Томислав Новаковић филозоф

Уторак | 21. Новембар 2017.

Tomislav Novakovic

Критичка историја филозофије

Аутор: Томислав Новаковић

"Објективно" становиште историчара филозофије, који није и сам филозоф, није никакво академско становиште, него аматеризам. Само логички доследна изворна филозофија, као кућа од темеља до крова, са свим потребним "просторијама" у којима се може духовно пребивати, потврђује академизам и објективност. Зато је свака таква филозофија и критичка историја филозофије, јер у дијалогу са свом дотадашњом филозофијом (од грчке на њеном почетку, до немачке на њеном крају), доказује да она није била довољно академска, јер је запоставила неке суштинске проблеме, или их није решавала на прави начин.


Критичка историја филозофије
цео текст

 

ДУХОВНА СЛОБОДА 

 

Као што не постоји један модел човека, тако не постоји ни један филозофски систем кога унапред треба следити.

Чак ни самој филозофији, а камоли неком филозофу или филозофској школи, не треба приступити идолопоклонички.

Историја филозофије не садржи само критички осврт нових филозофа на претходне, него и на саму филозофију уопште, јер сe и схватања саме филозофије, као и филозофских идеја, често разликују.

Ако нека област треба да буде храбра и доследна у потрази за истином и слободно преспитује духовне ауторитете, онда је то управо филозофија.

Када се у некој цивилизацији развијала филозофија (Индија, Кина, стара Грчка), то је најчешће гарантовало њену дуготрајност.

Међутим, иако човек мисли увек, а слика, пева, пише... само понекад, филозофи су далеко ређи него сликари, музичари, књижевници...

Сваки народ, ипак, мора имати своје филозофе, као и своје државнике, научнике, уметнике, спортисте, јер без слободе духа нема слободе човека ни државе.

Ако једна држава не јача властите научне, економске, политичке, културне... идеје, друге државе је прво духовно освајају својим језиком културом, па намећу своју економију, политику  и на крају отимају њено људско и материјално богатство...

 

СТАРА И НОВА ФИЛОЗОФИЈА

 

Занимљиво је да се највећи филозофи појављују у Aтини, који је своје име име и главни храм посветила божанству мудрости!

Зато је за  Платона филозофија изнад свих наука, као идеја добра изнад свих идеја.

А за Аристотела најбожанственија наука о истини...

Међутим, данас је само слушкиња науке (као некада теологије)...

Ако је  мудрост потребна образованом и необразованом, богатом и сиромашном, јаком и слабом...чак и животињи да преживи...а камоли човеку и народу, филозофија, очигледно, није изгубила свој значај  што није довољно научна, него што није довољно мудра!

Она је постала слуга науке на крају, што је  најбитнија подручја живота, у којима се најпре испољава мудрост човека и народа – запоставила на почетку!

Грчки филозофи су беспрекорно утемељила нека филозофска подручја, а нека друга и те како битна за наш живот, нису.

А оно што нису они утемељили, нису ни сви каснији филозофи, већ (са ретким изузецима) само разрађивали њихове идеје.

Јаз између тих најбитнијих подручја и саме филозофије се толико повећавао, да су то на крају постали потпуно одвојени светови...

Међутим, као као што срце, глава... сваки орган служе целом телу, тако и права мудрост сваком подручју живота...

Нова филозофска начела су не само потребна него и нужна...

Зато ова критичка историја филозофија подједнако води  дијалог са грчком филозофијом на њеном почетку као и са немачком филозофијом на њеном крају.

Поред тога, слободни дух не долази само из грчко-римске културе, него и јудео-хришћанске и многих култура са свих страна света...

Од пет суштинских филозофских подручја: метафизике властитости, метафизике језика, метафизике мириса и укуса, даха, метафизике додира, полности, рода, и микромакроксомологије, грчки филозофи су директно утемељили само микромакрокосмологију и делимично метафизику чисте воље и метафизику језика.

 

НОВА ФИЛОЗОФСКА НАЧЕЛА

 

Метафизика властитости у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела утемељује слободу човека и државе…

Метафизика језика из свете речи–речи као светиње сваки писани или усмени уговор, договор...

Метафизика полности, рода не само физички род него и духовно сродство свих људи...

Метафизика мириса, укуса, додира и даха уз дух мирисом истине буди, узбуђује срце, душу, тело за укус љубави.

Микромакрокосмологија кроз све-једно–једно-све микро–макро света тражи јединство живог и неживог света, тела и духа...

 

ИЗВОРАН ФИЛОЗОФ

 

Не расте дрво да буде највише, него да буде ближе Сунцу!

Једино изворни филозоф износи суштину филозофије из нове филозофске идеје.

Мајстор учи од мајстора и предаје мајстору.

"Објективан" став историчарa филозофијe без властите идеје, није стручно становиште, него аматеризам.

Само ако у дијалогу са претходним филозофима изградиш властиту филозофију, као кућу од темеља до крова, са свим потребним "просторијама" у којима се може духовно пребивати, потврдићеш своју стручност и објективност.

Тек када у ризницу мудрости додаш нешто своје, све то духовно благо ће припадати теби као што ће и твоје  припадати свима.

Филозофија је налик „космичком броду“ који се брзином духа одваја од гравитације свакодневних брига и проблема ка свеобухватној идеји и практичном мудрошћу враћа чврстом тлу.

И као што се не може летети ако недостаје и најмањи део космичког брода, тако је и за духовно узлетање–слетање кроз све различите, супротне идеје способан само изворан филозоф.

Иако живи у одређеном месту, времену, он темељним питањима–одговорима спрема духовну трпезу за свако месте, време. 

 

МЕТАФИЗИКА ВЛАСТИТОСТИ  

 

ВОЉА И ВЛАСТИТОСТ

 

Као што чула (вид, слух, мирис, укус, додир) подразумевају старију вољу тако и разум, ум и све мишљење, сазнање, најстарију властитост.

Ако Ја није властито Ја, како је уопште Ја, зашто се зове Ја!?

Ако имаш (своје) име, презиме, породицу, државу, имовину, занимање… зашто да немаш своје мисли, властити дух?

Као што не може други да једе и пије за тебе, не може ни да мисли и одлучује за тебе.

Како ћeш слободно одлучивати, деловати ако само слушаш туђе мисли, речи?

Ако твоје речи не изражавају твоје мисли и осећања, нећеш бити слободан за самосталне одлуке и дела.

Када једно мислиш, друго говориш, треће радиш, како знаш да си то уопште ти сам и да је то твоја воља!?

Само када су ти чисте мисли, речи, одлуке и дела у јединству, то је твоја слободна воља, твој властити живот.

 

ПОСТОЈАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

 

Кант тврди (као и Декарт пре њега)  да човек само из праосновног, прасинтетичког "Ја мислим" свестан да постоји (јесте).

Међутим, човек није свестан свог јестаства, нити потврђује своје постојање из праосновног "Ја мислим", већ из једне (синтетички најстарије) исте властитости, која пре сваког опажаја или мишљења остаје, стаје, стоји, првостепено постоји!

Ако се из "праосновног" Ја мислим изузме једна Ја=Ја (вољно-синтетичка) иста властитост, не само да (логичко-аналитичко) А=А (у основи сваког опажаја, појма, суда, закључка нашег сазнања или мишљења) губи утемељење, него и "прасинтетичко" „Ја мислим“!

Једна иста властитост није само синтетичка основа за појединачну и вечну душу и сваку конкретну личност у њеном практичном животу него и за све "празне" сазнајне форме и "слепе" сазнајне садржаје!

 

ЛОГИКА И ВЛАСТИТОСТ

 

На први поглед изгледа да логика и општи и нужни логички закони не зависе од онога који мисли ни од оног што мисли, а тачно је, заправо, да сва аналитичка логика (за све своје законе и све своје категорије) као и сазнајно-логичко "Ја мислим" (за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку) већ претпостављају синтетички старију (надопажајну, надсазнајну) чисту вољу и најстарију (надмислену) властитост!

Чисти разум, праосновно "Ја мислим", сва формална логика и аналитичко А=А за аналитички идентитет субјекта и предиката у сваком суду, закључку сазнања, подразумева кроз чисту вољу практичну логику, старији Ја=Ја синтетички идентитет – једну исту властитост.

Не утемељује чиста логика и сазнајно-логичко "Ја мислим" чисту вољу, једну исту властитост, него чиста воља, једна (надсазнајна, надлогичка, надмислена) иста властитост – чисту логику, сазнајно-логичко  "Ја мислим" и сваку је–да везу у појмовима, судовима знања!

Нема човек исту властитост кроз (логичко-аналитичку) истост А=А, него кроз (надлогичку, надсазнајну) синтетички најстарију Ја=Ја исту властитост, логичко-аналитичку истост А=А!

Закон идентитета, А=А, прво подразумева да је једна иста властитост једнака себи, да није друга властитост, друго Ја.

А закон непротивуречности, да А није не А,  са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, да једна иста властитост  није противуречна са собом.

Закон идентитета у једној слободној властитости саставља: чисту мисао, реч, одлуку и дело: изједначује мисли са осећајем, речи са делом, истину са животом.

Закон непротивуречности  у чистој вољи и  синтетички најстаријој властитости сједињује све опажаје у појму, појмове у суду, судове у закључку.

Закон искључења трећег у чистој вољи и синтетички најстаријој властитости утемељује да–не, јесте–није, хоћу–нећу; све наше мишљење, суђење, као и одлучивање, деловање.

Само зато што постоји једна надлогичка, надсазнајна (Ја=Ја) иста властитост, сазнајно-логичка (А=А) истост у  појмовима, судовима, закључцима сазнања има утемељење.

И то је суштина приче и крај филозофске дискусије дуге две хиљаде година!

 

САЗНАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

 

Пре сваког "шта је" (или: какво је, колико је, у ком односу је...) ово или оно, па и "шта је само бивствовање", треба схватити саму упитност:шта то значи када се питамо?

Шта је само "шта", питање и одговор – сазнање?

У сваком питању–одговору се нека непозната  ствар или појам објашњава са неком познатом ствари или појмом.

Тако се са питањем: "Шта је човек", или: "Шта је суштина самог себе" тражи да се са неким "потпуно познатим“ појмовима или стварима сазна или објасни унапред “мање познат" или "непознат" појам човека или самог себе?!

А који су то скроз "познати" појмови, "несумњива" сазнања, "потпуно поуздане" ствари?

Постоје ли таква сазнања, такве ствари?

И шта значи суштински "знати" човека или самог себе?

Зашто би суштина човека или нас самих била "суштинско" знање које и свет и нас саме схвата појмовима, изражава речима!?

И како може уопште сазнање да мери све, ако не зна ни суштину ствари ни суштину нас самих, него само са стране ствари посматра појаву саме ствари и појаву нас самих!?

Наше појавно сазнање не може се одвојити од самог сазнаваоца и предмета сазнања, а сазнајне моћи од (надсазнајне) воље и (надсуштаствене) властитости.

Суштинско знање, очигледно, много пре припада самој (надсазнајној, надопажајној) суштини саме ствари или нас самих, без обзира на то да ли је ми знали или не!

Свако: шта је, какво је, колико је, у ком односу је у питању и одговору претпоставља старије је и да.

А је и да старије један; а  један старије јесам; а јесам надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост.

Надсазнајна воља, надсуштаствена властитост стоје у праоснови самосвести и сваког (свеједно да ли појавног или суштинског ) сазнања, искуства!

 

ПОЈАВНИ И СУШТИНСКИ ОКРЕТ

 

На почетку Критике чистог ума Кант каже се "предмети управљају према нашем сазнању", а на крају "да ми не знамо ни суштину ствари, ни суштину нас самих".

По том завршном закључку, он је, заправо, много пре требало да тврди да се предмети не управљају према нашем сазнању!

У Критици практичног ума, пак, тврди да наша суштина није сазнајно-теоријска него практично-морална.

Ако је тако, првостепени окрет се не извршава у сазнајном "Ја мислим" и теоријском, појавном уму, него у надсазнајној вољи и суштинском практично-моралном уму!

Сазнање није појавно што не зна "суштину" ствари или "суштину" нас самих, него што није могуће по себи, јер све сазнајне форме претпостављају надсазнају вољу и надсуштаствену властитости, а сви сазнајни садржаји предмета сазнања –  оно није (оно што је) суштинско, него (оно што је ) појавно!

Првостепено чисто не могу никако бити празне форме: чисте чулности, разума,  теоријског  ума (одвојене од слепих садржаја), нити њихово сазнајно јединство, које је појавна страна ствари, него само надсазнајна чиста воља практично-моралног ума за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела у једној слободној властитости, која је суштинска форма и садржина ствари!

Само из чисте воље човек има чисту чулност, чист разум, чист ум; непротивуречну логику, једну власт у себи – слободну властитост.

Чиста воља кроз: чисту чулност, чист разум, чист ум утемељује појавни окрет сазнајно-теоријског ума, а кроз највише jединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела у једној слободној властитости – суштински окрет практично-моралног ума!

 

ТЕОРИЈСКИ И ПРАКТИЧНИ УМ

 

Са тзв. "главним" питањем: Шта је човек, Кант практично-морални суштински ум поново подводи под сазнајно-теоријски појавни и тако релатививизује (надсазнајну) практично-моралну суштину човека–људског рода!

Заправо, тачно је сасвим обрнуто: свако (шта, како, зашто...), питање–одговор сазнајно-теоријског појавног ума, па и питање: "Шта је човек" већ претпоставља надсазнајну (чисту) вољу и надсуштаствену (слободну) властитост практично-моралног суштинског ума!

Шта ће утемељити најстарију критичку основу сазнајно-теоријског, појавног ума, ако не надсазнајна чиста воља и надсуштаствена слободна властитост самокритичког практично-моралног, ума?!

Парадоксално да сазнајно-теоријски, појавни ум буде критички, а да  суштински, практично-морални, самокритички, почива на постулатима: Бога, слободе и бесмртности душе!

Чиста воља и синтетички најстарија властитост суштинским окретом чисте мисли, речи, одлуке и дела практично-моралног ума, утемељује непротивуречну логику празних појмова, слепих опажаја појавни окрет сазнајно-теоријског ума.

Само зато што су суштинска чиста воља и надсуштиснка властитост практично-моралног ума надсазнајни и дедуктивни, наши опажаји, појмови, судови, закључци сазнајно-теоријског ума су појавни и индуктивни!

Није суштина "чисте субјективности пре све објективности" појавни окрет сазнајно-теоријског критичког ума у обезличеном, обезвољеном јединству празних форми–слепих садржаја, који утемељује све наше сазнање у оквиру могућег искуства, него суштински окрет практично-моралног ума,  који у самокритичног чистој вољи не утемељује само све наше одлучивање, деловање, него и саму логику и само сазнање,  појавни окрет теоријског, критичког ума!

Духовно безмерје властитости није суштинска страна ствари што је наше сазнање ограничено и појавно, него је наше сазнање ограничено и појавно што је духовно безмерје властитости у унутрашњем јединству чисте мисли, речи и дела суштинска страна ствари!

 

НАЧЕЛА ПРАКТИЧНЕ ЛОГИКЕ

 

Кант каже да ум не може бити филозоф само из појма (без садржаја опажаја).

Међутим, он још пре не може бити “логичар“ ни "научник" ако није филозоф: без синтетички старије чисте воље и најстарије властитости.

Сва опажајност опажаја, разумност разума, сазнатљивости сазнања, истинитости истине теоријског ума,  па чак и праосновно "Ја мислим",  претпоставља једну исту властитост практично-моралног ума.

Не само да никаква индукција из појединачних опажаја или дедукција из општих појмова не може утемељити слободну властитост, него сви појединачни опажаји чула и општи и нужни појмови, судови разума, целовити закључци ума, па чак и "праосновно Ја мислим", претпостављају надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену властитост!

Без чисте воље и најстарије властитости (у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела) не само да се не може утемељити одлучност одлуке ни делатност дела практично-моралног ума, него ни опажајност опажаја, логичност логике (појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка), сазнатљивост сазнања и истинитост истине сазнајно-теоријског ума!

Вољно Ја нема никакав проблем да укључи другост, суштинско Ти, било коју, какву различитост, супротност као и сличност, истост, или са ми, ви, они... било које, какво заједништво.

 

ЛИЧНОСТ И НАУКА

 

Иако не постоји апсолутна истина за научно „вјерују“, никакав „научни“ у-став за научно усмерење човека, човечанства, природна наука своје универзалне, такорећи "универзумске" опште и нужне истине шири и у све друштвене науке.

Њен идеал је да замени Бога у природи, а технологије, душу у телу и да као вештачка интелигенција коначно постане "личност" која општим и нужним природним законима влада светом и људима.

И мада је чист образ заклон најдубљег срца и одбрана властитог лица, тај идеал слободне личности у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела у данашњој институцији образовања све је мање присутан у име опште и нужне науке, технологије.

Међутим, сва „технологија“ тела (чула, разума, ума) тражи јединство у вољи, а воља у властитости.

Чуло је старије од опажаја, свест од појма, воља од жеље, душа од тела, дух од идеје...

Опажај тражи старије чуло, појам старију свест, жеља старију вољу, личност најстарију властитост.

Чак и математика у основи најобјективније природнe науке и сазнајно-логичко "Ја мислим" сваког одговорног научника или стручног научног већа за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку, или завршну синтезу свих експерименталних резултата у најширој теорији сазнајно-теоријског ума, претпоставља са сваке стране, краја надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену властитост практично-моралног ума!

Међутим, иако синтеза опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку већ подразумева (надопажајну) чисту вољу и (надсазнајну) слободну властитост, природна наука свако појединачно, слободно живо своди унапред на опште и нужно неживо!

И мада је начело "сви за једног један за све" присутно чак и у неживом, а камоли слободно живом, емпиризам, еволуционизам са принципима ширења и одржања најјаче јединке, врсте прекида сваки дијалог са филозофијом, теологијом... спроводећи тако највећи тоталитаризам у историји...

Aко емпиризам (или еволуционизам) са општим и нужним законима природне науке унапред искључују духовну основу личности и слободе, како сада ту конкретну личност (са именом и презименом) укључују за целокупну сферу практичног живота: за приватну својину, породично и наследно право, завет брака, доношење закона; сваки правни уговор, договор, слободно одлучивање, деловање... и уопште има право да са становишта „либерализма“ "индивидуализма" говори: "ви" бирате, одлучујете!?

Заправо сви општи и нужни закони науке морају на крају укључити стварање, а устав и остали закони  државе  за све потребне установе, старију слободу (личности) за своје установљење...

Аналитичка наука, заправо, почива на "фисији", разбијању духовног  језгра и само "ланчана реакција", "духовна фузија" слободних личности и идеја то духовно раздвајање између људи и народа може окренути на састављање, спајање.


 ПОЈАВНО И СУШТИНСКО САЗНАЊЕ

 

Модерно схватање да сазнање мери све у првој премиси (код Канта) тврди "да се не може сазнати ствар по себи".

У другој премиси (код Витгенштајна), да „о ономе о чему се не може говорити“ (верификовати као истинито или лажно), „треба ћутати“.

На крају (кроз савремену науку и филозофију) закључује: да све оно изван субјективно-објективног сазнања – не постоји!

Међутим, ни Бог, ни душа, ни „ствар по себи“, све до немачких филозофа, нису били сазнање, него надсазнајно, надсуштаствено подручје вере као и код Платона највиша идеја добра – без које, по њему, нема ни сазнатљивости сазнања ни бивствености бивствовања – те се ни на који начин из несазнатљивости онога у шта се верује, нема право закључити да то не постоји!

Тачно је, заправо, да надсадсазнајно, стварајуће знање, умеће држи, одржава  у нама самима у сваком трену и у целом живљењу сваку спољашњу и унутрашњу телесну и душевну страну, сваку и најмању функцију у ћелији, подоргану, органу, целом организму, саставља у самој ствари неживо и живо, одржава од физике до метафизике тело и дух– без обзира да ли спавамо, или смо будни, знамо или не знамо за себе, да ли смо у зрелом добу или дете – а оно што мислимо, видимо, чујемо, миришемо, кушамо, додирујемо само је сазнање у другостепеном, трећестепеном смислу... 

Стварајуће знање из целовите сврхе сваке уже и шире целине води сваки мањи или већи делић живе или неживе ствари (свака биљка, нпр. зна све шта јој је потребно) па, свакако и човека.

То надсазнајно јединство у стварајућем знању, умећу по коме свака ствар, биће јесте то што јесте много је пре суштинско него наше "сазнање“, које са стране ствари само посматра појаву саме ствари, или појаву нас самих!

Све се дешава, извршава по (надопажајном, надмисленом) стварајућем умећу унутар саме ствари, која пре наше свести, подсвести и надсвести прави слику, звук, реч, мисао, дах; сваки орган, ћелију, цео организам. 

 

ЈЕДИНСТВО БИЉКЕ, ЖИВОТИЊЕ, ЧОВЕКА

 

Теорија еволуције у постепеном прелазу од неживог ка живом са борбом за опстанак између јединки, врста, претежно се ослања на развој од животиња ка човеку.

Међутим, ако се пође од старијег јединства неживог и живог код биљке, то је много пре суштинско јединство неживог и свих различитих родова живог!

Првостепена култура домаћина и госта није само однос човека према човеку, него и однос према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији, целокупној живој и неживој природи.

Први микромакрокосмички пра-домаћин је, заправо, биљка, која повезује земљу, воду, ваздух и светлост (небо) и припрема тако храну, кисеоник за сав остали живи свет! 

Иако преображава неживо у живо, "једе" светлост и производи храну и кисеоник за сав остали живот, биљка се у теорији еволуције маргинализује и проглашава нижом организацијом.

По чему су човек и животиње "виша" организација, ако две суштинске ствари – да преобразе неживо у живо, или "једу" најсавршенији вид енергије – не могу!?

Урбана култура велеграда у корист науке, економије технологије не маргинализује само село, мање градове, мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, него и првостепено пра домаћинство–гостинство човека према земљи, води, ваздуху, ватри, биљкама, животињама, свему живом, неживом...

А заправо, тек се у том пра домаћинском односу биљке, животиње и човека у односу неживог и живог кроз храну, воду, дисање: метафизику мириса и укуса, даха и метафизику рода, утемељује суштинска микромакрокосмологија!

 

ЈА МИСЛИМ И ЈА ПОСТОЈИМ

 

Декарт тражи да филозоф ништа унапред не прихвата, већ све проверава, испитује, све док не дође до јасних и разговетних идеја на којима ће се утемељити све даље сазнање. 

За њега је "cogito, ergo, sum" (мислим, дакле постојим, јесам) најизвеснији став, који потврђује наше несумњиво постојање.

Међутим, тај став  ни издалека није тако чврсто утемељен да се у њега не може сумњати!

Ако не знамо суштину саме мисли, нити шта мисли тај који мисли (садржину мисли), откуд знамо да се те мисли разликују од наших опажаја, осећаја... представа (у које се и те како може сумњати)?

Како ће мисли – које зависе од наших опажаја, осећаја... представа, које се сваки час нењају и у које се (и те како) може сумњати – потврдити наше и било какво друго "несумњиво" постојање?

Поред тога, ако су, по Декарту, мишљење и простирање две потпуно различите супстанције, несводиве једна на другу, простирање се не може потврђивати мишљењем, ни мишљење простирањем!

Због тога Спиноза и мишљење и простирање схвата само као бесконачне атрибуте једне са свих страна бесконачне супстанције (Бога), која поред та два, има још бесконачно других бесконачних атрибута.

А Хегел не само да поново супстанцијализује мишљење и тврди да само мисао о самој мисли, која се од опажаја чула окреће сопственом самосазнању у завршном појму појма потврђује Божије и свако друго другобивствено простируће, природно постојање, него да је та логичка истина мишљења, појма по себи и за себе сама вечна суштина Бога, оно првобивствено апсолутно духовно постојање!

 

ЈА МИСЛИМ  И ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ

 

Заправо, нова филозофска метода, између метафизичко-синтетичке основе Декартовог, Спинозиног, Лајбницовог рационализма – који све појединачне опажаје чула, и посебне, опште појмове разума изводи из јасних и разговетних урођених идеја ума  и научно-аналитичке основе Беконовог, Локовог, Хјумовог емпиризма – који све опште и нужне појмове и сложене идеје на празној табли разума изводе из једноставних опажаја чула – уобличава се тек са Кантовом трансцендентално-критичком филозофијом.

Његов трансцендентализам (чисте субјективности пре све објективности) готове урођене идеје (рационализма) мења са празним сазнајним формама чисте: чулности, разума, ума, а готове чулне импресија (емпиризма), слепим садржајима опажања.

Трансцендентално јединство празних сазнајних форми разума и чулности (чистих појмова и чистих опажаја) утемељује опште и нужне судове природне науке, а њихово јединство са слепим садржајима, све наше појавно сазнање у оквиру могућег искуства.

Међутим, иако са својим критицизмом тврди да не можемо знати суштину нас самих ни суштину света, и да је сав спољашњи и унутрашњи свет изван трансценденталних услова искуства (априорних чула–опажаја простора и времена) празно трансцендентално Х, Кант не прихвата само сазнајно-појавно јединство празних форми–слепих садржаја, него и објективно постојање несазнатљиве суштине нас самих или несазнатљиве суштине ствари по себи.

То јест, ако несазнатљива суштина нас самих или ствари по себи постоји, јесте (пре) независно од сазнајно-појавног јединства празне форме–слепе садржине, каквог има смисла његов окрет у коме се сва појавна објективност спољашњег или унутрашњег света управља према трансценденталној субјективности (чистој: чулности, разуму, уму)!?

Зато Фихте, рани Шелинг, Хегел касније одбацују Кантову "несазнатљиву суштину" (нас самих или ствари по себи), и у субјективно-објективном тоталитету изједначују Ја–сазнање–мишљење: онога који мисли (сазнаје), саму мисао (сазнање) и оно што се мисли (сазнаје).

Кант посебно наглашава да је „скандал за људски ум“ што не може доказати објективно постојање спољашњег света.

Заправо, са становишта његове трансцендентално-критичке филозофије следи много већа немогућност: да не само да нема сигурног постојања спољашњег света него ни никаквог сигурног унутрашњег света, никаквог сигурног света, никаквог сигурног постојања!

Са друге стране, иако се наше несумњиво постојање не односи на трансцендентално Ја, празну форму "Ја мислим", него на конкретно, емпиричко Ја, које и те како тражи садржаје спољашњег и унутрашњег опажања, Кант несумњиво постојање конкретног, емпиричког Ја несамо да не доводи у питање него га потврђује већ из празног "Ја мислим", без садржаја спољашњег или унутрашњег опажања!

То разоткрива суштинску немогућност његовог трансцендентално-критичког становишта: празних (сазнајних) форми наспрам слепих садржаја.

Не само да наше несумњиво постојање не може никако бити утемељено у празном опште-логичком "Ја мислим" већ је само обрнуто могуће.

И само "Ја", и само "мислим" из старије постојаности једне надмислене властитости, конкретног, појединачног Ја, које пре сваког опажаја, појма, суда, закључка сазнања, мишљења, пре сваке промене у самим стварима или нашим непостојаним мислима, опажајима, осећајима, одлукама, жељама, надсазнајно, надсуштаствено постоји, имају утемељење!

Само из једне најстарије (надопажајне, надмислене, надопажајне) исте властитости, која остаје у свакој промени, стаје, стоји, постојано постоји, човек има свест о сопственом и сваком другом постојању, постојаности било које ствари, бића или или појма, суда, закључка сазнања, мишљења!

 

О ОНТОЛОШКОМ ДОКАЗУ

 

Свети Анселмо каже: ако је најсавршеније, најузвишеније биће, од кога се не може замислити ништа узвишеније, савршеније присутно као представа, појам, идеја у нашем мишљењу, осећању, уму, души, духу – такво биће нужно постоји!

А Декарт, касније, усавршава тај доказ:

Несавршено, коначно биће (човека) не може по себи (из себе) имати идеју најсавршенијег, најузвишенијег, бесконачног бића. 

Како ће несавршено, коначно биће измислити најсавршеније, најузвишеније бесконачно биће?

Идеју најсавршенијег, најузвишенијег, бесконачног бића (Бога) несавршено, коначно биће може добити само од најсавршенијег, најузвишенијег бесконачног бића.

Према томе, из постојања идеје најсавршенијег, најузвишенијег бесконачног бића (Бога) у нашем уму, души, духу, нужно следи да такво биће постоји!

 

Оба доказа претпоставља појмове: савршеног, бесконачног, постојања...без суштинског утемељења.

У Светом писму, савршено не само да није суштина, него чак ни атрибут Бога, него само створених ствари, бића.

Савршено, по највишој сврси с врха, свршеног у коначном настајању, постајању, свему створеном постојању.

Тако је човек, као круна стварања, најсавршеније створено биће на земљи.

У књизи Постања је (пре савршеног), старије добро мера сваког спољашњег и унутрашњег створеног савршенства из Божијег безмерја!

“И виде Бог да је добро...“ 

И Платон, касније, савршенство вечних идеја утемељује у највишој идеји добра.

Бог и највише добро утемељују најсавршеније и најузвишеније, а не најсавршеније и најузвишеније, Бога и највише добро!

Било шта савршено, узвишено (најсавршеније, најузвишеније), свеједно да ли у чулној или натчулној стварности (вечне идеје), за своје схватање и постојање тражи (надбивственог, надсазнајног) Бога, или највишу (надбивствену, надсазнајну) идеју добра.

Не само да се Божије постојање не доказује опажајима или мислима (који могу да не постоје), него без апсолутне воље и стварајуће слободе (надопажајног, надмисленог, надсазнајног, надбивственог) Бога ни: опажајност опажаја, смисленост мисли, сазнатљивост сазнања, постојаност постојања – немају утемељење!

Без Бога или највише идеје добра не само да не могу постојати нити опажати или поимати чулне или разумске ствари, него ни постојати ни сазнавати вечне идеје, а никако обрнуто (као у Анселмовом или Декартовом доказивању), где се из најсавршеније, најузвишеније: представе, појма, идеје Бога у нашем уму, души, духу, закључује о његовом нужном постојању.

Аристотел савршено сагледава из духовног живота по себи, вечне сврхедела Божијег мишљења о самом мишљењу.

Сваку могућу могућност (материје) утемељује најнужнија (духовна) стварност.

Божији духовни живот, вечно мишљења о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и оно што се мисли, као сврха свих сврха, облик свих облика покреће сваки облик, сваку сврху смртног, природног живота, бића од његове могућности ка његовој стварности. 

Унутрашњу сврху било којег обличја природног живота, бића у прелазу од његове могућности, ка његовој стварности, покреће сврха свих сврха, обличје сваког обличја, Божијег вечног живота по себи, савршеног духовног бића.

 

КАНТОВА  КРИТИКА ОНТОЛОШКОГ ДОКАЗА 

 

Кант тврди да се из представе, појма, идеје "савршеног" бића у нашем уму, души, духу не може никако закључити да такво "савршено" биће и постоји.

Чувен је његов пример "да сто замишљених и стварних талира нису исто; то што човек може замислити сто талира, не значи да их стварно има" и да појам свој реалитет потврђује тек садржајима опажања.

Ако уз појам "савршеног бића" нема опажаја савршеног бића, додатак „савршено“ уз биће, по Канту, ништа суштински не додаје његовом стварном постојању.

Иако је је на прво поглед изгледа да је његово доказивање беспрекорно, његов критицизам је недоследан, јер његови првостепени појмови реалитета  и постојања немају суштинско утемељење.

Са једне стране, Кант реалитет било које ствари потврђује из спољашњих опажаја (из којих разликује “стварне од замишљених талира“) и "све унутрашње искуство условљава спољашњим искуством", а са друге, реалитет нас самих  потврђује некритички већ из мишљења (не тражи потврду опажаја)!

Иако никакви предикати, атрибути нашег бића не исцрпљују нашу суштину, нити сазнајно-логичко појмовно-опажајно јединство захвата, обухвата исказивањем тај надопажајни реалитет и свака ствар или појам за потврду свог реалитета тражи опажај, Кант наше несумњиво постојање потврђује већ из: "Ја мислим" а за Божије постојање (као за било коју другу ствар или појам) тражи ни мање ни више него потврду спољашњег опажаја!

Бог, свакако, не може бити неки део захваћене чулне стварности конкретног опажања...

Како ће се стварајуће биће, пре све творевине, сваког мишљења, опажања, потврђивати било из којег, каквoг опажања или мишљења створеног бића?!

Види се дрво, кућа, камен, осећа тежина, температура, глад, жеђ... а не и  само „опажа“, "постоји", "јесте".

Такође, очи  не чују, уши не виде,  а и за сва остала чула опажају само један део стварности.

С којим ће "чулом" човек опажати целину (спољашњег или унутрашњег) света?

Било какво "све" могло би се опажати само са неким хипотетичким сведимензионалним чулом (које би сажимало, обухватало у себи сва чула) или са унутрашњим видом знања које сагледава умом све са свих страна са неким супстанцијалним јединством.

Ми чак имамо проблем да сагледамо видљиву целину доступну могућим опажајима чула (појачану разноврсним инструментима), а камоли невидљиву целину света или невидљиву целину нас самих!

Хјум чак тврди да замишљена идентичност нашег Ја, као и замишљено јединство света, није ништа стварно што припада реалним перцепцијама, него само инстинктивно-емотивни производи наше маште!

Зато све сложене представе, појмове, идеје изводи из једноставних опажаја и одбацује све опште представе, изведене појмове, идеје које се не могу потврдити првостепеним опажајима чула.

И како се чулни опажаји сваки час мењају и у њима нема ничег несумњивог и сталног,  нема никаквих основа за нужно постојање ни самог Ја, ни самог света!

Машта подједнако конструише јединствену представу, идеју нашег Ја, стални идентитет свести, фиктивно јединство личности, као фиктивно јединство света.

 

ЧУЛА И ОПАЖАЈИ, РАЗУМ И МИСЛИ, УМ И ИДЕЈЕ, ВОЉА И ЖЕЉЕ...

 

Хјумова тврдња да наше Ја није утемељено никаквом једнозначном, непроменљивом реалном представом, нити тачно одређеним скупом реалних представа, већ је само фиктивна импресија, заснована на машти, има много слабости.

То је као да тврдимо да око и виђење не постоје, јер се не могу свести на ниједну реалну слику, или једнозначни скуп реалних слика!

То јест, пошто не постоји никаква реална слика са којом се може поистоветити чуло вида или само виђење, или што се те слике (уопште чулни утисци) сваки час мењају и у виђењу нема ничег сталног, да да се може рећи да ни око, ни само виђење не постоје?!

А по истој логици стално различитих опaжаја и код осталих чула, на које се они не могу никако свести, нити с њима изједначити, да не постоје ни било које, какве друге чулне моћи (сама та чула)?!

Или, такође, како се све наше мисли , идеје сваки час мењају и разум, ум не могу изједначити ни са једном конкретном мисли, идејом, нити са тим променљивим садржајима потврдити свој реалитет, да и они исто тако не постоје!

И на крају, како се сваки час мењају садржаји нашег Ја, све наше одлуке и жеље, и ни наше Ја ни сама воља не могу изједначити ни са једним конкретним садржајем у нама, нити са било којом конкретном одлуком или жељом, да ни наше Ја и сама воља не постоје!

Међутим, као што се око (само виђење) разликује од слике коју гледа, ухо од звука који чује, мирисање, кушање, додиривање од свега што се мирише, куша, додирује, или разум од од конкретних мисли (на које се не може свести или са њима изједначити), тако се и наше Ја и сама воља разликују од (конкретних) садржаја у нама или од (конкретних) одлука и жеља, на које се не могу свести, нити са њима изједначити.

И као што се из чињенице, што се наши опажаји, мисли, одлуке, жеље сваки час мењају, или сама чула, разум, воља не могу свести на конкретне опажаје, мисли, одлуке, жеље, или с њима изједначити, не може закључити да сама чула, разум, воља не постоје, већ постоје пре тих конкретних садржаја, тако се исто ни из чињенице што се конкретни садржаји у нама стално мењају, и само Ја не може изједначити са тим конкретним садржајима, свести на њих нити с њима потврдити свој реалитет, не може никако закључити да властито Ја не постоји, већ постоји пре свих тих опажаја!

Ми, свакако, можемо поставити питање да ли су ствари баш такве какве их ми видимо својим чулимау овом случају нашим виђењем, чулом вида али никако не можемо закључити, да због тога што се те слике сваки час мењају, не постоји никаква стална, јединствена основа чула вида или самог виђење.

Свакако да слично важи и за остала чула: из чињенице што се слушање, мирисање, кушање, додиривање), не може поистоветити са било којим појединачним звуком, мирисом, укусом, додиром), никако се не може закључити да ат чула: слуха, мириса, укуса, додира не постоје!

Заправо,  иако свака слика зависи и од чула вида, самог виђења као и садржаја од онога што се гледа, само виђење такорећи и не зависи од тих конкретних садржаја!

Тачније, око за гледање свега видљивог има у светлости споља и свести унутра ослонац у невидљивом!

Свакако да исто важи за слух, мирис, укус, додир, или разум, ум...

То значи да у самим сликама, импресијама, поред оног што се гледа, слуша, мирише, куша, додирује у било којој појединачности, посебности опажања не учествују само чула вида, слуха, мириса, укуса, додира, која се не могу изједначити ни са тим "реалним" опажајем, извести из њих, свести на њих, већ траже старије јединство разума, свести, а по Платону, чак, унутрашње сагледавање свега са свих страна, где се по целини свеобухватне идеје мора знати умом све, да би се опажало чулима било шта појединачно, или знало појмовима, судовима разума било шта посебно, опште!

На крају, Хјуму се правом може поставити питање: ако су и унутрашњи и спољашњи свет само скупови сензација који се сваки час мењају, а "стално", "суштинско Ја", или "стални", "суштински свет" само наше веровање, засновано на машти, а не нешто стварно, што припада "реалним перцепцијама" зашто уопште прихвата ту (само) творевину (наше) маште, уопште придаје значај том фиктивном јединству нашег Ја, или фиктивном јединству света, а не по том истинитом увиду, супротстави тој фиктивној творевини маште, одбаци тај спољашњи или унтрашњи привидни свет?

 

БУДИЗАМ

 

Много пре Хјумовог скептицизма (или Кантовог сазнајно-појавног света уобличеног из трансценденталне маште), Буда далеко доследније тврди да је међузависни унутрашњи–спољашњи привидни свет само варљива конструкција маште.

Не само да све слике, звуци мириси, укуси, додири зависе у потпуности и од оног што се гледа, слуша, мирише, куша, додирује и од самог ока, уха, чула мириса, укуса, додира, као и сва наша осећања, речи, мисли, одлуке и дела и од оног што осећају, говоре, мисле, одлучују, делају и самог: тела, осећаја, разума, ума, воље, свести, већ и свако ванпросторно, ванвременско ноуменално онострано духовно "вечно тамо": Атмана, Брамана, Идеје.., или хипотетичке пратвари, елемената, прабића... од овостраног просторно-временског  феноменалног, променљивог, нестварног овде и сада...

Зато је било какво сазнање, мишљење, говор о "оностраном" духовном вечном тамо (изван конкретних осећаја, опажаја, одлука, дела што се осећа, опажа, одлучује, дела... овде и сада, фиктиван, беспредметан (безсадржајан)  јер се таквим "сазнањем, мишљењем, говором"... ништа не сазнаје, не мисли, не говори...

То јест, када Буда каже “ако је ово, онда је и оно...“ и нестанком овога нестаје и оно, он не мисли само на међузависност празних разумских или чулних сазнајних форми нашег сазнајног Ја од свих слепих садржаја, него и на зависност "ноуменалне" воље и свих њених одлука, њених дела од оног о чему одлучује, или од оног што дела, као и обрнуто, већ и на зависност оног вечног, духовног ("оностраног") света "тамо" од привидног (овостраног) света овде и сада...и зато тврди:“

Ако је ово, онда је и оно, ако настаје ово, настаје и оно. Ако нема овога, нема ни онога. Ако престаје ово, престаје и оно."..

Ипак, иако се привидно "онострано вечно тамо" душе или Бога условљено са "овостраним овде и сада" привидом нашег Ја, и привидом спољашњег света, због чега каже: “Ако је ово, онда је оно...“ он првенствено наглашава зависност спољашњег привида од унутрашњег привида.

Све унутрашње добија садржај из варљивог спољашњег, а спољашње садржај уобличава кроз наша чула, разум, ум, вољу, свест, такође, такође варљиво унутрашње... и зато каже:

Та зависност унутрашњег привида осећаја, опажаја, мишљења, одлучивања, деловања од спољашњег привида предметности, бића и спољашњег привида предметности, бића од унутрашњег привида (воље, свести, мишљења, деловања)  само шири паучинасти свет илузија који повећава бол и патњу...

И када Буда закључи да свет није ништа јер не постоји ни по себи ни за себе ни Браман (Бог, бивствовање) ни Атман (душа, сопство, дух) да сви осећаји у нама, све наше сазнајне форме чула, разума, ума, или све наше одлуке и дела зависе од спољашњих садржаја, као и сви спољашњи садржаји од тих унутрашњих форми, он у потпуности одбацује ту међузависну илузију унутрашњег–спољашњег, привида (осећаја, опажаја, знања, мишљења, одлучивања, деловања) од привидне предметности, бића као и обрнуто и потпуном утрнућу (Нирвани) сваке илузије без остатка, одбацује све осећаје, опажаје,  мисли, речи, одлуке, дела које се лепе за ништавно биће, живот.

И како се пре може утицати на унутрашњи привид, конструкцију, обману маште, него на спољашњи привид, космичку конструкцију, илузију, да би се утицај ове спољашње илузије спречио, искључио, треба претходно, рашчистити са овом унутрашњом илузијом воље, варљивом творевином, грађевином маште, одбацити обмана на самом извору, сасећи у дубоком корену без остатка привид опажаја, осећања, знања, свести, мишљења и тако укинути и привидна стварности ствари,  предметност предмета, бивственост бића...

Када се смањи што је више могуће привид воље–одлучивања–деловања, у потпуном утрнућу (нирвани) воље–одлучивања–деловања без остатка, нестаће сваки  спољашњи-унутрашњи привид мишљења–бића.

Нестанком овог (негацијом привидних израза воље, свести који се лепе за појавно, феноменално – Т .Н.) нестаје и оно (прво привидно феноменално са њим и привидно трансцендентно, ноуменално – Т. Н.)... и тако нестаје (овострано-онострани болни привид -Т.Н.) цело то гомилиште патње.“

“У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“

 

ДА ЛИ ЈЕ ПОСТОЈАЊЕ ПРЕДИКАТ?

 

За метафизику је појам "бића" (бивствовања) темељни појам, иако је то само једна апстрактна именица изведена из неодређеног глагола "бити": за прошло било је, садашње јесте или будуће биће.

У сваком случају, било да ли се бити темељи у старијем јесте или јесте у старијем бити, то су, очигледно, исти појмови. 

Према томе, суд "биће јесте" ништа не тврди, јер наспрам субјекта "биће" нема ништа у предикату, већ са "је", "јесте" само понавља исти појам (једном као именицу, други пут као глагол у садашњем времену) и зато је празна таутологија.

Опет, када се се тражи значење било које речи, појма, пита се: шта та реч, појам: јесте 

А то, свакако, важи и када се пита: шта је само: "бити", "биће", "бивствовање"?

И  неодређено глаголско "бити" и именица "биће" кроз прошло "било је" и будуће "биће", више траже садашње "јесте" за своје одређење, него садашње "јесте" именицу "биће", неодређено глаголско "бити", прошло "било је" или будуће  "биће".

Са најстаријим "је" ("јесте") један појам (субјект)  тражи у суду са другим појмом (предикатом) потврду свог реалитета или истинитог одређења.

Међутим, иако веза "је", "јесте" за једнакост, истост између субјекта и предиката утемељује један суд знања, тај истинити однос два појма чак и у најпрецизнијој дефиницији претпоставља мноштво других је (јесте) једнакости између истинитих појмова, судова нашег знања, или спољашњих, унутрашњих вредности нашег мишљења, осећања, одлучивања, деловања...

На први поглед ту се један мање познат или непознат појам дефинише са једним или више других познатих појмова, међутим, како и ти други "познатији" појмови за своје одређење траже неке друге још познатије појмове, сваки појам за своје значење подразумева скоро све појмове!

Значење сваке и најмање ствари или појма индиректно претпоставља све  "јесте", или "није" везе живе речи, говорне свести кроз све једно-једно-све јединство спољашњег, унутрашњег света.

Тако се свака појединачна, посебна ствар схвата по мноштву "је", "да" веза неке целовите ствари.

Мора се знати нека старија целина, да би се знало било шта појединачно, посебно из те целине.

На пример, за схватање дрвета, поред корена, стабла, грана, листова... подразумева се значење земље, воде, ваздуха, светлости... мноштво других бића, ствари спољашњег или унутрашњег света, индиректно сав живи и неживи свет...

А тако је и за свако друго биће, ствар, појаву или појам...

Иако Кант тврди да је "је", "јесте" само априорни спој субјекта и предиката у једном суду знања, с којом се ужи појам подводи предикацијом под шири, тачно је, заправо, да та праосновна веза свих веза за значење било којег појма индиректно подразумева читав језик!

Значењe било које ствари, бића: "шта је ово, оно", па и "шта је само бити, бивствовање (као и какво је, колико је, у ком односу је), у питању и одговору за свако "је" и "да" претпоставља неко старије је-да-н.

А само да, је (јесте) или не (није) и само један у основи било које мисли, речи, одлуке, дела... целовиту метафизику језика: једну синтетички најстарију исту властитост и супстанцијално именовање, име.

(Да је филозофија од почетка утемељила метафизику језика јединство уметничке, религиозне, филозофске, научне, политичке и комуникацијске или информацијске свести...у живој речи, језику би било много веће...)

За Аристотела, тек самоидентитет Божијег мишљење о самом мишљењу, вечни духовни живот по себи утемељује истиниту везу субјекта и предиката, суштинско је, да, јесте или не, није у сваком суду знања...

За Хегела свако је, јесте, па и за праосновно Ја мислим, подразумева "Божије мислим " у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и оно о чему се мисли; апсолутни појам по себи и за себе који саставља све "је" ("да"), "јесте" или, "не" ("није") могуће–стварне–нужне релације, предикације Божијег самосазнања, самомишљења.  

Међутим, Кант тврди да "биће није реалан предикат" ... него само копула једнога суда.“

По њему, праосновно "је" (јесте) у суду: "биће (бивствовање) јесте" (као код Парменида), није никакав онтолошки предикат супстанцијалног мишљења или бића, него само априорна веза, спој између субјекта и предиката за релативну сазнајно-логичку позицију једне појавне ствари, према другој појавној ствари.

"Свеподлежућа супстацијалност" само је празна, трансцендентална субјективност "Ја мислим", са априорним формама чисте: чулности, разума, ума,  у потпуности условљена слепим садржајима, као и слепи садржаји тим празним сазнајним формама.

Поред тога и празне сазнајне форме (разума и чулности) су условљене и између себе: чисти појмови са чистим опажајима, као и обрнуто, а и једни и други са праосновним синтетичким јединством "Ја мислим."

Међутим, Кантово "чисто" Ја мислим, са празним сазнајним формама чисте: чулности, разума, ума није довољно за синтетичку праоснову субјективности, а самим тим ни за  било које, какво истинито изрицање у појмовима, судовима сазнања (за предикативност, објективност).

Празно општелогичко "Ја мислим" (и сви закони, категорије логике), тражи старије вољно Ја и једну конкретну и појединачну (синтетички најстарију) исту властитост.

Као и сва предикативност, атрибутивно, модусно постојање, неку свеподлежућу супстанцијалност, старије супстанцијално постојање.

Још Парменид у свом онтолошком утемељењу супстанцијално постојање, јестаство нужно Једног–Бића поставља насупрот било каквог позиционизма једне (нужно) појавне ствари према некој другој (нужно) појавној ствари.

Он не придаје Једном–Бићу никакву предикативност, јер сви предикати (мноштва, промене, кретања било какви квалитети) припадају судовима по „позицији“, релативном мњењу, појмовима и стварима који могу да не постоје, а нужно постојање, супстанцијално јестаство, само Једном–Бићу.

Скоро сва каснија метафизика на неки начин подразумева то Парменидово логичко-онтолошко нужно постојање, јестаство, наспрам другостепених атрибута или, трећестепених (случајних) модуса.

Додуше то (надпредикативно, надатрибутивно, надмодусно) нужно постојање,  супстанцијално јестаство се од филозофа до филозофа доста разликује...

За некога је то Вода, за некога Ваздух, за некога Бесконачно, или Једно, Логос вечне Ватре... или Елементи (Ватра, вода, земља, ваздух) и Љубав и Мржња, за некога Атоми и Празан простор, за некога Хармонија и Бројеви, Идеје, Бог...

Ипак, за све њих је заједничко да се нужно постојање, јестаство не може изједначити са било каквом предикативношћу, исказивошћу, судом о њима на основу неког појединачног опажаја или посебног, општег појма, него се свеподлежућа супстанцијалност (нужна чак и за сваку негацију) мора претпоставити за сваки појединачни опажај или посебан, општи појам, сваку позицију (релацију) између ствари или ближа одређења унутар саме ствари.

Па тако Аристотел тврди: „Прва супстанција нити је у једном субјекту нити је атрибут једног субјекта,“ него управо „коначни субјект који више не потврђује никакав други“ (субјект).

Супстанција, дакле, није предикат (ни себе саме нeког другог субјекта), него су све друге ствари (појаве, представе) њени предикати, својства а она нужно јестаство, свеподлежући субјект.

Она  се не потврђује предикатима, иако јој унапред припада предикативност сваког могућег атрибута, модуса којима се описује, али тек у другостепеном, трећестепеном смислу.

Када тврди: "Биће није реалан предикат" Кант не доказује супротно, него само са сувишном речју: "реално" изврће основни став традиционалне филозофије: "Биће није предикат".

Са  "биће није реалан предикат" уместо "биће није предикат" он не потире супстанцијално постојање, јестаство, него само без потребе уплиће (другостепени, трећестепени) атрибутивни, модусни појам "реалног“, немогућ по себи, без старијег супстанцијалног постојања, јестаства!

Шири суд: "Биће није предикат", са тим "није предикат" већ подразумева негацију сваке могуће врсте предикативности (па, свакако, и предиката "реалног"), па  је  ту реч "реално", очигледно  сувишна.

То јест, ако важи шири суд: Биће није предикат, него свеподлежућа супстанцијалност која прима све могуће врсте предикативности (и не може се изједначити са било каквом предикативношћу него стоји испред ње), шта се  додатно добија ужим судом: "Биће није реалан предикат"?

То јест, када се из реченице: "Биће није реалан предикат", избаци очигледно сувишна реч "реално" и остане суд: "биће није предикат" (које никад није ни било предикативност, него старија супстанцијалност), то је сада један тачан (уобичајен) суд традиционалне метафизике – са потпуно супротним резултатом од онога што је Кант хтео да докаже!

Тачно је управо обрнуто: свака предикативност (па и предикативност реалног), атрибутивност, акциденталност за своје значење и постојање тражи старију супстанцијалност, над предикативно, над атрибутивно, над модусно супстанцијално постојање, нужно јестаство (по себи и за себе).

Предикативност, акциденталност, свакако, више тражи субјективност и супстанцијалност, него обрнуто, како то овде претпоставља Кант у свом варљивом закључивању, заснованом на једној сувишној речи, додатој исправном суду традиционалне филозофије: да субјекат више зависи од својих предиката, супстанција од својих атрибута, модуса!

Када каже: "Биће није реалан предикат", јер се његово постојање, јестаство не може потврдити "реалним" предикатом (спољашњег опажаја), он тражи оно што је унапред немогуће: да се супстанција (старије постојање, јестаство) доказује модусима, иако је, заправо нужно сасвим обрнуто: да модуси и предикати постоје или се схватају тек по субјекту, старијој супстанцији!

У чулном опажају нешто је са једне стране: топло, суво,  тешко, слатко... а са друге друге стране: хладно, влажно, лако, горко...

Не само да тај "реални" предикат", с којим један појам своје постојање и одређење потврђује спољашњим опажајем из неке слике, звуке, мириса, укуса, додира...  за тај релативан однос једне према другој ствари претпоставља даље неке друге,  треће... ствари, него и неку надопажајну субјективност, чији су то опажаји...

Према томе, никако се  не може говорити о било каквој предикативности или "реалности" по себи, без супстанцијалне субјективности саме ствари, или нас самих.

Оно што у свакој промени истрајава,  остаје, стаје, не пада, пропада него заувек чврсто стоји – првостепено постоји...

А оно што пада, не стаје, не стоји, пролази, нестаје, престаје – не постоји, или постоји тек у другостепеном смислу.

Супстанцијално јестаство је старије од свих својих појединачних, посебних, општих категоријалних одређења: шта је, колико је, зашто је, какво је: по квалитету, квантитету, релацији, модалитету ...

Супстанцијално јестаство не може се докучити ни појмом ни опажајем, нити њиховим јединством, уопште по било каквој предикативности, него је управо обрнуто: свако опажање, чулна реалност, разумска, умска предикативност, објективност по зависности спољашњег, унутрашњег тражи супстанцијално јестаство пре разлике спољашњег, унутрашњег.

Супстанцијално постојање (које не може да не постоји) не потврђује се нашим опажајима, мислима (који могу да не постоје), него је надопажајно, надмислено.

По Канту чак и суд: "Бог постоји, јесте" као и сваки други изван оквира нашег могућег искуства, нема "реалне" предикате, потврду спољашњег опажаја.

Међутим, многи су управо на одбацивању "реалних" предиката (спољашњих опажаја наших чула), утемељивали Божије (над предикативно, над атрибутивно), супстанцијално постојање, јестаство (по себи за себе).

За Спинозу, по принципу omnis determinatio est negatio (свако одређење је нека негација, ограничење) одређење Бога је могуће само атрибутивно, модусно, иначе је то антропоморфизам, а не супстанцијално постојање, јестаство, Божија са свих (логичко-онтолошких) страна бесконачна бесконачност.

За апофатичку богословију, за Бога се само може рећи да јесте.

Бог је (надопажајно, надмислено, надсазнајно, надбивствено...) надатрибутивно јестаство и његова суштина се не може докучити никаквом предикативношћу, него обрнуто, за свако опажање, појмовно чулну реалност, сваку предикативност, стварност ствари, светскост света, бивственост бивствовања и смисленост мишљења, мора постојати Божије (надпредикативно, надатрибутивно), јестаство; за сваку било коју, какву могућу, стварну, нужну објективност, Божија апсолутна субјективност.

 

СУПСТАНЦИЈА И ПРЕДИКАТИ

 

Кант побија Анселмов онтолошки доказ (кога понавља и Декарт), као да је он првостепен, иако постоје многи бољи докази постојања Бога, Логоса, вечне Идеје, Νοϋς -а ... квалитативног безмерја једног–бића још код Парменида, Хераклита, а поготову Платона, Аристотела... а у новијој филозофији код Спинозе... према којима тај Анселмов (или Декартов) доказ скоро да и није доказ!

Поготово је недопустиво да у својој  критици не дефинише шта у првостепеном смислу подразумева под постојањем; када нешто у првостепеном смислу јесте, остаје, стаје, стоји, суштински постоји?!

Аристотел јасно разликују најнужнију духовну стварност Бога, од само могућности материје, или Спиноза, са свих страна бесконачне супстанције од њених атрибута (бесконачних суштина) или коначних модуса (стања).

Онтолошки докази тих филозофа не почивају на замишљању било које (одређене) ствари, или појма – која може да постоји, или не постоји, по пресуди нашег, или нечијег опажања или мишљења (без обзира да чула зависе од разума, или разум од чула) – него сви јасно разликују најнужније, супстанцијално постојање (које не може да не постоји) и свако друго постојање (које може да не постоји).

Супстанцијално постојање (које не може да не постоји), утемељује свако друго постојање (које може да не постоји); а никако као у Кантовом примеру са талирима, где се тражи да се супстанцијално постојање (које не може да не постоји), потврђује са појединачним опажајима, или посебним, општим појмовима, судовима изведених из њих (који могу да не постоје)!

Међутим, иако за потврду постојања било које ствари, бића тражи поред појма и опажаје чула, а тврди да је је наше мишљење празно без опажаја чула, па чак и у јединству са опажајима чула само појавно знање, а не суштинско, Кант  наше несумњиво постојање потврђује већ из празног " ја мислим (без садржаја опажања), јер је, свакако, свестан да у опажајима који се сваки час мењају нема ничега у шта се не може сумњати!

Међутим, несумњиво постојање једне самоочигледне исте властитости није утемељено само надопажајно, него и надмислено; пре сваког позиционог (релационог, односног) сазнајно-логичког квалитета, квантитета или модалитета!

И као што су, пре било каквог појма или опажаја, свако (сазнајно-логичко) је и да претпостављају неко старије (метафизичко) је-да-н, и претпостављају једну наопажајну, надмислену самоочигледну властитост (из које знамо не само за постојање нас самих, за наше физичко и духовно јестаство, него било које, какво друго спољашње постојање, јестаство ), тако исто, Божија, пре пре сваког (релационог, односног) сазнајно-логичког квалитета, квантитета, модалитета надопажајна, надмислена вечно иста властитост, утемељује јестаство спољашњег и унутрашњег света.

Како ће се из створеног појединачног, посебног општег нечег (само односа једне делимичне стране ствари према другој делимичној страни ствари) потврдити не само створено све (целина ствари), него пре створеног свега, неизмерно више него створено све?!

Више траже појединачни опажаји чула или посебни, општи појмови, судови разума за своје постојање, опажање и сазнање целовите закључке ума, него обрнуто.

Не може се све  (целовита идеја) потврђивати са нечим (својом сенком у опажају, или својим копијом,  одразом, огледалом у појму).

Да би постојало било шта (што може да не постоји), мора постојати (свет вечних идеја), оно што не може да не постоји.

Зато Платон, много пре Канта, сасвим обрнуто тврди да много пре појединачни опажаји чула (као сенке бића), или посебни, општи појмови, судови разума (као копије бића) траже за своје постојање, опажање, поимање, разумевање... старије биће по себи, целовиту идеју, а све идеје за своје постојање и сазнање вечне суштине сваке идеје надсуштаствену, надсазнајну идеју свих идеја, највишу идеју добра, него обратно... надсазнајна, надсуштаствена  највиша идеја добра друге вечне идеје, или било која целовита идеја своје копије у посебним, општим појмовима, судовима разума или сенке у појединачним опажајима чула...

Иза сенке (саме) ствари, бића у појединачним опажајима чула, или њене посебне, опште копије у појмовима разума (која могу и да не постоје), стоји сама ствар по целини ума, вечно биће целовита идеја  (који не може да не постоји).

А у основи свих идеја, идеја свих идеја, Бог за идеје – највиша идеја добра.

Аристотел, такође, тврди да је Божије мишљења о самом мишљењу, као вечна стварност (која не може да не постоји) наспрам само могућности материје, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха вечног духовног живота по себи, непокретни покретач све природне стварности, сваког коначног живота, бића;  његовог обличја, сврхе, кретања, постојања (које може да не постоји).

Тачније, да би постојала могућност било каквог облика, сврховитог кретања природног живота, бића, мора постојати највиши умски облик свих облика, сврха свих сврха, вечног мишљења о самом мишљењу, истоветна са савршеном делатношћу, делом Божијег најстварнијег живота по себи, вечног духовног бића који нужно постији

Да би могло да постоји било које, какво релативно (људско) мишљење, сазнање, мора постојати (Божије) апсолутно самомишљење, самосазнање.

Сваки просторно-временско материјални коначни живот по могућности, тражи духовни живот по себи, по најнужнијој, вечној стварности.

У суштини, да би по могућности материје могла да постоји било која, каква појединачнa, посебнa делимична стварност, сврха, обличје (која може да не постоји), мора постојати вечна духовна стварност, Божије савршено обличје, као сврха свих сврха (која не може да не постоји).

Спиноза у великој мери понавља Парменидов, Аристотелов... доказ нужног постојања  Једног–Бића  (супстанцијалногг постојања Бога пре сваког другог атрибутивног, модусног постојања).

Не само да Божија суштина нужно садржи постојање, него је  то нужно са свих страна нужно бесконачно постојање, сама суштина Бога!

Пре било чега коначног, што може и да не постоји, постоји са свих страна бесконачна бесконачност, Бог који не може да не постоји, који узрокује своју суштину и своје постојање.

Супстанцијалну са свих страна бесконачност Бога не дотиче "да ли су златни талири замишљени или стварни, постоје ли или не постоје, као ни било која друга ствар, или идеја савршеног–несавршеног која може или не може да постоји.

За Парменида је нужно постојање Једно, за Талеса Вода, за Анаксимена Ваздух, за Емпедокла Ватра, Вода, Земља, Ваздух и  Љубав и Мржња, за Анаксимандра Бесконачно, за Демокрита и Леукипа Атоми и празан простор, за Анаксагору Νοϋς (разум, ум, дух) и бесконачно мноштво семена, за Питагору Бројеви и њихове Хармоније... За Платона Идеја, за Аристотела Бог...

 

ЛОГИЧКА И ОНТОЛОШКА НУЖНОСТ

 

Шелинг тврди да се од "појма онога што јест" може доћи само до појма нужно егзистирајућег бића, али не и до појма Бога.“

Основа његовог доказивања је да се Бог и нужно егзистирајуће биће не могу изједначити.

Међутим,  уопште не каже шта он у првостепеном смислу подразумева под нужношћу (како сам утемељује нужност)?

Ако нужност посматра логички: како утемељује логичку нужност општих и нужних појмова, судова, закључака мишљења?

Уколико пре сазнајно-логичке нужности претпоставља онтолошку нужност, како утемељује ту предсазнајну, предлогичку (онтолошку) нужност  бића?

Кант, нпр. категорије модалитета: могућности, стварности и нужности (као уосталом, било које друг категорије: квалитета, квантитета и релације) утемељује трансцендентално и тврди:

„Услови могућности искуства уопште [априорна чула–опажаји спољашњег и унутрашњег: простор и време] су у исто време и услови могућности самих предмета искуства.

За Парменида је најнужније једно–биће.

За Хераклита све-једно, једно-све у логосу вечне ватре.

За Аристотела мишљење о самом мишљењу, вечног живота по себи, Божијег духовног бића.

За Платона су иза појединачних опажаја, посебних, општих појмова разума нужне целовите идеје ума, а иза свих вечних идеја, најнужнија (надсазнајна, надсуштаствена) идеја свих идеја, највиша идеја добра.

Аристотел не доказује из појма Бога, Божије постојање (егзистенцију), него свако могуће, стварно, нужно сазнање или постојање (могућност било којег, каквог облика, сврхе, кретања) природног живота, материјалног бића из најнужнијег облика свих облика, сврхе свих сврха, покретача свих кретања, Божијег вечног живота по себи, најстварнијег духовног бића!

За Спинозу је најнужнија једна са свих страна бесконачна супстанција, Бог са бесконачно бесконачних атрибута, који се не може ни замислити да не постоји.

Аристотел и Спиноза, очигледно, не утемељују Бога нужним постојањем, него сваку могућу, стварну, логичку, или онтолошку нужност, најнужнијим Богом!

За Хегела су могућност, стварност, нужност сваког бића и самог бивствовања утемељени у дијалектичкој нужности сазнања, мишљења, појма по себи и за себе: у Божијем апсолутно истинитом самосазнању, самомишљењу.

Хегел чак каже: Аристотел „не тврди да је једино мишљење истина, да је све мисао; већ он тврди да је мишљење оно што је прво, најснажније, најдостојније поштовања, ми међутим кажемо да мисао као оно што се понаша, према самом себи  ј е  с  т  е,  да је истина.“

То јест, Хегел просторно-временско-материјалну другобивствену природу, историју схвата кроз логичку нужност апсолутног појма, идеје, а Аристотел сазнајно-логичку нужност, сваку могућност, стварност и сваку нужност природе кроз онтолошку нужност прве супстанције, најнужнијег духовног живота по себи, Божијег вечног бића.

У теологији Божије најнужније јестаство није задато по условљеном мишљењу–бићу, него је надмислено и надбивствено.

Онтолошка нужност (било којег, каквог могућег, стварног) бића или самог бивствовања, као и сазнајно логичка (било којег, каквог појма, суда, закључка мишљења), тражи најнужнију надбивствену, надсазнајну Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу.

 

ШЕЛИНГОВ БОГ КАО ГОСПОДАР БИЋА

 

У својој позној позитивној  филозофији стварања Шелинг сасвим другачије сагледава могућност, стварност и нужност Бога и самог бивствовања.

Ако је стварајућо Бог господар сваког бића и самог бивствовања, као creatio ex nihilo бесконачна могућност бивствености бића, светскости света и стварности ствари... онда је он, по њему, много пре  надстварна (надбивствена, надсветска) апсолутна потенција, свемогућности него (створена) стварност.  

Ако Бог господари давањем и узимањем бивствености бивствовања, стварности ствари и светскости света, Божија апсолутна свемогућност не може се потврђивати са бивственошћу створеног бивствовања, са стварношћу створених ствари, светскошћу створеног света којих може бити и не бити  (јер постоје тек по његовој вољи).

То јест, иако бит Бога апсолутно А које може створити Б, самим тим што је у Божијој вољи да створи Б (свако биће и само бивствовање), он се не може никако с њима њима изједначавати.

Тако се дистанцира од Спинозиног Deus sive Natura (Бог или природа), као подједнако и теза свог почетног Система трансценденталног идеализма као и од Хегелове тврдње да је створени свет само оспољен духовни свет, све просторно-временско другобивство материјалне природе, историје само отуђено Божије првобивство.

Ако се свако А одређује кроз неко Б  (свако једно кроз неко друго), чак и када неко каже: Бог јесте, Бог се одређује по другости (по релацији са нечим другим); стварајуће, пре све творевине, створене стварности се потврђује са творевином, са створеном стварношћу.

Ако је суштина стварања да надбивствено А даје суштинску другост, Б, да може поставити или уклонити неко Б, онда је, за Шелинга, онда је та апсолутна потенција сваке светскости света и сваке стварности ствари, из суштинске релације господарења, давања и уклањања сваког бића и самог бивствовања, сама суштина Господствености Господа, Божанствености Бога.

Ипак, то Шелингово одређење Бога кроз слободно давање и узимање биће, суштинску релацију господарења (бивствовањем или светом), као да тако показује некакву „зависност“ Бога од бивствовања (или света).

Ако је Бог пре бивствовања и света, он је и пре те релације суштинског господарења бивствовањем или светом.

Није суштина да се Бог сагледава из створеног бића појавног света, или стварање света, као код Шелинга, схвата као слободно самоограничење Божије бесконачне потенције, свемоћи, свемогућности, него да се надбивствени, надсветски Бог ни на какав начин не може схватити, потврђивати из створеног бића или света, уопште, било које, какве релације са створеним бићем и светом.

Свако је разумско, умско везано уз чулни садржај а cretio ex nihilo је натчулно, надбивствено и зато, свакако и надасазнајно, надлогично.

Ако Бог суштински господари бићем (узимањем и давањем бића или света) он се не може никако изједначити са бићем или светом, нити схватати из бића и света као неко почетно А које може бити Б. 

Једино када би се могла изрећи надбивственост, надсветскост, могао би се изрећи Бог пре (изнад) бића или света, који  поставља или укида биће или свет.

Чак се ни та апсолутна потенција узимања и давања бивствовања или света, или релација апсолутног господарења бивствовањем и светом не може изједначити са самим Богом.

Ако Бог ствара биће и свет, онда је не само надбивствено, надсветски пре бића и света него и (пре) изван релације суштинског господарења бићем или светом – искључује сваку зависност од бића и света.

Иначе се брише разлика између стварајућег и створеног, и слично апсолутној  форми зависној од садржаја и апсолутном садржају зависном од форме (као и у Систему трансценденталног идеализма раног Шелинга) остаје и даље у Спинозином Deus sive Natura.

Самим тим што А може и не бити Б, та релација суштинског господарења бићем или светом, или апсолутно потентно А које може бити суштинска другост, Б, не може бити никаква „зависност“ надбивственог А од створеног Б, нити сама суштина Бога, већ Божија надбивственост, надсветскост стоји пре сваке такве релације.

Када покушава да схвати како један надбивствени Бог, условно узет као А, поставља суштинску другост, Б, уопште ствара биће или свет, Шелинг , зараво, хоће филозофски да појми Свету Тројицу.

Он тврди да Бог, као господар бивствовања, поставља прво ограничено, па неограничено бивствовање, које се на крају, као најнужније нужно бивствовање (у савршенству религије, филозофије, уметности) поново враћа Богу као ограничено.

Међутим, такво изражавање носи многе противуречности.

То што Бог ствара, или уклања нешто различито од себе или тачније све, никако не даје Шелингу за право да Бога означи као неко прво А ни то створено нешто, или све означи као у азбучном реду као неко друго Б.

Створено Б је суштински другачије од почетног (стварајућег)  А, и никако не може бити у истом низу са (стварајућим) А.

Бог није никакво прапочетно прво А или један као у неком низу азбуке или бројева, после којег следи суштинско друго, два, или Б, него надпочетно, набројно један за свако прво и  друго, треће, сто, хиљаду треће... са сваке стране, краја могуће, стварно, нужно све.

Створено не може  бити неко суштински друго после првог, или два после једа као у низу природних бројева, нити неко Б после (стварајућег) прапочетног А, као слова азбуке, јер надпочетни Бог не даје стварањем само суштинско друго, треће… (Б, В, Г, Д)..., са сваке стране краја сваки (могући) низ, него и само почетно један или А!

То јест, ако је Бог господар сваког бића и самог бивствовања, онда је он господар и сваке истоветности и разлике (границе и неограниченог), па према томе не може бити неко прапочетно А које даје неко Б, или почетна једност која прво даје просту или суштинску другост, него Божија апсолутна воља и ex nihilo стварајућа слобода даје не само прво и друго, треће ...  него са сваке стране краја сваки могући почетни, завршни низ, све – (цео) свет.

Никаква "другост" фиктивне материје, „пуког“ бивствовања не може стајати наспрам свемогућности Бога, него је другост сваког могућег–стварног–нужног света или бивствовања могућа само по Божијој (надбивствујућој, надсветској) creatio ex nihilo апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Аристотел не прихвата стварање ex nihilo.

За њега је  природни свет, живот, биће по својој материји могућност, а по свом облику, сврси, кретању, с којима подражава вечну сврху свих сврха, облик свих облика, покретање свих кретања, Божију најстварнију  духовну стварност, он је стварност.

 

МАЈСТОР ЕКХАРТ

 

Онтолошки доказ Божијег вечног постојања у првостепеном смислу значи да Божија ex nihilo апсолутна воља и стварајућа слобода, свемогућност утемељује сваку сазнајно-логичку или онтолошку: могућност, стварност, нужност.

Мајстор Екхарт једини примећује да су Бог и биће противуречне ствари; да Божије „Ја сам онај што јест“, значи да је свака логика и свака каузалност испод воље Божије, свако биће и само бивствовање, свака стварност и сваки свет!

Чим се остаје у бићу, у стварности ствари и светскости света, не остаје се у стварајућем Богу пре створеног света, сваког бића и самог бивствовања и логике створене ствари, бића у једино могућој квалитативној, позитивној узрочности (пре другостепене "узрочности" од ствари ка ствари) апсолутне воље и стварајуће слободе.

Зато се у души мора доживети ништавило пре створеног света, творевине, напустити свако биће и само бивствовање да би се вратити вером прапочетно creacio eх nihilo и родило духом оно Божије у човеку.

Зато Мајстор Екхарт каже “Бог... има повластицу да је чист од сваког Бића, и на основу тога..., може бити његов узрок... Богу треба одузети свако биће да би био узрок сваког бића... Према томе Бог је нешто више од Бића.“

Између човека и Бога не може бити ништа. Или може бити само ништа. Ништа крије Бога. Надумни заклон, покривалиште Бога  пре свега света је ништа. “Који изабра таму за покривалиште своје.“ ... и највиша бића у престолу Божијем.

 

АПСОЛУТНА ВОЉА И СТВАРАЈУЋА СЛОБОДА

 

Још од Парменида, Хераклита, Анаксимандра, Анаксагоре, Платона Аристотела, Спинозе... постоји утемељење квалитативног безмерја супстанције (Једног, Ватре, Идеје, Νοϋς -а, Бога...).

Међутим, није исто рећи да једна бесконачна супстанција по себи јесте и саму себе схвата (Спиноза) и да је само Једно супстанција, јер апсолутна афирмативност Спинозине супстанције кроз квалитативну бесконачност подразумева и бесконачно мноштво бесконачно различитих бесконачних атрибута.

Шелинг, свакако, треба да одговори је: шта је за њега та бесконачнa свемогућност, када се посматра квалитативно, афирмативно, по свом првостепеном појму.

Он тек у својој позној позитивној филозофији стварања сагледава да није могуће поћи од чисто логичког појма и доћи до нужног постојања, бића, него од предмисленог, предсазнајног могућег, случајног постојања (бића) да би се кроз: теологију, филозофију, уметност дошло на крају до нужно нужног постојања (Божијег вечног бића).

Заправо, Шелингово предмислено, предсазнајно постојање (биће) се суштински не разликује од Хегеловог почетног (појавног, чулног)  непосредног Бића.

Иако је за њега Бог господар бића (сваког бића и самог бивствовања), Божије најнужније нужно постојање није за Шелинга надмислено, надпојмовно.

Он само мења хијерархију апсолутног духа у уметности, религији и филозофији, и уместо апсолутног појма по себи и за себе у филозофији који сазнаје вечну суштину Бога и зато, код Хегела, стоји на врху, испред апсолутне представе Бога у религији и апсолутне чулности у уметности, сада на врху поставља апсолутно субјективно-објективно (чулно-натчулно) уметничко дело генија, испред филозофског појма, или религиозне представе.

Међутим, ни Хегелов апсолутни појам појма у филозофији, нити Шелингово апсолутно-субјективно-објективно генијално уметничко дело нису Божија апсолутна воља и (creatio ex nihilo) стварајућа слобода.

И као што се Кантово „Ја мислим" не може изједначити са логиком, филозофијом, са нашим сазнањем, искуством, него стоји пре њих, тако се ни апсолутно (Божије) "мислим" не може изједначити са апсолутним појмом, мишљењем, дијалектичком логиком, као метафизичким искуством ума, филозофијом саме филозофије у саморазвоју духа,  самосазнању апсолутне идеје, него стоји пре њих.

Kао што човек није само Ја мислим, него кроз чисту вољу и слободну властитост: Ја одлучујем, делам, нити држава држава само кроз своју слободну мисао, сазнајно-теоријски ум, већ и кроз своју  слободну реч, одлуку и дело, самосталну власт, практично-морални ум, тако ни Бог није Бог само кроз апсолутно сазнање, мишљење, већ кроз своју апсолутна вољу и стварајућу слободу, Божију вечно исту властитост!

Без апсолутне властитости (надбивственог, насуштаственог, надсазнајног) стварајућег Бога, као власника сваког бића и самог бивствовања, сваке суштине  сазнања или деловања, нема никаквог  бића, никакве суштине, никаквог деловања...

 

ЛОГИКА И МЕТАФИЗИКА

 

Хегел логиком једног, једном дијалектичком логиком, сву могућу–стварну–нужну објективност своди на  апсолутну (Божију) субјективност.

Сазнајно-логичка општост и нужност  апсолутног мишљења о самом мишљењу, појма о самом појму, знања о самом знању, свести о самој свести, вечна истина апсолутног духа, идеје је првобивствено онтолошко, а свака конкретност овог, оног природног, историјског бића или општост и нужност закона природе, историје је, према првобивственим законима дијалектичке логике – другобивство.

Аристотел из савршене сврхе–дела Божијег живота по себи, вечног духовног бића, утемељује сваку сврху-дело природног живота, бића.

Додуше, и Аристотел из најнужнијег мишљења о самом мишљењу, потврђује не само сазнајно-логичку могућност, стварност, нужност нашег коначног мишљења или природног живота, бића него и најнужнији онтолошку нужност Божијег вечног духовног бића.

Међутим, Божије мишљење о себи, као најизврснија духовна ствар, биће није дато само нека сазнајно-логичка вечна суштина Бога, него вечни духовни живот по себи.

"А мисао и то она која је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је „највиша мисао, мисао о највишем добру... Божије дело које постоји само по себи је савршени и вечни живот...Бог је савршена и вечита стварност, тако да живот и стално и вечито трајање припада Богу, сам Бог је управо то.“

Такође, иако на први поглед изгледа да су закони исправног појма, суда, закључка важе по себи, независно од сваког садржаја мишљења, а заправо Аристотелов Органон (логика) у потпуности претпоставља његову Метафизику, и све логичке категорије старије метафизичке категорије, а не обрнуто.

Закон непротивуречност и идентитета тек у Божијем мишљењу о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и предмет мишљења, имају утемељење.

Према томе, његова логика се ослања на метафизику и логос микро или макрокосмоса наспрам хаоса у основи било каквог облика у његовом покретању од могућности ка стварности, не може постојати без сврховитог узрока.

Суштински логос, по Аристотелу, не треба да објасни само конкретно дешавања, догађања од појаве ка појави, другостепену узрочност од ствари ка ствари, него и саму стварност ствари или светскост света, смисленост мисли или бивствовање бивствовања.

Чисто механичка, чулна узрочност (од ствари ка ствари, појаве ка појави) по Аристотелу не само да мије могућа по себи, него је чак противуречна.

Без Божијег духовног живота по себи, као облика свих облика, сврхе свих сврха, покретача свих кретања, не може постојати ни схватити никакав: облик, кретање, сврха, дешавања; ни стварност ствари, ни светскост света, ни сазнатљивост сазнања, ни бивственост бивствовања!

 

МАЛО  И  ВЕЛИКО ЈА

 

Кант много веће тајне: самог Ја, свести, мишљења, воље претпоставља, или узима као саме по себи јасне, да би трансценденталном анализом човекових сазнајних моћи утемељио нешто много лакше: општу и нужну основу математике, науке; објаснио: како су могући  синтетички судови а приори!?

Међутим, када се из малог Ја схвата сазнање, мишљење, суђење, мора се мислити о мисли, судити о суду, разумети сам разум, умовати о самом уму, појмити сам појам, сазнати само Ја, само сазнање, мишљење... сама свест, самосвест.

Зато је за неке филозофе, нпр. за Аристотела, Спинозу, Хегела нужна метафизичка субјективност, апсолутно, Божије Ја за свако конкретно ја, било коју, какву појединачну, посебну општу (политичку, историјску, научну) субјективност...

Апсолутна субјективност–објективност за неодвојивост дела од целине и целине од сваког свог дела у свакој ствари, бићу; као код Хераклита, Анаксагора, Платона, Аристотела,  Спинозе, Шелинга, Хегела...  

По Хегелу, мора постојати највиша, апсолутна мисао, свест, дух за било какву мисао, свест, дух; за било које, какво разумевање, суђење, мишљење, апсолутно (само по себи) разумевање, суђење, мишљење...

За  сваку “малу“ истину, ограничену, релативну, “мало“ Ја, или знање ограничено искуством је логички нужна велика, апсолутна истина – велико Ја, неограничено искуством по потпуном идентитету субјективног и објективног, мишљења и бића.

Апсолутна истина може да постоји, знали је ми је или не; ко пита наше мало Ја, или велико Ја, или све наше мало, велико искуство?

Заправо, Хегелова филозофија о ничем другом не говори него о самоспознаји у апсолутном смислу, о апсолутно спознатом Ја.

Разбијајући атом ситне субјективности, Ја нашег ограниченог разума, свести, мишљења, он од почетка до сваке стране, краја иде од нужних из једног унутар себе различитог и истог духа по себи и за себе апсолутног мишљења идентичног сасвим могућим садржајем, бићем, дијалектичким самокретањем појмова,  нужним закључцима ума ка Божијем апсолутном Ја.

 

 МАЛИ И ВЕЛИКИ COGITO

 

Насупрот Декартовог или Кантовог "малог cogita" (Ја мислим) из кога се не може потврдити ни постојање нас самих, ни постојање света, а поготову апсолутно (Божије) вечно постојање, Хегел из великог cogita "Божијег мислим, апсолутно постојим, јесам", као јединог могућег доследног мишљења самоодређујућег појма дијалектичке логике, која све (могуће, стварне, нужне) разлике, супротности атрибута, модуса саставља у апсолутно истинитој идеји, потврђује не само вечно духовно постојање Бога или самоизвесно постојање нас самих, него тек доказује сваку (могућу, стварну, нужну) постојаност постојања!

Зато Хегел Анселмов доказ о нужном постојању Бога проглашава исправним, али наглашава да такво доказивањe остаје и даље само на нивоу разумског мишљења, које оставља наспрам себе супротстављено постојање, биће.

Међутим, када се тај доказ изводи до краја, из нужних закључака ума, и објективног мишљења у самокретању појма, које у свом самоодређењу само себи предмет, та супротност мишљења и бића нестаје.

Једна највиша логичко-онтолошка основа мора, по Хегелу, доказати да је дедуктивни пут од Божијег мишљења ка бићу (чулној природи), исти као и индуктивни пут из чулног бића (природе), историје ка његовој вечној суштини на крају у апсолутном појму појма, Божијем самомишљењу–вечном духовном бићу.

То јест, иако код Декарта постоји од почетка круг од мишљења (појма)  ка бићу и од бића ка мишљењу (појму), тај се круг раздваја, дели и то остају две скроз различите, а не једна иста ствар.

Међутим, по Хегелу, ако мишљење тражи потпуну извесност унутар себе (по себи и за себе), његово самосазнање мора бити једно са бићем, као што се, такође, задња истина бића може наћи само у самодређујућем мишљењу, појму.

Свако је, јесте, па и праосновно Ја мислим, или Ја јесам претпоставља апсолутни идентитет субјекта и предиката (субјективности и објективности), све могуће је, јесте релације, предикације сазнања објективног појма, суда, закључка свеобухватног мишљења, целовите идеје.

Само (апсолутно) "Ја мислим,  постојим " из задње, апсолутне истине Божијегмишљења, потврђује извесност нашег "Ја мислим, постојим", сваку постојаност постојања, смисленост мисли, сазнатљивост сазнања и бивственост бивствовања...

Слично Платону, или Аристотелу, Хегел не потврђује апсолутни појам, идеју (Бога) кроз било који посебни, општи појам или појединачну представу, опажај, него, сасвим обрнуто, сваки општи или посебни појам разума или појединачан опажај чула кроз апсолутни појам Бога – целовиту идеју ума.

Ипак, без обзира што Хегел се са сваке стране краја доказује апсолутност вечне идеје, његово доказивање се много пре заснива на апсолутном мишљењу о самом мишљењу Аристотеловог Бога, него на Платоновој надсазнајној, надсуштаственој,  надбивственој највишој идеји добра.

 

ПАРМЕНИДОВ, АРИСТОТЕЛОВ, ХЕГЕЛОВ... ОНТОЛОШКИ ДОКАЗ

 

Онтолошки доказ о вечном бићу утемељује још Парменид,  када тврди да само оно што се из апсолутног истинитог појма мисли, нужно постоји, јесте!

Како се не може се мислити о небићу, него само о бићу, једина апсолутн истина – насупрот сваке промене, настајања–нестајања чулног бића–небића – је мисао о непроменљивом Једном– Бићу.  

Логос је један и једно је логос.

Нема два бивстовања, два јестаства, две истине.

Једна истина је истина једног.

Свако је и да тражи старије је-да-н.

Ипак,  постоји разлика између нужног постојања Парменидовог једног–бића, наспрам свег несталног чулног мноштва и нужног постојања Бога, пре створеног бића.

Аристотел, нпр. насупрот Пармениду, тврди да ни један ни биће ни сазнање нису могући по себи.

Иако је Бог  сличан једном, или бићу по себи, не само да је Бог старији од једног, од сваког бића и сваког знања и не може се изводити из њих или изједначити са њима, него било које: Једно, знање, биће и само бивствовање могу постојати само по једном (надсазнајном,  надбивственом) Богу.

Свако конкретно једно и свако конкретно биће, за своје обличје, сврху, кретање од могућности ка стварности, пре једног по себи, или бића по себи, тражи најстарије јединство по себи – савршено Божије мишљења о самом мишљењу,  као вечни облик свих облика, вечну сврху свих сврха, најнужнију духовну стварност у основи сваке могуће могућности, као покретача свих кретања – једно са вечном делатношћу, савршеним делом.

Божије вечно духовно биће, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, апсолутно истинитим мишљењем о самом мишљењу покреће свако друго обличје, сврху, биће од њене могућности ка њеној стварности.

Хегел у највећој могућој мери развија то схватање да постојање било којег бића или (једног) унутар себе различитог и истог бивствовања доказује тек самоодређујуће по себи и за себе мишљење о самом  мишљењу.

Апсолутна субјективност Божијег самосазнања, самомишљења једино потврђује оно што заувек остаје, стаје, стоји, вечно постоји!

То јест, Хегелов онтолошки доказ не потврђује из најсавршенијег, најузвишенијег појма (Бога) у нашој свести, уму, мишљењу Божије духовно постојање, биће, него доказује да само мишљење о самом мишљењу, логичка бесконачност апсолутно истинитог појма–идеје Бога, доказује објективно постојање, бићe!

Зато Хегел тражи од Аристотела да на делу сваке појединачне науке спекулативним појмом појма демонстрира тај монизам, панлогизам апсолутног мишљења о самом мишљењу; докаже да је свако  појединачно, посебно, опште биће и мишљење само неки логички степен Божијег апсолутног самосазнања,  самомишљења.

Насупрот почетних чулних опажаја, свега догађања, дешавања настајућег, нестајућег мноштва и здравог разума који на основу променљивих опажаја сумња у постојање (једног) вечног бића, он са нужним закључцима ума, самоодређујућег појма о појму,  апсолутног мишљења о мишљењу  вечног духовног бића Бога тек доказује свако могуће–стварно–нужно чулно или разумско постојање,  биће.

Хегел, додуше,  нигде не даје директно такав онтолошки доказ, мада сва његова  филозофија претпоставља такво доказивање...

Ипак, да ли је његово "апсолутно  мишљење по себи и за себе"  суштински  различито од чулности?

Иако  само дијалектички закључци ума (пре сенки идеја у опажајима чула, или копија у појмовима разума) могу потврдити нужно постојање вечног бића, по Платону тек (надбивствена, надсуштаствена, надсазнајна) највиша идеја идеја свих идеја, као Бог за идеје, највиша идеја добра, омогућава не само свако чулно или разумско бивствовање и свако сазнање, него и умско сазнање и вечно бивствовање свих савршених  идеја.

Иако Хегел из "апсолутног" мишљења, сазнања, логике, појма утемељује апсолутност Бога, његово "апсолутно" сазнање, мишљење, већ претпоставља синтетички најстаријег надсазнајног,  надмисленог  Бога!

И као што Кантово чисто "Ја мислим" пре све логике, филозофије, свег сазнања, искуства претпоставља синтетички старију (надмислену, надопажајну) чисту вољу и једну (надсазнајну, надпојмовну, надлогичку) најстарију властитост, тако и Хегелово апсолутно Божије "Ја мислим", претпоставља (надопажајну, надмислену),  апсолутну вољу и стварајућу слободу, и Божију (надсазнајну, надпојмовну, надлогичку)  вечно исту властитост.

 

ХЕГЕЛОВА ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ

 

Као што живо биће у свом развоју семена до плода саставља мноштво разлика, супротности, тако, по Хегелу и слобода духа и логичка нужност истине све различите, супротне филозофске идеје у једној апсолутно умној идеји.

Све филозофије једног историјског периода само су сличне варијанте главног логичког принципа,  с којим апсолутни дух у том времену сазнаје себе.

Владајућа филозофија једног времена обједињује логичке принципе свих претходних филозофија, а његова најсавршенија завршна филозофија апсолутног духа, идеје, логичке принципе целокупне историје филозофије.

За то схватање да је суштина неке филозофије, оно активно што је покреће, њена логичка форма,  Хегел је, свакако, подстакнут Аристотеловим учењем о Богу, као апсолутној логичко-онтолошкој форми свих форми, наспрам безобличне, алогичне материје.

Сви облици, сврхе, кретања у коначној природи имају тим обличјем, сврхом што их покреће активно биће (стварност) и пасивном материјом неку могућност.

Само је форма свих форми апсолутног мишљења о самом мишљењу изједначена са апсолутним садржајем, Божијим вечним животом, духовним бићем.

Сваки облик, сврха у природи коначног живота, бића је утемељен из савршеног облика свих облика, вечне сврхе свих сврха Божије мисли о самој мисли, која је додиром истине све-једног-једног свега непокретни покретач сваког природног облика, коначног живота, бића...од његове могућности ка његовој стварности...

Зато Хегел своју Историју филозофије, која апсолутним мишљењем самог мишљења све различите, супротне филозофије обједињује у завршној филозофији све филозофије, изједначава са својом Науком логике, која завршним појмом  појма, знањем самог знања, свешћу саме свести све (могуће–стварне–нужне) различите или супротне одредбе дијалектичке логике у саморазвоју апсолутне истине саставља у свеобухватој идеји.

На почетку једна Парменидова апсолутна мисао: Само једно-биће постоји, док простор, време, сва мноштвена чулна природа само привидно постоје.

На крају, апсолутни  дух кроз умски лик једног човека (целог човечанства), филозофијом све филозофије, сазнаје свеобухватну идеју као вечну суштину Бога.

Отуђењем умског облика свих облика, апсолутног духовног лика истине у другобивство природе, по првостепеној логичкој супротности празног бића без садржаја, које се тако изједначује са небићем, започиње логички расцеп мишљења и бића, оспољење првобивственог духа у простор-време-материју и јединством бића и небића, постојања и непостојања кроз прапочетно постајање, бивање – Хераклит...

Тек се у унутрашњем безмерју апсолутног појма о појму, знања о самом знању, свести о самој свести разоткрива суштинска, логичка историја: разоткрива како се и зашто се све различите, супротне филозофије смењују тако како се смењују.

То јест, када научно мишљење о самом мишљењу у завршној филозофији све филозофије обједини целокупну историју духа, и јединством логичког и онтолошког изједначи, као код Аристотеловог Бога, оног који мисли, само мишљење и предмет мисли, онога који сазнаје, само сазнање и предмет сазнања, или се дијалектиком чистог појма о појму вечног дела душе, као код Платона, сети свог целокупног духовног пута, метафизичким искуством ума, препозна апсолутну истину, врати у царство вечних идеја пре пада душе у привид просторно-временско-материјалног бића, субјективно коначно постаје објективно, и објективно субјективно, и зато апсолутно.

 

СПОЉАШЊА И УНУТРАШЊА ИСТОРИЈА

 

Хегел разликује унутрашњу, по себи и за себе логичку историју духа, који је независна од сваког разумског, чулног садржаја,  спољашње просторно-временско дешавање.

Унутрашња историја апсолутне идеје не одређује само све историјско (политичко, економско, културно...) дешавање, догађање, него и све просторно-временско-материјaлно природно догађање.

И као што је логички принцип преовлађујуће филозофије у једном времену, као објективно мишљење духа о себи самом, само неки степен самосазнања апсолутне идеје, тако сваки народ, по логичкој нужности унутрашње историје, својом спољашњом историјом, друштвеним уређењем и деловањем у конкретном месту, времену испољава неки степен самоосвешћења апсолутног духа, саморазвоја апсолутне идеје.

Ипак, када Хегел тврди да преовлађујућа филозофија својом формом одражава објективни дух свог времена, он је у противуречности са другом својом тезом да је логичка форма, као оно суштинско у једној филозофији, не само независна од конкретног дешавања тог времена, него чак и од све просторно-временско-материјалне садржине другобивствене природе и историје (које су само њено оспољење, отуђење).

То јест, ако је сва просторно-временско-материјална природа само оспољење унутрашње историје апсолутно логичне идеје и сва спољашња историја држава и народа само служи апсолутном духу да постане потпуно свестан себе, онда не може никако спољашња историја, дешавање, оспољени простор-време-материја, другобивствена природа, отуђена историја одређивати унутрашњу, суштинску историју првобивственог духа, вечну логичку суштину апсолутне идеје, свака филозофија одражавати своје време!

Ако је, за Хегела, апсолутан (вечни) дух непокретни покретач и вечна сврха сваког просторно-временско-материјалног кретања, дешавања, а сва  другобивствена природа и историја служе да се по логичкој нужности унутрашње историје  свеобухватно мишљење о самом мишљењу завршном филозофијом све филозофије врати првобивству вечне идеје, како може онда сасвим супротно тврдити: да спољашње историјске околности датог времена одређују логички принцип неке филозофије,  унутрашњу, логичку историју, уобличавају оно старије духовно,  апсолутно, вечно!?

Хегел, свакако, логичку садржину подређује логичкој форми да би кроз кроз апсолутну субјективност првобивственог мишљења о самом мишљења, као вечну логичку форму свих форми чистог појма о појму апсолутног духа, идеје, схватио, обухватио сав (могући–стварни–нужни) садржај оспољеног бића – другобивствену природно-историјску објективност.

Њему је, свакако, лакше да све различите, супротне логичке форме кроз историју филозофији схвати као степене самоазвића апсолутне логичке форме слободног мишљења о самом мишљењу, него све бесконачно различите, супротне природне, историјске садржине.

Међутим, Платонове идеја су само површно посматране вечне форме, идеални облици...

Чим се не могу сагледати спољашњим очима, било каквим појединачним опажајима, већ само унутрашњим видом ума, дијалектиком појма свега са свих страна по целини ствари, оне су много пре идеални (надлогички, надсазнајни) садржаји, него идеалне (сазнајно-логичке) форме.

Чак ни вечне суштине појединачних идеја а камоли (надсазнајна, надсуштаствена) идеја свих идеја, највиша идеја добра, нису апсолутне сазнајно-логичке форме, него много пре надсазнајни, надлогички  вечни садржаји.

А ни Аристотелов Бог, као форма свих форми, не може се одвојити од апсолутне садржине вечног живота по себи, свог савршеног духовног бића.

Међутим, Хегел ипак мисли да се то апсолутно јединство мишљења и бића, од почетне "семенке" филозофије из апсолутне истините мисли Парменидовог Једног–Бића, до завршног плода све историје филозофије у једном са свих страна истом истинитом мишљењу о самом мишљењу које саставља све могуће различите, супротне мисли, идеје, достиже у његовој Науци логике.

А да његова Историја филозофије, као свеобухватна филозофија све филозофије, у завршном тоталитету духа саставља у апсолутном појму, идеји све различите, супротне филозофске принципе током њене историје.

На први поглед изгледа да код њега првобивствени дух потпуно изједначеним "логичким супротностима бића и небића производи другобивствене супротности природе и историје, а заправо, он сасвим обрнуто, из изједначених другобивствених супротности природе или историје производи прво логичке (духовне) супротности, да би онда негацијом негативног, "лукавством ума, из њих изводио "најпозитивнију позитивност истине, првобивствени апсолутно самосвесни, самознајући Божији дух пре свих супротности природе, историје.

То јест, иако Хегел тврди да вечни Бог пре свих супротности природе или историје својим оспољењем, отуђењем даје прво изједначене апсолутне логичке супротности бића–небића у почетном постајању, бивању, и даљом конкретизацијом појма по себи и за себе све могуће разлике, супротности природе и историје, тачно је, заправо, сасвим супротно, да он из недефинисаних супротности природе и историје изводи почетне апсолутно изједначене "логичке супротности" у духу, па негацијом негације и јединством супротности дијалектичким саморазвојем сазнања од појаве, суштине до "апсолутнoг по себи и за себе" појмa, изводи најпозитивнију позитивност истине, вечног Бога изнад свих супротности!

Међутим, изједначене "првобивствене" духовне супротности не могу утемељити ни себе саме ни супротности природе и историје, а камоли негацијом негације (зла, незнања, нелогичности), апсолутним сазнањем, мишљењем вечну истину, Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу изнад свих супротности.

Бог не ствара прво празно бивствовање (тако што се оспољава у просторно, временску другобивствену природу) које је почетном постајању, бивању изједначено са небивствовањем, него је Божије cretio ex nihilo од почетка са сваке стране неизмерно више него све.

Ако Бог (апсолутни дух, Логос, Тао, највиша идеја добра...), води природу, историју, све супротности или негативности бивствовања, дешавања или сазнања морају бити нешто изведено.

Ако су супротности (добра и зла, позитивности и негативности...) равноправне, као у Заратустриној, или старој индијској религији, онда просторно-временско-материјална природа, историја из поларитета: зла, незнања, таме, или могућности материје, алогичног, подвесног... уобличава, одређује поларитет: позитивног, доброг, светлог, надсвесног, логичног, духовног; "ствара", "производи" дијалектиком на крају најпозитивнију истину, најстварнијег Бога, апсолутну идеју, вечни дух.

 

 

ПРИВИД НЕМАЧКОГ ИДЕАЛИЗМА

 

Кант у својој трансценденталној дијалектици демонстрира како чист ум, који излази из оквира искуства, упада у антиномије.

Међутим, највиши став његове трансценденталне аналитике: „Услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства", са првостепеним рецептивитетом априорних чула–опажаја простора и времена априорно своди на апостериорно, трансцендентално на емпиричко, унутрашње на спољашње, појам на опажај... разоткрива да његов трансцендентални привид чистог ума већ подразумева привид трансцендентализма чистог разума!

И мада Фихте випе не схвата садржај опажања као суштинску другост, несводиву на мишљење као Кант, него доследним монизмом, панлогизмом свога Учења о науци подводи под апсолутно Ја–сазнање–мишљење и он наспрам тог далеко моћнијег (самоделатног) Ја, из кога иде сва сазнатљивост сазнања и бивственост бивствовања, опет поставља његовим самоограничењем неко "Не-ја"!

Заправо, његово субјективно-објективно  "апсолутно" Ја-сазнање-мишљење не само да потире разлику између ноуменалног и феноменалног, него поново надсазнајно (надпојмовно, надопажајно) ноуменално слободно практично-морално опште-логичким научним појмом своди на сазнајно-теоријско феноменално!

И то изједначење у потпуности наставља са својим Системом трансценденталног идеализма рани Шелинг, када по субјективно-објективном тоталитету" тврди да је природа уснули дух а дух пробуђена природа".

Заправо, када се дух своди на природу или природа на дух, мишљење на биће и биће на мишљење и даље се остаје у почетној механичкој узрочности од једне релативне ствари, појаве ка другој релативној ствари, појави и једно и друго (природа и дух, мишљење и биће) потире и ништа суштински не објашњава.

Хегел тврди да Бог ствара природу и историју тако што се првобивствени, вечни дух, апсолутно логична идеја отуђује од себе, оспољава у простор-време-материју, другобивствену природу, историју. Међутим те нефилозофске формулације (отуђења, оспољења, другобивства...) само разоткривају да тај привидни монизам, панлогизам "апсолутног" мишљења о самом мишљење његове Историје филозофије, с којом кроз свеобухватну филозофију све филозофије сазнаје апсолутни дух, или "апсолутни" појам појма његове Науке логике, с којим излаже све степене саморазвоја апсолутне идеје, заправо, чини нешто сасвим супротно: стварајуће своди на створено, из завршне суштине свих свих суштина просторно-временске створене другобивствене природе и историје – "прави"стварајућег Бога, првобивствени вечни дух!

И тај привидни  "идеализам" немачке класичне филозофије, који почиње са Кантом и наставља са Фихтеом и (под утицајем Спинозе) са раним Шелингом, не завршава се са Хегелом, него, потпуно логично у Марксовом субјективно-објективном научно-техничко-политичко-уметничком  практичном реалитету–идеалитету човека–заједнице–природе.

Он користи Аристотелов супстанцијални zoon politikon, Кантову и Фихтеову практичну филозофију, Платонову и Хегелову дијалектику, Шелингов субјективно-објективни монизам духа као свесне прирoде и прирoде као несвесног духа да кроз поларитет натурализма–хуманизма развија супстанцијалну сврху природе–човека...

Кроз научно-техничко-уметнички-политички субјективно-објективни реалитет-идеалитет човека-заједнице-природе, покушава да обједини формални, материјални, покретачки и сврховити узрок Аристотелове тетраде.

Социјални инстинкт сви за једног, један за све на почетку и на крају историје (државе), кроз поларитет нагона за одржањем тела и нагона за одржањем врсте води, по њему, сваку почетну–завршну сврху еволуције и револуције.

Од сваког човека пре историје у служби природној заједници, до потпуно развијене хумане природе–идеалне људске заједнице на крају историје која служи сваком слободном човеку.

Са развојем научно-техничко-политичко-уметничке субјективно-објективне практичне природе–човека, хуманизам, нагон за јачањем и одржањем врсте, као (првостепена) родна природа, у комунизму,  царству слободе на крају историје, коначно превладава нагон за одржањем тела (царство нужности).

Зато  је за Маркса развој снаге и моћи тела и богатства и разноврсности пет  чула ( и њихових продужених справа, инструмената, машина) од инстинктивног, појединачног опажаја до потпуно свесних чула у целовитој научно-техничко-уметничко-политичкој  другој природи човека-заједнице, сврха читаве историје.

Уместо апсолутног духа, оностране идеје то је овострано научно-техничко-политичко-уметничко субјективно-објективно јединство човека–заједнице–природе. 

Тај реалитет-идеалитет (осим слободе) одбацује све остале постулате (Бога, бесмртност душе) Кантовог практичног ума.

Ту нема више трансцендентног Бога, духа, душе, идеје... него субјективно-објективна дијалектика човека и природе или човека и човека, човека и заједнице кроз научно-техничко-уметничко-политичку практичну генијалност води коначном реалитету-идеалитету природе–човека-заједнице.

Када научно-технолошко-политичко-уметничка практична генијалност достигне на крају историје идеалитет човека-заједнице-природе, држава ће из царства нужности ступити у царство  слободе.

 

ПРИВИД ХЕГЕЛОВОГ ИДЕАЛИЗМА

 

Хегел се слаже са Спинозом, да постоји само једна супстанција и да друга супстанција (други Бог) потире саму супстанцијалност (са свих страна бесконачну бесконачност Бога).

И како могућност објашњења духа из простируће природе унапред не постоји, док простируће природе из апсолутног духа ипак постоји, друга Декартова "супстанција" простируће природе, може, по њему, бити само оспољен Божији дух, отуђено апсолутно мишљење, идеја.

Према томе, он не само да, насупрот Спинози, све "бесконачне" атрибуте (Бога или природе) своди на један бесконачни атрибут мишљења, већ под утицајем Аристотеловог одређења Бога као мишљења о самом мишљењу, бесконачни атрибут мишљења изједначује са једном са свих страна бесконачном супстанцијом, Божијим апсолутним самосазнањем,  самомишљењем!

 

БОГ И ДИЈАЛЕКТИЧКА ЛОГИКА

 

Хегел тврди да је његова дијалектичка логика " као систем чистог ума, царство чисте мисли... истине по себи и за себе без омота, изалагање Бога какав је он и својој вечној суштини пре стварања природе и једног коначног духа", међутим, уместо да из чистог појма да изложи ту "истину по себи и за себе без омота као вечну суштину Бога" (пре свега створене природе и сваког коначног духа), или покаже: како Бог ствара природу и сваког коначног духа, он кроз једну нефилозофску формулацију прво каже да се апсолутна идеја "отуђује" у "другобивствену" природу, историју и онда уместо тога сасвим супротно: Из појавног бића–небића (почетног бивања) и сваке даље његове суштине, из завршне суштине свих суштина просторно-временско-материјалне створене природе, историје кроз све могуће степене логичког саморазвоја у филозофији, апсолутним самосазнањем, самомишљењем изводи "царство истине по себи и за себе", "вечну суштину Бога"!

Иако на почетку тврди да је "систем логике вечна суштина Бога пре створене природе и једног коначног духа", чиме очигледно јасно раздваја стварајућу природу, бесконачни дух Бога и створену природу, коначни дух човека, са тврдњом да је створена (просторно-временско-материјална) природа и историја само другобивство Бога, првобивствене духовне природе апсолутне идеје, разлика између стварајуће природе (natura naturans) и створене природе (natura naturata) не само да није више апсолутна, као у традиционалној теологији, филозофији, него у потпуности нестаје, јер је створена природа, историја само Божији дух отуђен од себе!

То јест, ако је  природно или историјско другобивство само отуђено Божије првобивство, апсолутна идеја оспољена у простор, време, материју, Божији, бесконачни, вечни дух разливен историју коначног духа човека, Хегел не мора из апсолутног логоса по себи и за себе чистог појма, "царства истине по себи и за себе без омота...као вечне суштине Бога" да дедукује све законе просторно-временско-материјалне природе и историје, нити објашњава како Бог ствара природу, историју, већ може да ради сасвим супротно:

Да из почетног чулног бића–небића и сваке његове даље суштине, дијалектичком логиком, као завршном суштином на крају свих суштина, апсолутним појмом појма, знањем самог знања, мишљењем самог мишљења, науком саме науке, свешћу саме свести, из другобивства просторно-временско-материјалне коначне природе, историје, индукује , апсолутну идеју, бесконачни дух, Божије првобивство!

Иако доследни монизам, панлогизам "све је једно и једно све", захтева да је "све стварно логично и логично стварно", формулације "отуђења", "оспољења", апсолутног духа, идеје у "другобивство" природе показују да код њега не само да није све стварно логично и све логично стварно", него од почетка, са сваке стране, краја нестварно, нелогично!

Са тврдњом да се Божији дух (апсолутна идеја)  "оспољује" у просторно-временско-историјски другобивствени свет материјалне природе, уместо јасно: ствара свет, он не само да укида разлику између стварајућег и створеног, него сада, сасвим супротно, из (просторно-временско-материјалне) створене природе, историје "ствара" стварајући (Божији) дух!

Када тврди да се Бог, апсолутни дух слободно oтуђује у просторно-временско-материјални свет другобивствене природе а не јасно (creatio ex nihilo), ствара свет, Хегел, заправо, преузима Спинозино Deus sive Natura (Бог или природа).

Уместо да бесконачни дух ствара створену природу, коначни дух човека, он из самосазнатог коначног духа човека своје Историје филозофије, као филозофије све филозофије, идентичне са појмом појма своје Науке логике која излаже све логичке степене апсолутне идеје, из из суштине просторно-временске другобивствене створене природе и историје "ствара" стварајућу природу, изводи првобивствени "истину по себи и за себе", бесконачни дух, као вечну суштину Бога!

Ту више није битно да ли је створена природа оспољен дух или апсолутна идеја отуђена у простор, време, историју, већ да се са формулацијама: отуђења, оспољења Божије првобивство и другобивство природе и историје (некако) изједначе, да стварајуће и створено буду исто.

И да логичким самокретањем апсолутног појма, мишљењем, сазнањем по себи и за себе кроз завршну филозофију све филозофије, првобивствени Бог из другобивствене природе, историје, истином по себи и за себе апсолутне идеје, врати у вечни духовни живот.

Тај однос Божијег духа, апсолутне идеје и свих општих и нужних закона просторно-временско материјалне природе, историје у вечном јединству дијалектичке логике код Хегела, је као однос празних логичких категорија и априорних чула–опажаја  у трансценденталном шематизму код Канта.

Ипак, по Канту из празне логичке форме чистог појма није могуће чак ни појавно сазнање, него само у јединству са слепим садржајима опажања.

Међутим, по Фихтеу нема никакве празне логичке форме (субјективног) нити слепе чулне садржине (објективног), него субјективно-објективна форма–садржина општег и нужног  умног Ја-сазнања-мишљења сваку објективност потврђује кроз истинити појам, научну субјективност.

То Фихтеово изједначење Ја, мишљења и оног о чему се мисли (форме и садржине), мисли и предмета мисли, сазнања и предмета сазнања и схватања сваке другости опажаја, предмета сазнања или природе, уопште објективности као Не-ја, као самоограничења апсолутног субјективно-објективног Ја, сазнања, мишљења по себи и за себе, утемељује Хегелово схватање природе, историје као не-Бога, Не-духа, Не-идеје; као оспољења Божијег духа, као отуђење апсолутно логичне идеје у просторно-временско-материјалне форме, законе другобивствене природе, историје.

На њега, свакако, утиче и Систем трансценденталног идеализма раног Шелинга "Природа је уснули дух, а дух пробуђена природа" јер већ он (под утицајем Спинозе) тврди да је индуктиви пут од природе (опажаја чула, појмова, судова разума) до свеобухватног јединства сазнања у највишим идејама ума у апсолутној субјективности духа, исти као и дедуктивни пут из апсолутне субјективности (највиших идеја ума) ка свој објективној природи (у субјективном-објективном тоталитету укида квалитативну разлику духа и природе).

 

БИЋЕ, СУШТИНА, ПОЈАМ ИЛИ БИЋЕ, ПОЈАМ, ИДЕЈА?

 

Иако у великој тријади Хегелове Науке логике (Биће, Суштина, Појам) није апсолутна Суштина, јер и почетно по себи чулно (Биће) и оно за себе разумом изведена (Суштина) за своје постојање и одређење траже најстарију по себи и за себе завршну суштину свих суштина, апсолутни (Појам) Бога, Хегел опет тврди да ту излаже вечну Суштину Бога, а не апсолутни Појам Бога.

То јест, иако сазнање, мишљење из почетне појаве непосредног чулног бића–небића изводи суштину, тек свеобухватно мишљење свег мишљења, знање свег знања, свест саме свести, завршним појмом  појма, као суштином свих суштина, излаже вечну истину апсолутне идеје.

То јест, иако Суштина  (за себе), зависи од  непосредног чулног Бића (по себи), и завршног Појма (по себи и за себе), он опет каже да апссолутним самомишљењем, самосазнањем своје дијалектичке логике излаже вечну суштину Бога.

Зашто не каже да апсолутним Појмом излаже апсолутну Идеју (Бога), или апсолутном Идејом (Бога) апсолутни Појам (Бога), него кроз апсолутни Појам, Идеју (Бога)  вечну  Суштину (Бога)!?

Да је Хегел рекао да излаже апсолутан појам Бога по апсолутној Идеји, или апсолутну идеју Бога по апсолутном Појму, јасно би се видело да апсолутни Појам, Идеја, као "вечна суштина Бога" много пре траже надпојмовног, надсуштаственог, надбивственог Бога, него што обрнуто, апсолутни Појам, Идеја, а поготову надпојмовни, надсуштаствени надбивствени (стварајући) Бог, траже сазнајно-логичку вечну суштину (немогућу по себи)!

То јест, када тврди да његова Наука логике представља Бога какав је он у својој вечној Суштини (пре све створене просторно-временско-материјалне природе, историје), те речи, заправо, само разоткривају да се "апсолутни" по себи и за себе "првобивствени" појам, идеја (Бога) много пре ослања на сазнајну Суштину појавног Бића другобивствене створене природе, него другобивствено Биће и свака даља сазнајна Суштина на "апсолутни по себи и за себе" првобивствени" Појам Бога (апсолутну идеју) пре створене природе!

У сваком случају, чак и да дијалектичка логика, као систем чистог ума, као “царство истине по себи и за себе без омота "излаже "вечну суштину Бога“, а не апсолутни појам (идеју) Бога, тај апсолутни самознајући, самомислећи појам појма (вечно мишљење о самом мишљењу), може бити само "царство истине по себи и за себе без омота пре створене природе, историје и једног коначног духа", а никако завршна суштина свих суштина изведена из почетног чулног бића–небића створене природе или историје коначног духа".

"Вечна суштина" стварајућег бића (пре створене природе) не може никако бити завршна суштина свих суштина почетне појаве чулног бића–небића створене природе!

Хегел је свакако свестан да не може поћи од првобивственог апсолутног Појма ка Суштини и другобиственом Бићу јер за тај апсолутни Појам, с којим би изложио апсолутну истину по себи и за себе,  нема никакав садржај.

Како ће из "чистог" (празног) појма изложити "вечну суштину Бога" пре све природе, историје!?

Па како не може из "апсолутног" појма дедуковати истину по себи и за себе, из закона дијалектичке логике извести све законе створене природе, историје он уместо тога прибегава нефилозофским формулацијама: "отуђења", "оспољења", "другобивства" да би уместо тога, сасвим непотребно и нелогично, ради супротну ствар: из садржаја појавног бића–небића, и сваке даље суштине до појма, завршном суштином свих тих суштина у апсолутном појму  појма, из свих могућих закона појавне природе, историје из створеног "ствара" нестворено  из створене природе, стварајућег Бога!

Зато не иде од апсолутног Појма, идеје ка Суштини и Бићу дедуктивно, него, сасвим супротно, од почетног бића–небића, ка Суштини и суштином свих суштина, ка апсолутном Појму – индуктивно.

То јест, како не може из апсолутног Појма (по себи и за себе) да дедукује Суштину (за себе) и Биће (по себи) он формулације: "оспољења духа", "отуђења апсолутне идеје" у "другобивство" природе, историје користи да из чулног бића–небића и сваке даље (појединачне, посебне, опште) суштине просторно-временско-материјалне природе, историје, да из своје Историје филозофије, као знање самог знања, свест саме свести, мишљење самог мишљења,  идентичне са Науком логике, која кроз апсолутан појам о појму излаже све могуће степене логичког саморазвоја апсолутне идеје, из завршне суштине свих суштина (природе, историје), индукује апсолутни  (по себи и за себе) Појам, "као вечну суштину" Бога!"

Иако се и Биће и Суштина и Појам могу утемељити само стварајућим (надбивствујућим), надсуштаственим (надсазнајним) Богом, он сасвим обрнуто, из почетног (нужно појавног) чулног Бића, и његове даље Суштине, завршним Појмом (сваког појма), као  сазнајне суштине свих суштина, изводи "апсолутност" Бога.

Уместо да се свака, па и „вечна" сазнајно-логичка суштина утемељује, одређује надсазнајним, надсуштаственим по себи и за себе апсолутним Појмом, идејом Бога, овде се апсолутни по себи и за себе надсазнајни, надсуштаствени појам, идеја Бога сазнаје, потврђује "вечном" суштином (немогућом по себи и за себе).

Као да суштина са тим „вечним“, испред себе има сада , као „вечна" суштина (Бога), много више од апсолутно (надбивственог, надсуштаственог, надпојмовног) Бога по себи и за себе!

Међутим, та  "суштина свих суштина", која завршним појмом појма излаже апсолутно логичну идеју, зависи од почетка зависи од појавног бића!

Ни Биће, Суштина ни Појам (ни било какво мишљење, сазнање) не могу бити по себи и за себе, већ претпостављају надбивственог надсуштаственог, надпојмовног Бога (изнад Бића, Суштине, Појма).

Као што Кантово "Ја мислим", претпоставља надпојмовну, надсуштаствену властитост, тако и Хегелова апсолутна дијалектичка логике као "вечна суштина Бога" од почетка, са сваке, стране, краја апсолутну властитост надпојмовног, надсуштаственог Бога.

 

 БОГ И НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА ИЗНАД БИЋА, СУШТИНЕ, ПОЈМА

 

Свака суштина, као  суштина некога и нечега тражи старије биће чија је суштина; без обзира да ли у питању почетно појавно, створено, или вечно, стварајуће биће, и зато нема никаквог смисла говорити о суштини по себи.

Зато је Платонова највиша идеја добра, у основи сваког сазнања, мишљења и сваког (па и вечног) бића па и бића и сазнања вечне суштине сваке идеје, не само надсазнајна или надсуштаствена, него и надбивствена.

Ни Биће, Суштина и Појам не могу бити по себи, него за своје постојање и сазнање траже надбивствену, надсуштаствену, надпојмовну највишу идеју добра.

Свако штаство, квалитет (или квантитет, релација или модалитет) за своју сенку у опажају, копију у појму тражи савршени квалитет, идеалну суштину вечне идеје, а свака идеје, сви савршени квалитети идеја за своју вечну суштину, вечно биће,  квалитет свих квалитета,  идеју свих идеја, надбивбствену, надсуштаствену највишу идеју добра.

Зато Платон јасно даје до знања да сви опажаји чула, појмови, судови разума, идеје ума, уопште сва сазнатљивост сазнања, истинитост истине тек у надсазнајној, надсуштаственој идеји добра имају утемељење.

Сазнајно-логичка суштина изведена из почетног чулног бића, ни најопштија суштина свих суштина завршног појма о појму не може бити чак ни вечна идеја, а камоли највиша идеја добра.

Хегел тврди да  његова Науке логике апсолутним појмом појма саставља све могуће стварне-нужне логичко-онтолошке разлике, супротности природе и историје.

Међутим, саморазвој појма кроз све различите, супротне филозофске принципе не може никако бити "по себи и за себе" вечна суштина Бога, јер је та дијалектика "апсолутног " сазнања, мишљења, заправо, само суштина свих суштина почетне појаве, док је вечност Бога (као у традиционалној теологији или Платоновој идеји добра) не само надсуштаствена и надсазнајна него и надбивствена.

Заправо, Хегелово почетно (непосредно) Биће, и свака његова (даља Суштина), и вечна суштину свих суштина на крају – апсолутни Појам, од почетка, са сваке, стране, краја препостављају надбивственог, надсуштаственог, надпојмовног Бога!

Ни Бог код Спинозе (са свих страна бесконачна супстанција) није дат по својој (вечној, бесконачној суштини), него свака вечна суштина, бесконачни атрибут, по надсуштаственом Богу (са свих страна бесконачној супстанцији).

 

 ДА–НЕ, ЈЕСТЕ–НИЈЕ ( КАО НИ САМА ЛОГИКА) НИСУ МОГУЋИ ПО СЕБИ

 

Хегел каже : „Они који који желе да остану при разлици бића и ничега нека покушају да покажу у чему се та разлика састоји.“

Међутим то изједначење бића и ништа на почетку његове Науке логике, с којим почиње развојни пут субјективно-објективног сазнања по себи и за себе, од чулне појаве ка даљој суштини и суштинoм свих суштина ка апсолутном појму, има од почетка нерешиву тешкоћу:

Ако су биће и ништа једна иста ствар, како из те "једне исте ствари" (чистог бића или ништа)  уопште настаје нека„трећа“ ствар – њихово „јединство“ – бивање!?

Тачно је, заправо, да тај "идентитет" чистог бића и ништа (небића), с којим започиње најнужнија логичко-онтолошка дијалектичка логика, већ за те најосновније појмове да и не претпоставља – формалну логику!

Или, ако се уместо чистог бића и ништа логички изједначе да и не (јесте и није) из таквог "почетка" не може се даље утемељити значење ниједног појма, па и јединство "чистог" бића и "ништа" у постајању, бивању губи смисао.

То јест, тај „апсолутни“ принцип дијалектичке логике изједначавањем чистог бића и ништа у прапочетном постајању, бивању не може да утемељи ни само логичко, а камоли апсолутношћу дијалектичког – онтолошко!

Према томе, појмови чистог бића и ништа (небића) нису никако неки најнужнији појмови апсолутне логике–онтологије, већ и Хегелова дијалектичка „логика–онтологија“ за старији појмова да–не, јесте–није претпоставља неко надсазнајно једно.

Не само да утемељење афирмације и негације (или категорија: квантитета, релације и модалитета), или било којег појма, суда, закључка сазнања, мишљења није могуће само "чисто логички" него ни логичких закона ни саме логике!

Зато за Платона, не постоји логика као органон научног сазнања, мишљења, нити је филозофија наука о истини  као касније код Аристотела (јер само Бог зна истину), већ је, као код Питагоре, љубав ка мудрости, дијалектика као метафизичко искуство умне душе, која се препознавањем идеја припрема за смрт и највишом идејом добра буди за вечни живот.

 

ЗНАЊЕ НЕ МОЖЕ БИТИ ПО СЕБИ

 

По Хегелу,  унутар себе различити апсолут (као Спинозина супстанција), по себи јесте и сам себе схвата.

Међутим, одређење бивствовања помоћу сазнања и сазнања помоћу бивствовања, потире апсолутност сазнања и апсолутност бивствовања.

Бивствовање ("по себи“) које прво себе не зна, па „мишљењем (за себе“) сазнаје, зна, није ни апсолутно бивствовање, ни апсолутно  сазнање.

Ако Бог даје свако бивствовање, Божије creatio ex nihilo је старије од сваког сазнања које зависи од бивствовања или бивстовања које зависи од сазнања.

Први физичари филозофи све сложене ствари, бића своде на неку прапочетно једноставно бивствовање: воде или ваздуха, ватре; или на елементе и љубав и мржњу, атоме и празан простор ...

И савремена наука, исто тако, другостепено (случајно, појединачно) живо своди унапред на опште и нужно првостепено неживо.

Опет, ако (акцидентално) сложено, живо настаје случајним комбиновањем супстанцијалног бивствовања једноставног, неживог, зашто је уопште битно да је живо а не неживо, да се једна нежива ствар, биће (честица, атом, елеменат, енергија...) разликује не само од друге неживе ствари, бића (честице, артоме, енергије) него чак и било које нешто или све од ништа!?

Заправо, не само да се из првостепених једноставних разлика неживог не може објаснити сложено живо, већ, сасвиме обрнуто, само се из сложених (чулних, разумских, умских, вољних) разлика живог  може разликовати једноставно, неживо!

За Хегела је све у просторно-временско-материјалној природи или историји неживо или живо само другобивство Бога, оспољење вечно живог Божијег духа, отуђење апсолутно логичне идеје.

Када каже: "Природа се показала као идеја у форми другобивства... као оно негативно саме себе, или као себи спољашња...“ за њега спољашњег очигледно није дато по себи, него као оспољење, отуђење старијег унутрашњег.

Међутим, ни његово унутрашње није дато по себи, него је кроз самосазнање природе само поунутрење спољашњег!

У том објашњавању једног преко другог, када се дух своди на природу а природа на дух, не објашњава ни логос духа, ни логос природе!

Зато Декарт спољашњост, просторност, распростртост не схвата као оспољену унутрашњост, него као другу супстанцију, несводиву на унутрашњост, на супстанцију мишљења.

А ни Спиноза просторност, распростртост, спољашњост не схвата само  као другобивствену унутрашњости мишљења, као код Хегела, него као други атрибут, несводив на атрибут мишљење.

То јест, иако Спиноза каже да је „ред и веза идеја исти као ред и веза ствари“ (као и обрнуто), то није никако идентитет неког апсолутног мишљења–бића.

Нити је Спинозин Бог само мишљење, нити је природа само простирање, па да се простирање (као оспољено мишљење) или, као код Шелинга, несвесна природа буди, самосвешћује самосазнањем (поунутрује ка) мишљењу, или као слободна идеја код Хегела, прво отуђује, оспољује у другобивствену природу, па апсолутним самосазнањем, самомишљењем поново враћа себи.

Спинозини бесконачни атрибути су вечне суштине једне са свих страна бесконачне супстанције, а не вечне суштине (само једног бесконачног атрибута) мишљења.

Бог – са свих страна бесконачна супстанција – поред мишљења и простирања има још бесконачно других бесконачних атрибута, несводивих једних на друге.

Када Хегел каже да је просторно-временска природа оспољен дух, а апсолутн0 самосазнање, самомишљење у завршној филозофије све филозофије повратак Божијег духа себи, он прво изједначује два бесконачна атрибута (мишљења и просторности), а затим атрибут мишљења изједначује са супстанцијом, сваки атрибут посматра само као модус апсолутног самосазнања, самомишљења.

Божије causa sui самопостојање своди на првобивствено самосазнање, супстанцијално самомишљење.

Све бесконачне атрибуте са свих страна бесконачне супстанције своди на супстанцијално по себи и за себе Божије самосазнање, самомишљење.

Свако могуће, стварно, нужно чулно, разумско модусно, атрибутивно постојање потврђује тек кроз апсолутно истинито умно мишљење.

По слободи духа и логичкој нужности истине субјективно-објективно сазнање сједињује апсолутну форму и садржину мишљења.

 

НЕГАТИВНА ДИЈАЛЕКТИКА

 

За Канта су дијалектички закључци из "чистог" појма, због негативности спрам (чулног) садржаја, не само празне таутологије,  него и антиномични.

А за Аристотела, само вероватни.

Међутим Хегел, подстакнут негативним дијалектиком Платоновог дијалога Парменид, где се са подједнаком логичком нужноћу доказује да једно (биће) јесте, постоји и да није, не постоји, Парменидово једно–биће, зато што нема никакав други позитивни садржај сем негације другостепеног мњења (сваког настајања, нестајања, разлике, супротности, промене, кретања, мноштва), изједначује са небићем, и то најнужније јединство бића и ништа узима за апсолутну основу своје дијалектике у прапочетном постајању, бивању.

По логици једног, једној логици противуречности су само унутрашње разлике појма по себи и за себе у саморазвоју ка завршној филозофији све филозофије, која све те логичке разлике, супротности обједињује у вечној истини апсолутне идеје пре све природе, историје.

Хегелова дијалектичка логика–филозофија–онтологија у апсолутном-субјективно-објективном сазнању укида разлику форме и садржине, бивствовања и мишљења, онога који сазнаје, самог сазнања и предмета сазнања, онога који мисли, мишљења и предмета мишљења... у потпуности претпоставља Фихтеово Учење о науци и  Систем трансценденталног идеализма раног Шелинга

Лукаство ума се кроз историју филозофије учи на грешкама, јача дијалектиком кроз све различите, супротне логичке принципе, све док у тоталитету духа не достигне апсолутну самосвест и све могуће–стварне–нужне чулне, разумске, умне разлике, супротности састави у апсолутно логичној идеји.

Међутим, иако тврди да самокретање појма по себи и за себе обједињује све разлике, супротности и да апсолутно субјективно-објективно сазнање негацијом негације достиже на крају најпозитивнију  истину, његова дијалектичка је у сва три степена велике тријаде (Логике, Филозофије природе и Филозофије духа), негација, а не афирмација.

У апсолутно логичној идеји (Филозофија логике) као вечна суштине Бога стоји "пре света створене природе, историје и једног коначног духа".

У Филозофији природе  је само отуђена, оспољена идеја.

У Филозофији духа, завршном филозофијом све филозофије напушта другобивство природе и историје и сазнањем истине апсолутне идеје се враћа вечном духу пре све природе, историје!

То јест, када потпуно слободни дух по себи и за себе бесконачном негативношћу апсолутне форме појма напусти на крају другобивство природе и историје, ослободи коначног, условљеног садржаја и апсолутним мишљењем о самом мишљењу, појмом о самом појму врати духовно првобивство аполутно логичне идеје, то субјективно-објективно јединство мисли и предмета мисли је и даље само празни почетни идентитет чистог бића и ништа!

Ако апсолутни појам и на почетку (у Логици) и на крају (у Филозофији духа) стоји наспрам отуђене, спољене природе, историје и као апсолутно мишљење о самом мишљењу одређује негативно спрам свих форми, садржаја природе, историје, онда се том "Божијем мишљењу" (пре створене природе, историје) не може ништа позитивно изрећи, јер сав садржај тог мишљења долази само из негативног: чулне, коначне природе (Кантова критика метафизике).

То јест, ако појмови да–не, јесте–није (не само категорија квалитета, него и квантитета, релације, модалитета) нису могући по себи (само кроз чисто логичко, апсолутношћу логичког), онда ни дијалектичка (апсолутна) логика сазнања, мишљења по себи и за себе није могућа по себи, јер за прапочетно „јединства противуречности“ чистог бића и ништа претпоставља те старије појмове формалне логике.

Међутим ни Кантово "Ја мислим"у утемељењу чисте субјективности пре све логике, филозофије, субјективно-објективног сазнања, искуства не иде до краја.

Не само да се првостепени окрет дешава у суштинском, практично-моралном уму а не сазнајно-појавном, теоријском, већ критичка основа (чистог) опажаја (чистог) разума (чистог) ума за сву логичност логике, све логичке њене законе и категорије, сву сазнатљивост сазнања и истинитост истине, претпоставља јединство (старије) чисте воље и (најстарије) надсазнајне властитости самокритичког практично-моралног ума!

 

ПОЗИТИВНА ДИЈАЛЕКТИКА

 

Прави резултат Платонове дијалектике у дијалогу Парменид не треба гледати по изједначењу једног и мноштва, бића и небића у самокретању чистог појма у прапочетном постајању, бивању, како га, по сазнајно-логичком саморазвоју апсолутног духа, идеје, тумачи Хегел на почетку своје Науке логике, него кроз саму Платонову филозофију, у којој апсолутне супротности и негативности не постоје по себи.

Не само да негативни квалитети за њега немају право биће, него су и позитивни квалитети појединачних опажаја или посебних, општих појмова, судова разума само мањи или већи недостаци вечног бића: сенке или копије идеја ума.

За разлику од негативне дијалектике  супротних појмова бића–небића и јединства противуречности у прапочетном постајању, бивању која је бесконачном негативношћу сазнања, мишљења, појма по себи и за себе логички покретач  најпозитивније позитивности истине, вечне логичке суштине апсолутне идеје, Платонова позитивна дијалектика не своди онтологију на логику, нити биће на сазнање, мишљење, него од почетне позитивности опажаја чула (само сенке идеја), и даље имена у појмовима, судовима разума (само одраза,  копије идеја) иде целовитим закључцима ума до вечне суштине саме идеје, и тек на крају дијалектиком свих идеја до надсазнајне идеје свих идеја, надсуштаствене идеје добра.

Платонова квалитативна логика утемељује супстанцијалну различитост, другост, квалитативно мноштво појединачних идеја.

Појединачне идеје нису само (неки) "степени самосазнања истине" вечне логичке суштине апсолутно идеје", него несводиви вечни квалитети, сама супстанцијална страна ствари.

А надсазнајна, надсуштаствена, надбивствена идеја добра не само да утемељује сваку могућу опажајност опажаја (само сенку идеје, разумност разума (само њихову копију, одраз), умност ума (суштину идеје), било коју, какву појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка, сазнатљивост сазнања, истинитост истине, него и бивственост бивствовања, суштаственост суштаства, вечну идеалност сваке савршене идеје.

У теологији, такође, афирмација и негација нису утемељени сазнајно-логички, највишим појмовима, судовима, закључцима ума, већ у надсазнајној апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Прва Божија заповест: "Ја сам Господ Бог твој" је апсолутно да, creatio et nihilo давање из Божијег безмерја а а све остале, од: „Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити“ ... до: "Не пожели ништа што је туђе", апсолутно не (одрицање).

Негација негативног сваке лажи и зла у себи), утемељује  највишу позитивност позитивног.

Само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији.

Негативно је свесна лаж, зло; прво највишег анђела светлости, који се (са свом својом војском) својевољно противи Богу, хули на њега, што га води у губитак светлости, паклени огањ или бездан, таму, мрак...

Чиста чулност, чист разум, чист теоријски ум су кроз првостепену чисту вољу, утемељени у трансцендентном Богу кроз практично-морални, верући ум.

Та негација лажи, зла у себи не не смањује свет, него га квалитативно усавршава, шири унутра, повећава ка духовном безмерју.

Негација лажи, зла у утемељењу чисте воље није нужна само за одлучност слободне одлуке или делатност слободног дела практично-моралног ума, већ и за сваку да–не, јесте–није истиниту синтезу опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку сазнајно-теоријског ума.

Хераклит каже: „Шта вреди људима очи и уши, ако су им кварне душе.“

Када неко лаже или чини зло и  гази све принципе, не поштује правила договора, уговора, он по свом интересу криви и саме чињенице!

Једино тако се разграничава позитивна и негативна слободе.

Само апсолутна воља и стварајућа слобода може утемељити јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела у једној неподељеној власти, слободној властитости и исто такво јединство са другим вољама у једној власти у држави, слободној заједници.

 

НАУКА И ЛОГИКА

 

Са Насловом: Наука логике, Хегел наглашава да он ту по научном методу излаже вечну логичку суштину Божијег апсолутно истинитог духовног постојања.

Да се тек апсолутним појмом појма, утемељује сама (сва) наука, сама (сва) логика; започиње апсолутна научност логике и апсолутна логичност науке.

Да саморазвој сазнања кроз сву природу, историју води највишем логичко-онтолошком јединству појма и стварности, мишљења и бића; да сви различити, супротни умни принципи током историје филозофије по слободни духа и  логичкој нужности истине састављају на крају у тоталитет апсолутне идеје.

То јест, апсолутна форма логике је управо (апсолутно слободна) духовна садржина филозофије (мишљења о самом мишљењу) а апсолутна логичка форма, научна метода свеобухватне филозофије све филозофије апсолутно логичка садржина завршног појма о појму, који обједињује све различите, супротне логичке принципе сваке филозофије у апсолутно логичкој идеји.

Како је апсолутни појам, идеја Бога и истовремено форма и садржина апсолутног мишљења о самом мишљењу, дијалектичка логика је, знањем форме-садржине апсолутног духа, идеје, сама вечна суштина Бога – знање свих знања, наука свих наука, истина свих истина.

А то је управо оно што Хегел тражи од Аристотела: да апсолутношћу логичког – спекулативног мишљења (мишљењем о самом мишљењу) и апсолутношћу онтолошког  (вечног духовног бићаБога) – у апсолутном сазнању  кроз сва подручја природе или историје изједначи логичко и онтолошко, мишљење и биће.

Да највишом научном филозофијом–логиком у самокретању спекулативног појма на садржајима сваке посебне науке докаже тај највиши панлогизам једне са свих страна исте истине апсолутног мишљења–бића.

Да је апсолутно мишљење о самом мишљењу, као наука сваке науке, знање сваког знања, апсолутна, вечна истина сваке делимичне, коначне истине, апсолутна свест сваке делимичне свести, вечни духовни живот живот сваког коначног, природног живота, као вечни облик свих облика, вечна сврха свих сврха, савршена стварност сваке могуће могућности, непокретни покретач свих кретања...

Да је апсолутно логичко (мишљење о самом мишљењу) једино стварно, онтолошко, вечно духовно биће и све онтолошко, стварно, природно, историјско постојање, дешавање, биће само неко испољење апсолутног мишљења о самом мишљењу,  апсолутно логичне идеје.

Заправо са наглашавањем научности у наслову (Наука логике) испред логике, Хегел постиже управо супротно, јер управо он, као најосновније твари да не утемељује научност саму логичност, него апсолутна логичност (дијалектичка логике) саму (сву) научност!

Ако је апсолутно логична идеја, као знање свег знања, вечна истина по себи и за себе без омота наука свих наука, онда је оно најнаучније (најистинитије) у науци управо оно најлогичније у логици, јер тек (апсолутна) логичност потврђује (апсолутну) научност.

И дијалектика је много пре логика саме (све) науке, него наука (све) логике. Јер није логика логична по науци него je једна свеобухвата, целовита наука научна по једној апсолутној  (целовитој дијалектичкој) логици која у тоталитету апсолутно логичне идеје себи обухвата логичке разлике, супротности свих наука (сваке појединачне науке)!

Према томе, ако је дијалектичка логика апсолутна наука науке, прави наслов његове књиге мора бити: Логика науке, Логика апсолута, или Апсолутна логика, Божији логос, Божија логика...

Међутим, као што није логично да се сва природа и историја поистовете са другобивством „апсолутног“ духа, а самосазната природа, историја у свеобухватној филозофији све филозофије са његовим првобивством, тако није логично Хегелово изједначење мишљења–бића у дијалектичком јединству свих (логичких, онтолошких, етичких, естетских), различитих, супротних категорија природе и историје апсолутно научне логике или апсолутно логичне науке, која излаже вечну суштину апсолутно самосвесног, самознајућег Бога.

 

ХЕГЕЛОВА САМОСПОЗНАЈА ДУХА КАО СПОЗНАЈА СЕБЕ И САМОСПОЗНАЈА СЕБЕ КАО САМОСПОЗНАЈА ДУХА

 

Филозофија, по Хегелу, од почетне до завршне тежи јединству субјективног и објективног, духа и природе, идеалног и реалног, мишљења и бића...

Ипак, тек на крају, знањем самог знања, свешћу саме свести, завршним појмом појма изједначава логичко и онтолошко, субјективно и објективно, слободу и нужност; доказује да се свако могуће–стварно–нужно (различито, супротно) другобивствено биће потврђује кроз првобивствено логичко јединство свих разлика, супротности– апсолутно Божије мишљење.

Та субјективно-објективна дијалектика сазнања по себи и за себе разоткрива како се апсолутни дух самосвешћује, самоодређује и изласком из другобивствене природе, историје завршним појмом појма препознаје вечно царство Платонових  идеја.

Или, како је мишљење о самом мишљењу, као вечни облик свих облика, вечна сврха свих сврха Аристотеловог Бога, додиром истине унутрашњи, непокретни покретач сваке сврхе, облика природног живота, бића од његовог семена (могућности) до његовог плода (стварности).

Од почетне семенке филозофије из једне потпуно одређене Парменидове мисли о непроменљивом, непокретном са свих страна истом  једном–бићу, насупрот неодређеног, променљивог појавног мноштва и њиховог јединства у Хераклитовом прапочетном постајању, бивању ка свакој даљој сазнајно-логичкој суштини историје филозофије, до завршне суштине свих суштина са свих страна исте истине апсолутног појма, као завршног плода вечне идеје.

Зато Хегел, то апсолутно одређено једно–биће, без икакве друге конкретне одредбе, негативности спрам сваке разлике разлике, промене, кретања, природног садржаја, чулног мноштва– изједначује са небићем.

То јест, иако важе речи: једна истина је само истина једног, за њега не постоји само једно–биће и само једна апсолутна мисао: да само непокретно, непроменљиво биће јесте, а променљиво настајање, нестајање, покретљиво мноштво није, већ апсолутно мишљење, као хераклитовски логос вечно живе ватре кроз све-једно–једно-све садржи и јесте и није, биће и небиће, исто и различито, сваку могућу форму, садржину мишљења–бића.

Из највећих супротности Парменидовог једног–бића и Хераклитовог логоса „све-једног, једног-свега“ започиње дијалектичко јесте–није, биће–небиће и њихово једино могуће–стварно–нужно јединство у почетном  постајању, бивању, дијалектика мишљења појма по себи и за себе ка сазнању вечне истине апсолутно логичне идеје, која саставља све разлике, супротности.

Он не само да изједначава две Декартове супстанције (мишљења и простируће природе) или на један Спинозин бесконачни атрибут (мишљења) своди све остале бесконачне атрибуте, него (под утицајем Аристотела), то апсолутно мишљење о самом мишљењу поистовећује  са супстанцијом, логичком бесконачношћу Бога.

То јест, иако Хегелово изједначење првобивстеног духа и другобивствене природе претпоставља Шелингов апсолутни идентитет субјективног и објективног, форме и садржине, коначног и бесконачног, реалног и идеалног, духа и природе, за њега само дух има апсолутно постојање, док су све чулне форме, материјални, енергетски облици, садржаји другобивствене природе или историје само оспољене  логичке форме, отуђени логички садржаји првобивственог духа, апсолутне идеје.

Отуђењем духа почиње расцеп мишљења и бића, оспољење духовног лика апсолутне истине у појавне облике просторно-временске материјалне природе, привидни живот, биће.

Међутим, дијалектика сазнања, мишљења по сеи и за себе негацијом негације и јединством супротности превладава расцеп мишљења и бића и њихово почетно самоогледање у празнини, ничему.

У својој негативности спрам природе и историје филозофска мисао све више сазнаје себе, али тек апсолутним појмом појма, мишљењем самог мишљења достиже идентитет субјективног и објективног,  апсолутну истину с којом се изједначује са вечним духовним бићем Бога.

Све просторно-временско-материјално појавно, чулно, природно, историјско другобивствено биће само је унутар себе различити дух, отуђено првобивствено Божије мишљење, те оспољено биће сваким својим кретањем, догађањем, дешавањем у другобивственој природи, историји коначном мером разума, чула производи и сопствену “смрт“ и кроз филозофско сазнање, мишљење враћа на крају себи.

 

ИЗЈЕДНАЧЕЊЕ СУБЈЕКТИВНОГ И ОБЈЕКТИВНОГ У ХЕГЕЛОВОЈ ЛИЧНОСТИ–ФИЛОЗОФИЈИ

 

"Спознај самога себе", није за Хегела само психолошка свест о себи као појединцу, или историјска свест народа, човечанства, већ кроз апсолутно мишљење о самом мишљењу у филозофском појму самоспознаја Бога, вечна истина по себи и за себе апсолутног духа, идеје.

Тако се начело Γνωύι σεηυτόν (спознај себе) достиже тек у његовој умској личности–филозофији, када у тоталитету појма апсолутно логични дух  састави субјективно и објективно, мишљење и биће.

Та спознаја духа (апсолутне истине, као вечне суштине Бога) из вечног, умског дела душе је самоспознаја (најсуштаственијег вечног дела себе), и филозофијом саме филозофије, апсолутна спознаја вечне суштине човека, људског рода.

Он сваку филозофију у Историји филозофије схвата као један степен самосазнања апсолутног духа, постовећује са неким дијалектичким степеном саморазвоја чистог појма о појму његове Науке логике, која од почетка до краја излаже логички пут апсолутне истине, метафизичким искуством ума препознаје вечне идеје.

Апсолутни дух као бесконачна негативност спрам природе потпуно “гута“ све разумско, чулно мноштво да би на крају свог пута напустио свако другобивствено постојање  и позитивношћу чисте мисли о самој мисли вратио првобивству вечне идеје.

Када се у завршној филозофији све филозофије апсолутно самосазнање човека-човечанства изједначи са самосазнањем апсолутног духа, вечни умски лик човека (људског рода) излази из простора–времена–материјалне природе, који на тој разлици почетка краја, апсолутном духу који се, оспољује, отуђује од себе и почивају и истинитим појмом појма достиже логичку кружност истине вечне идеје, духовни лик Бога.  

То је једно са свих страна истином исто Парменидово мишљење–биће, или Хераклитов логос све–једног једног–свега, Анаксагорин Νοϋς пре свега света и у основи свега света, Платонова вечна идеја, Аристотелов Бог као непокретни покретач...

Све је природно (механичко, хемијско, биолошко) другобивствено кретање у простору-времену, материји дошло до краја и у логичком кружном кретању мисли о самом мисли достигло првобивствено безмерје истине, духовни лик Бога.

Дух је прошао све путеве природе, историје, свако оспољење чулне, разумске разноврсности у простору, времену, материји и у квалитативном безмерју истине завршне филозофије све филозофије саставио све логичке степене апсолутне идеје.

Са мишљењем у натчулном, умском делу душе дијалектика апсолутног појма о појму достиже "непокретно што покреће“ пре природе, историје, логички лик истине, самосазнањем вечне идеје изједначава вечни умни лик човека (људског рода) и апсолутни духовни лик Бога.

Апсолутним појмом појма мишљење успоставља логичко-онтолошко јединство са вечним духовним бићем; „пуноћу без икакве празнине,  једне заокружене са свих страна исте истине – „нити овде веће, нити тамо мање,“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу.

Аристотел у Метафизици каже: „Ум постаје свестан самог себе [мисао која у натчулном појму достиже кружност, јер саставља почетак с крајем, има  логички почетак, покретање] схватајући натчулно, пошто ступајући [истином] у додир са својим предметом [натчулним бићем – Богом и истовремено са самим собом] и промишљајући о њему он сам постаје схватљив [јер схватајући Бога схвата тако и своју прву суштину, сврху самог себе], тако да постоји истоветност између ума и схватљивог; ум је стециште схватљивог и самог  бића.“

Духовни се ослобађа отуђеног другобивственог живота у појавној природи, историји, сваког физичког облика који се рађа и умире и метафизичким искуством (вечног) умског дела душе кроз целокупну историју филозофију препознаје вечну форму–садржину (Платонове) идеје, а мишљењем о самом мишљењу, знањем самог знања, са свим степенима свог саморазвоја, достиже непокретног покретача,  логички лик истине, савршену сврху–дело Божијег вечног  живота, бића.

 

АПСОЛУТНО САМОСАЗНАЊЕ, САМОСВЕСТ КАО ВЕЧНИ ДУХОВНИ ЖИВОТ БОГА

 

Иако на први поглед изгледа да Хегелова дијалектичка логика почива на противуречности и супротставља самом темељу логике, он заправо покушава да у вечно живом Бопжијем мишљењу о самом мишљењу све различите, супротне логичне форме–садржине појма, суда, закључка унутар духа “ по себи и за себе“,  састави у апсолутно логичној идеји.

За њега, као и за Хераклита, Спинозу пре њега, Бог није Бог када има наспрам себе природу, нити је вечни живот живот, када има наспрам себе смрт, неживо.

Чим нека истина има наспрам себе искључиву супротност, противуречност, није тоталитет, апсолутна истина.

Неко појединачно, посебно, опште може бити противуречно неком другом појединачном, посебном, општем, али како ће било које, какво појединачно, посебно, опште бити противуречно целини, у којој ниједна супротност, или негативност није апсолутне, него се негацијом негације и јединством супротности постепено превазилази и на крају нестаје.

По једино могућој дијалектичкој логици апсолутни (духовни) живот не може имати наспрам себе смрт, неживо, нити Божији дух, апсолутна истина, наспрам себе природу, неистину.

Ако живо прелази у неживо и неживо у живо, вечни духовни живот Бога кроз апсолутно самосазнање, самомишљење, самосвест, сва логичка пододређења апсолутне идеје, обухвата све могуће–стварне–нужне разлике, супротности живог–неживог, духа–природе...

Насупрот вечно живог не може стајати никаква (природна) смрт или неживо, нити наспрам духа, природа, него апсолутни дух, као вечно живи логос Хераклитове ватре све-једног, једног свега, саставља све разлике, супротности живог–неживог, живе и неживе природе, све могуће форме, садржаје мишљења–бића.

Зато је, по Хегелу, наука о целини, дијалектика, једини доследни монизам, панлогизам апсолутног духа различитог и истог, који саставља све могуће-стварне-нужне разлике, супротности живог–неживог, мишљења–бића, док формална логика и даље задржава искључиве супротности (противуречности) живог–неживог, духа–природе...

Дијалектика, као "органон" апсолутно логичне идеје, а ум је, као вечни део душе, кроз све-једно, једно-све додиром истине, највишим појмом појма, мишљењем самог мишљења, знањем самог знања, свешћу саме свести, највиши сазнајни орган Бога, оно првостепено духом вечно живо.

Ум је сазнајни орган вечно живог Божијег духа а дијалектичка логика, која у јединству вечне идеје саставља форме–садржине мишљења–бића, органон апсолутно истинитог Божијег самосазнања, самомишљења. 

 

ЈА=БОГ У АПСОЛУТНОМ САМОСАЗНАЊУ, МИШЉЕЊУ О САМОМ МИШЉЕЊУ

 

Природно је по себи различито и никада по себи, почетак и крај се увек разликују, док је логичка кружност завршног појма о појму једна са свих страна иста истина апсолутне идеје.

Негативношћу спрам физичког облика, умски лик човека пре краја физичког живота и смрти тела заувек напушта спољашње просторно, временско дешавање, природно, историјско искуство и кроз логичку кружност мисли о самој мисли достиже непокретног покретача, унутрашње безмерје духа, друго, за вечност истином “рођење.“

Према томе, Хегел своју физичку смрт може схватити не само као крај свог другобивственог земаљског живота, него као својевољан излазак духа из сваког привидног облика у простору-времену-материји; као ослобађање апсолутног лика истине вечне идеје од сваког делимичног лика (појавних разлика, супротности) оспољене природе, историје; као (смрт), крај другобивствене природе, историје!

Кад у физичкој смрти напусти свој телесни живот у другобивству, сву оспољену природу, историју, завршни умски лик човека-човечанства мишљењем самог мишљења достиже апсолутни лик истине, вечно живи, духовни лик Бога.

Апсолутни дух је дијалектиком појма саставио све могуће-стварне-нужне природне, друштвене, историјске облике, прошао све што се имало проћи и у унутрашњем безмерју истине, тоталитету идеје се апсолутно самознајући, самомислећи умски лик човека (човечанства) изједначио са апсолутно самознајућим, самомислећим духовним ликом Бога.

У физичкој смрти он напушта коначни, природни облик, лик, али како је његов самосвесни умски лик потпуно спознао себе и самокретањем апсолутног појма завршне филозофије филозофије достигао логичку кружност, саставио почетак с крајем, субјективно је постало објективноконачно бесконачно, апсолутно самознато другобивствено природно, историјско биће, кроз вечну истину апсолутне идеје, постаје првобивствено духовно Божије мишљење.

Духовни лик излази на крају из смртног, појавног облика (подељеног мишљења–бића), напушта све путеве природе, историје и апсолутним самосазнањем враћа у логички надпочетак, препознаје апсолутну идеју.

Објективни дух је напустио субјективно, али се субјективно, завршним самосазнањем у истинитом појму појма, изједначило са објективним – постало апсолутно.

Зато Хегел на самрти, излазећи из природног облика, живота, у потпуној негативности мишљења спрам природе (додуше, у бунилу, при смртној болести) каже чак: „Ја сам Бог."

Иако умире његов природни облик, лик, како се са логичком кружношћу апсолутног појма о појму његове завршне филозофије све филозофије завршава просторно-временско-материјално кретање сваког физичког облика, лика у природи, историји, његов умни, вечни део душе је метафизичким искуством прошао све могуће–стварно–нужно што се имало проћи и са истинитом мисли о самој мисли достигао апсолутну идеју, ту се  духовни лик једног човека – целог умног човечанства, изједначио са непокретним покретачем, вечним духовним ликом Бога.

Апсолутним самосазнањем, “метафизичким искуством“ ума, логичком формом–садржином свеобухватне мисли вечни дух се коначно вратио себи, природни облик, људски лик највише умности човека–људског рода, изједначио са логичким узроком и почетком – духовним ликом истине апсолутне идеје.

Са једне стране та појединачна смрт је  крај просторно-временског привидног живота, бића у другобивству, а са друге повратак духа себе, сазнањем апсолутне истине, друго, за вечност рођење.

Сазнање апсолутне идеје у завршној филозофији све филозофије се кроз унутрашње безмерје слободне форме мишљења изједначава се на крају са логичким садржајем вечног духовног бића Бога, достиже „ једну заокружену, пуну са свих страна, без икакве празнине  исту истину – „нити овде већу, нити тамо мању,“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу, где ништа не постоји што није преточено у мишљење:„Јер, све једно ми је одакле ћу почети, јер ћу се опет тамо вратити.“

Парменидов почетна истина једног бића, без икакве другог садржаја, тоне у негативност небића, и зато се празан идентитет једног (пуног, непокретног) бића отуђује оспољену материју, настајање, нестајање, кретање, мноштво... чиме се утемељује најнужније јединство бића–небића у почетном постајању, бивању...  

На крају пута у квалитативном безмерју духа по себи и за себе поново проналази ту једну са свих страна исту истину, која све могуће-стварне-нужне логичке разлике, супротности мишљења бића саставља апсолутном појму, идеји.

 

БОГ, НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И АПСОЛУТНО САЗНАЊЕ, МИШЉЕЊЕ, ПОЈАМ

 

Хегел другостепенује, трећестепенује сваку појединачну, посебну ствар (или идеју) у име првостепених логичких односа унутар једне по себи и за себе различите–исте апсолутно умне ствари, идеје.

Међутим, по чему је по себи и за себе различита–иста идеја апсолутна, ако у њој нестаје супстанцијално постојање сваке појединачне, посебне ствари, идеје?

Да би истина била истина, а камоли апсолутна истина, мора имати и лепо по себи и праведно по себи, храбро по себи, мудро по себи...сваку посебну идеју.

Вечни квалитети идеја треба у целини апсолутне идеје да задобију своје место, појачају, конкретизују свој појединачни, посебни смисао, а не  сви преточе само у апсолутно сазнање, мишљење. 

Платонове идеје нису само степени сазнања истине која се сагледава умом, нити пододређења апсолутне логичке форме појма, већ старија бића по себи, које сва наша уметност, наука, образовање, теоријски, практични живот, целокупан макро или микро свет, само подржава.

Са свих страна иста истина  у највишој идеји добра изједначава све идеје, која је суштински узрок да свака идеја буде то што јесте.

Као што се ниједна копија у појмовима разума или сенка у опажајима чула не може схватати нити постојати без појединачне идеје, тако ни појединачна идеја без највише идеје добра.

Колико свака идеја стоји изнад свих својих копије, толико идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за све идеје, изнад свих идеја.

Пре сваке видљиве,  надумна у души светлост највишег добра обасјава ум изнутра и омогућава сваку  видљиву и невидљиву светлост разуму, чулима, осећању, вољи, телу; сваку моћ сазнања, одлучивања  или деловања.

Без ње ни опажајности опажаја, ни разумност разума, ни умност ума, ни одлучности слободне одлуке, ни делатности доброг дела, ни сазнатљивост сазнања, ни истинитост истине...нема утемељење.

Чак је лепо по себи изнад осећаја тела, опажаја чула, појмова разума, као и праведно по себи, свака појединачна идеја...

Није добро добро по савршеној истини, него су савршена лепо, праведно, мудро то што су... по највишем добру.

Надсазнајно, надсуштаствено, надбивствено добро је, по Платону, претпоставка стварања, постојања и сазнања, а не некакво "апсолутно " сазнање, мишљење, који не могу никако бити по себи.

Према томе, много мање кажемо када тврдимо да је апсолутна истина Бог, него када кажемо да је Бог апсолутна истина.

Више се пре тражи надсазнајни, надсуштаствени Бог (добро по себи) за постојање или схватање вечне суштине апсолутне истине, него "вечна суштина" апсолутна истине за схватање надсазнајног, надсуштаственог Бога. 

Кад кажемо Бог је дух по себи и за себе који се једино достиже спекулативним мишљењем у највишем појму појма, када апсолутно сазнаје, зна себе, то је много, много мање.

И како, уопште, знамо да је Бог Бог, без апсолутне воље и стварајуће слободе или да "апсолутно" знамо, познајемо себе, без највише идеје добра?

Добро је квалитативна мера савршеног јединства за све различите сврхе природе, човека из Божијег беземерја.

Једно лице Свете Тројице је Дух истине. Али не и једино лице.

Поред тога, апсолутна истина је свакако Божија, а не људска.

За разлику од Аристотела касније или или Хегела, који мисле да је филозофија наука о истини, за Платона је она највиши божански дар предат човеку да иза почетних чулних опажаја (само сенке бића) и даљих појмова, судова разума (само одраза, одсјаја бића) дијалектичким закључцима умног дела душе прво сагледа саме вечне идеја а  онда изнад свих вечних идеја, све истине, свег сазнања, надсазнајну, надбивствену највишу идеју добра.

Васцело, васељена, свет, човек, биљке, животиње, све ствари, бића нису дате по критеријуму нечије лепоте, где је са једне стране, угла, врсте лепо једно, из другог угла, врсте лепо нешто друго, него по критеријуму Божијег највишег добра за савршенство целине и сваког посебног рода, врсте.

Свакако, када се каже да је највиша идеја добра надлогичка, надсазнајна, то не значи да је нужно супротна логици и знању, него да их далеко превазилази; не само да се не може схватити сазнањем, логиком, него да све опажање, мишљење, сва логика, сазнање мора укључити надлогичку, надсазнајну идеју добра, надопажајног, надмисленог, надбивственог Бога, Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Међутим, за Хегела је "апсолутни по себи и за себе" појам „појео“ идеју добра и душу и Бога.

За њега је идеја добра још увек субјективна идеја: „Субјективна идеја као оно по себи и за себе одређено и себе самоме једнаки једноставни садржај јест добро.“

И зато кроз субјективно-објективно сазнање, мишљење из свих могућих углова, страна апсолутну истину сагледава  као првостепено добро, а не људско (или било чије) добро.

По Хегелу “бесконачна доброта појма“, као сврха–дело по себи и за себе у путу ка апсолутном самоосазнању, самомишљењу, самосвести која слободно прима у себи, подноси, износи све разлике, супротности једино полази од себе и долази до себе, и и зато јој служи сва природа и сва историја, есв државе и сви појединци.

Зато каже: „Бог је достижан једино у чистом спекулативном мишљењу; и налази се у само у њему, и јесте једино оно само, јер Бог је Дух; и то спекулативно знање јесте знање откривене религије. Оно познаје Бога  као мишљење или као чисту суштину, и то мишљење познаје као биће или као постојање...

Ту се поводи за Хераклитовим логосу вечне ватре (и Спинозом, који своју Етику утемељује из своје онтологије) који у апсолутном све-једном-једном-свему саставља све могуће–стварне–нужне разлике, супротности: „Богу је све и лепо и добро и праведно, само што су људи схватили једно као праведно једно као неправедно.“

Он каже: „Када је Бог био само доброта он је био само име", још не Бог који одређује сама себе и који је одређен.“

Бог се самоодређује тек у тоталитету појма као вечна истина апсолутне идеје.

За кога одређује? Какав је то Бог који треба да одређује себе самосазнањем, мишљењем!?

Зашто Бог да одређује, сазнаје себе? И коме? Себи, неком другом, нама људима!?

Сазнаје ко не зна;  ко није по себи ни за себе ни пре него што сазна, ни док сазнаје, ни кад сазна.

А по себи и за себе је само онај ко од почетка, са  сваке стране, краја све зна.

Ако је то "ближе схватање" Бога потребно неком нама (чак је и то под знаком питања), или неком Богу наше представе или релативне свести, сазнања, мишљења, кога не познајемо довољно, не знамо, па треба да га ближе "одредимо" појмом, "сазнамо" такво (другостепено, трећестепено…) сазнање, одређење појмом није потребно самом надбивственом Богу пре сваког мишљења везаног за бивствовање и бивствовања везаног за мишљење.

То није чак ни знање у самој ствари делу (као код Аристотела) као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, који сваку ствар, биће покреће од њене могућности ка њеној стварности, а камоли надмислена, надбивствена Божија апсолутна воља и стварајућа слобода пре сваког сазнања или мишљења везаног за бивствовање!

Заправо, када се Бог објашњава, ближе одређује сазнањем, мишљењем (које не може бити по себи без онога који мисли, сазнаје и онога што се мисли, сазнаје), Бог одређује се нечим другим, што је тада  јасније, одређеније од Бога, што је апсурдно!

Све што тражи одређење преко нечег другог, није апсолутна истина по себи и за себе, апсолутни дух, идеја. 

Бог  ближе одређен сазнањем,  мишљењем само је Бог свог сазнања, мишљења а не Бог!

Поред тога, свако такво одређење је негација, неко ограничење.

Omnis determinatio est negatio.

Зато се у апофатичкој теологији за Бога само може  рећи да: јесте.

„Не може се лампом обасјавати сунце“, светлошћу људског сазнања, мишљења духовна светлост надсазнајног, надбивственог Бога, највишег добра која омогућава свако сазнање, мишљење,  биће...

Хегел не може никако доказивати Бога – самосазнатим појмом, идејом, па ни апсолутном; него обратно: само апсолутношћу надсазнајног, надпојмовног  Бога – доказати истину сваког појма,  идеје. Апсолутношћу надсазнајног, надпојмовног Бога, утемељити јединство свих сазнатих појмова у свеобухватном идеји, јединство свих посебних мисли у свеобухватној истини, мишљењу.

Тек са надсазнајним, надсуштаственим, надлогичким, надбивственом Божијом апослутном вољом и стварајућом ex nihilo слободом сазнање,  суштина, логика, свако мишљење  и свако бивствовање, биће има утемељење.

Апсолутни појам, мисао не може бити Божија вечна суштима по себи и за себе, јер му за ту недостаје вечна сврха Божијег духовног живота, бића, истовремена са вечном делатношћу делом, него тек надсазнајни, надмислени Бог савршеном сврхом–делом даје јединство свих различитих, супротних појмова у апсолутној идеји, истину вечном мишљењу.

Иако најстарија синтетичка проснова "Ја мислим", стоји пре логике, све филозофије, свег сазнања, искуства, Кант не изводи логику из њега, а још мање дозвољава да се предсазнајно, предлогичко, предопажајно чисто "Ја мислим" изједначи са логиком, сведе на логику, изведе из логике, а поготову суштински другачија чулност, опажање, несводива на појмове мишљење, изводи из појмова мишљења, логике...

На први поглед изгледа да Хегел тим изједначењем дијалектичке логике са апсолутним сазнањем, мишљењем апсолутно, Божије Ја утемељује у дијалектичкој по себи и за себе логици, међутим, као што ми са својим коначним сазнањем, мишљењем, логиком не знамо чак, ни суштину нашег, људског Ја, нити се онa може извести из било којег, каквог опажања или мишљења, него је  синетичка основа Ја мислим (Ја=Ја) старија од све логике, филозофије, свег сазнања, искуства, исто тако се не може из "апсолутног сазнања, мишљења" дијалектичке логике изводити апсолутно Божије Ја, сазнавати вечна суштина Бога, него је управо обрнуто нужно: и та дијалектичка и "апсолутно сазнање, мишљење" мора претпоставити синтетичку основу надлогичког, надсазнајног, надмисленог Бога, старију од "апсолутног" сазнања, мнишљења!

Према томе, чак и када се апсолутно Ја изједначи са дијалектичком логиком, свим њеним законима, категоријама у самокретању појма по себи и за себе, опет се то апсолутно Ја не може изводити из дијалектичке логике, апсолутног сазнања, мишљења, него само дијалектичка логика,  "апсолутно по себи и за себе" сазнање, мишљење из старије синтетичкости апсолутног Ја, надсазнајног, надлогичког Б0га.

 

АПСОЛУТНА ИДЕЈА КАО ЈЕДИНСТВО ТЕОРИЈСКЕ И ПРАКТИЧНЕ ИДЕЈЕ

 

Иако Хегел тврди "да је Платонова дефиниција Бога [у Тимају] као бесмртни живот што има једно тело и једну душу који су по себи и за себи увек једно исто, неодвојено једна дубока, велика идеја: идентитет објективног и субјективног, нераздвојеност идеалног и реалног, душе и тела.".. да се: „Бог као живи Бог и још више као апсолутни дух сазнаје...само у његовом делању"... и да "појмовно сазнање његовог делања схвата појам Бога у његовом бићу", како је за њега првостепена делатност сазнање, мишљење у самокретању појма, он опет на крају каже: "А његово биће у његовом појму.“

Међутим, исто као што никакво биће не може бити по себи и за себе, без сазнања, мишљења, појма, не може ни „потпуно слободно“ сазнање, мишљење, појам као „апсолутна форма“ духа бити без садржаја, бића.

Парменид каже „Ти нећеш наћи мисао без онога у чему је она показана“ – без предмета мисли.

А Кант: „појмови без опажаја су празни, опажаји без појмова слепи“.

Иако са дефиницијама: „Идеја је... апсолутно једиство појма и објективитета“ ... „чистога појма и његове реалности" остаје у традиционалном одређењу истините идеје, Хегел са "доследним" монизмом, панлогизмом" покушава да докаже да је појам по себи и за себе једини (првобивствени) објективитет, не само начин појма који субјективно зна себе, већ и сама супстанцијалност ствари.“

Међутим, када Платон каже да идеје нису само појмови сазнања, него супстанцијалне ствари, сама појединачна вечна бића, он њихову вечну суштину и вечно постојање не утемељује кроз сазнање, мишљење по себи и за себе (где је свака појединачна идеја само неки степен сазнања апсолутне истине), већ у надсазнајној, надсуштаственој (идеји свих идеја), највишој идеји добра.

Никако није могуће да мишљење "по себи и за себе" утемељи онога који мисли, него само обрнуто: онај надсазнајни, надмислени који мисли,  саму мисао, мишљење!

И када Хегел (под утицајем Фихтеа, и раног Шелинга) покушава да у субјективно-објективном сазнању, мишљењу по себи и за себе у апсолутној идеји изједначи форму и садржај, сазнајно и онтолошко, мисао и предмет мисли, он, заправо,  онтолошко своди на сазнајно-логичко, предмет мисли на завршну логичку  форму мишљења, апсолутни појам о појму.

Иако је критеријум апсолутне истине истоветност мишљења и бића, а не само самодовољност мишљења, код Хегела је појам по себи и за себе „појео“ сваки садржај бића и ту истоветности мишљења и бића нема.

Форма, свакако, није апсолутна када стоји наспрам све садржине, него када садржи сву могућу–стварну–нужну садржину.

Зато је у Хегеловом систему апсолутног духа религија, религиозно осећање, уверење човека и човечанства – јер су те најузвишеније представе Бога у алегоријским причама, визијама у списима откривене религије још увек везане за чулне представе – постављена, додуше, изнад апсолутне чулности у уметности, јер апсолутно у подручју лепог зависи од чулног опажања, али и испод апсолутног мишљења у филозофији, које у саморазвоју сазнања од појавног бића, суштине до апсолутно истинитог појма по себи и за себе, као вечне логичке суштине Бога, саставља све те могуће–стварне–нужне логичке разлике, супротности.

Међутим, ако је  за њега „апсолутна идеја... јединство теоријске и практичне идеје", и апсолутно не потврђује себе само сазнањем кроз теоријску идеју, већ кроз највише јединство теоријског (знања) и практичног (деловања), с којим правом апсолутну истину потврђује са теоријске стране филозофског мишљења, појма, а не управо у апсолутном јединству теоријске и практичке идеје, мишљења и бића, коначног и бесконачног, форме и садржине, субјективног и објективног, реалног и идеалног, духа и природе ...

Ако већ каже: „У хришћанској религији...је човек као човек одређен за вечно блаженство,.. има апсолутну, бесконачну вредност...у хришћанству се садржи догма о јединству божанске и људске природе коју је Христос открио људима: човек и Бог, објективна и субјективна идеја ту су једно исто, онда не може вечну истину сагледавати само кроз сазнајно-теоријску логичку форму појма по себи и за себе,  апсолутног самосазнања, мишљења “пре све створене природе и једног коначног духа“ (јер и та форма „„апсолутног“ појма, сазнања, мишљења зависи и од надсазнајног, надмисленог Бога и од садржаја другобивствене природе), већ кроз апсолутно јединство потпуно слободне форме мишљења и све могућег природног садржаја, бића, које је по светој речи–делу („Ја сам у Оцу и Отац у мени“) једино у Исусу Христу стварно присутно?

Ако је Исус Христос за верујућег човека само најузвишенија представа Бога (апсолутног духа, идеје), није сам за себе (из себе, по себи), већ апсолутним јединством теоријске и практичне идеје, мишљења и бића, појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, временског и вечног, стварајућег духа и створене природеједино  потврђује ("Ја сам у Оцу и Отац у мени") ту апсолутност.

Како може Исус Христос сам по себи према „самосазнајућем појму“ бити представа, кад управо у највишем делу добра саставља у крсту све разлике, супротности коначног и бесконачног, форме и садржине, реалног и идеалног, надјачава супротности смрти и живота, живог и неживог, духа и природе?

Хегел, додуше, не каже да је сам Исус Христос представа јер се у  његовим причама, речи, делу свакако пројављује Дух истине, али да се много пре, више говори о Богу, сазнаје Бог по апсолутној мисли, појму, ослобођеном од сваке слике, представе, свих природних, душевних садржаја, него кроз све те живе слике, узвишене представе, догађаје, доживљаје у којима се меша стварно и могуће, слободно мишљење по логичкој нужности сазнања у самокретању појма ка апсолутној истини и спољашњи догађаји, субјективни доживљаји, случајни чулни садржаји.

„Религија и филозофија имају заједничку садржину и разликују је само по својим формама; и ради се само о томе да се форма појма дотле усаврши да би била у стању да схвати садржину религије."

Међутим, апсолутно свој реалитет, идеалитет управо потврђује у јединству форме са садржајем, мишљења са бићем, Сина са Оцем, Бога са човеком и у свакој Христовој речи, делу сведочи да је субјективно објективно и објективно субјективно, што признаје и сам Хегел.

Не може дрво дати род када је корен ишчупан из земље. Ако на почетку и на крају то логичко првобивство апсолутног духа, идеје, осим логичке форме појма,  нема никакав садржај, то није слободни дух, апсолутна истина мишљења у јединству са свим (могућим стварним, нужним) бићем.

Хегел у складу са монистичким начелима тражи да све буде један апсолутни дух, идеја, међутим управо је у Исусу Христу идеално, духовно, вечно потврђено  у простору, времену, материји, телу реално.

Зато може рећи: „Ја и Отац једно смо...“ јер у свакој својој мисли, речи, одлуци, делу сведочи апсолутно јединство Бога са човеком и човека са Богом, теоријског и практичног, бесконачног и коначног,  форме–садржине, појаве и суштине, истине и живота из вечног живота.

То је једини изворни монизам где подељености вољно-логичког и онтолошког, бића и мишљења, духа и тела...нема, јер је највиша логичка могућност истовремено и најстварније, највише дело, субјективно објективно и објективно субјективно и зато апсолутно.

Управо код Хегела то јединство теоријске и практичне идеје не постоји, већ се "апсолутна идеја по себи за себе" као вечна суштина Бога разоткрива само из теоријске стране филозофске мисли о самој мисли, која у завршном појму појма  саставља све могуће–стварно–нужне разлике, супротности мишљења, бића.

Хегелова дијалектика апсолутне логичко-онтолошке форме у сва три степена велике тријаде остаје негативна према сваком могућем–стварном–нужном садржају бића.

По Хришћанској тријади Бога Оца Сина и Светог духа, он у Науци логике чистим појмом  појма излаже вечну логичку суштину Бога Оца;  апсолутни дух, царство идеја пре стварања света; у Филозофији природе, отпуштање духа у природу, стварањем света отуђење Бога Оца, другобивство апсолутне идеје, отеловљење Бога Сина.

И најзад, у Филозофији духа, Бог Свети Дух се апсолутним самосазнањем, самомишљењем враћа себи.

Међутим, ако чисто мишљење о самом мишљењу из потпуно слободне форме појма нема никакав природни, чулни садржај ни на почетку у Логици, вечној духовној идеји (у апсолутно логичком садржају), ни у средини, у Филозофији природе, где сав природни садржаја схвата само као оспољено, отуђено апсолутно мишљење, као другобивство вечне идеје, како га може имати у Филозофији духа ка0 самосазнајући, самомислећи појам, када свеобухватном филозофијом филозофије напусти на крају све садржаје, природе, историје и врати вечном првобивству, апсолутне идеје!?

Божији Дух отеловљењем, земаљским животом Сина ништа не губи, него кроз небеско синовство–очинство потврђује нераздељивост Свете Тројице: да је Бог једно са човеком, и човек једно са Богом, да мишљење једно са бићем и биће једно са мишљењем, да дух једно са телом и тело једно са духом, да је субјективно у потпуном јединству са објективним и зато апсолутно.

Не може се негативном дијалектиком то тројично биће Бога Оца Сина и Духа Светог некаквим саморазвојем, степеновањем сазнања (кроз отуђење духа, оспољење и повратак духа себи) прекидати, укидати.

Исус Христос није другобивство оспољене идеје у природи, простору, времену, историји, већ сваком речју, делом живота сведочи да је Син једно са Оцем и Отац  једно са Сином, и да је у тој истини истоветној са животом живот вечни живот.

Апсолутни дух се не може одвојити од Бога Оца и апсолутним  самосазнањем, мишљењем по себи и за себе посматрати као само као апсолутно логичко  вечно првобивство.

Ко одриче ту истину, хули на јединство Сина и Оца, истине и живота из вечног живота.

Божији Син се земаљским животом не отуђује, него безгрешним: Зачећем, Отеловљењем, Распећем, Васкрсењем, Вазнесењем, Педесетницом… потврђује савршено јединство Сина са Оцем и Оца са Сином, Бога а човеком и човека са Богом и безгрешног живота са вечним животом. 

Није довољно само знати шта је добро, праведно, лепо, истинито... па чекати да се у неком будућем миленијуму „ општа свест као самосвест изједначи са делом“ па то добро, лепо, истинито... и изврши; да се дух појединца, његова самосвест, знање изједначи са свеобухватном стварношћу, да субјективна и објектива идеја апсолутном идејом изједначи мишљење са бићем, него по добром, праведном, лепом, истинитом треба од почетка, са сваке стране, краја добро, лепо, праведно, истинито делати, живети...

 

ТРИ СТЕПЕНА АПСОЛУТНОГ ДУХА  КОД ХЕГЕЛА: АПСОЛУТНА ЧУЛНОСТ (УМЕТНОСТ), АПСОЛУТНА ПРЕДСТАВА (РЕЛИГИЈА) АПСОЛУТНО САЗНАЊЕ (ФИЛОЗОФИЈА)

 

Иако су и уметност  и религија, по Хегелу, такође, највише форме апсолутног духа, као и филозофија, он опет каже: „Уметност  и религија су форме у којима највиша идеја постоји за нефилозофску, осећајну, опажајну и представну свест“.

Узвишена представа у религији зависи, по њему, од апсолутног појма и од случајних опажаја чула, а слободно мишљење у спекулативном појму не зависи ни од чулности, ни од нечије узвишене представе, и зато је апсолутни дух тек у филозофском самосазнању доследан логос по себи и за себе.

Ипак, како, религиозна представа има опет више унутрашњег садржаја од спољашњих садржаја чула, а мање од потпуно унутар себе одређеног мишљења, појма, она, по Хегелу, стоји изнад апсолутне чулности у уметности, а испод апсолутне идеје  у филозофији.

На први поглед изгледа да апсолутни дух кроз уметност потврђује савршенство чулне лепоте, кроз најузвишенију представу у религији највише добро, а кроз апсолутно сазнање, мишљење, појам у филозофији, истину по себи и за себе, и да тако сву објективност, уместо у Кантовој трансценденталној субјективности,  утемељује у Божијој, апсолутној субјективности.

Да је савршенство чулне лепоте у уметности Божија (апсолутна) чулност, најузвишенија представа у религији Божије (апсолутно) самопредстављање, а истинити појма по себи и за себе у филозофском сазнању, мишљењу, Божије (апсолутно) самомишљење, самосазнање, међутим није тако.

Међутим, Хегелов критеријум апсолутне чулности по савршеној уметничкој лепоти, где апсолутна идеја себе чулно открива, или по апсолутној представи у религији, где апсолутна идеја себе представља, или по апсолутном мишљењу у филозофији, где апсолутна идеја у филозофији себе сазнаје, није никако апсолутан.

Ни лепота апсолутног у уметности, ни узвишена представа у нечијем веровању, ни сазнање у филозофији нису никако Божија апсолутна воља и стварајућа слобода (надчулни, надпредстављиви, надсазнајни) Бог.

То приказивање у уметничкој лепоти, или веровање у најузвишенијој религиозној представи, сазнање у филозофском појму није чак ни приказивање, представљање, сазнање Бога кроз Божију реч, заповест предату у Духу Светом пророцима, или свету реч Исуса Христа апостолима, свецима, вернима ... 

Као што првостепено (стварајуће) сазнање не може припадати ономе ко сазнаје апсолутно, него само самој апсолутној ствари (без обзира на то да ли је ми знали или не) тако ни апсолутна (апсолутова) чулност није она "савршена чулност" у уметности која приказује Бога, нити савршено представљање апсолутног (апсолута) нечија најузвишенија представа Бога, него то самооткривање истине, самопредстављање Бога пророцима, апостолима, свецима, вернима... припада самом  апсолутном – Богу

По Хегелу, најсавршенија уметничка дела су апсолутова чулност, најузвишеније представe  у религији апсолутово самопредстављање,  филозофске идеје апсолутово самомишљење, самоасазнање...

Међутим, Божија апсолутност није никако савршена чулна лепота у уметности, нити најузвишеније представа у религији, или "апсолутно" самосазнање, самомишљење кроз појмове, идеје у филозофији, него само надчулна, надредстављива, надсазнајна апсолутна воља и стварајућа слобода: „И рече Бог нека буде ... и Би..“.

Чулно самоприказивање Бога у савршеној уметничкој лепоти, најузвишеније самопредстављање у религијсом осећању, уверењу или самосазнање у филозофском појму, идеји су једна ствар (то нису чак ни Божија самооткривања, самопредстављања, Божије заповести откривене у Духу Светом пророцима, или свете речи, дела Исуса Христа предате апостолима, свима вернима), а Божија (надчулна, надпредстављива, надсазнајна) апсолутна воља и стварајућа слобода, сасвим друга ствар!

Хегел мисли да  је најсавршенија уметност сама апсолутова (апсолутна) чулност, најузвишенија представа Бога у религији, само апсолутово (апсолутно) самопредстављање и филозофско мишљење, сазнање само апсолутово (апсолутно) самоасазнање, самомишљење...

Међутим, није апсолут апсолут по савршеној чулности у уметности, нечијој најузвишенијој религиозној представи или филозофском сазнању, појму, него, пре сваке чулности, представе, сазнања мишљења, појма кроз своју надчулну, надпрестављиву, надсазнајну апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Наша најузвишенија уметност (која чулно приказује апсолутно), или наш начин веровања (који представља аполутно), или наше сазнање, мишљење (које сазнаје апсолутно), било да се посматра по историјском развоју или ванвременски из вечног, су једна ствар, а сама (апсолутова) апсолутна чулност, или само (апсолутово) апсолутно представљање, или (апсолутово) апсолутно сазнање, сасвим друга ствар...

Религија није само нечија најузвишенија представа, него надлогичка, надсазнајна чиста воља у основи самокритичког, практично-моралног верујућег ума за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела у једној слободној властитости.  

 

ЛЕПО И НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА

 

За Платона лепо није никаква апсолутна (уметничка) чулност, нити апсолутна истина на нивоу чулности, него натчулна идеја лепог по себи.

Ипак, иако свака појединачна идеја има, по Платону, посебност у односу на остале идеје, ни лепо по себи, ни било која друга идеја, не може никако бити одвојено од других идеја, него је лепота по себи целовита лепота вечног света, лепота свих идеја, као што је идеја праведности правда између свих идеја савршеног света идеја по надсуштаственој, надбивственој идеји добра, која се, као идеја свих идеја, Бог за све идеје, уздиже изнад њих.

То јест, иако се за лепо по себи, наспрам само сенке идеје лепог у физичком свету, или његовог одсјаја у уметничким делима, за које се лепе чула, осећања или разум, вечна умна душа лепи тек по највишој идеји добра, онда би таква душа, пре било којег земаљског добра телесног или чулног света, које је само сенка, или разумског појма који је само одсјај добра по  себи, па чак и пре било које друге вечне идеје, требала да воли добро по себи, и са њим цео савршени свет идеја: лепо,  праведно, истинито,  умерено, храбро... по себи...све вечне идеје.

Aко су лепо, праведно... по себи  то  по добру по себи... онда је лепо по себи, лепота целог вечног света,  праведно по себи, правда целог вечног света... а исто је тако и све остале идеје.

Најчистија љубав није љубав ка лепом по себи, него кроз љубав ка надсазнајном, надсуштаственом добру по себи, савршеном свету: лепог, праведног, умереног, храброг... по себи, свим вечним идејама,  љубав ка Богу изнад свих идеја.

Само тако, пре љубави ка било којој чулној ствари, која је само сенке бића, или љубави ка творевинима разума, уметности, воли идеални  свет по себи, све вечне идеје.

Иако се у књизи Постања после сваког дана стварања каже: „И видје Бог да је добро“ јер је надсазнајна, надсушаствена идеја добра мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја,  само надбивствена Божија воља и стварајућа слобода може утемељити вечно биће и вечну суштину свих вечних идеја него и  идеалност свих савршених идеја вечног света, највишу идеју добра.

 

АПСОЛУТНИ ПОЈАМ И СВЕТО ИМЕ, СВЕТА РЕЧ

 

Хегел тврди да религиозна представе верујућих као и у самим Христовим речима и делима живих примера његовог земаљског живота меша субјективни осећај и објективна мисао, да то није самомислећи, самосазнајући појам, као вечна истина Бога, који сазнањем оо себи и за себе саставља све могуће-стварне-нужне логичке разлике, супротности, међутим, то никако није тачно.

Управо је "апсолутни појам по себи и за себе", због те негативности према оспољеном садржају природе, историје, на почетку и на свакој страни, крају само празно мишљење без бића, субјективно, без објективног.

Хегел апсолутну истину не налази позитивно, него негативно, одбацивањем другобивствене природе, оспољеног живота на рачун првобивствене дијалектичке логике.

У мисли која узима саму себе за предмет, друга страна, предметност се искључује и све се разлике, супротности посматрају само унутар појма и  тој "апсолутној истини" на почетку и на крају ( и у јединству бића и ништа и апсолутне субјективносто, објективности) остаје само празан  аналитичи идентитет (А=А).

Међутим, не само да спекулативни појам нема већу јасност, језгровитост од речи Светог писма, него је такав говор најчешће без садржај и празан, иако би јединство са садржајем требала бити потврда његове истине, његов највиши квалитет.

Заправо, сви појмови, судови, закључци метафизике, дијалектике предлогички, предсазнајно подразумевају живу говорну свест, старију метафизику језика.

Дух живе мисли, речи, одлуке о дела речима Светог писма је у највишем јединству са садржајем.

Те приче не умањују снагу појма, него га кроз живо јединство са свим могућим садржајем управо потврђују, појачавају.

Кроз име само по себи, те су речи "око" ума, “интелектуални опажај“...

„Небо и земља ће проћи а моје речи неће проћи“.

То није спознаја природе као нечега одвојеног, спољашњег духу (оспољене идеје, или оспољеног мишљења).

Та мисао има осећаја  осећај мисао,  за безмерје мисли и осећаја, истине и живота из вечног живота.

Света реч на највишем делу добра сведочи чистоту ума и воље, јединство разума и осећања, истине и живота из вечног живота.

 

МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

Иако све категорије логике, науке, филозофије... подразумевају категорије граматике, чак ни највећи филозофи нису утемељили метафизику језика

Међутим, као што: чиста чулност, разум, ум претпостављају старију чисту вољу и најстарију властитост, тако метафизика појма – старију метафизику језика

Човек стално води разговор са собом и другима, са прошлошћу, будућношћу...

Ја је говорно Ја, а свест говорна свест.

И мишљење је разговор између речи...

Без обзира да ли је Ја логичко или егзистенцијално, оно је много пре логичко, зато што је говорно, него  што је говорно, зато што је логичко.

Једна слободна властитост кроз спољашњи, унутрашњи говор поима чак и логичко Ја, све појмове науке, филозофије, утемељује све јединство искуства.

Истина не иде само из појма...

Морају постојати “отвори“ за неизрециво, непитано, у бити различито, мноштвено, вишемислено.

Семантички смисао сваке речи долази тек из живог говора и целовите метафизике језика.

Најмања јединица језика је цео језик.

Оно између речи је битније од сваке речи јер претпоставља читав језик.

Само артикулисана слова, слогови, речи, реченице нису никако онај sine qua non самог језика, јер значење сваког слова, слова, речи, реченице претпоставља живу говорну свест и целовиту метафизику језика.

Сасвим логично питање: како се од појединачног опажаја долази до општег појма, постаје сасвим нелогично када се пита како се значење једне речи у живој говорној свести укршта са значењем сваке друге речи у целовитој метафизици језика.

 

СТРУЈА ЖИВЕ РЕЧИ

 

Живи говор лицем к лицу је суштина језика и њега не може заменити никаква посредна комуникација.

Иако је ауторитет оца писана реч, жива реч је "мајка" која "васпитава" и "одгаја" језик једног народа и зато се каже: матерњи језик.

Живе слике постоје пре све геометрије, живе мелодије пре све аритметике, живо мишљење пре све логике, живи говор пре све граматике...

Тек када се стави брана површном говору "једносмерних" једнозначних речи и у дубокој реци живе речи укрсте сва различита, супротна значења, из њиховог првостепеног значења се схватају сва њихова другостепена, трећестепена значења.

Само у најјачој матици, сливу читавог језика тај чисти од почетка до краја исти ток, источник истине има снагу и дубину реке живе речи да у духовној „централи” покрене “турбину првобитног говора”, индукује целовиту метафизику језика.

Да се „ротором” живе метафизике језика једна реч из свог једносмерног значења у обичном говору укрсти са „статором” свих осталих речи за своје најдубље значење.

Или да из „ротора” сваке поједине речи и „статора” живе метафизике језика једна иста властитост слободно укршта све речи, појмове – индукује „духовну струју истине“, свако решење, извршење.

 

МЕТАФИЗИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

Иако су А и Е први, основни самогласници, у српском језику нема ни једне речи која почиње  са А или Е, иако многе речи почињу са И, О, У.

Зашто је то тако?

Зато што у основним, такорећи, најбитнијим речима српског језика, вољно-синтетичко Ј увек стоји испред логичко-аналитичких А и Е, као битније од А и Е!

Јака веза од Ј ка А утемељује праосновно Ја, а од Ј ка Е праосновно Је, Јесте, за логичко-граматичку везу субјекта и предиката.

Та најстарија кука вољно-синтетичког Ј испред логичко-аналитичког А и Е у српском језику веже све најбитније речи; потврђује да ту једна иста властитост не утемељује само све наше вољно одлучивање, деловање него и сву логику, филозофију и само Ја мислим и свако Је, Јесте, једнако, исто у појмовима, судовима знања.

 

ЈЕЗИК И ИГРА

 

У тврдњи да је "језик само једна од игара“, се превиђа да игра много пре тражи старији језик за своје одређење, него језик игру.

Језик именују све могуће–немогуће, озбиљне и неозбиљне ствари, појаве и одређује правила, исходе сваке игре.

Речи нису само "џепови“ за неког, за нешто, или говорно оруђе, него много пре као паметне, вредне пчеле које драгоценим сећањем, замишљањем држе скупоцено скупа све наше мисли, осећаје, доживљаје...

Иако се играју и појединци, мање и веће групе и народи и правила игре често мењају, структуре језика се далеко мање релативизују од осталих норми.

Свако има неку своју игру у мислима, осећајима, идејама, или спортску, хазардерску са ризиком у послу, борби, рату, љубави, животу, у којој може добити или изгубити све…

Чак се и морални принципи могу схватити као најозбиљнија правила у слободној игри живота, чијим се нарушавањем та слободна игра може изгубити.

 

СВЕТА РЕЧ–РЕЧ КАО СВЕТИЊА

 

Пре правила писања, говора или слободне игре речи, суштина језика је у садржају говора, у поштовању или непоштовању обећаног договора, уговора или дубоког питања–одговора.

И онај ко лаже или чини зло може књижевно говорити и поштовати правила граматике.

Није све што има правила – игра.

Сви писани ли неписани закони и обичаји који регулишу права и дужности у најразличитијим ситуацијама, нису, свакако, игра.

Релативизација говора, а поготову свесна лаж, која крши сваки писани, неписани договор, уговор, потире карактерно јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела...

Не игра се са заветном речи, не крши тврди договор, уговор.

Када неко крши прописани закон, или не поштује тврди договор, уговор, не каже се да се игра, него да је погазио задату реч, нарушио правила игре и да за тоа да одговор, или да се казни, одговара, плати одговарајућу цену.

 

ИМЕ И РЕЧ

 

Свака реч (глагол, придев, предлог, прилог...) је именовање некога или нечега.

Разумевање сваке речи претпоставља старије име.

Познање по имену је старије од знања по појму.

Пре Ја мислим и свих закона, категорија логике и идеја филозофије стоји једна иста властитост и Ја говорим: жива реч и старије категорије језика; пре сваког појма властито име и име по себи.

Само по старијем имену речи у реченици имају своје значење.

Име зове све речи језика и познаје све знакове знања.

Из њега иде све духовно имање.

Име није атрибут него супстанција (субјект).

Властито име је и сада (још увек) најнематеријалније у материјалном свету.

„Свест по себи“ или „појам  по себи“, не укључују ни властито име, а камоли име по себи.

Када једна реч објашњава другу реч, ту целовити језик стоји испред сваке такве речи, међутим, име по себи се не може се објаснити таквим речима, него свака таква реч и сам језик, именом по себи.

Тајна  речи је тајна имена, а тајна имена име по себи које зове духом све речи језика.

То није име које неко други даје, него име које све друго именује.

Као власник свих именовања,  има сваку реч, сабира, бере, бира све-једно-једно-све у целовитом језику.

Име по себи не присваја само значење, знање сваке друге речи, него све наше мисли, осећаје, речи, одлуке, дела...

 

СВЕТО ИМЕ

 

Иако може бити доста људи са истим именом, нико неће прихватити да је његово име нешто спољашње него најизворније унутрашње, са чим поистовећује своју личност.

И као што се нико не зна само по речи човек, него по властитом имену, тако се ни Бог не познаје само по речи Бог, него кроз највише звање, знање његовог Светог имена.

Свето име зове духом свако име, познаје све наше мисли, речи, осећаје, одлуке, дела.

Звање духом Светог имена Божијег је највише звање (и знање) човека.

Какво је  духовна пуноћа Светог имена од кога долазе све речи, сва именовања?

Из Божијег имена исходи Дух истине, свако знање, познање.

У Светом имену реч је једно са делом, Божије: „Нека буде ... и би.

 

МЕТАФИЗИКА ПОЛНОСТИ, РОДА

 

Грчка политичка теорија полази од државе као заједничког добра.

Свето Писмо од заједнице у Богу првог човека и жене...

Иако брак претпоставља духовно јединство, речи: „И биће двоје једно тело“ наглашавају физичку једноћу, плодност, као основу за све другу плодност.

Са једне стране, та физичка једноћа искључује крвно сродство,са друге, утемељује сваки род.

Када се муж и жена заветују пред Богом за заједницу новог рода та чиста воље не саставља само све разлике оба пола у једном телу,  него кроз старије духовно сродство од Бога и све разлике са другим људима у једном духу.

Чиста воља се не подразумева само у завету брака, него и за јединство слободне мисли, речи, одлуке, дела у свакој личности; за свако име и презиме, приватну својину, породично и наследно право...

Метафизика полности саставља истовремено инстинктивност, борбу и узвишену духовност, љубав: свест, подвест и надсвест.

Зачеће за спољашњу и унутрашњу плодност тражи у љубави целог човека...

Тај стварајући додир није дат да служи кичу, него да кроз физичко и душевно прожимање плодних мисли, речи, осећаја унутрашњом лепотом од целовите личности ка целовитој личности надвлада сваку површност,  кич.

По власти Духа истине машту треба узјахати као летећег коња за силу приземљења, грома.

То је продирање кроз ножно, мрсно, мрзно, замршено као кроз мржњу, нож мирисно-укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити за освајање од круне ка царском подножју.

Из  плодног споја мужа и жене зачиње се нови физички живот.

Из узвишене мисли, осећаја у души духовни плод истине јачи од свог пролазног живота, времена који узраста ка дану–животу вечном.

Као што жена оплођена у физичкој љубави са мужем рађа нови живот, тако душа оплођена у духовној љубави речју Божијом, рађа савршеног човека за вечни живот.

То је из вечно живог споја физичке, душевне, духовне једноће љубави тајна највишег, најдубљег састављања, узрастање од двоје једног тела, или кроз истину једну са животом у Божијој љубави тајна сабирања, бирања, брања духом савршених људи из сваког места, времена, узрастање у небеском телу, роду, у савршеној круни, ореолу сазревање за вечност.

 

МЕТАФИЗИКА МИРИСА, УКУСА, ДОДИРА

 

Ако су мирис, укус, додир основна чула, онда њихову суштину треба утемељити од физике до метафизике.

Не вреди само гледати храну, већ одржање сваке јединке кроз једење пијење, дисање подразумева суштински додир, а одржање врсте, јединством полова, зачећем, стварајући додир.

Метафизика мириса, укуса, даха кроз суштински додир и метафизика полности, рода кроз стварајући додир, саставља физику и метафизику, теологију и филозофију, науку и уметност.

Иако су много више лепе слике које се виде, мелодије које се чују, речи које се говоре, него оно што се једе, пије... опет је укус за лепо повезан са устима.

Зашто? 

Зато што  мирис истине буди, узбуђује срце, душу, дух за укус у љубави Бога.

Свака спољашња лепота тела, лица, или уметничких дела,  по светлости највишег добра, претпоставља ту унутрашњу лепоту која усклађује тело и дух, хармонизује све разлике између људи и са живом и неживом природом.

Та целовита лепота (чистог средишта срца или највише сврхе врха) осмишљава сваку појединачну лепоту слике, звука, речи, покрета, додура.., једе неподељено физичко–душевно–духовно ј(едемско) вечно јесте.

Иако се лепе слике, мелодије, речи, покрети... лепе за очи, уши,  тело, осећаје ... тек мирис истине и укус љубави у духовном средишту човека–људског рода једе Божије јесте, саставља чулно и натчулно, овострано и онострано најлепше што се види, чује, осећа, мисли, говори, чинидаје одговор зашто је лепо лепо.

Као што сва чула припадају телу, сви осећаји души, све мисли духу, тако све лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети...у уметности мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање (Ј)едемског врта саставља лепе боје и облике у слици, лепе тонове и ритмове у музици, лепе покрете у игри... изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем.

 

СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ

 

Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.

Стари Завет је семе у завету вере а Нови Завет род свете речи са Дрвета живота:"Царство Божије унутра у нама".

Стари Завет је обећање изабраном народу за плодну земљу, царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...

Стари Завет је семе у закону а Нови Завет  зрео плод  љубави ка Богу, ближњем.

У Старом Завету се тражи да се човек одрекне сваке лажи, зла за благослов земаљског живота.

У Новом Завету, за благослов вечног живота човек није дужан само да не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро.

 

КВАДРАТУРА КРУГА У ЧИСТОЈ ВОЉИ И ЈЕДНОЈ СЛОБОДНОЈ ВЛАСТИТОСТИ

 

Окрет дужи даје кружницу, а чиста мисао–реч–одлука–дело, једну слободну властитост,  као највишу квадратуру круга..

Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског.

Савршен од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво, све наше криве мисли, осећаје, речи, дела окрене на исправно, право.

Љубав ка Богу је вертикала, а љубав ка ближњем хоризонтала крста.

Обе заједно су духовна оријентација за свако време, место.

"Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту вертикала) кога не видиш.?“

 

КОМЕ ЈЕ КРСТ ЛОГИЧАН, ЊЕМУ ЈЕ СВЕ ЛОГИЧНО. КОМЕ КРСТ НИЈЕ ЛОГИЧАН, ЊЕМУ (НА КРАЈУ) НИШТА НИЈЕ ЛОГИЧНО.

 

Безгрешно зачеће – сведочи распеће.

Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!

Чисто срце види у крсту престо вечне љубави, у трновом венцу круну вечне истине. 

Пре сваке физичке постоји душевна и духовна страну крста. 

Свака је реч Христова крст: Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...

Мирис истине и укус љубави надјачавава сваку лаж, саблазан што потура у срцу плод знања добра од зла.

Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха, каквог га је Бог створио, удахнувши му дух.

 

МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ

 

Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.

Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.

Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна дух. 

Само је довољно да у срцу нема лаж и зло.

Лаж ка Богу је лаж и ка човеку, свим другим људима, сопственом срцу, души, телу.

Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...

Зато се човек треба родити "по други пут Духом истине одозго" да u богатству љубави од Бога и богатству Бога буде вечно жив...

 

 СЕМЕ И РЕЧ. О ДУХОВНОМ РОЂЕЊУ.

 

Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.

Када срце прими у тајни вере семе свете речи, настане тајанствена веза смртног и бесмртног, и из семене бесмртног у души смртног човека, расте други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....

Бог је отац, душа мајка трудница у телу материци, која заветом крштења из семена свете речи узраста у труду вере за вечни живот...

Човек је родио за вечност када је у љубави (ка Богу и ближњем) сазрео у круни, ореолу за царство небеско, дао духовни род који се заувек може јести...

 

О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА

 

Ти хоћеш у царство небеско...

Али, да ли волиш Бога свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом и ближњега својега као самога себе?

"Бог духа не даје на меру".

Царска трпеза се не спрема за двоје, троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...

Имаш ли безмерје духа од Бога да као цар вечни примаш и дајеш богатство вере, милости, стрпљења, мудрости... у највишој љубави, истини, добру...

 

ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА

 

Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем тих правила та радост се губи.

По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.

Игра се суштински, више него сваки човек: поштује правила љубави, не узноси се, опрашта...

Само просто опраштање срца шири душу за духовно пространство небеске радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости.

Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у највишем смислу гледано, чак ни пред човеком.

Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, прав, него заувек дете и да своје мисли, осећаје предаје са поверењем вечном родитељу – Богу.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

То што се Адам ствара од праха земаљског и тек оживљава духом Божијим, а не директно по речи Божијој, значи, да се из сваког места, времена људи у духу Божијем састављају за вечни живот, као што су сада, кроз сва места и времена, одвојени од духа Божијег и једни од других.

Крст је окршај, укрштање са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму, искупљење, очишћење и васкрсење...

 

О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ

 

Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави,  мудрости.

За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела.

Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи.

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету.

Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.

Са благодати Духа Светог, у човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“

Каже се: ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.

Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, a у љубави саставља све људе.

Престо љубави и круна истине освећују читав  свет...

 

О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ

 

Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан

Много је пре живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!

По  срцу је дете, по чулности младић, по разуму зрео човек, по мудрости старац кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!

Све је прошло и будуће стварно само кроз (неко тада) вечно сада и времена као пролазног тока и нема.

Примањедавање из чисте воље душе: „Ако не сада, када“, узбуђење кроз љубав, буђење кроз истину из будућег дана-живота вечног.

Само по том узимању свега времена под своје, обухватању у дану-животу вечном  човек "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!

Точак од ван ка унутра, од левог ка десном, од уназад ка напред, од левог ка десном од пролазне године–живота квадратура круга у дану–животу вечном.

Једино тако је мисао властита мисао, или реч, око, ухо мирис, укус, додир, целокупан живот, властити живот...

 

ДРАГОЦЕНИ КАМЕН

 

Сва тежина виси о очним капцима.

Затвори срце за лаж и отвори за истину и нестаће сав терет.

Кад срце добије камен и камен ће добити срце.

Копати драгоцени камен или камен драг срцу, исто је што и тражити истину, будити срце у камену.

Само истина, срце, окамењено злим, лажним мислима одбачено и обезвређено као камен, отвара ка мекоћи љубави и чврстини вере.

Срце у вери које размекшава камен, камено срце отвара за љубав.

Камен је најбезвредније и задње, а може бити највредније и прво; драги камен или камен драг срцу.

Мисли су већином површне, безвредне, камено срце што не дотиче, не "гребе" истину.

Ако хоћеш тај најдрагоценији камен,  одбаци обично камење, површне мисли што не дотичу, не "гребу" истину.

Реши најтежи проблем и решићеш све остало.

То је најспорији пут мудрости, где на почетку нема никаквог померања а на крају истина иде корацима од седам миља.

 

О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ

 

Човек много пре из просветљујућег доживљаја достиже физичко-метафизичко једно, него из појмовног сазнања.

Такав доживљаја некада је пресудан за сав даљи живот. 

Јака духовна визија може надјачати све претходно дешавање и надахнути све ново научно, политичко, уметничко догађање... 

Речи: кушати, искусити, искуство много пре наглашавају властити доживљај, него заједничко сазнање.

Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.

Само када воли и говори истину човек излази из свога разума, својих очију и кроз духовно безмерје види другог човека, другу личност.

 

МОРАЛ И ДОБРО

 

Ако важи homo homini lupus est, закон за одржањем најјаче јединке, врсте је првостепен.

Ако важи homo homini homo est, воља човека у слободном чину добра стоји испред нужности одржања, а активна праведност се испољава када је то добро угрожено.

 У оба случаја морални закон није првостепена суштина човека него нешто изведено.

Као што у теоријском уму није довољан само појам за истинито сазнање, већ се траже садржаји опажања, потврда искуства, тако у практичном уму није довољна само форма категоричког императива да човек не лаже и не чини зло већ да говори истину и потврђује добро и праведно самоискуствено и лично.

Не чини зло је изведенo из првостепеног: чини добро.

Човек је добар из своје слободне воље, што воли, жели добро, хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи.

Чин зла нарушава лице, а несупротстављање лажи, злу у себи, образ човека.

Коме је истина слана, њему је правда слатка.

Само слободни чин добра, наспрам општих и нужних закона природе из властитости потврђује слободу и из слободе властитост.

Када се добро повлачи од зла, истина од лажи, правда од неправде, какво је то добро, каква је то истина, каква је то правда?

Добро мора надвладати зло, истина лаж, а правда неправду.

Становиште еволуционизма да опстају најјачи најчешће је погрешно (иако, свакако, има изузетака) јер се управо дешава обрнуто: преживљавају просечни каријеристи, увлакачи, кукавице, слабићи, најгори…

Јунаци, предводници у борбама први страдају.

Помоћу вештих демагога и лажних идеолога слабији и гори квантитет надјача јачи и бољи квалитет, а највише трпе, страдају они натпросечни, најбољи појединци.

Тврдња да доброта и праведност припадају "послушном стаду", слабој већини која их је измислила да се супротстави најјачим, појединцима – који се не руководе добротом и правдом, него вољом за моћ – никако не стоји, него много пре важи обрнуто.

Већина људи иде линијом мањег отпора и "добра" је и "праведна" само по страху од казне, или по принуди закона, а у многим околностима чак и отворено неправедна и зла, док су добри и праведни они ретки, најјачи, појединци, који остају такви и у најтежим околностима.

Каже се: добра земља, вода, дрво, плод, кућа, кола, алатка...

Добро, са нагласком на квалитетно, јако, здраво, вредно; баш онако као што треба да буде по својој сврси, потреби...

Зашто би код човека било другачије!?

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

 

ВОЉА И ЖЕЉА

 

За Џона Стјуарта Мила "воља је само наше уображење да једну ствар желимо зато што је хоћемо, уместо да је хоћемо зато што је желимо".

Међутим, тачно је сасвим супротно: без наше воље која селектује квалитет и квантитет сваке жељене ствари, све те "конкретне" жеље много су пре опсена да волимо оно што само желимо, уместо да желимо оно што волимо.

Чим човек може нешто да жели и не жели, или више жели једну а не другу ствар, очигледно да старија воља селектује све различите, супротне жеље.

Kао што различити или супротни појмови, опажаји не утемељују нашу властитост, него, сасвим обрнуто, старија властитост све различите или супротне појмове, опажаје саставља у целовито знање, искуство, тако ни различите или супротне жеље не уобличавају старију личност, већ слободна личност селектује све различите, супротне жеље.

Само чиста воља, кроз неподељену власт у себи, једну слободну властитост, мноштво различитих или супротних мисли, осећаја, одлука, жеља... води ка целовитој срећи.

Као што опажаји подразумевају старија чула, појмови старију свест, идеје старији дух, тако жеље старију вољу, а воља најстарију властитост.

Заправо, та слободна властитост, која (колико је год то могуће), селектује квалитет и квантитет сваке своје жеље), једино се жели по себи.

И ко треба да одређује која "конкретна" добро (или жеља) воде срећи, ако не, најконкретнији појединац?

Иако је човек често роб своје или туђе (погрешне) одлуке или је следи без обзира на сопствену корист и што му срце жели, треба сагледати супротно становиште. 

Колико пута из чисте (добре) воље не учини нешто (неморално, нечисто) „што му срце жели“, не слуша уображење опсесивних нагона, неселектоване потребе или прекомерне жеље, иако оне на први поглед изгледају као да ће га узвисити и учинити “срећним“, а  заправо ће га понизити, трајно унесрећити, јер су не само морално погрешне, него неумерене и штетне?

И насупрот  томе, када не слуша те опсесивне нагоне, неумерене жеље, него их селектује, буде на крају срећан?

Човек није срећан када добије било коју ствар с којом само задовољава нужну потребу него да од онога што мање жели или уопште не жели, добије оно што више (или чак највише) жели, а несрећа када уображава да воли оно што само жели.

Зато се за оно што највише жели, јер му (пре, за време и после саме жеље) кроз пуно задовољство душе, тела доноси највишу срећу, каже да то по слободној вољи воли.

На пример, иако човек може имати жељу ка многим женама, он тражи баш ону конкретну жену коју не само жели, него из своје слободне воље воли, док жељу ка другим женама схвата као уображење да воли оно што жели, уместо да жели оно што воли.

И управо се чиста воља – да жели оно што по својој слободној вољи воли – претпоставља у основи брака.

Чиста воље и старије волети (које се не могу свести ни на једну конкретну жељу), све жеље, задовољства селектује ка целовитој срећи.

Према томе, не само  да није тачна тврдња да је воља чедо жеље и само наше уображење "да човек жели оно што хоће уместо да хоће оно што жели", него да је управо срећан када добије оно што хоће ( по својој вољи воли), а несреће када уображава да хоће (воли), оно што само жели!

То је потпуно супротно од онога што тврди Мил – да је наша воља (оно што волимо) само уображење да желимо оно што хоћемо, уместо да волимо (хоћемо) оно што желимо и да "конкретна жеља" и првостепено желети (ја желим) стоји пре фиктивне воље и старијег волети (ја волим).

 

О ДУХОВНОЈ БОРБИ (са злим мислима)

 

Прича о змији у едемском врту, која искушава првог човека и жену, може се схватити као да су скривене зле мисли, осећаји изазивачи сваког зла.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб!

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње.

Отровни зуб трује тело, а зла мисао, реч дух сваког човека и народа.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу.

У Новом Завету се каже. "Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже" И: " Дух је срчан, али је тијело слабо".

Ако је у човеку слабо што треба бити најјаче (Дух истине), како је слабо тек остало?

"Ако је видјело што је у теби тама, а камоли ли тама"?

Нечисти дух прво хули на Духа Светог, па на све остало зло.

Када лажни дух "свеже јаког", покори дух човека, лако ће савладати све остало (заводити његове мисли, осећаје, чула, одлуке, жеље...).

Зато се хула на Духа Светог ни реч не опрашта.

Ако човек не одбије ту хулу, губи најјачу силу што може имати.

А кад одбије лаж, која га највише раслабљује, надјачат ће свако зло.

Само јасно не (нећу, не дам) срце лажи, злу, мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити, кроз јак ослонац из подножја, ножног, утемељује чисто да (хоћу, дам) – јасно испружену руку, длан.

Одбацивање лажи, зла не смањује свет, него га слободним чином добра повећава ка квалитативном безмерју.

Човек не може достићи једну власт у себи, слободну властитост, када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради...

Злочиначку вољу, колико год имала "јединство" у лажи и злу чека, ако не већ данас или сутра, онда у ближем, даљем времену сукоб, нејединство у себи и са другим вољама.

 

ФИЛОЗОФИЈА И ПОЛИТИКА

 

Слобода духа, насупрот било каквог апсолутизма, тоталитаризма науке или политике укључује све могуће разлике, супротности.

Као што човек нема право да насрне на свој живот, него га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво право постоји за ово друго.

Филозофски принципи у старој Грчкој само кроз две почетне филозофије (Парменида и Хераклита) се више разликују него сва политичка схватања у историји!

Веће су разлике биле тада између две суседне грчке државице (нпр Спарте и Атине) него сада између држава са два краја света.

Иако разлика између истока и запада свакако постоји, исток и запад као и север и југ прво треба појмити у самом човеку.

Кад те нешто светло огреје у срцу, души, то је исток, кад ти "падне мрак на очи" то је запад…

А и једно и друго је могуће на свакој страни света… 

Праведник освећује све стране, као што оса земље раздваја дан и ноћ.

Ми не припадамо ниједној страни, јер у средишњем положају укључујемо све стране

Нисмо такви што се ту налазимо, па да по начелима геополитике, из тог средишњег положаја објашњавамо своју неопредељену политику, него смо у средишту свих поларитета јер смо такви, што смо пре сваке подељене политике из старијег духовног рода утемељени из неподељене етике! 

И зато би из такве практичне филозофије требало да утемељимо своју економију, културу,  политику...

Без обзира што је врло тешко искористити то укрштање свих страна, само ако будемо толико мудри да у том средишту највећих поларитета индукујемо нове идеје за околину и читав свет, задобићемо своју суштинску улогу међу другим народима.

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА

 

Однос етикe и политике је као однос душе и тела.

У архитектоници државе статика у темељу је етика, закони стубови свих институција, а динамика практична способност политике.

Сврха политике није само да практичном способношћу развије динамику науке, образовања, привреде... него да законима које доноси и спроводи усаврши социјалне односе, или ојача статику државе, етику.

Ако човек "не воли ближње" с којима живи  ("које види"), како може волети државу ("Бога кога не види")?

Једино праведни људи у микросвету могу утемељити правну државу у макросвету.

Чиста воља  све различите мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... у човеку  саставља у једну слободну личност, а праведна држава кроз највише јединство оног што мисли, говори, одлучује, и чини, сву науку, привреду, културу, религију, право, војску, безбедност, политику... у један слободан народ.

Аналитичка снага природне и друштвене науке кроз технику, технологију... право, политику, економију...  јача практичну област живота, а између оностране религије и овостране науке синтетичка снага уметности и филозофије тражи оно микро-макрокосмичко све-једно, једно-све.

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… него прво неко мoрa да провери стручност тих занимања, како можемо простим гласањем одређивати ко ће у држави преузети најстручнију и најодговорнију владавину  над свим  занимањима!?

На први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права.

Међутим, чињенице су управо супротне. Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега завадити и очи у глави.

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА КОД ПЛАТОНА И АРИСТОТЕЛА

 

ПЛАТОНОВА ВЕРТИКАЛНА СТРУКТУРА ДРЖАВЕ ИЗ НАЈВИШЕ ИДЕЈЕ ДОБРА, ПО ВЛАДАВИНИ УМА НАД РАЗУМОМ, РАЗУМА НАД ЧУЛИМА, ЧУЛИМА НАД ТЕЛОМ

 

Ни у демократији не влада цео народ, него само један део његових изабраних представника.

Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ, а када влада гори део народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ

Када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води у поробљавањa тог народа, државе од стране других народа, државa.

 

По Платону се људи већ по рођењу разликују по томе да ли их воде чула, разум или ум.

Душе највећег броја људи воде појединачни опажаји, који су само сенке највишег добра, ка  задовољству њихових тела и чула.  

Много мањи број воде појмови, судови разума (само копије највишег добра)  ка разборитом спајању и раздвајању свих ствари.

Најређи су они чије мисли, речи, одлуке и дела од почетка до краја води ум кроз целовите идеје, од самих ствари ка самих стварима.

Испред појединачног опажаја увек се може ставити други супротан опажај, испред  општег појма или суда, други супротан појам или суд, те са несталним опажајима чула и појмовима или судовима разума који се сударају међу собом, људи не могу постићи ни јединство у себи, а камоли у заједничком животу.

Такође, појединачни опажаји су само сенке бића по себи а општи појмови, судови разума само његове копије, и за своје постојање, опажање и разумевање траже биће по себи (целовите идеје), а све идеје највишу идеју добра.

И као што се иза сенке највишег добра у задовољствима тела и опажајима чула или његове копије у појмовима, судовима разума налази стварност вечне идеје а иза свих идеја највиша идеја добра, тако се јединство свих супротних чулних, разумских  интереса људи у заједничком добру, праведној заједници, проналази у умном владару филозофу у идеалној држави.

Једино мудрост ума, која све различите, супротне опажаје чула, или појмове, судове разума саставља кроз целовите идеје, може све супротне интересе различитих појединаца, друштвених група саставити у заједнички интерес целе државе.

Као што највиша идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за идеје, влада над свим идејама, или свака идеја над копијама разума и сенкама  чула, тако умни владар филозоф из вечног света савршених ствари самих по себи, из идеје идеалне државе влада  сваком државом која настаје, нестаје.

Владар филозоф није везан чулима за појединачне опажаје (само сенке самих ствари, највишег добра) нити општим појмовима, судовима разума за копије самих ствари, само делимичне одразе највишег добра, већ вечним делом душе, умом за ствар по себи, целину вечне идеје.

Ко се води себичним интересима и жељом за богатством, не може  владати ни собом, ни државом.

Када неумерене жеље владају телом, чулима, разумом, умом, оном ного мање вредно поседује оно највредније и ствари владају људима.

Када влада ум, највреднији, вечни део део душе поседује ствари и народ влада државом својим најмудријим делом.

Само ко у потпуности влада собом, може владати државом.

Мудар владар филозоф тежи умом вечним идејама, а не само личном интересу и земаљском богатству.

Он нема породицу, јер из породице свих породица, најстаријег  духовног сродства читавог народа сваког грађанина види државе као члана породице

Он, такође, нема ни имовину, нити је везан телом за материјалне ствари, земаљско богатство, јер из  старијег духовног богатства, поседовања, сазнања вечне истине савршених идеја,као  имања свих имања, над свимкопијама имања, богатства у појмовима разума и сенкама у опжајима чула и нагонима тела,  влада  сваким делом  духовног и материјалног богатства целе джаве.

У свим другим случајевима (из једног нагона или опажаја наспрам другог супротног нагона или опажаја, једног појма или суда против другог различитог, супротног појма, суда,  интереса једног човека, групе наспрам супротног интереса другог човека или групе ће се један човек, породица, имање бескруполозно борити за власт и богатство, имање против другог, трећег ... човека породице на штету и раздор целе државе...

 

КОМЕНТАР

 

Не само да  основа физичког рода (земаљске породице) није  утемељена  до краја, него она није ни могућа по себи, без старијег односа једне породице према другој породици из целовите идеје духовног сродства (целовите државе или народа).

Тачније, тек се из сродства целовите државе или народа или старијег духовног сродства пред Богом, потврђује венчањем нови род за правно утемељење имена, презимена, приватног, наследног и сваког другог  права...

Такође, као што без целовите идеје духовног сродства није до краја није утемељена породица ни народ, ни држава, нису без целовите идеје најстаријег поседовања, имања, богатства, владања, господарења,  утемељени ни власт, имање, богатство...

Да ли поседовање, имање, владање уопште постоји у суштинском смислу, ако оно мање вредно – појединични опажаји чула или општи и посебни појмови, судови разума (само сенке или копије вечних идеја) –поседују највреднији, вечни део душе, владају над целовитом идејом код човека и државе (када ствари владају људима а не људи стварима, када тело  влада духом, а не дух телом... ).   

По Платону, само из највишег добра по себи и поседовања, имања целовите истине, сазнања вечне идеје изнад њених копија у општим појмовима, судовима разума и сенкама у појединачних опажајима чула или нагонима тела кроз умног владара филозофа, слободан народ (држава) влада својом територијом, сваким материјалним имањем, богатством, свим општим и нужним законима разума и појединачним опажајима чула...као и сваки њен појединац собом...

Када унаред из вечности почело, чело одозго влада оним доле, уназад, задњим, или десно левим, чисто, дубоко средиште, језгро унутра са свим оним са стране, страним, површним  ван...

Иначе ће се сенке, копије различитих супротних опажаја, појмова супротстављати међу собом, у сталном безвлашћу оно доле  владати оним горе, оно лево оним десним, оно уназад, задње оним напред и унапред вечним, спољашње  унутрашњим.... ствари владати људима, а не људи стварима ... тело духом, а не дух телом...

 

АРИСТОТЕЛОВ ZOON POLITIKON  ПО ХОРИЗОНТАЛИ ПРАВДЕ  ИЗМЕЂУ ЖИВОТИЊСКОГ И БОЖАНСКОГ,  ИНСТИНКТИВНОГ И УМНОГ, ФИЗИЧКОГ И МЕТАФИЗИЧКОГ

 

Насупрот Платонове највише идеје добра над свим идејама по вертикали ума над разумом, разума над чулима, и идеалне, вечне државе, над сваком државом која настаје и нестаје, Аристотел управо стварну државу, утемељену на хоризонтали правде и јединству разума и воље, инстинктивности и умности, животињског и божанског види као највише добро!

Не само да држава не подражава највишу идеју добра, него је највише добро управо држава.

Супстанцијална друштвеност (zoon politikon) условљава човека државом, као дете породицом.

То начело да хоризонтала правде између слободних појединаца, а не највиши врх, трансцендентно добро, као мајка свих врлина кроз супстанцијалну друштвеност (zoon politikon) уобичава све врлине  кроз политику, саглашава сву разноврсност, различитост, мноштво, наглашава социјалну интелигенцију... 

Шта је етика без заједнице?

И мада јединство народа кроз историју држе  његови добри обичаји који уређују унутрашњег човека, а организована власт спољашњег човека,  ти конкретни закони у држави омогућавају да се свако материјално и духовно добро, наслеђено од претходних генерација, одржи и прошири  даље у наредна поколења...

Да је човек само духовно биће, он би био само добар, или лош дух, али због двострукости вечно живе духовне стварности – умне душе, и природног живота у телу које се рађа и умире (само по могућности материје) zoon politikon поларитете инстинктивног и умног, животињског и божанског у себи и држави саглашава кроз политику...

Зато Аристотел сваку врлину схвата као златну средину између потпуног недостатка и претераности једног квалитета (као, нпр. храброст, на средини између кукавичлука и  претеране смелости)...

Као равнотежу свих страна, праведну средину, једнако удаљену од свих крајева, а не с врха, највишег, најбољег, савршеног.  

Одреди, среди, уреди по начелу круга, лопте из чисте сржи, језгра, средине, дубине исто удаљене од свих страна...

Неки, насупрот томе, поставе висок идеал, скоро свима недоступан,  оно што се у стварности постигне буде опет нека средина свима доступна, па  дође на исто.

То јест, када се савршенству тежи по крајњем врху, највишем, најбољем, а не златној средини, средњем стању, велике разлике могућег и идеалног (у појединцу и држави) се опет усагласе у неком средњем стању.

Етика златне средине не стоји само насупрот претераности или потпуног недостатка једног квалитета, већ претераност било којег квалитета сагледава као недостатак много других квалитета.

Нпр. неко води превише води рачуна о богатству, а запоставља многе друге вредности (најчешће мисли да их их купити, надокнадити богатством), или превише придаје значај снази тела а не развија свој дух, као и обратно...

За задовољно се тражи наспрам претераности, овог, оног квалитета,  тачна мера, довољно...

Та поставка врлине као златне средине између супротности мањка и вишка једног квалитета кроз средњи сталеж одржава стабилну  државу

Ако свако умеће проналази праву меру супротних елемента  (сликар даје праву меру разноврсних облика и детаља, светлих и тамних боја, музичар склад брзих и спорих ритмова, високих и ниских тонова, песник кроз риму сједињује најразноврснија значења речи, играч  правих и кружних, оштрих благих, брзих и спорих покрета у игри, кувар слатких и сланих, киселих, љутих... укуса у храни...итд. па и сва нежива природа кроз преображаје климе држи елементе у јединству, зашто не би посебно практично умеће кроз јединство разума и политичке воље тражило склад између свих различитих сталежа, занимања, карактера, старосних доба...  између људи за теоријско-практични, етичко-естетски идеал најбољег човека–државе.

Човек се политички организује у граду-држави као грађанин са другим грађанином, с којим се разуме по истом језику, обичају, закону... и изграђује свако материјално и духовно добро...саглашава  разлике, супротности са другим људима, или државама,  чак и са неживом, живом природом...

Начело грађанина наспрам варварина, тражи да инстинктивност не претеже ум, већ да разум у јединству са вољом кроз грађанско право и грађанске законе саглашава све поларитете, док код варварина инстинкт претеже над разумом и зато не прихвата разјашњење кроз  разговор или  кроз грађанско право и грађанске законе чврст уговор, договор, већ кроз природно право и закон јачег тражи са другима сукоб, рат ...

Иако политика тражи добро за нас (државу), а не највише добро по себи за душу, за Аристотела је, опет, најблагословљенија духовна слобода у вечном делу душе и теоријски живот кроз филозофско посматрање ("ниједна наука није мање  корисна за живот од филозофије, али ниједна није за душу боља од ње").

Теоријски ум, који размишља о непроменљивим начелима, стварима, бићима који не могу настати и нестати, бити другачији, истином додирује Бога, зато је највишом сврхом оно непокретно што покреће, што доноси човеку највишу радост, будност блаженство, мир, одмор (као код Платона кружни токови ума вечног дела душе дијалектиком код филозофа)

И како духовна самосталност  теоријског ума  тражи не само економску, политичку  слободу него и заштићеност од бриге овога света, и пуну доколицу, ум упошљава разум, да у јединству са вољом, као руководи врлинама брине око земаљских послова, координира практични живот кроз политику.

То јест,  иако је чисто пријатељство суштина друштвености (као код филозофа једнакост по врлини, благородности, које укључује умну душу  и највише духовно посматрање Бога када ум у љубави ка истини иде до краја), и из те првостепене друштвености у основи сваке друге друштвености политику утемељити на етици, како су случајеви таквог чистог пријатељства по вечној истини јако ретки, Аристотел владавину у држави, ипак, сагледава кроз јединство разума и воље код већине људи, који склад између животињског и божанског, инстинктивног и умног траже кроз политику (етику прилагођавају политици).

Ипак, да ли је могуће добро за нас (било кога)  ако нема добра по себи?

И зашто уопште  тежи своме добру своме (добру за себе), као појединац или род, ако га не вуче  добро по себи? 

Чак и када чини зло, човек опет пре и после тога тражи (за себе) и своје неко добро ради самог добра; добре ствари (било да их отима, пљачка, купује, користи): добру  кућу, имање,  храну, пиће, одећу... итд

Очигледно да у  свему постоји мање и веће добро и да га ка његовој најбољој сврси вуче добро по себи..

Зато код Платона добро по по себи тек утемељује бивственост бића, даје разлог зашто је биће а не небиће, као и смисленост мисли, истинитост истине...

Иначе, како утемељити Аристотелово обличје, сврху, кретање било којег бића?

Ако надбивствујуће добро по себи не утемељује бивствовање и мишљење, како ће онда било шта добро или истинито остати афирмативно, а не негативно, бити уопште нешто а не ништа...

За Платона спољашње добро никад није довољно добро, већ је нагон као и опажај само сенка најстварнијег добра (вечне идеје), а појам само копија, одраз, док је највиша среће је у вечном делу душе  када се ум духовном гозбом ум гости вечним идејама, једе највише јесте. 

Према том добру по себи све је друго не остаје, стаје, стоји, него пада у трену, нестаје, пропада, заправо и не постоји...

Душа се мења за тренутке тела, а заправо се кроз те најбоље, најлеше тренутке времена (сенке опажаја, или одразе појма) душа духом схвата, обухвата старију вечност,  лови истином вечна идеја.

Иако Аристотел тврди да да је добро знање, он опет каже да је за врлину недовољно знање. И да не постоји знање по себи,  добро по себи, једно по себи, него да су и знање и добро и једно  увек знање, добро, јединство (једно) неке појединачне, посебне, опште конкретне ствари...

Ако је тако, зашто онда и за Бога не каже да није знање по себи, да није довољно да Бог савршено  зна себе, него и да је још пре савршен чин, делатност, дело?

Он ће рећи да Бог то и чини индиректно, јер је као духовни облик свих облика, сврха свих сврха свог вечног живота по себи кроз унутрашњим додиром истине све-једног, једног-свега савршени узор за сваки облик, сврху, кретање која је покреће од њене могућности ка њеној највишој стварности.

Ако је тако, Бог није само мишљење мишљења, него много пре врлина саме врлине, дело самог дела, кроз вечни духовни живот по себи,  добро по себи, праведно по себи, лепо по себи... бивствовање бивствовања, живот сваког живота, правда сваке правде, лепота сваке лепоте...

За платоничаре је поставка врлине као златне средине, "праведне" мере, равнотеже наспрам њене лишености или претераности... недопустиви конформизам...

Никаква претераност у врлини није могућа, она не може никако бити средина између крајње претераности или лишености, него по врлости, пуној сврси са врха, савршеног, довршеног врхунца, вршка управо оно највише, најбоље, најврлије... 

Зато Платон кроз најбољег појединца (у коме ум влада над разумом, и разум над чулима), који подражава највише добро и праведност,  конституише морал, етику,  државу и све њене законе...

Додуше, ни Аристотелов Бог није облик свих облика, врлина свих врлина по средини, средњем стању, него по највишем, најбољем  из врха изврсног, са врха, савршеног наспрам безобличне, несврховите само могућности материје...

И Хераклит, насупрот остракизма Ефешана каже: "Један је мени колико и десет хиљада других, само ако је најбољи."

У Старом завету Бог најбоље, најправедније (Аврама, Исака, Јакова, Мојсија...) надахњује Светим духом за праоце народа утемељује завет, да их воде, уче, опомињу  (а не са "10 000") па тек од њега савез са његовим потомцима, изабраним народом кроз законе, заповести...

 

ТЕОЛОШКА ОСНОВА ДРЖАВЕ

 

Теократска држава етичку основу заједнице породице утемељује дедуктивно из Божијег закона а секуларна емпиристички из обичајног права и индуктивне политике... ....

Становиште религиозног морала (јединог, једног Бога) кроз апсолутно Да и Не  (Десет заповести)  утемељује Божији завет са изабраним праведником, народом, да испуњава тај трансцендентни закон, морал.

Не ово, оно по закону, завовести траже дба посебна племена да бране закон и извршава казну за преступ. Јудејце који владају и Левите који врше освећење (закон је Божији образ) грех је прво грех пред Господом, па пред човеком, крвна освета, откуп, за грех, служба пред Богом за освету освећење... 

Прво чиста воља (не лажи и не чини зло) за јединство добре мисли, речи, одлуке и дела, једну власт у себи, супстанцијалну властитост (карактерно јединство личности) па кроз исто такво јединство чисте мисли, одлуке, дела за непротивуречну власт, властитост народа пред Богом (карактерно јединство државе).

Без праведности, као владара по природи ствари дели се воља, сукобљавају различити критеријуми вредности, губи се равнотежа у човеку  и заједници..

Ако ниси праведан према себи, нећеш бити ни према другима, или ако будеш неправедан према другима изгубићеш праведност у себи која те једино води највишем јединству личности и државе.

Када си свој ти си Божији и када си Божији тио си свој.

Док је Старом Завету присутна надумна вертикала Божије власти, и једнакост изабраног рода, у Новом Завету се поред усправног, исправног по првој заповести љубави ка Богу, унапред из вечности почела чела савршене сврхе врха изнад свих унапред одозго, изнутра, са десне стране свете Божије речи, руке, тражи по средини, средишту срца изједначење родова, чиста по истини иста љубав ка свима као према самоме себи....

У Аристотеловој етици средине најгори грех зверства нема опозит одговарајуће  врлине у човеку....

Зато се најгорем зверству (злом духу, демонству)  може супротставити само јунаштво  уз помоћ Божију, или виша сила као у митовима која јача, бодри, додаје  херојима од божанске снаге, мудрости и врлине (по крајности најврлијег највишег, најбољег а не средине) да надјача зверство...

Зверство (демонство)  је, заправо, лош демон, нечисти, хулитељски дух, који далеко надјачава снагу и памет људског, зато се за супротстављање зверству по себи (духу лажи, зла, лукавства), тражи, не неко мање добро, по мери, него највише добро по себи и Дух истине, од Бога најјаче, најбоље, најсавршеније.... за јунаштво, окршај, укршатање, крст са свим грехом, за победу све лажи, зла ...

Само када се тај расцеп између животињског (звери) и божанског продуби на крају до супротности доброг и злог духа и  сагледа да се демонски шапат (лукава, зла мисао, реч, дело) не може победити без Духа истине и највишег добра  Божије савршене  речи, дела...

Тек се по религиозној основи  расцеп извеђу  животиње (звери) и Бога, или демонског или Божијег схвата на прави начин...

Демонско није, свакако, исто што и животињско: инстинкт,  тело на једној страни и  дух, свест, ум, разум на другој,  него је и једно и друго потребно ...

Тело није само по себи лоше, као ни животиње, него послушност лошем гласу, демону кроз злу мисао, реч, одлуку, делу који се  не могу схватити ни савладати без помоћи Божије из савршене мисли, добре речи, одлуке, дела...

То је борба добра и зла без престанка... Иако се каже: "Благо онима који мир граде јер ће се синови Божији назвати, каже се и "Ја нисам дошао да донесем мир, него мач", то је борба истине и лажи и добра и зла до победе: " Који победи дат ћу му да једе са Дрвета живота насред раја Божијега."

Освајање вечног царства по сили Духа истине,  круна унапред из вечности,  одозго, унутра, са десне стране, за све уназад, доле,  ван, са леве стране свето једосмо писмо по мирису истине и укусу љубави, духовно умеће, н по начелу сви за једног, један за све уметност састављање људи достојних за вечни живот  где није истинит, добар само онај ко не лаже не чини зло него онај ко јасно и отворено говори истину и чини добро...

То отеловљење добра са лепим, слично као хармонију облика и  боја у слици,  тонова у музици, речима у позији, покретима у игри... је кроз унутрашњу лепоту практићно умеће повезивања целовитих људи, обликовања човека и заједнице ка најбољем, најправеднијем, најсавршенијем саглашавању духа и тела, Бога и човека, смртног и вечног живота...

Зашто би склад боја, тонова, покрета, речи кроз умееће музике, поезије, сликарства,  игре  производио лепоту а склад  самих људи или неживог и живог, или разичитиг родова живог, кроз унутрашњу лепоту  личности с којом и спољашња лепота добија равнотежу, не би била још већа лепота и  веће умеће, царска, небеска уметности! 

Најовостраније на најоностраније јединство живота кроз све просторе, времена из вечног живота као свих органа у телу; сабирање, бирање, брање, сабрање, изабрано братство, род, умеће највишег склада не само лепих облика и боја кроз слику, ритмова и тонова кроз музику, или покрета кроз игру, речи, мисли кроз поезију, него кроз унутрашњу, духовну лепоту целових људи ка највишем јесте...

Господ каже :... "избљуваћу вас из уста својих" .. да човек треба из унутрашње лепоте, племенитости буде чистим срцем, духом укусан пред Богим и човеком, да изазива љубав која све спаја, повезује ...

Лепота из чистог средишта пред Богом и човеком аставља све супротности; religio, савез, вера, веза спој, поверење, спојити, сјединити у једно, заједно и с њом свака друга лепота тек добија утемењење ...

Ако не волиш конкретне људе с којима живиш (не волиш ближњег), како ћеш волети државу (Бога).

Ако не волиш свој посао, имање, породицу,  радиш, најбоље, савршено како можеш боље у микроплану, шта можеш променити  у макроплану...

Што се своди на речи: "Шта вреди да човек цео свет задобије а души својој науди?"

Ако је у њој је  владар Божији дух, то  је право деловање из царства небеског за духовни преображај и пуну  благородност...

Та лакоћа исправног одлучивања,  етичког деловања  ("да не види левица шта чини десница")  мириса истине и укусу љубави је умећа, уметности над сваким простором, временом је  практична генијалност чистог средишту ("које даје кишу и светлост и добрима и злима, унутрашња, царска, небеска лепота пред Богом и човеком за  надумно укусно једно (свето једење пијење)... 

Једино чиста воља по истини онога што се не мења (не настаје нити нестаје), не пада, пропада по јаком начелу, почелу остаје чврста са сваке стране, краја у јаком ставу, да стаје, стоји, заувек постоји...

Пламен, племенито племе, род агни, агнец, огањ, јагње, покретачка ватра, огањ, као злато које се кроз ватру доказује, не квари се, него остаје јако у тешкоћи, сукобу, стаје стоји  да држи, одржава ватру духа; сложити, заложити, сложно по праведном средишту, дубоком језгру...

Хераклит насупрот антропоморфизма правду сагледава из најсувље, ватрене душе, која у логосу све једног-једног свега све саставља..

Средиште срца праведно  ка свим странама кроз ватрени логос  који саставља све поларитете... 

 

ГЕОПОЛИТИКА И ФИЛОЗОФИЈА

 

Данашња геополитика из геостратегијског положаја државе тумачи њену историју, привреду, културу, политику...

Она тако следи емпиристичку филозофију, која сложене идеје своди на једноставне опажаје, апстрактну вољу на конкретне жеље, добро на интерес, етику на политику, душу на тело...

Kао што нагони припадају телу, опажаји чулу, појмови разуму, идеје уму, тако жеље вољи, а воља властитости

И као што се чуло не може извести из опажаја разум из појма, воља из жеље, личност из спољашњег изгледа и душа из тела, тако не може ни из места пребивања или геостратегијског положаја државе слободан дух човека или народа.

Сасвим супротно, само из слободног духа човек и народ прoналазе своје место међу другим људима и другим народима.

 

ПОЛИС И МЕГАЛОПОЛИС

 

Данашњи велегради, као државе над државама, покоравају само мање градове него и сву традиционалну културу досадашње цивилизације.

То се представља као неминован цивилизацијски пут од некадашњег полиса града–државе из митолошке, религиозне, филозофске или научне свести, до савремених мегаполиса светске државе и владајуће комуникацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести.

 

ЧЕТВОРОСТРУКА СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ОД ЗАКОНОДАВНЕ, СУДСКЕ, ИЗВРШНЕ И ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ

 

Трострука структура политичког система за равнотежу законодавне, судске и извршне власти (коју је предложио још Монтескје), више никако није довољна.

И држава као и човек,  за слободу одлучивања, деловања тражи слободу мисли, речи.

Са јачањем медијског ума, медијске свести, данас ко влада комуникацијама, информацијама, он у великој мери утиче на законодавну, судску и извршну власт.

Ако је моћ медија, комуникација, јавне мисли, речи толико велика да та незванична "информативна власт" не само нарушава равнотежу законодавне, судске и извршне власти, него чак овладавава њима, онда политички систем треба тако реформисати да та "информативна власт" и званично буде потуно независна, конститутивна сфера власти!

И као што човек из слободне мисли, речи утемељује слободне одлуке и дела тако ће и држава  имати пуну слободу одлучивања, суђења, деловања (кроз три постојеће сфере власти), када  од  ванстраначких представника свих друштвених група конституише независну сферу информативне власти, не само за слободу медија,  комуникација, него и независност школе, универзитета, науке, културе, вере, као четврти "точак" "стуб" политичког система!

Само ће тако политички систем имати пуну теоријску заокруженост и потребну практичну оперативност!

Та посебно конституисана сфера независне, децентрализоване слободе духа, за независност не само медија, информација, него уопште знања, образовања, културе, вере, би вратила онај позитивни смисао демократије, наспрам многих негативних који сада постоје; уравнотежила вертикалну структуру политичког система представничке демократије са хоризонталном структуром јавне мисли, речи, која данас постоји само (гласањем) на почетку, а касније је изразита политичка моћи једне сфере власти над свих осталим сферама у потпуности потире.

Свакако да би та независна информативна власт, поред изабраних  представника свих ванполитичких друштвених група за слободу духа, јавне мисли и речи, образовања, универзитета, науке, културе, имала у свом саставу стручну научну, културну, медијску подршку једног броја стално запослених људи из подручја медија, информација, културе...

Оно што је највише битно је да тај четврти  "точак", "стуб" политичког система за чврст ослонац, "кола" човека и државе из посебно конституисане информативне власти за независне медије  (слободу мисли, речи, универзитета, науке, културе), насупрот постојећег начина гласања и конституисања свих сфера власти из једне законодавне сфере (који је одавно превазиђен), захтева директно гласање за сваку посебну сферу власти.

То значи да је првостепена суштина реформе политичког система да једна иста и суверена воља грађана из неотуђивог политичког права посебно бира и смењује на директним изборима главне представнике законодавне, судске, извршне и iинформативне власти, а не да једна  (као сада законодавна)  бира све остале, нарушавајући оперативност равнотежу свих независних сфера власти!

 

НЕ САМО ДА ПОСТОЈЕЋУ ТРОСТРУКУ СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ТРЕБА ДОПУНИТИ СА СФЕРОМ НЕЗАВИСНЕ ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ НЕГО И ПОСЕБНО БИРАТИ НАЈВИШЕ ПРЕДСТАВНИКЕ СВАКЕ ПОСЕБНЕ СФЕРЕ ВЛАСТИ

 

Како извести ту реформу политичког система?

Без четвртог стуба, точка посебно конституисане сфере независне информативне власти за слободу мисли, речи, независност информације, обрзовања, универзитета, науке, културе, вере... политички систем унапред нема равнотежу вертикалне и хоризонталне структуре за независност и оперативност сваке сфере власти.

Ако  се свака, па и "своја" партија скоро по правилу тако извитопери када дође на власт, да осим ускостраначког врха ни већина њених чланова и присталица од ње нема користи,  а камоли цео народ, него чак много више штете, много је боље да се присталице неке групе, или чланови хипотетичке партије окупе око заједничке идеје да се изборе за независну информативну власт, у основи слободне  мисли, речи, независног образовања, науке, културе, вере... и посебно гласање за највише представнике сваке независне сфере власти, јер ће тако имати унапред могућност да спрече такво извитоперење, него за било коју партију која се бори за власт...

Само снага независних медија, информација, независног образовања, науке,  културе, вере кроз слободу јавне мисли, речи може хоризонталну структуру политичког система уравнотежити са вертикалном структуром и учинити га далеко оперативнијим и праведнијим, без обзира ко је на власти.

Сада, због недостатка посебно конституисане информативне власти из најшире хоризонталне структуре политичког система и критичке снаге слободне  мисли и речи независних медија,  науке, културе, када вертикала једне (законодавне) сфере власти не одређује само највише представнике државних медија, информација, универзитета, уопште образовања, науке, културе, већ и највише представнике осталих "независних" сфера власти, законодавна власт шири своју моћ  над свим осталим сферама и читавим народом без икакве мере.  

У таквим околностима, када једна суверена политичка воља грађана бира само највише представнике законодавне власти а не и највише представнике осталих независних конститутивних сфере власти (осим председника државе), а поготову највише представнике независне информативне власти за слободу медија, универзитета, науке, културе, законодавна власт користи ту погодност да што дуже влада над осталим сферама власти и  читавим народом, без обзира на своју успешност.

 

АНАЛИТИЧКА МЕТАФИЗИКА

 

Aналитичка метафизика не решава само проблеме: онтологије, логике, етике, поетике.. него проналази преводницу између: филозофије, теологије, природне науке, уметности, права, политике ...

Платонови дијалози и Аристотелова Метафизике, где по критеријуму своје четвороструке узрочности: шта је нешто (по облику) од чега је  (по материји),  шта га покреће и коју сврху има,  класификује све филозофије, најбољи су пример аналитичке метафизике.

Они много пре Хегела доказују да је свака јака филозофија, филозофија све претходне филозофије, и да само филозоф, који решава суштински филозофски проблем,  филозофске идеје разумева на прави начин.

 

МЕТА(ЛОГИКА, НАУКА, ЕТИКА, ЕСТЕТИКА, ПРАВО, ПОЛИТИКА, ПСИХОЛОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, РЕЛИГИЈА)...И АНАЛИТИЧКА МЕТАФИЗИКА 

 

Савремени позитивизам не одбацује само све појмове, судове, идеје теоријског ума, које који се не могу потврдити опажајима чула, већ  тражи да се Кантова критика метафизике, теологије прошири и на друштвену науку и практично-морални ум!

Природна наука одбацује сваку унапред задату сврху природе, политика унапред задати идеал државе, уметност сваки унапред задати идеал лепоте...

Еволуционизам, емпиризам тзв. "филозофије духа" насупрот оностраног: Бога, духа, душе, највише идеје добра... позитивизам природне науке у основи друштвене науке утемељује као "метарелигију" овостраног живота.

Шелинг,  по Кантовој Критици моћи суђења, интелектуални опажај генија у субјективно-објективном идеалитету уметничког дела види као апсолутно јединство форме и садржине, појаве и суштине...

За Ничеа је уметност најсавршенија Воља за моћ...

За Хајдегера поезија највећих песника најизворнији говор бића...

Међутим, "мета-естетика" савремене "уметности по себи" се  ослобађа било каквих оностраних идеала: лепоте, истине, добра... и подједнако истиче снагу ружноће, зла, умеће лажи, лукавства, претворности, провокације, деструкције ...

Заправо, са негативним херојима лажи, зла, деструкције  само завршава оно спољашње: економско, финансијско, политичко... физичко поробљавање, тако што покорава дух људи.

Зато Платон у Законима каже да када спољашњи непријатељ покори државу, људи стрпљиво чекају да ојачају и траже начин да се ослободе, а када много гори и јачи унутрашњи непријатељ са лошом музиком (уопште уметношћу негативних јунака и идеала) покори душе људи, ту више помоћи нема...

Савремена психологија: бихевиоризам, струтурализам, психоанализа, когнитивна психологија...  из пресудних догађа, доживљаја нашег ближег и даљег животног окружења изводи све индивидуалне и групне образце понашања...

Савремена социологија из економских, политичких, религиозних, културних... микро или макро историјских околности изводи не само све облике друштвеног организовање од породице до државе, него и дух човека и народа...

Међутим, без обзира, колико су економске, политичке, културне, религиозне... друштвено-историјске околности утицале на развој човека или народа и све начине човековог понашања или друштвеног организовања, свака аналитичка, индуктивна основа психологије или социологије... опет мора претпоставити синтетичку, дедуктивну личност човека и надсазнајни, надопажајни дух народа, који се не могу извести из тих спољашњег узрока... 

Чак и рани Хајдегер, који насупрот оностраних религиозних идеала из иманентних идеја практично-моралног ума, или трансценденталног  „ја мислим“ и празних сазнајно-логичких категорија, полази од „конкретног ја коначно егзистирам“ и од егзистенцијалне свести, егзистенцијалних категорија, поред егзистенцијалне херменеутике, феноменологије, опет најконкретнију овострану егзистенцију осмишљава кроз егзистенцијалну аналитику.

Савремена: етика, право, политика, насупрот ауторитета откривене религије, или деонтолошке етике у основи права, политике изведене дедуктивно из неког оностраног добра (Бога, слободе, бесмртности душе) као у Платоновој, Кантовој, Хегеловој, Русоовој филозофији... по индуктивној, аналитичкој методи Беконове, Хобсове, Локове, Хјумове, Милове...Монтескјеове... емпиристичке  филозофије (појма који се потврђује опажајима, теорије које се проверава експериментом), етику као науку и све судове вредности, право као науку, сав судски систем и све правне законе, политику као науку и целокупни политички систем владања и одлучивања, изводе из обичајног права и позитивног искуства традиционалног  правно-политичког поретка (по коме се судило и суди и владало и влада).

Ако је тако, онда то не могу никако бити синтетичка (дедуктивна) метаетика метаправо, метаполитика... него, у зависности од конкретног правно-политичког поретка, посебности моралног, правног, политичког искуства народа или државе, само аналитичка, индуктивна: микроетика, микроправо, микрополитика...

А права метаетика (етика са метафизичком основом) може бити само она етика која је утемељена у мета-основи морала традиционалних религија у трансцендентном Богу, или у неком највишем синтетичком јединству све практичне и теоријске филозофије: као у Платоновом највишој идеји добра, Кантовом практично-моралном надсазнајном суштинском уму  изнад сазнајно-теоријског појавног ума...

Иако се главна Спинозина књига зове Етика, па на први поглед изгледа као да је његова метафизика утемељена из некакве "метаетике" (метафизичке основе вредности из некаквог највишег добра, правде), ту је сасвим супротно тачно:  практично-морална основа његове етике и сви вредносни судови подређену су старијој сазнајно-логичкој основи његове метафизике, и стоји насупрот трансцендентне основе добра (наспрам зла), правде (наспрам неправде) у јудео-хришћанској религији.

Иако су за Хегела и морал и обичајно право могући само по основи апсолутног духа из религије, и код њега је свака религиозна основа морала и обичајног права у породици, држави... подређена завршном самосазнању апсолутног појма, првобивственој логичкој истини у филозофији.  

 

ЧИСТА ТЕОРИЈА ПРАВА

 

Ханс Кензел  из обичајног права или конкретних закона по којима се судило и суди аналитичком методом позитивне науке покушава да утемељи „чисту теорију  права“ која не зависи од различитости: морала, политике, религије, филозофије, психологије, културе...сваког народа, државе...

Међутим становиште "чисте теорије права" је унапред противуречно, јер је управо позитивно право постојећих закона по којима се судило или суди утемељено из традиционалног правног поретка обичајног права; не може одвојити од  искуства тог народа, државе и његове позитивне: политике, економије, религије, филозофије, психологије, културе, историје...

То јест, ако се такви позитивни закони, правни обичаји разликују од државе до државе, од народа до народа, па чак и оквиру једног истог народа и државе у различитим периодима у зависности од политичких облика владања и управљања, или економских интереса, културних обрзаца, религиозних уверења, нивоа образовања, једно такво позитивно-правно становиште не може се никако звати „чиста теорија права“.

 

МИКРОМАКРОКОСМОЛОГИЈА

 

КВАНТИТАТИВНА И КВАНТИТАТИВНА ЛОГИКА

 

Основа наше логике може бити квалитативна и квантитативна.

Квалитативна основа (скоро сва филозофија и уметност) све могуће квалитете, квантитете, релације и модалитете своди на апсолутни квалитет и начин постојања: Бога, Духа, идеје, праелемента, супстанције, монаде....

Природна наука претпоставља апсолутан квантитет или релацију за највећу збирну количину топлоте-притиска првобитне хипер-хиперзгуснуте тачке у сингуларитету бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког облика енергије макрофизике, или најмање кванте дејства за неодређене честице микрофизике, а тек након првобитног Big-Bang-a, све квантитете или квалитете простора-времена материје-енергије, све могуће-стварне-нужне релације, начине постојања микро-макрофизике. 

 

ПРИРОДНА И ДУХОВНА НАУКА

 

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа; као стварајуће знање у сваком свом најмањeм, највећeм делу, по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.

Природна наука, нпр. слободно, живо своди на случајност општег и нужног неживог.

Међутим, када се било шта објашњава „случајношћу“, то је исто као и да се не објашњава.

Заправо свемогућност живог много пре тражи слободу и неодређеност него општост и нужност!

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка.

Иако на први поглед изгледа да се само из првостепених једноставних разлика неживог може објаснити сложено живо, тачно је обрнуто: без сложених (чулних, разумских, умских, вољних) разлика живог, није могуће разликовање једноставног, неживог!

Не само да све те разлике топлог и хладног, тврдог и меког, пуног и празног, сувог и влажног, светлог и мрачног, тешког и лаког... свих честица у атому, атома у молекулу у микросвету, или енергија, супстанци, тела (ватре, воде, ваздуха, земље) у макросвету једино имају смисла из сложеног живог, него је једино из те старије основе то разврставање и могуће!

Без стварајуће моћи унутар живе ствари стално различите, другачије, наспрам непроменљивог и истог не само да се не може објаснити живо, него ни неживо; утемељити било које, какво нешто наспрам ништа, биће, бивствовање наспрам небића, небивствовања!

Кад не би имало човека (живог света) не само да не би имала смисла разлика милионске температуре унутар звезде од апсолутне нуле празног простора, или било које једне од друге ствари, него и било чега од ничег!

За спрегнуте честице теорије симетрије микрофизике више не важе (као за чврста тела) општи и нужни закони, јер је то стварајућа слобода пре простора–времена–материје–енергије макрофизике!

Када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије физике, не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике, него се сa сингуларитетом пре простора, времена, сваког облика материје, eнергије астрофизике, или случајношћу неодређеношћу квантне физике скаче, у надматематичку creatio ex nihilo стварајућу слободу старије метафизике!

 

АПОРИЈЕ ЕВОЛУЦИОНИЗМА

 

Ако је "хиперморално", "хиперсоцијално" начело "сви за једног, један за све" присутно већ у јединству честица у атому, или атома у сваком молекулу неживог, а камоли у органским молекулима или вези органела у ћелији, ћелија у органу, органа у организму сваке јединке, врсте живог, "себични ген "борбе за опстанак који селектује најјаче јединке, врсте не може се никако апсолутизовати као једна фундаментална теорија.

Суштинско питање је много пре: како и зашто се огроман број сличних и различитих органских молекула, органела састављају у ћелије, ћелије у подоргане, органи у чула и удове тела и са стотине и хиљаде различитих функција у  организам свакe јединке или врсте!?

 

СЕМЕ И ПЛОД

 

За Платона је вечни духовни свет савршених идеје старији од сваке њихове копије.

За Аристотела Божија сврха, обличје вечног духовног живота, савршеног бића утемељује сваки природан живот, коначно биће.

И као што је вечна духовна стварност  Бога (као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, покретач свих кретања),  нужност, а материја само могућност, тако је зрела јединка (готов плод) старија од свог семена.

Зато каже: „Пре семена постоји човек који не произилази од семена, него други, од кога проистиче семе“.

Међутим, Аристотел се не пита: Откуд тај први човек (као у књизи Постања Адам и Ева), пре свог семена?

Када се  пита: шта је старије, кокошка или јаје, заборавља се певац!

Не само да су певац и кокошка нужни за плод и старији од свог семена него уопште није логички нужно да се јајета излеже кокошка, него, теоријски, увек може бити певац!

Природна наука у објашњењу микро-макро света унапред искључује стварајући дух и све своди на "мајку природу."

Међутим, чим постоји "мајка природа" не само да мора постојати "отац природа", него и "отац природе", од кога иде сва творевина, жива бића, њихова семена, живот.

 

врати на скраћен приказ

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Прича о змији у едемском врту, која искушава првог човека и жену, може се схватити као да су скривене зле мисли, осећаји изазивачи сваког зла.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб!

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње.

Отровни зуб трује тело, а зла мисао, реч дух сваког човека и народа.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу.


Томислав Новаковић

Видео дана