Критика моћи суђења и Критика чистог ума

Аутор: Томислав Новаковић

 

Уместо првостепене продуктивне уобразиље између чистог разума, категорија и трансценденталних чула–опажаја простора и времена (за коју је свака друга уобразиља, па свакако и она уметничка, између разума и емпиричких чула, само асоцијативна, психолошке,  репродуктивна), која је  у подручју трансценденталог шематизма, као прво дејство чистог разума по категоријама на унутрашње чуло, трансценденталне одредбе времена, основним ставовима чистог разума: аксиомама датости у опажају, антиципацијама опажаја, аналогијама искуства, постулатима емпиричког мишљења омогућава у Критици чистог ума утемељење општих и нужних закона математике, физике, уопште природне науке, трансцендентално јединство све појавне природе, он у Критици моћи суђења кроз уметничку уобразиљу уметника, генија (његову урођену спосовност, природну обдареност која одређује правила уметности) поново враћа природу саму по себи,  супштинско јединство разума и чулности, појма и опажаја у лепоти, и тако у потпуности супротставља основним ставовима своје Критике чистог ума.

Ако по највише начело свих синтетичких судова а приори: “Услови могућности искуства уопште, јесу у исто време и услови могућности предмета искуства“,[1] не само да никаква природа није могућа по себи него ни било које, какво све, светскост, сваки унутрашњи или спољашњи свет изван услова трансценденталне конституције празног појма–слепог опажаја, па чак ни сама, боло која, каква предметност, како може сада, насупрот тог трансцендентално-критичког услова поново (постојати) нека „природа по себи“ кроз стваралачку машту, „генијалност уметника“, која у међодручју између разума и опажаја поставља  „правила уметности!“

Једина правила природе која су могућа  по критицизму могућа, су она по синтетичкој основи продуктивне уобразиље у подручју трансценденталног шематизма између чистог разума (категорија) и чисте чулности (априорних опажаја простора времена), за синтетичке судове а приори, пре свега  аритметике и геометрије (уопште математике) у основи општих и нужних закона физике, природне науке. Никаква ( асоцијативна, психолошка, репродуктивна) уобразиља природној надарености генијалног уметника између разума и емпиричког опажаја по  не може разоткривати суштинску природу по себи.

Кроз генијалност уметника Кант покушава да премости јаз између празног разума и слепог опажаја. Међутим, када у Критици моћи суђења каже да „природа кроз генијалност уметника одређује правила уметности,[2] он као да заборавља да  никаква природа по себи по Критици чистог ума није могућа, као ни нека продуктивна уобразиља између разума и емпиричког опажања. Продуктивна уобразиља у теоријском уму једино може бити прво дејство чистог разума на чисту чулност, у подручју трансценденталног шематизма за основу математике (аритметике, геометрије),   и у подручју природне науке, где остаје, свакако, у појавној страни ствари. Сва (опште и нужна) појавна природа само је трансцендентална идеја теоријског ума,  као завршна синтеза најопштијих научних закона из свеобухватних закључака ума свих појмова, судова разума из почетних опажаја чула.

Међутим, иако  уметничка уобразиља (између разума и емпиричких чула у уметности), по основним Кантовим поставкама не може никако бити неко ноуменално подручје, него само репродуктивна психолошка асоцијативна моћ (код Платона само копија саме копије), он у Критици моћи суђења, наспрам Критике чистог ума и Критике практичног ума покушава сасвим супротну ствар: да наспрам продуктивне уобразиље у подручју трансценденталног шематизма за априорно јединство чистог појма и чистог опажаја, потребно за опште и нужне судове природне науке, сада са разумом који на неки начин има чулни садржај или чулима која имају интелектуалност кроз „урођену душевну способност генија, његову слободну имагинацију врати стваралачку уобразиљу између разума и емпиричких чула,  некакву спољашњу, унутрашњу природу по себи пре, иван трансценденталне конституције по највишим условима искуства.

То  ће касније користити Шелинг за субјективно-објективни идеалитет уметничког дела или Ниче да је савршена чулност у уметничком делу највиши вид овостране воље за моћ или позни Хајдегер да  поетској речи, причу, казивању (као Хегеловом апсолутном духу) служи сва природа, историја, све  спољашње, унутрашње дешавање, да је то не само говор самог бивствовања, него по себи и за себе  првостепно бивствовање! 

Уместо (надсазнајног, надопажајног) слободног духа изнад све опште и нужне појавне природе који  учи, води, штити, саветује човека или човечанство Кант тврди обрнуто, да природа (већ одређена по трансценденталној конституцији кроз општост и нужне законе појавне науке) одређује кроз урођену душевну способност (јединог уметничког генија), његову стварајућу уобразиља – правила уметничке слободе! То јест, суштина  тврдње: „Геније је урођена душевна способност...помоћу које природа прописује уметности правило“ је да  то (свеједно кроз кога или шта) чини природа!

Међутим уместо да надсазнајни, надопажајни  дух (који учи, води, штити, саветује човека и народ, човечанство), из највишег практичног умећа, генијалности поставља правила за највише јединство личности и државе и из суштинског подручја слободе стоји изнад опште и нужне сазнајно-појавне природе, овде се првостепено подручје генијалности поставља у уметника!

Он  чак ни уметника не сагледава по слободи духа  изнад опште и нужне природе, него се сасвим обрнуто, општа и нужну појавна природа, кроз урођену, природу способност уметничког генија, даје правила слободне имагинације уметности!

Шта је чудно да се генијални уметник одређују правила уметности?[3]

Свакако да ништа није чудно, него је  чудан додатак да то (кроз генија не чини надсазнајни, слободни дух) него појавна природа! Критици чистог ума категорије одређују правила природи[4], а у Критици моћи суђења, природа кроз уметника одређује правила уметности!  

И мада постоји изрека геније се рађа (или у савременијем жаргону, „прорадио је неки ген“), да генија даје (преко свих правила, учења) много пре урођена способност, рађа сама природа,  него што се образује, учи genius је управо (у било којој области), много пре слободни (надсазнајни, надопажајни дух)  наспрам нужне природе, а никако нешто што само понавља природу нужност, природно рођење, да кроз кога говори, делује сама природа (код Хајдегера бивствовање).

Ако већ сам Кант каже: „Реч геније вероватно изведено од genius, нарочитог духа који је дат човеку при рођењу, који га штити и руководи, а од чијег надахнућа потичу оне оригиналне идеје,“[5]  онда генијалност никако није у томе да  човек и човечанство само следи законе опште и нужне природе, а поготову да општа и нужна појавна природа одређује (слободну уобразиљу) правила уметности или надсазнајно, надопажајно подручје слободе  (права, политике, религије)  него да  следи слободни дух дат сваком човеку при рођењу, или народу. Да  из свих теоријских и практичних способности води, штити човека и народ у сваком добру,  и  наспрам нужности неумирности природе из првостепеног практичног умећа  утемељује највише подручја слободе.

Према томе,  генијалност, и суштинска продуктивна уобразиља, не може никако следити општу и нужну сазнајно-појавну природе, него само  само  подручје надсазнајне, надопажајне  слободе практичног ума и његове и надсазнајне, надопажајне идеје. 

Поред тога Кант је овде противуречан и са стране сврхе. Сврха природе  никако није могућа само са основе теоријског ума (јер је  та сврха по општим и нужним законима природне науке само појавна) нити по сврхи практичног ума, јер сврховитост практичног ума не прати сврховитост општих и нужних закон појавне  природе, него сврху  ноуменалних идејама по слободи воље.

У сваком случају, ако уметности по Канту,  није да прати појавне сврхе у природи нити  суштинске у практичном уму, него је сврха лепе уметности управо безинтересно допадање, како могу појавне сврхе опште и нужне природа кроз генијалног уметника одређивати правила лепше уметности у беизнтересном  допадању!?

И као што Кант прво у теоријском уму тврди да се  све спољашње управља према унутрашњем, слепи садржаји према празним формама, а са највишим ставом његове трансценденталне аналитике „услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства“ заправо доказује да се код њега унутрашње управља према спољашњем, празне априорне форме према слепој садржини, тако се прво тврди да је практично морални ум суштина човека људског рода, а онда са схватањем да се првостепена генијалност  испољава кроз уметника, с којим природа одређује правила уметности, очигледно суштинско своди на појавно, дух на природу, а не, да по  првостепеној практично моралној сфери суштинске слободе genius као дух заштитник, утешитиљ, водич, учитељ одређује (доноси) кроз првостепенуи практичну генијалност практично морална правила човеку, заједници, човечанству...  

Заправо, само је обрнута поставка могућа. Не да из јединства разума–чула, појма опажаја сазнајно-појавног ума појавна природа даје правила суштинском подручју слободе, него да  надсазнајна, надопажајне воља и највиших идеја практичног ума суштинским умећем поставља правила практичном животу човека и заједнице, и грађанским правом, законима, више стаје изнад природног права, закона јачег него што је са њим у складу, као што и ументичка имагинација више стоји насупрот општих и нужних закона појавне природе, него што је са њима у складу![6] У сваком случају умеће практично-моралног ума не подражава сазнајно-појавну природу или појавну страну нас самих, него оно супстанцијално умеће, умешност, уметност првостепеног подручја слободе  за надсазнајну, надопажајну суштину нас самих.

 

 Коментар

 

Насупрот Кантовој природи која одређује кроз уметника правила уметности (која није у складу ни са његовом Критиком чистог ума, и субјективности пре сваке објективности)  за Хегела апсолутна објективност апсолутног духа стоји пре сваке објективне природе. То јест,  ни сама природа као природа,  ни уметник, његова генијалност не постији без духа,  него је сва прирда  оспољење апсолутног духа, а уметничко дело испољење апсолутног духа у облику чулносит. „Умјетничко је дјело...дјело слободне воље. А уметник је мајстор божији.“^[7] Свакако,  за Хегела је религија и филозофија још више испољење апсолутниог духа, за разлику од Шелинга, који управо тврди да се кроз уметничког генија највише објективизује апсолутни духа. Божија апсолутна воља и стварајућа слобода.

 

 

---

[1] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976. Str. 137.

[2]„Геније је урођена душевна способност...помоћу које природа прописује уметности правило“. (Imanuel Kant, kritika Moći suđennja, BIGZ, Beograd, 1991, стр. 196-197).

[3] Геније јесте таленат (природна обдареност) који уметности прописује правило“. (Исто 196-197).

[4] “Категорије су појмови који а приори прописују законе појавама, те, дакле, природи као споју свих појава [...].”^[4]

[5] Исто, 196-197.

[6] Погледати спис на овом сајту: Морал и добро: да не утемељује категоријани императив  моралност, него старија идеја добра...

[7] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša–Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 466.