покушао да ауторитет надсазнајне религије замени законодавном слободом практично-моралног ума, заправо тачно је да он чини баш супротно.

То релативизовање критичким умом оностране метафизике и теологије (надсазнајног јединста Бога и човека и човека и природе) у име  општих и нужних научних судова сазнајно-теоријског појавног ума у оквиру могућег искуства,  само кроз општу (заправо већинску гласачку) вољу законодавног практично-моралног ума ,   утемељује овострану политику.

На крају, ако већ тврди да ми не сазнајемо суштину ствари него само појаву, с правом се намеће питање: у чему је онда суштина његовог окрета?

Свакако није у томе да се „предмети управљају према нашем сазнању“ (јер то очигледно није случај), него да једино субјективно-објективно сазнање (без обзира да ли је појавно или суштинско) мери (потврђује) саме предмете, ствари, свако стварсто, само (свако) постојање![16]

То јест, без обзира да ли сазнање остаје у границама искуства или зна „саме ствари“ суштина скоро све даље филозофије је да првостепено сазнање одлучује о самој (свакој) ствари, стварности! И да се све оно изван тог субјективно-објективног сазнања (свеједно да ли суштинског или појавног), мора одбацити као непостојеће.

И то је управо из једне апсолутне науке ума (сазнања саме ствари, или субјективно-објективног сазнања као саме ствари) прво тврдио Фихте, па рани Шелинг, па Хегел, на крају и Хусерл... а са становишта сазнања у границама могућег искуства: позитивизам, емпиризам, логички атомизам, аналитичка филозофија...

Модерно схватање да сазнање мери све  у првој премиси (код Канта) тврди да се не може сазнати ствар по себи а у другој  (код Витгенштајна ) да „о ономе о чему се не може говорити“ ( верификовати као истинито или лажно), „треба ћутати“, а на крају (кроз савремену науку и филозофију) закључује  да све изван субјективно-објективног сазнања – не постоји! [17]

Међутим, Бог, ни душа, „ствар по себи“, све до немачких филозофа никад нису биле сазнање, нити су могле бити предмет појавног субјект-објект сазнања, него подручја вере, или нешто надсазнајно, надсуштаствено (као код Платона идеја добра), која утемељује свако сазнање и свако бивствовање, те се ни на који начин из несазнатљивости једне ствари (у коју се верује) није имало права закључити да она не постоји![18]

Заправо, пре него што било који сазнајни органи (чула, разума, ума) или свака наука са својим општим и нужним појмовима, судовима критичким умом схвати било шта вани унутра, мора претпостави самокритичку надсазнајну, надопажајну слободу и једну исту властитост.

Само зато што је надопажајна, надпојмовна властитост практично-моралног ума оно надсуштаствено и дедуктивно, наши опажаји, појмови, судови, закључци сазнајно-теоријског ума су појавни и индуктивни!

А та надсазнајна, надопажајна властитост је утемељена пре свих боја, облика, звукова, мириса, укуса, додира, пре сваке, речи, и препознаје се (а не сазнаје) тек лицем к лицу од целовите личности ка целовитој личности.

Као што су очи, уши, мирис, укус, додир дати за старију вољу, душу, личност, тако су дати и разум, ум, и свако сазнање, знање.

Појавна наука или техника само појачава нашу моћ опажања, сазнавања, деловања, шире комуникације, информације, али не мења њихову суштинску функцију да све ово само служи надопажајној, насазнајној супстанцијалној вољи и једној слободној властитости.

 

Коментар: Суштинско и појавно знање

 

Човек хоће да сазна свет око себе, и себе. Међутим то уздизање сазнања и самосазнања као највиших идеала: сазнај суштину, самог себе, ствар по себи, управо разбија много старије надсазнајно јединство (човека и човека или човека и Бога, човека и природе...).

И мада Кант тврди да ми не знамо ствар по себи, очигледно да разлог што ми не можемо сазнати суштину саме ствари, или нас самих, нису наше ограничене сазнајне моћи, него што сазнање не може бити по себи, већ само другостепени, трећестепени атрибут надсазнајне ствари по себи!

Сазнање није ограничено што ми не можемо сазнати суштину ствари, него што наша суштина и суштина ствари није знање!

Зашто да сазнање мери све ако не зна саму ствар и нас саме, него само са стране посматра појаву саме ствари или појаву нас самих?

Ваљда би суштинско сазнање требало сагледавати из угла саме ствари, да оно буде у самој ствари, једно са ствари (без обзира на то да ли је ми знали или не), припада самој ствари, као и надсазнајној, надопажајној суштини нас самих.

То је знање у првостепеном смислу, једно са самим деловањем, по унутрашњој сврси сваког бића присутно у свакој ужој и широј целини живе или неживе ствари и у било којем најмањем делу па, свакако, и у самом човеку.

Све се дешава, живи, постоји по том суштинском, стварајућем знању, по коме свака ствар, биће јесте то што јесте.

Човек, рецимо, сазнаје дрво – разликује у њему корен, стабло, гране, листове све посебне функције....

Међутим то дрво (као и свака друга ствар, биће) много пре зна све шта му је потребно!

Није првостепено сазнање са стране ствари то што човек зна о дрвету, већ оно знање, умеће у самом дрвету (самој ствари), једно са дрветом (самом ствари), у јединству живог и неживог по коме дрво (сама ствар) јесте то што јесте, расте, развија се, рађа плод!

То суштинско, стварајуће знање саставља живо и неживо, одржава од физике до метафизике тело и дух. Све се дешава, живи, извршава по том преобликујућем, предпојмовном, предопажајном, предмисленом стварајућем, одржавајућем – суштинском знању.

То умеће једно са ствари, у самој ствари, које пре наше свести из подсвести и надсвести прави слику, звук, реч, мисао, дах, сваки орган, ћелију, цео организам много је пре суштинско знање него наше испосредовано „сазнање“ спољашњим и унутрашњим сазнајним органима чула, разума, ума с којима видимо, чујемо, мислимо, говоримо... само појаве!

Оно у самој ствари држи, одржава у надсазнајном, надопажајном јединству сваку спољашњу и унутрашњу телесну и духовну страну човека, води сваки делић, сваки и најмањи процес у ћелији, подоргану, органу, целом организму у сваком трену и целом живљењу – без обзира да ли човек спава, не зна за себе, или је дете – пре него оно појавно сазнање, када човек само види, чује, мирише, куша, додирује, мисли, одлучује, дела.[19]

Заправо, с правом се може поставити питање, да ли је човек онај који прави слику, звук, реч, мисао, сваки и најмањи орган, цео организам, или само онај што: гледа, чује, види, мирише, куша, додирује, мисли, осећа, говори кроз појавне облике!?

Да ли је та свест кроз посредне облике уопште свест (човек), или је наша свест, знање према том стварајућем знању другостепена, а првостепено управо то суштинско знање једно са самом ствари (стварајући човек), стварајућа свест истовремено кроз подвест и надсвест![20]

Може ли се човек вратити у то суштинско, стварајуће знање, суштинског, стварајућег човека, стварајућу личност, свест?

Мора проћи не само идоле лажних божанстава, него и идоле својих очију, ушију, мисли, речи, осећаја, дела и пре сваког шта вратити до creatio eh nihilo из старијег ништа.

То значи, само ако си свој (пре свих идола ока, уха, мириса, укуса, додира, мисли, осећаја, разума, ума) ти си Божији, и ако си Божији (пре сваког шта облика из старијег ништа утемељен вером у апсолутној вољи и стварајућој слободи) ти си свој, у властитој вољи и стварајућој слободи која може све. И у том првостепеном смислу: кроз стварајући дух, стварајуће знање, дело, вољу, свест, треба разумевати веру.

 

Природна и духовна наука[21]

 

Природна наука било коју јединку или врсту живог утемељује кроз опште и нужне законе (материје – енергије) неживог.

Наспрам аналитичке основе разума-чула у основи разликовања, раздвајања, разврставања од почетних најједноставнијих атома првостепеног неживог и њиховом сједињавању ка једноставнијим и сложенијим неорганским и органским молекулима у основи живог, синтетичка основа духовне науке полази од оног све-једног, једног- свега надсазнајне основе: Бога духа, душе, свеобухватне идеје и у основи сваке појединачне, посебне, опште ствари и најједноставнијих елемената.

Апсолутно једно у духовној науци стоји над сваком појавном ствари, бићем а апсолутно једно у природној науци претпоставља бесконачну праенергију скоро геометријске тачке и њеном праексплозијом настанак читаве васионе.

Природна наука не прихвата унапред телеолошку основу неке сложене целине над сваким појединачним, посебним, општим делом, него својим општим и нужним појмовима, судовима сазнања полази од једноставних делова ка мање или више сложеној (случајној) целини, а духовна, обрнуто, сврховитошћу надсазнајне, надопажајне телеологије иде од најсложеније целине ка сваком мање или више познатом делу.

За њу је првостепено живо вечно живо, савршени духовни живот који из највише сврхе покреће кроз душу сваку посебну врсту, род бића.

Аристотел. нпр. појединачно живо, које укључује смрт, истовремено и неживо, не утемељује у неживом, него облик, сврху сваког појединог рода врсте која их покреће од могућности ка стварности, утемељује у савршеном облику свих облика, сврси свих сврха, покретачу свих кретања, Божијем животу по себи, вечном духовном бићу, наспрам само могућности безобличне, несврховите материје.

Еволуционизам претпоставља иза свих општих и нужних закона математике, физике, хемије вероватноћу и случај за састављање од једноставних елемената сложенијих молекула неживог и најсложенијих молекула живог.

Са једне стране, не даје предност ниједној врсти живог, мада протежира животиње испред биљака, а човека испред једних и других, по принципу најјаче јединке, врсте... Биологија, еволуција не укључује никакву телеологију, склад унапред, него за случајне или наметнуте генске мутације много пре борбу, несклад и непредвиђене лоше околности, као покретач за еволуцију једног облика у други, или промену, развој једне исте врсте.

 

Личност и наука. Личност и држава. Устав и установе.

 

Иако се ауторитет природне науке односи на појавну, а не апсолутну страну ствари и не постоји неко непротивречно јединство свих њених општих и нужних судова ни за природно- научно „вјерују“, а камоли за неки „научни“ у-став, „научно“ установљење, „усмерење човека, заједнице, човечанства, тај критеријум научне проверљивости из појединачних, посебних, општих проверљивих судова се поставља као ауторитет за свако све, целину, свет, светскост.[22]

И мада природна наука оно најсуштинскије у практичном животу – слободу и властитост не истражује и унапред одбацује, тај ауторитет општих и нужних проверљивих судова природне науке се као универзално, „универзитетско“ начело једне „непристрасне“ истине шири не само у друштвену науку него и у сва подручја практичног живота!

Иако се кроз све институције политичког система (од породице до државе) претпоставља слободна воља и једна конкретна властитост именом и презименом: за идентитет лич- ности, приватну својину, породично и наследно право, основу физичког, духовног одржања, чистог образа, васпитања, емпиризам, еволуционизам у основи институција образовања од оснoвне школе до академије науке потире сваку трансцендентну основу личности или слободе и са општим и нужним законима свако слободно и појединачно живо унапред своди на опште и нужно неживо![23]

Иако је тај научни, економски, политички, културни либерализам већином индуктиван и променљив, природна наука са те своје универзалне, такорећи универзумске основе у основи свега (спољашњег и унутрашњег) света, светског даје себи за право да пориче сваку трансцендентност и заувек укида другу страну, прекида сваки суштински дијалог са филозофијом, теологијом...

Кроз апсолутизам (претежно једне културе, традиције, сличне групе народа, језика) владајућу науку, политику врши агресивну идеолошку кампању према природи, човеку, човечанству…[24]  не потире  само суштинску различитост и посебност сваког народа, култура, него и осталих живих бића...

Наука је, поготову, према биљкама субјективна, а техника деструктивна.[25]

Тај емпиризам, материјализам са ауторитетом општег и нужног неживог са еволуционистичким начелима преживљавања, одржања и ширења најјаче јединке врсте чак врло често отворено стаје наспрам надсазнајних моралних начела човека према човеку, другој култури, цивилизацији, врсти, биљкама, природи, иако је не само у живој, него чак и неживој организацији, много теже објаснити социјално начело сједињавања, спајања, него борбу за опстанак, издвајање најјаче једнике, врсте![26]

Иако је слобода појединачног, посебног у самом темељу живота и начело сви за једног један за све првостепено чак и у неживој, а камоли живој организацији, општа и нужна природна наука у име одржања и ширења најјаче јединке, врсте кроз унификацију језика, културе, традиције једне сличне групе народа, наспрам свих осталих језика, традиција, култура, претендује на једино све, светско, свет спроводи највећи тоталитаризам у историји, и то представља као нужан пут развоја од митолошког, религиозног, уметничког, филозофског ума некадашњег полиса града-државе, до модерног научног, политичког, комуникацијског, информацијског, медијског, виртуелног ума савремених мегаполиса и будуће светске државе.

Суштина сцијентизма, где је филозофија слуга науке и све сложено своди на просто, различито на исто, живо на неживо, конкретна властитост различитост и слобода на општост и нужност, и јесте да се кроз унификацију језика, културе, модела понашања, укине не само трансцендентна основа метафизике иза физике него и трансцендентна основа личности и слободе и ауторитетом опште и нужне овостране науке и моћи технике, технологије из једног центра завлада природом и људима …

Када се потиру трансцендентни идеали и начела и наспрам њих тврди да се човек (уопште, све појединачно и непоновљиво слободно живо) настаје, развија из ништа (општег и нужног неживог), да је, заправо, ништа, онда се са њим се без икакве гриже савести може чинити све, свако живо има право мењати, преображавати па чак и уништавати, слободно претварати у ништа, и за тако нешто унапред амнестирати од сваке одговорности!

Међутим тело и свако чуло, па и сам разум, ум тек у неком јединству живог утемељује све наше одлуке, мисли, осећања, деловања...

Свако чуло и његово опажање и разум и ум, мишљење, суђење, закључивање припада супстанцијалној вољи, иначе зашто неживо уопште иде ка живом, има уопште поред тела, чула, разума, ума и надсазнајну, надопажајну слободну личност?

Како ће се, уопште, са основе материјализма, еволуционизма – опште и нужне природне науке или емпиристичке филозофије – утемељити слободна личност именом и презименом, без које се не може ни замислити сфера практичног живота?

Како ће емпиризам, еволуционизам доћи до једног највишег става, као суштинске бране, границе закона, чврстог начела што стаје, стоји у основи устава и сваке даље установе? Утемељити основу закона, законитости, коначне границе сме-не сме где се зауставља појединац и држава?

Или метафизику полности, рода (завет брака, породице) за основу породичног и наследног права, а пре свега самоидентитет, слободну личност именом и презименом, непоновљиво лице, властитост?

Одакле иде установљење тог највишег става где се појединац и држава зауставља, стаје, стоји, или из њега води, усмерава да чврсто постоји?

На први поглед изгледа да држава по највишем закону, уставу, установљује све институције, по једном највишем практично-моралном начелу, ставу води усмерава, сваку личност, а заправо су та начела дошла из откривене религије или их је темељио ауторитет конкретних личности, док су све установе само проширење основне социолошке и биолошке заједнице, породице.[27]

Само се из чисте воље и једне исте властитости у јединству слободне мисли, речи, одлуке и дела могу извести највиша начела за одржање човека и заједнице. Никако из општег и нужног сазнајно-појавног ума индуктивно, него само из чисте воље и једне слободне властитости практично-моралног ума–дедуктивно.

Без једне трансцендентне основе чистог образа у основи лица, личности: не лажи, не кради, не убиј.., чврстог моралног става у основи устава што стаје, остаје, стоји, првостепено постоји, већинска воља оличена у државе, или грађанина наспрам варварина, грађанског права наспрам природног права јачег, и саме личности човека и државе нема утемељење.

То првостепено у јасном ставу, уставу чврсто стајање, остајање, постојање у основи највишег закона, устава, иде управо од првог образа ка лицу (ко си, ко смо) чисте воље до једне слободне властитости.

Вертикала институција представља да је држава оно првостепено, а непосредна хоризонтала од личности ка личности, сретање, сусретање лицем к лицу нешто произвољно и другостепено.

А, заправо, најчешће се из политичке слободе простим гласањем слобода одузима властитости и предаје општој вољи, другом човеку, личности.[28]

Међутим, као што се види својим очима, чује својим ушима, осећа својим срцем, једе својим устима…, говори својим језиком, тако сваки човек и народ мора мислити својом главом и одлучивати својом вољом?[29]

Ако личности, којима се предаје власт, немају оно јасно дефинисано у ставу, што чврсто остаје, стаје, стоји, постоји, не вреди све оно што је присутно у највишем закону, уставу. Без јаке и карактерне личности које води државу и држава губи своје „лице“, „личност“, а са губитком јаког карактера, лица државе губи се и део сваке личности, лица саме те државе.

 

Да ли је Речник технологије „субверзивно“ дело?

 

Речник технологије, који је изашао као посебан број часописа Видици 1981. године није никакав протест једне револуционарне или реакционарне групе људи против социјалне, политичке или егзистенцијалне ситуације у којој се налазила држава или писци самог Речника, нити неки уметнички, филозофски „постмодернизам“, већ одговор на сваки могући историјски, политички или егзистенцијални контекст у коме се слободна личност конкретног човека подређује историјском развоју државе, науке, технологије.[30]

Субверзивна страна Речника технологије је много пре у томе што не следи политичке форме свог времена него што им се изричито супротставља.[31]

Тачније, он се ништа мање не супротставља било којем другом политичком или идеолошким обрасцу Запада или Истока; не само идеологији партије, система у коме се појављује, него свакој политичкој партији, систему, заправо, целокупној технолошкој цивилизацији, која вештаствене облике историјског ума поставља наспрам (надисторијске, надтехнолошке) личности.

Речник технологије раскрива да просветитељске идеје науке, филозофије, уметности чак отворено стају наспрам личности човека!

Образовање врло често са науком, филозофијом, уметношћу са општим и нужним законима стаје наспрам правог образа човека и уместо слободног сусретања лицем к лицу води повезивању људи технологијом, мртвим облицима.

Технологија није само побољшавање услова живота човека, помоћ његовом преживљавању и јачању, него врло често и деструкција, уништавање.

Речник технологије, заправо, много пре верује у Русоовог племенитог дивљака, спонтане анархо-заједнице, него у медијумске, медијске посреднике технолошког ума науке, образовања, културе, уметности суперразвијене цивилизације.

Вертикала државе кроз институције науке, културе, образовања, све облике технологије или опште идеје подржава и подражава типизиране политичке узоре, културне иконе и тако надисторијску личност утапа у историјске образце и моделе или уметнички или технолошки модернизам.[32]

Зато личност ту, насупрот физичких и метафизичких циљева државе и свих њених институција, остаје у надисторијској, надтехнолошкој вољи, што једино од почетка, са сваке стране, краја остаје, стаје, стоји, постоји.

Сви другостепени облици морају бити њоме покренути, претпоставити старију личност, она им даје живот, без ње су они мртви.

 

Напомена о Дечацима

 

Дечаци нису више деца, а нису ни зрели људи. Тај велики расцеп нагонског и разумског, мисли и осећања у периоду сазревања ретко пролази без тешкоћа. Многи користе тај осетљиви период да под видом прихватања младалачког бунта, необавезности, спонтаности, лаке забаве наметну младима естетику ружног и негативне јунаке сваке врсте.

Иако тај судар генерација постоји по природи ствари у свим временима, и некада је јачи од социјалних супротности или супротности полова, када се боље истраже младалачки бунтови у оквиру поткултуре од седамдесетих година прошлог века до данас, види се да су најчешће припремани са једне нетранспарентне инстанце и „извожени“ у свет. 

Тако једна група народа, одређене културе, језичког подручја користи моделе своје поткултуре да спонтани младалачки бунт прошири у политичке протесте, и тако не само шири утицај своје културе на рачун других него и подрива институције и традиционалне вредности других народа и држава и умањује будућу одговорност младих људи према обавезама које треба да прихвате као зрели људи. [33]

Дечаци у пројекту часописа Видици нису имали тај смисао, али су хтели да покажу да се преко измишљених или наметнутих идола, икона популарне културе може лако утицати не само на младе, него и на привидно зреле особе. Виртуелним светом свакојаких медија и медијума не намеће се само укус, модели понашања, него и преокрећу критеријуми вредности личности и тако управља самим људима. Речник сматра да технолошка цивилизација чини да личност регресира у Дечаке.

И тај се регрес се наставља све до коначног поистовећења личности и технологије, јер је највиши, коначни циљ технологије да кроз вештачку интелигенцију постане на крају личност, потпуно замени личност.

 

Личности и технологија [34]

 

Идеал природне науке је да замени Бога у природи, а технологије да замени душу у телу. Међутим сва технологија тела, чула, разума ума губи смисао без јединства у вољи, а воље у личности. Сва природна наука поред општих и нужних закона, мора опет укључити стварање, а држава кроз највиши Устав и све законе тражи конкретну личност и њен слободан став за своје установљење.

Да ли је воља душе „технолог“ тела, или је тело, са чулима, разумом, умом „технолог“ душе? Некад је душа слуга тела, чула, разума, ума, а некад су они слуга воље.[35]

На крају, чије су све те моћи, умећа, ако нису моћи, умећа душе?

И да ли неко највише умеће душе може да стоји над свом технологијом?

Надтехнолошка, надисторијска личност, би свакако, требало да стоји над свим својим историјским облицима, технолошким оруђима, а поготову оружјима, справама, као продуженим моћима нашег тела, чула, разума, ума, а не они над њом.

Да чиста воља и једна иста властитост у јединству слободне мисли, речи, одлуке и дела стоји над сазнајним облицима чула, разума, ума, потребама, нагонима тела, као душа над мртвим облицима. [36]

Сва је технологија за производњу хране, одеће, куће за тело, другостепена према умећу хране, одеће за душу, која по мирису истине и укусу љубави саставља целе личности. Пре сваког подржавања чула, разума, ума, испосредованих облика науке, уметности, филозофије или вештачких ствари технике, технологије стоји у  човеку и држави највише умеће састављање свих разлика, супротности и познање од целовите личности ка целовитој личности лицем к лицу.

„Душа личности је њено лице. Историја пориче постојање душе. Она тврди да је храна довољан разлог живота. Међутим, нити је храна узрок, нити довољан разлог живота, већ је то душа: квалитет непоновљивог живота у вољи да се безусловно буде личност.“[37]

Као што је ваздух без облика тек погодан за дисање или вода, течност за пијење, или храна у телу прима тек на капиларном нивоу када изгуби сваки облик или невидљива светлост омогућава виђење свих облика и боја, прост звук чујење сваког посебног тона или мелодије, тако је и онај најдубљи осећај у неподељеном срцу без усмерења, као ватрена душа која по својој вољи иде на све стране, подноси све облике, стоји унутра у нама пре, изнад свих чула или речи, облика, идеја разума, ума...

Чак ни душа не може бити никакав створени, видљиви, чулни, замишљени облик, јер је облик, као оно створено, задат по чулима, телу, а старији дух у личности је оно што ствара... Сва чула, разум, ум покреће душа, а душу оживљује дух пре свих коначних облика тела, чула, разума, ума.

Данас се кроз науку, технологију, политику, филозофију, па чак и савремену уметност човек обезличује, не иде ка највишем јединству него се профитира на њеној „фисији“, разбијању језгра личности и раздвајању човека од човека. Не „деконструишу“ се само трансцендентни идеали у име науке по себи, уметности по себи, политике по себи, него се кроз вештачке ствари технике, технологије, историјске облике или моду, модернизам за једно време, потире надисторијско, надтехнолошко јединство човека.

Међутим насупрот „непристрасног“ сазнајно-научног „објективизма“, или историјског развоја, науке, уметности, политике по себи, једино надсазнајно, надопажајно јединство личности остаје у промени, стаје, стоји, пре свега вештачког постоји.

Само духовна „фузија“  најјачих личности и идеја, "ланчана реакција" у директној хоризонтали, може све  супротности у човеку и заједници, ту расцепканост, раздвајање да преокрене на сједињење, спајање.[38]

 

Речник технологије и политика. Личност као циљ.

 

Иако Речник технологије сагледава да технологија и вертикала институција стаје наспрам личности, он, парадоксално, не стоји наспрам политике, него покушава (слично Прудоновом анархизму), да супстанцијалну политику утемељи у конкретном односу од личности ка личности у непосредној хоризонтали.[39]

То је негација политике општих идеја и симбола који мељу конкретне личности у историјској есхатологији, политичком дешавању или обезличују у технолошком уму и наспрам свих општих и нужних облика историје и технологије понављањем сличног и истог, из супстанцијалне личности почетак политике из непоновљивог и различитог![40]

Политика би требало да буде подручје првостепене воље која из јединства личности суштинског практичног ума стоји над свим сазнањем, науком, технологијом, чула, разума, сазнајно- појавног ума.... У идеалном смислу оно је средишње подручје које уравнотежује супротности нагонског и умног, инстинктивног и духовног. Као политичка суштина код Аристотела која усклађује све поларитете у човеку, држави, или између човека и природе, физике и метафизике, или у човеку животињско и божанско.

Суштина (zoon politikon) супстанцијалне политике по Аристотелу је да кроз праведну равнотежу у средишту у сваком подручју човека и државе влада врлина по природи ствари. Државотворност, по њему не само да чува, одржава заједничко добро него омогућава сваком човеку да развије и испољи своју врлину, да и прими и да другима свако посебно добро. „Политичност треба раздвојити од идеологичности која је њена наспрамност. Права политичност је негација идеологичности.“[41]

Зато се праведна равнотежа у човеку и држави, пре опште и нужности науке, технологије тражи кроз старију различитост и слободу целовитих личности из супстанцијалне политике.

Да из првостепеног практичног умећа надсазнајна, надтехнолошка личност влада над свом науком, техником, технологијом, историјом ... појавним облицима, вештаственим стварима.

Личности, заправо, покрећу историју, и науку и уметност и државу, политику.

„Политичност је пресудност постојања: начин личности.“[42] То је од полулика, неодлучности, двострукости нагонског и духовног, инстинктивног и умског (само делића личности), пут ка јединству личности у средишњем подручју супстанцијалне политике хармоничној држави, где сви имају све.

Свакако да су интуитивни одблесци у Речнику технологије далеко од једног заокруженог утемељења. Заправо, у Речнику је много јасније шта душа неће, не жели, не може, одбацује, негира, него оно да, јесте, што хоће, потврђује, афирмише.

 

Критички осврт на Речник технологије

 

Човек ме може сам опстати, поготову дете, стари људи.

Као што човек од рођења зависи од породице, тако породица од ширег рода и државе.

И како човек не живи само са себи сличним људима, него и са људима који од њега често имају различита или чак супротна гледишта или начине живота, свака заједница зависи од договора конкретних људи.

Како ће човек прихватити, разумети другог? Како ће се саставити различите личности, често са супротним схватањима, начинима живота?

И мада се ти различите интереси међу људима усклађују данас кроз економију, политику, чак и економија и политика морају претпоставити неку етику.

Ако човек нема праведне односe са људима с којима живи, или послује (не воли своје ближње), како ће изграђивати државу (волети државу)?

Само ако постоје морални односи конкретних људи у микросвету, постојаће и они макросоцијални у макросвету.

У архитектоници међуљудских односа статика у темељу државе је етика, закони стубови свих институција, a динамика практична способност политике.

Политички представници су изабрани у парламент да доносе законе и воде рачуна да се исти спроводе и зато се суштина политике не може никако одвојити од етике.

Шта ће утемељити сазнајно-теоријски критички ум, ако не чиста воља и једна слободна властитост – самокритички практично-морални ум.[43]

Чист образ није огледало, него заклон најскривенијег срца и одбрана властитог лица.„Када не би имао границу, недостајало би му све.“[44]

Добро је квалитативна мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Само јасно не, нећу, не дам лажи, злу може утемељити јасно да, хоћу, дам.[45] 

То  јасно нећу, не дам је јаким ослонцем гажења из ножног мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити за јасно пружену руку, длан – да, хоћу, дам.

Међутим у данашњој институцији образовања све је мање присутан онај васпитни идеал чистог образа човека што штити његово срце, душу, непоновљиво лице, личност и остаје само захтев за производњом вештаствених облика разума, ума, науке, технике, технологије.

Не може човек достићи највише јединство личности као највиши ванисторијски циљ ако нема карактерно јединство слободне мисли, речи, одлуке, и дела.

Како ће човек бити суштински слободан, без властите мисли, речи, када слуша само туђе мишљење и туђе одлуке?

Ако говори празне речи, које не изражавају његове мисли, ни дубину властитих осећања не само да неће имати чврсте одлуке за своја дела, него ће слабити и његова личност и његов дух.[46]

Мишљење није мишљење ако није доследно. Када човек нешто озбиљно мисли, мора стварно и да смисли.

Не да „копа“ као кокош кад нађе зрно него као кад копа бунар, или драгоцену руду, док не дође до воде или руде, па други виде да ли се то пије, користи, или не.

Такође, када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради, како ће знати да је то уопште он сам и да је то његова властита воља?

Само када су му мисли речи, одлуке и дела у јединству то ће бити његова властита воља, живот.

Јака личност мора знати шта хоће, сазрети духом, да би се родила за вечност, дала род који се може заувек јести.

 

Коментар

 

Данас само религија и традиционална филозофија,  пре свих појавних облика и вештаких ствари науке, технологије подразумева унутрашње  безмерје  за духовни склад сваке непоновљиве личности са сваком другом  непоновљивом личности у једној слободној  заједници; и то јединство виде као  највиши циљ;  да у чистој вољи и највластитијој личности човек духовно сазри, роди за вечност.

 

Tomislav Novaković

 

PERSONALITY AND TECHNOLOGY

 

This paper reconsiders an individual’s attitude towards philosophy, theology, science, technology, politics... In the first part, it establishes a free singularity in essence of language metaphysics against an empty logical I in essence of conceptual metaphysics, with a view on some Serbian language peculiarities. It then suggests that, so far, almost all sciences and philosophy place an individual in an inferior position for the sake of something senior; whereas, in religion it is, in most cases, the other way around. Despite the fact that entire practical life implies a free individual, natural science reduces everything free and individually animate to general and necessarily inanimate. In its final part, this paper deals with the fundamental theses of Dictionary of Technology, revealing that in fact, technological mind subdues a particular individual by the means of science, philosophy and art. At the very end of the paper, practical philosophy is instituted through supra-historical, supra-technological and substantive personality.

Keywords: language metaphysics, selfhood, philosophy, science, techno-logy, politics.

 

 

ЛИТЕРАТУРА

Aristotel (2007) Metafizika, Paidea, Beograd.

Aristotel (1984) Politika Bigz, Beograd.

Baudrillard, Jean (1991) Simulakrumi i simulacija, Novi Sad, Svetovi.

Бергсон, Анри (1932) Стваралачка еволуција, Каријатиде, Београд.

Берђајев, Николај (2002) Човек и машина, Бримо, Београд.

Veljačić, Čedomil (1990) Budizam, Opus, Beograd.

Vitgenštajn, Ludvig (1969) Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd.

Dils, Herman (1983) Predsokratovci I-II, Naprijed, Zagreb.

Iveković, Rada (1981) Počeci indijske misli, Bigz, Beograd.

Kant, Imanuel (1976) Kritika čistog uma, BIGZ, Beograd.

Lao–tse (1981) Knjiga puta i vrline, Mladost, Zagreb.

Levinas, Emanuel (1976) Totalitet i beskonačno, Veselin Maleša, Sarajevo.

Levinas, Emanuel (1999) Drukčije od bivstva ili s onu stranu bivstvovanja, Jasen, Beograd.

Mil, Džon Stjuart (1988) O Slobodi, Filip Višnjić, Beograd.

Ниче, Фридрих (1972) Воља за моћ, Каријатиде, Београд.

Новаковић, Томислав (2010) Чисто Ја и Атомика Кантове Kритике чистог ума / Начела практине логике, Desire, Београд.

Новаковић, Томислав (2013) Етика и Политика, Desire, Београд.

Petrović, A. et al (1981) Речник технологије, Видици, Београд.

Platon (1976) Država, BIGZ, Beograd.

Rols, Džon (1998) Teorija pravde, CID, Podgorica.

Ruso, Žan Žak (1993) Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd.

Свето Писмо Старога и Новога завета.

Sosir, Ferdinand de (1977) Opšta lingvistika, Nolit, Beograd.

Tokvil, Aleksis de (2002) O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad.

Fihte, Johan Gotlib (1976) Učenje o nauci, Bigz, Beograd.

Hajdeger, Martin (1982) Mišljenje i pevanje, Nolit, Beograd.

Хајдегер, Мартин (1999) Предавање и расправе, Плато, Београд.

Хајдегер, Мартин (2000) Шумски Путеви, Плато, Београд.

Hajzenberg, Verner (1972) Fizika i metafizika, Nolit, Beograd.

Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (1987) Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša, Sarajevo.

Hobs, Tomas (1961) Levijatan, Kultura, Beograd.

Huserl, Edmund (1991) Kriza evropskih nauka, Dečije novine Gornji Milanovac.

Šeling, F. V. J. (1985) O suštini ljudske slobode, Grafos, Beograd.50

 



 

[1] Метафизика језика се наставља на метафизику чисте воље и једну слободну властитост, а на њих метафизика полности, рода и метафизика мириса и укуса. На крају долази једна микромакрокосмологија. О тим основним начелима видети више на сајту:  http://www.filozof.rs

[2] Хајдегер сматра да је језик не само кућа бића и кућа човека, него да је првостепено биће, бивствовање по себи и за себе. Да првостеопеном говору, причи, језику служи сва природа, историја, сваки човек и народ.

[3] Више о овој теми погледати на сајту www.filozof.rs  у раду Метафизика језика-избор.

[4]Од некадашњих натчулних идеала све се данас помера ка идеалима чулне спољашњости. Ипак су све те комуникације у данашњим друштвеним мрежама много пре површни квантитет, него лицем к лицу првостепени квалитет. Без обзира на могућност брзог упознавања, ту врло често оно најдрагоценије лично служи центрима финансијске или политичке моћи.

[5]Жан Бодријар у књизи Симулакруми и симулације уочава да наспрамни свет знакова, симбола, сваке врсте симулације у које мутира подржавање кроз иконе, култове савремених медија, технолошким, инфомацијским, комуникацијским умом иде ка кибернетичком, виртуленом свету, који потпуно маргинализује реални живот. Занимљиво да Речник технологије излази исте године као и Симулакрум и симулације (1981).

[6] Речник технологије, стр. 16.

[7]Готово је невероватно да Хајдегер не види да његова супстанцијална егзистенција бачена, затечена у просторно-временски свет и њено највластитије зашто, које из предсуштаствених егзистенцијалних категорија осмишљава коначно тубивствовање, „пре“ сваког шта бивствовања, или Кантове трансценденталне субјективности и чистих форми чула, разума, ума, подразумева прекритички простор-време-свет, заправо, претпоставља све што се могло претпоставити! За шире видети на истом сајту. рад: Феноменологија и теологија (одељак: Кантов трансцендентализам и Хајдегеров егзистенцијализам...).

[8] Погледати на наведеном сајту рад: Привид немачког идеализма.

[9]За више о односу личности и филозофије погледати на истом сајту радове: Основа за сваку будућу филозофију и Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума/Начела практичне филозофије.

[10] Речник технологије, Технологија, стр. 24.

[11] „У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“ (Angutara-nikayo, IV, 45 Превод Чедомила Вељачића).

[12] „До сада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати према предметима... нека се једном проба... да се предмети морају управљати према нашем сазнању.“ (Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, Предговор другом издању, стр. 17).

[13] Какво би било то било „неограничено, “ сазнање, „по себи“ (које не зависи ни сазнаваоца или предмета сазнања)?

[14] Кант је затворивиши себе у тамницу заиста дошао до потпуне извесности. У тамници је заиста све извесно. Потпуно нађена извесност јесте потпуно изгубљена личност.“ (Речник технологије, стр. 9).

[15] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, Предговор другом издању, стр, 23.

[16] „Услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства.“(Imanuel Kant, Исто стр. 137).

[17]Парменид каже да не можеш мислити, говорити, сазнавати ништа, него само нешто. Међутим, све то што се мисли, изриче, говори не мора уопште нужно бити нешто, јер све наше сазнање, говорење такође може бити ништа! Заправо, управо би он, насупрот сазнања, мишљење, говора нужно у супротностима, много пре требало да закључи да је једно – бивствовање надсазнајно, надмислено, надизрециво!

[18] Сумња (као ни лаж) не може никако бити по себи него се мора ослањати на неку старију истину. То је најпре самоизвесна надсазнајна, надопажајна властитост што остаје, стаје стоји у ослонцу сваког појма и опажаја. И када човек сумња у неку истину, или било коју, какву ствар, не жели да га неко или нешто превари, слаже, обмане, очигледно да се не ослања на сумњу, него старију истину. И иако свако истраживање, пут ка истини кроз све своје кораке, преиспитивање, проверу укључује једну дозу сумње, то није због саме сумње него старије вере да ће се нешто сазнати, открити, урадити, створити, усавршити... Према томе, сумња није никако нешто првостепено да би се свима набијала на нос, лепила на чело као основно начело, него постоји ради строжије провере, преиспитивања у служби саме истине.

[19] „То што се речју не изриче, а по чему је реч изречена ... То што се мишљу не замишља, а по чему је мисао замишљена... То то што се оком не види, а по чему очи виде...То што се ухом не чује, по чему ухо слуша...То што се дахом не дише, а по чему је дах удахнут, то спознај да је брахман, а не ово што овде штују“ Počeci indijske misli, Kena upanišada, BIGZ 1981, str. 204.

[20] „Пет боја заслепљује вид човеков, пет звукова слух му заглушује, пет зачина покваре укус, а трке и лов разуларе срце људско.“ (Lao–tse, Knjiga puta i vrline, Mladost, Zagreb, 1981. (песма 12).

[21] Овде није узет уобичајенн наслов природна и друштвена наука, јер се суштина проблема тек види када се стави наслов природна и духовна наука.

[22] Кад не би било човека (свесног живота) каквог има смисла да ли је нешто милионска температура звезде, хладна планета, или скоро апсолутне нула празног простора; да јесте а не није, да је то а не нешто друго, треће, сто, хиљаду треће... Ако је све дато преко нечег другог ни једна ствар нема суштинску предност над другом ствари нити све над ничем! „Све што је различито од личности, а што нема вољу и није живо јесте ништа.“ (Речник технологије, стр 16).

[23] При томе и сав државни буџет без обзира на облик политичког система, па и онај за науку или научна истраживања, одобравају по својој слободи управо конкретне личности! Такође, У основи сваке науке,  па чак и математике не стоји само сазнајно-логичко Ја мислим, него чак и одговорно Ја  научника или стручног научног већа за синтетичко јединство представа у појму, појмова у суду, судова у закључку или резултата експеримената  у једну свеобухватну теорију, са сваке стране, краја претпоставља чисту вољу.

[24] Не потиру се само трансцендентни идеали у природној науци, него и у уметности. Апстрактна уметност, слично науци покушава да одбаци све трансцендентне идеје и идеале и бави сама собом, „чистим облицима“ по себи. Зато се савремена популарна култура у виду филма, рок културе, стрипа, поп арта, штампаних и електронских медија, друштвених мрежа враћа непосредној хоризонтали од конкретне личности ка конкретној личности. Не изражава само бунт наспрам вертикале институције, него и наспрам уметности по себи или и науке по себи која их потире.

[25] Иако биљка  неживо преображава у живо, "једе" светлост и производи кисеоник и храну за сав остали живот, она се при објашњењу живог из неживог у теорији еволуције маргинализује, и проглашава нижом организацијом. Међутим, по чему су човек и животиње вид организације од биљке, ако те суштинске ствари: да преобразенеживо у живо, или "једу"  најсавршенији вид енергије  – не могу!?

[26]Ако емпиризам, еволуционизам у свом објашњењу настанка, одржања живог из неживог од најједноставнијег неживог до најсложенијег организма живог претпоставља хиперморално, хиперсоцијално начело сви за једног, један за све, како се може апсолутизовати првостепено начело борбе за опстанак најјаче јединке унутар сваке врсте или између различитих врста!

[27] Негде је то основа моралне заједнице дата из откривене религије (десет Божијих заповести), негде је то идеална држава по идеји праведности (Платон), негде држава, као највише добро кроз политичку суштину човека (Аристотел), негде апсолутна власт краља у оквиру природног права, закона, а за све остале поданике грађанско право, закон наспрам природног права, закона јачег (Хобс), негде неотуђива слобода појединца из основе природног права у темељу слободне државе и грађанског права (Русо), негде природно право сваког човека на приватну својину, властити живот и срећу (Лок), негде категорички императив моралног ума, као суштина човека-људског рода у основи целокупног практичног живота (Кант), негде објективни дух обичајног права који моралност човека, породице, сваког сталежа потврђује у самосвесној држави у апсолутном духу уметности религије, филозофије (Хегел), негде политичка слобода, која сав морал и законе обичајног права индукују из првостепеног интереса појединца (Мил)...

[28] Ако човек нема право да насрне на своје тело, живот да одрекне душу, с којом му је дато право на живот, већ је дужан да је брани (као што по основи природног права брани своје тело, живот), тако још више нема право да се одрекне своје духовне слободе, као суштине саме душе, преда је другом; било другом човеку, групи, партији и остане (суштински) човек. Тачније, оно прво право постоји за ово друго, јер иако животиње имају право да бране своје тело, живот, нико не каже да су оне због тога слободне.

[29] „Личност је за све одговорна. Никакав објективни разлог не може да укине њену одговорност“ (Речник технологије, стр. 17).

[30] Свакако, у одредницама кључних речи Речника технологије директно ииндиректно се препознају многе идеје светске духовне баштине: од Тао Те Кинга, Упанишада, Старог и Новог завета, Платона, Аристотела, до многих аутора из модерног времена.

[31] Заправо, сасвим је очигледно да је технолошки ум много више изражен на Западу, у чијем се најразвијенијем, најзападнијем делу управо проглашава крај историје, али не са идеалом супстанцијалне личности на крају, него идеалима научног, технолошког, политичког ума, и идолима, тотемима, култовима савремене информативне, комуникативне, виртуелне, медијске свести.

[32] „Личност је необразована, она је само политична, воља се не може образовати“. (Речник технологије, стр. 18).

[33] Заправо, у савременој култури има безброј измишљених ствари кроз филмове, литературу, стрипове, видео игре, са којима западна култура преко светских медија шири утицај на друге културе, или користи измишљене „јунаке“ да по тренутној моди, због профита или лаке забаве с њима искривљују историјске чињенице; идеализује подобне историјске „личности“, државу, културу, а хиљадугодишњу историју и културне вредности осталих народа бескрупулозно ниподаштава, њихове јунаке и идеале маргинализује …

[34] Тεχνη у основи технологије наглашава занатску вештину, у проширеном смислу. У Речнику технологије свака врста материјалне и духовне производње вештаствених облика, не само у занатима, уметности, техници, науци, него и филозофији, религији, праву, политици која стаје наспрам човека и подређују себи његову слободну личност.

[35] За Бергсона интелигенција сазнањем посебних облика од почетка стоји наспрам синтетичке целине инстинкта или интуиције. Кроз моћи аналитичког раздвајања органским справама чула, разума, ума разликује све посебне облике, а инстинкт из интегралног мириса, укуса, моћи размножавања, води ка највишој интуицији за моћ одлучивање кроз синтетичку вољу, целовиту личност. „Цео овај рад настоји да утврди да се животно састоји у правцу вољног. Могло би се дакле рећи да ова врста реда врста животног или вољног, насупрот другом који је својствен неживом и аутоматском“ (Анри Бергсон, Стваралачка еволуција, Каријатиде, Београд, 1932,.Исто, стр.215.)

[36] „Стога је личност власник живота, а не обратно“. Исто, стр. 7

[37]  Речник технологије, стр. 7.

[38]„Човек технологије може да зна и уме све, али он нема силу да учини било шта. Личност може да не зна и не уме ништа, али она може све, па и да зна и уме све.“ (Речник технологије, ст. 18).

[39] „Личност је за све одговорна. Никакав објективни разлог не може да укине њену одговорност.“ Речник технологије, стр. 17.

[40] Исто, истина, исток, прво од почетка чисто, источник чисте реке речи није само знање, него и један исти ваздух или једно исто сунце, киша свима, Бог изнад сваког опажања, мере и знања, за слободу и поштовање сваке непоновљиве личности, не из једне исте мере времена и технологије, него из среде, средишта срца и старије вечности прави ред ствари за свако непоновљиво сада.

[41] Речник технологије, стр. 18

[42] Исто, стр. 18

[43] „Морал је потребан само технолозима да се не би сударали при кретању, али личности није потребан. Идол морала је бити у другом, бити исти као други, делатно се огледати у другом. Морал је делатни егоизам, мноштво, одрицање... „Морални суд припада једном степену незналаштва у коме недостаје разликовање стварног и привидног“ (Ниче, Сумрак идола). Речник технологије, стр. 15. Међутим, иако основа морала: не чини зло, није довољна, него је чак изведена из првостепеног: чини добро, без моралне основе не може се достићи карактерно јединство слободне мисли, речи, одлуке и дела, разликовати својевољу од слободне воље. Чин зла нарушава првостепено лице човека а несупротстављање лажи, злу образ човека. Неко је добар из своје слободне воље, што воли, жели добро, хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој „мора“ или „треба“ основи. Одбацивање лажи, зла не само да не смањује свет, него га слободним чином добра суштински повећава, усавршава ка квалитативном безмерју. Злочиначку вољу, колико год имала јединство у лажи, злу, одлуци, делу, чека, ако не већ данас, или сутра, онда у блиском или даљем времену сукоб, нејединство у себи и са другим вољама.

[44] Парменид, Поема

[45] На крштењу се тражи јавно одрицање од сатане: чврста одлука душе из дна срца, јако и јасно: не, нећу, не дам, па чак и телом потврда одрицања од све лажи, зла: (каже се „пљуни и згази“), за најјаче да, хоћу, дам. То је мирис истине и укус љубави, Бога за чисту вољу и једну слободну властитост насупрот змијског зуба, језика отрова лажи зла, пре сваке логике и у основи сваке логике.

[46] „Прво треба бити личност па тек онда говорити: разлагати своје искуство.“ (Речник технологије, стр. 20).

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Прича о змији у едемском врту, која искушава првог човека и жену, може се схватити као да су скривене зле мисли, осећаји изазивачи сваког зла.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб!

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње.

Отровни зуб трује тело, а зла мисао, реч дух сваког човека и народа.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу.


Томислав Новаковић

Видео дана