Ličnost i tehnologija

Autor: Tomislav Novaković

Ovaj rad preispituje odnos: filozofije, teologije, nauke, tehnologije, politike prema ličnosti. U prvom delu, naspram praznog logičkog ja u osnovi metafizike pojma, utemeljuje jednu slobodnu vlastitost u osnovi metafizike jezika, sa osvrtom na neke osobenosti srpskog jezika. Zatim pokazuje da skoro sva dosadašnja nauka, filozofija ličnost postavlja u drugi plan u ime nečeg starijeg, dok je u religiji, većinom obrnuto. Iako sav praktični život podrazumeva slobodnu ličnost, prirodna nauka neponovljivo, slobodno živo svodi na opšte i nužno neživo. U završnom delu rad se bavi osnovnim postavkama Rečnika tehnologije, koji razotkriva kako opšte ideje nauke, filozofije, umetnosti tehnološki um pokoravaju konkretnu ličnost. Na samom kraju kroz nadistorijsku, nadtehnološku slobodnu volju i supstancijalnu ličnost utemeljuje praktičnu filozofiju.

Ključne reči: metafizika jezika, ličnost, filozofija, nauka, tehnologija, politika.

            

Rad je štampan u zborniku: „Rečnik tehnologije - 33 godine posle“  Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

 

 

METAFIZIKA JEZIKA[1]

 

Svaka logika, filozofija, nauka pretpostavlja neki jezik.

I mišljenje je neki razgovor između reči.

Po celini jezika sve-jedno-jedno-sve je spolja jedan svet i unutra jedna svest.

Niko ne zna kako je nastao jezik, i da li je uopšte nastao.

Sveto Pismo tvrdi da ne samo da reč postoji od početka, nego da je sve nastalo po Božijoj reči.

Jedno je pismo, znakovi jezika, drugo je sam govor.

Mada se početna emocija shvata bez reči, ako sećanje kroz dubinu, širinu reči ne proširi osećanje i osećanje sećanje, osećanja će oslabiti i početna vatra ugasiti.

Retka su ona najdublja osećanja koja ne traže nikakve reči, jer celim životom, bićem stoje iza onoga što se voli.

Živa reč treba da probudi srce čoveka za skriveno, otkriveno poznanje licem k licu kroz vatreni jezik, duh.

Šta vredi da čovek zna mnoštvo jezika, ako nema ono najviše duhovno razumevanje gde se čak i različita bića razumeju između sebe, kao prosvetljen čovek sa prosvetljenim čovekom.

Relativizacija govora, a pogotovu svesna laž, dovodi u pitanje sve suštinske vrednosti naših misli i osećanja.

Reči nisu nikako “samo džepovi“, logički pribor, oruđe da čovek s njima kupi, prikuplja po potrebi za nekog, za nešto.

One su pre kao pametne, vredne, organizovane pčele koje nose u sebi skrivaju, otkrivaju naše najčistije mirisne misli, osećaje, doživljaje, jakim sećanjem, zamišljanjem čuvaju skupoceno skupa svu celinu iskustva.

Prvostepeni značaj reči nije u pravilima pisanja, govora ili slobodnoj jezičkoj igri nego mnogo pre u sadržaju govora, u poštovanju obećanog-ispunjenog čvrstog dogovora, ugovora ili dubokog pitanja-odgovora...

Jezik je, sa zubima u ustima, organ s kojim se jede, pije, oseća ukus, i govori....

Vatreni suvišak srca kroz jedenje, pijenje i govor, reč, ljubav za najinstinktivnije i najsvesnije i najosećajnije, najuzvišenije za telo, dušu i duh.

Sve je, na kraju, direktno ili indirektno znacima, informacijama neki govor.

Govor, takođe, nije samo govor reči.

Oseti se glad, želja, pa se kroz svakovrsni “razgovor“ daje uputstvo signalima za svako biološko, hemijsko dejstvo, izvršenje.

Taj biološki govor koji povezuje i najsitnije i najkrupnije organe, podorgane, najrazuđeniji „razgovor“ celine sa svakom posebnom funkcijom, ili najraznovrsnijih funkcija između sebe u sveobuhvatnom jedinstvu živog ili najsitnijem delu neživog, ostaje podjednako velika tajna kao i naš govor rečima.

Iako je po empiričarima svaka reč samo sluga opažaja, ili još primarnije egzistencijalne potrebe, reči nisu moguće bez govornog jedinstva, a sam govor bez onoga koji imenuje sve, govori, odgovara za sve.[2]

A zapravo, da bi se shvatilo (imenovano) bilo šta, prvo se mora shvatiti samo imenovanje, ime.

Pre Ja mislim i zakona, kategorija logike stoji starije Ja govorim i kategorije jezika; pre svakog, imena, pojma, ime samo po sebi.

Vlastito ime je i sada (još uvek) nešto najnematerijalnije u materijalnom biću, svetu i ne može nikako biti svojstvo, atribut nego kao vlasnik i imalac svih ostalih imenovanja zove, priziva, sabira, bere, bira u celovitom jeziku skupoceno skupa sve-jedno-jedno-sve.

Tek se od konkretne ličnosti i vlastitog imena po osnovi tvrde reči, ugovora obećanog-ispunjenog dogovora utemeljuje čista subjektivnost pre sve objektivnosti.

Voljno Ja iz jedne iste vlastitosti nema nikakav problem da uključi drugost, suštinsko Ti, bilo koju, kakvu različitost, suprotnost ili sličnost, istost, ili jedinstvo, zajedništvo.

Čovek prvo ima ime i iz imena duhovno imanje.

Tajna reči je sadržana u tajni imena, a tajna imena u svetom imenu samom po sebi, kao ishodištu duha za sve ostale reči.

Zvanje duhom svetog imena je suštinsko zvanje (i znanje) čoveka.

To ime se ne može se svesti na druge reči, objašnjavati drugim rečima, nego se upravo sve reči, imena utemeljuju iz svetog imena, imena samog po sebi.[3]

 

DODATAK:NAPOMENA O SRPSKOM JEZIKU

 

Iako su slova A i E prvi, osnovni samoglasnici, a slovo J suglasnik, u srpskom jeziku nema ni jedne reči koja počinje sa A i sa E, iako mnoge reči počinju sa ostalim samoglasnicima: I, O, U!

Zašto je to tako?

Zato što u najbitnijim rečima, u srpskom jeziku uvek stoji J ispred A i E, kao nužno na početku i bitnije od A i E. Prvo od J ka A zamenicom Ja svoje jasno i glasno predstavljanje, javljanja, pa dalje: Jako, Jasno, Javno... Ili od J ka E u Je, Jesti, Jeste, Jezik, Jezgro, Jesam, Jede, Je.e....

Slovo J, kao kuka ruke, da spaja sve veze glave, tela. Oslonac u sredini jakog deset ruke i dole noge ka gore glavi, jednom, jedan. Drži se, sadrži sav sadržaj iz jedne prapočetne kuke od J ka A i E, hvata, shvata, obuhvata kao prstima ruke spaja za jedno, zajedno kao iz ništa najmanje i najveće sve.

Ruka je, prsti, celo telo, udovi u kukama; stisak srca kao ruke, prima, odozgo, drži se, kači, oslanja jedan o deset kao o Božijoj ruci.

Zato je Rečnik tehnologije ispisan rukom, da konkretno prenese odsudno sećanje ruke. To je njegova prednost u odnosu na sve moderne spise koji su zaboravili na ruku.

Jako iz ruke ka glavi voljno, sintetičko J pre logičkog, analitičkog A i E.

U engleskom obrnuto. Početak od A ka J, kao od logike ka volji.

I kod Italijana, Nemaca sa početnim samoglasnikom na početku je opet više naglašena analitička strana razuma, svesti.

Takođe, u engleskom, italijanskom, francuskom … jeziku, glagol imati, uz osnovni glagol biti je jedan od osnovnih glagola za građenje rečenice...

U srpskom jeziku uz glagol jesam i biti je suštinski bitno ono hteti, kao volja pre logike i u osnovi logike. Jesam i biti pre traže ono voljno hoću, hteti, a imati  je tu  sasvim običan glagol.

Tu čak imati naglašava prvo imanje imena, da se davanjem imena, imenovanjem ima u duhovnom vlasništvu skupoceno skupa sve-jedno-jedno-sve, sabira, bere, bira rečima jezika. To zvanje, znanje imena drži u jedinstvu volje sva značenja, znanja, čuva u sećanju, pamćenju, zamišljanju sve stvari, događaje, doživljaje ili buduće odlučivanje, delovanje…

U srpskom jeziku značenje reči jeste dato je istovremeno sa onim jesti, kao i obrnuto, što znači da ono jede se, jedno, pre svakog sabiranja, brojanja, broja, naglašava po telu, duši, duhu ukusno biranje uzbiranje, branje jestivog jeste.

Ustima, zubima, jezikom jede se, govori i oseća, izražava ljubav...

I iako su mnogo više lepe stvari koje se vide, čuju, govore, nego ono što se jede, pije... opet se lepo povezuje sa ukusom. Zašto?

Svako Je i svako Da procenjuje kroz neko (za telo, dušu i duh) starije ukusno (za telo, dušu, duh) je-da-n (Jedan).

Zato što se najviši smisao lepote i umetnosti razotkriva kroz miris istine i ukus ljubavi, jer se to  umeće, umetnost,  pre svake druge umetnosti, mora pretpostaviti za lepotu svih posebnih oblika: boja, zvukova, melodije, pokreta...

To umeće ne sastavlja samo sve ostale umetnosti, nego i filozofiju, religiju, nauku, telo i duh, čoveka i državu, čovečanstvo.

Kao živa umetnost od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti samog života, iz samog života, to je umeće za sve ljudske i “nadljudske“ moći.

 

TEHNOLOGIJA REČI I REČNIK TEHNOLOGIJE

 

Prvo umeće tehnologije iz prasintetičke ličnosti ka svom raznoversnim oblicima opažaja čula, želja, oećanja, pojmova mišljenja, ideja uma... je, zapravo, jezik.

Ipak, taj duboki razgovor iz duboke: fizičke, duševne, duhovne osnove jezika, retka je stvar...

Kao što se tako dubokim govorom sporazumevaju ne samo celovite ličnosti, nego jezikom znakova čak i različite vrste živih bića, jezikom se takođe i laže, obmanjuje, dvoliči.

Životinja ima rep a zmija je sam rep i otrovni zub.

Opasniji je u srcu lukavi jezik laži, zla nego otrovni zub mržnje.

Otrovni zub mržnje ubija telo, a lukava, zla misao, reč truje ljude i narode i zavađa sva pokolenja.

Iz dobre misli čovek se suprotstavlja zloj misli, iz dobre reči zloj reči, iz dobre odluke lošoj odluci, iz dobrog dela lošem delu…

Rečnik tehnologije uočava problem, svaku vrstu naspramnosti: toteme, ikone, kultove moderne nauke, tehnologije, kulture, umetnosti, politike koji kroz vavilonsku kulu jezika, svaku vrstu medijuma i medija posrednih oblika marginalizuju neposredni odnos između ljudi i ostalih živih bića.[4]

Moć tehnike, tehnologije sa veštastvenim stvarima ide sve više ka virtuelnom svetu, naspram stvarnog događanja, dešavanja i unutrašnjeg života.[5]

Zbog toga Rečnik tehnologije, naspram naučne, tehnološke, političke, umetničke svesti, ogledala drugostepenih oblika i opštih ideja koje vode istorijski razvoj, postavlja nadistorijsku volju i celovitu ličnost.

Savremena nauka, tehnologija ne staje samo naspram svake transcendentnosti: Boga, duha, ideje, nego i same duše, transcendentne osnove ličnosti.

Ideal naučnog saznanja u okvirima pojma-opažaja i sve tehnologija koja ga prati je da sa veštačkim stvarima na kraju vlada samom ličnošću...

Naučno šta je, koliko je, kakvo je, u kom odnosu je (nešto) nigde se ne zaustavlja, pa čak ni kod čoveka.

Nauka unapred odbacuje ličnost i slobodno i neponovljivo živo svodi na opšte i nužno neživo.

„Idol nauke je objektivnost, potpuno prezrena ličnost. Nauka ne preza ni od čega, čak i od samog uništenja ličnosti.“[6]

 

LIČNOST I FILOZOFIJA

 

Parmenid odbacuje sav svet pojavnih oblika u ime jednog – bića.

Predsokratovski filozofi sve raznovrsne oblike spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta svode na praelemente: vodu, vazduh, večni logos vatre, beskonačno, elemente i ljubav i mržnju, brojeve i njihove harmonije, ili atome različite po obliku, redu i položaju u stalnom kretanju u praznom prostoru, νους i prasemena...

Platon u ime ljubavi ka mudrosti, najjačeg osećanja, sećanja u umnoj duši večnih ideja, staje izričito naspram svakog tehničkog ili umetničkog podražavanja.

Svet vidljivih stvari, oblika proglašava za kopije ideja, a sve pojedinačne ideje za kopije (nadsaznajne, nadsuštastvene, nadbivstvene) najviše ideje dobra.

Po Aristotelu prirodni, smrtni život pojedinačnih bića po svakom rodu, vrsti, koja ga kroz unutrašnji oblik, svrhu pokreće od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti uvek je neko jedinstvo večnog života samog po sebi, Božijeg savršenog duhovnog bića i samo mogućnosti materije.

Čovek samo iz najvišeg oblika svih oblika Božijeg večnog života ima duhovnim dodirom svrhovito pokretanje umom, a u svemu ostalom jedinstvo i životinje i biljke i mogućnosti materije, nežive prirode, elemenata...

Za Dekarta su svi materijalni i duhovni oblici samo ispoljenja supstancijalnog mišljenja ili prostiranja.

Za Spinozu su svi oblici samo konačni modusi beskonačnih atributa, a beskonačni atributi samo večne suštine jedne sa svih strana beskonačne supstancije.

Za Lajbnica su svi beskonačno raznovrsni oblici samo neponovljive predstave supstancijalne monade.

Za Kanta su svi oblici spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta samo saznajno-pojavno jedinstvo praznog pojma – slepog opažaja, transcendentalna konstitucija čistog opažanja, suđenja i zaključivanja.

Fihte sve forme, sadržaje posmatra kroz subjektivno-objektivni identitet apsolutnog Ja–saznanja–mišljenja–delovanja.

Za ranog Šelinga postoji samo subjektivno-objektivni totalitet; priroda je nesvesni duh a duh svesna priroda, a svi oblici samo neki prelazi između te dve krajnosti.

Hegel sve svodi na apsolutni duh, samosaznajući pojam po sebi i za sebe, kome služe i priroda i istorija, svi ljudi i narodi.

Šopenhauer sve prividne predstave, misli, ideje spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta svodi na predstave supstancijalne volje.

Niče odbacuje sve natčulne ideje i ideale onostrane religije i filozofije u ime ovostrane umetnosti, kao najvišeg vida volje za moć. Ipak, ta negacija religije, metafizike se ne vrši u korist afirmacije konkretne ličnosti, nego u ime supstancijalne volje za moć, kojoj (slično kao Hegelovom apslutnom duhu), služi sva priroda, ljudi i narodi.

Egzistencijalizam se, pak, nasusprot Kantovog transcendentalizma, Hegelovog apsolutizma, naučnog ili logičkog pozitivizma ili analitičke filozofije vraća konkretnoj egzistenciji.

Kjerkegor uviđa da sve istorijsko kretanje opšteg i nužnog naučnog, ili filozofskog pojma ili natčulne ideje marginalizuju čovekovu slobodu i njegov najličniji odnos ka Bogu, i zato se nasuprot svake ovostranosti, konačnog saznanja ili delovanja vraća onostranoj veri i Božijoj beskonačnoj egzistenciji.

Rani Hajdeger, nasuprot transcendentnog duha, ideje, onostrane vere, večnog bivstvovanja, ili naučnog pozitivizma, iz jedine (po njemu) moguće metafizike konačnosti, vlastite smrti, okreće upravo ovostranom prostorno-vremensko-svetskom tubivstvovanju[7], a kasnije prvostepenoj slobodi, koja pre svakog šta, iz najstarijeg ništa u čoveku, iz konačnog tubivstvovanja uobličava i samo bivstvovanje.

Na kraju, pod uticajem predsokratovaca, Ničea, najvećih pesnika, tvrdi da je govor, priča, kazivanja prvostepeno bivstvovanje kome služe ljudi i narodi...

Huserlova intencionalnost staje naspram praznog Ja mislim, ili apriornih formi (iako je već Kantov prazan pojam nužno upućen na slep opažaj u jedinom subjektivno-objektivnom saznanju), i svojom „transcendentalnom fenomenologijom“, kao „univerzalnom ontologijom“, nasuprot pojavnog saznanja, vraća „samoj stvari“, „suštinskom“ saznanju.

Zapravo i on sa opštom i nužnom transcendentalnom subjektivnošću i fenomenološkom metodom ka suštini (samo pojedinačne, posebne ili opšte) pojave, kroz prvostepeno saznanje (kao, uostalom i Fihte, Hegel pre njega), marginalizuje nadsaznajnu, nadopažajnu pojedinačnu ličnost i onu daleko bitniju praktično-moralnu stranu stvari.[8]

Zaključak: skoro sva dosadašnja filozofija konkretnoj ličnosti oduzima supstancijlnost, postavlja u drugi plan u ime nečeg starijeg; većinom u ime starijeg subjektivno-objektivnog saznanja-mišljenja.[9] Rečnik vidi da se upravo to, bezlično bez supstancije, osamostalilo kao tehnologija, proizvodnja tehničkih  oblika – „umskih oblika (λόγος) mišljenjem ili (τέχνη) radom.“[10]

 

LIČNOST U BUDIZMU I JUDEO-HRIŠĆANSKOJ VERI

 

Za Budu nisu prividni samo spoljašnji oblici tela ili čula, ili izvedene misli, osećaji, pojmovi, ideje, nego i sama volja, ličnost.

Nestankom ovostranog sveta kroz sve prividne oblike čula ili iz njih izvedene prividne misli, ideje, nestaje i onaj onostrani svet.

„Tehnolog“ ne proizvodi samo prividne oblike spoljašnjeg sveta, nego i privid volje i ličnosti; privid unutrašnjeg sveta: duše, duha, Atmana, Brahmana.[11]

Kako spoljašnje zavisi od unutrašnjeg, a  unutrašnje od spoljašnjeg e za njega su jedno i drugo ništavni, samo bolni privid, te svaki govor, sem onaj o spasenju iz svake moguće svetskosti sveta i nestanku patnje, gubi smisao. 

Zapravo, već u predbudističkoj indijskoj filozofiji kada nestanu svi čulni oblici ili posredni pojmovi, ideje, nestaje i sama ličnost i ostaje samo duša vezana dahom uz duh.

U budizmu čak i ta duša vezana dahom uz duh.

Nirvana je utrnuće svih poticaja tela, čula, razuma, uma, volje, svakog mikro-makrouobličenja, arhitektonike spoljašnjeg-unutrašnjeg sveta, svetskosti.

U judeo-hrišćanskoj religiji, stvar je obrnuta.

U Starom i Novom stalno se naglašava da Božija creatio ex nihilo apsolutna volja i stvarajuća sloboda ili nadsaznajna, nadopažajna ličnost stoji pre bilo kojih pojavnih oblika stvorene prirode ili veštastvenih stvari, dela ruku svojih, ili dela svojih čula, razuma, uma.

Čovek ne sme zamišljati Boga ni u kakvom obliku čula, razuma, uma: između Boga i čoveka ne sme biti ništa, ili može biti samo ništa. Odnos čoveka ka Bogu je ličan i apsolutan.

Ništa krije Boga (kao što ga krije i samo zlo), i zato je za čoveka, pre svakog šta (kako, koliko, zašto) oblika, to ni-šta čistilište do vlastite ličnosti, lica i lica, ličnosti drugog čoveka.

U prvoj zapovesti: „Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim mene“ se naglašava da samo iz jedne apsolutno afirmativne stvarajuće slobodne volje Božije dolazi jedna nepodeljena vlast u sebi, vlastita slobodna volja.

U drugoj: „Ne pravi sebi idola, niti kakva lika, nemoj mu se klanjati, niti im služiti“ da samo potpuno odbacivanje svih idola čula, razuma, uma iz jedne nepodeljene vlasti nad sobom, vlastite, slobodne volja – koja se ne klanja ničemu stvorenom od zemaljske, nebeske moći – dolazi apsolutno slobodnoj, stvarajućoj volji Božijoj.

A prva i druga zapovest zajedno, naglašavaju: Samo ako si Božiji, ti si svoj, i ako si svoj, ti si Božiji.

U Novom Zavetu takođe, pre svakog umeća ruku svojih, tehnologije, umetnosti ili bogatstva hrane, kuće, odeće koju čovek stvara, proizvodi tehnologijom ili umetnošću, naglašava umeće ljubavi ka Bogu bližnjem; bogatstvo Boga u svakoj vrlini; hrana, odeća za dušu, ili odana odaja srca, gornja soba sebe za večnog domaćina-gosta.

To je pre svih veštastvenih oblika i tehnologije čula, razuma, uma, u jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela, iz pravog obraza samouobličenje vlastite ličnosti, lica. Čovek se tu rađa po drugi put, tek se stvarno rodio kad je duhom rodio, u savršenoj ličnosti sazreo za večnost, dao duhovni rod koji se zauvek može jesti.

Svaka reč Hristova traži da se čovek u ljubavi ka Bogu, bližnjem pre svakog pojavnog oblika vrati verom u najjaču, najčistiju, Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu od ništa ka bilo čemu, svemu. „Recite planini ovoj pomeri se i pomeriće se... I veća čuda od ovih će činiti.“

Nasuprot budističkog: „ Kome je ništavilo logično, njemu je sve logično, a kome ništavilo nije logično, njemu ništa nije logično (Nagarđuna) stoje reči: Kome je krst logičan, njemu je sve logično, a kome krst nije logičan, njemu (u nijednom, nikakvom mogućem, svetu) ništa nije, niti može biti logično. U jakoj volji i stvarajućoj slobodi je tajna preokreta u veri – najviša kvadratura kruga.

 

POJAVNI I SUŠTINSKI OKRET. POJAVNA I SUŠTINSKA SUBJEKTIVNOST. POJAVNI I SUŠTINSKI UM.

 

Kant prvo tvrdi da se predmeti upravljaju prema našem saznanju, a na kraju zaključuje da ne znamo ni same stvari, ni suštinu nas samih![12] Očigledno da bi on u skladu sa tim zaključkom mnogo pre trebalo da tvrdi obrnuto: da se sami predmeti ne upravljaju prema našem saznanju!

Tačnije, ako je teorijski um pojavna strana stvari, a praktično-moralni um suštinska strana stvari, onda je očigledno da se suštinski okret ne izvršava u teorijskom umu, nego u praktično-moralnom!

Naše saznanje nije ograničeno i pojavno zbog nemogućnosti naših saznajnih moći, nego zato što je naša suština praktično-moralna, i sve drugostepene saznajne forme i trećestepeni saznajni sadržaji služe nadsaznajnoj, nadopažajnoj praktično-moralnoj suštini, naše saznanje je ograničeno i pojavno!

Takođe, paradoksalno je da se Kantov saznajno-pojavni um utemeljuje kao kritički, a da samokritički praktično-moralni suštinski um počiva na postulatima: Boga, slobode i besmrtnosti duše!

Prvostepeno čisto ne može nikako biti u praznim formama teorijskog uma (čiste čulnosti, razuma, uma), odvojenih od slepih sadržaja, koje su pojavna strana stvari, nego samo samokritičnoj čistoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti u jedinstvu čiste (iste) misli, reči, odluke i dela, koja je suštinska forma i sadržina stvari.

Svakako, za utemeljenje tog suštinskog okreta praktično-moralnog uma pre svake pojavne objektivnosti saznajno-teorijskog uma, nije bilo dovoljno ići samo do slobodne volje u osnovi opšteg i nužnog zakonodavnog praktično-moralnog uma, nego do jedne slobodne vlastitosti u jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela, i jasno reći da samokritična čista volja ne stoji samo u osnovi praktično-moralnog uma, nego i teorijskog (čistog uma, razuma čula)!

Zapravo, Kant uopšte nije dosledan u utemeljenju praktično-moralnog uma. Iako zaključuje da je saznajni um pojavna strana stvari, a nadsaznajni, nadopažajni um čiste volje i zakonodavne slobode suštinska strana stvari, on opet pitanje „šta je čovek“ proglašava za suštinsko pitanje cele filozofije, čime ponovo (nadsaznajni, nadopažajni) suštinski praktično-moralni um vraća pod  saznajno-logički pojavni i tako relativizuje nadsaznajnu praktično-moralnu suštinu čoveka-ljudskog roda!

Upravo bi supstancijalna vlastitost i sloboda nadsaznajnog, nadopažajnog praktično moralnog uma trebalo da spreči da pojavna pitanja–odgovori saznajnog uma svedu čoveka–ljudski rod na „ovo“ ili „ono“, da ne određuju čoveka pojavnim saznanjem, već da čovek na delu dobra svedoči ono nadsuštastveno lično i moralnu suštinu ljudskog roda – opštečovečansko, nadlično.

Zapravo, kada se pita: šta je čovek, tu se traži da se s nekim „potpuno poznatim“ ili više jasnim pojmom, stvarju, bićem, objasni potpuno „nepoznat“, ili „manje jasan“ pojam čoveka?!

Međutim, svako znanje pretpostavlja nešto poznato. Tako se nepoznate, nejasne stvari objašnjavaju time što se svode na jasne, poznate.

Opet, koja su to nesumnjiva saznanja, potpuno pouzdane istine, samoočigledne stvari?

Postoji li takva znanja, takve stvari!?Ili sva znanja, pa čak i prvi samoočigledni principi, pretpostavljaju neko starije znanje, gde se jedna stvar objašnjava drugom, a ova opet trećom... i tako u beskraj.

S druge strane, šta bi uopšte značilo suštinski znati sebe, svoje Ja? Da li takvo nešto kao što je suština nas samih, uopšte pripada hipotetičkom saznanju!?[13]

Zašto bi, uopšte, naša suština bila neko suštinsko znanje, koje treba da nas shvati, obuhvati mislima, pojmovima, izrazi rečima?[14] Zašto bi čovek svoju nadsaznajnu suštinu, ili nadsaznajne ideje: Boga, slobode i besmrtnosti duše, merio pojavnim saznanjem?

Iako u predgovoru Kritike čistog uma Kant, takođe, kaže: „Ja sam... uništio znanje da bih dobio mesta za veru“[15] (pod izgovorom da se ne bi ljudi zbog različitosti religioznih principa ubijali kroz verske ratove) i zato pokušao da autoritet nadsaznajne religije zameni zakonodavnom slobodom praktično-moralnog uma, zapravo tačno je da on čini baš suprotno.

To relativizovanje kritičkim umom onostrane metafizike i teologije (nadsaznajnog jedinsta Boga i čoveka i čoveka i prirode) u ime  opštih i nužnih naučnih sudova saznajno-teorijskog pojavnog uma u okviru mogućeg iskustva,  samo kroz opštu (zapravo većinsku glasačku) volju zakonodavnog praktično-moralnog uma ,   utemeljuje ovostranu politiku.

Na kraju, ako već tvrdi da mi ne saznajemo suštinu stvari nego samo pojavu, s pravom se nameće pitanje: u čemu je onda suština njegovog okreta?

Svakako nije u tome da se „predmeti upravljaju prema našem saznanju“ (jer to očigledno nije slučaj), nego da jedino subjektivno-objektivno saznanje (bez obzira da li je pojavno ili suštinsko) meri (potvrđuje) same predmete, stvari, svako stvarsto, samo (svako) postojanje![16]

To jest, bez obzira da li saznanje ostaje u granicama iskustva ili zna „same stvari“ suština skoro sve dalje filozofije je da prvostepeno saznanje odlučuje o samoj (svakoj) stvari, stvarnosti! I da se sve ono izvan tog subjektivno-objektivnog saznanja (svejedno da li suštinskog ili pojavnog), mora odbaciti kao nepostojeće.

I to je upravo iz jedne apsolutne nauke uma (saznanja same stvari, ili subjektivno-objektivnog saznanja kao same stvari) prvo tvrdio Fihte, pa rani Šeling, pa Hegel, na kraju i Huserl... a sa stanovišta saznanja u granicama mogućeg iskustva: pozitivizam, empirizam, logički atomizam, analitička filozofija...

Moderno shvatanje da saznanje meri sve  u prvoj premisi (kod Kanta) tvrdi da se ne može saznati stvar po sebi a u drugoj  (kod Vitgenštajna ) da „o onome o čemu se ne može govoriti“ ( verifikovati kao istinito ili lažno), „treba ćutati“, a na kraju (kroz savremenu nauku i filozofiju) zaključuje  da sve izvan subjektivno-objektivnog saznanja – ne postoji! [17]

Međutim, Bog, ni duša, „stvar po sebi“, sve do nemačkih filozofa nikad nisu bile saznanje, niti su mogle biti predmet pojavnog subjekt-objekt saznanja, nego područja vere, ili nešto nadsaznajno, nadsuštastveno (kao kod Platona ideja dobra), koja utemeljuje svako saznanje i svako bivstvovanje, te se ni na koji način iz nesaznatljivosti jedne stvari (u koju se veruje) nije imalo prava zaključiti da ona ne postoji![18]

Zapravo, pre nego što bilo koji saznajni organi (čula, razuma, uma) ili svaka nauka sa svojim opštim i nužnim pojmovima, sudovima kritičkim umom shvati bilo šta vani unutra, mora pretpostavi samokritičku nadsaznajnu, nadopažajnu slobodu i jednu istu vlastitost.

Samo zato što je nadopažajna, nadpojmovna vlastitost praktično-moralnog uma ono nadsuštastveno i deduktivno, naši opažaji, pojmovi, sudovi, zaključci saznajno-teorijskog uma su pojavni i induktivni!

A ta nadsaznajna, nadopažajna vlastitost je utemeljena pre svih boja, oblika, zvukova, mirisa, ukusa, dodira, pre svake, reči, i prepoznaje se (a ne saznaje) tek licem k licu od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti.

Kao što su oči, uši, miris, ukus, dodir dati za stariju volju, dušu, ličnost, tako su dati i razum, um, i svako saznanje, znanje.

Pojavna nauka ili tehnika samo pojačava našu moć opažanja, saznavanja, delovanja, šire komunikacije, informacije, ali ne menja njihovu suštinsku funkciju da sve ovo samo služi nadopažajnoj, nasaznajnoj supstancijalnoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti.

 

KOMENTAR: SUŠTINSKO I POJAVNO ZNANjE

 

Čovek hoće da sazna svet oko sebe, i sebe. Međutim to uzdizanje saznanja i samosaznanja kao najviših ideala: saznaj suštinu, samog sebe, stvar po sebi, upravo razbija mnogo starije nadsaznajno jedinstvo (čoveka i čoveka ili čoveka i Boga, čoveka i prirode...).

I mada Kant tvrdi da mi ne znamo stvar po sebi, očigledno da razlog što mi ne možemo saznati suštinu same stvari, ili nas samih, nisu naše ograničene saznajne moći, nego što saznanje ne može biti po sebi, već samo drugostepeni, trećestepeni atribut nadsaznajne stvari po sebi!

Saznanje nije ograničeno što mi ne možemo saznati suštinu stvari, nego što naša suština i suština stvari nije znanje!

Zašto da saznanje meri sve ako ne zna samu stvar i nas same, nego samo sa strane posmatra pojavu same stvari ili pojavu nas samih?

Valjda bi suštinsko saznanje trebalo sagledavati iz ugla same stvari, da ono bude u samoj stvari, jedno sa stvari (bez obzira na to da li je mi znali ili ne), pripada samoj stvari, kao i nadsaznajnoj, nadopažajnoj suštini nas samih.

To je znanje u prvostepenom smislu, jedno sa samim delovanjem, po unutrašnjoj svrsi svakog bića prisutno u svakoj užoj i široj celini žive ili nežive stvari i u bilo kojem najmanjem delu pa, svakako, i u samom čoveku.

Sve se dešava, živi, postoji po tom suštinskom, stvarajućem znanju, po kome svaka stvar, biće jeste to što jeste.

Čovek, recimo, saznaje drvo – razlikuje u njemu koren, stablo, grane, listove sve posebne funkcije....

Međutim to drvo (kao i svaka druga stvar, biće) mnogo pre zna sve šta mu je potrebno!

Nije prvostepeno saznanje sa strane stvari to što čovek zna o drvetu, već ono znanje, umeće u samom drvetu (samoj stvari), jedno sa drvetom (samom stvari), u jedinstvu živog i neživog po kome drvo (sama stvar) jeste to što jeste, raste, razvija se, rađa plod!

To suštinsko, stvarajuće znanje sastavlja živo i neživo, održava od fizike do metafizike telo i duh. Sve se dešava, živi, izvršava po tom preoblikujućem, predpojmovnom, predopažajnom, predmislenom stvarajućem, održavajućem – suštinskom znanju.

To umeće jedno sa stvari, u samoj stvari, koje pre naše svesti iz podsvesti i nadsvesti pravi sliku, zvuk, reč, misao, dah, svaki organ, ćeliju, ceo organizam mnogo je pre suštinsko znanje nego naše isposredovano „saznanje“ spoljašnjim i unutrašnjim saznajnim organima čula, razuma, uma s kojima vidimo, čujemo, mislimo, govorimo... samo pojave!

Ono u samoj stvari drži, održava u nadsaznajnom, nadopažajnom jedinstvu svaku spoljašnju i unutrašnju telesnu i duhovnu stranu čoveka, vodi svaki delić, svaki i najmanji proces u ćeliji, podorganu, organu, celom organizmu u svakom trenu i celom življenju – bez obzira da li čovek spava, ne zna za sebe, ili je dete – pre nego ono pojavno saznanje, kada čovek samo vidi, čuje, miriše, kuša, dodiruje, misli, odlučuje, dela.[19]

Zapravo, s pravom se može postaviti pitanje, da li je čovek onaj koji pravi sliku, zvuk, reč, misao, svaki i najmanji organ, ceo organizam, ili samo onaj što: gleda, čuje, vidi, miriše, kuša, dodiruje, misli, oseća, govori kroz pojavne oblike!?

Da li je ta svest kroz posredne oblike uopšte svest (čovek), ili je naša svest, znanje prema tom stvarajućem znanju drugostepena, a prvostepeno upravo to suštinsko znanje jedno sa samom stvari (stvarajući čovek), stvarajuća svest istovremeno kroz podvest i nadsvest![20]

Može li se čovek vratiti u to suštinsko, stvarajuće znanje, suštinskog, stvarajućeg čoveka, stvarajuću ličnost, svest?

Mora proći ne samo idole lažnih božanstava, nego i idole svojih očiju, ušiju, misli, reči, osećaja, dela i pre svakog šta vratiti do creatio eh nihilo iz starijeg ništa.

To znači, samo ako si svoj (pre svih idola oka, uha, mirisa, ukusa, dodira, misli, osećaja, razuma, uma) ti si Božiji, i ako si Božiji (pre svakog šta oblika iz starijeg ništa utemeljen verom u apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi) ti si svoj, u vlastitoj volji i stvarajućoj slobodi koja može sve. I u tom prvostepenom smislu: kroz stvarajući duh, stvarajuće znanje, delo, volju, svest, treba razumevati veru.

 

PRIRODNA I DUHOVNA NAUKA[21]

 

Prirodna nauka bilo koju jedinku ili vrstu živog utemeljuje kroz opšte i nužne zakone (materije – energije) neživog.

Naspram analitičke osnove razuma-čula u osnovi razlikovanja, razdvajanja, razvrstavanja od početnih najjednostavnijih atoma prvostepenog neživog i njihovom sjedinjavanju ka jednostavnijim i složenijim neorganskim i organskim molekulima u osnovi živog, sintetička osnova duhovne nauke polazi od onog sve-jednog, jednog- svega nadsaznajne osnove: Boga duha, duše, sveobuhvatne ideje i u osnovi svake pojedinačne, posebne, opšte stvari i najjednostavnijih elemenata.

Apsolutno jedno u duhovnoj nauci stoji nad svakom pojavnom stvari, bićem a apsolutno jedno u prirodnoj nauci pretpostavlja beskonačnu praenergiju skoro geometrijske tačke i njenom praeksplozijom nastanak čitave vasione.

Prirodna nauka ne prihvata unapred teleološku osnovu neke složene celine nad svakim pojedinačnim, posebnim, opštim delom, nego svojim opštim i nužnim pojmovima, sudovima saznanja polazi od jednostavnih delova ka manje ili više složenoj (slučajnoj) celini, a duhovna, obrnuto, svrhovitošću nadsaznajne, nadopažajne teleologije ide od najsloženije celine ka svakom manje ili više poznatom delu.

Za nju je prvostepeno živo večno živo, savršeni duhovni život koji iz najviše svrhe pokreće kroz dušu svaku posebnu vrstu, rod bića.

Aristotel. npr. pojedinačno živo, koje uključuje smrt, istovremeno i neživo, ne utemeljuje u neživom, nego oblik, svrhu svakog pojedinog roda vrste koja ih pokreće od mogućnosti ka stvarnosti, utemeljuje u savršenom obliku svih oblika, svrsi svih svrha, pokretaču svih kretanja, Božijem životu po sebi, večnom duhovnom biću, naspram samo mogućnosti bezoblične, nesvrhovite materije.

Evolucionizam pretpostavlja iza svih opštih i nužnih zakona matematike, fizike, hemije verovatnoću i slučaj za sastavljanje od jednostavnih elemenata složenijih molekula neživog i najsloženijih molekula živog.

Sa jedne strane, ne daje prednost nijednoj vrsti živog, mada protežira životinje ispred biljaka, a čoveka ispred jednih i drugih, po principu najjače jedinke, vrste... Biologija, evolucija ne uključuje nikakvu teleologiju, sklad unapred, nego za slučajne ili nametnute genske mutacije mnogo pre borbu, nesklad i nepredviđene loše okolnosti, kao pokretač za evoluciju jednog oblika u drugi, ili promenu, razvoj jedne iste vrste.

 

LIČNOST I NAUKA. LIČNOST I DRŽAVA. USTAV I USTANOVE

 

Iako se autoritet prirodne nauke odnosi na pojavnu, a ne apsolutnu stranu stvari i ne postoji neko neprotivrečno jedinstvo svih njenih opštih i nužnih sudova ni za prirodno- naučno „vjeruju“, a kamoli za neki „naučni“ u-stav, „naučno“ ustanovljenje, „usmerenje čoveka, zajednice, čovečanstva, taj kriterijum naučne proverljivosti iz pojedinačnih, posebnih, opštih proverljivih sudova se postavlja kao autoritet za svako sve, celinu, svet, svetskost.[22]

I mada prirodna nauka ono najsuštinskije u praktičnom životu – slobodu i vlastitost ne istražuje i unapred odbacuje, taj autoritet opštih i nužnih proverljivih sudova prirodne nauke se kao univerzalno, „univerzitetsko“ načelo jedne „nepristrasne“ istine širi ne samo u društvenu nauku nego i u sva područja praktičnog života!

Iako se kroz sve institucije političkog sistema (od porodice do države) pretpostavlja slobodna volja i jedna konkretna vlastitost imenom i prezimenom: za identitet ličnosti, privatnu svojinu, porodično i nasledno pravo, osnovu fizičkog, duhovnog održanja, čistog obraza, vaspitanja, empirizam, evolucionizam u osnovi institucija obrazovanja od osnovne škole do akademije nauke potire svaku transcendentnu osnovu ličnosti ili slobode i sa opštim i nužnim zakonima svako slobodno i pojedinačno živo unapred svodi na opšte i nužno neživo![23]

Iako je taj naučni, ekonomski, politički, kulturni liberalizam većinom induktivan i promenljiv, prirodna nauka sa te svoje univerzalne, takoreći univerzumske osnove u osnovi svega (spoljašnjeg i unutrašnjeg) sveta, svetskog daje sebi za pravo da poriče svaku transcendentnost i zauvek ukida drugu stranu, prekida svaki suštinski dijalog sa filozofijom, teologijom...

Kroz apsolutizam (pretežno jedne kulture, tradicije, slične grupe naroda, jezika) vladajuću nauku, politiku vrši agresivnu ideološku kampanju prema prirodi, čoveku, čovečanstvu…[24]  ne potire  samo suštinsku različitost i posebnost svakog naroda, kultura, nego i ostalih živih bića...

Nauka je, pogotovu, prema biljkama subjektivna, a tehnika destruktivna.[25]

Taj empirizam, materijalizam sa autoritetom opšteg i nužnog neživog sa evolucionističkim načelima preživljavanja, održanja i širenja najjače jedinke vrste čak vrlo često otvoreno staje naspram nadsaznajnih moralnih načela čoveka prema čoveku, drugoj kulturi, civilizaciji, vrsti, biljkama, prirodi, iako je ne samo u živoj, nego čak i neživoj organizaciji, mnogo teže objasniti socijalno načelo sjedinjavanja, spajanja, nego borbu za opstanak, izdvajanje najjače jednike, vrste![26]

Iako je sloboda pojedinačnog, posebnog u samom temelju života i načelo svi za jednog jedan za sve prvostepeno čak i u neživoj, a kamoli živoj organizaciji, opšta i nužna prirodna nauka u ime održanja i širenja najjače jedinke, vrste kroz unifikaciju jezika, kulture, tradicije jedne slične grupe naroda, naspram svih ostalih jezika, tradicija, kultura, pretenduje na jedino sve, svetsko, svet sprovodi najveći totalitarizam u istoriji, i to predstavlja kao nužan put razvoja od mitološkog, religioznog, umetničkog, filozofskog uma nekadašnjeg polisa grada-države, do modernog naučnog, političkog, komunikacijskog, informacijskog, medijskog, virtuelnog uma savremenih megapolisa i buduće svetske države.

Suština scijentizma, gde je filozofija sluga nauke i sve složeno svodi na prosto, različito na isto, živo na neživo, konkretna vlastitost različitost i sloboda na opštost i nužnost, i jeste da se kroz unifikaciju jezika, kulture, modela ponašanja, ukine ne samo transcendentna osnova metafizike iza fizike nego i transcendentna osnova ličnosti i slobode i autoritetom opšte i nužne ovostrane nauke i moći tehnike, tehnologije iz jednog centra zavlada prirodom i ljudima …

Kada se potiru transcendentni ideali i načela i naspram njih tvrdi da se čovek (uopšte, sve pojedinačno i neponovljivo slobodno živo) nastaje, razvija iz ništa (opšteg i nužnog neživog), da je, zapravo, ništa, onda se sa njim se bez ikakve griže savesti može činiti sve, svako živo ima pravo menjati, preobražavati pa čak i uništavati, slobodno pretvarati u ništa, i za tako nešto unapred amnestirati od svake odgovornosti!

Međutim telo i svako čulo, pa i sam razum, um tek u nekom jedinstvu živog utemeljuje sve naše odluke, misli, osećanja, delovanja...

Svako čulo i njegovo opažanje i razum i um, mišljenje, suđenje, zaključivanje pripada supstancijalnoj volji, inače zašto neživo uopšte ide ka živom, ima uopšte pored tela, čula, razuma, uma i nadsaznajnu, nadopažajnu slobodnu ličnost?

Kako će se, uopšte, sa osnove materijalizma, evolucionizma – opšte i nužne prirodne nauke ili empirističke filozofije – utemeljiti slobodna ličnost imenom i prezimenom, bez koje se ne može ni zamisliti sfera praktičnog života?

Kako će empirizam, evolucionizam doći do jednog najvišeg stava, kao suštinske brane, granice zakona, čvrstog načela što staje, stoji u osnovi ustava i svake dalje ustanove? Utemeljiti osnovu zakona, zakonitosti, konačne granice sme-ne sme gde se zaustavlja pojedinac i država?

Ili metafiziku polnosti, roda (zavet braka, porodice) za osnovu porodičnog i naslednog prava, a pre svega samoidentitet, slobodnu ličnost imenom i prezimenom, neponovljivo lice, vlastitost?

Odakle ide ustanovljenje tog najvišeg stava gde se pojedinac i država zaustavlja, staje, stoji, ili iz njega vodi, usmerava da čvrsto postoji?

Na prvi pogled izgleda da država po najvišem zakonu, ustavu, ustanovljuje sve institucije, po jednom najvišem praktično-moralnom načelu, stavu vodi usmerava, svaku ličnost, a zapravo su ta načela došla iz otkrivene religije ili ih je temeljio autoritet konkretnih ličnosti, dok su sve ustanove samo proširenje osnovne sociološke i biološke zajednice, porodice.[27]

Samo se iz čiste volje i jedne iste vlastitosti u jedinstvu slobodne misli, reči, odluke i dela mogu izvesti najviša načela za održanje čoveka i zajednice. Nikako iz opšteg i nužnog saznajno-pojavnog uma induktivno, nego samo iz čiste volje i jedne slobodne vlastitosti praktično-moralnog uma–deduktivno.

Bez jedne transcendentne osnove čistog obraza u osnovi lica, ličnosti: ne laži, ne kradi, ne ubij.., čvrstog moralnog stava u osnovi ustava što staje, ostaje, stoji, prvostepeno postoji, većinska volja oličena u države, ili građanina naspram varvarina, građanskog prava naspram prirodnog prava jačeg, i same ličnosti čoveka i države nema utemeljenje.

To prvostepeno u jasnom stavu, ustavu čvrsto stajanje, ostajanje, postojanje u osnovi najvišeg zakona, ustava, ide upravo od prvog obraza ka licu (ko si, ko smo) čiste volje do jedne slobodne vlastitosti.

Vertikala institucija predstavlja da je država ono prvostepeno, a neposredna horizontala od ličnosti ka ličnosti, sretanje, susretanje licem k licu nešto proizvoljno i drugostepeno.

A, zapravo, najčešće se iz političke slobode prostim glasanjem sloboda oduzima vlastitosti i predaje opštoj volji, drugom čoveku, ličnosti.[28]

Međutim, kao što se vidi svojim očima, čuje svojim ušima, oseća svojim srcem, jede svojim ustima…, govori svojim jezikom, tako svaki čovek i narod mora misliti svojom glavom i odlučivati svojom voljom?[29]

Ako ličnosti, kojima se predaje vlast, nemaju ono jasno definisano u stavu, što čvrsto ostaje, staje, stoji, postoji, ne vredi sve ono što je prisutno u najvišem zakonu, ustavu. Bez jake i karakterne ličnosti koje vodi državu i država gubi svoje „lice“, „ličnost“, a sa gubitkom jakog karaktera, lica države gubi se i deo svake ličnosti, lica same te države.

 

DA LI JE REČNIK TEHNOLOGIJE „SUBVERZIVNO“ DELO?

 

Rečnik tehnologije, koji je izašao kao poseban broj časopisa Vidici 1981. godine nije nikakav protest jedne revolucionarne ili reakcionarne grupe ljudi protiv socijalne, političke ili egzistencijalne situacije u kojoj se nalazila država ili pisci samog Rečnika, niti neki umetnički, filozofski „postmodernizam“, već odgovor na svaki mogući istorijski, politički ili egzistencijalni kontekst u kome se slobodna ličnost konkretnog čoveka podređuje istorijskom razvoju države, nauke, tehnologije.[30]

Subverzivna strana Rečnika tehnologije je mnogo pre u tome što ne sledi političke forme svog vremena nego što im se izričito suprotstavlja.[31]

Tačnije, on se ništa manje ne suprotstavlja bilo kojem drugom političkom ili ideološkim obrascu Zapada ili Istoka; ne samo ideologiji partije, sistema u kome se pojavljuje, nego svakoj političkoj partiji, sistemu, zapravo, celokupnoj tehnološkoj civilizaciji, koja veštastvene oblike istorijskog uma postavlja naspram (nadistorijske, nadtehnološke) ličnosti.

Rečnik tehnologije raskriva da prosvetiteljske ideje nauke, filozofije, umetnosti čak otvoreno staju naspram ličnosti čoveka!

Obrazovanje vrlo često sa naukom, filozofijom, umetnošću sa opštim i nužnim zakonima staje naspram pravog obraza čoveka i umesto slobodnog susretanja licem k licu vodi povezivanju ljudi tehnologijom, mrtvim oblicima.

Tehnologija nije samo poboljšavanje uslova života čoveka, pomoć njegovom preživljavanju i jačanju, nego vrlo često i destrukcija, uništavanje.

Rečnik tehnologije, zapravo, mnogo pre veruje u Rusoovog plemenitog divljaka, spontane anarho-zajednice, nego u medijumske, medijske posrednike tehnološkog uma nauke, obrazovanja, kulture, umetnosti superrazvijene civilizacije.

Vertikala države kroz institucije nauke, kulture, obrazovanja, sve oblike tehnologije ili opšte ideje podržava i podražava tipizirane političke uzore, kulturne ikone i tako nadistorijsku ličnost utapa u istorijske obrazce i modele ili umetnički ili tehnološki modernizam.[32]

Zato ličnost tu, nasuprot fizičkih i metafizičkih ciljeva države i svih njenih institucija, ostaje u nadistorijskoj, nadtehnološkoj volji, što jedino od početka, sa svake strane, kraja ostaje, staje, stoji, postoji.

Svi drugostepeni oblici moraju biti njome pokrenuti, pretpostaviti stariju ličnost, ona im daje život, bez nje su oni mrtvi.

 

NAPOMENA O DEČACIMA

 

Dečaci nisu više deca, a nisu ni zreli ljudi. Taj veliki rascep nagonskog i razumskog, misli i osećanja u periodu sazrevanja retko prolazi bez teškoća. Mnogi koriste taj osetljivi period da pod vidom prihvatanja mladalačkog bunta, neobaveznosti, spontanosti, lake zabave nametnu mladima estetiku ružnog i negativne junake svake vrste.

Iako taj sudar generacija postoji po prirodi stvari u svim vremenima, i nekada je jači od socijalnih suprotnosti ili suprotnosti polova, kada se bolje istraže mladalački buntovi u okviru potkulture od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, vidi se da su najčešće pripremani sa jedne netransparentne instance i „izvoženi“ u svet. 

Tako jedna grupa naroda, određene kulture, jezičkog područja koristi modele svoje potkulture da spontani mladalački bunt proširi u političke proteste, i tako ne samo širi uticaj svoje kulture na račun drugih nego i podriva institucije i tradicionalne vrednosti drugih naroda i država i umanjuje buduću odgovornost mladih ljudi prema obavezama koje treba da prihvate kao zreli ljudi. [33]

Dečaci u projektu časopisa Vidici nisu imali taj smisao, ali su hteli da pokažu da se preko izmišljenih ili nametnutih idola, ikona popularne kulture može lako uticati ne samo na mlade, nego i na prividno zrele osobe. Virtuelnim svetom svakojakih medija i medijuma ne nameće se samo ukus, modeli ponašanja, nego i preokreću kriterijumi vrednosti ličnosti i tako upravlja samim ljudima. Rečnik smatra da tehnološka civilizacija čini da ličnost regresira u Dečake.

I taj se regres se nastavlja sve do konačnog poistovećenja ličnosti i tehnologije, jer je najviši, konačni cilj tehnologije da kroz veštačku inteligenciju postane na kraju ličnost, potpuno zameni ličnost.

 

LIČNOST I TEHNOLOGIJA [34]

 

Ideal prirodne nauke je da zameni Boga u prirodi, a tehnologije da zameni dušu u telu. Međutim sva tehnologija tela, čula, razuma uma gubi smisao bez jedinstva u volji, a volje u ličnosti. Sva prirodna nauka pored opštih i nužnih zakona, mora opet uključiti stvaranje, a država kroz najviši Ustav i sve zakone traži konkretnu ličnost i njen slobodan stav za svoje ustanovljenje.

Da li je volja duše „tehnolog“ tela, ili je telo, sa čulima, razumom, umom „tehnolog“ duše? Nekad je duša sluga tela, čula, razuma, uma, a nekad su oni sluga volje.[35]

Na kraju, čije su sve te moći, umeća, ako nisu moći, umeća duše?

I da li neko najviše umeće duše može da stoji nad svom tehnologijom?

Nadtehnološka, nadistorijska ličnost, bi svakako, trebalo da stoji nad svim svojim istorijskim oblicima, tehnološkim oruđima, a pogotovu oružjima, spravama, kao produženim moćima našeg tela, čula, razuma, uma, a ne oni nad njom.

Da čista volja i jedna ista vlastitost u jedinstvu slobodne misli, reči, odluke i dela stoji nad saznajnim oblicima čula, razuma, uma, potrebama, nagonima tela, kao duša nad mrtvim oblicima. [36]

Sva je tehnologija za proizvodnju hrane, odeće, kuće za telo, drugostepena prema umeću hrane, odeće za dušu, koja po mirisu istine i ukusu ljubavi sastavlja cele ličnosti. Pre svakog podržavanja čula, razuma, uma, isposredovanih oblika nauke, umetnosti, filozofije ili veštačkih stvari tehnike, tehnologije stoji u  čoveku i državi najviše umeće sastavljanje svih razlika, suprotnosti i poznanje od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti licem k licu.

„Duša ličnosti je njeno lice. Istorija poriče postojanje duše. Ona tvrdi da je hrana dovoljan razlog života. Međutim, niti je hrana uzrok, niti dovoljan razlog života, već je to duša: kvalitet neponovljivog života u volji da se bezuslovno bude ličnost.“[37]

Kao što je vazduh bez oblika tek pogodan za disanje ili voda, tečnost za pijenje, ili hrana u telu prima tek na kapilarnom nivou kada izgubi svaki oblik ili nevidljiva svetlost omogućava viđenje svih oblika i boja, prost zvuk čujenje svakog posebnog tona ili melodije, tako je i onaj najdublji osećaj u nepodeljenom srcu bez usmerenja, kao vatrena duša koja po svojoj volji ide na sve strane, podnosi sve oblike, stoji unutra u nama pre, iznad svih čula ili reči, oblika, ideja razuma, uma...

Čak ni duša ne može biti nikakav stvoreni, vidljivi, čulni, zamišljeni oblik, jer je oblik, kao ono stvoreno, zadat po čulima, telu, a stariji duh u ličnosti je ono što stvara... Sva čula, razum, um pokreće duša, a dušu oživljuje duh pre svih konačnih oblika tela, čula, razuma, uma.

Danas se kroz nauku, tehnologiju, politiku, filozofiju, pa čak i savremenu umetnost čovek obezličuje, ne ide ka najvišem jedinstvu nego se profitira na njenoj „fisiji“, razbijanju jezgra ličnosti i razdvajanju čoveka od čoveka. Ne „dekonstruišu“ se samo transcendentni ideali u ime nauke po sebi, umetnosti po sebi, politike po sebi, nego se kroz veštačke stvari tehnike, tehnologije, istorijske oblike ili modu, modernizam za jedno vreme, potire nadistorijsko, nadtehnološko jedinstvo čoveka.

Međutim nasuprot „nepristrasnog“ saznajno-naučnog „objektivizma“, ili istorijskog razvoja, nauke, umetnosti, politike po sebi, jedino nadsaznajno, nadopažajno jedinstvo ličnosti ostaje u promeni, staje, stoji, pre svega veštačkog postoji.

Samo duhovna „fuzija“  najjačih ličnosti i ideja, "lančana reakcija" u direktnoj horizontali, može sve  suprotnosti u čoveku i zajednici, tu rascepkanost, razdvajanje da preokrene na sjedinjenje, spajanje.[38]

 

REČNIK TEHNOLOGIJE I POLITIKA. LIČNOST KAO CILj.

 

Iako Rečnik tehnologije sagledava da tehnologija i vertikala institucija staje naspram ličnosti, on, paradoksalno, ne stoji naspram politike, nego pokušava (slično Prudonovom anarhizmu), da supstancijalnu politiku utemelji u konkretnom odnosu od ličnosti ka ličnosti u neposrednoj horizontali.[39]

To je negacija politike opštih ideja i simbola koji melju konkretne ličnosti u istorijskoj eshatologiji, političkom dešavanju ili obezličuju u tehnološkom umu i naspram svih opštih i nužnih oblika istorije i tehnologije ponavljanjem sličnog i istog, iz supstancijalne ličnosti početak politike iz neponovljivog i različitog![40]

Politika bi trebalo da bude područje prvostepene volje koja iz jedinstva ličnosti suštinskog praktičnog uma stoji nad svim saznanjem, naukom, tehnologijom, čula, razuma, saznajno- pojavnog uma.... U idealnom smislu ono je središnje područje koje uravnotežuje suprotnosti nagonskog i umnog, instinktivnog i duhovnog. Kao politička suština kod Aristotela koja usklađuje sve polaritete u čoveku, državi, ili između čoveka i prirode, fizike i metafizike, ili u čoveku životinjsko i božansko.

Suština (zoon politikon) supstancijalne politike po Aristotelu je da kroz pravednu ravnotežu u središtu u svakom području čoveka i države vlada vrlina po prirodi stvari. Državotvornost, po njemu ne samo da čuva, održava zajedničko dobro nego omogućava svakom čoveku da razvije i ispolji svoju vrlinu, da i primi i da drugima svako posebno dobro. „Političnost treba razdvojiti od ideologičnosti koja je njena naspramnost. Prava političnost je negacija ideologičnosti.“[41]

Zato se pravedna ravnoteža u čoveku i državi, pre opšte i nužnosti nauke, tehnologije traži kroz stariju različitost i slobodu celovitih ličnosti iz supstancijalne politike.

Da iz prvostepenog praktičnog umeća nadsaznajna, nadtehnološka ličnost vlada nad svom naukom, tehnikom, tehnologijom, istorijom ... pojavnim oblicima, veštastvenim stvarima.

Ličnosti, zapravo, pokreću istoriju, i nauku i umetnost i državu, politiku.

„Političnost je presudnost postojanja: način ličnosti.“[42] To je od polulika, neodlučnosti, dvostrukosti nagonskog i duhovnog, instinktivnog i umskog (samo delića ličnosti), put ka jedinstvu ličnosti u središnjem području supstancijalne politike harmoničnoj državi, gde svi imaju sve.

Svakako da su intuitivni odblesci u Rečniku tehnologije daleko od jednog zaokruženog utemeljenja. Zapravo, u Rečniku je mnogo jasnije šta duša neće, ne želi, ne može, odbacuje, negira, nego ono da, jeste, što hoće, potvrđuje, afirmiše.

 

KRITIČKI OSVRT NA REČNIK TEHNOLOGIJE

 

Čovek me može sam opstati, pogotovu dete, stari ljudi.

Kao što čovek od rođenja zavisi od porodice, tako porodica od šireg roda i države.

I kako čovek ne živi samo sa sebi sličnim ljudima, nego i sa ljudima koji od njega često imaju različita ili čak suprotna gledišta ili načine života, svaka zajednica zavisi od dogovora konkretnih ljudi.

Kako će čovek prihvatiti, razumeti drugog? Kako će se sastaviti različite ličnosti, često sa suprotnim shvatanjima, načinima života?

I mada se ti različite interesi među ljudima usklađuju danas kroz ekonomiju, politiku, čak i ekonomija i politika moraju pretpostaviti neku etiku.

Ako čovek nema pravedne odnose sa ljudima s kojima živi, ili posluje (ne voli svoje bližnje), kako će izgrađivati državu (voleti državu)?

Samo ako postoje moralni odnosi konkretnih ljudi u mikrosvetu, postojaće i oni makrosocijalni u makrosvetu.

U arhitektonici međuljudskih odnosa statika u temelju države je etika, zakoni stubovi svih institucija, a dinamika praktična sposobnost politike.

Politički predstavnici su izabrani u parlament da donose zakone i vode računa da se isti sprovode i zato se suština politike ne može nikako odvojiti od etike.

Šta će utemeljiti saznajno-teorijski kritički um, ako ne čista volja i jedna slobodna vlastitost – samokritički praktično-moralni um.[43]

Čist obraz nije ogledalo, nego zaklon najskrivenijeg srca i odbrana vlastitog lica.„Kada ne bi imao granicu, nedostajalo bi mu sve.“[44]

Dobro je kvalitativna mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Samo jasno ne, neću, ne dam laži, zlu može utemeljiti jasno da, hoću, dam.[45] 

To  jasno neću, ne dam je jakim osloncem gaženja iz nožnog mirisno, ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti za jasno pruženu ruku, dlan – da, hoću, dam.

Međutim u današnjoj instituciji obrazovanja sve je manje prisutan onaj vaspitni ideal čistog obraza čoveka što štiti njegovo srce, dušu, neponovljivo lice, ličnost i ostaje samo zahtev za proizvodnjom veštastvenih oblika razuma, uma, nauke, tehnike, tehnologije.

Ne može čovek dostići najviše jedinstvo ličnosti kao najviši vanistorijski cilj ako nema karakterno jedinstvo slobodne misli, reči, odluke, i dela.

Kako će čovek biti suštinski slobodan, bez vlastite misli, reči, kada sluša samo tuđe mišljenje i tuđe odluke?

Ako govori prazne reči, koje ne izražavaju njegove misli, ni dubinu vlastitih osećanja ne samo da neće imati čvrste odluke za svoja dela, nego će slabiti i njegova ličnost i njegov duh.[46]

Mišljenje nije mišljenje ako nije dosledno. Kada čovek nešto ozbiljno misli, mora stvarno i da smisli.

Ne da „kopa“ kao kokoš kad nađe zrno nego kao kad kopa bunar, ili rudu, dok ne dođe do vode ili dragocene rude, pa drugi vide da li se to pije, koristi, ili ne.

Takođe, kada jedno misli, drugo govori, treće odlučuje, četvrto radi, kako će znati da je to uopšte on sam i da je to njegova vlastita volja?

Samo kada su mu misli reči, odluke i dela u jedinstvu to će biti njegova vlastita volja, život.

Jaka ličnost mora znati šta hoće, sazreti duhom,  roditi za večnost, dati rod koji se može zauvek jesti.

 

KOMENTAR

 

Danas samo religija i tradicionalna filozofija,  pre svih pojavnih oblika i veštakih stvari nauke, tehnologije podrazumeva unutrašnje  bezmerje  za duhovni sklad svake neponovljive ličnosti sa svakom drugom  neponovljivom ličnosti u jednoj slobodnoj  zajednici; i to jedinstvo vide kao  najviši cilj;  da u čistoj volji i najvlastitijoj ličnosti čovek duhovno sazri, rodi za večnost.

 

Tomislav Novaković

 

PERSONALITY AND TECHNOLOGY

 

This paper reconsiders an individual’s attitude towards philosophy, theology, science, technology, politics... In the first part, it establishes a free singularity in essence of language metaphysics against an empty logical I in essence of conceptual metaphysics, with a view on some Serbian language peculiarities. It then suggests that, so far, almost all sciences and philosophy place an individual in an inferior position for the sake of something senior; whereas, in religion it is, in most cases, the other way around. Despite the fact that entire practical life implies a free individual, natural science reduces everything free and individually animate to general and necessarily inanimate. In its final part, this paper deals with the fundamental theses of Dictionary of Technology, revealing that in fact, technological mind subdues a particular individual by the means of science, philosophy and art. At the very end of the paper, practical philosophy is instituted through supra-historical, supra-technological and substantive personality.

Keywords: language metaphysics, selfhood, philosophy, science, techno-logy, politics.

 

 

LITERATURA

Aristotel (2007) Metafizika, Paidea, Beograd.

Aristotel (1984) Politika Bigz, Beograd.

Baudrillard, Jean (1991) Simulakrumi i simulacija, Novi Sad, Svetovi.

Bergson, Anri (1932) Stvaralačka evolucija, Karijatide, Beograd.

Berđajev, Nikolaj (2002) Čovek i mašina, Brimo, Beograd.

Veljačić, Čedomil (1990) Budizam, Opus, Beograd.

Vitgenštajn, Ludvig (1969) Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd.

Dils, Herman (1983) Predsokratovci I-II, Naprijed, Zagreb.

Iveković, Rada (1981) Počeci indijske misli, Bigz, Beograd.

Kant, Imanuel (1976) Kritika čistog uma, BIGZ, Beograd.

Lao–tse (1981) Knjiga puta i vrline, Mladost, Zagreb.

Levinas, Emanuel (1976) Totalitet i beskonačno, Veselin Maleša, Sarajevo.

Levinas, Emanuel (1999) Drukčije od bivstva ili s onu stranu bivstvovanja, Jasen, Beograd.

Mil, Džon Stjuart (1988) O Slobodi, Filip Višnjić, Beograd.

Niče, Fridrih (1972) Volja za moć, Karijatide, Beograd.

Novaković, Tomislav (2010) Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog uma / Načela praktine logike, Desire, Beograd.

Novaković, Tomislav (2013) Etika i Politika, Desire, Beograd.

Petrović, A. et al (1981) Rečnik tehnologije, Vidici, Beograd.

Platon (1976) Država, BIGZ, Beograd.

Rols, Džon (1998) Teorija pravde, CID, Podgorica.

Ruso, Žan Žak (1993) Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd.

Sveto Pismo Staroga i Novoga zaveta.

Sosir, Ferdinand de (1977) Opšta lingvistika, Nolit, Beograd.

Tokvil, Aleksis de (2002) O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad.

Fihte, Johan Gotlib (1976) Učenje o nauci, Bigz, Beograd.

Hajdeger, Martin (1982) Mišljenje i pevanje, Nolit, Beograd.

Hajdeger, Martin (1999) Predavanje i rasprave, Plato, Beograd.

Hajdeger, Martin (2000) Šumski Putevi, Plato, Beograd.

Hajzenberg, Verner (1972) Fizika i metafizika, Nolit, Beograd.

Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (1987) Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša, Sarajevo.

Hobs, Tomas (1961) Levijatan, Kultura, Beograd.

Huserl, Edmund (1991) Kriza evropskih nauka, Dečije novine Gornji Milanovac.

Šeling, F. V. J. (1985) O suštini ljudske slobode, Grafos, Beograd.50

 

---

 

[1] Metafizika jezika se nastavlja na metafiziku čiste volje i jednu slobodnu vlastitost, a na njih metafizika polnosti, roda i metafizika mirisa i ukusa. Na kraju dolazi jedna mikromakrokosmologija. O tim osnovnim načelima videti više na sajtu:  http://www.filozof.rs

[2] Hajdeger smatra da je jezik ne samo kuća bića i kuća čoveka, nego da je prvostepeno biće, bivstvovanje po sebi i za sebe. Da prvosteopenom govoru, priči, jeziku služi sva priroda, istorija, svaki čovek i narod.

[3] Više o ovoj temi pogledati na sajtu www.filozof.rs  u radu Metafizika jezika-izbor.

[4]Od nekadašnjih natčulnih ideala sve se danas pomera ka idealima čulne spoljašnjosti. Ipak su sve te komunikacije u današnjim društvenim mrežama mnogo pre površni kvantitet, nego licem k licu prvostepeni kvalitet. Bez obzira na mogućnost brzog upoznavanja, tu vrlo često ono najdragocenije lično služi centrima finansijske ili političke moći.

[5]Žan Bodrijar u knjizi Simulakrumi i simulacije uočava da naspramni svet znakova, simbola, svake vrste simulacije u koje mutira podržavanje kroz ikone, kultove savremenih medija, tehnološkim, infomacijskim, komunikacijskim umom ide ka kibernetičkom, virtulenom svetu, koji potpuno marginalizuje realni život. Zanimljivo da Rečnik tehnologije izlazi iste godine kao i Simulakrum i simulacije (1981).

[6] Rečnik tehnologije, str. 16.

[7]Gotovo je neverovatno da Hajdeger ne vidi da njegova supstancijalna egzistencija bačena, zatečena u prostorno-vremenski svet i njeno najvlastitije zašto, koje iz predsuštastvenih egzistencijalnih kategorija osmišljava konačno tubivstvovanje, „pre“ svakog šta bivstvovanja, ili Kantove transcendentalne subjektivnosti i čistih formi čula, razuma, uma, podrazumeva prekritički prostor-vreme-svet, zapravo, pretpostavlja sve što se moglo pretpostaviti! Za šire videti na istom sajtu. rad: Fenomenologija i teologija (odeljak: Kantov transcendentalizam i Hajdegerov egzistencijalizam...).

[8] Pogledati na navedenom sajtu rad: Privid nemačkog idealizma.

[9]Za više o odnosu ličnosti i filozofije pogledati na istom sajtu radove: Osnova za svaku buduću filozofiju i Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma/Načela praktične filozofije.

[10] Rečnik tehnologije, Tehnologija, str. 24.

[11] „U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta.“ (Angutara-nikayo, IV, 45 Prevod Čedomila Veljačića).

[12] „Do sada se pretpostavljalo da se sve naše saznanje mora upravljati prema predmetima... neka se jednom proba... da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju.“ (Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, Predgovor drugom izdanju, str. 17).

[13] Kakvo bi bilo to bilo „neograničeno, “ saznanje, „po sebi“ (koje ne zavisi ni saznavaoca ili predmeta saznanja)?

[14] Kant je zatvoriviši sebe u tamnicu zaista došao do potpune izvesnosti. U tamnici je zaista sve izvesno. Potpuno nađena izvesnost jeste potpuno izgubljena ličnost.“ (Rečnik tehnologije, str. 9).

[15] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, Predgovor drugom izdanju, str, 23.

[16] „Uslovi mogućnosti iskustva uopšte su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva.“(Imanuel Kant, Isto str. 137).

[17]Parmenid kaže da ne možeš misliti, govoriti, saznavati ništa, nego samo nešto. Međutim, sve to što se misli, izriče, govori ne mora uopšte nužno biti nešto, jer sve naše saznanje, govorenje takođe može biti ništa! Zapravo, upravo bi on, nasuprot saznanja, mišljenje, govora nužno u suprotnostima, mnogo pre trebalo da zaključi da je jedno – bivstvovanje nadsaznajno, nadmisleno, nadizrecivo!

[18] Sumnja (kao ni laž) ne može nikako biti po sebi nego se mora oslanjati na neku stariju istinu. To je najpre samoizvesna nadsaznajna, nadopažajna vlastitost što ostaje, staje stoji u osloncu svakog pojma i opažaja. I kada čovek sumnja u neku istinu, ili bilo koju, kakvu stvar, ne želi da ga neko ili nešto prevari, slaže, obmane, očigledno da se ne oslanja na sumnju, nego stariju istinu. I iako svako istraživanje, put ka istini kroz sve svoje korake, preispitivanje, proveru uključuje jednu dozu sumnje, to nije zbog same sumnje nego starije vere da će se nešto saznati, otkriti, uraditi, stvoriti, usavršiti... Prema tome, sumnja nije nikako nešto prvostepeno da bi se svima nabijala na nos, lepila na čelo kao osnovno načelo, nego postoji radi strožije provere, preispitivanja u službi same istine.

[19] „To što se rečju ne izriče, a po čemu je reč izrečena ... To što se mišlju ne zamišlja, a po čemu je misao zamišljena... To to što se okom ne vidi, a po čemu oči vide...To što se uhom ne čuje, po čemu uho sluša...To što se dahom ne diše, a po čemu je dah udahnut, to spoznaj da je brahman, a ne ovo što ovde štuju“ Počeci indijske misli, Kena upanišada, BIGZ 1981, str. 204.

[20] „Pet boja zaslepljuje vid čovekov, pet zvukova sluh mu zaglušuje, pet začina pokvare ukus, a trke i lov razulare srce ljudsko.“ (Lao–tse, Knjiga puta i vrline, Mladost, Zagreb, 1981. (pesma 12).

[21] Ovde nije uzet uobičajenn naslov prirodna i društvena nauka, jer se suština problema tek vidi kada se stavi naslov prirodna i duhovna nauka.

[22] Kad ne bi bilo čoveka (svesnog života) kakvog ima smisla da li je nešto milionska temperatura zvezde, hladna planeta, ili skoro apsolutne nula praznog prostora; da jeste a ne nije, da je to a ne nešto drugo, treće, sto, hiljadu treće... Ako je sve dato preko nečeg drugog ni jedna stvar nema suštinsku prednost nad drugom stvari niti sve nad ničem! „Sve što je različito od ličnosti, a što nema volju i nije živo jeste ništa.“ (Rečnik tehnologije, str 16).

[23] Pri tome i sav državni budžet bez obzira na oblik političkog sistema, pa i onaj za nauku ili naučna istraživanja, odobravaju po svojoj slobodi upravo konkretne ličnosti! Takođe, U osnovi svake nauke,  pa čak i matematike ne stoji samo saznajno-logičko Ja mislim, nego čak i odgovorno Ja  naučnika ili stručnog naučnog veća za sintetičko jedinstvo predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku ili rezultata eksperimenata  u jednu sveobuhvatnu teoriju, sa svake strane, kraja pretpostavlja čistu volju.

[24] Ne potiru se samo transcendentni ideali u prirodnoj nauci, nego i u umetnosti. Apstraktna umetnost, slično nauci pokušava da odbaci sve transcendentne ideje i ideale i bavi sama sobom, „čistim oblicima“ po sebi. Zato se savremena popularna kultura u vidu filma, rok kulture, stripa, pop arta, štampanih i elektronskih medija, društvenih mreža vraća neposrednoj horizontali od konkretne ličnosti ka konkretnoj ličnosti. Ne izražava samo bunt naspram vertikale institucije, nego i naspram umetnosti po sebi ili i nauke po sebi koja ih potire.

[25] Iako biljka  neživo preobražava u živo, "jede" svetlost i proizvodi kiseonik i hranu za sav ostali život, ona se pri objašnjenju živog iz neživog u teoriji evolucije marginalizuje, i proglašava nižom organizacijom. Međutim, po čemu su čovek i životinje vid organizacije od biljke, ako te suštinske stvari: da preobrazeneživo u živo, ili "jedu"  najsavršeniji vid energije  – ne mogu!?

[26]Ako empirizam, evolucionizam u svom objašnjenju nastanka, održanja živog iz neživog od najjednostavnijeg neživog do najsloženijeg organizma živog pretpostavlja hipermoralno, hipersocijalno načelo svi za jednog, jedan za sve, kako se može apsolutizovati prvostepeno načelo borbe za opstanak najjače jedinke unutar svake vrste ili između različitih vrsta!

[27] Negde je to osnova moralne zajednice data iz otkrivene religije (deset Božijih zapovesti), negde je to idealna država po ideji pravednosti (Platon), negde država, kao najviše dobro kroz političku suštinu čoveka (Aristotel), negde apsolutna vlast kralja u okviru prirodnog prava, zakona, a za sve ostale podanike građansko pravo, zakon naspram prirodnog prava, zakona jačeg (Hobs), negde neotuđiva sloboda pojedinca iz osnove prirodnog prava u temelju slobodne države i građanskog prava (Ruso), negde prirodno pravo svakog čoveka na privatnu svojinu, vlastiti život i sreću (Lok), negde kategorički imperativ moralnog uma, kao suština čoveka-ljudskog roda u osnovi celokupnog praktičnog života (Kant), negde objektivni duh običajnog prava koji moralnost čoveka, porodice, svakog staleža potvrđuje u samosvesnoj državi u apsolutnom duhu umetnosti religije, filozofije (Hegel), negde politička sloboda, koja sav moral i zakone običajnog prava indukuju iz prvostepenog interesa pojedinca (Mil)...

[28] Ako čovek nema pravo da nasrne na svoje telo, život da odrekne dušu, s kojom mu je dato pravo na život, već je dužan da je brani (kao što po osnovi prirodnog prava brani svoje telo, život), tako još više nema pravo da se odrekne svoje duhovne slobode, kao suštine same duše, preda je drugom; bilo drugom čoveku, grupi, partiji i ostane (suštinski) čovek. Tačnije, ono prvo pravo postoji za ovo drugo, jer iako životinje imaju pravo da brane svoje telo, život, niko ne kaže da su one zbog toga slobodne.

[29] „Ličnost je za sve odgovorna. Nikakav objektivni razlog ne može da ukine njenu odgovornost“ (Rečnik tehnologije, str. 17).

[30] Svakako, u odrednicama ključnih reči Rečnika tehnologije direktno iindirektno se prepoznaju mnoge ideje svetske duhovne baštine: od Tao Te Kinga, Upanišada, Starog i Novog zaveta, Platona, Aristotela, do mnogih autora iz modernog vremena.

[31] Zapravo, sasvim je očigledno da je tehnološki um mnogo više izražen na Zapadu, u čijem se najrazvijenijem, najzapadnijem delu upravo proglašava kraj istorije, ali ne sa idealom supstancijalne ličnosti na kraju, nego idealima naučnog, tehnološkog, političkog uma, i idolima, totemima, kultovima savremene informativne, komunikativne, virtuelne, medijske svesti.

[32] „Ličnost je neobrazovana, ona je samo politična, volja se ne može obrazovati“. (Rečnik tehnologije, str. 18).

[33] Zapravo, u savremenoj kulturi ima bezbroj izmišljenih stvari kroz filmove, literaturu, stripove, video igre, sa kojima zapadna kultura preko svetskih medija širi uticaj na druge kulture, ili koristi izmišljene „junake“ da po trenutnoj modi, zbog profita ili lake zabave s njima iskrivljuju istorijske činjenice; idealizuje podobne istorijske „ličnosti“, državu, kulturu, a hiljadugodišnju istoriju i kulturne vrednosti ostalih naroda beskrupulozno nipodaštava, njihove junake i ideale marginalizuje …

[34] Tεχνη u osnovi tehnologije naglašava zanatsku veštinu, u proširenom smislu. U Rečniku tehnologije svaka vrsta materijalne i duhovne proizvodnje veštastvenih oblika, ne samo u zanatima, umetnosti, tehnici, nauci, nego i filozofiji, religiji, pravu, politici koja staje naspram čoveka i podređuju sebi njegovu slobodnu ličnost.

[35] Za Bergsona inteligencija saznanjem posebnih oblika od početka stoji naspram sintetičke celine instinkta ili intuicije. Kroz moći analitičkog razdvajanja organskim spravama čula, razuma, uma razlikuje sve posebne oblike, a instinkt iz integralnog mirisa, ukusa, moći razmnožavanja, vodi ka najvišoj intuiciji za moć odlučivanje kroz sintetičku volju, celovitu ličnost. „Ceo ovaj rad nastoji da utvrdi da se životno sastoji u pravcu voljnog. Moglo bi se dakle reći da ova vrsta reda vrsta životnog ili voljnog, nasuprot drugom koji je svojstven neživom i automatskom“ (Anri Bergson, Stvaralačka evolucija, Karijatide, Beograd, 1932,.Isto, str.215.)

[36] „Stoga je ličnost vlasnik života, a ne obratno“. Isto, str. 7

[37]  Rečnik tehnologije, str. 7.

[38]„Čovek tehnologije može da zna i ume sve, ali on nema silu da učini bilo šta. Ličnost može da ne zna i ne ume ništa, ali ona može sve, pa i da zna i ume sve.“ (Rečnik tehnologije, st. 18).

[39] „Ličnost je za sve odgovorna. Nikakav objektivni razlog ne može da ukine njenu odgovornost.“ Rečnik tehnologije, str. 17.

[40] Isto, istina, istok, prvo od početka čisto, istočnik čiste reke reči nije samo znanje, nego i jedan isti vazduh ili jedno isto sunce, kiša svima, Bog iznad svakog opažanja, mere i znanja, za slobodu i poštovanje svake neponovljive ličnosti, ne iz jedne iste mere vremena i tehnologije, nego iz srede, središta srca i starije večnosti pravi red stvari za svako neponovljivo sada.

[41] Rečnik tehnologije, str. 18

[42] Isto, str. 18

[43] „Moral je potreban samo tehnolozima da se ne bi sudarali pri kretanju, ali ličnosti nije potreban. Idol morala je biti u drugom, biti isti kao drugi, delatno se ogledati u drugom. Moral je delatni egoizam, mnoštvo, odricanje... „Moralni sud pripada jednom stepenu neznalaštva u kome nedostaje razlikovanje stvarnog i prividnog“ (Niče, Sumrak idola). Rečnik tehnologije, str. 15. Međutim, iako osnova morala: ne čini zlo, nije dovoljna, nego je čak izvedena iz prvostepenog: čini dobro, bez moralne osnove ne može se dostići karakterno jedinstvo slobodne misli, reči, odluke i dela, razlikovati svojevolju od slobodne volje. Čin zla narušava prvostepeno lice čoveka a nesuprotstavljanje laži, zlu obraz čoveka. Neko je dobar iz svoje slobodne volje, što voli, želi dobro, hoće da bude dobar, kao što neko drugi neće, a ne po nekakvoj „mora“ ili „treba“ osnovi. Odbacivanje laži, zla ne samo da ne smanjuje svet, nego ga slobodnim činom dobra suštinski povećava, usavršava ka kvalitativnom bezmerju. Zločinačku volju, koliko god imala jedinstvo u laži, zlu, odluci, delu, čeka, ako ne već danas, ili sutra, onda u bliskom ili daljem vremenu sukob, nejedinstvo u sebi i sa drugim voljama.

[44] Parmenid, Poema

[45] Na krštenju se traži javno odricanje od satane: čvrsta odluka duše iz dna srca, jako i jasno: ne, neću, ne dam, pa čak i telom potvrda odricanja od sve laži, zla: (kaže se „pljuni i zgazi“), za najjače da, hoću, dam. To je miris istine i ukus ljubavi, Boga za čistu volju i jednu slobodnu vlastitost nasuprot zmijskog zuba, jezika otrova laži zla, pre svake logike i u osnovi svake logike.

[46] „Prvo treba biti ličnost pa tek onda govoriti: razlagati svoje iskustvo.“ (Rečnik tehnologije, str. 20).