Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 28. Септембар 2020.

Tomislav Novakovic

Критичка историја филозофије

Аутор: Томислав Новаковић

Само филозоф са свеобухватном идејом, као кућом од темеља до крова, са свим потребним "просторијама" у којима се може духовно пребивати, с којом решава она најизворнија филозофска питања, стручно и објективно интерпретира историју филозофије...


Критичка историја филозофије
цео текст

 

ДУХОВНА СЛОБОДА 

 

Као што се разликују људи и народи тако и филозофи и њихове филозофије...

Зато сваки народ треба да има своје филозофе, као што  има и своје државнике, научнике, уметнике, спортисте... 

Мудрост је потребнa образованом и необразованом, јаком и слабом, богатом и сиромашном... и животињи да преживи, а камоли човеку и народу,

Државе које су имале своје филозофе, биле су јаке и дуготрајне или су се чак одржала и када су биле војно надјачане и након тога поново развијале...

А оне које нису, без обзира на велику војну и економску снагу у неком периоду, прво су освајане туђим духом, па економски, па политички, културно и на крају и војно... губиле на крају и људско и материјално богатство...

 

СТАРА И НОВА ФИЛОЗОФИЈА

 

Највећи филозофи живели су у Атини, чије је  име и главни храм посвечено богињи мудрости!

Платон је љубав ка мудрости (филозофију) поставио изнад свих наука, а идеју добра изнад свих идеја...

Аристотел прогласио за " најбољу за душу науку о истини".

Зашто је данас само слушкиња науке!?

Ако мудрост потребна сваком човеку и сваком народу, филозофија очигледно није изгубила значај што није довољно научна, него што није довољно мудра!

Она је постала слуга науке на крају, што је најбитније подручја животне мудрости запоставила на почетку...

Уместо да прво утемељи основна начела практичне мудрости и најважније правне категорије: слободе, личности, имена и презимена, својине, закона, породице, државе, правног субјекта у основи сваког договора, уговора (најбитније за конкретан живот човека и државе), она се у подручју појавног сазнања такмичила са природном науком и тако била понижена!

Тај јаз између филозофије и практичне мудрости све више повећао, да су то на крају постали потпуно одвојени светови...

Зато ова КРИТИЧКА ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ води свој дијалог од грчке филозофије на њеном почетку до  немачке филозофије на њеном крају...

Мудрост, свакако, не долази само из грчке културе, већ и  јудео-хришћанске, индијске, кинеске... и многих других култура са свих страна света.

 

ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАКТИЧНЕ МУДРОСТИ

  

Метафизика чисте воље кроз властиту мисао, реч, одлуку и дело утемељује слободу човека и државе…

Метафизика језика из свете речи–речи као светиње сваки писани–неписани уговор–договор...

Метафизика полности, рода физички род и духовно сродство свих људи...

Метафизика мириса, укуса, даха уз дух мирисом истине буди, узбуђује срце, душу, тело за укус љубави...

Микромакрокосмологија (већ из старе грчке филозофије) кроз све-једно–једно-све тражи јединство живог и неживог, духа и тела...

 

ИЗВОРНИ ФИЛОЗОФ

 

Мајстор (учи) од мајстора (и предаје) мајстору...

Изворни филозоф води критички дијалог са целом историјом филозофије...

Зато је сваки изворни филозоф и критички историчар филозофије...

Његова мисао се од "гравитације" почетне чулности уздиже ка целовитој идеји и практичном мудрошћу враћа чврстом тлу...

И као што космички брод тек кроз другу космичку брзину лети у небеско пространство, тако и тај "филозофски времеплов" критичке историје филозофије само код изворног филозофа има ону потребну брзину духа која све њихове идеје саставља у нову свеобухватну истину...

  

МЕТАФИЗИКА ЛИЧНОСТИ

 

ВЛАСТИТОСТ

 

Не расте дрво да буде највише, него да буде ближе Сунцу!

 

Ако човек има (своје) име, презиме, породицу, имовину, занимање, државу… зашто да нема властите мисли, слободан дух?

Ако Ја није властито Ја, како је уопште Ја, зашто се зове Ја!?

Како да слободно одлучује и делује, ако само слуша туђе мисли и речи?

Без властите мисли и речи нема слободне одлуке и дела.

Као што не може други да једе и пије за њега не може ни да мисли и одлучује за њега...

Када једно мисли, друго осећа, треће говори, четврто ради, како ће знати шта је од тога он сам и шта је његова воља!?

Само када му чисте: мисли, речи, осећаји, одлуке и дела у  највишем јединству, то је његова слободна воља, његов властити живот!

 

САЗНАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

 

Пре сваке упитности:  "шта је",  "какво је", "колико је",  "у ком односу је"  било које  "ово", "оно" биће и само бивствовање, треба схватити саму "упитност".

Шта ми то, уопште, хоћемо када се питамо?

Шта је само "шта" (питање) и само "сазнање" (одговор)?

Свако питање –одговор неку непознату ствар или појам своди на неку познату ствар, или појам...

Када питамо: "Шта је човек", или: "Шта је суштина самог себе", ми претпостављамо да постоје неке "потпуно познате“ ствари или појмови с којима сазнајемо или објашњавамо унапред “мање познате" или потпуно "непознате" ствари и појмове "човека" и "самог себе"...

А који су то скроз познати појмови, потпуно несумњива сазнања, скроз поуздане ствари!?

Постоје ли таква сазнања, такве ствари!?

И како знање да "мери" ствари када не зна њихову суштину ?

Ако некој ствари недостаје суштина, ње, заправо и нема!

И шта то уопште значи суштински "знати" свет и самог себе?

И зашто би суштина (света и нас самих) била знање које их схвата појмовима, изражава речима!?

Одакле нам уопште право да саму ствар и само знање посматрамо из угла нашег појавног сазнања, уместо из надсазнајне суштине саме ствари или  нас самих,  које имају све знање (знају све) шта им је потребно)!

Сазнање није ограничено на појаву што не зна суштину (ствари и нас самих), него што суштина (ствари и нас самих) не може бити никако знање одвојено од нас самих и саме ствари! 

Суштинско знање није нешто са стране ствари или нас самих, већ је једно са њиховом суштином, по којој оне јесу то што јесу, без обзира да ли је ми нашим чулима, разумом, умом ту суштину знали или не!

А наше другостепено, трећестепено... појавно "сазнање", које не зна суштину ствари, не улази у суштину ствари, није једно са суштином ствари и нема ни право да се зове знање нити да процењује суштину сазнања и суштину ствари!

Оно унапред не може бити "по себи" јер зависи од надсазнајног сазнаваоца и надсазнајне ствари. 

 

ЈЕДАН И ВЛАСТИТОСТ

 

Било које шта је (или колико је, какво је, у ком односу је) биће и само бивствовање са питањемодговором претпоставља старије Јe и Да.

А Је и Да (увек неко) старије (целовито) Један.

А jедан, старије Јесам...

А јесам, надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост.

Све наше сазнајне форме (чула, разума, ума) теоријског ума претпостављају надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост практично-моралног ума, а сви сазнајни садржаји предмете сазнања...

Свако питање–одговор најкритичнијег сазнајно-теоријског, појавног  ума (природно-научног појма који се проверава опажајем), већ подразумева надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост, суштинско јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела, самокритичног практично-моралног ума!

 

ЛОГИКА И ВЛАСТИТОСТ

 

Иако на први поглед изгледа да чиста логика не зависи ни од онога који мисли ни од оног што се мисли, тачно је, заправо да тзв. "чиста" логика и сви њени закони и категорије (па чак и "просновно" Ја мислим)  чиста чулност, чист разум, чист теоријски појавни ум, за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку, већ подразумева синтетички старију (надсазнајну) чисту вољу и синтетичку најстарију (надсуштаствену) властитост и чисти практично-морални суштински ум!

Не утемељује "чиста логика" теоријског ума сазнајно-појавним јединством празног појма слепог опажаја " чисту вољу суштинског практично-моралног ума,  ни општелогичко "Ја мислим"  непоновљиву властитост, него надсазнајна чиста воља и непоновљива властитост суштинским јединством чисте мисли, речи, одлуке и дела практично-моралног ума чисту логику и опште-логичко  "Ја мислим"!

Нема човек из опште-логичке аналитичке (А=А)  празне истости своју непоновљиву и појединачну, исту властитост, већ сазнајно-логичку-аналитичку  (А=А) општу истост из надсазнајне, надлогичке (Ја=Ја) синтетички најстарије појединачне и непоновљиве исте властитости!

 

ФОРМАЛНА И ПРАКТИЧНА ЛОГИКА

 

Чисти разум (и сва формална логика) и аналитички идентитет (А=А) за сваку је, да, јесте или не, није везу субјекта и предиката у сваком суду, закључку појавног сазнања већ подразумева кроз старију чисту вољу практичну логику и најстарији (Ја=Ја) синтетички идентитет – надсуштаствену властитост!

Закон идентитета, А=А, прво подразумева да је једна иста властитост (без обзира на све промене у себи и око себе) једнака себи; да није друга властитост, друго Ја.

А закон непротивуречности, да А није не А,  са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, да једна иста властитост није противуречна са собом.

Закон идентитета у једној слободној властитости саставља чисту: мисао, реч, одлуку и дело: изједначује мисли са осећајем, речи са делом, истину са животом...

А закон непротивуречности у чистој вољи и синтетички најстаријој властитости све опажаје у појму, појмове у суду, судове у закључку...

Закон искључења трећег, такође, у чистој вољи и синтетички најстаријој властитости утемељује искључиво да–не, јесте–није, хоћу–нећу мишљење, суђење или одлучивање, деловање...

Само зато што постоји једна (Ја=Ја) надсазнајна слободна властитост суштинског практично ума и сазнајно (А=А) истост појмова, судова, закључака општег и нужног теоријског појавног ума има утемељење...

И то је крај ове филозофске дискусије дуге две и по хиљаде година!

  

ПОСТОЈАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

   

Када Кант тврди да је човек само из праосновног "Ја мислим" сигуран да постоји (јесте), он, очигледно, само понавља Декартово: cogito, ergo sum...

Међутим, човек никако није свестан себе и свог самоизвесност постојање из чистог разума, теоријског ума праосновне општелогичке форме "Ја мислим"  већ из чисте воље практичног ума и синтетички најстарије конкретне и појединачне исте властитости!

Из једне конкретне и појединачне исте властитости, која пре било којег појединачног опажаја или посебног, општег појма појавног сазнања или несталне мисли или несталног осећаја, појединачне одлуке, жеље у нама или променљиве спољашње ствари, бића, појаве остаје стално у нама, стаје, стоји (надопажајно, надмислено), надсазнајно постоји, свестан је свог и било којег другог постојања!

Без старије чисте воље и синтетичке најстарије (Ја=Ја) исте властитости, не губи утемељење само све наше слободно одлучивање, деловање чистог практичног ума него и сви чисти: опажаји чула, појмови, судови разума и "прасинтетичко " Ја мислим за аналитички идентитет А=А и све закључке  сазнајно-теоријског ума! 

Као што тело и сва наша чула вид, слух, мирис, укус, додир подразумевају у свом јединству старију душу, тако и душа за јединство чисте: чулности, разума, теоријског ума (појавног сазнања) и чистог практичног ума (одлучивања, деловања) старију чисту вољу и најстарију властитост!

Чиста воља у основи једне исте властитости не утемењује именом и презименом само слободно одлучивање, деловање практично-моралног ума него и све  чисте форме: чула,  разума, сазнајно-теоријског ума!

Слободна властитост из надсазнајног јединства чисте: мисли, речи, одлуке и дела суштинског практично-моралног  ума  тек утемељује сазнајно-логичко "ја мислим "јединство празне форме-слепе садржине чисте: чулности, чистог разума појавног, теоријског ума... 

 

ТЕОРИЈСКИ И ПРАКТИЧНИ УМ

 

Парадоксално је да појавни, сазнајно-теоријски ум буде критички, а да суштински, надсазнајни практично-морални, самокритички, почива на постулатима: Бога, слободе и бесмртности душе!

A тачно, заправо, може бити обрнуто: само зато што је суштинска чиста воља и надсуштинска властитост самокритичког практично-моралног ума надсазнајна и дедуктивна, сви наши опажаји, појмови, судови, закључци сазнајно-појавног теоријског, критичког ума су сазнајни и индуктивни!

Шта ће утемељити критичку основу сазнајно-теоријског појавног ума, ако не надсазнајна чиста воља и надсуштаствена слободна властитост самокритичког практично-моралног суштинског ума?!

Свако (шта је, како је, зашто је... ово, оно), питање–одговор сазнајно-теоријског појавног ума, па чак и питање: "Шта је човек", већ претпоставља надсазнајну (чисту) вољу и надсуштаствену (слободну) властитост практично-моралног суштинског ума!

Надсазнајни окрет чисте воље за суштинско јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела сваке слободне властитости практично-моралног ума, тек утемељује непротивуречну логику празних појмова, слепих опажаја – сазнајни окрет општих и нужних појмова, судова, закључака теоријског појавног ума!

А када:  "шта је човек за главно" проглашава за главно питање, Кант поново надсазнајну практично-моралну суштину човека–људског рода своди на сазнајно-теоријску појаву!

А заправо, наша суштина није практично-морална што је наше сазнање појавно и ограничено, већ зато што је наша суштина практично-морална и подређена надсазнајној практично-моралној суштини, наше сазнање је појавно и ограничено!

Духовно безмерје властитости није суштинска страна ствари што је наше сазнање ограничено и појавно, већ наше сазнање је ограничено и појавно што је духовно безмерје властитости у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела човека и заједнице суштинска страна ствари!

Вољно Ја нема никакав проблем да укључи другост, суштинско Ти; било коју, какву различитост, супротност и сличност, истост или са ми, ви, они... било које, какво заједништво.

Није суштина "чисте субјективности пре све објективности" у обезличеном, обезвољеном јединству празних форми–слепих садржаја, које у појавном окрету критичког ума утемељује све наше сазнање у оквиру могућег искуства, него у суштинском окрету практично-моралног ума, који у насазнајном јединству самокритичне чисте вољи утемељује не само све наше слободно одлучивање, деловање, него и јединство саме логике и свега сазнања, искуства,  сваки појавни окрет теоријског, критичког ума!

 

ПОЈАВНИ И СУШТИНСКИ ОКРЕТ

 

Кант на почетку Критике чистог ума Кант тврди да се "предмети управљају према нашем сазнању"....

А на крају  "да не знамо суштину ствари ни суштину нас самих"!?

По том завршном закључку је много пре требало да тврди обрнуто: да се предмети не управљају према нашем сазнању!

У Критици практичног ума, пак: да наша суштина није сазнајно-теоријска него практично-морална...

Ако је тако, суштински (првостепени) окрет се не извршава у сазнајном "Ја мислим" и појавним моћима: чула, разума, теоријског ума, већ у надсазнајном : Ја одлучујем, делам; у суштинској вољи и надсуштаственој властитости практично-моралног ума!

Није практично-морални, слободни ум суштински што је наше сазнање ограничено и појавно, него је сазнајно-теоријски ум ограничен и појаван што је надсазнајно јединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела практично-моралног ума сваке слободне личности и заједнице оно што је суштинско! 

Првостепено чисто није у празним формама чисте: чулности, разума, теоријског ума одвојеним од слепих садржаја нити у јединству са слепим садржајима у сазнајно-појавној страни ствари, већ у самокритичној чистој вољи практично-моралног ума и надсазнајном јединству слободне мисли, речи, одлуке и дела сваке слободне властитости, која је суштинска форма и садржина ствари!

Само кроз суштински  практично-морални ум, старију чисту вољу и најстарију властитост, човек има чисту чулност, једну непротивуречну логику, чисти разум, чисти теоријски ума!

Суштински окрет чисте воље (у надсазнјаном јединству  чисте: мисли, речи, одлуке и дела) не утемељује само сваку слободну властитост практично-моралног ума, него и чисту чулност, чисти разум, појавни окрет чистог критичког сазнајно-теоријског ума!

  

ЧИСТА ВОЉА У ОСНОВИ ЈЕДНЕ СЛОБОДНЕ ВЛАСТИТОСТИ  

 

НАЧЕЛА ПРАКТИЧНЕ ЛОГИКЕ

 

Кант тврди да наш  ум не може бити филозоф само из појма (без садржаја опажаја).

А, заправо, он још много пре не може бити  “логичар“ и "научник" само из критичке основе чистог разума и чистог опажаја, ако није "филозоф"; без самокритичне чисте воље и најстарије властитости!

Не само да се никаквом индукцијом из појединачних опажаја ни дедукцијом из општих појмова сазнајно-појавног теоријског ума не може утемељити старија чиста воља и најстарија слободна властитост суштинског практично-моралног ума, него "праосновно Ја мислим" и сви (појединачни) опажаји чула и (општи и нужни) појмови, судови разума и (целовити) закључци сазнања теоријског, појавног ума већ подразумевају суштинску чисту вољу и надсуштаствену властитост  надсазнајног практично-моралног ума!

Без синтетички старије чисте воље и најстарије властитости (надсазнајног јединства чисте: мисли, речи, одлуке и дела) не само да се не може утемељити одлучност слободне одлуке и делатност слободног дела практично-моралног ума, него ни опажајност чистог опажаја, логичност  логике чистог појма, судственост чистог суда, закључивост чистог закључка, било каква сазнатљивост сазнања и истинитост истине општег и нужног сазнајно-теоријског ума!

Аналитичка наука, заправо, почива на "фисији", разбијању духовног језгра и само "ланчана реакција", "духовна фузија" слободних личности и идеја то духовно раздвајање између човека и човека или народа и народа може окренути на састављање, спајање...

 

ЛИЧНОСТ И НАУКА

 

Иако не постоји неко научно „вјерују“, никакав научни "Устав" за научно усмерење човека, човечанства некаквом апсолутном истинoм, природна наука своје универзалне, такорећи "универзумске" опште и нужне истине шири и у све друштвене науке...

Њен идеал је да (насупрот оностране теологије и метафизике) из овостране  физике, хемије, биологије... објасни не само сваки њен ужи и шири део природе, већ да из "јединог доследног: натурализма, емпиризма, еволуционизма природне науке утемељи и све друштвене науке...

На крају, да у свом највишем практичном виду примењене технологије: информатичке технологије, биоинжињеринга, синтетичке генетике, као савршена општа и нужна "научна личност" вештачке интелигенције са природним законима јединствене микро-макрофизике "замени Бога" у природи, душу у телу; коначно из саме себе овлада стварањем; целином спољашњег и унутрашњег света и свести, неживом и живом природом: људима, животињама, биљкама...сваким бићем и самим бивствовањем...

Међутим, иако на први поглед изгледа да се само из првостепених разликa једноставнoг неживог може објаснити сложено живо (тако што се сви виши, сложенијији облици састављају, развијају из нижих, једноставнијих облика), тачно је, заправо, обрнуто: без свих (чулних, разумских, умских, вољних) разлика најсложенијег живог, није могуће ни схватање, разликовање једноставног, неживог!

Све те најситније, једноставне чулне разлике неживог: топлог и хладног, тврдог и меког, пуног и празног, сувог и влажног, светлог и мрачног, тешког и лаког свих видљивих тела, супстанци (ватре, воде, ваздуха, земље) у макросвету које наша чула опажају директно или са појачаним научним инструментима кроз најразличитије силе, енергије у микросвету (честице у атоме, атоме у молекулу, једноставније и сложеније молекуле) индиректно, не само да једино имају смисла из сложеног живог него је из те (целовите) прасинтетичке основе најсложеног живог то почетно чулно разврставање "најједноставније"  појединачне опажајне чињенице или посебног или општег појма или суда разума или закључка ума једино и могуће!

Не само да није могуће више форме, организације живог објаснити развојем из једноставнијих форми, организација живог а ове даље или најнижих, најједноставнијих и најсложенијих форми, организација неживог, већ се увек нека хиперсложена целина, организација ћелије, органа, организма старијег живог живог претпоставља у том објашњавању.

Само се из највише, најсложеније савршене форме вечно (духом) живог, могу објаснити те најједноставније форме, организације неживог и све ниже, једноставније форме живог...

Синтетичко јединство чула је старије од сваког његовог опажаја, синтетичко јединство разума, свести од сваког његовог појма или суда, синтетичко јединство душе од сваког осећаја тела,  синтетичко јединство тела од сваког његовог органа,  синтетичко јединство воље од сваке њене одлуке или жеље, синтетичко јединство духа од сваке идеје...

"Технологија“  сваког органа, чула живог тела  (или разума, ума) тражи јединство у надчулној, надтелесној души, душа у јединству воље, а воља у  властитости...

Мада синтеза сваког опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку подразумева код сваког живог (надопажајну) вољу и (надсазнајну) слободу и властитост, природна наука свако појединачно, слободно живо унапред своди на опште и нужно неживо!

Међутим, чак и математика у основи најобјективније природнe науке и сазнајно-логичко "Ја мислим" сваког одговорног научника или стручног научног већа за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку сазнања, или завршну синтезу свих експерименталних резултата у најширој основи општег и нужног теоријског ума, претпостављају  са сваке стране, краја надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену властитост и слободу практично-моралног ума!

Иако је прав образ заклон најдубљег срца и одбрана највластитијег лица за суштинско јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела сваког слободног човека и народа у највишем идеалу практично-моралног ума, данашње институције образовања (у сврху јачања природне  науке и технологије) само наглашавају сазнајно-појавно јединство општег и нужног теоријског ума.

И мада је начело "сви за једног један за све" присутно чак и у неживом, а камоли слободно живом, емпиризам, еволуционизам са принципима ширења и одржања најјаче јединке, врсте прекида сваки суштински дијалог не само са филозофијом, теологијом... него са сваком друштвеном науком, ако се она не темељи на позитивизму природне науке, спроводећи тако највећи тоталитаризам у историји...

Међутим, сви општи и нужни закони науке морају укључити стварање, а Устав и сви закони државе у утемељењу сваке установе, старију слободу (личности) за своје установљење...

Aко емпиризам и еволуционизам са општим и нужним законима природне науке унапред искључују духовну основу личности и слободе и све сложене форме слободног живог унапред своди на једноставне опште и нужне форме неживог, како сада ту појединачну слободу конкретне личност (са именом и презименом) укључују за целокупну сферу практичног живота: за приватну својину, породично и наследно право, завет брака, доношење закона... сваки правни уговор, договор, свако слободно одлучивање, деловање... уоште има право да са становишта „либерализма“ или "индивидуализма" говори: "ви" бирате, одлучујете!?

 

ПОЈАВНО И СУШТИНСКО САЗНАЊЕ

 

Модерно схватање, које све мери сазнањем, у првој премиси (код Канта) тврди да се "не може сазнати ствар по себи"...

У другој премиси (код Витгенштајна), да „о ономе о чему се не може говорити“ (или верификовати као истинито или лажно), „треба ћутати“...

На крају (кроз савремену науку и филозофију) закључује: да све оно изван субјективно-објективног сазнања и не постоји!

Међутим, сазнање одвојено од онога који сазнаје и оног га што сазнаје не само да никако не може никако бити по себи, него се и звати сазнање"

Ни Бог и душа и „ствар по себи“, све до немачких филозофа, нису никад ни били такво сазнање, где су одвојени онај што сазнаје, само сазнање и оно што се сазнаје, већ сазнање у првостепеном смислу у  ствари,у самој ствари, делу,  која зна све што јој је потребно, једино може припадати "самој ствари"

Зато су Бог, дух, душа, "ствар по себи" увек били надсазнајно, надсуштаствено подручје вере, као што је већ код Платона то највиша идеје добра – без које, по њему, нема ни сазнатљивости сазнања ни бивствености бивствовања – те се ни на који начин из њихове несазнатљивости није имало права закључити да они не постоји!

А, заправо, тачно је, да већ у нама самима надсадсазнајно стварајуће умеће држи у сваком трену и одржава у целом живљењу сваку спољашњу и унутрашњу телесну и душевну страну, сваку и најмању функцију у ћелији, подоргану, органу, целом организму, саставља у самој ствари на делу неживо и живо, води од физике до метафизике тело и дух– без обзира да ли спавамо, или смо будни, знамо или не знамо за себе, да ли смо у зрелом добу или смо дете – док је све оно што: мислимо, видимо, чујемо, миришемо, кушамо, додирујемо... само сазнање у другостепеном, трећестепеном смислу! 

Свакако да је то надсазнајно, стварајућем умеће, кроз јединство  сваке ћелије, органа у организму или сваког дела и целине на самој ствари, делу, по коме било која ствар или биће јесте то што јесте, много је пре бити оно суштинско, него наши опажаји или наши појмови појаве саме ствари, или појаве нас самих!

Стварајуће знање из целовите сврхе сваке уже и шире целине води, одржава сваки мањи или већи делић живе или неживе ствари (свака биљка, нпр. зна све шта јој је потребно) без обзира да ли га ми знали или не, па, свакако и човека...

Све се дешава, извршава по (надопажајном, надмисленом) стварајућем умећу унутар саме ствари, које пре наше свести, подсвести и надсвести, сваког осета тела, опажања чула, сазнања, мишљења разума, ума прави сваку ћелију, орган, цео организам, као и сваку слику, звук, реч, мисао, осећај...

 

ЈЕДИНСТВО БИЉКЕ, ЖИВОТИЊЕ, ЧОВЕКА

 

Теорија еволуције (у постепеном прелазу од неживог ка живом са борбом за опстанак између јединки и врста) претежно се ослања на развој од животиња ка човеку...

Заправо, суштинско јединство неживог и свих различитих родова живог заправо утемељује биљка, као први микромакрокосмички пра-домаћин који сваког тренутка саставља земљу, воду, ваздух и светлост (небо) и припрема тако храну и кисеоник за сав остали живи свет!

Међутим, иако преображава неживо у живо, "једе" светлост и производи храну и кисеоник за сав остали живот, биљка се у теорији еволуције маргинализује и проглашава нижом организацијом...

По чему су човек и животиње "виша" организација, ако две суштинске ствари – да преобразе неживо у живо, или "једу" светлост, као најсавршенији вид енергије – не могу!?

Тек се у том пра-домаћинском односу неживог и живог кроз храну, воду, дисање и свих различитих родова живог између биљке, животиње и човека, кроз метафизику мириса и укуса, даха и метафизику рода, утемељује суштинска микромакрокосмологија!

Првостепена култура домаћина и госта није само однос човека према човеку, него и према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији, целокупној живој и неживој природи...

Урбана култура велеграда политиком, економијом технологијом не маргинализује само село, мање градове, мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, него и то првостепено пра домаћинство–гостинство човека према земљи, води, ваздуху, ватри, биљкама, животињама, свему живом, неживом...

 

ЈА МИСЛИМ И ЈА ПОСТОЈИМ

 

По Декарту,  филозоф ништа не прихвата унапред, већ све проверава, испитује, док не дође до јасних и разговетних идеја на којима тек може утемељити све даље сазнање...

Он каже да се у све може сумњати,  али не и да тај који мисли, сумња,  постоји, јесте ...

Зато  "cogito, ergo, sum" (мислим, дакле постојим, јесам) проглашава за најизвеснији став, који потврђује наше несумњиво постојање...

Међутим, тај став ни издалека није тако беспоговорно утемељен да се у њега не може сумњати!

Како ће наше мисли, које потпуно зависе од наших осета, опажаја, жеља, осећаја, представа... које се сваки час мењају (и у које се и те како може сумњати), потврдити наше (или било које, какво друго) "несумњиво" постојање!?

Ако не знамо суштину саме мисли, нити шта мисли тај који мисли (садржину те мисли), откуд знамо да се његове мисли разликују од његових опажаја, осећаја... представа (у које се и те како може сумњати)?

И поред тога, ако су (по Декарту), мишљење и простирање две потпуно различите супстанције, несводиве једна на другу, како ће се простирање потврђивати мишљењем, или мишљење простирањем?

Зато су за Спинозу, касније, и мишљење и простирање само бесконачни атрибути једне са свих страна бесконачне супстанције (Бога), која поред та два, има још бесконачно других бесконачних атрибута...

А за Хегела пак, је супстанцијално само оно мишљење по себи и за себе, које се од опажаја чула окреће сопственом самосазнању, саставља почетак с крајем, и као мисао о самој мисли достиже логичку кружност истине, сазнаје  апсолутну идеју.

Тај логос мисли о самој мисли не потврђује само свако другобивствено (наше физичко или било које, какво друго просторно-временско-материјално) природно постојање него је та првобивствена логичка истина појма по себи и за себе који сазнаје себе сама вечна суштина Бога, једино апсолутно духовно постојање!

 

ЈА МИСЛИМ  И ВЛАСТИТОСТ

 

Између догматизма метафизичко-синтетичког рационализма Декарта, Спинозе, Лајбница – који све појединачне опажаје чула, и посебне, опште појмове разума изводе из јасних и разговетних урођених идеја ума и научно-аналитичког скептицизма, емпиризма, агностицизма Бекона, Лока, Хјума – који све опште и нужне појмове и сложене идеје на празној табли разума изводе из једноставних опажаја чула, утемељује се Кантова критичка филозофија ...

Уместо готових (урођених) идеја рационализма његов трансцендентализам (чисте субјективности пре све објективности) поставља само празне сазнајне форме чисте: чулности, разума, ума, а уместо готових чулних импресија емпиризма, слепе садржаје опажања...

Априорно јединство празних сазнајних форми чистог: ума, разума и чула (регулативних идеја, чистих појмова и чистих опажаја) утемељује опште и нужне судове природне науке, а њихово јединство са слепим садржајима све наше остало појавно сазнање у оквиру могућег искуства...

Међутим, иако Кантов критицизам као првостепену ствар изричито тврди да не можемо сазнати ни суштину нас самих ни суштину света, и да је сав спољашњи као и унутрашњи свет изван трансценденталних услова искуства (априорних чула–опажаја простора и времена) празно трансцендентално Х, он и даље – поред сазнајно-појавног јединства празних форми–слепих садржаја – прихвата објективно постојање несазнатљиве суштине нас самих и несазнатљиве суштине ствари по себи!

С правом се може питати: ако несазнатљива суштина (нас самих или ствари по себи) постоји, јесте независно (пре) од сазнајно-појавног јединства празне форме–слепе садржине, каквог има смисла његог критички окрет сазнајно-теоријског ума у коме се сва појавна објективност (спољашњег или унутрашњег света) уобличава по трансценденталној субјективности (чистој: чулности, разуму, уму)!?

Зато Фихте, рани Шелинг, Хегел касније одбацују Кантову "несазнатљиву суштину" (нас самих или ствари по себи), и у тоталитету субјективно-објективног Ја–сазнање–мишљења изједначују онога који мисли (сазнаје), саму мисао (сазнање) и оно што се мисли (сазнаје).

Са друге стране, иако се наше несумњиво постојање не односи само на празну општелогичку форму трансценденталног "Ја мислим" него на појединачно, емпиричко Ја – које и те како тражи садржаје спољашњег и унутрашњег опажања – Кант не само да не доводи у питање несумњиво постојање појединачног, емпиричког Ја, него га потврђује без садржаја спољашњег или унутрашњег опажања већ из празне општелогичке форме "Ја мислим"!

То разоткрива суштинску немогућност његовог трансцендентално-критичког становишта: празних (сазнајних) форми наспрам слепих садржаја.

Ако нашем сазнању измиче суштина ствари,  одакле уопште смелост за једну такву  извитоперену идеју чисте субјективности пре сваке објективости, и у основи сваке објективности из  сазнајних моћи теоријског ума?

Уместо да суштински окрет чисте воље практично-моралног ума ка надсазнајној ствари (далеко изнад, изван нашег сазнања, која зна своју суштину, има сво сазнање које јој је потребно), кроз суштину човека  утемељи сваку критичност: чисте чулности, чистог разума, чистог ума, он и суштину човека и суштину ствари уоквирује из чистих: опажаја, појмова, идеја чистог: разума,  теоријском уму  наше појавног сазнања!

Па тако за потврду стварности стварајућег бића – пре свега створеног, па и пре самог човека који замишља или опажа или саме његове моћи замишљања или опажања – као што га тражи када разликује замишљене од стварних талира!

Стварајуће биће може опажати само стварајуће биће. Како ће опажајућа моћ створеног бића из творевине опажати стварајуће биће пре свега створеног, пре све творевине!? 

Међутим, иако тражи нешто унапред апсурдно да се опажајем створеног бића потврди постојање стварајућег бића, још је апсурдније да за сопствено сопствено постојање, уопште не тражи такав опажај, него га потврђује већ из самог мишљења, праосновног„Ја мислим“, свести о себи у самосвести !

Ако за било коју, какву ствар, чак и за Бога, који је по дефиницији свог појма стварајуће биће пре све творевине и сваке створене ствари и створених бића која опажају, мисле,  и њихових моћи опажања или мишљења тражи за потврду постојања поред појма и опажај, како то исто не тражи и за самог себе!?

Ако свако мишљење за потврду своје извесности тражи опажај, како га не тражи праосновно „Ја мислим“' у темељу све логике,  трансценденталне филозофије, свег  појавног сазнања, искуства?

Очигледно да се овде већ на почетку јавља  недопустива противуречност. Да се за потврду стварног постојања било које ствари, с којом би оно разликује од само њеног замишљања, па чак и када је у питању и само стварајуће биће (Бог), тражи поред појма те ствари из мишљења и потврда спољашњег опажаја,  а да тај sine qua non све критичности сазнајно-теоријског ума уопште не тражи за самозвесноист сопственог постојања, већ се (као код Декарта),  потврђује већ из мишљења, чиме се читаво трансцендентално-критичко становиште: чисте субјективности пре сваке објективност и у основи сваке објективности обесмишљава!

Кант посебно наглашава да је „скандал за људски ум“ што не може доказати објективно постојање спољашњег света...

А заправо из његове трансцендентално-критичке филозофије следи много већа немогућност: не само да нема сигурног постојања спољашњег света него ни ни сигурног постојања унутрашњег света; заправо, никаквог сигурног света, никаквог сигурног постојања!

Суштина Хјумове критике је управо почивала на томе да неко наше јединства свести или јединство мишљења не постоји; да се никако не може потврдити из  несумњивог садржаја неке стварне слике, опажаја, већ се мења сваки час по случајности и да је због тога било каква непроменљива унутрашњост, несумњива субјективност и стално јединство спољашњег света, непроменљива спољашњост, несумњива објективност, фиктивна, да су чак и сви општи и нужни морални закони или општих и нужних научних закони природе само ствар навике, наша пука жеља за тим,  а да таква општост и нужност не постоји...

Не само да празно опште-логичко "Ја мислим" не може никако потврдити наше несумњиво постојања, већ је само обрнуто могуће!

И само опште-логичко"Ја", и само "мислим" тек из постојаности једне надмислене (надсазнајне воље) и надсуштаствене властитости конкретног, појединачног Ја, које пре сваког опажаја, појма, суда, закључка сазнања, мишљења, пре сваке промене у самим стварима или наших непостојаних мисли, опажаја, осећања, одлукама, жеља, остаје, стаје, стоји, надсазнајно, надмислено самоочигледно постоји, тек имају своје утемељење!

Само из једне синтетички најстарије (надопажајне, надсазнајне) властитости, која остаје у свакој промени, стаје, стоји (надмислено), постојано постоји, човек има свест о сопственом и сваком другом постојању, о постојаности било које ствари, бића или или појма, суда, закључка свега сазнања, мишљења!

Није сазнање појавно што не зна суштину ствари или суштину нас самих, него зато што све сазнајне форме појавног ума претпостављају надсазнају вољу и надсуштаствену властитости суштинског, практичног ума, а сви сазнајни садржаји предсазнајне предмете сазнања –  оно  је појавно а не суштинско!

 

ЧУЛА И ОПАЖАЈИ, РАЗУМ И МИСЛИ, УМ И ИДЕЈЕ, ВОЉА И ЖЕЉЕ...

 

Хјум одбацује све опште представе, посредно изведене појмове, идеје који се не могу потврдити из непосредних представа (појединачних опажаја чула).

Са тим доследним емпиризмом, заправо, следи свог претходника Лока, који све сложене (посредне, секундарне) представе (појмове, идеје) нашег разума изводи из једноставних (непосредних, примарних) опажаја чула...

И како се чулни опажаји сваки час мењају и немају у себи ничег несумњивог и сталног, из тих спољашњих чињеница и унутрашњих импресија и утисака не може никако потврдити нужно постојање  ни нашег Ја ни спољашњег света...

Замишљено "јединство света" или нас самих ( "нашег Ја"), није ништа стварно што припада реалним перцепцијама већ су све те "опште" и "нужне" (фиктивне) појмове, идеје о сталном "свету", о сталној  "личности", "моралу" или општим и нужним законима природе кроз све опште појмове, идеје нашег сазнања или одлучивања, деловања, само инстинктивно-емотивни интуитивни производи наше маште!

Машта подједнако уобличава не само све опште појмове, идеје него и фиктивно јединство личности, непроменљиву представу, идеју нашег јединственог Ја...

Та инстинктивна природа не води само нашу "слободну вољу" и све наше "слободно" одлучивање, деловање практичног ума, него чак и саму логику, производи фиктивни идентитет свести и фиктивно јединство света и све " опште и нужне узрочно последичне научне законе "природе", целокупнно сазнање, мишљење теоријског ума!

 

Хјумова тврдња да наше стално Ја није није ни једнозначно одређена непроменљива реална представа, ни тачно одређен скуп реалних представа, већ само фиктивна импресија, заснована на машти, има много слабости...

То је исто као да тврдимо да око и виђење (или ухо и чујење)... не постоје, јер се та чула не могу свести ни на једну реалну слику (или реалан звук), ни на једнозначни скуп реалних слика (или скуп звукова) јер се све те слике опажаји, имресије у нама и ван нас стално мењају!

То јест, пошто не постоји никаква реална слика са којом се може поистоветити чуло вида или само виђење или конкретан звук за чуло слуха или само чујење, а поред тога све се те несталне слике или нестални звукови (уопште чулни утисци) који настају и нестају сваки час мењају, па у нашем виђењу или чујењу нема ничег сталног (као, уосталом и у свакој другој врсти опажања), да се због тога слободно може рећи да и око, и само виђење или ухо и само чујење  не постоје?!

А по истој логици стално различитих и променљивих опaжаја, чулних дражи осталих чула (мириса, укуса, додира), на које се она не могу никако свести, нити с њима изједначити да ни  та чула не постоји ни њихови нестални опажаји?!

Или, такође, како се све наше мисли, речи, појмови, судови, закључци, идеје сваки час мењају те се ни разум ни ум не могу изједначити ни са једном конкретном мисли, речи, појмом, судом, закључком, идејом, нити а ни са тим променљивим чулним садржајима потврдити свој реалитет – да ни наш разум и ум  ни њихово нестални појмови, судови, закључци, идеје не постоје!

И на крају, како се сваки час мењају садржаји нашег Ја и све наше одлуке и жеље, па се ни само Ја ни сама воља не могу изједначити ни са једним конкретним садржајем у нама, нити са било којом конкретном одлуком или жељом, да ни наше Ја (јединство свести) ни наша властита воља (јединство личности) не постоје!

Међутим, као што се око (и само виђење) разликује од слике коју гледа, ухо од звука који чује или мирисање, кушање, додиривање од свега што се мирише, куша, додирује, и сам разум од конкретних мисли које мисли (на које се не може свести нити са њима изједначити), тако се и наше Ја и наша воља разликују од својих (конкретних) осећаја, одлука, жеља, на које се не могу свести, нити се са њима изједначити...

И као што се из чињенице, што се наши опажаји, мисли, одлуке, жеље сваки час мењају, или сама чула, разум, воља не могу свести на конкретне опажаје, мисли, одлуке, жеље, или с њима изједначити (извести из њих), не може закључити да чула, разум, воља не постоје, већ постоје пре тих конкретних садржаја, тако се исто ни из чињенице што се конкретни садржаји у нама стално мењају и властито Ја не може изједначити са конкретним садржајима наших мисли, речи, осећаја, одлука или дела, свести на њих на њих (извести из њих) или потврдити са њима свој реалитет, не може никако закључити да наша властитост не постоји, већ надопажајно постоји пре свих тих опажаја!

Ми се, свакако, можемо питати да ли су ствари баш такве какве их видимо својим чулима  (нпр. нашим чулом вида) али никако не можемо закључити, да због тога што се те слике сваки час мењају, не постоји никаква стална, јединствена основа чула вида или самог виђења...

А слично важи и за сва остала чула. Из чињенице што се: слушање, мирисање, кушање, додиривање... не могу поистоветити са било којим својим опажајем: конкретног звука или мириса, укуса, додира... никако се не може закључити да сама чула: слуха, мириса, укуса, додира не постоје!

Иако свака слика зависи и од чула вида, самог виђења и садржаја од онога што се гледа, само виђење такорећи и не зависи од тих конкретних садржаја!

Тачније, око, за гледање свега видљивог, има у светлости споља и чистој вољи унутра, ослонац у невидљивом!

Свакако да исто важи за наш слух, мирис, укус, додир, или вољу, разум, ум...

То значи да у самим сликама, импресијама (осећајима, мислима, речима, одлукама, делима), поред оног што се гледа, слуша, мирише, куша, додирује у било којој појединачности, посебности опажања не учествују само чула вида, слуха, мириса, укуса, додира (која се не могу изједначити ни са тим "реалним" опажајем, извести из њих, свести на њих), већ подразумевају старије јединство мишљења, говора, осећања, одлучивања, деловања (воље, разума, ума, свести), а по Платону, за унутрашње сагледавање умом свега са свих страна по целини ствари из унутрашње светлости највише идеје добра чак и метафизичко искуство душе (сећање, препознавање свеобухватне идеје), где се мора знати умом све, да би се чулима опажало било шта појединачно, или знало појмовима, судовима разума било шта посебно, опште!

Хјуму се правом може поставити питање: ако су сваки унутрашњи или спољашњи свет само скупови сензација који се сваки час мењају, а "стално", "суштинско целовито Ја", или "стални", "суштински целовити свет" само наша веровања, заснована на машти, а не нешто стварно, што припада "реалним перцепцијама" зашто уопште прихвата ту (само) појавну творевину (наше) маште: фиктивно јединство  (спољашњег) света или фиктивно јединство  (унутрашњег) света нас самих, нашег Ја, а не по том истинитом увиду, супротстави тој фиктивној творевини маште, одбаци тај спољашњи или унутрашњи привид, фиктивни свет?

 

БУДИЗАМ

"Свет није ништа, јер није ни по себи ни за себе". (samyutta-nikayo, xxxv, 85)

“Ако је ово, онда је и оно, ако настаје ово, настаје и оно. Ако нема овога, нема ни онога. Ако престаје ово, престаје и оно."(А. X, 10, 92)

Не постоји ни Браман (Бог, бивствовање), ни Атман (душа, сопство, дух)...

“У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“(Angutara-nikayo, IV, 45) Превод Чедомила Вељачића

 

Много пре Хјумовог скептицизма (или Кантовог сазнајно-појавног спољашњег-унутрашњег света из трансценденталне маште), Буда далеко доследније одбацује сваки унутрашњи–спољашњи привид света или свести!

Нестално унутрашње (осети, осећања, опажаји, појмови, судови, мисли, сазнање, свест, воља, одлуке), садржај добија из варљивог спољашњег (света), а све нестално спољашње (свет) се уобличава кроз такође варљиво унутрашње: кроз наша: чула, осећања, разум, ум, вољу, мишљење свест!

Сви наши нестални нагони, осети или осећаја тела и сви наши опажаји чула, или мисли, појмови, судови разума, закључци ума као и све наше вољне одлуке, дела, зависе у потпуности од варљивих садржаја спољашњег света...

А и сви варљиви садржаји спољашњег света исто тако зависе од несталних: телесних, чулних, разумских, умских унутрашњих форми наше воље или свести...

Са овим најдиректнијим тврдњама Буда, очигледно, много пре Канта (или грчких софиста, Хјума и свих ранијих и каснијих скептика далеко доследније закључује да је не само било какво сазнање, мишљење о  неком "по себи и за себе (у нама или изван нас) из тих међузависних форми-садржаја: тела и нагона (осета), чула и опажаја, разума, ума и свих  појмова, судова, закључака бепредметно, безсадржајно, него и свет и  свест и свако вољно одлучивање и деловање...

Да је било какав говор о"оностраном духовном, вечном тамо" изван "овостраног овде и сада" фиктиван... као и било каква чиста свест по себи без садржаја свести или воља по себи, властито одлучивање или деловање независна од конкретних потреба и жеља...

А  из тих међузависних спољашњих-унутрашњих форми садржаја се ништа: не сазнаје, не мисли, не говори, не одлучује, не делује....

За Канта је сваки спољашњи или унутрашњи свет изван међузависних априорних форми празних сазнајних форми: чистог разума и чистог опажаја из  трансценденталне уобразиље у јединству са слепим садржајеима, празно трансцендентално Х...

За Буду, је сваки спољашњи – унутрашњи свет из међузависних форми–садржаја: тела и нагона, ока и облика, уха и звукова, носа и мириса, језика и укуса, коже и додира, осећаја и онога што се осећа, мисли и онога о чему се мисли, речи и онога о чему се говори, воље и онога о чему се одлучује, деловања и онога што се извршава (зато што ништа од тога није по себи ни за себе), ништавност, ништа... 

А изван тих међузависних форми-садржаја ништа не постоји...

Не само да све све наше слике, звукови мириси, укуси, додири...осећаји зависе по садржају у потпуности од оног што гледамо, слушамо, миришемо, кушамо, додирујемо... осећамо а по форми од самих чула вида, слуха, мириса, укуса, додира, осећаја тела као и наше, речи, мисли, одлуке и деловања по садржини од оног о чему говоримо, што мислимо, одлучујемо, што деламо а по форми од нашег разума, ума, или воље, свести, већ свако опажање, осећање, сазнање, мишљење оног "ванпросторног, ванвременског ноуменалног оностраног духовног вечног тамо": Атмана, Брамана, Идеје.., или хипотетичке "пратвари, елемента, прабића"... од свега осећања, опажања, сазнања, мишљења просторно-временског феноменалног, променљивог, нестварног овде и сада...

И када каже: "Ако је ово, онда је и оно, ако настаје ово, настаје и оно. Ако нема овога, нема ни онога. Ако престаје ово, престаје и оно" Буда не мисли само на међузависност празних умских, разумских или чулних сазнајних форми наше свести, сазнајно-логичког Ја од свих слепих садржаја, већ и "ноуменалне" воље и свих њених "слободних" одлука, дела и од оног о чему одлучује и оног што дела, као и обрнуто, већ и сваког "вечног", "духовног" ("оностраног") света ("тамо") од привидног (овостраног) "света" (овде и сада)...

Та зависност унутрашњег привида осећаја, опажаја, мишљења, одлучивања, деловања од спољашњег привида предметности, бића и спољашњег привида предметности, бића од унутрашњег привида (воље, свести, мишљења, деловања) само шири паучинасти свет илузија који повећава бол и патњу...

Зато у потпуности одбацује сваку унутрашњи привд воље и свести који зависи од привида спољашњег света и сваки спољашњи свет које зависи од унутрашњег привида воље или свести... 

Илузије мишљења, сазнања, слободне одлучивања, деловања које зависи од илузије предметности, бића као и обрнуто, илузију предметности, бића које зависи од илузије сазнања, мишљења, слободне одлучивања, вољног деловања...

И мада са речима. “Ако је ово, онда је оно" привид "оностраног вечног тамо" душе или Бога условљава привидом овостраног"овде и сада" нашег Ја, и привидом спољашњег света, како се, опет, много више може утицати на унутрашњи привид, конструкцију, обману маште привида нагона, осећаја, воље или свести, него на спољашњи привид, космичку конструкцију, илузију света, Буда првенствено наглашава зависност спољашњег привида од унутрашњег привида...

То јест, да би се умањио утицај те спољашње илузије и на крају отпуно искључио, прво треба рашчистити са унутрашњом илузијом, варљивом творевином, грађевином маште (привидом жеље, осећаја из  воље, мишљења, свести); сасећи обману на самом извору, у дубоком корену без остатка...

Илузију унутрашњег света, од свих садржаја свести (прво свих опажаја, осећања, па па разума, ума сазнања, мишљења, свести), па на крају и илузију воље (сваког одлучивања, деловања) и онда ће се смањити и на крају нестати свака спољашња илузија предметност предмета, стварност ствари, светскости света, бивствености бића...

У потпуном утрнућу (Нирвани) свих међузависних спољашњих-унутрашњих форми-садржаја, илузија без остатка нестају сви ништавни нагони, осети, осећаји, опажаји, мисли, речи, одлуке, дела, вољс, свест који се лепе за привидни живот, биће...

"Нестанком овог (негацијом привидних израза воље, свести који се лепе за појавно, феноменално – Т .Н.) нестаје и оно (прво привидно феноменално са њим и привидно трансцендентно, ноуменално – Т. Н.)... и тако нестаје (овострано-онострани болни привид -Т.Н.) цело то гомилиште патње.“

Тим смањивањем, што је више могуће унутрашње илузије привидних нагона–осећања–сазнања–воље–одлучивања–деловања, ће на крају у потпуном утрнућу (нирвани) нагона–осећања–сазнања– воље–одлучивања–деловања ће нестати без остатка сваки спољашњи–унутрашњи привид мишљења–бића...

 

"У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“

 

ДА ЛИ ЈЕ ПОСТОЈАЊЕ ПРЕДИКАТ?

 

За метафизику је појам "бића" (бивствовања) темељни појам за сваки други појам.

За науку о језику,  то је само једна апстрактна именица изведена из неодређеног глагола "бити"; за прошло било је, садашње јесте и будуће биће...

Било да се "бити" темељи у старијем јесте,или "јесте" у старијем бити, то су, у сваком случају, исти појмови, те суд: "биће јесте" ништа не тврди, него је празна таутологија...

Наспрам субјекта "биће" (бивствовање) у суду: " Биће (бивстовање) јесте" јесте нема ништа (стварно различито, садржајно, друго) у предикату, већ се са "је" ("јесте") само понавља исти појам; једном као именица а други пут као глагол у садашњем времену!

Ипак, и неодређено глаголско "бити" и именица "биће" кроз прошло "било је" и будуће "биће", више траже садашње "јесте" за своје одређење, него садашње "јесте" именицу "биће", неодређено глаголско "бити", прошло "било је" или будуће  "биће"...

Када се тражи значење било које речи, појма или "бити" било којег "бића" или самог "бивствовања",  пита се шта та реч, појам, биће "јесте"?

Са најстаријим "је" ("јесте") један појам (субјект) у суду, или било која ствар, биће тражи везом са другим појмом (предикатом) или другом ствари, другим бићем са неким додатним садржајем, потврду свог реалитета или (ближег) истинитог одређења.

Међутим, иако се тим односом између субјекта и предиката са "је" ("јесте")  једнакошћу, истошћу два појма утемељује истинити суд знања, тај однос чак и у најпрецизнијој дефиницији индиректно претпоставља мноштво других је (јесте) веза истинитих појмова, судова нашег сазнања, мишљења, или спољашњих, унутрашњих вредности нашег осећања, одлучивања или деловања  по некој целини (спољашњег) света или целини (унутрашње) свести! 

Да је филозофија задржала митолошко–уметничко–религиозно–филозофско–научно прајединство, јако сећање, осећање из најстарије метафизике језика, данашње утемељење правно-политичке, или комуникацијско-информацијске свести из живе речи било би много јаче и целовитије...

Иако се на први поглед ту само један мање познат или непознат (ужи) појам ближе одређује (дефинише) с једним или више других познатих (ширих) појмова, како и ти други "познатији" појмови за своје одређење траже неке друге још познатије појмове, сваки појам за своје значење индиректно подразумева скоро све остале појмове, очигледно да се свака појединачна или посебна ствар, или појам, заправо, схвата по мноштву "је", "да" веза неке свеобухватне теорије или целовите идеје! 

Свако "јесте", или "није" у било којој речи, реченици или суду знања подразумева мноштво веза живе речи, говорне свести и знање неке старије целине а она даље најстарије све једно-једно-све спољашње или унутрашње јединство света или свести...

На пример, за схватање дрвета, поред корена, стабла, грана, листова... подразумева се схватање земље, воде, ваздуха, светлости... мноштво других бића, ствари мисли, осећаја, појмова, судова закључака спољашњег или унутрашњег света или свести (скоро сав живи и неживи свет).

А тако је и за сваку другу (појединачну, посебну, општу)ствар, биће, појам или, појаву...

Иако Кант тврди да је "је", "јесте" само априорни спој субјекта и предиката у једном суду знања, с којом се ужи појам подводи предикацијом под шири, тачно је, заправо, да се та праоснова везе свих веза за значење било које речи, реченице, или појма, суда, закључка сазнања увек претпоставља неку свеобухватну теорију или свеобухватну идеју по целини света и целини свести!

Свако: "Шта је ово, оно" (или какво је, колико је, у ком односу је) било која ствар, бића, па и "шта је шта је само "бити", "бивствовање" са  "је" и "да" у питању и одговору  индиректно претпоставља увек неко јединство, неко старије (целовито) је-да-н.

А  само да, је (јесте) или не (није) неко најстарије  је-да-н у основи било које мисли, речи или одлуке, дела... целовиту метафизику језика: једну исту властитост и најстарије именовање, име.

Зато по Аристотелу, истиниту веза субјекта и предиката, суштинско је, да, јесте или не, није сваког појма, суда, закључка нашег сазнања, мишљења утемељује тек Божији самоидентитет савршеног мишљење о самом мишљењу из његовог  живота по себи, вечног духовног бића...

Хегел преузима Аристотелово становиште да свако "Јесте", па и за праосновно "Ја мислим", подразумева апсолутно Ја, "Божије мислим " у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и оно о чему се мисли....

Тек апсолутни (самоодређујући, самосазнајући) појам по себи и за себе саставља све "је" ("да"), "јесте" или, "не" ("није") могуће–стварне–нужне релације, предикације Божијег самосазнања, (самомишљења)...

Међутим, Кант тврди: "Биће није реалан предикат" ... већ само копула једнога суда.“

По његовом трансцендентализму празних умских, разумских, чулних форми и слепих садржаја, није могуће никакво по себи апсолутно да, јесте (истинито сазнање)...

Праосновно: "Биће (бивствовање) је, јесте" у темељу метафизике, онтологије (још од Парменида), није по Канту никакав онтолошки предикат супстанцијалног бића или апсолутно истините мисли, мишљења, већ само априорна веза, спој празне логичке форме суда између субјекта и предиката; сазнајно-логичка релативна позиција једне појавне ствари (појма), према другој појавној ствари (појму) и која у било којем суду знања за потврду своје истинитости тражи садржаје чулних опажања...

За њега је свеподлежућа супстацијалност" само празна форма "Ја мислим" у основи све логике, филозофије, свега нашег сазнања, појавног искуства, уопште све смислености мишљења и бивствености бића...Само синтетичка праоснова чистог разума за праоснову везе субјекта и предиката да сједињује представе у појму, појмове у суду, судове у закључку...

Трансцендентална субјективност чисте форме "Ја мислим", као чиста свет о себи, самосвест (самоизвесност сопственог постојања) заједно са празним формама чисте: чулности, чистог разума, чистог ума за свако додатно сазнање о себи и о свету у потпуности зависи од слепих садржаја спољашњег и унутрашњег опажања...

И како, са друге стране, подједнако и сами слепи садржаји спољашњег и унутрашњег опажања зависе од празних сазнајних форми, све наше сазнање је само појавно, нужно сведено на оквир могућег искуства...

Поред тога су и те празне сазнајне форме (чистог разума и чисте спољашње и унутрашње чулности) условљене и између себе: чисти појмови са чистим опажајим (и обрнуто)...

А и једни и други са (праосновним синтетичким јединством) "Ја мислим."

Међутим, Кантово "чисто": Ја мислим, са празним сазнајним формама чисте: чулности, разума, ума никако није довољно за синтетичку праоснову субјективности (самосвести), а самим тим ни за било које, какво истинито изрицање (за предикативност, објективност) у појмовима, судовима сазнања...

Иако Кант тврди да је трансцендентално Ја праосновна  синтетичка основа све логике, филозофије, празно општелогичко "Ја мислим" (са свим законима, категоријама логике) већ је речено да чулност и разум и теоријски ум, уопште, све појавно сазнање, очигледно тражи синтетичко јединство старије воље и  синтетички најстарије властитости, суштински практично-морални слободни ум...

Заправо, било која, каква предикативност, атрибутивно, модусно постојање, нужно тражи неку свеподлежућу супстанцијалност, старије супстанцијално постојање...

Већ је код Парменида онтолошко утемељење, супстанцијално постојање, јестаство нужно Једног–Бића дато насупрот (пре) било каквог позиционизма једне (нужно) појавне ствари према некој другој (нужно) појавној ствари.

Он не придаје Једном–Бићу никакву предикативност, јер сви предикати (мноштва, промене, кретања било какви квалитети) припадају судовима по „позицији“, релативном мњењу, појмовима и стварима који могу да не постоје, а супстанцијално, нужно јестаство, постојање  (које не може да не постоји) само Једном–Бићу...

И скоро сва каснија метафизика подразумева (слично као код Парменида) неко логичко-онтолошко супстанцијално,нужно постојање, јестаство наспрам другостепених атрибута или, трећестепених (случајних) модуса...

Додуше то надпредикативно (надатрибутивно, надмодусно) супстанцијално постојање, нужно јестаство, се од филозофа до филозофа доста разликује...

За Талеса је то Вода, за Анаксимена Ваздух, за за Анаксимандра Бесконачно, за Парменида Једно, за Хераклита Логос вечне Ватре... за Емпедокла Елементи (Ватра, вода, земља, ваздух) и Љубав и Мржња, за Демокрита и Леукип Атоми и Празан простор, за Питагору Хармонија и Бројеви, за Платона вечне Идеје, за Аристотела Бог...

Ипак, за све њих је заједничко да се супстанцијално постојање, нужно јестаство не може изједначити са било каквом предикативношћу, исказивошћу, судом о њему на основу неког појединачног опажаја или посебног, општег појма, него се, сасвим обрнуто, свеподлежућа супстанцијалност (нужна чак и за сваку негацију а не само афирмацију) мора претпоставити за сваки појединачни опажај или посебан, општи појам, сваку релативну позицију (релацију, однос) између ствари или ближа одређења унутар саме ствари...

Зато Аристотел тврди: „Прва супстанција нити је у једном субјекту нити је атрибут једног субјекта,“ него управо „коначни субјект који више не потврђује никакав други“ (субјект).

Супстанција, дакле, није предикат (ни себе саме, ни нeког другог субјекта), него су све друге ствари (појаве, представе) њени предикати, својства а она нужно јестаство, свеподлежући субјект...

Она се не потврђује предикатима, иако јој унапред припада предикативност сваког могућег атрибута, модуса којима се описује, али тек у другостепеном, трећестепеном смислу...

Према томе, са тврдњом: "Биће није реалан предикат" Кант не доказује ништа супротно насупрот традиционјалне метафизике, него са сувишном речју: "реално" заправо изврће основни став традиционалне филозофије: "Биће није предикат" (већ свеподлежућа супстанцијалност).

Суд:  "Биће није реалан предикат" уместо (како је како би требало) "биће није предикат" него супстанција, супстанцијалност, он никако не потире супстанцијално постојање, јестаство, него само без потребе уплиће (другостепени, трећестепени) атрибутивни, модусни појам "реалног“, немогућ по себи, без неког нужно старијег супстанцијалног постојања, јестаства!

Ако шири суд: "Биће није предикат", са тим "није предикат" већ подразумева негацију сваке могуће (врсте) предикативности (па, свакако, и другостепени, трећестепени атрибут или модус "реалног"),  онда је реч "реални" ту очигледно  сувишна...

То јест, ако већ важи шири суд: "Биће није предикат"(и не може се изједначити са било каквом предикативношћу него стоји испред ње), већ свеподлежућа супстанцијалност, која прима све могуће врсте предикативности,  шта се додатно добија ужим судом: "Биће није реалан предикат"?

И када се из Кантове реченице: "Биће није реалан предикат", избаци, очигледно сувишна реч "реално" и остане суд: "биће није предикат" (које никад није ни било предикативност, него старија супстанцијалност), то је сада један тачан (сасвим уобичајен) суд традиционалне метафизике који тврди потпуно супротно од онога што је он хтео да докаже!

Да свака предикативност (па и предикативност реалног), уопште, било која, каква атрибутивност, акциденталност за своје значење и постојање тражи старију супстанцијалност, над предикативно, над атрибутивно, над модусно  (по себи и за себе) супстанцијално постојање,  нужно јестаство.

Предикативност, акциденталност из било којег посредног појма разума на основу непосредног опажаја чула, свакако, више тражи субјективност и супстанцијалност, него обрнуто, како то овде претпоставља Кантово варљиво закључивање, заснованом на једној сувишној речи, коју додаје исправном суду традиционалне филозофије: да субјекат више зависи од својих предиката, супстанција од својих атрибута, модуса!

Када каже: "Биће није реалан предикат", јер се његово постојање, јестаство не може потврдити "реалним" предикатом (спољашњим опажајем), он тражи унапред нешто немогуће: да се супстанција (супстанцијално, напредикативно, над атрибутивно, над модусно, нужно постојање, јестаство) потврди предикатима, атрибутима, модусима, иако је, заправо нужно сасвим обрнуто: да предикати, атрибути, модуси постоје или се схватају тек по најстаријем субјекту, старијој супстанцији!

У чулном опажају нешто је са једне стране: топло, суво, тешко, слатко... а са друге друге стране: хладно, влажно, лако, горко...

Не само да тај "реални" предикат", с којим један појам потврђује своје постојање и одређење спољашњим опажајем из неке слике, звуке, мириса, укуса, додира... за тај релативан однос једне према другој ствари претпоставља даље неке друге,  треће... ствари, над односну, надрелациону, супстанцијалну страну ствари, него и неку надопажајну, надпојмовну субјективност, чији су то опажаји, појмови...

Према томе, без супстанцијалне субјективности нас самих, или супстанцијалне стране ствари никако се не може говорити о било каквој предикативности или "реалности" по себи...

Само оно што у свакој промени истрајава, не пада, пропада, заувек остаје, стаје, врсто стоји – првостепено (првобивствено) супстанцијално постоји...

А оно што пада, не стаје, не стоји, пролази, нестаје, престаје – не постоји, или постоји тек у другостепеном смислу (атрибутивно, модусно, другобивствено)...

Свакако да је то супстанцијално постојање, јестаство (што нужно јесте, постоји) старије од свих својих појединачних, посебних, општих (категоријалних) одређења: шта је, колико је, зашто је, какво је нешто (по квалитету, квантитету, релацији, модалитету ...).

Супстанцијално постојање, јестаство не може се докучити појмом или опажајем а ни њиховим јединством, уопште, по било по каквој предикативности, него је управо обрнуто: свака чулна реалност или разумска, умска модусна или атрибутивна предикативност, објективност било којег, каквог појма, суда, закључка нашег сазнања, искуства (која код њега нужно зависи спољашњег, унутрашњег опажања) заправо тражи над модусну, над атрибутивну субјективност, супстанцијално јестаство (пре појавне разлике спољашњег, унутрашњег)...

Супстанцијално постојање (које не може да не постоји) не може се никако потврђивати нашим опажајима, мислима (који и те како могу да не постоје), већ је то нужно потојање, јестаство надопажајно, надмислено...

По Канту чак и суд: "Бог постоји, јесте" као и сваки други изван оквира нашег могућег искуства, нема "реалне" предикате, потврду спољашњег опажаја...

Међутим, многи су управо на одбацивању "реалних" предиката (спољашњих опажаја наших чула), утемељивали Божије (над предикативно, над атрибутивно), супстанцијално постојање, јестаство (по себи за себе).

За Спинозу је, по принципу omnis determinatio est negatio (свако одређење је нека негација, ограничење) свако одређење Бога могуће само атрибутивно, модусно, иначе је то антропоморфизам, а не супстанцијална  (са  свих логичко-онтолошких страна) апсолутна афирмативност, Божија са свих логичко-онолошких страна бесконачна бесконачност, нужно постојање, јестаство.

У апофатичком богословљу за Бога се само може рећи да (надсазнајно, надбивствено апсолутно) јесте...

Бог је (над опажајно, над мислено, над сазнајно, над бивствено...) над атрибутивно јестаство и његова суштина се не може докучити никаквом предикативношћу појединачног опажаја, посебног, општег појма нити целовите идеје...

 

СУПСТАНЦИЈА И ПРЕДИКАТИ

 

Анселмо Кентерберијски у свом онтолошком доказу (кога прихвата и Декарт) тврди да већ из постојања савршеног појма Бога у нашем уму, нашој свести, мишљењу, следи нужно да Бог постоји, јесте...

А Кант тај доказ критикује, као да је то првостепени (најбољи, најсавршенији) онтолошки доказ, иако постоје многи бољи докази најнужнијег супстанцијалног постојања: Једног–Бића код Парменида, све-једног–једног свега Логоса ватре код Хераклита, духовног Νοϋς-а код Анаксагоре, а поготову квалитативног безмерја највише Идеје добра (идеје свих идеја) код Платона или савршене сврхе свих сврха, вечне форме свих форми, Божијег савршеног духовног бића код Аристотела, као покретача сваке сврхе, сваке форме од њене могућности ка њеној стварности ... или у новијој филозофији једне са сих страна бесконачне бесконачности  супстанције–Бога код Спинозе... према којима Анселмов или Декартов онтолошки доказ скоро да и нису доказ!

Поготово је недопустиво да притом уопште не дефинише шта је за њега постојање, јестаство у првостепеном смислу, које суштински остаје, стаје, стоји, супстанцијално постоји?!

Онтолошки докази тих филозофа не почивају на замишљању било које (одређене) ствари, или појма – која може да постоји, или не постоји, по садржајима нашег, или нечијег опажања или мишљења (без обзира да ли чула зависе од разума, или разум од чула) – него сви јасно разликују најнужније, супстанцијално по себи постојање (које не може да не постоји) и свако друго: модусно, односно, релационо, позиционо постојање по другом, према другом (разума који зависи од опажања или опажаја који зависи од разума) које може да не постоји...

Аристотел јасно разликују најнужнију вечну духовну стварност, Божије истинито мишљење о самом мишљењу, као вечну сврху свих сврха, најсавршенији облик свих облика, који је покретач сваке сврхе, сваког облика од њене могућности као њеној стварности, од само могућности материје, или Спиноза, бесконачну бесконачност Бога–супстанције, од његових бесконачних суштина(атрибута) или коначних стања (модуса).

Само супстанцијално постојање (које не може да не постоји) може утемељити постојање које може да не постоји, а никако, као у Кантовом примеру са талирима, да се унапред тражи нешто немогуће: да се супстанцијално постојање (које не може да не постоји) потврђује појединачним опажајима чула, или посебним, општим појмовима, судовима разума, изведених из њих (који могу да не постоје)!

Заправо, целокупно Кантово трансцендентално становиште је од почетка противуречно.

Са једне стране за потврду постојања било које ствари, бића или реалитета једног појма тражи поред појма и опажаје чула, и за основну тврдњу своје филозофије узима да је све наше сазнање, мишљење празно без опажаја чула, па чак и у јединству са опажајима чула само појавно.

Са друге, наше несумњиво постојање потврђује већ из празног " Ја мислим (без садржаја опажања), јер је, свакако, свестан да у нашим опажајима, који се сваки час мењају, нема ничега у шта се не може сумњати!?

Међутим, несумњиво постојање наше самоочигледне властитости, пре сваког позиционог (релационог, односног) сазнајно-логичког (појма, суда, закључка) по: квалитету, квантитету или модалитету, није утемељено само надопажајно, него и надсазнајно, надмислено и насуштаствено!

И као што су, пре било каквог појма или опажаја свако (сазнајно-логичко) је и да претпоставља неко старије (метафизичко) је-да-н, а свако један једну наопажајну, надмислену самоочигледну властитост (из које тек знамо не само свако један или постојање нас самих,  наше физичко и духовно самоочигледно јестаство, спољашње и унутрашње постојање, него било које, какво друго постојање, јестаство ), тако исто, пре пре сваког (релационог, односног) сазнајно-логичког квалитета, квантитета, модалитета, Божија надопажајна, надмислена (надсазнајна насуштаствена)  вечно иста властитост, утемељује јестаство спољашњег и унутрашњег света.

Како ће се из створеног нечег (само односа било које, какве  појединачне, посебне или опште ствари према било којој другој појединачној, општој или посебној ствари) потврдити не само створено све (целина ствари), него оно надбивствено стварајуће пре (међузависног мишљења-бића) створеног свега, неизмерно више него створено све?!

Више траже појединачни опажаји чула или посебни, општи појмови, судови разума за своје постојање, опажање и сазнање целовите закључке ума, него обрнуто.

Не може се све (целовита идеја) потврђивати односом са нечим; само својом сенком у опажају, или  копијом (обрисом, одразом, огледалом) у појму...

За релативан квалитет, релацију или модалитет по односу једне ствари према другој ствари (које могу да не постоје), мора постојати апсолутни квалитет, релација и модалитет  (вечних идеја по себи), који не могу да не постоје...

Зато Платон, много пре Канта, сасвим обрнуто тврди да много пре појединачни нестални опажаји чула (чулни квалитети као сенке бића), или њихове суштине кроз посебне, опште појмове судове разума (као копије бића) траже за своје постојање, опажање, поимање, разумевање... старије биће по себи, целовите идеје, а све идеје за постојање и сазнање своје вечне суштине надсуштаствену, надсазнајну идеју свих идеја, највишу идеју добра, него обратно... надсазнајна, надсуштаствена највиша идеја добра све друге идеје, или било која вечна (целовита) идеја делимичне обрисе у посебним, општим појмовима, судовима разума или несталне сенке у појединачним опажајима чула...

Иза сенке (саме) ствари, бића у појединачним опажајима чула, или њене посебне, опште копије у појмовима разума (која могу и да не постоје), стоје по целини ума, "сама ствар": вечно биће натчулне идеје (које не може да не постоји).

А у основи сазнања и нужног постојања вечних суштина свих натчулних идеја, најнужнија надсазнајна, надсуштаствена идеја свих идеја, као Бог за идеје, највиша идеја добра, која утемељује све вечне идеје,  као све вечне идеја своје  копије.

Аристотел, такође, тврди да је Божије мишљења о самом мишљењу, као најнужнија духовна стварност (која не може да не постоји) наспрам само могућности материје, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха вечног живота по себи, непокретни покретач сваког обличја, сврхе, кретања, постојања коначног живота, природног бића (које може да не постоји) од његове могућности ка ка његовој стварности...

Тачније, да би постојала могућност било каквог облика, сврховитог кретања природног живота, бића, мора постојати савршени умски облик свих облика, сврха свих сврха, савршеног мишљења о самом мишљењу, истоветна са савршеном делатношћу, делом Божијег вечног живота по себи, најстварнијег духовног бића које нужно јесте, постоји.

За могућност било којег, каквог релативног (људског) мишљења, сазнања које може и да не постоји, потребно је (Божије) вечно духовно постојање (апсолутно самомишљење, самосазнање које не може да не постоји).

Сваки просторно-временско материјални несавршени коначни живот по могућности, тражи вечни, савршени живот по себи, по најнужнијој духовној стварности.

У суштини, да би по могућности материје могла да постоји било која, каква појединачнa, посебнa делимична стварност, сврха, обличје (која може да не постоји), мора постојати вечна духовна стварност, Божије савршено обличје, као сврха свих сврха (која не може да не постоји).

Спиноза у великој мери понавља Парменидов, Аристотелов... доказ нужног постојања Једног–Бића; супстанцијалног постојања Бога (пре сваког другог атрибутивног, модусног постојања).

Не само да Божија суштина нужно садржи постојање, него је то управо најнужније са свих страна бесконачно постојање сама суштина Бога!

Пре било чега коначног, што може да не постоји, је са свих страна бесконачна бесконачност, Бог који не може да не постоји, који узрокује своју суштину и своје постојање.

Божију са свих страна бесконачну бесконачност која не може да не постоји не дотиче "да ли су златни талири замишљени или стварни, ни било која  ствар, или идеја савршеног–несавршеног која може да постоји и не постоји.

За Талеса је супстанцијално постојање Вода, за Анаксимена Ваздух, за Емпедокла Ватра, Вода, Земља, Ваздух и Љубав и Мржња, за Анаксимандра Бесконачно, за Парменида Једно–Биће, за Демокрита и Леукипа Атоми и празан простор, за Анаксагору Νοϋς (разум, ум, дух) и бесконачно мноштво семена, за Питагору Бројеви и њихове Хармоније... За Платона Идеја, за Аристотела Бог...

 

ЛОГИЧКА И ОНТОЛОШКА НУЖНОСТ

 

Шелинг каже да се од "појма онога што јест" може доћи само до појма нужно егзистирајућег бића, али не и до појма Бога,“ јер се  Бог и "нужно егзистирајуће биће" не могу изједначити.

Међутим,  он уопште не каже шта је за њега сама нужност у првостепеном смислу (логички или онтолошки)?

Ако је посматра сазнајно-логички: како утемељује ту сазнајно-логичку нужност општих и нужних појмова, судова, закључака мишљења?

А ако пре сазнајно-логичке нужности претпоставља онтолошку нужност, како утемељује ту почетну предсазнајну, предлогичку: онтолошку нужност (бивствовања), теолошку (Бога), филозофску (апсолутног духа, идеје), уметничку (стварајуће слободе)  која води на крају најнужнијем нужном бићу (Богу), које не може да не постоји?

Кант, нпр. категорије модалитета: могућности, стварности и нужности (као уосталом, и било којих друге категорије: квалитета, квантитета и релације), као празне априорне логичке форме утемељује трансцендентално, и тврди: „Услови могућности искуства уопште [априорни опажаји простора и времена, као чисте чулне форме спољашњег и унутрашњег] су у исто време и услови могућности предмета искуства.

За Парменида је нужно само једно–биће...

За Хераклита микро-макрокосмичко све-једно–једно-све држи повезује најнужнији логос вечне ватре.

За Платона, све појединачне опажаје и посебне, опште појмова разума, целовита идеје ума, а све вечне идеје најнужнија (надсазнајна, надсуштаствена) идеја свих идеја, највиша идеја добра.

За Аристотела, Божији вечни духовни живот по себи савршеног мишљења о самом мишљењу.

Аристотел и Спиноза касније, очигледно, не утемељују Бога нужним постојањем, него сваку логичку, или онтолошку могућост, стварност, нужност (атрибута и модуса), најнужнијим Богом!

Иако је Аристотел одредио Бога као највише мишљење о самом мишљењу, Бог за њега никако није само мишљење, нити је Божије самосазнање, самомишљење исто што највише људско највише сазнање, мишљење, као код Хегела касније, где су у апсолутној идеји, као свеобухватној филозофији све филозофије, знању свег сазнања, мишљењу свег мишљења  обједињене на крају не само све филозофије, него чак изједначено сазнајно-логичко и онтолошко, онај што сазнаје, мисли, оно што се сазнаје, мисли и само сазнање, мишљење...

Аристотел никако не изводи из појма Бога његово постојање (егзистенцију), него свако могуће, стварно, нужно сазнање или постојање (могућност било којег, каквог облика, сврхе, кретања) природног живота, материјалног бића из најнужнијег облика свих облика, сврхе свих сврха, покретача свих кретања, Божијег вечног живота по себи, најстварнијег духовног бића!

По Спинози, Божије мишљење је само један од бесконачних Божијих атрибута Богасупстанција (са бесконачно бесконачних атрибута) за коју се не може ни замислити да не постоји...

За Хегела су: могућност, стварност, нужност сваког бића и самог бивствовања утемељени у дијалектичкој нужности субјективно-објективног појма по себи и за себе: у Божијем апсолутно истинитом самосазнању, самомишљењу...

Зато и каже: Аристотел „не тврди да је једино мишљење истина, да је све мисао; већ он тврди да је мишљење оно што је прво, најснажније, најдостојније поштовања, ми међутим кажемо да мисао као оно што се понаша, према самом себи  ј е  с  т  е,  да је истина.“

То јест, Хегел просторно-временско-материјалну другобивствену природу, историју схвата кроз логичку нужност апсолутног појма, идеје, све модусе, атрибуте природе, историје кроз једино супстанцијално апсолутно самосазнање, Божије самомишљење а Аристотел и сазнајно-логичку и природну или историјску могућност, стварност, нужност сваког живота или бића утемељује кроз онтолошку нужност прве супстанције, најнужнијег духовног живота по себи, Божијег вечног бића.

У теологији, Божије јестаство није дато из условљеног мишљења–бића, већ је надмислено и надбивствено...

И онтолошка нужност (било којег, каквог могућег, стварног) бића или самог бивствовања, као и сазнајно логичка (било којег, каквог појма, суда, закључка мишљења), тражи најнужнију надбивствену, надсазнајну Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу.

 

О ОНТОЛОШКОМ ДОКАЗУ

 

Свети Анселмо тврди: ако је најсавршеније, најузвишеније биће (Бог од кога се не може замислити ништа узвишеније, савршеније) присутно као представа, појам, идеја у нашем: мишљењу, осећању, уму, души, духу – такво биће нужно постоји!

Декарт, касније, усавршава тај доказ: несавршено, коначно биће (човека) не може по себи (из себе) имати идеју најсавршенијег, најузвишенијег, бесконачног бића Бога. 

Како ће несавршено, коначно биће измислити најсавршеније, најузвишеније бесконачно биће?

Идеју најсавршенијег, најузвишенијег, бесконачног бића (Бога) несавршено, коначно биће може добити само од најсавршенијег, најузвишенијег бесконачног бића!

Према томе, већ из постојања идеје најсавршенијег, најузвишенијег бесконачног бића Бога у нашем уму, души, духу, следи нужно да такво биће постоји!

Оба доказа претпостављају појмове: савршеног, бесконачног, постојања... без суштинског утемељења.

У Светом писму, савршено, по највишој сврси с врха, свршеног у коначном настајању, завршном постајању, свему створеном постојању не само да није суштина, него чак ни атрибут Бога, него само створених ствари, бића.

Тако је човек, као круна стварања, најсавршеније створено биће на земљи.

Међутим, већ је у књизи Постања је старије добро пре завршеног постајања, постојања мера сваког спољашњег и унутрашњег створеног савршенства из Божијег безмерја!

“И видје Бог да је добро...“  

И код Платона, касније, највиша идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за све друге идеје, тек утемељује идеалну суштину, савршенство свих вечних идеја.

Било шта савршено, узвишено (најсавршеније, најузвишеније), свеједно да ли у чулној или натчулној стварности (вечне идеје), за своје схватање и постојање тражи (надбивственог, надсазнајног) Бога, или (надбивствену, надсазнајну) идеју добра.

Бог кроз највише добро утемељују најсавршеније и најузвишеније, а не најсавршеније и најузвишеније Бога и највише добро!

Без Бога или највише идеје добра не само да не могу постојати или сазнавати (опажати или поимати) чулне или разумске ствари, него ни постојати ни сазнавати вечне идеје, а никако обрнуто (као у Анселмовом или Декартовом доказивању), где се из најсавршеније, најузвишеније: представе, појма, идеје Бога у нашем уму, души, духу, закључује о његовом нужном постојању...

Не само да се Божије вечно постојање не доказује опажајима или мислима (који могу да не постоје), него без апсолутне воље и стварајуће слободе (надопажајног, надмисленог, надсазнајног, надбивственог) Бога ни опажајност опажаја, ни смисленост мисли, ни сазнатљивост сазнања, ни постојаност постојања, ни бивственост бивствовања  – немају утемељење!

Аристотел савршено сагледава из Божијег духовног живота по себи, вечног мишљења о самом мишљењу, као савршене форме свих форми, сврхе свих сврха, наспрам само могућности материје

Сваку могућу могућност (материје) и форме коначног, природног бића које се рађа и умире утемељује најнужнија стварност вечног живота по себи, Божијег духовног бића.

Вечно мишљења о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и оно што се мисли као савршена сврхе свих сврха, форма свих форми покреће сваки облик, сврху коначног, природног живота, бића од његове могућности ка његовој стварности. 

 

О КАНТОВОЈ  КРИТИЦИ ОНТОЛОШКОГ ДОКАЗА 

 

Кант тврди да се из представе, појма, идеје "савршеног" бића у нашем уму, души, духу не може никако закључити да такво биће нужно и постоји...

Чувен је његов пример "да сто замишљених и стварних талира нису исто".

То што човек може замислити сто талира, не значи да их стварно има".Појам свој реалитет потврђује тек садржајима опажања.

Ако уз појам "савршеног бића" нема опажаја тог савршеног бића, додатак „савршено“ уз биће, по њему, ништа суштински не додаје његовом стварном постојању...

На први поглед изгледа да је његово доказивање беспрекорно, а заправо је његов критицизам недоследан, јер ни његови првостепени појмови реалитета  и постојања немају суштинско утемељење.

Са једне стране, Кант реалитет било које ствари потврђује из спољашњих опажаја (из којих разликује “стварне од замишљених талира“) и "све наше унутрашње искуство условљава спољашњим искуством", а са друге, потпуно некритички, реалитет нас самих (самоизвесност нашег постојања) потврђује већ из мишљења (не тражи потврду опажаја)!

[...] У синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање“.

Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Превод Николе Поповића,  Напомена, стр 116.

Иако никакви ближи и даљи предикати, атрибути нашег бића не исцрпљују нашу суштину, нити тo сазнајно-логичко појмовно-опажајно пojaвнo јединство захвата, обухвата исказивањем тај надопажајни реалитет, и поред тога свака ствар или појам за потврду своје истинитости или свог реалитета нужно тражи и опажај, Кант опет наше несумњиво постојање потврђује већ из празног "Ја мислим", без потврде (спољашњег или унутрашњег) опажаја!

Са друге стране, за потврду Божијег постојања (пре било створене ствари, бића, свега духовног и физичког света) тражи, као за било коју другу ствар или појам, ни мање ни више него потврду спољашњег опажаја!

Како ће  надмисленог, надбивственог стварајућег Бога (који ex nihilo ствара све мишљење и све биће), потврђивати било које, каквo опажање (које зависи од мишљења) или мишљење (које зависи од опажања) створеног бића, било које, какво мишљење које зависи од бивствовања или бивствовање које зависи од мишљења!?

Бог, свакако, не може бити неки део чулне стварности захваћене од конкретног опажања...

Види се дрво, кућа, камен.. осећа тежина, температура, глад, жеђ... а не опажа само "постоји", "јесте".

Такође, очи  не чују, уши не виде,него као и сва остала чула опажају само један део стварности...

С којим ћемо "чулом" опажати "све"; целину спољашњег  и унутрашњег (света или свести)?

Како ће стварајућег Бога пре све творевине (који ex nihilo ствара све мишљење и све биће), потврђивати било које, каквo опажање или мишљење створеног бића (мишљење које зависи од мишљења или мишљење које зависи од опажања)!?

Било какво "све" спољашњег или унутрашњег (света или свести) може се опажати само неким хипотетичким сведимензионалним чулом (које би сажимало, обухватало у себи сва чула) или са унутрашњим видом знања целовито  сагледавало све са свих страна са неким најстаријим умним јединством.

Ми чак имамо проблем да сагледамо видљиву целину доступну могућим опажајима чула (појачану разноврсним инструментима), а камоли невидљиво "све" (спољашњег света) или невидљиво "све" (унутрашњег света) нас самих!

 

ДЕКАРТ 

 

Декарт каже да се може сумњати да било шта доступно нашим конкетним опажајима, мислима постоји, јесте, али „[..] никако да.. ја сам који мислим не будем нешто.“ (Декарт, друга медитација).

Да је само најизвеснијим чином мишљења потврђено наше несумњиво постојање...

И зато је тај његов захтев да се из самоизвесног egа cogitа све наше сазнање, мишљење утемељи на потпуно једноставним и очигледним идејама, из којих би се објасниле све сложене, нејасне, претеча модерног рационализма...

 

САМО СУШТИНСКО МИШЉЕЊЕ ПОТВРУЈЕ ПОСТОЈАЊЕ

 

Када се мало боље испита Декартово cogito, ergo, sum (мислим, дакле, постојим, јесам), види се да тај став уопште није заснован на некој потпуно јасној и разговетној идеји у коју се не може сумњати!

Ако су те мисли везане за несталне чулне садржаје не види се нужност да се каже: (ја) "мислим" (па зато), знам (сигурно постојим), јесам, а не и подједнако и (ја) гледам, слушам, осећам, радим, једем, пијем, седим,  ходам... па исто тако постојим (јесам)...

Ако су садржаји наших мисли само варљиве чулне слике, представе (у које се и те како може сумњати), како ће такво мишљење потврдити наше несумњиво постојање!?

Човек се често одриче „својих“ површних или погрешних мисли и осећања када су га наводиле или га наводе на погрешна одлуке, дела...

Такође, не мисли сваког трена, а сваког трена постоји, јесте (чак и у сну када нема свест), те се из простог чина мишљења не може никако закључити да постоје ни саме мисли ни онај који мисли...

Само када се зна шта мисли тај који мисли, и када се схвати суштина не само те конкретне мисли него и у чему се само мишљење разликује од несталних опажаја чула, то самоизвесно мишљење (када се дуго, с трудом мисли и нешто вредно смисли, сазна несумњива истина) те суштинске мисли ће потврдити наше сигурно постојање,  иначе тај став не значи ништа...

Када, Платон, након сенки почетних чулних опажаја и даљих копија појмова разума дијалектиком појма тражи у својим дијалозима вечну суштину: лепоте, правичности, умерености, мудрости, храбрости или доказе о бесмртности душе, он суштинским мислима тек из завршног умног разматрања проналази оно што остаје, стаје, стоји, заувек, нужно постоји... целовиту идеју као вечну суштину, истину  мишљења...

Ако Кант самоизвесност сопственог постојања потврђује већ из „Ја мислим“, зашто онда и самоизвесност Божијег духовног постојања (пре све творевине, па самим тим и пре сваког сваког опажаја), не би још пре утемељио већ из мишљења, и то, као, апсолутног постојања, из апсолутног „Ја мислим“, мишљења у апсолутом јединству  форме и садржине, које зна истину, себе сам, како већ доказује Аристотел, или касније Хегел?

За Аристотела само Божије мишљење о самом мишљењу вечном истином  потврђује несумњиво постојање Божијег савршеног духовног бића.

Мишљење је самоизвесно само када је вечном истином Божије мисли (о самој мисли) једно са Божијим вечним животом, савршеним духовним бићем...

За Хегела, мишљење тек у задњем степену, апсолутном формом–садржином Божије мисли о самом мисли достиже истину апсолутне идеје, суштински различиту од несталних чулних опажаја, представа, свих чињеница просторно-временске-материјалне појавне природе, историје.

 

ДЕКАРТОВ COGITO ERGO SUM И КАНТОВО ЈА МИСЛИМ

 

Иако у својој Критици чистог ума (наспрам Декарта) тврди: „Наше унутрашње искуство, које је по Картезијусу несумљиво, је могуће само под претпоставком спољашњег искуства", Кант у утемељењу најстарије синтетичке основе „Ја мислим“ (пре све: логике, филозофије, свег појавног сазнања, искуства) опет каже:„У синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити као ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање" .

И када предопажајну, надопажајну самоизвесност нашег постојање потврђује већ из простог чина мишљења (без садржаја спољашњег опажања) он, очигледно, некритички понавља Декартов cogito...

Међутим, како ће се празно мишљење (које је код њега само посредна представа о самој представи)  потврдити било коју, какву истину (па чак и просновно "Ја мислим"), без опажаја чула?

 

САМО ЈЕДНА НАДСАЗНАЈНА И НАДСУШТАСТВЕНА ВЛАСТИТОСТ УТЕМЕЉУЈЕ НАШЕ САМОИЗВЕСНО ПОСТОЈАЊЕ

 

Да ли Декарт мишљењем по себи утемељује наше (и касније било које друго) постојање, или мишљењем само потврђује наше (предмислено, надмислено) старије постојање?

Иако на први поглед изгледа да Декарт и Кант Доказују да само наше самочигледно мишљења потврђују наше несумњиво постојање, тачно је, заправо, сасвим обрнуто: да наше „самоизвесно мишљење“ у потпуности подразумева оно што треба да докаже  – наше  старије надопажајно и надмислено несумњиво постојање!

Када се из наших конкретног мишљења тврди да нужно постоји онај који мисли, то је једна ствар, а када се независно од садржаја конкретних мисли из простог чина мишљења закључује да сама мисао не може постојати без нашег самочигледног самопостојања (онога који не мора уопште нужно да мисли и чије се постојање не може изједначити са празном формом или варљивом садржином мишљења), то је сасвим друга ствар!

Самим тим што Декарт каже да се може сумњати у све наше опажаје и конкретне мисли, које, свакако, зависе од тих садржаја, а не и у постојање онога који мисли, очигледно да он наше постојање не изводи из варљивих опажаја ни из конкретних мисли (чији садржаји зависе од варљивих опажаја), "самоочигледном интуицијом духа" већ из простог чина мишљења закључује о нашем несумњивом: предопажајном, предмисленом (надопажајном, надмисленом) старијем постојању!

То јест, иако на први поглед изгледа да то "мислим, дакле постојим, јесам", независно од опажања и садржаја конкретних мисли потврђује наше несумњиво постојање, тачно је, заправо, да тај прости чин мишљења не доказује наше саоочигледно постојање, нити је наше мишљење то несумњиво постојање, већ да из тог простог чина мишљења само закључи о неком старијем надопажајном, надмисленом, пре (независно) од опажаја и конкретних мисли (који зависе од опажаја) несумњивом постојању онога који опажа, сазнаје, мисли;  коме опажање, сазнање, мишљење само припада као својство!

Е сад, какво је то несумњиво (пре сваког опажаја, конкретног сазнања, мишљења), наше супстанцијално постојање (о коме прости чин мишљење само закључује) и коме као својства припадају све наше сазнање, мишљење, одлучивање и деловање!?

Као што се конкретна мисао по својој садржини не може може одвојити од садржаја чулности тако по својој форми празног („мислим“) ни разум, све сазнање, мишљење од прасинтетичке Ја=Ја (надмислене, надсазнајне) властитости, старије од сазнања, мишљења, несводиве на сазнање, мишљење...

Да предмислено (надмислено) самоочигледно постојање није различито од простог чина мишљења, зашто би се уопште из самоизвесног чина мишљења закључивало о (свакако другачијем од мишљења) – постојању?

Једино самочигледна синтетички најстарија властитост у нама, што остаје у свакој промени, стаје, стоји, предмислено, предсазнајно (надмислено, надсазнајно) постоји, има свест о свом и сваком другом постојању (уопште), па и постојању сваког нашег опажања, сазнања или мишљења!

И само зато што једна самоочигледна и непоновљива иста властитост надсазнајно, надмислено несумњиво постоји, може да мисли, сазнаје, одлучује, дела: гледа, слуша, говори, осећа, ради, жели,  једе, пије, спава… а никако да постоји, јесте зато што сазнаје, мисли!

Према томе, човек никако није свестан себе, да постоји, јесте из праосновног "Ја мислим", већ из самоочигледног самоидентитета једне исте властитости што у свакој промени остаје, стаје, стоји, надсазнајно, надмислено надсуштаствено постоји, има свест о својој (и свакој) спољашњој или унутрашњој постојаности постојања сваке ствари, бића и сваке мисли, речи, одлуке, дела!

 

МИСЛИМ, ДАКЛЕ, ПОСТОЈИМ И ВЕЧНО ПОСТОЈАЊЕ ДУШЕ

 

Не ради се о томе да мишљење потврди наше чулно, телесно постојање, које не доводе у питање ни умни филозофи, а камоли здраворазумски људи, него с обзиром да сваки видљиви, телесни човек стари и након неког времена умире и његово тело нестаје пред нашим очима (као и свака друга телесна ствар или биће)... губи сваку неспосредну везу са живима, суштинско питање је да ли се има право човеку (као и било којој телесној, видљивој ствари која настаје и нестаје пред нашим чулима) суштински приписивати постојање?

Или, ипак, сваки човек, по некој старијој духовној суштини иза несталног чулног, телесног постојања остаје и даље жив, опстаје, стаје, стоји, невидљивом душом суштински и даље вечно постоји?

Платон, нпр. мисли да иза сваке променљиве настајуће, нестајуће телесне или чулне ствари (само сенке идеје) или њеног општег и нужног појма (само копије идеје), несумњиво постоји  сама целовита ствар, вечна идеја ... 

И као што иза настајуће, нестајуће чулне, телесне ствари постоји вечна идеја, тако иза човекових променљивих осећаја, жеља настајућег-нестајућег тела или мисли, одлука, дела смртне чулне и разумске душе (само сенке или копије духовног живота) пре и за време и након смрти његовог физичког (чулног, разумског) живота, живи вечна умна душа која види (зна) савршене идеје ...

И у складу са тим, "мислим, дакле, постојим" има смисла само када суштинско мишљење иза варљивих жеља тела, пролазних опажаја чула или општих појмова, судова смртне чулне или разумске душе, целовитим сведочи дијалектиком идеја вечном дела душе, целовитим закључцима ума једино истинито духовно постојање ...

Према томе, став "мислим, дакле постојим" код традиционалних филозофа има смисла само по суштинском (једино могућем доследном) мишљењу дубоко разложне истине, када из вечно живог духа потврђује вечну душу не само у темељу сваког осећања живог тела и опажаја чула него и појмова, судова, закључака разума, ума, свега нашег свесног сазнања, мишљења, одлучивања, деловања...

Са ставом "Ја могу у све да сумњам, али никако да и ја који мислим, сумњам, постојим", где се из простог "мислим" (без суштинског садржаја мишљења, суштине мишљења) не зна ни само Ја, ни  само мишљење, ни само постојање, Декарт још не доказује чак ни да уопште мисли (а не  да су то само посредне представе чула несталног сећања, замишљања без икаквог нужног постојања) а камоли само Ја и само постојање!

На пример, када неко каже "мислим", дакле, постојим, ти га даље питаш: Шта ти значи то " мислим"? Или: Шта мислиш (који је садржај твог мишљења)?

Ако он, нпр. каже: па мислим како идем на пут, или да копам башту (или било шта  друго по садржају чула)...

Ти му онда кажеш да се те његове "мисли" суштински не разликују од несталних опажаја чула... да су само посредне представе, које, као као и било које непосредне, немају никаквог нужног постојања...

Само ако суштинско мишљење сазнаје несумњиву истину што заувек остаје, стаје, стоји, па зато постоји (као што покушава Платон не само не само у Федону, са доказима о бесмртности душе, него у свим својим дијалозима), и скоро сваки други прави филозоф, оно ће потврдити суштинско постојање и нас самих (вечне душе иза пропадљивог тела) или вечне идеје (суштине било које ствари, бића) иза њене чулне или физичке сенке или разумске копије...

Иако не зна за објаву откривеног Бога, Платону 2000 година пре Декарт,  не пада на памет да из простог мишљења (чији садржаја у потпуност зависе од несталних опажаја чула и варљивих жеља тела), потврђује несумњиво постојање себе ни било оје друге ствари (као ни многим другим филозофима пре и после њега), већ јасно увиђа да само суштинско мишљење, које метафизичким сећањем умне душе сазнаје целовиту истину, потврђује оно несумњиво постојање: вечне идеје иза сваке пролазне ствари бића и вечне душе иза несталних чулних опажаја, пролазног тела...

Слично као што само истинито мишљења, које достиже целовите идеје, потврђује за Платона несумњиво, вечно постојање, тако и за Аристотела, само Божије мишљења о самом мишљењу (које потпуно зна истину), која као савршена форма свих форми, сврха свих сврха покреће сваку сврхи, сваки облик од његове могућности ка његовој стварности, сведочи најнужније Божије вечно духовно постојање и свако друго могуће пролазно просторно-временско-материјално коначно природно постојање...

То његово доказивање касније преузима и Хегел, који тек из Божијег "мислим, апсолутно знам истину, потврђује прво првобивствено Божије вечно духовно постојање и свако друго просторно-временско-материјално другобивствено (настајуће-нестајуће) природно постојање...

А просто "мислим" из несталних опажаја чула и  варљивих жеља тела не потврђује чак ни да је то сама мисао, а камоли само Ја или несумњиво постојање нас самих или било које ствари, бића ...

Ни Кант не види да се само из над сазнајне чисте воље душе и једне над мислене властитости суштинског практично-моралног слободног ума може утемељити сазнајно Ја мислим, општи и нужни појмови, судови, закључци сазнајно-теоријског ума...

Не сведочи свест, мишљење старију душу, него не само над чулна, над сазнајна него и над мислена, над свесна душа сведочи  само Ја и саму мисао и само постојање...утемељује  не само тело, све жеље, осећаје, него и чула, разум, ум, свест, сазнање, мишљење,  речи, одлуке, дела ... 

Само највише јединство суштинске мисли, речи, одлуке и дела сведочи вечно живу душу, из суштинског, практично-моралног слободног ума суштинско постојање нас самих па онда и било које друге неживе, живе ствари, бића.

Као што тело, сви органи тела или  све наше жеље и осећаји служе души, тако јој служи и  чула, мишљење, сазнање, разум и ум...

У сваком случају: Ја=Ја у задњем смислу није ни празни логички идентитет, нити посебност личности по свом  занимању,  имену, презимену, народу (иако јој то све припада), него првостепена непоновљивост душе и према њеној не само над телесној, над чулној, него и надмисленој и надсазнајној постојаности постојања... а све наше променљиве мисли, осећаји, опажаји, жеље, одлуке, дела су нешто другостепено...

Само над телесна, над чулна непоновљива душа иза несталних опжаја чула и смртних жеља тела утемељује живо јединство жеља тела, опажаја чула, свих осећања, одлука, дела у животу, надсазнајни, над суштаствени Ја=Ја персоналитет за јединство свести и мишљења...

Зашто неко баш са каквом свешћу, мишљењем, било да ли је добар или лош, леп или ружан, способан или неспособан, богат и сиромашан...по својој непоновљивој души из вечности и по вечности постоји по вољи Божијој за сав живот тела, чула, разума, ума, воље... велика је тајна...

 

ПАРМЕНИД, ДЕКАРТ, ХАЈДЕГЕР

 

Као што Декарт из простог чина мишљења закључује о нашем нужном самопостојању тако још Парменид из мишљења закључује о једином стварном (нужном) постојању једногбивствовања; јер се не може мислити (говорити, исказивати) о ништа, небићу, него само о нечему и бићу...

Међутим, из чињенице да се наше мисли не могу одвојити од садржаја тога "нечег", без обзира да ли се наше мисли или не могу могу изједначити са тим  "нечим", никако не следи датонешто или те мисли о нечем нужно морају бити нешто а не ништа!

Парменид прво каже да се не може сазнавати, мислити, говорити о ништа, небивствовању, него само о бивствовању, а након тога да је свака мисао, сазнање промене, кретања, настајања, нестајања (као и говор у мноштву, разликама, супротностима, двојству) привидна (само мнење).

Ако код једног са свих страна исто бивствовања нема настајања, нестајања, кретања, промене, разлике, мноштва  (а све наше сазнање, мишљење, говорење је управо дато у таком двојству), он много пре треба да тврди да се једно једино са свих страна истином исто бивствовање не може потврђивати мишљењем, сазнањем, говором (које се нужно испољава у супротностима, промени, кретању, мноштву) већ да је једнобивствовање не само надопажајно него и надмислено, надсазнајно, и надизрециво!

На пример, из чињенице да се наше мисли не могу одвојити од онога који мисли ни од оног што се мисли, Буда сасвим супротно закључује: да су и све наше мисли и онај који мисли и оно о чему мисли због те међузависности привидне, ништавне, ништа!

Много година касније Хусерл као нешто "ново" тврди да су све наше мисли (осећаји, одлуке, речи) нужно везане уз “нешто“ (иако је то становиште постојало још код Парменида), а у потпуности утемељено код Канта, који тврди да је све наше сазнање, мишљење зависно од наших чула, усмерено увек ка садржајима опажања... и да без тога није ништа...

Додуше, када Кант тврди да су све наше мисли, појмови нужно везани уз нешто (садржаје опажања), као и то нешто за наше мисли (празне сазнајне форме чула, разума, ума) такве мисли, мисли, појмови, по њему, не могу никако потврђивати апсолутну истину, сазнавати суштину нас самих ни суштину самог бивствовања, ни суштину било које, какве ствари, бића, него само појаву...

На крају Хајдегер, са својом егзистенцијалном феноменологијом (херменеутиком, аналитиком) изједначује појаву и суштину и из најизвесније највластитије смрти временитог коначног тубивствовања, разоткрива истину бивствовања...

По начелу, коме је првобивствена коначност, једина могућа најизвеснија и највластитија смрт, временито тубивствовање и слободно ништа логично, њему је све логично (свако биће и само бивствовање), а коме највластитија смрт, коначно временито тубивствовање и надбивствено слободно ништа није логично њему на крају ништа није логично!

Не само да се мисли не могу одвојити од онога који мисли и онога што се мисли, него се тек из егзистенцијалне онтологије човековог слободног ништа, супстанцијалног зашто, смисла његовог коначног, временитог тубивствовања разоткрива сваки ред, поредак, смисао сваког шта је (како је, колико је, и у ком односу је) сваког бића и самог бивствовања...

 

АКО ДЕКАРТ ВЕЋ ТВРДИ ИМА ДВЕ СУПСТАНЦИЈЕ, ОН НЕ МОЖЕ  НИКАКО СВЕ ПОСТОЈАЊЕ ПОТВРЂИВАТИ МИШЉЕЊЕМ

  

Ако за Декарта супстанцијално није само мишљење, већ и постојање сасвим друге врсте (просторност, распростртост, несводива на мишљење), он не може никако једном супстанцијом (мишљењем) доказивати постојање друге супстанције (просторности, распростртости)!

Чим постоје две потпуно различите супстанције, мислећа (res cogitans) и распрострта (res extensa), он не може (све) постојање изједначити са мишљењем,и зато његово доказивање од почетка нема утемељење...

Да „самоизвесно“ мишљења може потврдити све могуће постојање, не би се поред супстанције мишљења уводила, постојала друга супстанција протежности и чак то доказивање из "самоивесност“ мишљења темељило на томе “да нас  добри творац не вара.“

Већ је показано да прости чин мишљења  (у коме се мисли не могу одвојити од чулних садржаја у које се и те како може сумњати), без суштинских мисли, суштине самог мишљења, не може потврдити ни наше суштинско духовно ни физичко постојање, а поготову супстанцијално мишљења, изједначити са супстанцијом мишљења или чак потврђивати другу супстанцију, распростртости, суштински различиту од мишљења, несводиву на мишљење...

Да  је мишљење исто што и (све) постојање, Декарт не би ни имао потребу да из простог чина мишљења потврђује постојање, мишљење разликује од постојања, јер би тада супстанцијално мишљење (као код Хегела) било не само наше првостепено постојање него аполутности по себи и за себе са сваке стране, краја једино (првобивствено) Божије постојање...

 

ДЕКАРТ И ХЕГЕЛ

 

По Хегелу, мишљење код Декарта још увек није утемељено по себи и за себе, јер мишљење и постојање, биће остају раздвојени...

Прости чин мишљења, по њему, не потврђује ни наше, ни било које постојање, него само супстанцијална мисао по себи и за себе, која сазнањем саме себе, истином апсолутне идеје потврђује вечно духовно (првобивствено) Божије постојање па онда и свако друго просторно-временско-материјално природно или историјско (другобивствено) постојање...

Ако већ Декарт свог онтолошког доказа (из присуства најсавршеније идеје Бога у нама самима) закључује: „[..] „очито разумијевам да је више стварности у бесконачној него у коначној супстанцији, па је стога у мени некако првотнија представа (perceptio) о бесконачном него о коначном, то јест, о Богу него о мени самом" (Декартова трећа медитација), зашто онда  његов cogito, ergo, sum, не иде обрнутим редом и оно што  доказује у малом“ cogitu, доказује у “великом“ cogitu;  а оно што доказује у “великом“  cogitu, умалом“ cogitu?

Хегел из  “малог“ cogitа,“ и почетне чињенице присуства нашег простог чина мишљења закључује да пре такве недовољно по себи и за себе утемељене мисли постоји Божија мисао, мишљење, па из таквог “великог“ cogitа, апсолутног мишљења по себи и за себе потврђује прво нужног постојање Бога, па и постојање свега осталог и нас самих!

Само зато што из тек првобивственог Божијег мислим, дакле постојим, апсолутног по себи и за себе истинитог самосазнања, самомишљења следи Божије савршено духовно вечно постојање, далеко извесније, свакако, од нашег мислим, дакле, постојим,  следи и по нашој коначној мисли, наше коначно постојање.

Тек из „великог“ cogita,  Божије мисли, вечне истине апсолутног самосазнања, самомишљења (јединог стварног мишљења) доказује прво Божије апсолутно духовно постојање па онда и сваки “мали“ cogitо наше или било које, какво друго могуће стварно, нужно природно, историјско постојање!

Под утицајем Аристотела, он Декартов cogito и слабо утемељен онтолошки доказ преводи у једини по њему на исправан начин интерпретиран „велики“ cogito и суштински утемељен онтолошки доказ...

Већ Аристотела закључује да апсолутна мисао о самој мисли тек  сазнање, мишљење по себи и за себе, него и да једина потврђује вечно Божије духовно постојање. И да свака људска мисао, истина, сва просторно-временска-материјална природа мора претпоставити такву савршену, апсолутну мисао,  истину, Бога који мисли такву апсолутну мисао, истину.

Само зато што постоји апсолутна форма–садржина, стварајућа мисао, савршена сврха–дело, Божије велико Ја (“велики“ cogito), апсолутна субјективност, може да постоји и било које, какво наше Ја, било каква субјективност (“мали“ cogito) извесно, самосизвесно постојање нас самих, или постојање било чега, било која, каква  објективност...

И једно такво доказивање индиректно је присутно још код Парменида, Хераклита, Анаксагоре, Платона, а директно код Аристотела, Спинозе, Шелинга, Хегела...

Међутим, за многе филозофе, насупрот Хегелу,  критеријум истините мисли, мишљења не може никако бити дат из некаквог "апсолутног" мишљења, појма, "по себи и за себе" него  истинити појмови, судови, закључци морају потврђивати са нечим различитим од мишљења...

И као што Кантово трансцендентално Ја мислим претпоставља надсазнајну, надмислену вољу и једну Ја=Ја исту властитост, тако и Божије апсолутно мишљење претпоставља Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу и Божију апсолутну, вечно исту властитост...

Пре сваке настајуће, нестајуће појаве или суштине неке ствари, бића, или на крају суштине свих суштина у највишем појму појму, Хегел за то своје апсолутно мишљење о самом мишљењу, своју дијалектичку логику као „вечну суштину Бога“ што једино заувек остаје, стаје, стоји, постоји, мора претпоставити апсолутну синтетичност – надмисленог, надсазнајног Бога.

Чак и Декарт, као претеча рационализма, који све утемељује из самоизвесности мишљења опет каже: „Нема у мени ниједне друге ствари која би била савршена или велика а да не бих могао замислити да може бити још савршенија и још већа...Једина је воља она – или слобода избора – коју у себи откриван толиком да идеју ни једне друге не могу замислити већом; стога ја по њој разумијевам да сам становита слика и прилика Божија".(Декарт , четврта медитација) “

Самоочигледна воља и једна слободна властитост није само најстарија синтетичка основа нашег одлучивања, деловања, него и опажајности чула, разумности разума, умности ума, нашег сазнања, мишљења...

И мада Декартово „мислим дакле постојим, јесам,“ више више ставља нагласак на мишљење, него на Ја, његова логичко-математичко аналитичке метода критичког преиспитивања сазнања која покушава на јасним и разговетним идејама да утемељи наше сазнање, сву модерну науку, филозофију, индиректно припрема Кантов критицизам чисте субјективности у основи сваке могуће објективности...

Ипак, ако се Декартово" мислим, дакле, постојим, јесам",  схвати тако, као да ставља нагласак да човек стварно постоји, јесте тек ако суштински преиспитује себе и свет око себе, критички, самокритички мисли и да мора да мисли он сам (сваки човек, појединац за себе), а не неко други уместо њега, да јаком свешћу и самосвешћу сам појединац суштинским мишљењем схвати (своје) постојање, праву сврху, смисао живота и у складу са таквим мишљењем говори, одлучује, дела и живи, да му критеријум највише извесности, вредности није само нешто споља, наметнуто, у чијем преиспитивању није претходно учествовало његово критичко мишљење, он сам него да тај критеријум истине управо следи из (његовог) критичког, самокритичког мишљења с којим одговорно тражи, преиспитује највишу сврху, вредност свог постојања с којом говори, дела, живи, тек сведочи да постоји, јесте, онда је тај ego cogito један апсолутан став.

 

СПИНОЗА

 

По Спинози, Бог (или једна једина супстанција) са бесконачно бесконачних атрибута и унутар сваког атрибута бесконачно коначних модуса се не може ни замислити да не постоји, већ је његова вечна суштина једна са његовим вечним постојањем...

Божија бесконачна бесконачност је  утемељена у апсолутној једности и зато се не може ни са једне  стране ограничити; свака  разлика у једном Богу (спустанцији) је само атрибутивна или модусна.

Други "Бог",  друга "супстанција", негира божанственост, негира супстанцијалност.

Зато на почетку своје Етике прво дефинише бесконачну бесконачност једног Бога (супстанције) са бесконачно бесконачних суштина и бесконачност атрибута (сваке Божије суштине, атрибута) са бесконачно коначних модуса...

Бог или бесконачно бесконачна супстанција " по себи јесте и саму себе схвата".  "Атрибути...оно што разум опажа на супстанцији као да представља њену суштину".  "Модуси су... стања супстанције".

Међутим, иако Бог (сведимензионална бесконачност супстанције) има бесконачно бесконачних атрибута, ми, са коначним модусима нашег разума и нашег тела, знамо само за два: бесконачно мишљење и бесконачно простирање...


Спинозино учење већ од тих почетних дефиниција има нерешиве тешкоће...

Ако је за наш разум само модус бесконачног атрибута Божијег мишљења а тело само модус бесконачног атрибута Божијег простирања, како ће ти модуси сазнавати или опажати чак и бесконачне суштине Божијег мишљења или  простирања, а поготову бесконачно других бесконачних суштина, који су не само  различити од нашег разума или нашег тела него и једни од других!?

Чак и да те атрибуте супстанције опажа бесконачни Божији разум (бесконачно мишљење) суштински проблем и даље остаје: Како ће један атрибут, у овом случају бесконачно мишљење, као само једна вечна суштина са свих страна бесконачне супстанције, знати, опажати све остале  (суштински различите од њега и међу собом) вечне суштине, друге атрибуте супстанције!?

Заправо почетно питање је: да ли атрибути "као  оно што разум уочава на супстанцији" постоје у супстанцији по себи, независно од разума, или ти атрибути, као вечне суштине супстанције, постоје само тиме што их опажа, уочава наш разум?

У оба случаја постоје нерешиве тешкоће. Ако атрибути постоје што их разум уочава, они нису атрибути супстанције, него модуси, па ће тако, парадоксално, наш разум, који је само коначни модус једног бесконачног атрибута Божијег мишљења, условљавати, одређивати ни мање ни више него све бесконачне суштине супстанције!

Ако атрибути постоје независно од разума не само да та бесконачност атрибута и међусобна несводивост свих вечних суштина не може бити доступна нашем коначном разуму, него чак ни самом том (једном) Божијем бесконачном атрибуту мишљења, једној бесконачној суштини, већ само бесконачно бесконачном надсушстаственом, надмисленом Богусупстанцији... 

И ако уместо нашег коначног разума, који је само један модус бесконачног Божијег мишљења, све те вечне суштине супстанције опажа бесконачни Божији разум, мора се разјаснити веза између бесконачног Божијег разума и бесконачног атрибута мишљења...

И да ли се они, уопште, могу изједначити?

Такође и сама бесконачост атрибута је под великом знаком питања...

Ако сваки атрибут (као вечна суштина супстанције, без обзира да ли је опажа људски или Божији разум) није нека друга суштина, тачније, бесконачно других суштина, већ је, по правилу: omnis determinatio est negatio (свако одређење ограничење) у односу „сведимензионалну са свих страна бесконачну бесконачност супстанције, само “једнодимензионална бесконачност" са безброј других логичко-онтолошких вечних својстава, страна свих осталих атрибута, вечних суштина супстанције ограничен коначан, а само са једног вечног својства бесконачан, да ли се онда уопште има право говорити да је бесконачан?

Затим следи још једна тешкоћа:  ако те разлике на супстанцији (несводиве вечне суштине) долазе од Божијег разума, све бесконачне атрибуте одређује бесконачно Божије мишљење, не само са атрибути више нису несводиве бесконачне суштине супстанције јер их све одређује мишљење (сви зависе од мишљења) него тада бесконачно мишљење мора бити супстанција  ("оно што по себи јесте и што само себе схвата"), одређивати, утемељивати све вечне суштине и Хегел га управо тако касније и схвата...  

Међутим, то из почетних Спинозиних дефиниција никако није могуће. Ако се атрибут мишљења не може свести на неке друге атрибуте, ни други атрибути на мишљење, извести из мишљења, него су суштински другачији од мишљења и међу собом, не само да никакво бесконачно мишљење, као ни било који други бесконачни атрибут, вечна суштина не може се изједначити са бесконачном бесконачношћу Бога (супстанције), бити супстанцијално, него да супстанција много пре треба да буде надсуштаствена!

А затим следи још један парадокс: Ако бесконачна бесконачност Бога, као свеподлежуће једно прима све могуће бесконачне атрибуте као и све могуће коначне модусе (Богу се не може ништа одрећи),  супстанцијална са свих страна квалитативна (атрибутивна) бесконачна бесконачност Бога укључује и сваку могућу коначност!

И да ли је уопште квантитативна бесконачност (аритметичка, геометријска) простора, броја првостепена "бесконачност"( уопште могућа по себи)?

Или и геометријска (просторна) и аритметичка бесконачност (по броју), траже старију  логичку–метафизичку бесконачност по појму, тачније за све логичко-онтолошке бесконачности најстарију квалитативну бесконачност по себи и за себе, где је било какав квантитет само неки посебан квалитет, само једна вечна суштина бесконачно бесконачне супстанције?

Заправо, Спиноза бесконачну по себи и за себе и не посматра квантитативно, у првостепеном смислу не приписује ни простору, ни времену ни броју него кроз квалитативно безмерје бесконачних арибута и њихових коначних модуса једном бесконачно бесконачном Богу–супстанцији.

Зато је Платонова највиша идеју добра, која утемељује све сазнајно-бивствене вечне суштине идеја не само надсазнајна  и надсуштаствена, него и надбивствена...

Као идеја свих идеја, Бог за све вечне квалитете, савршене идеје, она је у свом квалитативном безмерју много пре квалитативна одређеност, коначност него (још увек) недовољно јасно одређена и немогућа по себи квантитативна неограниченост, бесконачност...

Он од почетка, са сваке стране, краја стаје наспрам квантитативне бесконачности, и из савршенства свако савршенства, квалита свих квалитета, идеје свих идеја, квалитативног безмерја највише идеје добра, утемељује савршене квалитете вечних идеја...

 

АКО ЈЕ СУПСТАНЦИЈА САМОПОСТОЈЕЋА И САМОСХВАТАЈУЋА, МИШЉЕЊЕ МОРА БИТИ СУПСТАНЦИЈАЛНО

 

„Божија моћ мишљења је једнака његовој стварној моћи делања.“ Барух Д. Еспиноза, Етика, Геца Кон, Београд, 1934,  стр. 120, изведени став  из VII поставке  II књиге.

Ако несводиве логичко-онтолошке предикате,  вечне суштине на супстанцији не проналази наш коначни разум него Божији бесконачни разум, тај суштински чин Божијег мишљења не може никако (као наше коначно  мишљење) само уочавати, опажати, сазнавати бесконачне суштине супстанције, него од почетка, са сваке стране, краја, одређивати све вечне суштине супстанције... 

Ако је „Божија моћ мишљења је једнака његовој стварној моћи делања.“ оно није само један од атрибута с којим Бог себе схвата, већ као супстанцијални causa sui самоузрок, natura naturans (стварајућа природа) непрекидно даје, „производи“ све  бесконачне атрибуте и коначне модусе те мора бити једно са самом бесконачном бесконачношћу Бога ...

Само је са таквим бесконачним разумом–делатним мишљењем, супстанцијална егзистенција Бога изједначена са свим његовим вечним суштинама, бесконачним атрибутима...

Међутим, ако сада Божији бесконачни разум, мишљење даје, производи вечне суштине, све атрибуте супстанције, сви други атрибути губе своју несводивост и постају само модуси Божијег по себи и за себе  супстанцијалног разума, мишљења!

Ако је већ у основној дефиницији супстанција наглашено да она није само самопостојећа, самоделатна него и самосазнајућа, самосхватајућа ("и саму себе схвата"), то значи да је у њеној супстанцијалности већ укључено мишљење и да је мишљење  супстанцијално, а сви атрибути на неки начин само модуси Божијег разума–супстанцијалног (делатног) мишљења, који их непрекидно производи, или одређује, опажа,  уочава...

Већ се код Аристотела, или касније Хегела, вечно духовно Божије самопостојање, самоделање своде на супстанцијално самосазнање, вечну истину апсолутног појма појма, Божије самомишљење...

Такав супстанцијални разум не може бити само празна бесконачна форма супстанције одвојене њене вечне садржине (као Кантове празне категорије разума неограничене по својој логичкој могућности) нити једна апсолутна логичка свеформа, првобивствени духовни садржај у коме се огледају сва другобивствена просторно-временско-материјална стања оспољене природе, као у Хегеловом првобивственом логичко-онтолошком мишљењу мишљења, апсолутном појму појма дијалектичке логике као вечној суштини Бога...  

Додуше, то још увек није неки Божији надмислени, надсазнајни надбивствени creacio ex nihilo бесконачни разум–мишљење, али чак и такав разум, мишљење, чија је моћ мишљења једно са самом ствари, сведимензионалним деловањем, делом не може само сазнавати, уочавати вечне суштине супстанације...

 

БОЖИЈЕ ПОСТОЈАЊЕ НЕ МОЖЕ БИ ЈЕДНО СА БИЛО КОЈОМ, КАКВОМ АТРИБУТИВНОМ САЗНАЈНО-ЛОГИЧКОМ СУШТИНОМ ВЕЋ ЈЕ НЕ САМО НАДСАЗНАЈНО, НАДСУШТАСТВЕНО НЕГО И НАДБИВСТВЕНО

 

Спиноза каже да је Божије постојање једно са његовом суштином, али у Богу има бесконачно бесконачних суштина, и ниједна од њих није супстанција, него само једна њена вечна суштина...

То јест, ако једна вечна суштина није друга вечна суштина те се мишљење не може ограничити простирањем ни простирање мишљењем, постојање ниједне вечне суштине, па чак ни бесконачни збир свих вечних суштина се не може изједначити са супстанцијом (њеном вечном суштином), јер је се тако атрибут (који је једна суштина) изједначује са супстанцијом, у којој није само та једна, него бесконачно других суштине, те  супстанција (која је свеподлежућа за све суштине) мора бити надсуштаствено (изнад свих суштина).

И као што  се сви коначни модуси скупа једног бесконачног арибута не могу изједначити са самим бесконачним атрибутом него остају још увек само модуси тог атрибута, тако се ни бесконачни збир вечних суштина Бога–супстанције не може изједначити са Богом–супстанцијом, него је надсуштаствени (надразумски) Бог (бесконачна бесконачност супстанације) толико различит од тих разумских "бесконачних суштина" а као и све бесконачне суштине атрибута од својих коначних модуса...

Божије са свих страна надсуштаствено, надразумско безмерје постоји пре сваке атрибутивне или модусне форме–садржине, појединачне, посебне, опште појаве–суштине бесконачног разума, мишљења или простирања; било којег бесконачног атрибута, или његовог његовог модуса...

Очигледно да се Спинозино разликовање атрибута и супстанције не може никако утемељити из сазнања, разума (по основи само једног Божијег атрибута–бесконачног мишљења).

Никакво мишљење, које само сазнаје коначне или бесконачне суштине било којег бића и самог бивствовања, не може бити са свих страна бесконачна бесконачност супстанције која по себи јесте и саму себе схвата (бити по себи и за себе) јер зависи и од оног надсазнајног, надмисленог који сазнаје, мисли као и од предмета сазнања, мишљења) а поготову бити Божије creatio ex nihilo... 

Платон прихвата само вечне суштине саме по себи, супстанцијалне квалитете савршених идеја, а не и "коначне модусе" (копије идеја у појмовима разума или сенке у опажајима чула и нагонима тела); јасно даје до знања да је вечна суштина сваке појединачне супстанције (савршене идеје) утемељена не само у насуштаственој него чак надсупстанцијалној идеји свих идеја, највишој идеји добра...

Његове идеје, дакле, нису некакве суштине које увиђа разум (ум) на супстанцији (супстанцијално старијем некоме, нечему), или неке празне форме пре слепе садржине, а ни неке подсуштине највише идеје добра, него првостепене форме-садржине, сама вечна бића, док је највиша идеја добра, која утемељује њихово вечно биће и њихову идеалност, сваку сустанцијалну форму–садржину  појединачног, посебног квалитативног савршенства, не само надсазнајна, надсуштаствена, него и надбивствена, као идеја свих идеја, као Бог за (све) идеје...

Савршенство идеје изван простора, времена, материје, све појавне природе код Платона много пре дато квалититивном логиком кроз савршену одређеност, коначност него кроз неодређеност, бесконачност, јер она по идеалности форме или савршене сврхе сваке идеје није недостатак,  ограничење већ из квалитативног безмерја управо оно најсавршеније што треба да буде – највиша потврда, узвишење...

 

DEUS SIVE NATURA  МНОГО ПРЕ СВОДИ БОГА НА ПРИРОДУ, НЕГО ПРИРОДУ НА БОГА

 

Спинозино Deus sive Natura много пре своди Бога на природу, него природу на Бога и атрибут мишљења на атрибут простирања (просторно-временску природу), него атрибут простирања на атрибут мишљења...

Ако се самопостојећа и самосхватајућа, онтолошка нужност Бога своди на сазнајно-логичке опште и нужне узроке природе, зашто Спиноза уопште уводи Бога, има поред природе потребу за Богом?

А ако се уместо Бога користи метафизичко–физички појам природе, у самој природи по себи се мора утемељити јединство свих општих и нужних закона, облика, кретања... од сваке њене могућности ка њеној стварности!

Управо зато што природа нема самоодређење по себи (не постоји нужност да неки јединствени самоузрок природе утемељи свејединство природе, природа са њим има јединство, буде једна), њему је за то логичко-онтолошко јединство природе (свих бесконачних атрибута) потребан један прасинтетички Бог!

Спиноза покушава логичку нужност да сведе на нужност природе, ред и веза вечних идеја у Богу на ред и везу општих и нужних ствари природе, а тачно је, заправо, да логика природе, општост и нужност закона природе има јединство у себи,  по себи, он не би се ни помињао Бога, уопште говорио о Богу!

Поред тога, када каже „ред и веза идеја је исти као ред веза ствари“ он не изједначује само један бесконачни атрибут просторности (просторно-временско-материјалне природе) са другим атрибутом (мишљењем), већ један атрибут са бесконачно других атрибута, са самом свих страна бесконачном супстанцијом, Богом, иако, по његовим сопственим дефиницијама, Бог нема у себи само тај један атрибут, него још бесконачно других бесконачних атрибута (несводивих једних на друге)!

Ако бесконачна бесконачног Бога тек потврђује сваку атрибутивну бесконачну и модусну коначну природу, много пре треба да каже да ред и веза идеја у Божијем бесконачно, разуму–мишљењу одређује опште и нужне законе природе: да модуси треба да одговарају атрибутима, а атрибути супстанцији...

Иако је на први поглед изгледа да је то Хегел касније и покушао: да докаже да првобивствено,  апсолутно логичко-онтолошко духовно, ред и веза вечних идеја у Богу одређује опште и нужне законе  отуђене, оспољење другобивствене природе, историје, он, исто као и Спиноза ради сасвим супротно: не дедукује дијалектиком чистих појмова аполутну логичко-онтолошку истину по себи иза себе, ред и везу идеја као вечну суштину Бога, него уместо тога из отуђене, другобивствене, оспољене природе: од појавног бића небићабивања из оспољене, другобивствене природе, историје изводи ред и везу вечних идеја, прави ("вечну суштину) Бога!"

У сваком случају, пре ће супстанцијални разум, Божије по себи и за себе делатно мишљење давати, утемељивати све своје атрибуте, модусе, свако могуће, стварно, нужно постојање (општи и нужни ред природе), него што ће нека по себи (још увек нејасна, неодређена) природа (немогућа по себи) утемељивати разум, одређивати општи и нужни ред идеја Божијег делатног мишљења!

Без сврхе саме по себи, нема никаквог разлога да се траже облици природе, разликују било које, какве могућности од стварности, непроменљиви и вечни атрибути и коначни модуси пролазног настајања, нестајања, а поготову да се суштинска “природа,“ “јединство“ вечних суштина (бесконачних атрибута) природе у једној бесконачној бесконачности Богасупстанције.

Са једне стране Спиноза не прихвата стварајућу слободу (своди Бога на логичко-онтолошку нужност природе), а са друге стране ту логичко-онтолошку нужност самопостојеће, самосхватајуће природе само може утемељити Божија сврха по себи и за себе...

Ништа не значи да се при објашњењу општости и нужности целовите природе Спиноза позива на Бога, ако Божанственост Бога не утемељи по себи по себи и за себе.

То јест, када се Бог своди на природу, или природа на Бога, слично као мишљење на бивствовање или бивствовање на мишљење, ништа се заправо, суштински не објашњава; ни мишљење ни бивствовање, ни Бог ни природа...

Ако се унапред одбаци, не тражи сврховити узрок у природе, не само да нема потребе за целовитошћу природе, него и за сваким узроком (у) природи, јединством природе, сврховитошћу (у) природе, природношћу природе!

Не само да свако увођење сврхе у природу, излази из природе, него сама целовита „природа“, јединство природе, општост и нужност природе, излази из “природе“, тражи за своје јединство, своју природност природе, сврху по себи, и старије натприродно утемељење!

За Аристотела је управо Божији разум, ум, свеобухватни, суштински узрок, целовита сврха (Анаксагорин Нус) узрок сваке ствари бића и самог бивствовања...

Он из своје тетраде савршено јасно увиђа се за сваки облик тражи апсолутни облик, за сваку могућност материје, вечна духовна стварност, за свако физичко (механичко, хемијско, биолошко) кретање непокретни покретач савршене мисли о самој мисли, сврховити узрок из Божијег вечног живота, савршеног  духовног бића...

Сврха по себи савршеног духовног живота по себи, Божијег вечног бића из старије метафизике утемељује јединство физике; сваког природног живота, бића...

Спиноза се са сваке стране труди да насупрот сваког антропорфизма у онтологији, метафизици, деперсонаизовањем Бога–природе  избаци телеолошки узрок...

Међутим, управо зато што без сврховитог узрока не само да нема јединства природе, сврховитости природе, било којег, каквог јединства природе и зато Спиноза изједначује  Бога и природу...

Сама (свака) законитост, општост и нужност физике, природе, тражи за утемељење општости и нужности закона природе, а поготово јединство свих општих и нужних закона физике ослонац метафизике, пре, после природе над природно утемељење!

Савршени духовни живот по себи Божијег вечног бића, као сврха свих сврха, облик свих облика из старије метафизике утемељује јединство физике, покреће сваку сврху, облик коначног живота, природног бића од њене могућности ка њеној стварности...

 

ЕТИЧКО И ОНТОЛОШКО КОД СПИНОЗЕ И КАНТА

  

Спиноза своју метафизику назива Етика, тј. етику темељи на метафизици, а Кант, управо на критици метафизике утемељује , највиша начела практично-моралног ума своју етику!

Кантово решење, да две неспојиве, потпуно различите Декартове супстанције мишљења и просторности посматра само као две различите несводиве форме нашег коначног сазнања: мишљења и спољашњег опажаја простора, саставља у најстаријој синтетичкој основи једне чисте субјективности, налик је са Спинозином решењу, где се мишљење и простирање посматрају само као два несводива атрибута супстанције, састављају у синтетичкој основи Бога–супстанције, једној апсолутној субјективности... 

Спиноза из сазнајно-онтолошких општих и  нужних метафизичких начела Бога–природе изводи опште и нужне етичке принципе, изједначује слободу са сазнањем потпуно јасних и разговетном општих и нужних идеја које интелектуалном интуицијом ослобађају душу од неразумних  афеката и претераних жудњи тела...

Кант из надсазнајних трансцендентних идеја: Бога, слободне воље и бесмртности душе изнад свег појавног сазнања утемељује суштинску практично-моралну природу човекаљудског рода...

Спиноза, интелектуалнм интуицијом, духовном љубављу прво старијом метафизиком познаје бесконачну бесконачност Бога, чија је суштина једно са његовим постојањем па општим и нужним идејама сазнаје сва осећања, афекте, жудње тела, с којима утемељује саосећање ка другима, опште и нужне принципе Етике, свега моралног одлучивања, деловања...

И Спинозина Етика, по угледу да на Тору, Закон, Петокњижје, најсветијих пет књига Старог завета има пет књига...

Зато утемељење његово етике из метафизике (свих општих и нужних практично-моралних начела из бесконачне бесконачности Бога) изгледа као превођење Десет заповести и јеврејске вере, библијског говора, на филозофску веру и филозофски говор...

Спинозин Бог није личан као у јеврејској вери ...па ту нема идеје сврховитости и Божијег награђивања и кажњавања, а поготову из Deus sive Natura Божијег ex nihilo стварања света већ је апсолутна логичко-онтолошка самоузрочност Бога–природе утемељена по себи и за себе (као раније код Аристотела).... 

Додуше, код Аристотела постоји вечни духовни живот Бога и остаје супротност између најстварније вечне духовне стварности Бога и могуће–стварне природе, док Спиноза ту разлику укида, све различите атрибута и модусе саставља у једном Богу–супстанцији.

Ипак, постоје и неке сличности код Спинозе и Канта: као што Спинозина интелектуална интуиција разума може бити практично-морални ум, тако и Кантова чиста воља, када законодавним умом сваку појединачну вољу подвргава једној општој вољи, личи на Спинозин просвећени разум, интелектуалну интуицију...

Такође, иако је код слободна воља практично-моралног ума суштинско, а сазнајно-логичко подручје теоријског ума појавно, Кантов категорички императив, као универзално начело практичног ума: "чини тако, да начело којом се руководиш у свом деловању може постати општеважећи законодавни принцип за све" је управо постављање афективне, појединачне, воље под кроз општи и нужни разум, Спинозину интелектуалну интуицију, духовну љубав ка Богу и саосећање ка ближњем...

То јест, чиста воља  највишим интересом заједничког добра  пристрасну афективност, својевољу за  са општим и нужним начелима  подређује непристрасној умној, општој вољи; као што Спинозина интелектуална интуиција из општих и нужних начела бесконачног Божијег мишљења јасним и адекватним идејама разума (по реду и вези ствари, које је исти као ред и веза идеја),ослобађа од свих претераних афеката, случајних модуса, појединачних жудњи тела...

На крају, занимљива је, такође, велика сличност Спинозе и Канта у безинтересној посвећености својим духовним принципима и усклађеност прокламованих моралних начела са конкретним животом, што је, након Грка, редак пример у световној филозофији...

 

КОМЕНТАР: ПАРМЕНИДОВ, АРИСТОТЕЛОВ, ХЕГЕЛОВ... ОНТОЛОШКИ ДОКАЗ

 

Онтолошки доказ о нужности једног–бивствовања утемељује још Парменид, када тврди да само оно што се из апсолутног истинитог појма мисли – вечно постоји, јесте.

Како се не може мислити о небивствовању, него само о биствовању, једина апсолутна истина – насупрот настајања–нестајања, кретања промене несавршеног, мноштвеног чулног бића–небића – је мисао о непроменљивом и савршеном Једном– Бивствовању.  

Нема два јестаства, две истине.

Једна истина је истина једног.

Је–Да претпоставља старије Је-да-н.

Логос је један и једно је логос.

Ипак,  постоји разлика између нужног постојања Парменидовог једног–бивствовања, наспрам свег несталног чулног мноштва и нужног постојања Бога, пре бивствовања и сваког бића.

Већ Аристотел, наспрам Парменида, тврди да један, бивствовање и сазнање нису могући по себи.

Иако је Бог сличан једном, или бивствовању, не само да је Бог старији од једног и биовствовања и сваког (једног, јединства) бића и сваког (једног, јединства истине) знања и не може се изводити из њих или изједначити са њима, већ било које: једно, знање, биће и само бивствовање (или јединство истине, знања, сваког бића и самог бивствовања) могу постојати само по (надсазнајном, надбивственом) Богу...

Свако конкретно једно и свако конкретно биће, за своје обличје, сврху, кретање од могућности ка стварности, пре једног по себи, или бића по себи, тражи Божије савршено мишљење о самом мишљењу, као савршени облик свих облика, сврху свих сврха, вечну духовну стварност у основи сваке могуће могућности природног живота, бића, као покретача свих кретања – једно са вечном делатношћу, савршеним делом...

Божије вечно духовно биће, апсолутно истинито мишљење о самом мишљењу, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха покреће свако обличје, сврху, биће од њене могућности ка њеној стварности...

Хегел у највећој могућој мери користи то Аристотелово схватање да Апсолутно субјективно-објективно Божије самосазнања, самомишљења једино заувек остаје, стаје, стоји, вечно постоји, да постојање било којег бића или (једног) или унутар себе различитог и истог бивствовања схвати само као један логичко-онтолошки степен самоодређујућег по себи и за себе апсолутног мишљења о самом  мишљењу...

То јест, Хегелов онтолошки доказ не потврђује из најсавршенијег, најузвишенијег појма (Бога) у нашој свести, уму, мишљењу Божије духовно постојање, биће, него доказује да само логичка бесконачност апсолутно истинитог појма–идеје, Божије савршено мишљење о самом мишљењу, доказује објективно постојање, бићe!

Зато Хегел тражи од Аристотела да на делу сваке појединачне науке спекулативним појмом појма демонстрира тај монизам, панлогизам апсолутног духовног бића; докаже да је свако  појединачно, посебно, опште биће и мишљење само неки логички степен Божијег мишљења о самом мишљењу, његовог апсолутног самосазнања, самомишљења.

Насупрот примарних чулних опажаја као и конкретних догађања, дешавања свега настајућег, нестајућег мноштва или здравог разума који који сумња у нужно постојање (једног) вечног бића, он целовитим закључцима, дијалектичким идејама ума из апсолутног појма о самом појму, мишљења о самом мишљењу а свако могуће–стварно–нужно чулно или разумско настајуће-нестајуће постојање, биће тек доказује из најнужнијег Божијег постојања,  апсолутног духа, идеје.

Иако Хегел нигде директно не даје такав онтолошки доказ, сва његова филозофија претпоставља једно такво доказивање...

Ипак, да ли је његово "мишљење по себи и за себе", апсолутни појам појма, заиста суштински различит од чулности?

Мада само дијалектички закључци ума од идеје ка идеји (пре сенки идеја у опажајима чула, или копија идеја у појмовима разума) могу потврдити нужно постојање вечног бића, по Платону тек (надбивствена, надсуштаствена, надсазнајна) највиша идеја идеја свих идеја, као Бог за идеје, највиша идеја добра (која је толико изнад сваке идеје, колико је свака идеја изнад од своје копије или копија изнад од своје сенке), омогућава не само свако чулно и разумско бивствовање и сазнање, него и сазнање умом вечног бивствовања и вечних суштина свих савршених  идеја.

На први поглед изгледа да Хегел из "апсолутног" мишљења, сазнања, логике, појма по себи и за себе (који ништа друго не претпотавља) утемељује апсолутност Бога, а заправо и његово "апсолутно" Божије самосазнање, самомишљење, и сва и његова дијалектичка логика-онтологија (вечног мишљења о мишљењу) која потврђује савршено духовно биће, претпоставља синтетички најстаријег, надсазнајног,  надмисленог, надлогичког Бога!

И Биће (по себи) које зависи од Суштине (за себе), као бити бића (његовог појма), и суштина која зависи од апсолутног по себи и за себе (појма о појму) Појма Бога као суштине свих суштина, вечне бити свих бића, заправо, претпостављају надбивственог, надсуштаственог, надпојмовног Бога! 

И као што Кантово чисто "Ја мислим" пре све логике, филозофије, свег сазнања, искуства претпоставља синтетички старију (надмислену, надопажајну) чисту вољу и једну надсазнајну (надпојмовну, надлогичку) најстарију властитост, тако и Хегелово апсолутно Божије "Ја мислим", претпоставља (надопажајну, надмислену), Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу и надсазнајну (надпојмовну, надлогичку) вечно исту властитост.

 

ШЕЛИНГОВ БОГ КАО ГОСПОДАР БИЋА

 

Ако Бог ствара биће и свет, његова надбивственост, надсветскост је пре бића и света и (пре) изван релације суштинског господарења бићем или светом; искључује сваку у зависност од бића и света...

 

У својој позној позитивној филозофији стварања Шелинг сасвим другачије сагледава: могућност, стварност и нужност Бога и самог бивствовања...

Ако је стварајући Бог господар сваког бића и самог бивствовања, као creatio ex nihilo, бесконачна могућност бивствености бића, светскости света и стварности ствари... онда је он, по њему, много пре надстварна (надбивствена, надсветска) апсолутна потенција, свемогућност него (створена) стварност!  

Ако Бог господари давањем и узимањем бивствености бивствовања, стварношћу створене ствари и светскошћу створеног света, Божија апсолутна свемогућност не може се потврђивати са бивственошћу створеног бивствовања, стварношћу створених ствари, светскошћу створеног света (којих може бити и не бити) већ постоје тек по његовој вољи).

То јест, иако је "бит Бога апсолутно А које може створити Б", самим тим што је у Божијој вољи да створи Б (свако биће и само бивствовање), он се не може никако с њима њима изједначавати.

Тиме се дистанцира не само од Спинозиног Deus sive Natura (Бог или природа), већ свог почетног Система трансценденталног идеализма и Хегелове тврдње да је створени свет само оспољен духовни свет апсолутне идеје, све просторно-временско другобивство материјалне природе, историје, само отуђено Божије првобивство...

Ако се свако А одређује кроз неко Б  (свако једно кроз неко друго), чак и када неко каже: Бог јесте, Бог се одређује по другости (по релацији са нечим другим), те се тако стварајуће, пре све творевине, створене стварности се потврђује са творевином, са створеном стварношћу.

Међутим, ако је суштина стварања да тек надбивствено, надстварствено, надсветско, надстварствено А даје суштинску другост, Б (створеног бића, ствари или света), да може поставити или уклонити било какво Б (бића, ствари, или света), онда је, за Шелинга та апсолутна потенција сваке бивствености бића, светскости света и стварности ствари, суштинска релација господарења, давања и уклањања сваког бића и самог бивствовања првостепена суштина Господствености Господа, Божанствености Бога...

Ипак, и то Шелингово одређење Бога кроз слободно давање и узимање биће, суштинску релацију господарења (бивствовањем или светом), и даље показује некакву „зависност“ Бога од бивствовања (или света).

Ако је Бог пре бивственостиг бивствовања, стварности  ствари и светскости света, он је, свакако и пре те релације суштинског господарења бивствовањем или светом.

Није суштина да се Бог схвата из створеног бића појавног света, или стварање света, као код Шелинга, схвата као слободно самоограничење Божије бесконачне потенције, свемоћи, свемогућности, него да се надбивствени, надсветски Бог ни на какав начин не може схватити, потврђивати из створеног бића или створеног света (било које, какве релације са створеним бићем и светом).

Свако је умско, разумско, чулно бивствовање везано уз неки садржај а cretio ex nihilo је надумно, надразумско, натчулно, и зато надбивствено, надасазнајно, надлогично...

Ако Бог суштински господари бићем (узимањем и давањем бића или света) он се не може никако изједначити са бићем или светом или схватати из бића и света као почетно А које може бити Б. 

Једино када би се могла изрећи надбивственост, надсветскост пре (изнад) бића или света, могао би се изрећи божанственост Бога која поставља или укида биће или свет...

Зато се ни та апсолутна потенција узимања и давања бивствовања или света, или релација апсолутног господарења бивствовањем и светом не може изједначити са самим Богом.

Ако Бог ствара биће и свет, његова надбивственост, надсветскост је пре бића и света па чак и (пре) изван релације суштинског господарења бићем или светом (искључује сваку зависност од бића и света)...

Иначе се брише разлика између стварајућег и створеног, и слично апсолутној  форми зависној од садржаја и апсолутном садржају зависном од форме (као и у Систему трансценденталног идеализма раног Шелинга) и остаје и даље у Спинозином Deus sive Natura.

Самим тим што А може и не бити Б, та релација суштинског господарења бићем или светом, или апсолутно потентно А које може бити суштинска другост, Б, не може бити никаква „зависност“ надбивственог А од створеног Б, нити сама суштина Бога, већ Божија надбивственост, надсветскост стоји пре сваке такве релације...

Када покушава да схвати како један надбивствени Бог, условно узет као А, поставља суштинску другост, Б, уопште ствара биће или свет, Шелинг, заправо, хоће филозофски да појми Свету Тројицу.

Он тврди да Бог, као господар бивствовања, поставља прво ограничено, па неограничено бивствовање, које се на крају, у апсолутности субјективно-објективног савршенства религије, филозофије, уметности) поново враћа Богу као, као најнужније нужно ограничено бивстовање...

Међутим, то изражавање носи многе противуречности...

То што Бог ствара, или уклања нешто различито од себе или тачније све, никако не даје Шелингу за право да Бога означи као неко прво А ни да то створено нешто, или све,  као у азбучном реду, означи као неко друго Б...

Створено Б је суштински другачије од почетног (стварајућег) А, и никако не може бити у истом низу са (стварајућим) А.

Бог није никакво прапочетно прво А или Један, као у неком низу азбуке или бројева, после којег следи суштинско друго, два, или Б, него надпочетно, набројно један за свако прво и друго, треће, сто, хиљаду треће... бескрајно мноштво са сваке стране, краја могуће, стварно, нужно све...

Све спољашње, унутрашње створеног света или свести не може бити неко суштински друго после првог, или два после један као у низу природних бројева, нити неко Б после (стварајућег) прапочетног А, као слова азбуке, јер надпочетни Бог не даје стварањем само суштинско друго, треће… (Б, В, Г, Д)..., него са сваке стране краја сваки (могући) низ и само почетно један или А!

То јест, ако је Бог господар сваког бића и самог бивствовања, онда је он господар и сваке истоветности и разлике (или границе и неограниченог), па према томе не може икако бити неко прапочетно А које даје неко Б, или прапочетна једност која прво даје просту или суштинску другост, него Божија апсолутна воља, ex nihilo стварајућа слобода даје не само прво и друго, треће ... него са сваке стране краја сваки могући, стварни, нужни почетни, завршни низ, васцело, све (свет)...

Никаква "другост" фиктивне материје, „пуког“ бивствовања не може стајати наспрам свемогућности Бога, него је другост сваког могућег–стварног–нужног света или бивствовања могућа само по Божијој (надбивствујућој, надсветској) creatio ex nihilo апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Аристотел (као уосталом и сва грчка филозофија) не прихвата стварање ex nihilo (ту важи начело: ex nihilo nihil fit).

За њега је природни свет, живот, биће по својој материји могућност, а по свом облику, сврси, кретању, с којима подражава вечну сврху свих сврха, облик свих облика, покретање свих кретања, Божију вечни живот по себи, најстварнија, најнужнија духовна стварност.

 

МАЈСТОР ЕКХАРТ

 

Између човека и Бога не може бити ништа. Или само може бити ништа. Ништа је надумни заклон, покривалиште Бога пре свега створеног света. “Који изабра таму за покривалиште своје.“ ... и највиша бића у престолу Божијем.

 

За Мајстор Екхарта Божија ex nihilo апсолутна воља и стварајућа слобода, свемогућност утемељује сваку сазнајно-логичку или онтолошку: могућност, стварност, нужност.

Он једини примећује да су Бог и биће противуречне ствари; да Божије „Ја сам онај што јест“, значи да је свака логика и свака каузалност испод воље Божије, свако биће и само бивствовање, свака стварност и сваки свет!

Чим се остаје у бићу, у стварности ствари и светскости света, не остаје се у стварајућем Богу пре створеног света, сваког бића и самог бивствовања и логике створене ствари, бића у једино могућој квалитативној, позитивној узрочности (пре другостепене "узрочности" од ствари ка ствари) апсолутне воље и стварајуће слободе.

Мора се у души доживети ништавило пре створеног света, творевине, напустити свако биће и само бивствовање и вратити вером прапочетно creacio eх nihilo да би се пре сваког бића које зависи од мишљења или мишљења које зависи од бића родило духом у човеку као из ништа оно стварајуће наддбивствено, надмислено Божије...

Зато Мајстор Екхарт каже “Бог... има повластицу да је чист од сваког Бића, и на основу тога..., може бити његов узрок... Богу треба одузети свако биће да би био узрок сваког бића... Према томе Бог је нешто више од Бића.“

 

БОЖИЈА АПСОЛУТНА ВОЉА И СТВАРАЈУЋА СЛОБОДА

  

Скоро сви велики филозофи: Парменид, Хераклит, Анаксимандар, Анаксагора, Платон Аристотел, Спиноза.., Шелинг, Хегел утемељују квалитативно безмерје супстанције (Једног, Ватре, Идеје, Νοϋς -а, Бога...).

Свакако да није исто рећи да једна бесконачна супстанција "по себи јесте и саму себе схвата" (Спиноза) и да је "само Једно супстанција" (као код Парменида), јер Спинозина апсолутна афирмативност, квалитативна бесконачност са свих логичко-онтолошких страна бесконачне супстанције подразумева и бесконачно мноштво бесконачно различитих бесконачних атрибута...

По утицајем Аристотела, Хегел тврди да је супстанцијална мисао о мисли, појам по себи и за себе који сазнаје своју апсолутну логичну истину сама вечна суштина Бога...

А већ је речено да позни Шелинг (са становишта своје позитивне дијалектике, спекулативне филозофије стварања) тврди да се Бог (који господари давањем и узимањем бића) не може потврђивати са (било којом, каквом) бивственошћу створеног бивствовања, светскошћу створеног света, стварности створених ствари (којих може бити и не бити, и које постоје тек по његовој вољи), и да је зато Божија надбивствена, надсветска, надстварна апсолутна воља и стварајућа слобода много пре апсолутна свемогућност него (створена) стварност! 

Ипак, иако Шелинг каже да је Бог, као господар бића (сваког бића и самог бивствовања) надстваран, надбивствен, надсветски, он опет не каже и да да је и надмислен, надпојмован...

Ако из своје позитивне дијалектике стварања стаје наспрам Хегелове негативне дијалектичке логике сазнања, мишљења, појма појма по себи и за себе који на крају производи највишу позитивност истине, он прво треба да одговори шта је та квалитативна, афирмативна бесконачнa свемогућност бивствености бића, господарствености Бога, Божија апсолутна воља и стварајућа слобода у првостепеном смислу?

Заправо, његово почетно предмислено, предсазнајно постојање (бивствовање), пре оног на крају најнужнијег нужног постојања (бивствовања) у апсолутном субјективно-објективном јединству теологије, филозофије, уметности се, заправо, уопште суштински не разликује од Хегеловог почетног (појавног, чулног) непосредног Бића.

Под утицајем Кантове Критике моћи суђења, која дозвољава (оно што Критика моћи суђења не дозвољава) да "интелектуалниг опажај" генијалног уметника сједињује појам и опажај, унутрашње и спољашње, само мења хијерархију апсолутног духа Шелинг уместо Хегеловог апсолутног по себи и за себе појма у филозофији који сазнаје вечну суштину Бога (који код њега стоји на врху, испред апсолутне представе Бога у религији и апсолутне чулности у уметности), сада чулно-натчулно, реално-идеално, коначно-бесконачно, нужно-слободно, материјално-духовно, субјективно-објективно апсолутно јединство види у генијалном уметничком делу, испред филозофског појма, или религиозне представе...

Међутим, ни Хегелов апсолутни појам појма у филозофији, ни Шелингово апсолутно-субјективно-објективно (коначно-бесконачно, реално-идеално, материјално-духовно) уметничко дело генија нису Божија апсолутна воља и (creatio ex nihilo) стварајућа слобода...

И као што се Кантово „Ја мислим" не може изједначити са логиком, филозофијом, са нашим сазнањем, искуством, него стоји пре њих, тако се ни апсолутно (Божије) "мислим" не може изједначити са апсолутним појмом, мишљењем, дијалектичком логиком, као метафизичким искуством ума, филозофијом саме филозофије у саморазвоју духа, самосазнању апсолутне идеје, него стоји пре њих.

Без апсолутне властитости (надбивственог, надсуштаственог, надсазнајног) стварајућег Бога, као власника сваког бића и самог бивствовања, сваког  сазнања и деловања, нема никаквог суштинског: сазнања, бивствовања, деловања...

Kао што човек није само "Ја мислим", него кроз чисту вољу и слободну властитост: Ја одлучујем, делам, нити држава држава само кроз своју науку, филозофију, сазнајно-теоријски ум, већ и кроз своју слободну реч, одлуку и дело, самосталну власт, практично-морални ум, тако ни Бог није Бог само кроз апсолутно сазнање, мишљење, већ кроз своју не само надсазнајну, надмислену, већ надбивствену, надсветску апсолутна вољу и стварајућу слободу, вечно исту властитост!

 

УМЕТНОСТ И ПРАКТИЧНО УМЕЋЕ

 

У својој трећој Критици моћи суђења, Кант генијалност у суштинском смислу (насупрот грчких филозофа), приписује само уметнику!

Позни Шелинг чак иде дотле да тврди да је то највеће Кантово дело, с којим је, заправо, требало започети сав критицизам!

Само уметничка уобразиља (пре религије, филозофије) као највиши објективитет људског духа, интелектуалном интуицијом генија саставља натчулно и чулно, појам и опажај, дух и тело, субјективно и објективно бесконачно и коначно, идеално и реално...

А тачно је, заправо, сасвим супротно, да је оно што Кант тврди у својој трећој Критици (Критици моћи суђења) противуречна са Првом и Другом критиком (Критиком чистог ума и Критиком практичног ума)!

Било да су те практично-моралне идеје откривене од Бога кроз Десет заповести, дедуковане из суштинског практично-моралног ума или, наспрам природног закона јачег индукован као грађански закон из обичајног права, тај суштински окрет практично-моралног ума из чисте воље практично-моралног ума за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела за сваку слободну властитост човека и државе је oна суштинскa генијалност (први genius, духовни водич) човека-људског рода.

Првостепа генијалност није никако у "интелектуалном опажају" уметника који у лепој: слици, музици, мисли, речи, игри саставља празне форме разума, теоријског ума и појавне садржаје чула већ у суштинском умећу, уметности практично-моралног ума на делу добра и праведности, које по мирису истине и укусу љубави саставља чисте речи, мисли, одлуке и дела у човеку и заједници, достижући оно највише јединство спољашње и унутрашње лепоте... 

 

КРИТИКА ЧИСТОГ УМА И КРИТИКА ПРАКТИЧНОГ УМА

 

Као што чист образ води највластитијем лицу, тако праведни закони највластитијој држави...

 

Иако је по Критици чистог ума нама сва природа доступна само  појавно (као трансцендентална конституција), Кант у Критици моћи суђења тврди да природа кроз генија (по складу боја и облика у слици, звукова и ритмова у музици, речи и риме у поезији, покрета у игри... ) одређује правила уметности!

А, заправо, тачно је сасвим супротно (што и сам тврди у својој Критици практичног ума) да надсуштинска слободна воље из чистог образа и највластитијег лица човека–људског рода (пре појавних опажаја чула и сазнајних појмова, судова разума) суштинским практично-моралним умећем, надопажајним, надсазнајним слободним (генијалним) духом, као првостепеном умешношћу, уметношћу, проналази највиши склад и у самом човеку и између најразличитијих људи у заједници и народа у свету, или биљала, животиња и људи и на крају живе и неживе природе!

Ако је теоријски ум појавна страна ствари, а практични ум суштинска страна ствари, првостепени окрет се не извршава у сазнајно-теоријско подручју, већ практичном–моралном и његовим надсазнајним, надопажајним  идејама, у суштинској вољи и надсуштаственој слободној властитости, које стоје над свом општом и  нужном појавном (природном) науком или уметношћу...

Ако су и теоријски ум и разум у спрези са чулима, појавна страна ствари, а надсазнајна слободна воље и надсуштатствена властитост на делу добра и праведности суштинска страна ствари, онда је првостепена генијалност, суштинско умеће, уметност, умешност  управо оно практично-морално умеће чисте мисли, речи, одлуке и дела на делу добра и праведности слободним духом достиже највише јединство у себи и са другима у заједници и са свом општом и нужном појавном природе...

Било која, каква наука или уметност, умеће хармоније боја и облика у слици, тонова и ритмова у музици, покрета у игри ... мора укључити највише умеће, уметност надсазнајног, надопажајног слободног духа, који у унутрашњој лепоти спаја све различите, супротне мисли, осећаје, одлуке у човеку, све различите, супротне људи у заједници и све разлике, супротности живе и неживе природе...

Највише умеће надопажајног, надсазнајог слободног духа, које из суштинских идеја практично-моралног ума,  пре свих слепих опажаја, празних појмова и трансценденталних идеја сазнајно-теоријског појавног ума потврђује у човеку и  држави највиша дела добра, праведности, не може никако бити само нека моћ чистог суђења, просуђивања...

Суштинско практично-морално умеће,  највиша уметност не саставља у слободи уметничке маште само све разлике, супротности онога што се види, чује, покреће, додирује у лепој слици, музици, додиру, игри... или све различите, супротне мисли, речи, осећаје у књижевном делу, позоришној  представи, филму...  већ суштинском чистом вољом и надсуштинском властитошћу у духовној лепоти личности и народа достиже спољашње-унутрашњи склад слободне мисли, осећаја, речи, одлука, дела свих разлика, супротности у себи и са другима и са свом живом и неживом природом...

Кроз: метафизику чисте воље, метафизику језика, метафизику мириса и укуса, метафизику полности и микромакрокосмологију прво утемељује највластитију духовну слободу човека и народа и са њом и свако: техничко и научно и економско и правно, и политичко и уметничко и умеће...

Као што се појмови, судови сазнајно-теоријског појавног ума потврђује садржајима опажања, тако се  суштинске идеје практично-моралног ума потврђују на делу добра и праведности  самоискуствено, лично...

Такозвани безинтересни, научно–аналитички став сврховити узрок највишег јединства (у човеку, држави, природи) искључује не само из логике, природне науке, него и из уметности, права, политике...

Међутим, не само да се неки сврховити узрок подразумева у унутрашњој природи наше вољ, уопште у свему живом  него се тасврховитост не може искључити ни у неживој пририди, да би она уопште имала некакву логику била на крају нешто а не ништа;

То значи да нико може бити научник, логичар, уметник, правник, политичар... ако није у некој мери и филозоф.

Чак и за све регулативне идеје сазнајно-теоријског ума над опажајима чула, појмовима, судовима разума  мора да постоји нека целовита теорија за осмишљање свега појавног искуства, а камоли за слободно одлучивање, деловање практично-моралног ума...

Иако трансендентални став празне форме наспрам слепе садржине не долази до целовите сврхе, суштинског осмишљавања, смисла највишег добра за човека и заједницу, Кант у Критици моћи суђења то јединство појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, духа и природе, слободног и нужног, коначног и бесконачног.... тражи безуспешно кроз генијалног уметника...

Уместо да практично-морална генијаност, највише умеће сваке слободне душе на делу добра и праведности, које кроз унутрашњу лепоту, склад  проналази највише јединство у себи и заједници са другима, буде првостепена  уметност, генијалност суштинског, практичног ума, слободног духа, коме служе и сазнајно-теоријски, појавни ум и разум и чула, сва наука, техника и свака друга уметност, Кант у Критици моћи суђења  појавно јединство разума и чулности у лепоти уметничког дела кроз "интелектуални опажај" уметника види као једину генијалност!

Са једне стране лепота уметничког дела безинтересним допадањем не подражава опште и нужне законе ни сврхе у самој природа, са друге стране природа  кроз генијалност уметника одређује правила уметности (слободној уобразиљи уметника)!

Уместо да чиста воља надсазајним, надопажајним слободном душом и практично-моралним идејама стоји над "општом и нужном" појавном природом (која је само трансцендентална констицуција сазнајно-теоријског ума), исто као и појавно јединства појма-опажаја уметничких дела, неподељеним јединством форме–садржине слободне воље на делу највишег добра, праведности, буде првостепено, највише умеће, генијалност, умешност, уметност, он суштинску (тачније једину генијалност тражи у уметничкој лепоти, безинтересном просуђивању, допадању уметничког дела!

Иако моћ суђења разума, естетског просуђивања уобразиље уметника или делатности практичног ума зависи од појединачних опажаја чула, ум тражи целовито: сазнање, логику, истину, уметничко дело целовиту лепоту, одлука целовиту вољу, морално дело целовитог човека ...

И управо зато код Платона вечну суштину и вечно биће сваке појединачне идеје утемељује надсазнајна, надсуштствена идеја свих идеја, највиша идеје добра.

Чак и у Аристотеловој тетради, уобличење сваког облика, сврховитост сваке сврхе у поретању од њене могућности ка њеној стварности  сваког смртног живота, бића, омогућава највиши облик свих облика,  сврха свих сврха,  покретач свих кретања, вечни духовни живот Божијег савршеног бића ...

Тек Лајбниц након Аристотела тврди да без супстанцијалне сврховитости сваке духовне монаде није могућ не само њен унутрашњи живот, било која, каква осећајност осећаја, опажајност опажаја, разумност разума, логичности логике...већ је тек тај супстанцијални виталитет сваке непоновљиве монаде довољан разлог бивственост бивствовања, светскост света, да би они уопште било бешто, а не ништа...

Сав просторно-временско-материјални свет другобивствених сложевина само је само другобивствена сложевина првобивствених непросторних, невременских духовних монада...

И то његово схватање о друобивству просторно-временско-материјалног света преузима Хегел, али не прихвата сустанцијалност Лајбницових појединачних духовних супстанције (монада) већ све појединачне, посебне, опште  "супстанције схвата само као различите степене супстанцијалног сазнања, мишљења по себи и за себе једне целовите логичке истине апсолутног духа, идеје....

Међутим, без супстанцијалне воље, виталитета, разложности из неке највише унутрашње сврхе разумности разума и опажајности опажаја ни разум није разум, ни ум ум...

Првостепено практично умеће целовите сврхе унутар саме ствари није само основа самог живота, и бивствености бивствовања него и логичности логике и сазнатљивости сазнања и истинитости истине...

Када је првостепену генијалност (узвишеног духа који води слободу човека–заједнице), уместо у практични ум, као што је то случај код Платона, Аристотела, поставио у другостепено, трећестепено практично подручје (умећа, уметности) уметности, Кант је тако порекао основне идеје своје Критике чистог ума и Критике практичног ума...

Уместо да практично-морални ума са највишим, умећем, умештношћу, уметношћу над сазнајног, над опажајаног духа у највишем јединству чисте мисли, речи одлуке и дела уобличава слободну властитост сваког човека и народа на делу добра и праведности, стајући тако над појавним јединством празног појма–слепог опажаја сазнајно-теоријског ума, или појавним јединством  разума и опажаја научног сазнања или уметничке уобразиље, он сасвим обрнуто, суштинска начела практично-моралног ума поново подређује појавној сазнању природне науке или појавној уобразиљи  уметности... 

А највиша уметност, заправо је оно умеће у средишту срца које у унутрашњој лепоти сједињује чисте мисли, речи, одлуке и дела у човеку и усклађује све различите, супротне људе у заједници...

Ту првостепену генијалност, умештност, уметност води над сазнајни, над суштински дух од Оца ка Сину и Сина ка Оцу... и зато та суштинско практично морално умеће, која у унутрашњој лепоти саглашава све разлике, супротности у појединцу и различитим људима у заједници,  стоји, свакако, над сваким појавном науком и сваком појавном уметношћу...  

Те закључке његове Критике моћи суђења) користи касније прво Шелинг, па Ниче и крају у својој позној филозофији Хајдегер ...

Од тога је био потребан један корак да се не само природна већ и друштвена наука или уметност "ослободе не само сваке религије, метафизике већ и практично-моралног (надопажајног, надсазнајног) ума и њихових оностраних идеја, и у обожавању икона појавне науке, уметности, политике, богатства врате у границе овостране природе...

Оне се сада,  као "непристрасна" наука (знање по себи) или "уметност по себи" , право по себи, политика по себи ослобађају било које, какве метафизичке, религиозне, антрополошке основе  и спроводе деконструкцију свих традиционалних вредности доброг, лепог, праведног, истинитог  и отворено утемељују негативне хероје, естетику ружног и снагом информативног, медијског ума, рекламе, маркетинга,  политике иду сасвим супротно ка умећу зла, лажи, деструкције човека и заједнице, природе...

У сваком случају, ако Кант у Критици практичног ума тврди да је првостепено умеће човека практично-морално одлучивање, деловање, где је априорна форма чисте воље изједначена са суштинском садржином законодавне слободе, никако не може нека хипотетичка "продуктивна уобразиља уметника између разума и емпиричког опажаја сазнајно–појавног ума бити првостепена (код њега једина генијалност),  што прихватају, прво позни Шелинг, па Ниче, па позни Хајдегер, него чиста воља и једна слободна властитост  практично-моралног ума, која слободним одлучивањем, деловањем суштинског умећа, умешности, уметности целовите, духовне лепоте мириса истине и укуса љубави обједињује све друге лепоте, умећа, уметности у суштинском јединству човека, људског рода.

Машта је продуктивна у првостепеном смислу када кроз простепену генијалност слободног духа, суштинска практично-морална начела на делу добра и праведности кроз надопажајну надсазнајну чисту вољу изнад сазнајно-појавног ума, разума, чула достигне слободну властитост сваког човека и народа у највишем јединству чисте мисли речи одлуке и дела...

Зато за Платона је првостепна уобразиља и била метафизичко искуство вечног дела душе; између ума на једној и разума, чула на другој страни...

Почетни опажаји, само сенке идеја, и даље појмови, судови разума (само одсјаји идеја), само иницирају ону ту суштинску уобразиљу да метафизичким сећањем умне душе дијалектиком чистог појма препозна вечне идеје...

 

УМЕТНОСТ И ПРАКТИЧНО УМЕЋЕ КОД ПЛАТОНА И АРИСТОТЕЛА


За старе филозофе уметност није ни једина генијалност (као код Канта) ни апсолутни субјективно-објективни идеалитет-реалитет (као код Шелинга),ни највиша потврда овостраног бивствовања у најсавршенијем виду воље за моћ (као код Ничеа) ни најизворнији говор бивствовања (као код Хајдегера)...

По Платону, само филозоф из највишег дијалектичког умећа умског дела душе сагледава да сав чулни, разумски свет, док било која занатска умешност, уметност или умеће уметника само подражава савршени свет вечних идеја, као што и све вечне суштине идеја подржавају надсазнајну, надсуштаствену идеју добра...

Практично умеће мудраца–краљева, које у идеалној држави по идеји праведности подражава савршени свет вечних идеја, стоји далеко испред сваке друге занатске вештине која само подражава вечну идеју или умећа уметника, чија чулна лепота само подражава идеју лепог по себи.

Иако Аристотел, много позитивније сагледава уметност  (која изазиве катарзу у човеку) него Платон, и код њега уметност и све остале вештине, умешности (тέχνη) занати за прозводњу физичких, вештаствених ствари (по свакој посебној сврси, роду, врсти) стоје далеко испод две суштинске моћи слободног човека: умећа највишег теоријског сазнања, метафизике и  првостепеног практичног умећа, умешности – политике.

Државотворност, практична мудрост, политика кроз темељну врлину праведности чува, одржава заједничко добро, омогућава сваком човеку да развије и испољи своју врлину, прима и даје свако добро...

По њему, држава не подражава никакво добро или праведно по себи, него је праведна држава, као равнотежа природног и духовног, инстинктивног и умног, за појединца и заједницу управо оно првостепено, највише заједничко добро по природи ствари...

Zoon politikon, политичка суштина човека (као примењена етика) кроз супстанцијалну врлину праведности уравнотежују супротности физике и метафизике, крајности нагонског и разумског, телесног и духовног, егоизма и алтруизма, инстинктивног и умног, животињског и  божанског, саставља у појединцу и држави (полису) све поларитете...

Било које, какво појединачно умеће, које по својој  сврси усклађује све разлике, супротности у у чулној лепоти уметничког дела по сваком посебном роду, врсти најразличитијих боја и облика у слици, или ритмова и тонова у музици, речи и риме у поезији, или  благе и оштре покрета у игри кроз умешност, вештину уметника, стоји далеко је испод практичног умећа политике, која све све различите, супротне вештине, подручја, одлуке, дела између лишености и претераности сваке људске врлине усклађује кроз супстанцијану политику у држави и темељну врлину праведности... и испод филозофије, која све супротне мисли, осећаје, одлуке, дела у човеку између животињског и божанског, тела и духа, инстинктивног и умног, пролазног и вечног  у човеку води ка највећој срећи, блаженству, саставља у најпросвећенијој личности филозофа...

Првостепена врлина праведности, која тражи и проналази највише јединство свих разлика, супротности у човеку и држави, обједињује по природи ствари и све супротности облика и боја у лепој: слици, тонова и ритмова музици, покрета у игри и или све све разлике, супротности мириса, укуса у храни, додира полности, тела, удова у спортској игри... а са све разлике, супротности појмова, судова, разума, закључака, идеја ума науке, филозофије, теологије, Бога и природе, метафизике и физике ...

Средишње подручје воље слободним одлучивањем деловањем,  практично-моралним умећем, владајућом врлином праведности сједињује све поларитете, саглашава кроз политику ка највишем заједничком добру по природи ствари; хармонизуије људе у држави и са биљкама, животињама, свом живом и неживом природом....

Зато по Платону, Аристотелу, када мудраци–краљеви владају, из највишег практично-моралног умећа, влада управо цео народ (сам собом, својом државом) по природи ствари својим најмудријим делом, а када нема у владару највише генијалности практично-моралног умећа (духа мудрости који га учи, води, саветује) која кроз темељну врлину праведности хармонизује све врлине, све разлике, супротности у држави, и у појединцу него по политичкој слободи влада проста већина, која те практичне генијалности нема, то је безвлашће у човеку и у држави унапред води тиранији, олигархији или анархији...

Када се политика своди на прост избор већине, власт се сагледава кроз квантитет, а не квалитет, ту се у старту одриче генијалност слободног духа суштинског практично-моралног умећа (иако би то код Канта управо требало било оно првостепено, она  суштинска уметност која у нјправеднијој, најбољој држави на делу добра, праведности отелотвори суштинске идеје практичног ума,  потврђује  ону првостепену генијалност човека, заједнице, људаског рода, која из највишег јединства свих разлика, супротности у најбољем, најправеднијем појединцу и заједници обједињује јединство теоријско и практично ка најправеднијој, најбољој држави.

 

ЛОГИКА И МЕТАФИЗИКА

 

Аристотел из најнужнијег мишљења о самом мишљењу, потврђује не само сазнајно-логичку: могућност, стварност, нужност нашег коначног мишљења или сваког природног живота, бића него и најнужнију онтолошку нужност Божијег духовног вечног бића.

Ипак, Божије мишљење о себи, о најизврснијој духовном бићу није дато само као нека сазнајно-логичка вечна суштина Бога (као касније код Хегела), него је то вечни духовни живот по себи.

"А мисао и то она која је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је „највиша мисао, мисао о највишем добру... Божије дело које постоји само по себи је савршени и вечни живот...Бог је савршена и вечита стварност, тако да живот и стално и вечито трајање припада Богу, сам Бог је управо то.“

Аристотел из вечне сврхе–дела Божијег савршеног живота по себи, вечног духовног бића, утемељује  сврху-дело било којег, каквог природног живота, бића...

Иако на први поглед изгледа да код њега логички закони исправног појма, суда, закључка важе по себи, независно од сваког садржаја мишљења, тачно је, заправо, да његова логика (Органон) у потпуности претпоставља његову онтологију (Метафизику), као и све логичке категорије, старије метафизичке категорије, а не обрнуто.

Логички закони непротивуречности и идентитета само у Божијем мишљењу о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и предмет мишљења могу имати утемељење...

Сва његова логика се ослања на његову метафизику и логос микро или макрокосмоса наспрам хаоса у основи било каквог облика у његовом покретању од могућности ка стварности, не може постојати без целовитог сврховитог узрока.

Суштински логос, по Аристотелу, не треба да објасни само конкретно дешавања, догађања од појаве ка појави, другостепену узрочност од ствари ка ствари, него и саму стварност ствари и светскост света, смисленост мисли и бивствовање бивствовања...

Чисто механичка, чулна узрочност (од ствари ка ствари, појаве ка појави) по Аристотелу не само да није могућа по себи, него је чак противуречна.

Само се из вечне сврхе–дела Божијег живота по себи, савршеног духовног бића може  утемељити  било која, каква сврха-дела природног живота, бића...

Без Божијег духовног живота по себи, као савршеног облика свих облика, сврхе свих сврха, покретача свих кретања, не може постојати нити се схватити никакав облик, кретање, сврха, дешавања; ни стварност ствари, ни светскост света, ни сазнатљивост сазнања, ни бивственост бивствовања!

Хегел апсолутном логиком, једног, једном дијалектичком логиком све могуће–стварне–нужне чулне, разумске, умске спољашње-унутрашње објективне разлике, супротности види као по себи друго самога себе, као логичке разлике апсолутног духа по себи и за себе, Божије апсолутне  субјективности...

Сазнајно-логичка општост и нужност апсолутног мишљења о самом мишљењу, појма о самом појму, знања о самом знању, свести о самој свести, вечна логичка истина апсолутног духа, идеје је оно првобивствено онтолошко, а свака конкретност овог, оног природног, историјског бића или општег и нужног закона природе, историје је по тим првобивственим законима дијалектичке логике – само оспољено просторно-временско-материјално другобивство...

 

МАЛО  И  ВЕЛИКО ЈА

 

Кант много веће тајне: самог Ја, свести, мишљења, воље претпоставља, или узима као саме по себи јасне, да би трансценденталном анализом човекових сазнајних моћи утемељио нешто много лакше: општу и нужну основу математике, науке; објаснио: како су могући синтетички судови а приори!?

Међутим, када се из малог Ја схвата сазнање, мишљење, суђење, мора се мислити о мисли, судити о суду, разумети разум, умовати о уму, појмити појам, сазнати: Ја, сазнање, мишљење, свест, самосвест.

Или утемељити апсолутна субјективност–објективност за неодвојивост дела од целине и целине од сваког свог дела у свакој ствари, бићу; као код Хераклита, Анаксагора, Платона, Аристотела, Спинозе, Шелинга, Хегела...  

Зато је Аристотела, Спинозу, Хегела... нужна апсолутна Божија, метафизичка субјективност, за сваку било коју, какву појединачну, посебну општу (политичку, историјску, научну) конкретну субјективност...

За свако “мало“ Ја, релативну истину, по разлици субјекта и предиката, мишљења и бића, појавног сазнања ограниченог искуством је нужно велико, Божије Ја, велика, апсолутна истина,  метафизичко искуство, неограничено сазнање по апсолутном јединству субјективног и објективног, идентитету мишљења и бића.

Апсолутна истина (метафизичко искуство духа, идеје по себи и за себе)  која постоји која постоји без обзира на то знамо ли је ми или не...

Ко пита наше мало или велико Ја"... наше мало, велико искуство?

По Хегелу, изричито, мора постојати највиша, апсолутна мисао, свест, дух за било какву мисао, свест, дух; за било које, какво разумевање, суђење, мишљење, апсолутно (само по себи) разумевање, суђење, мишљење...

Зато, насупрот Канту, Хегелова филозофија (под утицајем Аристотела, Спинозе, Фихтеа, раног Шелинга) о ничем другом не говори него о самоспознаји у апсолутном смислу, о апсолутно самоспознатом Божијем Ја.

Разбијајући атом малог Ја, ситне субјективности нашег ограниченог разума, свести, мишљења, он од почетка до сваке стране, краја иде од нужних из једног унутар себе различитог и истог духа по себи и за себе апсолутног мишљења идентичног са свим могућим, стварним, нужним садржајем, бићем, самокретањем појмова, дијалектичким закључцима ума ка ка апсолутно самосазнатом, самомислећем Божијем Ја...

 

 МАЛИ И ВЕЛИКИ COGITO

 

Хегел Анселмов онтолошки доказ (као и Декартов усавршени) о нужном постојању Бога проглашава исправним, али наглашава да то доказивањe остаје и даље само на нивоу разумског мишљења, које оставља наспрам себе супротстављено постојање, биће...

То јест, иако код Декарта постоји од почетка круг од мишљења (појма) ка бићу и од бића ка мишљењу (појму), тај се круг раздваја, и то остају две скроз различите, а не једна иста ствар...

Међутим, када се тај доказ изводи из целине ума у самокретању апсолутног појма о појму који, кроз филозофију саме филозофије, мишљење самог мишљења (које је само себи предмет) излаже све степена саморазвоја апсолутне идеје, та супротност мишљења и бића нестаје...

По Хегелу, ако мишљење тражи потпуну извесност, истину по себи и за себе, то самосазнање мора бити једно са бићем, као што се, такође, задња самоизвесност, истина бића може наћи само у самодређујућем појму по себи и за себе апсолутном сазнању, мишљењу у филозофији...

Једна највиша логичко-онтолошка основа мора, мора доказати да је дедуктивни пут од апсолутног Божијег мишљења ка бићу (чулној природи), исти као и индуктивни пут из оспољеног просторно-временско-материјалног чулног бића (другобивствене природе, историје) ка вечној суштини, истини мишљења на крају у апсолутном појму појма, првобивственом Божијем самомишљењу–вечном духовном бићу...

Свако је, јесте, па и праосновно "Ја мислим," или "Ја јесам" претпоставља апсолутни идентитет субјекта и предиката (субјективности и објективности), све могуће је, јесте релације, предикације сазнања објективног појма, суда, закључка свеобухватног мишљења, апсолутне идеје.

Уместо Декартовог или Кантовог "малог cogita" (Ја мислим) из кога се не може потврдити ни постојање нас самих, ни постојање света, а поготову апсолутно (Божије) вечно постојање, Хегел из великог cogita "Божијег (апсолутно) мислим, вечно постојим, јесам", као јединог могућег доследног мишљења по себи и за себе самоодређујућег појма дијалектичке логике, која све (могуће, стварне, нужне) разлике, супротности атрибута, модуса супстанцијалног самосазнања, самомишљења саставља у апсолутно истинитој идеји, потврђује не само вечно духовно постојање Бога или самоизвесно постојање нас самих, него тек доказује сваку (могућу, стварну, нужну) постојаност постојања,  бивственост бивствовања и смисленост мишљења...Сваку појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка, сазнатљивост сазнања и истинитост истине!

Само (апсолутно истинито) "Ја мислим,  постојим " из субјективно-објективног самосазнања, мишљења завршне филозофије све филозофије апсолутног духа, идеје великог cogita апсолутне истине Божијег мишљења, потврђује извесност нашег "Ја мислим, постојим";  сваку постојаност постојања, сазнатљивост сазнања, смисленост мисли и бивственост бивствовања...

Слично Платону, или Аристотелу, Хегел не потврђује апсолутни појам, идеју (Бога) кроз било који посебни, општи појам или појединачну представу, опажај, него, сасвим обрнуто, сваки општи или посебни појам разума или појединачан опажај чула кроз апсолутни појам Бога – целовиту идеју ума...

Ипак, без обзира што Хегел се са сваке стране краја доказује апсолутност вечне идеје, његово доказивање се много пре заснива на апсолутном мишљењу о самом мишљењу Аристотеловог Бога, него на Платоновој надсазнајној, надсуштаственој, надбивственој највишој идеји добра.

 

ХЕГЕЛОВА ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ

 

Хегел тврди да су све филозофије једног времена само сличне варијанте главног логичког принципа, само неки степен саморазвоја појма по себи и за себе  с којим апсолутни дух сазнаје себе...

И као што живо биће у свом развоју семена до плода саставља мноштво разлика, супротности, тако се исто по слободи духа и логичкој нужности истине све различите, супротне филозофске идеје историје филозофије обједињују на крају у свеобухватном мишљењу по себи и за себе у његовој на крају завршној филозофији апсолутно умне идеје...

Свака владајућа филозофија једног времена саставља логичке принципе свих дотадашњих филозофија, а његова завршна филозофија апсолутног духа у тоталитету свеобухватне идеје, обједињује логичке принципе целокупне историје филозофије!

За то схватање да је суштина неке филозофије, као активно што је покреће, њена логичка форма, само један степен апсолутног самосазнања, самомишљења, Хегел је, свакако, подстакнут Аристотелом,  и његовим схватањем Бога, као савршеног мишљења о самом мишљењу, које је апсолутна логичко-онтолошка форма свих форми, најнужнија вечна духовна стварност, наспрам само могућности безобличне, алогичне материје...

Сви облици, сврхе, кретања у коначној природи су са својим обличјем, сврхом која их покреће активно биће (стварност) а са пасивном материјом, само могућност...

Сваки нижи облици, сврхе, кретања у коначној природи, животу, бића су утемељени из савршеног облика свих облика, вечне сврхе свих сврха Божије мисли о самој мисли, духовног додира истине све-једног-једног свега који их покреће од њихове могућности ка његовој стварности...

Само је савршена форма свих форми Божијег мишљења о самом мишљењу изједначена са савршеним садржајем духовног живота по себи Божијег вечног бића најнужнија, вечна стварност.

Зато Хегел своју Историју филозофије, која  све различите, супротне филозофије апсолутним мишљењем самог мишљења, свеобухватном филозофијом све филозофије обједињује завршној филозофији апсолутног духа, идеје, изједначава са својом Науком логике, која апсолутним појмом појма, знањем самог знања, свешћу саме свести све (могуће–стварне–нужне) различите или супротне принципе дијалектичке логике саставља у вечној истини Бога.

На почетку једна Парменидова апсолутна мисао: Само једно-биће постоји, док простор, време, материја, сва мноштвена чулна природа... само привидно постоје.

На крају, апсолутни дух кроз целовити умски лик једног човека (целог човечанства), који свеобухватном филозофијом све (историје) филозофије на крају саставља све различите, супротне мисли, идеје, сазнаје у апсолутној идеји вечну суштину Бога...

Отуђењем умског облика свих облика, апсолутног духовног лика истине у другобивство природе, по првостепеној логичкој супротности празног бића без садржаја, које се тако изједначује са небићем, започиње логички расцеп мишљења и бића, оспољење првобивственог духа у простор-време-материју и јединством бића и небића, постојања и непостојања кроз прапочетно постајање, бивање – Хераклит...

Тек се у унутрашњем безмерју апсолутног појма о појму, знања о самом знању, свести о самој свести разоткрива суштинска, логичка историја:  како и зашто се све различите, супротне филозофије смењују тако како се смењују на самосазнајном путу апсолутног духа, идеје...

То јест, када научно мишљење о самом мишљењу у завршној филозофији све филозофије обједини целокупну историју духа, и јединством логичког и онтолошког изједначи, као код Аристотеловог Бога, оног који мисли, мишљење и предмет мисли, онога који сазнаје, сазнање и предмет сазнања, или се дијалектиком чистог појма о појму вечног дела душе, као код Платона, метафизичким искуством ума, дилијалектиком чистог појма сети целокупног духовног пута, препозна истину по себи и за себе, врати у царство вечних идеја пре пада душе (отуђења духа, оспољења идеје) у привид просторно-временско-материјалног  чулног бића, тада субјективно коначно постаје објективно, и објективно субјективно, и зато апсолутно...

 

СПОЉАШЊА И УНУТРАШЊА ИСТОРИЈА

 

Хегел  логичку по себи и за себе историју духа, по свим степенима самосазнања апсолутне идеје ставља испред сваког разумског, чулног садржаја, спољашњег просторно-временско дешавања...

Унутрашња сазнајно-логичка историја апсолутне идеје не одређује само све историјско (политичко, економско, културно...) дешавање, догађање, него и све просторно-временско-материјaлно природно и историјско догађање!

И као што је логички принцип преовлађујуће филозофије у једном времену, као објективно мишљење духа о себи самом, само неки степен самосазнања апсолутне идеје, тако сваки народ, по логичкој нужности унутрашње историје, својом спољашњом историјом, друштвеним уређењем и деловањем у конкретном месту, времену испољава неки степен самоосвешћења апсолутног духа, саморазвоја апсолутне идеје.

Ипак, када тврди да преовлађујућа филозофија у једном периоду својом формом одражава објективни дух свог времена, он је у противуречности са својом основном тезом да је логичка форма, као оно суштинско у једној филозофији, не само независна од конкретног дешавања тог времена, него чак и од све просторно-временско-материјалне садржине другобивствене природе и историје (које су само њено оспољење, отуђење)...

То јест, ако је сва просторно-временско-материјална природа само оспољење унутрашње историје, саморазвоја апсолутно логичне идеје и сва спољашња историја држава и народа само служи самосазнању апсолутног духа, да у чистом појму појма у филозофији на крају постане апсолутно свестан себе, никако не може спољашња историја, дешавање, оспољени простор-време-материја, другобивствена природа, отуђена историја одређивати унутрашњу, суштинску историју првобивственог духа, вечну логичку суштину апсолутне идеје (свака филозофија одражавати само своје време)!

Ако је, за Хегела, апсолутан (вечни) дух непокретни покретач и вечна сврха сваког просторно-временско-материјалног кретања, дешавања, а сва другобивствена природа и историја служе да се по логичкој нужности унутрашње историје апсолутно мишљење о самом мишљењу завршном филозофијом све филозофије врати првобивству вечне идеје, како може онда сасвим супротно тврдити: да спољашње историјске околности датог времена (спољашња просторно-временска историја) одређују логички принцип неке филозофије суштинску унутрашњу (логичку историју), уобличава оно много старије првобивствено духовно, апсолутно, вечно!?

Хегел, свакако, логичку садржину подређује логичкој форми да кроз апсолутну субјективност Божијег мишљења о самом мишљења, као вечне логичке форме свих форми чистог појма о појму првобивственог духа, апсолутне идеје, схвати, обухвати сав (могући–стварни–нужни) садржај оспољеног просторно-временског-материјалног бића – другобивствену природно-историјску објективност.

Њему је, свакако, лакше да све различите, супротне логичке форме историје филозофије схвати као степене саморазвића слободне умске форме апсолутног мишљења о самом мишљењу, него све бесконачно различите, супротне природне, историјске разумске, чулне садржине...

Међутим, Платонове идеја су само површно посматране апсолутне сазнајно-логичке форме, идеални умски облици...

Како се не могу сагледати спољашњим очима, било каквим појединачним опажајима, већ једино дијалектиком чистог појма о појму и унутрашњим видом ума свега са свих страна по целини ствари, оне су много пре идеални (надлогички, надсазнајни) садржаји, него идеалне (сазнајно-логичке) форме.

Као што су сви појединачни садржаји које опажамо чулима или њихове суштине које сазнајемо посебним, општим појмовима разума (као само сенке или одрази духовних садржаја) могући тек из вечних суштина целовитих  идеја, тако су сви вечни духовни садржаји, вечне суштине целовитих  идеја, могући тек из надсазнајне,  надсуштаствене идеје свих идеје, највише идеје  добра.

Чак ни вечне суштине појединачних идеја, а камоли (надсазнајна, надсуштаствена) идеја свих идеја, највиша идеја добра, нису апсолутне сазнајно-логичке форме, него много пре надсазнајни, надлогички вечни садржаји.

А ни Аристотелов Бог, као  апсолутна  форма свих форми (мишљење о самом мишљењу) не може се одвојити од апсолутне садржине свог вечног живота (јер мисли о себи), свог савршеног духовног бића.

Међутим, Хегел ипак мисли да се то апсолутно јединство мишљења и бића, од "семенке" Историје филозофије Парменидове истините мисли апсолутно Једног–Бића, д оједног са свих страна истином истог мишљења о самом мишљењу,  завршног плода, који саставља све могуће различите, супротне мисли, идеје, достиже тек његовој Науци логике.

Зато је његова Историја филозофије, као свеобухватна филозофија све филозофије, која у завршном тоталитету апсолутног духа саставља све различите, супротне филозофске принципе током њене историје, идентична са његовом Науком логике, која апсолутним појмом појма излаже истину по себи и за себе апсолутне идеје као вечне суштине Бога.

На први поглед изгледа да код њега надпочетни вечни првобивствени дух потпуно изједначеним "логичким супротностима бића и небића производи другобивствене супротности природе и историје, а заправо, он, сасвим обрнуто, из изједначених другобивствених супротности просторно-временско-материјалне природе и историје производи логичке (духовне) супротности, да би на крају,  негацијом негативног, "лукавством ума",  самокретањем "појма по себи и за себе" из тих логичких (духовних) супротности извео апсолутну идеју у филозофији, "првобивствени," апсолутно самосвесни, самознајући Божији дух, најпозитивнију позитивност вечне истине "пре свих другобивстених супротности оспољене природе, историје!

То јест, иако Хегел тврди да вечни Бог пре свих супротности природе или историје својим оспољењем, отуђењем (као стварањем ex nihilo) кроз изједначене апсолутне логичке супротности бића и ништа (небића) даје прво почетно постајање, бивање, и даљом конкретизацијом мишљења, самокретањем, самоодређењем сазнања, појма по себи и за себе све могуће разлике, супротности природе и историје, тачно је, заправо, сасвим супротно, да он из тих прапочетних недефинисаних супротности почетног појавног Бића просторно-временско-материјалне другобивствене чулне природе и историје сазнањем разумом, појмом, судом његове даље Суштине изводи у својој Науци Логике  "апсолутно изједначене логичке прапочетне (духовне) супротности", па негацијом негације и јединством супротности дијалектичким саморазвојем сазнања, завршном суштином свих суштина апсолутног мишљења о самом мишљењу у својој завршној филозофији, као филозофији све филозофије  "самокретања, самоодређењем Појма "по себи и за себе",  најпозитивнију позитивност вечне истине, првобивственог Бога пре свих појавних супротности (просторно-временско-материјалне) створене  природе, историје!

Међутим, изједначене "првобивствене" духовне супротности апсолутно логичне идеје не могу утемељити ни себе саме ни супротности природе и историје, а камоли негацијом негације (зла, незнања, нелогичности), апсолутним сазнањем, мишљењем вечне истине Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу (пре) пре свих појавних супротности појавног бића–мишљења природе и историје!

Бог не ствара прво празно бивствовање (тако што се оспољава у просторно, временску другобивствену природу) које је почетном постајању, бивању изједначено са небивствовањем, него је Божије cretio ex nihilo од почетка са сваке стране неизмерно више него све...

Ако Бог (апсолутни дух, Логос, Тао, највиша идеја добра...), води природу, историју, све супротности или негативности бивствовања и мишљења, дешавања или сазнања само могу бити нешто изведено...

Ако су све супротности (добра и зла, позитивности и негативности...) равноправне, као у Заратустриној, или старој индијској религији, онда просторно-временско-материјална природа, историја из поларитета: зла, незнања, таме, или могућности материје, алогичног, несвесног... уобличава, одређује поларитет: позитивног, доброг, светлог, свесног, логичног, духовног; "ствара", "производи" дијалектиком на крају најстварнију стварност Бога, најпозитивнију истину, апсолутну идеју, вечни дух.

 

ПРИВИД НЕМАЧКОГ ИДЕАЛИЗМА

 

У трансценденталној дијалектици Критике чистог ума Кант демонстрира како чисти ум изван оквира могућег искуства (где се појам не проверава опажајем) упада у антиномије (трансцендентални привид у коме су супротни судови подједнако вероватни).

Међутим, са највишим ставом своје трансценденталне аналитике: „Услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства" првостепеним рецептивитетом априорних чула–опажаја простора и времена он управо априорно своди на апостериорно, трансцендентално на емпиричко, унутрашње на спољашње, појам на опажај... заправо показује да тај  "трансцендентални привид чистог ума" већ подразумева привид трансцендентализма  чистог разума!

И мада Фихте касније не прихвата Кантов став да је садржај опажања суштинска другост, несводива на мишљење, већ је доследним монизмом, панлогизмом свога Учења о науци сву чулност подводи под апсолутно Ја–сазнање–мишљење (утемељујући тако по себи и за себе "апсолутно субјективно-објективно самосазнање-самомишљење раног Шелинга и касније Хегела) и он наспрам тог далеко моћнијег (самоделатног) Ја, из кога иде свака сазнатљивост сазнања и бивственост бивствовања, опет поставља његовим самоограничењем неку суштинску другост, неко "Не-ја"!

Заправо, Фихтеово субјективно-објективно  "апсолутно" Ја-сазнање-мишљење не само да потире разлику између ноуменалног и феноменалног, него поново оно Кантово надсазнајно (надпојмовно, надопажајно) практично-морално слободно ноуменално филозофско-научним појмом "по себи и за себе" подводи под сазнајно-теоријско опште и нужно феноменално!

И то изједначење у потпуности наставља са својим Системом трансценденталног идеализма рани Шелинг, када по субјективно-објективном тоталитету тврди да је "природа уснули дух а дух пробуђена природа"...

Заправо, када се дух своди на природу или природа на дух, мишљење на биће и биће на мишљење и даље се остаје у почетној механичкој узрочности од једне релативне ствари, појаве ка другој релативној ствари, појави и једно и друго (природа и дух, мишљење и биће) потире и ништа суштински не објашњава.

Хегел тврди да Бог ствара просторно-временско-материјални свет тако што се првобивствени, вечни дух, апсолутно логична идеја отуђује од себе, оспољава у другобивствену природу, историју....

А заправо све те нефилозофске формулације (отуђења, оспољења, другобивства...) само разоткривају да тај привидни монизам, панлогизам "апсолутног" мишљења о самом мишљење његове Историје филозофије, која свеобухватном филозофијом све филозофије сазнаје апсолутни дух, или "апсолутни" појам појма његове Науке логике, с којим излаже све степене саморазвоја апсолутне идеје, заправо, чини нешто сасвим супротно: одриче, укида стварање тако што стварајуће своди на створено и  из створене природе "прави"стварајућег Бога, прво из појавне просторно-временско материјалне природе, историје изводи појмовима, судовима разума њихову суштину, па из завршне суштине свих свих суштина оспољене, отуђене просторно-временске створене другобивствене природе и историје, дијалектикчим закључцима ума, завршним појмом појма вечни логос апсолутне идеје, Божији првобивствени стварајући дух!

Ако је, за Хегела, апсолутан (вечни) дух непокретни покретач и вечна сврха сваког просторно-временско-материјалног кретања, дешавања, а сва другобивствена природа и историја служе да се по логичкој нужности унутрашње историје апсолутно мишљење о самом мишљењу у завршном филозофијом све филозофије врати првобивству вечне идеје, како може онда сасвим супротно тврдити: да спољашње историјске околности датог времена (спољашња просторно-временска историја) одређују логички принцип неке филозофије (суштинску унутрашњу, логичку историју), уобличава оно много старије првобивствено духовно, апсолутно, вечно!?

И тај привидни "идеализам" немачке класичне филозофије, који почиње са Кантом и наставља се са Фихтеом и (под утицајем Спинозе) са раним Шелингом, не завршава се са Хегелом, него, потпуно логично у Марксовом субјективно-објективном научно-техничко-политичко-уметничком практичном реалитету–идеалитету човека–заједнице–природе.

Он користи Аристотелов супстанцијални zoon politikon, Платонову, Кантову и Фихтеову практичну филозофију и  Хегелову дијалектику, Шелингов субјективно-објективни монизам духа као свесне прирoде и прирoде као несвесног духа да кроз поларитет натурализма–хуманизма развија супстанцијалну сврху природе–човека...

Кроз научно-техничко-уметничко-политички субјективно-објективни реалитет-идеалитет човека-заједнице-природе покушава да обједини формални, материјални, покретачки и сврховити узрок Аристотелове тетраде.

Социјални инстинкт сви за једног, један за све на почетку и на крају историје (државе), кроз поларитет нагона за одржањем јединке и нагона за одржањем врсте води, по њему, сваку почетну–завршну сврху еволуције и револуције.

Од сваког човека у служби природној заједници пре историје, до потпуно развијене научно-технолошке хумане природе–идеалне људске заједнице на крају историје која служи сваком слободном човеку.

Са развојем научно-техничко-политичко-уметничке субјективно-објективне практичне природе–човека, хуманизам, нагон за јачањем и одржањем врсте, као (првостепена) родна природа, у комунизму,  царству слободе на крају историје, коначно превладава нагон за одржањем тела (царство нужности).

Зато је за Маркса развој снаге и моћи тела и богатства и разноврсности пет  чула ( и њихових продужених справа, инструмената, машина) од инстинктивног, појединачног опажаја до потпуно свесних чула у целовитој научно-техничко-уметничко-политичкој  другој природи човека-заједнице, сврха читаве историје...

Уместо Божијег стварајућег духа, Платонове оностране апсолутне идеје добра, то је научно-техничко-политичко-уметничко субјективно-објективно оспољење, отеловљење савршеног јединства  овостраног човека–заједнице–природе. 

Марксов субјективно-објективни реалитетидеалитет човека заједнице природе одбацује (осим слободе) све друге постулате (Бога, бесмртност душе) Кантове Критике практичног ума.

Ту нема више трансцендентног Бога, духа, душе, идеје... него субјективно-објективна научно-техничко-уметничко-политичка практична дијалектика води води ка  савршеном јединству човека и природе и човека и човека.

Када научно-технолошко-политичко-уметничка практична генијалност достигне на крају историје реалитет–идеалитет природе-човека-заједнице, природа као и држава ће из царства нужности ступити у царство  слободе.

 

ПРИВИД ХЕГЕЛОВОГ ИДЕАЛИЗМА

 

Хегел се слаже са Спинозом, да постоји само једна супстанција; да друга супстанција (други Бог) потире супстанцијалност (са свих страна бесконачну бесконачност Бога)...

И како могућност објашњења духа из простируће природе унапред не постоји, а простируће природе из апсолутног духа ипак постоји, друга Декартова простирућа "супстанција" може по њему, бити само другобивствени Божији дух, апсолутно мишљење, идеја "отпуштена" оспољена у просторно-временску материјалну природу, историју...

Према томе, он не само да, насупрот Спинозе, све "бесконачне" атрибуте (Бога или природе) своди на један бесконачни атрибут мишљења, већ под утицајем Аристотеловог схватања Бога као мишљења самог мишљења, Божији бесконачни атрибут мишљења, апсолутно самосазнање, самомишљење, изједначује са самим Богом, једном једином по себи и за себе са свих страна бесконачном супстанцијом!

 

БОГ И ДИЈАЛЕКТИЧКА ЛОГИКА

 

Иако Хегел тврди да је његова дијалектичка логика "као систем чистог ума, царство чисте мисли... истине по себи и за себе без омота, излагање Бога какав је он и својој вечној суштини пре стварања природе и једног коначног духа", када треба из чистог појма да изложи ту "истину по себи и за себе без омота" (саму "вечну суштину Бога пре све створене природе и сваког коначног духа"), или покаже: како Бог ствара природу и сваког коначног духа, он кроз једну потпуно филозофску формулацију прво каже да се апсолутна идеја "отуђује" у "другобивствену" природу, историју, па након тога ради нешто супротно: из појавног бића–небића (почетног бивања) и сваке даље његове суштине, из завршне суштине свих суштина просторно-временско-материјалне створене природе, историје кроз све могуће степене логичког саморазвоја своје Историје филозофије, као филозофије све филозофије и апсолутног самосазнања, чистог појма о самом појму своје Науке логике, ствара "апсолутни дух", индукује апсолутну идеју, "царство истине по себи и за себе",  као "вечну суштину Бога"!

Мада са почетном тезом да је "систем логике вечна суштина Бога пре створене природе и једног коначног духа" раздваја стварајућу природу, бесконачни дух Бога и створену природу, коначни дух човека, са тврдњом да је створена (просторно-временско-материјална) природа и историја само другобивство Бога (првобивствене духовне природе апсолутне идеје) та разлика између стварајуће природе (natura naturans) и створене природе (natura naturata) не само да није више апсолутна, као у традиционалној теологији, филозофији, већ у потпуности нестаје, јер је створена природа, историја сада само оспољен Божији дух, Бог "отуђен" од себе!

То јест, ако је природно или историјско другобивство само отуђено Божије првобивство, апсолутна идеја оспољена у простор, време, материју, Божији, бесконачни, вечни дух разливен у људску историју у коначни дух човека, Хегел сада не мора из апсолутног логоса по себи и за себе, као чистог појма, "царства истине по себи и за себе без омота...као вечне суштине Бога" да дедукује све законе просторно-временско-материјалне природе и историје, нити објашњава: како Божији дух ствара природу, историју, већ због тог изједначења може да ради сасвим супротно: Да из почетног чулног бића–небића и сваке његове даље суштине, дијалектичком логиком, као завршном суштином на крају свих суштина апсолутним: појмом појма, знањем самог знања, мишљењем самог мишљења, науком саме науке, свешћу саме свести своје Науке логике... да из другобивствене просторно-временско-материјалне коначне природе, историје, индукује апсолутно логичну идеју, бесконачни дух, Божије првобивство!

Иако доследни монизам, панлогизам "све је једно и једно све", захтева да је "све стварно логично и логично стварно", формулације "отуђења", "оспољења", апсолутног духа, идеје у "другобивство" природе показују да код њега не само да није "све стварно логично и све логично стварно", већ од почетка, са сваке стране, краја нестварно, нелогично!

Са тврдњом да се Божији дух (апсолутна идеја) "оспољује" у просторно-временско-историјски другобивствени свет материјалне природе, уместо јасно: ствара свет, он не само да укида разлику између стварајућег и створеног, него сада, сасвим супротно, из (просторно-временско-материјалне) створене природе, историје "прави Бога" ствара стварајући (Божији) дух!

Када тврди да се Бог, апсолутни дух слободно oтуђује у просторно-временско-материјални свет другобивствене природе а не јасно (creatio ex nihilo) свет, Хегел, заправо, преузима Спинозино Deus sive Natura (Бог или природа)...

Уместо да бесконачни дух ствара коначну природу и коначни дух човека, он из самосазнатог коначног духа човека своје свеобухватне Историје филозофије, као филозофије све филозофије, идентичне са апсолутним појмом појма своје Науке логике, као свих логичких степена (од почетног појавног Бића чулне просторно-временске другобивствене створене природе и историје и даље Суштине до на крају чистог Појма) у саморазвоју апсолутне идеје, изводи стварајућу природу, првобивствени "истину по себи и за себе", "ствара бесконачни дух, као вечну суштину Бога!

Права суштина тих формулација да је створена природа "оспољен" дух или апсолутна идеја "отуђена" у простор, време, историју да се Божије првобивство и другобивство природе и историје у име "доследног" монизма  (некако) изједначе, да стварајуће и створено у теоријској поставци (као у Фихтеовом Учењу у науци или Шелинговом апсолутном субјективно објективном идеализму Система трансценденталног идеализма) буду исто... Да се логичким самокретањем апсолутног мишљења, појма кроз завршну филозофију све филозофије, првобивствени "Бог" из другобивствене природе, историје, сазнањем дјалектичке логике као вечне суштине Бога, истине по себи и за себе апсолутне идеје "врати у вечни духовни живот"..

Тај однос Божијег духа, апсолутне идеје и свих општих и нужних закона просторно-временско материјалне природе, историје у вечном јединству дијалектичке логике код Хегела, је као однос празних логичких категорија и априорних чула–опажаја у Кантовом трансценденталном шематизму...

Ипак, по Канту, из празне логичке форме чистог појма није могуће чак ни појавно сазнање, него само у јединству са слепим садржајима опажања...

Међутим, већ Фихте тврди да нема никакве празне логичке форме (субјективног) нити слепе чулне садржине (објективног), него апсолутна субјективно-објективна умна форма–садржина општег и нужног сазнања-мишљења сваку објективност потврђује кроз истинити појам, сазнајно-научну субјективност...

То Фихтеово изједначење Ја, мишљења и оног о чему се мисли (форме и садржине), мисли и предмета мисли, сазнања и предмета сазнања и схватања сваке другости опажаја, предмета сазнања или природе, уопште предметности, објективности као Не-ја, као властитог самоограничења апсолутног субјективно-објективног Ја, сазнања, мишљења по себи и за себе, утемељује Хегелово схватање природе, историје као не-Бога, Не-духа, Не-идеје; оспољења Божијег духа, отуђење апсолутно логичне идеје у просторно-временско-материјалне форме, законе другобивствене природе, историје...

А свакако да на Хегела утиче и главна идеја Система трансценденталног идеализма да је "Природа уснули дух, а дух пробуђена природа" с којом рани Шелинг (под утицајем Спинозе) пре њега тврди да је индуктиви пут од појавне просторно-временско-материјалне природе (почетних опажаја чула и даљих појмова, судова разума) до свеобухватног јединства сазнања у апсолутној субјективности духа, у целовитим закључцима, највишим идејама ума, исти као и дедуктивни пут из апсолутне субјективности (највиших идеја ума) ка свој објективној природи; тј. да се у субјективном-објективном тоталитету апсолутног сазнања, мишљења, појма по себи и за себе укида квалитативна разлика духа и природе...

 

БИЋЕ, СУШТИНА, ПОЈАМ ИЛИ БИЋЕ, ПОЈАМ, ИДЕЈА?

 

Иако у великој тријади Хегелове Науке логике (Биће, Суштина, Појам) није апсолутна Суштина, јер и почетно чулно (Биће по себи) и даља разумом изведена (Суштина за себе) за своје постојање и одређење ретпостављају најстарију по себи и за себе завршну суштину свих суштина, апсолутни (Појам Бога), он опет тврди  да он ту излаже вечну Суштину Бога, а не апсолутни Појам Бога!

То јест, иако сазнање, мишљење из почетне појаве непосредног чулног бића–небића изводи суштину, тек свеобухватно мишљење свег мишљења, знање свег знања, свест саме свести, свеобухватним појмом појма, завршном суштином свих суштина изводи "вечну истину по себи и за себе" апсолутне идеје...

То јест, иако Суштина (за себе), зависи од  непосредног чулног Бића (по себи), и завршног (по себи и за себе) Појма он опет каже да апсолутним самомишљењем, самосазнањем своје дијалектичке логике излаже вечну суштину Бога.

Зашто не каже да апсолутним Појмом излаже апсолутно истиниту Идеју (Бога), или апсолутном Идејом (Бога) апсолутно истинити Појам (Бога), него кроз апсолутни Појам, Идеју   вечну  Суштину (Бога)!?

Да је Хегел рекао да излаже апсолутан појам Бога по апсолутној истинитој Идеји, или апсолутну идеју Бога по апсолутно истинитом Појму, јасно би се видело да апсолутни Појам, Идеја, као "вечна суштина Бога" много пре траже надпојмовног, надсуштаственог, надбивственог Бога, него што обрнуто, апсолутни Појам, Идеја, а поготову надпојмовни, надсуштаствени надбивствени (стварајући) Бог, траже сазнајно-логичку вечну суштину (свакако, немогућу по себи)!

То јест, када тврди да његова Наука логике представља Бога какав је он у својој вечној Суштини (пре све створене просторно-временско-материјалне природе, историје), те речи, заправо, само разоткривају да се "апсолутни" по себи и за себе "првобивствени" појам, идеја (Бога) много пре ослањају на сазнајну Суштину појавног Бића другобивствене створене природе, него другобивствено појавно Биће и свака из њега даља сазнајна Суштина на "апсолутни по себи и за себе" првобивствени" Појам Бога (апсолутну идеју) пре створене природе!

У сваком случају, чак и да дијалектичка логика, као систем чистог ума, као “царство истине по себи и за себе без омота "излаже "вечну суштину Бога“, а не апсолутни појам (идеју) Бога, тај апсолутни самознајући, самомислећи појам појма (вечно мишљење о самом мишљењу), може бити само "царство истине по себи и за себе без омота пре створене природе, историје и једног коначног духа", а никако она завршна суштина свих суштина изведена из почетног чулног бића–небића створене природе или историје једног коначног духа".

"Вечна суштина" стварајућег бића (пре створене природе) не може никако бити она изведена завршна суштина свих суштина апсолутног појма о појму из почетне појаве чулног бића–небића створене природе!

Хегел је свакако свестан да не може поћи од првобивственог апсолутног Појма ка Суштини и другобиственом Бићу јер за тај апсолутни Појам, с којим би изложио апсолутну истину по себи и за себе, нема никакав садржај...

Како ће из "чистог" (празног) појма изложити "вечну суштину Бога" пре све природе, историје!?

Па како не може из "апсолутног" појма и закона дијалектичке логике дедуковати истину по себи и за себе нити све законе створене природе, историје он сa нефилозофским формулацијама: "отуђења", "оспољења", "отпуштања" апсолутног духа, идеје духа у "другобивство", заправо, прикрива да ради сасвим супротну ствар: да из садржаја појавног бића–небића, и сваке даље суштине до појма, завршном суштином свих тих суштина у "апсолутном појму  појма", из свих могућих закона појавне природе, историје из створеног "ствара" нестворено (апсолутни дух, идеју),  из просторно-временско-материјалне створене природе, историје вечни дух, стварајућег Бога!

Иако се и Биће и Суштина и Појам могу утемељити само стварајућим (надбивствујућим), надсуштаственим (надсазнајним) Богом, Хегел сасвим обрнуто, из почетног (нужно појавног) чулног Бића и његове даље сазнајне Суштине завршним Појмом (сваког појма), суштином свих суштина, изводи "апсолутност" Бога...

И зато не иде од апсолутног Појма, идеје ка Суштини и Бићу дедуктивно, него, сасвим супротно, од почетног бића–небића, ка Суштини и суштином свих суштина, ка апсолутном Појму – индуктивно!

То јест, како не може из апсолутног Појма (по себи и за себе) да дедукује Суштину (за себе) и Биће (по себи) он формулације: "оспољења духа", "отуђења апсолутне идеје" у "другобивство" природе, историје користи да из чулног бића–небића и сваке даље (појединачне, посебне, опште) суштине просторно-временско-материјалне природе, историје из своје Историје филозофије, као знање самог знања, свести саме свести, мишљења самог мишљења,  идентичне са Науком логике, која из апсолутног појма о појму излаже све могуће степене логичког саморазвоја апсолутне идеје, да из завршне суштине свих суштина (природе, историје) индукује апсолутни  (по себи и за себе) Појам (свих појмова), "као вечну суштину" Бога!"

Уместо да се свака, па и „вечна" сазнајно-логичка суштина утемељује, одређује надсазнајним, надсуштаственим по себи и за себе апсолутним Појмом (идејом) Бога, овде се апсолутни по себи и за себе надсазнајни, надсуштаствени појам, идеја Бога сазнаје, потврђује "вечном" суштином (немогућом по себи и за себе).

Као да суштина са тим „вечним“, испред себе има сада, као „вечна" суштина (Бога), много више од апсолутно (надбивственог, надсуштаственог, надпојмовног) Бога по себи и за себе!

Међутим, та  "суштина свих суштина", која завршним појмом појма излаже апсолутно логичну идеју, зависи од почетка зависи од појавног бића!

Ни Биће, Суштина ни Појам (ни било какво мишљење, сазнање) не могу бити по себи и за себе, већ претпостављају надбивственог надсуштаственог, надпојмовног Бога (изнад Бића, Суштине, Појма).

Као што Кантово "Ја мислим", претпоставља надсазнајну чисту вољу и надпојмовну, надсуштаствену властитост, тако и Хегелова апсолутна дијалектичка логике као "вечна суштина Бога" од почетка, са сваке, стране, краја апсолутну властитост надпојмовног, надсуштаственог Бога.

 

 БОГ И НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА ИЗНАД БИЋА, СУШТИНЕ, ПОЈМА

 

Свака суштина (као  суштина некога и нечега) тражи старије биће чија је суштина; без обзира да ли у питању почетно појавно, створено, или вечно, стварајуће биће, те нема никаквог смисла говорити о суштини по себи...

А ни Хегелови Биће, Суштина и Појам (уопште "дијалектичка логика као вечна суштина Бога)" у основи "апсолутног" сазнања, мишљења по себи иза себе не могу бити по себи, него траже надбивственог, надсуштаственог, надпојмовног Бога или највишу идеју добра.

Сазнајно-логичка суштина из почетног чулног бића, а ни најопштија суштина свих суштина завршног појма о појму не може бити чак ни вечна идеја, а камоли највиша идеја добра.

Зато је за Платона највиша идеја добра, у основи сваког сазнања или мишљења и сваког бића или постојања, па и постојања и сазнања вечне суштине сваке идеје, не само надсазнајна или надсуштаствена, него и надбивствена.

Сви опажаји чула, појмови, судови разума, идеје ума, било које шта, како, колико, сва сазнатљивост сазнања, истинитост истине за своју сенку у опажају, копију у појму тражи савршени квалитет, модалитет, савршену меру квалитета вечне идеје, а вечно биће и вечна суштина савршене идеје, квалитет свих квалитета,  надбивствену, надсуштаствену идеју добра.

Хегел, ипак, тврди да његова Науке логике од појаве, суштине до појма из свих могућих стварних-нужних логичко-онтолошке разлика, супротности другобивствене природе и историје, са апсолутним појмом појма,завршном као суштином свих суштина изводи на крају вечну суштину апсолутне идеје...

Међутим, саморазвој појма кроз све различите, супротне филозофске принципе не може никако бити "по себи и за себе" вечна суштина Бога, јер је та дијалектика "апсолутног" сазнања, мишљења, заправо, само суштина свих суштина почетне појаве, док је вечност Бога (у традиционалној теологији или Платоновој идеји добра) не само надсуштаствена и надсазнајна него и надбивствена.

Заправо, Хегелово почетно (непосредно) Биће, и свака његова (даља Суштина), и вечна суштина свих суштина на крају – апсолутни ("по себи и за себе") Појам од почетка, са сваке, стране, краја, претпоставља надбивственог надсуштаственог, надпојмовног Бога!

Ни код Спинозе Бог (са свих страна бесконачна супстанција) није дат по својој (вечној, бесконачној суштини), него свака вечна суштина, бесконачни атрибут, по надсуштаственом Богу (са свих страна бесконачној супстанцији).

 

 ДА–НЕ, ЈЕСТЕ–НИЈЕ ( КАО НИ САМА ЛОГИКА) НИСУ МОГУЋИ ПО СЕБИ

 

Хегел каже : „Они који који желе да остану при разлици бића и ничега нека покушају да покажу у чему се та разлика састоји.“

Заправо, то изједначење бића и ништа на почетку његове Науке логике, с којим почиње развојни пут субјективно-објективног сазнања по себи и за себе, од чулне појаве ка даљој суштини и суштинoм свих суштина ка апсолутном појму, већ од почетка има нерешиву тешкоћу:

Ако су биће и ништа једна иста ствар, како из те "једне исте ствари" (чистог бића или ништа)  уопште настаје нека„трећа“ ствар – њихово „јединство“ – бивање!?

Тачно је, заправо, да тај "идентитет" чистог бића и ништа (небића), с којим започиње најнужнија логичко-онтолошка дијалектичка логика, чак за најосновније појмове да и не већ већ претпоставља формалну логику!

Ако се уместо чистог бића и ништа логички изједначе да и не (јесте и није) из таквог "почетка" не може се даље утемељити значење ниједног појма, па и јединство "чистог" бића и "ништа" у постајању, бивању губи смисао...

То јест, тај „апсолутни“ принцип дијалектичке логике са изједначавањем чистог бића и ништа у прапочетном постајању, бивању не може да утемељи ни само логичко, а камоли апсолутношћу дијалектичко-логичког – онтолошко!

Не само да Хегелови "чисти појмови по себи и за себе" не могу никако утемељити "апсолутну логику–онтологију"... него свака па и његова  „апсолутна дијалектичка логика–онтологија“ за старији појмова да–не, јесте–није претпоставља неко надсазнајно једно!

Не само да утемељење афирмације и негације (или категорија: квантитета, релације и модалитета), или било којег појма, суда, закључка сазнања, мишљења није могуће само "чисто логички" него ни утемељење логичких закона и саме логике!

Зато код Платона не постоји логика као органон научног сазнања, мишљења, као што ни филозофија није "наука о истини"  као касније код Аристотела (јер само Бог зна истину), већ је, као код Питагоре, љубав ка мудрости, дијалектика је метафизичко искуство умне душе, која се препознавањем идеја припрема за смрт и највишом идејом добра буди за вечни живот.

 

ЗНАЊЕ НЕ МОЖЕ БИТИ ПО СЕБИ

 

По Хегелу, Божије апсолутно самосазнање, самомишљење  (као Спинозина супстанција), по себи јесте и само себе схвата.

Међутим, одређење бивствовања помоћу сазнања или мишљења или сазнања или мишљења помоћу бивствовања, потире апсолутност сазнања,  мишљења и апсолутност бивствовања...

Бивствовање и сазнање, мишљење("по себи“) које прво није, па јесте, или прво себе не зна, па „мишљењем (за себе“) сазнаје, зна, није ни апсолутно бивствовање, ни апсолутно  сазнање!

Ако Бог даје свако биће и само бивствовање, Божије creatio ex nihilo је старије од сваког сазнања које зависи од бивствовања или бивстовања које зависи од сазнања (или мишљења које зависи од бића или бића које зависи од мишљења)...

Први физичари филозофи сва сложена бића изводе из неко једноставног прапочетног бивствовања: воде или ваздуха, ватре; или елемената и љубави и мржњи, атома и празног простора ...

И савремена наука, исто тако, другостепено (случајно, појединачно) сложено живо (органске молекуле,  органе, организне) своди унапред на првостепено  опште и нужно једноставно неживо (атоме, неорганске молекуле).

Опет, ако (акцидентално) сложено, живо настаје случајним комбиновањем прапочетног супстанцијалног бивствовања једноставног, неживог, зашто је уопште битно да је живо а не неживо, да се једна нежива ствар, биће (честица, атом, елеменат, енергија...) не само разликује од неке друге неживе ствари, бића (честице, атома, енергија) него чак и било које, какво нешто или "све" од ништа!?

Међутим, не само да се из првостепених једноставних разлика неживог не може објаснити сложено живо, већ се, сасвим обрнуто, само се из сложених (чулних, разумских, умских, вољних) разлика најсложенијег, најсавршенијег живог могу разликовати и свако једноставније живо и најједноставније неживо!

Зато је за Хегела је све у просторно-временско-материјалној природи или историји неживо и живо само оспољење вечно живог духа, другобивство Бога, отуђење апсолутно логичне идеје...

Када каже: "Природа се показала као идеја у форми другобивства... као оно негативно саме себе, или као себи спољашња...“ на први поглед изгледа да за њега спољашње (просторно-временска материјална природа, историја) није дато по себи, него је само оспољење, отуђење старијег унутрашњег (вечно живог Божијег духа)

А, заправо, ни код њега ни унутрашње није дато по себи, него је кроз самосазнање природе, историје од поченог чулног Бића, разумске Суштине до умског Појма, само поунутрење спољашњег!

И да то објашњавање једног преко другог (када се дух своди на природу а природа на дух), не објашњава ни логос духа, ни логос природе!

Зато Декарт спољашњост, просторност, распростртост просторно-временско-материјалне природе не схвата као другобивство мишљења, оспољену унутрашњост првобивственог духа (као касније Хегел), него као другу супстанцију, суштински несводиву на унутрашњост мишљења.

А ни Спиноза просторност, распростртост, спољашњост не схвата само као другобивствену унутрашњости мишљења, као касније Хегел, већ као други атрибут, суштински несводив на атрибут мишљења...

То јест, иако  каже да је „ред и веза идеја исти као ред и веза ствари“ (као и обрнуто), то није никако неки идентитет неког апсолотног мишљења–бића.

Нити је Спинозин Бог само мишљење, нити је природа само простирање, па да се простирање (као оспољено мишљење) или, као код Шелинга, несвесна природа буди, самосвешћује самосазнањем (поунутрује ка) мишљењу, или као слободна идеја код Хегела, прво отуђује, оспољује у другобивствену природу, па кроз субјективни, објективни и апослутни дух апсолутним самосазнањем, самомишљењем у филозофији поново враћа себи...

Спинозини бесконачни атрибути су вечне суштине једне са свих страна бесконачне бесконачности супстанције, а не вечне суштине (само једног бесконачног атрибута) мишљења...

Бог – са свих страна бесконачна супстанција – поред мишљења и простирања има још бесконачно других бесконачних атрибута, несводивих једних на друге...

Када Хегел каже да је просторно-временска природа оспољен дух, а апсолутно самосазнање, самомишљење апсолутне идеје, да је то у његовој завршној филозофије све филозофије повратак Божијег духа себи, он прво изједначује два бесконачна атрибута (мишљења и просторности), а затим атрибут мишљења изједначује са супстанцијом, сваки атрибут посматра само као модус апсолутног самосазнања, самомишљења.

Прво Божије causa sui самопостојање своди на првобивствено самосазнање, супстанцијално самомишљење.

Затим све бесконачне атрибуте са свих страна бесконачне супстанције своди на супстанцијално по себи и за себе Божије самосазнање, самомишљење.

На крају, по слободи духа и логичкој нужности истине субјективно-објективно сазнање сједињује апсолутну форму и садржину мишљења и свако могуће, стварно, нужно чулно, разумско модусно, атрибутивно постојање потврђује тек кроз апсолутно истинито умно мишљење.

 

НЕГАТИВНА ДИЈАЛЕКТИКА

 

За Канта су дијалектички закључци "чистог" појма (који се не могу проверавити  садржајима чула) не само празни таутологије (где се ум само бави својом празном формом) него и антиномични (јер могу подједнако имати супротне резултате)...

За Аристотела су дијалектички судови само вероватни...

Међутим Хегел, подстакнут негативним дијалектиком дијалога Парменид, где Платонов са подједнаком логичком нужноћу доказује да једно (биће) јесте, постоји и да није, не постоји, Парменидово једно–биће, зато што нема никакав други позитивни садржај сем негације другостепеног мњења (сваког настајања, нестајања, разлике, супротности, промене, кретања, мноштва), изједначује са небићем, и то најнужније јединство бића и ништа у прапочетном постајању, бивању узима за апсолутну основу дијалектичке логике као вечне суштине Бога...

По једино могућој дијалектичкој логици једног, једној логици, све те противуречности различитих, супротних филозофија за њега су само као унутрашње разлике појма по себи и за себе, које покрећу апослутно самосазнање, самомишљење Божијег духа, саморазвој свеобухватне идеје, вечне истине пре све просторно-временске-материјалне (другобивствене, отуђене, оспољене) природе, историје...

Лукавство ума кроз историју филозофије се "учи на грешкама", обједињује дијалектиком све различите, супротне логичке принципе, све док у тоталитету духа не достигне апсолутну самосвест, у једној свеобухватној филозофији све филозофије не састави на крају све могуће–стварне–нужне чулне, разумске, умне разлике, супротности у апсолутно истинитој идеји...

Међутим, иако тврди да појам по себи и за себе у свом самокретању ка апослутној истини обједињује све разлике, супротности и да негацијом негације достиже на крају субјективно-објективно сазнање, најпозитивнију  истину, његова дијалектика је у сва три степена велике тријаде (Логике, Филозофије природе и Филозофије духа), негација, а не афирмација!

У апсолутно логичној идеји (Логици) је вечна суштине Бога стоји "пре (насупрот) све  просторно-временско-материјалне створене природе, историје и једног коначног духа".

У Филозофији природе, само је отуђена, оспољена, другобивствена идеја.

У Филозофији духа, завршном филозофијом све филозофије напушта другобивство природе и историје и сазнањем истине у тоталитњету апсолутне идеје враћа се вечном духу пре све просторно-временско-материјалне-природе, историје!

То јест, када потпуно слободни дух по себи и за себе бесконачном негативношћу апсолутне форме појма напусти на крају другобивство природе и историје, ослободи коначног, условљеног садржаја и апсолутним мишљењем о самом мишљењу, појмом о самом појму врати духовном првобивству вечне истине апсолутно логичне идеје, то субјективно-објективно јединство мисли и предмета мисли, сазнања и предмета сазнања,  је и даље само празни почетни идентитет чистог бића и ништа!

Ако апсолутни појам и на почетку (у Логици) и на крају (у Филозофији духа) стоји наспрам отуђене, спољене природе, историје и као апсолутно мишљење о самом мишљењу одређује негативно спрам свих форми, садржаја природе, историје, онда се том "Божијем апсолутном самосазнању, самомишљењу" (пре створене природе, историје) не може ништа позитивно изрећи, јер сав садржај тог мишљења долази само из негативног: чулне, коначне природе (Кантова критика метафизике).

Када Хегелова дијалектичка логика–филозофија–онтологија у субјективно-објективној апсолутној истини покушава да укине разлику форме и садржине, бивствовања и мишљења, онога који сазнаје, самог сазнања и предмета сазнања, онога који мисли, мишљења и предмета мишљења... у потпуности претпоставља и Фихтеово Учење о науци  и  Систем трансценденталног идеализма раног Шелинга

По Канту се те негативне дијалектике баве само празном логичком формом, што Хегел у својој дијалектичкој логици (негативној ка почетном чулном бићу и свој другобибвственој природи) и признаје, сматрају ћи да је та апсолтна форма дијалектичке логике оно вечно царство Платонових идеја, Аристотелов Бог као мишљење о само мишљењу, "истина по себи и за себе без омота као  сама вечна суштина Бога"...

Међутим, ако појмови да–не, јесте–није (не само категорија квалитета, него и квантитета, релације, модалитета) нису могући по себи (само кроз чисто логичко, апсолутношћу логичког), онда ни дијалектичка (апсолутна) логика сазнања, мишљења по себи и за себе није могућа по себи, него већ за прапочетно „јединства противуречности“ чистог бића и ништа претпоставља те старије појмове формалне логике.

Додуше, ни Кант са "праосновним Ја мислим" , најстаријом синтетичком основом чисте субјективности  (пре све логике, филозофије, сазнања, искуства) пре све објективности и у основи све објективности, не иде до краја...

Не само да се првостепени окрет не дешава сазнајно-појавном, теоријском уму, већ у суштинском, практично-моралном, него свака критичка основа (чистог) опажаја (чистог) разума (чистог) теоријског ума, за сву логичност логике, и  сазнатљивост сазнања и истинитост истине, већ претпоставља старије јединство (надсазнајне) чисте воље и најстарије (надсуштаствене) властитости самокритичког практично-моралног ума!

 

ПОЗИТИВНА ДИЈАЛЕКТИКА

 

Прави резултат Платонове дијалектике у дијалогу Парменид не треба никако сагледати по негативној дијалектици, изједначењу једног и мноштва, бића и небића у прапочетном постајању, бивању, како га, по сазнајно-логичком саморазвоју апсолутног духа, идеје самокретању чистог појма о појму тумачи много касније Хегел на почетку своје Науке логике, него кроз позитивну дијалектику саме Платонове филозофије (где су све вечне суштине идеја утемељење у надсазнајној, надсуштаственој идеји свих идеја, највишој идеје добра) и где никакве супротности и негативности не постоје по себи...

За разлику од негативне дијалектике  из супротних појмова бића–небића по јединства противуречности у прапочетном постајању, бивању, која је бесконачном негативношћу мишљења, појма по себи и за себе дијалектичке логике покретач најпозитивније позитивности истине на путу сазнању вечне суштине апсолутне идеје, Платонова позитивна дијалектика не своди онтологију на логику, нити биће на сазнање, мишљење, него од почетне позитивности појединачних опажаја чула (само сенке идеја), и даљих имена, појмова, судова по посебности, општости разума (само одраза, копије идеје) иде закључцима ума ка целовитој вечној суштини по целини ствари најпозитивније идеје, и тек на крају, дијалектиком вечних суштина свих идеја, ка надсазнајној, надсуштаственој идеје свих идеја, највишој идеји добра...

Не само да негативни квалитети за њега немају биће, него су и позитивни квалитети појединачних опажаја или посебних, општих појмова, судова разума само мањи или већи недостаци вечног бића: сенке или копије целовитих идеја ума...

Платонова квалитативна логика у квалитативном безмерју (надсазнајне, надбивстве, надсуштаствене) идеје свих идеја, највише идеје добра утемељује сазнање и вечно постојање савршених квалитета вечних суштина свих идеје, идеалност свих идеја и супстанцијалну различитост, другост, квалитативно мноштво свих појединачних идеја...

Појединачне идеје нису само (неки) "степени самосазнања истине", вечне логичке суштине апсолутне идеје", него несводиви савршени квалитети, појединачне вечне суштине, супстанцијална страна ствари...

А надсазнајна, надсуштаствена, надбивствена идеја идеја свих идеја, највиша идеја добра не само да утемељује сваку могућу опажајност опажаја (само сенку идеје), разумност разума (само њихову копију, одраз) и умност ума (суштину идеје), било коју, какву појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка, не само сазнатљивост сазнања, истинитост истине него и бивственост бивствовања, суштаственост идеалних суштина сваке идеја, савршенство сваке вечне идеје.

У теологији, такође, афирмација и негација нису утемељени сазнајно-логички, највишим појмовима, судовима, закључцима ума, већ у надсазнајној апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Прва Божија заповест: "Ја сам Господ Бог твој" је апсолутно да, creatio et nihilo давање из Божијег безмерја а а све остале, од: „Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити“ ... до: "Не пожели ништа што је туђе", апсолутно не (одрицање).

Негација негативног  (сваке лажи и зла) у себи, утемељује  највишу позитивност позитивног...

Само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији...

Негативно је свесна лаж, зло; прво својевољно противљење највишег анђела светлости (са свом својом војском) Богу, хула на њега, што га води у губитак светлости, паклени огањ или бездан, таму, мрак...

Чиста чулност, чист разум, чист теоријски ум су кроз првостепену чисту вољу, утемељени у трансцендентном Богу кроз практично-морални, верући ум.

Та негација лажи, зла у себи не само да не смањује свет, него га квалитативно усавршава, шири, повећава унутра, продубљује, узвишује ка духовном безмерју.

Негација лажи, зла у утемељењу чисте воље није нужна само за одлучност слободне одлуке или делатност слободног дела практично-моралног ума, већ и за сваку да–не, јесте–није истиниту синтезу опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку сазнајно-теоријског ума.

Хераклит каже: „Шта вреди људима очи и уши, ако су им кварне душе.“

Када неко лаже или чини зло и  гази све принципе, не поштује правила договора, уговора, он по свом интересу криви и саме чињенице!

Једино тако се разграничава позитивна и негативна слободе.

Само апсолутна воља и стварајућа слобода  саставља чисте мисли, речи, одлуке и дела у једној неподељеној власти, слободној властитости и све слободне воље у једној неподељеној власти у држави, слободном народу.

 

НАУКА И ЛОГИКА

 

Ако је за Хегела дијалектика вечна суштина Бога (логика Бога), она је много пре логика (све) науке, него наука (све) логике!

Са насловом: Наука логике, Хегел наглашава да он ту по научном методу чистог појма излаже вечну логичку суштину Божијег апсолутно истинитог духовног постојања.

Да  апсолутни појам појма утемељује саму (сву) науку, саму (сву) логику...  апсолутна научност логике и апсолутна логичност науке...

Да саморазвој сазнања кроз сву природу, историју води највишем логичко-онтолошком јединству појма и стварности, мишљења и бића; да се сви различити, супротни умни принципи целокупне историје филозофије по пуној слободи духа и истовремено логичкој нужности истине обједињују на крају у тоталитету апсолутне идеје...

То јест, апсолутна форма логике је управо (апсолутно слободна) духовна садржина филозофије (апсолутног мишљења о самом мишљењу) а апсолутна логичка форма метода завршног појма о појму  сву логичку садржину историје  филозофије, све различите, супротне логичке принципе сваке филозофије обједињује у апсолутној идеји.

А то је управо Хегел тражи од Аристотела: да апсолутношћу логичког – спекулативног мишљења о самом мишљењу и апсолутношћу онтолошког  (вечног духовног бићаБога) знањем самог знања, појмом самог појма кроз сва сва подручја природе и историје изједначи логичко и онтолошко, мишљење и биће...

Да са највишом научном филозофијом–логиком у самокретању спекулативног појма на садржајима сваке посебне науке докаже највиши панлогизам једне са свих страна исте истине апсолутног мишљења–бића...

Како је апсолутна логичка форма појма Бога и истовремено  садржина његовог апсолутног мишљења о самом мишљењу, дијалектичка логика је, сазнањем форме-садржине апсолутног духа, идеје сама вечна суштина Бога – знање свих знања, наука свих наука, истина свих истина...

Апсолутно мишљење о самом мишљењу, као наука сваке науке, знање сваког знања, апсолутна, вечна истина сваке делимичне, коначне истине, апсолутна свест сваке делимичне свести, вечни облик свих облика, вечна сврха свих сврха, стварност сваке могуће могућности...

Том савршеном логичком истином, као вечна суштина Бога, непокретни покретач свих кретања, из вечног духовни живота, бића узрок сваког коначног, природног живота, бића ...

Зато је за Хегела апсолутно логичко (мишљење о самом мишљењу) једино стварно, онтолошко, духовно, вечно биће а све природно, историјско просторно-временско-материјално постојање, дешавање, биће само испољење апсолутног мишљења о самом мишљењу, апсолутно логичне идеје...

Међутим, са наглашавањем научности у наслову (Наука логике) испред логике, Хегел постиже управо супротно, јер управо он, као оно најосновније тврди: Да не утемељује научност саму логичност, него апсолутна логичност (дијалектичкe логике) саму (сву) научност!

Ако је апсолутно логична идеја, као знање свег знања, "вечна истина по себи и за себе без омота", наука свих наука, онда је оно најнаучније (најистинитије) у науци управо оно најлогичније у логици, јер  тек (апсолутна) логичност логике потврђује (апсолутну) научност науке.

Није логика логична по науци него je једна свеобухвата, целовита наука научна по једној апсолутној  (целовитој дијалектичкој) логици која у тоталитету апсолутно логичне идеје себи обухвата логичке разлике, супротности свих наука (сваке појединачне науке)!

Ако је дијалектика вечна суштина Бога (логика Бога), она је много пре Логика (све) науке, него Наука (све) логике.

И ако је дијалектичка логика апсолутна наука науке, прави наслов његове књиге мора бити: Логика науке, Логика апсолута (апсолутне идеје), или Апсолутна (Божија) логика...

Међутим, као што није логично да се сва природа и историја поистовете са другобивством „апсолутног“ духа, а самосазната природа, историја у свеобухватној филозофији све филозофије са његовим првобивством, тако није логично то Хегелово изједначење мишљења–бића у дијалектичком јединству свих (логичких, онтолошких, етичких, естетских), различитих, супротних категорија природе и историје апсолутно научне логике или апсолутно логичне науке, с којом која излаже вечну суштину апсолутно самосвесног, самознајућег Бога.,,

 

ХЕГЕЛОВА САМОСПОЗНАЈА ДУХА КАО СПОЗНАЈА СЕБЕ И САМОСПОЗНАЈА СЕБЕ КАО САМОСПОЗНАЈА ДУХА

 

Иако је и за Хегела једна највиша истина је само истина једног, за њега не постоји само једно–биће и само једна апсолутна мисао: да само непокретно, непроменљиво биће јесте, а све променљиво настајање, нестајање, покретљиво мноштво није, већ апсолутно мишљење, као хераклитовски логос вечно живе ватре кроз све-једно–једно-све садржи и јесте и није, биће и небиће, исто и различито, сваку могућу, стварну, нужну форму, садржину мишљења–бића...

 

Мада филозофија, по Хегелу, од почетне до завршне тежи јединству субјективног и објективног, духа и природе, идеалног и реалног, мишљења и бића, она тек на крају, знањем самог знања, свешћу саме свести, завршним појмом појма изједначава логичко и онтолошко, субјективно и објективно, слободу и нужност; доказује да се свако могуће–стварно–нужно (различито, супротно) другобивствено биће потврђује кроз првобивствено логичко јединство свих разлика, супротности– апсолутно Божије мишљење.

Субјективно-објективна дијалектика сазнања по себи и за себе разоткрива како се изласком из другобивствене природе, историје дух самосвешћује, самоодређује из субјективног, објективног до апослутног духа...И у  завршном појму појма, истинитим мишљењем о самом мишљењу у филозофији враћа свом духовном првобивству, Божијем вечном животу, царству Платонових савршених идеја...

Показује, доказује како је  мишљење о самом мишљењу она апсолутна логичка формасадржина вечни облик свих облика, вечна сврха свих сврха Аристотеловог Бога која је духовним додиром истине унутрашњи, непокретни покретач сваке сврхе, облика природног живота, бића од његовог семена (могућности) до његовог плода (пуног остварења, савршене стварности)...

Од почетне семенке филозофије из једне Парменидове потпуно одређене мисли о непроменљивом, непокретном са свих страна истом једном–бићу, насупрот неодређеном, променљивом појавном мноштву и њиховог јединства у Хераклитовом прапочетном постајању, бивању, и свакој даљој логичкој формисадржини  историје филозофије у саморазвоју суштинског сазнања, мишљења, до завршне суштине свих суштина са свих страна исте истине у апсолутном појму,  завршном плоду вечне идеје...

Хегел Парменидово апсолутно одређено једно–биће, без икакве друге конкретне одредбе, негативности спрам сваке разлике, промене, кретања, природног садржаја, чулног мноштва...у својој Науци логике изједначује са небићем...

Затим из највећих супротности Парменидовог једног–бића и Хераклитовог логоса „све-једног, једног-свега“ започиње дијалектичко јесте–није, биће–небиће у њиховом једином могућем–стварном–нужном јединству у почетном  постајању, бивању, самокретање сазнања, мишљења, појма  себи и за себе ка сазнању вечне истине апсолутно логичне идеје, која саставља све разлике, супротности природе, историје...

Он не само да изједначава супротности две Декартове супстанције (мишљења и простируће природе) или на један Спинозин бесконачни атрибут (мишљења) своди све остале бесконачне атрибуте, него (под утицајем Аристотела) кроз апсолутно мишљење о самом мишљењу супстанцијализује атрибут мишљења, поистовећујући га са логичком бесконачношћу Бога...

То јест, иако његово изједначење првобивстеног духа и другобивствене природе претпоставља Шелингов апсолутни идентитет субјективног и објективног, форме и садржине, коначног и бесконачног, реалног и идеалног, духа и природе, за Хегела само дух (кроз апсолутно сазнање, мишљење) има апсолутно постојање.

Све чулне форме, материјални, енергетски облици, садржаји другобивствене природе или историје само отуђене логичке форме, оспољени садржаји првобивственог духа, Божијег самосазнања, самомишљења, вечне логичке истине апсолутног појма, идеје...

Отуђењем духа почиње расцеп мишљења и бића, оспољење духовног лика апсолутне истине у појавне облике просторно-временске материјалне природе, историје кроз привидни живот, биће.

Међутим, дијалектика сазнања, мишљења по сеи и за себе негацијом негације и јединством супротности превладава расцеп мишљења и бића и њихово почетно самоогледање у празнини, ничему...

У својој негативности спрам другобивствене природе и историје дух кроз филозофску мисао све више сазнаје себе, али тек апсолутним мишљењем самог мишљења у тоталитету субјективног и објективног идентитета завршне логичке истине  свеобухватног појма о појму, враћа свом првобивству, изједначује са вечним духовним бићем Бога.

Све просторно-временско-материјално појавно, чулно, природно, историјско другобивствено биће само је унутар себе различити Божији дух, отуђено првобивствено Божије мишљење, те оспољено биће сваким својим кретањем, догађањем, дешавањем у другобивственој природи, историји са коначном мером разума, чула производи и сопствену “смрт“ и кроз филозофско сазнање о самом сазнању, свест о самој свети, мишљење о самом мишљењу вечним дијалектичке логике умског дела душе враћа на крају себи, Божијем првобивству...

 

ИЗЈЕДНАЧЕЊЕ СУБЈЕКТИВНОГ И ОБЈЕКТИВНОГ У ХЕГЕЛОВОЈ ЛИЧНОСТИ–ФИЛОЗОФИЈИ

 

"Спознај самога себе", није за Хегела само психолошка свест о себи као појединцу, или историјска свест народа, човечанства, већ кроз свеобухватно мишљење самог мишљења, завршног појма о појму у његовој филозофији аполутног духа, идеје самоспознаја вечне суштине Бога, истина по себи и за себе без омота...

 

Тако се начело Γνωύι σεηυτόν (спознај себе) достиже тек у његовој умској личности–филозофији, када у тоталитету појма апсолутно логични дух кроз свеобухватну филозофију све филозофије састави филозофији апсолутног духа идеје субјективно и објективно, мишљење и биће...

Та спознаја духа (апсолутне истине, као вечне суштине Бога) из вечног, умског дела душе је самоспознаја (најсуштаственијег дела себе), а свеобухватна филозофија саме филозофије, апсолутна спознаја вечне суштине човека, људског рода.

Зато Хегел сваку филозофију у својој Историји филозофије схвата као један принцип самосазнања апсолутног духа, постовећује са неким степеном дијалектичког саморазвоја своје Науке логике, која чистим појмом о појму, мишљењем о самом мишљењу излаже од почетка до краја метафизичко искуство ума, сазнаје апсолутну истину, препознаваје вечну идеју.

Апсолутни дух као бесконачна негативност спрам природе потпуно “гута“ све разумско, чулно мноштво да би на крају свог пута напустио свако другобивствено постојање, негацијом негативног произвео највишу позитивност чисте мисли о самој мисли и дијалектиком чистог појма о појму вратио првобивству апсолутне идеје...

Када се у завршној филозофији све филозофије апсолутно самосазнање човекачовечанства изједначи са самосазнањем апсолутног духа, вечни умски лик човека (људског рода) излази из просторно-временско-материјалне природе, историје, који на тој разлици почетка краја (апсолутног духа који се оспољује, отуђује од себе) и почивају и завршним појмом појма апсолутне идеје достиже логичку кружност истине, вечни духовни лик Бога.  

То је једно са свих страна истином исто Парменидово мишљење–биће, или Хераклитов логос све–једног једног–свега, Анаксагорин Νοϋς пре свега света и у основи свега света, Платонове вечне идеје, Аристотелов Бог као непокретни покретач...

Све је природно (механичко, хемијско, биолошко) другобивствено кретање у простору-времену, материји дошло до краја и у логичком кружном кретању апсолутне мисли о самој мисли достигло првобивствено безмерје истине, духовни лик Бога.

Дух је прошао све путеве природе, историје, свако оспољење чулне, разумске разноврсности у простору, времену, материји и у квалитативном безмерју истине завршне филозофије све филозофије саставио све логичке степене апсолутне идеје...

Са мишљењем у натчулном, умском делу душе дијалектика апсолутног појма о појму достиже "непокретно што покреће“ логички лик истине пре природе, историје, самосазнањем вечне идеје изједначава вечни умни лик човека (људског рода) и апсолутни духовни лик Бога.

Апсолутним појмом појма мишљење успоставља логичко-онтолошко јединство са вечним духовним бићем; „пуноћу без икакве празнине,  једне заокружене са свих страна исте истине – „нити овде веће, нити тамо мање“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу.

Аристотел у Метафизици каже: „Ум постаје свестан самог себе [мисао која у натчулном појму достиже кружност, јер саставља почетак с крајем, има  логички почетак, покретање] схватајући натчулно, пошто ступајући [истином] у додир са својим предметом [натчулним бићем – Богом и истовремено са самим собом] и промишљајући о њему он сам постаје схватљив [јер схватајући Бога схвата тако и своју прву суштину, сврху самог себе], тако да постоји истоветност између ума и схватљивог; ум је стециште схватљивог и самог  бића.“

Апсолутним самосазнањем духовни лик човека се на крају живота ослобађа отуђеног другобивственог живота у појавној природи, историји, сваког физичког облика који се рађа и умире и метафизичким искуством (вечног) умског дела душе кроз целокупну историју филозофију препознаје вечну форму–садржину (Платонове) идеје, а апсолутним мишљењем самог мишљења, знањем самог знања са свим степенима свог саморазвоја, достиже непокретног покретача,  логички лик истине, вечну сврху–дело Божијег живота по себи, савршеног духовног бића.

 

ЈА=БОГ У АПСОЛУТНОМ САМОСАЗНАЊУ, МИШЉЕЊУ О САМОМ МИШЉЕЊУ

 

Негативношћу спрам сваког делимичног облика, целовити умски лик човека пре краја физичког живота и смрти тела заувек напушта спољашње просторно, временско искуство, природно, историјско дешавање и кроз логичку кружност мисли о самој мисли достиже непокретног покретача, унутрашње безмерје истине, друго, за вечност духо “рођење.“

Хегел своју физичку смрт може схватити не само као крај свог земаљског живота, него као својевољан излазак духа из сваког привидног облика у простору-времену-материји; као ослобађање целовитог лика апсолутне истине вечне идеје од сваког делимичног лика (појавних разлика, супротности) оспољене природе, историје; као (смрт), крај другобивствене природе, историје!

Кад у физичкој смрти напусти свој телесни живот у другобивству,  завршно мишљење самог мишљења кроз умски лик човека-човечанства оставља на крају сву оспољену природу, историју,  достиже апсолутни лик истине, вечно живи, духовни лик Бога.

Дијалектиком чистог појма о појму кроз историју филозофије у завршном излагању свих степена саморазвоја свеобухватне идеје, апсолутни дух је испољио све могуће-стварне-нужне природне, друштвене, историјске облике, прошао све што се имало проћи и у унутрашњем безмерју истине се апсолутно самознајући, самомислећи умски лик човека (човечанства) изједначио са апсолутно самознајућим, самомислећим духовним ликом Бога...

У физичкој смрти он напушта коначни, природни облик, лик, али како је његов самосвесни умски лик метафизичким искуством духа потпуно спознао себе и самокретањем апсолутног појма завршне филозофије филозофије достигао логичку кружност, саставио почетак с крајем, субјективно је постало објективноконачно бесконачно, апсолутно самознато другобивствено природно, историјско биће, се вечном истином апсолутне идеје вратило у првобивствено Божије мишљење...

Духовни лик на крају смртног живота (појавног облика подељеног мишљења–бића), напушта све путеве природе, историје и кроз апсолутно самосазнање вечног, умског дела душе враћа у логички надпочетак, изједначује субјективно и објективно, препознаје вечну истину апсолутне идеје...

Објективни дух је напустио субјективно, али се субјективно, потпуним самосазнањем у истинитом појму појма, изједначило са објективним – постало апсолутно...

Зато Хегел на самрти, излазећи из природног облика, живота у потпуној негативности мишљења спрам природе (додуше, при бунилу, на смртној болести) каже чак: „Ја сам Бог."

Иако умире његов природни облик, физички лик, како се са логичком кружношћу апсолутног појма о појму његове завршне филозофије све филозофије завршава просторно-временско-материјално кретање сваког физичког облика, лика у природи, историји, његов умни, вечни део душе је метафизичким искуством прошао све могуће–стварно–нужно што се имало проћи и са истинитом мисли о самој мисли достигао апсолутну идеју, те се на крају  духовни лик једног човека – целог умног човечанства, изједначио са непокретним покретачем, вечним духовним ликом Бога.

Апсолутним самосазнањем, “метафизичким искуством“ ума, логичком формом–садржином свеобухватне мисли о мисли вечни дух се коначно вратио себи, природни облик, људски лик највише умности човека–људског рода, изједначио са логичким узроком и почетком – вечним духовним ликом истине апсолутне идеје.

Са једне стране та појединачна смрт је крај просторно-временског привидног живота, бића у другобивству, а са друге, сазнањем апсолутне идеје, изласком духа из другобивствене просторно-временске-материјалне природе, историје, повратак свом првобивству, друго за вечност истином рођење.

Сазнањен апсолутне идеје у завршној филозофији све филозофије се унутрашње безмерје слободне форме мишљења изједначава на крају са логичким садржајем вечног духовног бића Бога, достиже „ једна заокружена, пуна са свих страна, без икакве празнине иста истина – „нити овде већа, нити тамо мања,“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу, где ништа не постоји што није преточено у мишљење:„Јер, све једно ми је одакле ћу почети, јер ћу се опет тамо вратити.“

Парменидов почетна истина једног бића, без икакве другог садржаја, тоне у негативност небића, и зато се празан идентитет једног (пуног, непокретног) бића отуђује оспољену материју, настајање, нестајање, кретање, мноштво... чиме се утемељује најнужније јединство бића–небића у почетном постајању, бивању...  

На крају пута у квалитативном безмерју духа по себи и за себе проналази опет једну са свих страна исту истину, саставља све могуће-стварне-нужне логичке разлике, супротности мишљења–бића у апсолутном појму, идеји...

 

БОЖИЈИ ВЕЧНИ  ДУХОВНИ ЖИВОТ КАО АПСОЛУТНО САМОСАЗНАЊЕ, САМОСВЕСТ....

 

Иако на први поглед изгледа да Хегелова дијалектика почива на противуречности и супротставља самом темељу логике, он, заправо, покушава да у вечно живом Божијем мишљењу о самом мишљењу све различите, супротне логичне форме–садржине појма, суда, закључка живог неживог, природе, историје унутар једног “ по себи и за себе“ истог и различитог духа састави у апсолутно логичној идеји...

За њега, као и за Хераклита, Спинозу пре њега, Бог није Бог када има наспрам себе природу, нити је вечни живот живот, када има наспрам себе смрт, неживо.

Чим нека истина има наспрам себе искључиву супротност, противуречност, она није тоталитет по себи и за себе, апсолутна истина...

Неко појединачно, посебно, опште може бити противуречно неком другом појединачном, посебном, општем, али како ће било које, какво појединачно, посебно, опште бити противуречно целини, где супротности, или негативности нису апсолутне, него се негацијом негације у саморазвоју појма по себи и за себе ка целовитој истини постепено превазилазе, сједињују и на крају нестају...

По једино могућој дијалектичкој логици апсолутни (духовни) живот не може наспрам себе имати смрт, неживо, нити Божији дух, апсолутна истина, наспрам себе природу, неистину.

Ако живо прелази у неживо и неживо у живо, вечни духовни живот Бога кроз апсолутно самосазнање, самомишљење, самосвест, сва логичка пододређења апсолутне идеје, обухвата све могуће–стварне–нужне разлике, супротности живог–неживог, духа–природе...

Насупрот вечно живог не може стајати никаква (природна) смрт или неживо, нити наспрам духа, природа, него апсолутни дух, као вечно живи логос Хераклитове ватре све-једног, једног свега, саставља све разлике, супротности живе и неживе природе, све форме, садржаје мишљења–бића.

Природно је по себи различито и никада по себи, почетак и крај се увек разликују, док је логичка кружност завршног појма о појму (као у Парменидовој кугли) једна са свих страна иста истина апсолутне идеје...

Зато је, по Хегелу, наука о целини, дијалектика различитог и истог апсолутног духа који саставља све могуће-стварне-нужне разлике, супротности живог–неживог, мишљења–бића једини доследни монизам, панлогизам, док формална логика и даље задржава искључиве супротности (противуречности) живог–неживог, духа–природе...

Дијалектика, као "органон" апсолутно логичне идеје, а ум је, као вечни део душе, додиром истине кроз све-једно, једно-све, највишим појмом појма, мишљењем самог мишљења, знањем самог знања, свешћу саме свести, највиши сазнајни орган Бога, оно првостепено духом вечно живо.

Ум је сазнајни орган вечно живог духа а  субјективно-објективно јединство вечне форме–садржине дијалектичке логике мишљења–бића органон апсолутно истинитог Божијег самосазнања, самомишљења.

 

БОГ, НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И АПСОЛУТНО САЗНАЊЕ, МИШЉЕЊЕ, ПОЈАМ

 

Много мање кажемо када тврдимо да је апсолутна истина Бог, него када кажемо да је Бог апсолутна истина...

 

Хегел другостепенује, трећестепенује сваку појединачну, посебну ствар (или идеју) у име првостепених логичких односа унутар једне по себи и за себе различите–исте умне ствари, апсолутно логичне идеје.

Међутим, по чему је по себи и за себе различита–иста идеја апсолутна, ако у њој нестаје супстанцијално постојање сваке појединачне, посебне ствари, идеје?

Да би истина била истина, а камоли апсолутна истина, мора имати у себи и савршено лепо и праведно и храбро и мудро...сваку по себи посебну идеју.

Вечни квалитети идеја у целини апсолутне идеје треба  да задобију своје место, појачају, конкретизују свој појединачни, посебни смисао, а не да се све преточе  у апсолутно сазнање, мишљење...

Не само да Платонове идеје нису само степени сазнања истине која се сагледава умом, нити пододређења апсолутне логичке форме појма, већ старија бића по себи, које наша уметност, наука, образовање, теоријски, практични живот, целокупан макро или микро свет, само подражава, већ вечна суштина, истина, савршен квалитет сваке идеје тек у квалитативном безмерју идеје свих идеја, највишој идеји добра, утемељуј своје савршенство, идеалност...

Чак је лепо по себи изнад свих осећаја тела или опажаја чула или појмова разума, као и праведно по себи; уопште свака појединачна идеја изнад својих копија у појмовима разума или сенки и опажјима чула или нагонима тела ...

Као што све копије појмова разума или сенка опажаја чула не могу постојати нити схватати без вечне идеје, тако ни све идеје без највише идеје добра...

Колико свака идеја стоји изнад својих копије, толико идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за све идеје, изнад свих идеја.

Пре сваке видљиве светлости, надумна идеја добра обасјава умну душу и омогућава да чула, осећања, воља, тело, разум, ум примају  спољашњу и унутрашњу, видљиву и невидљиву  светлост истине; сваку моћ сазнања, одлучивања  или деловања.

Без унутрашње светлости највише идеје добра, опажајност чистог опажаја, разумност чистог разума, умност чистог ума, слобода чисте воље, одлучности чисте одлуке,  делатности чистог дела, сазнатљивост сазнања, истинитост истине...немају утемељење.

Није добро добро по савршеној истини, него су савршена лепо, праведно, мудро то што јесу по највишем добру...

Надсазнајно, надсуштаствено, надбивствено добро је, по Платону, претпоставка стварања, постојања и сазнања, док никакво "апсолутно " сазнање, мишљење, не могу ни постојати ни бити схваћени по себи...

Много мање кажемо када тврдимо да је апсолутна истина Бог, него када кажемо да је Бог апсолутна истина.

Више се пре тражи надсазнајни, надсуштаствени Бог (добро по себи) за постојање или схватање вечне суштине апсолутне истине, него "вечна суштина" апсолутна истине за схватање надсазнајног, надсуштаственог Бога. 

Кад кажемо да је Бог је дух по себи и за себе који се једино достиже спекулативним мишљењем у завршном појму појма, који апсолутно сазнаје, зна себе, то је много, много мање.

И како, уопште, знамо да је Бог Бог, без апсолутне воље и стварајуће слободе или да "апсолутно" знамо, познајемо себе, без највише идеје добра?

Добро је квалитативна мера савршенства свега спољашњег и унутрашњег света из Божијег беземерја.

Једно лице Свете Тројице је Дух истине. Али не и једино лице.

А и апсолутна истина је свакако Божија, а не људска...

За разлику од Аристотела или касније Хегела, за које је филозофија наука о истини, по Платону, само Бог зна истину, а љубав ка мудрости (филозофија) је највиши божански дар предат човеку да иза почетних чулних опажаја (само сенке бића) и даљих појмова, судова разума (само одраза, одсјаја бића) дијалектичким закључцима умног дела душе прво сагледа вечне идеја а онда изнад свих вечних идеја, истине свега сазнања и свега бивствовања, надсазнајну, надбивствену идеју свих идеја, највишу идеју добра...

Васцело, васељена, свет, човек, биљке, животиње, све ствари, бића нису дате по критеријуму нечије лепоте, где је са једне стране, угла, врсте лепо једно, из другог угла, врсте лепо нешто друго, него по Божијем безмерју највишег добра за савршенство целине и сваког посебног рода, врсте.

Свакако, ако је највиша идеја добра надлогичка, надсазнајна, не значи да је нужно супротна логици и знању, него само да их далеко превазилази...

Не само да се не може схватити сазнањем, логиком, него да све опажање, мишљење, сва логика, сазнање морају укључити надлогичку, надсазнајну идеју добра, надопажајног, надмисленог, надбивственог Бога, његову апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Међутим, за Хегела је "апсолутни по себи и за себе" појам „појео“ идеју добра и душу и Бога.

За њега је идеја добра још увек субјективна идеја: „Субјективна идеја као оно по себи и за себе одређено и себе самоме једнаки једноставни садржај јест добро.“

И зато кроз субјективно-објективно сазнање, мишљење из свих могућих углова, страна апсолутну истину сагледава као првостепено добро, а не људско (или било чије) добро.

Са друге стране “бесконачна доброта појма“, као сврха–дело по себи и за себе у путу ка апсолутном самоосазнању, самомишљењу, самосвести, која слободно прима у себи, подноси, износи све разлике, супротности, једино, по њему,  полази од себе и долази до себе...И зато јој служи сва природа и сва историја, све државе и сви појединци...

Зато каже: „Бог је достижан једино у чистом спекулативном мишљењу; и налази се у само у њему, и јесте једино оно само, јер Бог је Дух; и то спекулативно знање јесте знање откривене религије. Оно познаје Бога  као мишљење или као чисту суштину, и то мишљење познаје као биће или као постојање"...

Ту се поводи за Хераклитом (и Спинозом, који своју Етику утемељује из своје онтологије) који у све-једној-једном-свему логосу вечне ватре саставља све могуће–стварне–нужне разлике, супротности који каже-: „Богу је све и лепо и добро и праведно, само што су људи схватили једно као праведно једно као неправедно.“

Он каже: „Када је Бог био само доброта он је био само име", још не Бог који одређује сама себе и који је одређен,“ јер се он самоодређује  по себи и за себе тек у тоталитету чистог појма о појму као вечна истина апсолутне идеје.

За кога одређује? И какав је то Бог који одређује себе "апсолутним" самосазнањем, самомишљењем!?

Зашто Бог да одређује себе, сазнаје себе? И коме? Себи или неком другом, нама људима!?

Ако је то "ближе схватање" Бога потребно неком нама (чак је и то под знаком питања), или неком Богу наше представе или релативне свести, сазнања, мишљења, кога не познајемо довољно, не знамо, па треба да га ближе "одредимо" појмом, "сазнамо" такво (другостепено, трећестепено…) сазнање, одређење појмом није потребно самом надбивственом Богу пре сваког мишљења зависног од бивствовања и бивствовања зависног од мишљења.

Сазнаје ко није по себи ни за себе. Ко не зна апсолутно ни пре него што нешто сазна, ни док сазнаје, ни кад сазна. А по себи и за себе је само онај ко од почетка, са  сваке стране, краја апсолутно све познаје, зна...

То није чак ни знање у самој ствари делу (као код Аристотела), као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, који сваку ствар, биће покреће од њене могућности ка њеној стварности, а камоли надмислена, надбивствена Божија апсолутна воља и стварајућа слобода пре сваког сазнања (или мишљења) везаног за бивствовање или бивствовања везаног за сазнање (или мишљење)!

Заправо: када се Бог објашњава, ближе одређује сазнањем, мишљењем (које не може бити по себи без онога који мисли, сазнаје и онога што се мисли, сазнаје), Бог одређује се нечим другим, што је тада  јасније, одређеније од Бога, што је апсурдно!

Све што тражи одређење преко нечег другог, није истина по себи и за себе ни апсолутна идеја а камоли стварајући дух...

Бог "ближе" одређен сазнањем, мишљењем само је Бог свог сазнања, мишљења а не Бог!

И  свако такво одређење је нека негација (ограничење).

Omnis determinatio est negatio.

Зато се у апофатичкој теологији за Бога само може  рећи да: јесте.

Богонадахнути мистичари кажу: „Не може се лампом обасјавати сунце“; светлошћу људског сазнања, мишљења духовна светлост надсазнајног, надбивственог Бога.

Већ код Платона надсазнајна, надбивствена идеја свих идеја, највиша  идеја добра прво омогућава сву идеалност идеја (њихово постојање и сазнање,) па онда и свако сазнање, мишљење,  биће кроз кроз копије разума или сенке чула и нагона тела... 

Не може се доказивати Бог "апсолутно самосазнатим, самомислећим појмом, идејом", него само обратно:  апсолутношћу надсазнајног, надпојмовног  Бога,  истина сазнања, мишљења сваког појма, идеје (који нису могући по себи).

Апсолутношћу надсазнајног, надмисленог Бога тек утемељити јединство свих мисли у истинитом мишљењу, свих сазнатих појмова у свеобухватној идеји...

Апсолутни појам, мисао не може бити по себи и за себе вечна суштина Бога, јер му за ту недостаје вечна сврха савршеног духовног живота, бића, истовремена са вечном делатношћу делом, него тек надсазнајни, надмислени, надбивствени Бог својом савршеном сврхом–делом вечног духовног живота даје јединство свих различитих, супротних појмова у истини апсолутне идеје, сваком мишљењу и сваком бићу...

Тек са (надсазнајним, надсуштаственим, надлогичким, надбивственом) Божијом апослутном вољом и стварајућом ex nihilo слободом суштина сазнања и суштина логике, сваког мишљења  и самог бивствовања и сваког бића имају утемељење...

Иако најстарија синтетичка проснова "Ја мислим", стоји пре логике, све филозофије, свег сазнања, искуства, Кант не изводи логику из њега, а још мање дозвољава да се предсазнајно, предлогичко, предопажајно чисто "Ја мислим" изједначи са логиком, сведе на логику, изведе из логике, а поготову да се суштински другачија чулност, опажање, несводива на појмове мишљење, изводи из логике, појмова мишљења...

На први поглед изгледа да Хегел изједначењем бића и ништа на почетку своје Науке логике апсолутним сазнањем, мишљењем утемељује апсолутно, Божије Ја у дијалектичкој по себи и за себе логици, међутим, као што ми са својим коначним сазнањем, мишљењем, логиком не знамо чак, ни суштину нашег, људског Ја, нити се онa може извести из било којег, каквог опажања или мишљења, него је синетичка основа Ја мислим (Ја=Ја) старија од све логике, филозофије, свег сазнања, искуства, исто тако се не може ни из "апсолутног сазнања, мишљења" дијалектичке логике изводити апсолутно Божије Ја, сазнавати вечна суштина Бога, него је управо обрнуто нужно: и та дијалектичка логика и "апсолутно сазнање, мишљење" морају претпоставити синтетичку основу надлогичког, надсазнајног, надмисленог Бога!

Према томе, чак и када се апсолутно Ја изједначи са дијалектичком логиком, свим њеним законима, категоријама у самокретању појма по себи и за себе, опет се то апсолутно Ја не може изводити из дијалектичке логике, апсолутног сазнања, мишљења, него само обрнуто, дијалектичка логика, "апсолутно по себи и за себе" сазнање, мишљење из надмислене синтетичности Божијег Ја, надсазнајног, надлогичког Бога.

 

АПСОЛУТНА ИДЕЈА КАО ЈЕДИНСТВО ТЕОРИЈСКЕ И ПРАКТИЧНЕ ИДЕЈЕ

 

Ако је Исус Христос за верујућег човека само најузвишенија представа Бога (апсолутног духа, идеје), није сам за себе (из себе, по себи), већ апсолутним јединством теоријске и практичне идеје, мишљења и бића, појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, временског и вечног, стварајућег духа и створене природе потврђује речи ("Ја сам у Оцу и Отац у мени") своју апсолутност!

 

Иако Хегел тврди "да је Платонова дефиниција Бога [у Тимају] као бесмртни живот што има једно тело и једну душу који су по себи и за себи увек једно исто, неодвојено једна дубока, велика идеја: идентитет објективног и субјективног, нераздвојеност идеалног и реалног, душе и тела.".. да се: „Бог као живи Бог и још више као апсолутни дух сазнаје...само у његовом делању"... и да "појмовно сазнање његовог делања схвата појам Бога у његовом бићу", како је за њега првостепена делатност сазнање, мишљење у самокретању појма, он опет на крају каже: "А његово биће у његовом појму.“

Међутим, исто као што никакво биће не може бити по себи и за себе, без сазнања, мишљења, појма, не може ни „потпуно слободно“ сазнање, мишљење, појам као „апсолутна форма“ духа бити без садржаја, бића.

Парменид каже „Ти нећеш наћи мисао без онога у чему је она показана“ – без предмета мисли.

А Кант: „појмови без опажаја су празни, опажаји без појмова слепи“.

Са почетном  дефиницијама: „Идеја је... апсолутно једиство појма и објективитета“ ... „чистога појма и његове реалности" остаје у традиционалном одређењу истините идеје, Хегел касније покушава са "доследним" монизмом, панлогизмом" сазнања, мишљења апсолутне идеје докаже да је појам по себи и за себе једини (првобивствени) објективитет; не само начин појма који субјективно зна себе, већ и сама супстанцијалност ствари...

Међутим, када Платон каже да идеје нису само појмови сазнања, него саме супстанцијалне ствари, појединачна вечна бића, њихову вечну суштину и вечно постојање не утемељује никакво сазнање, мишљење "по себи и за себе" (где је свака појединачна идеја само неки степен сазнања апсолутне истине), већ и сазнање и постојање сваке вечне идеје надсазнајна, надсуштаствена (идеја свих идеја), највиша идеја добра...

Мишљење "по себи и за себе" не може утемељити чак нионога старијег надсазнајног, надмисленог који мисли, а камоли ex nihilo стварајући дух, већ само обрнуто: онај надсазнајни, надмислени који мисли – саму мисао, мишљење!

И када Хегел (под утицајем Фихтеа, и раног Шелинга) покушава да у субјективно-објективном сазнању, мишљењу по себи и за себе изједначи форму и садржину, сазнајно и онтолошко, мисао и предмет мисли у апсолутној идеји, он, заправо, онтолошко своди на сазнајно-логичко, предмет мисли на  најстарију сазнајно-логичку  форму мишљења, завршног појма о појму...

Иако је критеријум апсолутне истине  идентитет мишљењ и  бића (појма и објективитета, форме и садржине...), а не само самодовољност мишљења, код Хегела је појам по себи и за себе „појео“ сваки садржај бића и те истоветности мишљења и бића нема код њега.

Форма, свакако, није апсолутна када стоји наспрам све садржине, него у јединству са свом могућом–стварном–нужном садржином.

Иако је за њега „апсолутна идеја... јединство теоријске и практичне идеје", и апсолутно не потврђује себе само сазнањем кроз теоријску идеју, већ кроз највише јединство теоријског (знања) и практичног (деловања), он опет апсолутну истину потврђује само са теоријске стране филозофског мишљења, чисте логичке форме апсолутног појма, а не управо у апсолутном јединству теоријске и практичке идеје, мишљења и бића, коначног и бесконачног, форме и садржине, субјективног и објективног, реалног и идеалног, духа и природе ...

Ако већ каже: „У хришћанској религији...је човек као човек одређен за вечно блаженство,.. има апсолутну, бесконачну вредност...у хришћанству се садржи догма о јединству божанске и људске природе коју је Христос открио људима: човек и Бог, објективна и субјективна идеја ту су једно исто, онда не може вечну истину сагледавати само кроз сазнајно-теоријску логичку форму појма по себи и за себе,  апсолутног самосазнања, мишљења “пре све створене природе и једног коначног духа“ (јер и та форма „„апсолутног“ појма, сазнања, мишљења зависи и од надсазнајног, надмисленог Бога и од садржаја другобивствене природе), већ кроз апсолутно јединство потпуно слободне форме мишљења и све могућег природног садржаја, бића, које је по светој речи–делу („Ја сам у Оцу и Отац у мени“) у Исусу Христу једино стварно присутно?

И како су те најузвишеније представе Бога у алегоријским причама, визијама у списима откривене религије још увек везане за чулне представе, оне су у Хегеловом систему Апсолутног духа, као и сама религија, религиозно осећање, уверење човека и човечанства постављене, додуше, изнад апсолутне чулности у уметности, јер апсолутно у подручју лепог зависи од чулног опажања, али испод апсолутног мишљења у филозофији, које у саморазвоју сазнања од појавног бића, суштине до апсолутно истинитог појма по себи и за себе више не зависи од ничег спољашњег, и зато као сама вечна логичка суштина Бога која саставља све те могуће–стварне–нужне логичке разлике, супротности...

Ако је Исус Христос за верујућег човека само најузвишенија представа Бога (апсолутног духа, идеје), није сам за себе (из себе, по себи), већ апсолутним јединством теоријске и практичне идеје, мишљења и бића, појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, временског и вечног, стварајућег духа и створене природе једино потврђује ("Ја сам у Оцу и Отац у мени") апсолутну субјективност-објективност.

Како може Исус Христос у светој речи, причама светог писма у највишем делу добра према „самосазнајућем појму“ у спекулативној филозофији бити представа, кад управо у крсту надјачава супротности форме и садржине, реалног и идеалног,  живог и неживог, духа и природе, субјективног и објективно,г коначног и бесконачног?

Хегел, додуше, не каже да је сам Исус Христос сам по себи представа, јер се у  његовим причама, речи, делу свакако пројављује Дух истине, али да се много пре, више говори о Богу, сазнаје Бог по апсолутној мисли, спекулативном појму, ослобођеном од сваке чулне представе, свих природних, душевних садржаја, док се кроз све те живе слике, узвишене догађаје, доживљаје меша стварно и могуће, спољашњи догађаји, субјективни доживљаји, случајни чулни садржаји, у филозофији је то логичка нужности сазнања у самокретању појма ка апсолутној истини... 

Он каже: „Религија и филозофија имају заједничку садржину и разликују је само по својим формама; и ради се само о томе да се форма појма дотле усаврши да би била у стању да схвати садржину религије."

Међутим, апсолутно свој реалитет, идеалитет управо потврђује у јединству форме са садржајем, мишљења са бићем, Сина са Оцем, и Оца са Сином, Бога са човеком и човека са Богом; у свакој Христовој речи, делу сведочи да је субјективно објективно и објективно субјективно, што признаје и сам Хегел.

Не може дрво дати род када је корен ишчупан из земље. Ако на почетку и на крају то логичко првобивство апсолутног духа, идеје, осим логичке форме појма,  нема никакав садржај, то није слободни дух, апсолутна истина мишљења у јединству са свим (могућим стварним, нужним) бићем.

У складу са монистичким начелом, Хегел тражи да све буде један апсолутни дух, идеја, међутим управо је у Исусу Христу идеално, духовно, вечно потврђено у простору, времену, материји, телу реално...

То је једини изворни монизам где подељености вољно-логичког и онтолошког, бића и мишљења, духа и тела...нема, јер је највиша логичка могућност истовремено и најстварније, највише дело, субјективно објективно и објективно субјективно и зато апсолутно.

Зато може рећи: „Ја и Отац једно смо...“ јер сваком својом мишљу, речју, одлуком, делом сведочи апсолутно јединство Бога са човеком и човека са Богом, теоријског и практичног, бесконачног и коначног,  форме–садржине, појаве и суштине, истине и живота из вечног живота.

Управо код Хегела то јединство теоријске и практичне идеје не постоји, већ се "апсолутна идеја по себи за себе" као вечна суштина Бога разоткрива само из теоријске стране филозофске мисли о самој мисли, која у завршном појму појма  саставља све могуће–стварно–нужне разлике, супротности мишљења, бића.

Његова дијалектика апсолутне логичко-онтолошке форме у сва три степена велике тријаде остаје негативна према сваком могућем–стварном–нужном садржају бића...

По Хришћанској тријади Бога Оца Сина и Светог духа, он у Науци логике чистим појмом појма излаже вечну логичку суштину Бога Оца; апсолутни дух, царство идеја пре стварања света; у Филозофији природе, стварањем света отуђење Бога Оца, отпуштање духа у природу, другобивство апсолутне идеје, отеловљење Бога Сина.

И најзад, у Филозофији духа, Бог Свети Дух, који се апсолутним самосазнањем, самомишљењем враћа себи...

Међутим, ако чисто мишљење о самом мишљењу из потпуно слободне форме појма нема никакав природни, чулни садржај ни на почетку у Логици, вечној духовној идеји (у апсолутно логичком садржају), ни у средини, у Филозофији природе, где сав природни садржаја схвата само као оспољено, отуђено апсолутно мишљење, као другобивство вечне идеје, како га може имати у Филозофији духа ка0 самосазнајући, самомислећи појам, када свеобухватном филозофијом филозофије напусти на крају све садржаје, природе, историје и врати вечном првобивству, апсолутне идеје!?

Божији Дух отеловљењем, земаљским животом Сина ништа не губи, него кроз небеско синовство–очинство потврђује нераздељивост Свете Тројице: да је Бог једно са човеком, и човек једно са Богом, да мишљење једно са бићем и биће једно са мишљењем, да дух једно са телом и тело једно са духом, да је субјективно у потпуном јединству са објективним и зато апсолутно.

Не може се негативном дијалектиком то тројично биће Бога Оца Сина и Духа Светог некаквим саморазвојем, степеновањем сазнања (кроз отуђење духа, оспољење и повратак духа себи) прекидати, укидати.

Исус Христос није другобивство оспољене идеје у природи, простору, времену, историји, већ сваком речју, делом живота сведочи да је Син једно са Оцем и Отац  једно са Сином, и да је у тој  истоветност истине једне са  животом живот вечни живот.

Апсолутни дух се не може одвојити од Бога Оца и апсолутним  самосазнањем, мишљењем по себи и за себе посматрати као само као апсолутно логичко  вечно првобивство.

Ко одриче ту истину, хули на јединство Сина и Оца, истине и живота из вечног живота.

Божији Син се земаљским животом не отуђује, него безгрешним: Зачећем, Отеловљењем, Распећем, Васкрсењем, Вазнесењем, Педесетницом… потврђује савршено јединство Сина са Оцем и Оца са Сином, Бога а човеком и човека са Богом и безгрешног живота са вечним животом. 

Није довољно само знати шта је добро, праведно, лепо, истинито... па чекати да се у неком будућем миленијуму „ општа свест као самосвест изједначи са делом“ и то добро, лепо, истинито...  изврши; да се дух појединца, његова самосвест, знање изједначи са свеобухватном стварношћу, да субјективна и објектива идеја апсолутном идејом изједначи мишљење са бићем, него по добром, праведном, лепом, истинитом треба од почетка, са сваке стране, краја добро, лепо, праведно, истинито делати, живети...

 

ТРИ СТЕПЕНА АПСОЛУТНОГ ДУХА  КОД ХЕГЕЛА: АПСОЛУТНА ЧУЛНОСТ (УМЕТНОСТ), АПСОЛУТНА ПРЕДСТАВА (РЕЛИГИЈА) АПСОЛУТНО САЗНАЊЕ (ФИЛОЗОФИЈА)

 

Чулна самоприказивања "апсолутног духа" у савршеној уметничкој лепоти уметника, најузвишенија самопредстављања у религијском осећању, уверењу верујућих или самосазнања у филозофском појму, идеји филозофа нису чак ни Божија самооткривања, самопредстављања, нити су  Божије заповести, или пророштва откривена у Духу Светом пророцима, или  учење, заповестисвете речи, дела Исуса Христа предате апостолима, свима вернима, а камоли Божија (надчулна, надпредстављива, надсазнајна) апсолутна воља и стварајућа слобода!

 

Иако су и уметност  и религија, по Хегелу, такође, највише (али чулне, душевне) форме апсолутног духа, као и филозофија, он опет каже: „Уметност  и религија су форме у којима највиша идеја постоји за нефилозофску, осећајну, опажајну и представну свест“.

Узвишена представа у религији зависи, по њему, од апсолутног појма и од случајних опажаја чула, а слободно мишљење у спекулативном појму не зависи ни од чулности, ни од нечије узвишене представе, него апсолутни дух  у филозофском самосазнању један доследан логос по себи и за себе.

Ипак, како, религиозна представа има опет више унутрашњег садржаја од спољашњих садржаја чула, а мање од потпуно унутар себе одређеног мишљења, појма, она, по Хегелу, стоји изнад апсолутне чулности у уметности, а испод самосазнате апсолутне идеје  у филозофији.

На први поглед изгледа да апсолутни дух кроз уметност потврђује савршенство чулне лепоте, кроз најузвишеније представе у религији највише добро, а кроз апсолутно сазнање, мишљење, појам у филозофији, апсолутну истину по себи и за себе, и да тако сву објективност, уместо у Кантовој трансценденталној субјективности,  утемељује у Божијој, апсолутној субјективности.

Да је савршенство чулне лепоте у уметности Божија (апсолутна) чулност, најузвишенија представа у религији Божије (апсолутно) самопредстављање, а истинити појма по себи и за себе у филозофском сазнању, мишљењу, Божије (апсолутно) самомишљење, самосазнање, међутим, није тако.

Међутим, Хегелов критеријум апсолутне чулности по савршеној уметничкој лепоти, где апсолутна идеја себе чулно открива, или по апсолутној представи у религији, где апсолутна идеја себе представља, или по апсолутном мишљењу у филозофији, где апсолутна идеја у филозофији себе сазнаје, није никако апсолутан...

Ни лепота апсолутног у уметности, ни узвишена представа у нечијем веровању, ни сазнање појма по себи и за себе у филозофији нису никако Божија апсолутна воља и стварајућа слобода (надчулни, надпредстављиви, надсазнајни) Бог.

То приказивање у уметничкој лепоти, или веровање у најузвишенијој религиозној представи, сазнање у филозофском појму није чак ни приказивање, представљање, сазнање Бога кроз Божију реч, заповест предату у Духу Светом пророцима, или кроз свету реч Исуса Христа задату апостолима, свецима, вернима... 

Као што првостепено (стварајуће) сазнање не може припадати ономе ко сазнаје апсолутно, него само самој апсолутној ствари (без обзира на то да ли је ми знали или не) тако ни апсолутна (апсолутова) чулност није она "савршена чулност" у уметности која приказује Бога, нити је савршено представљање апсолутног (апсолута) нечија најузвишенија представа Бога, већ и то самооткривање Бога самопредстављање Бога пророцима, апостолима, свецима, вернима... припада самом  апсолутном – Богу

Хегел мисли да  је најсавршенија уметност сама апсолутова (апсолутна) чулност, најузвишенија представа Бога у религији, само апсолутово (апсолутно) самопредстављање а целокупна историја  филозофије, само апсолутово (апсолутно) самоасазнање, самомишљење...

Међутим, Божија апсолутност није никако савршена чулна лепота у уметности, нити најузвишенија представа Бога у религији, или "апсолутно" самосазнање, самомишљење кроз појмове, идеје у филозофији, него само надчулна, надредстављива, надсазнајна Божија апсолутна воља и стварајућа слобода: „И рече Бог нека буде ... и Би..“.

Чулно самоприказивање "апсолутног духа" у савршеној уметничкој лепоти, најузвишеније самопредстављање у религијском осећању, уверењу или самосазнање у филозофском појму, идеји нису чак ни Божија самооткривања, самопредстављања, Божије заповести откривене у Духу Светом пророцима, или свете речи, дела Исуса Христа предате апостолима, свима вернима, а камоли Божија (надчулна, надпредстављива, надсазнајна) апсолутна воља и стварајућа слобода!

Није апсолут апсолут по савршеној чулности у уметности, нечијој најузвишенијој религиозној представи или филозофском мишљењу, појму, него, пре сваке наше чулности, представе, сазнања мишљења кроз своју надчулну, надпрестављиву, надсазнајну апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Најузвишенија уметност (која чулно приказује апсолутно), или наш начин веровања (који представља аполутно), или наше сазнање, мишљење (које сазнаје апсолутно), било да се посматрају по историјском развоју или ванвременски из вечног, су једна ствар, а сама (апсолутова) апсолутна чулност, или само (апсолутово) апсолутно представљање, или (апсолутово) апсолутно сазнање, сасвим друга ствар...

Такође, религије није само нечија најузвишенија представа, него (пре свако уметничког опажања,  узвишене представе или филозофског појма) праоснова надлогичке, надсазнајне чисте воље једне слободне властитости у основи самокритичког, практично-моралног верујућег ума за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела.  

 

ЛЕПО И НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА

 

За Платона вечна суштина лепог није ни ни апсолутна (уметничка) чулност, ни апсолутна истина на нивоу чулности, него натчулна идеја лепог по себи.

Ипак, иако свака појединачна идеја, по Платону, има посебност у односу на остале идеје, ни лепо по себи, ни било која друга идеја, не може се у иделном царству вечних идеја одвојити од других идеја, већ је лепо по себи лепота целог вечног света, лепота свих идеја, као што је  праведност по себи правда између свих идеја савршеног света идеја, који је утемељен на надсуштаственој, надбивственој идеји добра, која се, као идеја свих идеја, Бог за све идеје, уздиже изнад свих вечних суштина (савршених идеја).

 

Најчистија љубав није љубав ка лепом по себи, већ кроз љубав ка надсазнајном, надсуштаственом добру по себи, савршеном свету: лепог, праведног, умереног, храброг... по себи, свим вечним идејама; љубав ка Богу изнад свих идеја.

То јест, иако се за лепо по себи, наспрам само сенке идеје лепог у физичком свету, или његовог одсјаја у уметничким делима, за које се лепе чула, осећања или разум, вечна умна душа лепи тек по највишој идеји добра, онда би таква душа, пре било којег земаљског добра телесног или чулног света, које је само сенка, или разумског појма који је само одсјај добра по  себи, па чак и пре било које друге вечне идеје, требала да воли добро по себи, и са добрим по себи вечни свет свих савршених идеја: лепо,  праведно, истинито,  умерено, храбро... по себи...све вечне идеје.

Aко су лепо, праведно... по себи  то  по добру по себи... онда је лепо по себи, лепота целог вечног света,  праведно по себи, правда целог вечног света... а исто је тако и све остале идеје.

Најјача љубав није љубав ка лепом по себи, него кроз љубав ка надбивственом Богу, прво љубав ка надсазнајном, надсуштаственом добру по себи изнад свих идеја, савршеном свету свих вечних идеја: лепог, праведног, умереног, храброг по себи, па ка вечној суштини сваке савршене идеје...

Само тако, пре љубави ка било којој чулној ствари, која је само сенке бића, или љубави ка творевинима разума, уметности, воли идеални свет по себи, све вечне идеје.

У књизи Постања после сваког дана стварања каже: „И видје Бог да је добро“

Надсазнајна, надсушаствена идеја добра је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Ипак, само надбивствена Божија воља и стварајућа слобода може утемељити не само вечно биће и вечну суштину свих вечних, не само савршенствох свих идеја вечног света, него и највишу идеју добра...

 

АПСОЛУТНИ ПОЈАМ И СВЕТО ИМЕ, СВЕТА РЕЧ

 

Хегел тврди да религиозна представе верујућих као и у самим Христовим речима и делима живих примера његовог земаљског живота меша субјективни осећај и објективна мисао, да то није самомислећи (свемислећи), самосазнајући (свезнајући) појам по себи и за себе, као вечна суштина Бога, који сазнањем апсолутне истине саставља све могуће-стварне-нужне логичке разлике, супротности, што никако није тачно...

Заправо, његов "апсолутни појам по себи и за себе"је због те негативности према оспољеном садржају природе, историје на почетку и на свакој страни, крају само празна логичка форма мишљење без садржаја (бића), и зато субјективност, без објективности.

Он апсолутну истину мишљења не налази позитивно, у јединству логичких форми  са свим могућим, стварним, нужним другобивственим садржајем, него само негативно, одбацивањем оспољене природе, историје на рачун чистих форми првобивствене дијалектичке логике..

Већ је речено да је Хегелова Наука Логике, заправо, у сва три степена негација а не афирмација...

И као апсолутно логична идеја  пре све природе, историје, и у филозофији природе као отуђена, оспољена идеја, и када појмом по себи и за себе напусти другобивство природе и историје и када се са апсолутним сазнањем, мишљењем са апсолутним духом врати вечној идеји.

У Хегеловој мисли која узима саму себе за предмет, друга страна, предметности бића се искључује суштинси и све разлике, супротности у бићу посматрају само логичке разлике чистог појма,  мишљења по себи и за себе у свом логичком саморазвоју ка "апсолутној истини".

И на почетку  (у јединству чистог бића и ништа) и на крају (апсолутне субјективносто, објективности) остаје само празан  идентитет (А=А).

Божија апсолутна афирмације не може се ни утемељити сазнајно-логички, него само у његовој надсазнајној апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Ни Платонова позитивна дијалектика не почива на сазнању вечне суштине апсолутне истине, него на надсазнајној, надсуштаственој идеји добра...

Заправо, сви појмови, судови, закључци метафизике, дијалектике предлогички, предсазнајно подразумевају живу говорну свест, старију метафизику језика утемељењу из свете речи, имена.

Спекулативни појам "по себи и за себе" нема већу јасност, језгровитост од речи Светог писма, већ је такав говор најчешће без јединство форме и садржине, иако целовита истина управо треба да потврди себе кроз јединством са садржајем.

Не само да спекулативни појам нема већу јасност, језгровитост од речи Светог писма, него је такав говор најчешће без садржај и празан, иако би јединство са садржајем требала бити потврда његове истине, највиши квалитет.

Управо су живе мисли, речи, одлуке и дела Светог писма савршено јединство форме и садржине.

Те приче не умањују снагу појма, него га кроз живо јединство са свим могућим садржајем потврђују, појачавају.

Света реч утемељена у светом имену (по себи) је "око" ума, “интелектуални опажај“...

„Небо и земља ће проћи а моје речи неће проћи“.

То није спознаја природе као нечега одвојеног, спољашњег духу (оспољене идеје, или оспољеног мишљења) него унутрашње безмерје живе речи, које у потпуности укључује сваку форму и сваки садржај.

Та мисао има осећаја  осећај мисао,  за безмерје мисли и осећаја, истине и живота из вечног живота.

Света реч на највишем делу добра сведочи чистоту ума и воље, јединство разума и осећања, субјективног и објективног; "Ја и Отац једно смо", "Ја сам у Оцу и Отац у мени", Сина и Оца,  истине и живота из вечног живота...

 

МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

Човек стално води разговор са собом и другима, кроз мноштво сећања, замишља са прошлошћу, будућношћу...

Ја је говорно Ја и свест говорна свест...

И мишљење је разговор између речи...

Истина не иде само из појма...

Кроз спољашњи, унутрашњи говор поима чак и  сазнајно-логичко "Ја мислим", све појмове науке, филозофије.... чува свејединство искуства.

Без обзира да ли је Ја логичко или егзистенцијално, много је пре логичко зато што је говорно, него  што је говорно, зато што је логичко...

Морају постојати “отвори“ за неизрециво, непитано, у бити различито, мноштвено, вишемислено.

Оно између речи је битније од сваке поједине речи...

Само артикулисана слова, слогови, речи, реченице нису никако онај sine qua non самог језика, јер значење сваког слова, слога, речи, реченице претпоставља живу  говорну свест...

Сасвим логично питање: како се од појединачног опажаја долази до општег појма, постаје сасвим нелогично ако се значење сваке речи ослања на значење неке друге речи, а ове даље на значење неке треће, четврте, семантички смисао било које речи, реченице долази, очигледно из целовите метафизике језика!

Зато је најмања јединица језика: читав језик!

Као што  чула, разум, ум претпостављају старију вољу и воља најстарију властитост, тако метафизика појма – метафизику језика.

Међутим, иако све категорије логике, науке, филозофије... подразумевају категорије граматике, чак ни највећи филозофи нису утемељили метафизику језика!

 

СТРУЈА ЖИВЕ РЕЧИ

 

Иако је ауторитет оца писана реч, жива реч је "мајка" која "васпитава" и "одгаја" језик једног народа и зато се каже: матерњи језик.

Живи говор лицем к лицу је суштина језика и не може га заменити никаква посредна комуникација.

Живе слике постоје пре све геометрије, живе мелодије пре све аритметике, живо мишљење пре све логике, живи говор пре све граматике...

Тек када се стави брана површном говору једнозначних ("једносмерних") речи и у дубокој реци живе речи укрсте сва различита, супротна значења, из првостепених родних речи се схватају сва другостепена, трећестепена значења речи ...

Само у најјачој матици, сливу читавог језика тај чисти од почетка до краја исти ток, источник истине има снагу и дубину реке живе речи да у духовној „централи” покрене “турбину првобитног говора”, индукује целовиту метафизику језика...

Да се свака реч обичног језика из статора свог једносмерног значења укрсти са ротором живе метафизике језика за своје најдубље значење из првостепене родне речи...

Или да из „ротора” живе речи и „статора” метафизике језика свака слободна властитост укршта у живом говору све речи, појмове – индукује „ струју истине“ за свако схватање, решење, извршење.

 

МЕТАФИЗИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

Иако су А и Е први, основни самогласници, у српском језику нема ни једне речи која почиње са А или Е, иако има многе речи које почињу са И, О, У...

Зашто?

Зато што у основним, такорећи свим, најбитнијим речима српског језика  увек вољно-синтетичко Ј,као битније од А и Е, стоји испред логичко-аналитичког А или Е!

Јака веза од Ј ка А упрво темељује праосновно Ја, а јака веза од Ј ка Е праосновно Је, Јесте, Јесам за логичко-граматичку везу субјекта и предиката...

Та најстарија кука вољно-синтетичког Ј испред логичко-аналитичког А и Е веже све најбитније речи српског језика; потврђује да једна иста властитост не утемељује само све наше вољно одлучивање, деловање него и сву логику, филозофију; и само Ја мислим и свако Је, Јесте, једнако, исто у појмовима, судовима знања...

 

ЈЕЗИК И ИГРА

 

У тврдњи да је "језик само једна од игара“ се превиђа да свака игра много пре тражи старији језик за своје одређење, него језик игру...

Језик именују све могуће–немогуће, озбиљне и неозбиљне ствари, појаве и одређује правила, исходе сваке игре...

Речи нису само "џепови“ за неког, за нешто, нити су говорно оруђе, него су много пре као паметне, вредне пчеле које драгоценим сећањем, замишљањем држе скупоцено скупа све наше мисли, осећаје, памте све догађаје, доживљаје...

Иако се играју и појединци, мање и веће групе и народи и правила игре често мењају, структуре језика се далеко мање релативизују од осталих норми...

Свако има неку своју игру у мислима, осећајима, идејама, или спортску, хазардерску са ризиком у послу, борби, рату, љубави, животу, у којој може добити и изгубити све…

Чак се и морални принципи могу схватити као најозбиљнија правила у слободној игри живота, чијим се нарушавањем та слободна игра може изгубити.

 

СВЕТА РЕЧ–РЕЧ КАО СВЕТИЊА

 

Није све што има правила – игра.

Сви писани ли неписани закони и обичаји који регулишу права и дужности у најразличитијим ситуацијама, нису, свакако, игра.

Суштина језика је много пре правила писања, говора или слободне игре речи у садржају говора, у поштовању или непоштовању обећаног договора, уговора или дубоког питања–одговора...

И онај ко лаже или чини зло може књижевно говорити и поштовати правила граматике...

Релативизација говора, а поготову свесна лаж, која крши сваки писани, неписани договор, уговор, потире карактерно јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела...

Не игра се са заветном речи, не крши тврди договор, уговор.

Када неко крши закон, или не поштује тврди договор, уговор, не каже се да се игра, већ да руши правила игре и да је зато крив; да за то треба да да одговор, или се казни, одговара, плати одговарајућу цену...

Утемељење заветне речи  (у завету закона, брака, сваког чврстог уговора, договора)  за највише јединство мисли, речи, одлуке и дела заправо тражи  ону првостепену, суштинску практичну  метафизику чисте воље и једне слободне властитости...

 

ИМЕ И РЕЧ

 

Разумевање било које речи подразумева старије име.

И глаголи и придеви и предлози и прилози... су именовање некога или нечега и тек по старијем имену имају своје значење...

Пре "Ја мислим" и свих закона, категорија логике и идеја филозофије стоји једна иста властитост и "Ја говорим": жива реч и старије категорије језика; пре сваког појма, властито име и име по себи.

Познање по имену је старије од знања по појму.

Име зове све речи језика и зна све знакове знања.

Из њега иде све духовно имање.

Име није атрибут него супстанција (субјект).

Властито име је и сада (још увек) најнематеријалније у материјалном животу, свету.

„Свест по себи“ или „појам  по себи“, не укључују ни властито име, а камоли име по себи.

Када једна реч објашњава другу реч, ту целовити језик стоји испред сваке такве речи, међутим, име по себи се не може се објаснити таквим речима, него свака таква реч и сам језик, именом по себи.

Тајна  речи је тајна имена, а тајна имена име по себи које зове духом све речи језика и зна све знакове знања...

То није име које неко други даје, него име које све друго именује...

Име по себи не присваја само значење, знање сваке друге речи, него све наше мисли, осећаје, речи, одлуке, дела...

Као власник свих именовања,  има сваку реч, сабира, бере, бира све-једно-једно-све у целовитом језику.

 

СВЕТО ИМЕ

 

Иако може бити доста људи са истим именом, нико неће прихватити да је његово име нешто спољашње него, напротив, најизворније унутрашње, са чим поистовећује своју личност.

И као што се нико не зна само по речи човек, већ по властитом имену, тако се ни Бог не познаје само по речи Бог, него кроз највише звање, познање његовог Светог имена.

Свето име зове духом свако име, познаје све наше мисли, речи, осећаје, одлуке, дела.

Звање духом Светог имена Божијег је највише звање (и знање) човека.

Каква је духовна пуноћа Светог имена од кога долазе све речи, сва именовања?

Из Светог Божијег имена исходи Дух истине, све знање, познање.

У Светом имену реч је једно са делом, Божије: „Нека буде ... и би.

 

МЕТАФИЗИКА ПОЛНОСТИ, РОДА

 

Грчка политичка теорија полази од државе као заједничког добра.

Свето Писмо од заједнице у Богу првог човека и жене...

Метафизика полности укључује истовремено инстинктивност, борбу и узвишену духовност, љубав: свест, подвест и надсвест.

Иако брак претпоставља духовно јединство, речи: „И биће двоје једно тело“ наглашавају физичку једноћу, плодност, као основу за све другу плодност.

Са једне стране, та физичка једноћа искључује крвно сродство, са друге, утемељује сваки род...

Чиста воља у завету мужа и жене пред Богом за заједницу новог рода не саставља само све разлике оба пола у једном телу,  него кроз старије сродство од Бога и све разлике са другим људима у једном духу.

Чиста воља се не подразумева само у завету брака, него и за јединство слободне мисли, речи, одлуке, дела у свакој личности; за име и презиме, приватну својину, породично и наследно право...

Зачеће за спољашњу и унутрашњу плодност тражи у љубави целог човека...

Тај стварајући додир није дат да служи кичу, него да кроз физичко и душевно прожимање плодних мисли, речи, осећаја унутрашњом лепотом од целовите личности ка целовитој личности надвлада сваку површност,  кич.

Као што жена оплођена у физичкој и душевној љубави са мужем рађа нови земаљски живот, тако душа оплођена светом речју у Божијом љубави, рађа духовног човека за вечни живот...

Из  плодног споја мужа и жене зачиње се нови физички живот.

Из истините мисли, осећаја у души духовни плод који од пролазног живота, времена узраста ка дану–животу вечном.

То је из вечно живог споја физичке, душевне, духовне једноће љубави тајна највишег, најдубљег састављања, узрастање од двоје једног тела, или кроз истину једну са животом сабирање, бирање, брање савршених људи из сваког места, времена, Божијој љубави  узрастање у небеском телу, роду, род у духовној круни, ореолу, сазревање за вечност.

По власти Духа истине машту треба узјахати као летећег коња за силу приземљења, грома.

То је продирање кроз ножно, мрсно, мрзно, замршено као кроз мржњу, нож мирисно-укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити, освајање од унапред ка уназад, од унутра ка ван, од десног ка левом, од горе ка доле из  круне ка царском подножју...

 

МЕТАФИЗИКА МИРИСА, УКУСА, ДОДИРА

 

Одржање јединке кроз једење, пијење, дисање подразумева суштински додир, а одржање врсте, јединством полова, зачећем, стварајући додир...

Метафизика мириса, укуса, даха кроз суштински додир и метафизика полности, рода кроз стварајући додир, саставља физику и метафизику, теологију и филозофију, науку и уметност.

Ако су мирис, укус, додир основна чула, онда њихову суштину треба утемељити од физике до метафизике.

Иако су много више лепе слике које се виде, мелодије које се чују, речи које се говоре, него оно што се једе, пије... опет је лепо кроз укус повезано са устима.

Зашто? 

Зато што  мирис истине узбуђује срце, буди душу, дух за укус у љубави Бога.

Свака спољашња лепота тела, лица, или уметничких дела,  по светлости највишег добра, претпоставља ту унутрашњу лепоту за тело и дух која хармонизује све разлике између људи и са живом и неживом природом.

Једино та унутрашња лепота чистог средишта срца и највише сврхе врха (која тек утемељује сваку појединачну лепоту слике, звука, речи, покрета, додира...)  мирисом истине и укусом љубави  достиже оно телом, душом, духом неподељено физичко–душевно–духовно (ј) едемско вечно јесте.

Лепе слике, мелодије, речи, покрети... лепе за очи, уши,  тело, осећаје ... а мирис истине и укус љубави саставља  чулно и натчулно, све најлепше што се види, чује, осећа, мисли, говори, чини из духовног средишта човека–људског рода једе Божије јесте и зато тек даје одговор зашто је лепо лепо.

Слика саставља лепе боје и облике, музика лепе тонове и ритмове, игра лепе покрете, поезија лепе речи и осећаје, филозофија чисте мисли и идеје, најузвишеније умеће, уметност духовне лепоте у мириуа истине и укусу љубави целовите људе у Богу...

Као што опажаји припадају чулима,  чула телу, осећаји души и  мисли духу, тако све лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети... мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање (Ј)едемског врта саставља све лепе: боје и облике у слици, тонове и ритмове у музици, покрете у игри...

Изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем...

Стара индијска филозофија  такође, пре вида, слуха, мириса, укуса, додира, говора или мишљења, првостепену онострану основу свега живог, сагледава кроз метафизику даха...

Живот се сагледава кроз суштинску везу (чисте воље) срца, душе са  духом...

Зато у старој индијској филозофији многе врсте јоге умећем дисања побољшавају физичко и душевно здравље јачањем те првостепене везе даха са духом...

Здраво са нагласком на ноздрву, на правилан дах, дисање за здраво тело и на правилне мисли, истинит дух за здраву душу.

На почетку Библије у књизи Постања Бог ствара Адама од земље а на крају " дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива".

Стално дисање, дах и куцање срца за живо тело а вечни Дух истине и ватра љубави за вечно живу душу.

 

СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ

 

Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.

Стари Завет је семе у завету вере а Нови Завет плод свете речи са Дрвета живота:"Царство Божије унутра у нама".

Стари Завет је Божије обећање изабраном народу за плодну земљу, царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...

Стари Завет је семе у закону а Нови Завет  зрео род  убави ка Богу, ближњем.

У Старом Завету се тражи да се човек одрекне сваке лажи, зла за благослов земаљског живота...

У Новом Завету, за благослов вечног живота човек није дужан само да не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро...

 

КРСТ КАО КВАДРАТУРА КРУГА.

 

Окрет дужи даје кружницу, а  окрет чисте мисли–речи–одлуке–дела сваку слободна властитост,  као највишу квадратуру круга...

Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског...

Савршен од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво, све наше криве мисли, осећаје, речи, дела преокрене на исправно, право...

Вертикала крста је љубав ка Богу а хоризонтала крста, љубав ка ближњем.

Обе заједно су духовна оријентација из вечности за свако време, место.

"Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту вертикала) кога не видиш.?“

Чисто срце види у крсту престо љубави, у трновом венцу круну истине.

Коме је крст логичан, њему је све логично.

Коме крст није логичан, њему (на крају) ништа није логично.

Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!

Безгрешно зачеће  – сведочи безгрешно јагње на крсту –распеће.

Пре сваке физичке постоји душевна и духовна страну крста. 

Свака је реч Христова крст: Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...

Мирис истине и укус љубави надјачавава сваку лаж, саблазан у срцу плода са Дрвета знања добра од зла.

Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама пре у сваком човеку, каквог га је Бог створио пре греха, удахнувши му дух.

 

МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ

 

Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.

Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.

Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна дух. 

Само је довољно да у срцу нема лаж и зло.

Лаж ка Богу је и лаж ка човеку, свим људима, сопственом срцу, души, телу.

Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...

Зато се човек треба родити "по други пут Духом истине одозго" да u богатству љубави од Бога и богатству Бога буде вечно жив...

Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.

Само када воли и говори истину човек излази из граница својих очију, свога разума и кроз духовно безмерје види другог човека, другу личност...

 

 СЕМЕ И РЕЧ. О ДУХОВНОМ РОЂЕЊУ.

 

Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.

Када срце прими у тајни вере семе свете речи, настане тајанствена веза смртног и бесмртног, и из семене бесмртног у души смртног човека, расте други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....

Дух је отац, душа мајка у телу материци, која заветом крштења узраста  из семена Божије речи  као трудница у труду вере за вечни живот...

Човек је родио за вечност када је у љубави (ка Богу и ближњем) сазрео у круни, ореолу за царство небеско, дао духовни род који се заувек може јести...

 

О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА

 

За царство Божије човек треба бити по мери царства небеског...

Да воли Бога свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом и ближњега својега као самога себе.

"Бог духа не даје на меру".

Царска трпеза се не спрема за двоје, троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...

Да као цар небески прима и даје  богатство љубави од Бога и богатство Бога у вечној истини и добру...

 

ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА

 

По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.

Игра се суштински, више него сваки човек по чистој љубави, не узноси се, опрашта...

Само просто опраштање срца шири душу у духовно пространство чисте радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости.

Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, прав, него заувек дете које чисте мисли, осећаје предаје са поверењем вечном родитељу – Богу.

Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у задњем смислу, ни пред човеком...

Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем тих правила та духовна радост се губи.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

То што Бог ствара Адама од праха земаљског (а не директно по речи), па оживљава духом, значи да људи у Духу истине састављају од Бога из сваког места, времена за вечни живот, као што се без Духа истине одвајају од Бога и једни од других за смрт...

Мирисом истине и укусом љубави сабирање, бирање, брање од Бога кроз сва места, времена, окршај, укрштање, крст са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму, искупљење, очишћење и васкрсење...

 

О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ

 

Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави, мудрости.

За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела...

Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи.

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету...

Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.

Са благодати Духа Светог, у човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“

Каже се: ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.

Престо љубави и круна истине освећују читав  свет...

Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, а у љубави саставља све људе.

 

О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ

 

Све је прошло и будуће стварно кроз (неко тада) вечно сада а времена као пролазног тока и нема.

Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан

Много је пре живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!

По  срцу је дете, по чулности младић, по разуму зрео човек, по мудрости старац кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!

Примање–давање из чисте воље душе: „Ако не сада, када“, узбуђење у љубави, буђење истином из садашњег–прошлог–будућег дана–живота вечног.

Точак од левог ка десном, од уназад ка напред, од доле ка горе, од од ван ка унутра, квадратура круга у дану–животу вечном.

Једино тада "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!

Само тако је мисао властита мисао, или реч, око, ухо мирис, укус, додир, целокупан живот, властити живот...

 

КАД СРЦЕ ДОБИЈЕ КАМЕН И КАМЕН ЋЕ ДОБИТИ СРЦЕ

 

Сва тежина виси о очним капцима.

Затвори срце за лаж и нестаће сав терет.

Мисли су већином безвредне, каменo срце што не дотиче, не гребе истину.

Копати драгоцени камен или камен драг срцу, исто је што и тражити истину, будити срце у камену.

Срце у вери што размекшава камен, камено срце отвара за љубав.

Од сумње у обезвређеном срцу,  одбаченом као камен, ка тврдоћи вере и мекоћи љубави...

То је најспорији пут мудрости, где на почетку нема никаквог померања а на крају истина иде корацима од седам миља.

 

О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ

 

Искуство, искусити по речи: кушати више наглашава телесно-душевно-духовно укусно једно кроз конкретну личност, него безлично објективно сазнање...

Човек много пре из просветљујућег доживљаја достиже надумно једно него из појмовног сазнања.

Такав просветљујући доживљај је пресудан за сав живот.

Јака духовна визија надјачава све претходно дешавање и надахњује ново научно, политичко, уметничко, историјско догађање... 

 

МОРАЛ И ДОБРО

 

Ако важи homo homini homo est,  слободни чин добра стоји испред нужности одржања, а активна праведност брани то првостепено добро...

Ако важи homo homini lupus est, првостепен је одржање најјаче јединке, врсте.

У оба случаја морални закон није првостепена суштина човека него нешто изведено.

 

Становиште еволуционизма да опстају најјачи најчешће је погрешно (иако, свакако, има изузетака) јер се управо дешава обрнуто: преживљавају просечни каријеристи, увлакачи, кукавице, слабићи, најгори…

Јунаци, предводници у борбама први страдају.

Помоћу вештих демагога и лажних идеолога слабији и гори квантитет надјача јачи и бољи квалитет, а највише трпе, страдају они натпросечни, најбољи појединци.

Тврдња да доброта и праведност припадају "послушном стаду", слабој већини која их је измислила да се супротстави најјачим, појединцима – који се не руководе добротом и правдом, него вољом за моћ – никако не стоји, него много пре важи обрнуто.

Већина људи иде линијом мањег отпора и "добра" је и "праведна" само по страху од казне, или по принуди закона, а у многим околностима чак и отворено зла и неправедна, док су добри и праведни управо они ретки, најјачи, појединци, који остају такви и у најтежим околностима.

Коме је истина слана, њему је правда слатка.

Каже се: добра земља, вода, дрво, плод, кућа, кола, алатка... с нагласком на квалитетно, јако, здраво, вредно; баш онако као што треба да буде по својој сврси, потреби...

Зашто би код човека било другачије!?

Не чини зло је изведенo из првостепеног: чини добро.

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Човек је добар из своје слободне воље, што воли добро, што хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи...

Као што у теоријском уму није довољан појам за истинито сазнање, већ се траже садржаји опажања (потврда искуства), тако у практичном уму није довољна пасивна форма категоричког императива  – да човек не лаже и не чини зло – већ и она активна морална страна, да говори истину и потврђује добро и праведно на делу самоискуствено и лично.

Када се добро повлачи од зла, истина од лажи, правда од неправде, какво је то добро, каква је то истина, каква је то правда?

Добро мора надвладати зло, истина лаж, а правда неправду.

Само слободни чин добра, суштинског, практично-моралног ума наспрам општих и нужних закона природе  сазнајно-теоријског, појавног  ума из властитости потврђује слободу и из слободе властитост.

Чин зла нарушава лице, а не супротстављање лажи, злу у себи, образ човека.

Чист образ је сечиво истине.

Зато Хераклит каже: "Шта вреде људима очи и ући ако су им варварске душе".

Само се на правом образу (чистој вољи, негативној према лажи,злу у себи),  васпитава, образује слободна личност.

Нечиста воља без правог образа ће и  све што види, чује... интерпретирати час овако, час онако, онако како јој одговара,  по својој исквареном карактеру исквривити и саме чињенице...

Чиста воља не утемељује само слободно одлучивање, деловање практично-моралног ума него и све чисте мисли,  речи чистог разума и чистих опажаја сазнајно-теоријског ума!

 

ВОЉА И ЖЕЉА

 

За Џона Стјуарта Мила "воља је само наше уображење да желимо оно што хоћемо, уместо да хоћемо оно што желимо".

А, заправо, тачно је сасвим супротно: без чисте воље која селектује квалитет и квантитет сваке жељене ствари, све су те "конкретне" жеље много пре опсена да волимо оно што само желимо, уместо да желимо оно што волимо!

Чим човек може нешто да жели и не жели, или више жели једну а не другу ствар, очигледно да старија воља селектује све различите, супротне жеље...

И као што различити или супротни појмови, опажаји не утемељују нашу субјективност, него, сасвим обрнуто, тек синтетички најстарија надпојмовна, надопажајна субјективност саставља све различите или супротне појмове, опажаје  у целовито знање, искуство, тако ни различите или супротне одлуке и жеље не уобличавају старију личност, већ старија чиста воља у темељу слободне личности селектује све различите, супротне жеље...

Опажај подразумева старије чуло, појам старију свест, идеја старији дух, жеља старију вољу, а воља најстарију властитост.

Само чиста воља, кроз неподељену власт у себи, слободну властитост, мноштво најразличитијих мисли, осећаја, одлука, жеља, дела... саставља ка целовитој срећи.

Једино се слободна властитост, која (колико селектује квалитет и квантитет сваке своје жеље), жели по себи...

Иако је човек често роб своје или туђе (погрешне) одлуке или је следи без обзира на сопствену корист и шта му срце жели, треба, свакако, сагледати супротно становиште. 

Колико пута из чисте (добре) воље не учини нешто (неморално, нечисто) „што му срце жели“, не слуша уображење опсесивних нагона, неселектоване потребе или прекомерне жеље, које на први поглед изгледају као да ће га узвисити и учинити “срећним“, а заправо ће га на крају понизити, трајно унесрећити, јер су не само морално погрешне, него неумерене и штетне?

И насупрот томе, када не слуша опсесивне нагоне, неумерене жеље, већ их селектује, буде на крају срећан?

И зато се за оно што се из све снаге срца, душе, ума највише жели, јер (пре, за време и после саме жеље) кроз пуно задовољство душе, тела доноси највишу срећу, каже да то човек по слободној вољи воли...

Само чиста воља (пре сваке жеље) и старије волети воде целовитој срећи...

Срећан жели оно што воли, а несрећан воли оно што жели.

На пример, иако човек може имати жељу ка многим женама, он опет тражи ону конкретну жену коју не само жели, него из своје слободне воље воли, док жеље ка другим женама схвата као уображење да воли оно што жели, уместо да жели оно што воли.

И управо се чиста воља – да жели оно што по својој слободној вољи воли – претпоставља у основи брака.

Према томе, не само да није тачна тврдња да је "воља чедо жеље" и само наше уображење "да човек жели оно што хоће уместо да хоће оно што жели", већ је управо супротно тачно: да је управо срећан када добије оно што воли (што хоће по својој вољи), а несрећан када уображава да воли оно што само жели!

То је потпуно супротно од онога што тврди Мил – да је наша воља (оно што волимо) само уображење да желимо оно што хоћемо, уместо да волимо (хоћемо) оно што желимо и да "конкретна жеља" и првостепено желети (ја желим) стоји пре фиктивне воље и старијег волети (ја волим).

 

О ДУХОВНОЈ БОРБИ (са злим мислима)

 

Прича о змији у едемском врту, која искушава првог човека и жену, да су скривене зле мисли, осећаји унама изазивачи сваког зла...

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб!

Ипак, опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње!

Отровни зуб трује тело, а зла мисао, реч све људе и народе...

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу...

У Новом Завету се каже. "Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже" И: " Дух је срчан, али је тијело слабо".

Ако је у човеку слабо што треба бити најјаче (Дух истине), како је онда слабо тек остало?

"Ако је видјело ...у теби тама, а камоли ли тама"?

Нечисти дух прво хули на Духа Светог, па на све остало зло.

Када лажни дух "свеже јаког", савлада дух човека, лако ће заводити све остало (његове мисли, осећаје, чула, тело, одлуке, жеље...).

Зато се на Духа Светог ни реч хуле не опрашта.

Ако човек не одбије ту хулу, губи најјачу силу коју може имати.

А кад одбије лаж, која га највише раслабљује, надјачат ће свако зло.

Само јасно не (нећу, не дам) срце лажи, злу, мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити, кроз јак ослонац из подножја, ножног, утемељује чисто да (хоћу, дам) – јасно испружену руку, длан.

Одбацивање лажи, зла не смањује свет, него га слободним чином добра повећава ка квалитативном безмерју.

Човек не може достићи једну власт у себи, слободну властитост, када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради...

Злочиначку вољу, колико год имала "јединство" у лажи и злу чека, ако не већ данас или сутра, онда у ближем, даљем времену сукоб, нејединство у себи и са другим вољама.

  

ФИЛОЗОФИЈА И ПОЛИТИКА

 

Филозофски принципи у старој Грчкој већ кроз две почетне филозофије (Парменида и Хераклита) више се разликују него све политике у историји!

Веће су разлике између две некадашње грчке државице (нпр Спарте и Атине) него сада између држава са два краја света.

Једино слободни дух, насупрот било каквог апсолутизма, тоталитаризма, "опште и нужне" природне науке или идеологије политике укључује све могуће разлике, супротности...

Као што човек нема право да насрне на свој живот, већ да га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво (физичка слобода) постоји за ово друго (духовну слободу).

 

Иако разлика између истока и запада, свакако, постоји, исток и запад као и север и југ прво треба појмити у самом човеку.

Кад те нешто светло огреје у срцу, души, то је исток, кад ти "падне мрак на очи" то је запад…

А и једно и друго је могуће на свакој страни света… 

Праведник укључује све стране, као оса земље дан и ноћ.

Не припадамо ниједној страни, јер у средишњем положају укључујемо све стране

Ми нисмо такви што се ту налазимо, па да из тог средишњег положаја, по начелима геополитике, објашњавамо своју неопредељену политику, него смо у средишту свих поларитета што смо такви, што  из најстаријег духовног рода пре сваке подељене политике укључујемо све стране из  неподељене етике! 

И зато би из такве практичне филозофије требало да утемељимо своју економију, културу,  политику...

Без обзира што је врло тешко живети између највећих (економских политичких, религијских...)  поларитета истока и запада, само ако будемо толико мудри да у том укрштању индукујемо нове идеје за и за себе и читав свет, потврдићемо тај средишњи положај између различитих цивилизација, народа ...

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА

 


Однос етикe и политике је као однос душе и тела.

Само праведни људи у (микросвету) могу утемељити правну државу (у макросвету).

Ако човек "не воли ближње" с којима живи  ("које види"), како може волети државу ("Бога кога не види")?

 

У архитектоници државе стуб етике у основи закона је статика, а  практична способност политике динамика...

Сврха политике није само да практичном способношћу развије динамику науке, образовања, привреде... него да законима које доноси и спроводи кроз правни систем  усаврши социјалне односе, ојача статику државе, етику.

Чиста воља  у човеку саставља све различите мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... у слободну личност, а праведна држава кроз највише јединство оног што мисли, говори, одлучује, и чини (информативне, законодавне, судске и извршне власти), науку, образовање, културу, религију, економију, право, војску, безбедност, политику... у један слободан народ.

Аналитичка снага (природне и друштвене) науке кроз технику, технологију... право, политику, економију...  јача практичну област живота, а између оностране религије и овостране науке за микро-макрокосмичко све-једно, једно-све је синтетичка снага уметности и филозофије...

 

На први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права...

Међутим, чињенице су управо супротне. Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних струковних, социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на све разлике и супротности, водити складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега на крају завадити и очи у глави...

 

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… него прво неко мoрa да провери стручност тих занимања, како можемо простим гласањем одређивати ко ће у држави преузети најстручнију и најодговорнију владавину  над свим  занимањима!?

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА КОД ПЛАТОНА И АРИСТОТЕЛА

 

ПЛАТОНОВА ВЕРТИКАЛНА СТРУКТУРА ДРЖАВЕ ИЗ НАЈВИШЕ ИДЕЈЕ ДОБРА, ПО ВЛАДАВИНИ УМА НАД РАЗУМОМ, РАЗУМА НАД ЧУЛИМА, ЧУЛИМА НАД ТЕЛОМ

 

"Као што сунце видљивим стварима не даје само моћ да буду виђене, него и моћ да буду рођене, да расту и да се хране, док оно само не припада рођеним бићима,..тако и у стварима које се тичу сазнања, присуство добра не даје само то да буду сазнате, него управо из њега самог происходи њихово бивствовање и њихова суштина, а само добро није суштина, него се по узвишености и моћи уздиже изнад ње.“

Платон, Држава, 509 а


Ни у демократији не влада цео народ, него његови изабрани представници.

Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ, а када влада гори и неспособнији, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

Када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води у поробљавањa тог народа, државе од стране других народа, државa...

 

По Платону душе највећег броја људи воде појединачни опажаји ка задовољству тела и чула, који су само сенке највишег добра (самих ствари, вечних идеја)

Много мањи број кроз разборито спајање и раздвајање свих ствари воде општи појмови, судови разума, које су само копије највишег добра (самих ствари, вечних идеја). 

Најређи су они чије мисли, речи, одлуке и дела од почетка до краја воде целовите идеје ума ка највишем добру (од самих ствари ка самим стварима)

Појединачни опажаји, као  сенке бића по себи и општи појмови, судови разума као његове његове копије за своје постојање, опажање и разумевање траже биће по себи (целовите идеје).

Испред појединачног опажаја увек се може ставити други супротан опажај, испред  општег појма или суда, други супротан појам или суд и са несталним опажајима чула и појмовима или судовима разума који се сударају међу собом, људи не могу постићи ни јединство у себи, а камоли у заједничком животу...

И као што се иза сенке највишег добра у задовољствима тела и опажајима чула или његове копије у појмовима, судовима разума налази стварност вечне идеје а иза свих идеја идеја добра, тако се јединство свих супротних чулних, разумских интереса заједничком добру, праведној заједници проналази у умном владару филозофу у идеалној држави...

Онај кога воде себични интереси и жеља за богатством (сенка саме ствари), не може  владати ни собом, ни државом.

Само ко у потпуности влада собом, може владати државом.

Када неумерене жеље владају телом, чулима, разумом, умом, оно много мање вредно поседује оно највредније и ствари владају људима.

Само када влада ум, највреднији, вечни део део душе, влада сам народ својим најмудријим делом, из вечних идеја, свим њиховим копијама и сенкама (људи владају стварима).

И као што највиша идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за идеје, влада над свим идејама, и свака идеја над копијама разума и сенкама чула, тако умни владар филозоф из царства вечних идеја по себи  сваком државом која настаје и нестаје...

Владар филозоф није везан чулима за појединачне опажаје (само сенке самих ствари, највишег добра) нити општим појмовима, судовима разума за копије самих ствари, само делимичне одразе највишег добра, већ вечним делом душе, умом за ствар по себи, савршене идеје.

Он тежи умом вечним идејама, а не само личном интересу и земаљском богатству...

Он нема породицу, јер из породице свих породица, најстаријег  духовног сродства читавог народа сваког грађанина види државе као члана породице...

Он, такође, нема ни имовину, нити је везан телом за материјалне ствари, земаљско богатство, јер из  старијег духовног богатства, поседовања, сазнања вечне истине савршених идеја, као имања свих имања, над свим копијама имања, богатства у појмовима разума и сенкама у опажајима чула и нагонима тела,  влада  сваким делом  духовног и материјалног богатства целе джаве.

У свим другим случајевима (из једног нагона или опажаја наспрам другог супротног нагона или опажаја, једног појма или суда против другог различитог, супротног појма, суда,  интереса једног човека, групе наспрам супротног интереса другог човека или групе) ће се један човек, породица, имање бескруполозно борити за власт и богатство, имање против другог, трећег ... човека породице на штету и раздор целе државе...

 

НЕДОСЛЕДНОСТИ У УТЕМЕЉЕЊУ ПЛАТОНОВЕ ДРЖАВЕ

  

ФИЛОЗОФИ ВЛАДАРИ

 

Платон каже да су људи већ по рођењу чулни,  разумски или  умски...

Чулне, кроз појединачне опажаје и пролазне жеље воде сенке идеја...

Разумне, кроз опште и нужне појмове, судове копије идеја...

Умне, кроз целовите закључке, вечне идеје ...

И ако  та подела већ постоји по природи ствари, најправедније је да се тако уреди држава: „Да сваки појединац обавља само свој посао и не трпа се у мноштво других послова". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 д.

Да они најређи, умни људи (које воде вечне идеје) буду владари, они разумни, које воде општи и нужни појмови, судови закона, чувари,  а они чулни, које воде нестални опажаји и пролазне жеље, радници...

Иза појединачних опажаја чула и пролазних жеља тела или општих појмова и судова разума увек постоје други супротни опажаји, жеље или други супротни појмови, судови те чулни и разумски људи не могу никако достићи највише јединство у себи за владавину над собом и државом...

И  као што све различите или супротне опажаје и жеље (само сенке идеја) и све различите или супротне појмове, судове (само копије идеја) тек обједињује целовита идеја тако и све различите или супротне чулне и разумске људе у држави уман човек у идеји праведности...

Вечне идеје ума владају својим копијама разума и сенкама чула, а уман филозоф разумним чуварима и чулним радницима...

Његова владавина у идеалној држави  по идеји праведности саставља врлине свих људи, утемељује срећан живот за све.

Зато изриче чувену реченицу: "Проблеми у државама неће нестати док филозофи не постани владари, или владари филозофи" .исто, 473 д

 

НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И ПРАВИЧНОСТ

 

Ако је: „Највиша наука... идеја о добром и ... тек кроз њу правичност и све што са њом стоји у вези добијају вредност и постају корисни“ (Држава, 505 б) и ум тек кроз њу види идеје, разум копије, чула сенке, зашто идеалну државу не утемељује на идеји добра, него на идеји правичности!

 

Иако се може рећи да је праведно да вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула, много исправније рећи да је боље да вечни, умни део душе влада смртним деловина разумне и чулне душе!

И као што тек надбивствено, надсуштаствено добро утемељује вечно постојање и вечну суштину сваке идеје, тако и људи тек из највише идеје добра подржавају све идеје: бивају храбри, умерени, мудри, правични...

Зато што је највиша идеје добра, као идеје свих идеја, толико изнад свих других идеја, колико све идеје изнад својих копија, филозоф из савршених идеја ума влада њиховим копијама у разуму чувара или сенкама у чулима и нагонима радника...

Без идеје добра не само да нема добре државе и доброг човека него ни праведног државе и праведног човека!

Сам зато што мисли да је боље бити праведан него неправедан, храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не не мудар...  човек бива праведан, храбар, умерен, мудар!

А када се у првостепеном смислу руководи правићношћу,  неће бити чак ни ни правичан (ни храбар, ни умерен, ни мудар...), а камоли добар!

 

У књизи Постања после сваког дана стварања се каже: "И видје  Бог да је добро".

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

У Старом завету важе начела правде: око за око, зуб за зуб...

У  Новом завету, никако није довољно да човек само не лажи и не чини зло (иако се тај завет подразумева), него да јасно и отворено говори истину и чини добро...

Да на делу највишег добра потврђује правила вечне љубави, истине и не тражи ништа заузврат...

А првостепена Божија правда је дар вечног живота за достојне или за недостојне ( хулитеље на Духа Светог)  вечни суд; раздељивање раја и пакла, помилованих и осуђених заувек...

 

 И у Платоновој идеалној држави је првостепена хијерархија прво духовна власт највише идеје добра над сваком идејом, па онда и сваке идеје над својом копијом и сенком...

Правичност можда може у неком суженом смислу бити преовлађујућа врлина у разумној души чувара, као некакаква равнотежа између божанске идеје добра (умне душе владара филозофа) и сенке највишег добра (чулне и нагонске душе радника).

Чак је и у земаљској држави правичност много пре равнотежа истих квалитета кроз хоризонталу него власт вишег над нижим кроз вертикалу...

И Аристотел управо на хоризонтали праведности, као равнотежи земље и неба утемељује државу, јер му је надбивствено добро неземаљски идеал...

По њему држава не подражава никакво онострано добро ни вечне идеје, већ се управо кроз темељну врлина праведности, која уједначава све поларитите,  у организованој заједници, држави отеловљује највише добро!

Човек је zoon politikon јер кроз владајућу врлину праведности између чисте могућност материја (неживог, елемената) и Божије савршене стварности (духом вечно живог) проналази у заједничком животу у држави  равнотежу животињског и божанског....

А Платонова вертикала умних владара–филозофа  у идеалној држави над разумним чуварима и чулним и нагонским радницима се не може никако темељити на праведности (која влада кроз равнотежу и хоризонталу) него само на хијерархији највише идеје добра над свим идејама и свим осталим идејама над њиховим копијама и сенкама...

 

ИДЕЈЕ СВОЈИНЕ И СРОДСТВА

 

По Платону, филозофи виде умом савршени свет вечних идеја и зато не држе много до њихових  несавршених копија и сенки које настају и нестају у овом свету; до земаљске власти, својине, имовине, физичког сродства...

Ипак, како само код њих вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама опажаја чула и нагона тела, они су, по њему, предодређени да на идеји правичности успоставе исто такву хијерархију у идеалној држави`...

Филозофа владара, које целовитим закључцима ума воде саме идеје, разумних чувара, које општим, посебним појмовима, судовима разума воде њихове копије и чулних или физичких радника које појединачним опажајима чула и нагонима тела воде њихове сенке...

 

Платонова недоследност у посматрању првостепене суштине својине и сродства из њихове идеје обесмишљава целокупну поставку његове идеалне државе...

Иако филозофи из првостепеног имања у умној души целовите идеје над сваком њеном копијом или сенком из вечне духовне својине савршене идеје, одбацују копије и сенке пролазне материјалне својине, имовине смртне разумне или чулне душе и из првостепеног очинства, вечног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом, и сваке идеје над њеном копијом и сенком, одбацују све копије и сенке земаљске породице, телесног сродства, Платон не каже су они исто тако сада позвани да из вечних духовних суштина, савршених идеја својине и сродства утемеље и сваку копију и сенку земаљске својине и телесног сродства (као и било коју другу ствар из њене првостепене духовне суштине вечне идеје),

Уместо да каже да цела држава и сваки појединац тек имају суштински својину и суштинско сродство када вечне духовне својине из целовитих идеја ума поседују све своје копије својине у појмовима, судовима разума и сенке својине нагонима тела и опажајима чула или да се из вечног духовног сродства из савршене идеје ума поседују све копије сродства у појмовима, судовима разума и сенке сродства у опажајима  чула и нагонима тела, Платон одваја владаре–филозофа од сваке својине и сваког сродства –  својину и сродство посматра само по њиховој негацији а не по позитивном утемељењу (како је једино и могуће, из њихове вечне идеје) – лишавајући тако целу државу и сваког човека у њој вечне суштине својине и вечног суштине сродства!

За савршену, идеалну државу (за разлику од њене несавршене копије или сенке) и вертикалу власти у њој  у вечне суштине својине и сродства много битније од вечне суштине правичности!

У њој је управо пресудно да се пролазна земаљска својина, имање, богатство и почетно именовање, име из сенки нагона тела и опажаја чула или копија појмова, судова разума из смртног дела душе (где више ствари владају људима него људи стварима) утемеље из духовног имања, имена, суштинског именовања сваке ствари, бића, појаве из вечног дела душе умних владара–филозофа, који поседују савршене идеје...

Или такође, да се од владара–филозофа из вечног очинства, првостепеног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом и сваке идеје над њеном копијом или сенком прво из идеје вечног очинства, сродства утемељи духовно очинство, сродство целог народа па из њега и свако душевно или телесно очинство, сродство земаљске породице у копијама појма, суда разума и сенке опажаја чула и жеља тела...

А за правда је већ речено да она много пре влада тако уједначавањем, уравнотежењем кроз хоризонталу, него из вишег над нижим кроз вертикалу...

И као што највиша идеја добра влада свим идејама, поседује (вечно) биће и (вечну) суштину сваке идеје и као стварајућа (надбивствена, надсуштаствена над њиховим савршеним бићем и њиховом вечном суштином) стоји са свима њима у вечном очинству, духовном  сродству, и свака идеја ума поседује сваку своју копију појма, сдуда разума и сенку опажаја чула и нагона тела, и из вечне истине и стоји са њима у духовном сродству, тако и вечна суштина, идеја својине, духовно имање, име, има поседује све копије својине, свако именовање, име у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела, и вечна суштина, идеја очинства, духовно сродство сваку своју копију или сенку телесног или душевног сродства појма, суда разума и опажаја чула и нагонима тела...

И као што идеја идеја добра влада свим идејама, из вечног очинства стоји са свима њима у духовном сродству а свака идеја копијама разума или сенкама чула тако ће и сваки ће човек у идеалној држави тек из идеје својине, духовног поседа вечне истине из умског дела душе суштински утемељити сваку појединачну и заједничку земаљску својину,  имовину, а из идеје очинства, вечног духовног сродства тек утемељити свако земаљско сродство и духовно заједништо целовитог  народа, државе...

Међутим, иако вечне идеје ума очигледно поседује све своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела, и из старијег вечног очинства стоје са њима у духовном сродству, Платон није и сваку сенку или копију својине или сродства из нагона тела, опажаја чула и појмова разума (као и било коју другу ствар) утемељио из њихове вечне суштине, савршене идеје!

Да је идеалну државу поставио на највишој идеји добра уместо на праведности и првостепени смисао својине и сродства схватао из њихове вечне суштине, савршених идеја својине и сродства, као и било шта друго, јасно би се видело зашто филозофи треба да владају таквом државом, а не да из тих  недодоследног његовог извођења остану многе противуречности и ништа не буде решено до краја!

И да ли власт, својина, сродство уопште постоје у суштинском смислу када сенке и копије идеја нагона тела, опажаја чула или појмова, судова разума смртног дела душе поседују људе, владају људима?

Или постоји тек када највиши умни део душе (горе) влада оним најнижим (доле) разумским и чулним деловима душе, оно унутрашње спољашњим, оно унапред почело из вечног, чело свим оним прошлим, садашњим и будућим уназад-унапред  у времену, оно десно оним левим...

Када помоћу умних владара филозофа сваки човек и народ из вечних идеја поседују ствари (све њихове копије и сенке), владају стварима,  а не да ствари (сенке и копије идеја) поседују људе, владају људима!

Или, када духовно очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) сродство вечне идеје утемељи сенке, копије очинства (синовства, мајчинства, рађања, рођења, братства, сестринства), земаљског, телесног сродства...

Само тако једно имање, богатство смртног дела душе није у судару са другим имањем, богатством, или једно очинство (мајчинство, синовство, рађање, рођење, братство, сестринство), сродство смртног дела душе у судару са другим очинством (мајчинством, синовством, рађањем, рођењем, братством, сестринством) сродством другог смртног дела душе, већ из умне душе владара–филозофа сваки човек и цео народ кроз вечну, духовну својину, имовину, богатство и вечно, духовно очинство, сродство савршених идеја тек суштински поседује сваку својину, имовину, богатство и утемељује свако очинство, сродство у појмовима разума,  опажајима чула и нагонима тела...

Ако својина (посед, имовина, богатство) и сродство, очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) нису схваћени до краја, утемељени из својих идеја, вечне духовне својине и вечног духовног сродства као и савршена земаљска власт из највише идеје добра (па тек сви закони у идеалној држави из вечне идеје праведности), у тој сенци, копији својине, сродства ће, као у сазнању, заувек остати један појединачан опажај против другог појединачног опажаја или посебни, општи појам, суд против другог посебног, општег појма, суда), један нагон, осет, осећај, одлука, воља, дело, против другог нагона, осета, осећаја, опажаја, воље, одлуке, дела, сударати један са другим чак и у сваком појединцу, а камоли кроз различите људе, групе или народе у држави...

Остаће заувек само једна привидна сенка или копија телесне или душевне власти насупрот копије или сенке друге привидне телесне или душевне власти... копија или сенка једне својине насупрот сенке или копије друге својине, копија или сенка очинства, сродства наспрам копије или сенке другог очинства, сродства...

А запрацо, доследно извођење је прво требало из вечног очинства, духовног сродства идеје свих идеја, највише идеје добра над сваком савршеном идејом и вечног очинства, сродства сваке идеје са сваком својом копијом у појмовима разума или сенком у опажајима чула и нагонима тела да из целовите идеје сродства утемељи вечно духовно сродство целог народа (као целе посторно-временско-материјалне природе, као копије и сенке савршених идеја) у идеалној држави, па онда и свако телесно и душевно пролазно земаљско очинство, сродство...

Само када се својина, имовина, богатство и очинство, сродства (синовство, мајчинство, братство, сестринство) утемеље из своје духовне суштине, вечне идеје, сваки човек ће подједнако водити рачуна и о својој својини, имовини и заједничкој својини, имовини државе, о својем очинству, сродству и о заједничком духовном сродству са сваким човеком целовитог народа, државе...

Чак се и сада за правно утемељење имена, презимена брака, породице, рода, својине, приватног, наследног и сваког другог  права... тражи потврда сведока из старијег духовног сродства; свеједно да ли по религиозној основи од Бога или по политичкој основи целовитог народа из државе...

Платон је јасно требало да покаже да као што идеја свих идеја, највиша идеја добра поседује све идеје, а све идеје своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела, тако вечни духовни живот поседује телесни живот, вечна духовна власт земаљску власт, вечно духовно сродство земаљско сродство, вечно духовно имање истине са идејама ума пролазно материјално имање, именовање у појмовима разума, опажајима чула или нагонима тела..Исто тако  вечна грађевина, кућа, град одећа, храна, пиће... земаљску грађевину, кућу, град, храну, одећу, пиће... Радост сазнања вечне истине из целовитих идејаа ума сваку другу радост сазнања у појмовима разума и опажајима чула, највиша духовна радост душе, свако чулно и телесно задовољство ...

Као што су сви нагони утемељени у јединству тела, сви опажаји у јединству чула, сви појмови у јединству разума, све одлуке у јединству воље, све савршене идеје кроз највишу идеју добра у јединству ума, тако и сав телесни и чулни или осећајни, душевни живот у вечном духовном животу...

Да је без духовне суштине вечне идеје сав земаљски, физички живот или  чулне или разумске душе:  кућа, одећа, храна, пиће, име, мисао, осећај, реч одлука, дело... само сенка, копија (као и било која друга ствар)... 

Као што све сенке и копије идеја имају ослонац у самој идеји, тако сви органи, удови тела у јединству душе, све мисли, осећаји, речи, одлуке дела, душе у највишем јединству духа, и сваки пролазни живот у вечном духовном животу...

Међутим, по Платону, вечни духовни живот не припада појединачној личности човека него дијалектиком појма, филозофијом, умским сећањем вечног умног дела душе општој и нужној истини савршених идеја ...

Нагони тела,  опажаји чула, појмови, судови разума нашег овоземаљског живота,  само су  сенке или копије  вечног духовног живота умског дела душе који посматра савршене идеје...

Зато гностици, под утицајем платонизма, одбацују сваки идеалитет тела, чула: мириса и укуса, једења, пијења, хране или полности, сродства (суштинског или стварајућег) додира...

Међутим, за утемељење идеализма до краја та потпуна идеализација (вечна суштина, идеја) мириса, укуса, хране, једења, пијења, додира, дисања, даха, осећања, а поготову воље, личности, одлучивања, деловања... је исто тако битна као и идеализација слике, мисли, речи, појма, суда, закључка истине, сазнања вечне идеје...

Све се одлуке утемељују у једној вољи, свака воља у властитости, властитост највишим звањем у духовном имену а свако име, реч, појам у светој речи, имену...

Само се из вечне суштине речи, имена, првостепеног звања, познања из свете речи имена може утемељити чврстина договора, уговора или појма, суда, закључка истине...

Према томе: не само да није тачна теза да је хришћанство платонизам за неуке, него се, напротив, Платонов идеализам не може разумети, утемељити до краја без теолошког, хришћанског утемељења!

 

ГЕОПОЛИТИКА И ФИЛОЗОФИЈА

 

Данашња геополитика из геостратегијског положаја државе тумачи њену историју, привреду, културу, политику...

Она тако следи емпиристичку филозофију у онови еволуцизма, која све сложене идеје своди на једноставне опажаје, апстрактну вољу на конкретне жеље, добро на интерес, етику на политику, живо на неживо, душу на тело, Бога на природу...

А заправо, тачно је сасвим супротно, као што сви нагони припадају телу, сви опажаји чулима, сви појмови, судови разуму, целовити закључци, идеје уму, тако све жеље старијој вољи, а воља најстаријој властитости...

И човек и народ само слободног духом прoналазе своје место међу другим људима и другим народима.

И као што се чуло не може извести из опажаја разум из појма, воља из жеље, или личност из спољашњег изгледа и душа из тела, тако не може из места пребивања или геостратегијског положаја државе слободан дух човека или народа.

 

ПОЛИС И МЕГАЛОПОЛИС

 

Данашњи велегради, као државе над државама, не покоравају само мање градове него и сав традиционализам посебне националне културе сваког народа, државе досадашње цивилизације...

То се представља као неминован цивилизацијски пут од некадашњег полиса града–државе, 0д митолошке, религиозне, филозофске или научне свести, до глобализма савремених  мегаполиса светске државе и владајуће комуникацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести...

 

ЧЕТВОРОСТРУКА СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА: ЗАКОНОДАВНЕ, СУДСКЕ, ИЗВРШНЕ И ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ


Трострука структура политичког система за равнотежу законодавне, судске и извршне власти (теоријски утемељена још код Монтескјеа), више никако није довољна...

Са све ширењем медијског ума, јачањем медијске свести, ко данас влада комуникацијама, информацијама, тај у великој мери утиче на законодавну, судску и извршну власт...

Ако је моћ медија, комуникација, јавне мисли, речи толико велика да та незванична "информативна власт" не само нарушава равнотежу законодавне, судске и извршне власти, него чак овладавава њима, очигледно да политички систем треба тако реформисати да та "информативна власт" и званично буде потпуно независна, једна од конститутивних (уз постојеће: законодавну, судску и извршну) сфера власти!

И држава, као и човек за независно одлучивање, суђење, деловање тражи слободу мисли, речи..

И као што човек из своје слободне мисли, речи утемељује своје слободне одлуке и дела тако ће и држава тек имати пуну слободу одлучивања, суђења, деловања (кроз три постојеће сфере власти), када  од  ванстраначких представника свих друштвених група буде конституисала и четврти "точак", "стуб" политичког система: независну сферу информативне власти, не само за слободу медија, комуникација, него и за независност школа, универзитета, науке, културе, вере!

Само ће тако политички систем имати пуну теоријску заокруженост и потребну практичну оперативност!

Та посебно конституисана сфера независне, децентрализоване информативне власти за слободе духа, не само независност медија, информација, него уопште знања, образовања, културе, вере, би вратила онај позитивни смисао демократије, наспрам многих негативних који сада постоје; у архитектоници политичког система (као у грађевини) уравнотежила вертикалну структуру представничке демократије са хоризонталном структуром јавне мисли, речи, која данас постоји само (гласањем) на почетку, а касније је изразита политичка моћ једне сфере власти над свих осталим сферама у потпуности потире...

Свакако да би та независна информативна власт, поред изабраних  представника свих ванполитичких друштвених група за слободу духа, јавне мисли и речи, образовања, универзитета, науке, културе, имала у свом саставу стручну: научну, културну, медијску подршку једног броја стално запослених људи из подручја науке, медија, информација, културе...

 

НЕ САМО ДА ПОСТОЈЕЋУ ТРОСТРУКУ СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ТРЕБА ДОПУНИТИ СА СФЕРОМ НЕЗАВИСНЕ ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ НЕГО И ПОСЕБНО БИРАТИ НАЈВИШЕ ПРЕДСТАВНИКЕ СВАКЕ ПОСЕБНЕ СФЕРЕ ВЛАСТИ

 

Само кроз четврти точак, стуб посебно конституисане сфере независне информативне власти за слободу: мисли, речи, образовања: школа, универзитета, науке, културе, вере... све потребне сфере власти ће имати независност и пуну оперативност и политички систем задобити равнотежу вертикалне и хоризонталне структуре...

Не само да је суштински битно да се тај четврти  "точак", "стуб" информативне власти, за чврст ослонац политичког система,  "кућу", "кола" човека и државе кроз слободу мисли, речи, универзитета, науке, културе, медија посебно конституише него да једна иста и суверена воља грађана из неотуђивог политичког права на директним изборима и посебно бира и смењује главне представникесвих сфера: законодавне, судске, извршне и информативне власти, а никако да (као сада) једна сфера законодавне власто бира све остале "независне" сфере власти, нарушавајући оперативност  и међусобну равнотежу свих сфера власти!

Ако  се свака, па и "своја" партија скоро по правилу толико исквари кад дође на власт, да осим ускостраначког врха чак ни већина њених чланова и присталица од ње нема користи,  а камоли цео народ, него чак донесе много више штете, много је боље да се присталице неке групе, или чланови хипотетичке партије окупе око заједничке идеје да се изборе за независну информативну власт за слободу мисли, речи, независног образовања, науке, културе, вере... и посебно гласање за највише представнике сваке независне сфере власти (јер ће само тако имати могућност да спрече будућу извитоперење и неравнотежу извршне власти над свим осталим сферама, која сада није изузетак, него такорећи правило, нужност),  него за било коју партију која се бори за власт!

Само духовна слобода у основи независних информација: независног образовања, науке,  културе, вере, слободе медија, снаге јавне мисли, речи,  може хоризонталну структуру непосредне демократатије уравнотежити са вертикалном структуром представничке демократије и цео политички систем учинити далеко оперативнијим и праведнијим, без обзира које партија или група партија буде на власти...

А сада, због недостатка посебно конституисане независне информативне власти и снаге хоризонталне структуре политичког система из слободе мисли, речи, критичке снаге независних медија,  науке, културе, вертикала једне (законодавне) сфере власти не одређује само највише представнике државних медија, информација, универзитета, уопште образовања, науке, културе, већ и највише представнике осталих "независних" сфера власти једна сфера (већином извршне) власти, ширећи тако своју моћ  над свим осталим сферама и читавим народом без икакве мере...  

У таквим околностима, када једна суверена политичка воља грађана бира само највише представнике законодавне власти а не и највише представнике осталих независних конститутивних сфере власти (осим председника државе), а поготову највише представнике посебне информативне власти за независност иноформација, слободу медија, универзитета, науке, културе, законодавна власт користи ту погодност да што дуже влада над осталим сферама власти и  читавим народом, без обзира на своју успешност...

 

ИНТЕРНЕТ, ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

 

Пораст интернета и све већег броја електронских друштвених мреже, алтернативних медија, комуникација, образовања, изражавања, уопште неформалног организовања и деловања... највећи је доказ да би тај  четврти "точак", "стуб" посебне сфере независне информативне власти за слободу мисли и речи (науке, образовања, културе, комуникација, информација,  медија) – који би вертикалу посредне демократије (законодавне, судске, и извршне власти) уравнотежио са хоризонталом непосредне демократије (са слободом спонтаног друштвеног организовања, и деловања) – требало да постане један од темељних конституената савременог политичког система...

 

 

АНАЛИТИЧКА МЕТАФИЗИКА

 

Aналитичка метафизика не решава само традиционалне филозофске проблеме: онтологије, логике, етике, поетике.. него проналази преводницу између: филозофије, теологије, природне науке, уметности, права, политике ...

Платонови дијалози и Аристотелова Метафизике, где по критеријуму своје четвороструке узрочности: шта је нешто (по облику) од чега је  (по материји),  шта га покреће и коју сврху има,  класификује све филозофије, најбољи су пример аналитичке метафизике.

Он много пре Хегела доказују да је свака јака филозофија, филозофија све претходне филозофије, и да само изворни филозоф, који решава суштински филозофски проблем,  филозофске идеје разумева на прави начин...

 

МЕТА(ЛОГИКА, НАУКА, ЕТИКА, ЕСТЕТИКА, ПРАВО, ПОЛИТИКА, ПСИХОЛОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, РЕЛИГИЈА)...И АНАЛИТИЧКА МЕТАФИЗИКА 

 

Савремени позитивизам не само да не прихвата све појмове, судове, идеје теоријског ума, које који се не могу потврдити опажајима чула, већ тражи да се Кантова критика метафизике, теологије прошири и на друштвену науку и практично-морални ум!

Природна наука одбацује сваку унапред задату сврху природе... политика унапред задати идеал државе... уметност сваки унапред задати идеал лепоте...

Еволуционизам, емпиризам тзв. "филозофије духа" уместо оностраног: Бога, духа, душе, највише идеје добра... из позитивизма природне науке у основи друштвене науке утемељује "метарелигију" овостраног живота.

За Шелинга је интелектуални опажај генија у субјективно-објективном идеалитету уметничког дела  (по Кантовој Критици моћи суђења), апсолутно јединство форме и садржине, појаве и суштине...

За Ничеа је уметност најсавршенија Воља за моћ...

За Хајдегера, поезија највећих песника–најизворнији говор бића...

Међутим, "мета-естетика" савремене "уметности по себи" не само да се ослобађа било каквих метафизичких или теолошких оностраних идеала: лепоте, истине, добра... него чак подједнако истиче снагу ружноће, зла, деструкције, умеће лажи, лукавства, претворности, провокације...

Заправо, са негативним херојима лажи, зла, деструкције, обесмишљавањем свих оностраних идеала, таква "уметничка слобода" само завршава оно спољашње: економско, финансијско, политичко... физичко поробљавање, обесмишљава сваку унутрашњу борбу против лажи, зла покорава слободни дух људи...

Зато Платон у Законима каже да када спољашњи непријатељ покори државу, људи стрпљиво чекају да ојачају и траже начин да се ослободе, а када много гори и јачи унутрашњи непријатељ са лошом музиком (тј. лошом уметношћу негативних јунака и идеала) покори душе људи, ту више помоћи нема...

Савремена психологија: бихевиоризам, струтурализам, психоанализа, гешталт психологија, когнитивна психологија...  из пресудних догађа, доживљаја ближег и даљег животног окружења појединца или групе изводи све индивидуалне и групне образце понашања...

Савремена социологија из економских, политичких, религиозних, културних... микро или макро историјских спољашњих околности изводи не само све облике друштвеног организовање (од породице до државе), него и слободан дух човека и народа...

Међутим, без обзира, колико су економске, политичке, културне, религиозне... друштвено-историјске околности утицале на развој човека или народа и све начине човековог понашања или друштвеног организовања, свака аналитичка, индуктивна основа психологије или социологије... опет мора претпоставити синтетичку, дедуктивну личност човека и надсазнајни, надопажајни дух народа, јер се они не могу никако извести из тих спољашњег узрока... 

Чак и рани Хајдегер, који насупрот оностраних религиозних идеала из иманентних идеја практично-моралног ума, или трансценденталног „ја мислим“ и празних сазнајно-логичких категорија, полази од „конкретног ја коначно егзистирам“ и од конкретне егзистенцијалне свести, конкретних егзистенцијалних категорија, поред егзистенцијалне херменеутике, феноменологије, опет најконкретнију овострану егзистенцију осмишљава кроз егзистенцијалну аналитику...

Савремена: етика, право, политика, насупрот ауторитета откривене религије, или деонтолошке етике у основи права, политике изведене дедуктивно из неког оностраног добра (Бога, слободе, бесмртности душе) као у Платоновој, Кантовој, Хегеловој, Русоовој филозофији... по индуктивној, аналитичкој методи Беконове, Хобсове, Локове, Хјумове, Милове...Монтескјеове... емпиристичке филозофије (појма који се потврђује опажајима, теорије које се проверава експериментом), етику као науку и све судове вредности, право као науку, сав судски систем и све правне законе, политику као науку и целокупни политички систем владања и одлучивања, изводе из обичајног права и позитивног искуства традиционалног  правно-политичког поретка (по коме се до тада владало и влада или судило и суди)...

Ако је тако, онда то не могу никако бити синтетичка (дедуктивна) метаетика метаправо, метаполитика... него, у зависности од конкретног правно-политичког поретка, посебности моралног, правног, политичког искуства народа или државе, само аналитичка, индуктивна: микроетика, микроправо, микрополитика...

А заправо, суштинска метаетика (етика са метафизичком основом) може бити само она етика која је утемељена у мета-основи морала традиционалних религија у трансцендентном Богу, или у неком прасинтетичком јединству практичне–теоријске филозофије: као у Платоновој највишој идеји добра, Кантовом надсазнајном практично-моралном суштинском уму  изнад сазнајно-теоријског појавног ума...

Иако се главна Спинозина књига зове Етика, па на први поглед изгледа као да је његова метафизика утемељена из некакве "метаетике" (метафизичке основе вредности из највишег добра, правде), тачно је сасвим супротно: практично-морална основа његове етике и сви вредносни судови подређену су старијој сазнајно-логичкој основи његове метафизике, и стоји насупрот трансцендентне основе добра (наспрам зла), правде (наспрам неправде) у јудео-хришћанској религији.

Иако су за Хегела и морал и обичајно право могући само по основи апсолутног духа из религије, и код њега је свака религиозна основа морала и обичајног права у породици, држави... по појму по себи и за себе подређена свеобухватној истини дијалектичке логике у филозофији, Божијем самосазнању, самомишљењу апсолутне идеје.  

 

ЧИСТА ТЕОРИЈА ПРАВА

 

Ханс Кензел из обичајног права или конкретних закона по којима се судило и суди аналитичком методом позитивне науке покушава да утемељи „чисту теорију  права“ независну од посебности политике, религије, филозофије, психологије, културе...сваког народа, државе...

 

Међутим становиште "чисте теорије права" је унапред противуречно, јер је управо позитивно право постојећих закона по којима се неком народу, држави судило или суди утемељено из традиционалног правног поретка, њиховог обичајног права не може се никако одвојити од  посебног искуства конкретног народа, државе и његове позитивне: политике, економије, религије, филозофије, психологије, културе, његове стварне историје...

То јест, ако се такви позитивни закони, правни обичаји разликују од државе до државе, од народа до народа, па чак и оквиру једног истог народа и државе у различитим периодима у зависности од политичких облика владања и управљања, или економских интереса, њихових културних обрзаца, религиозних уверења, или достигнутог нивоа образовања, никако се једно такво позитивно-правно становиште не може звати „чиста теорија права“...

 

МИКРОМАКРОКОСМОЛОГИЈА

 

КВАНТИТАТИВНА И КВАНТИТАТИВНА ЛОГИКА

 

Основа наше логике може бити квалитативна и квантитативна.

Квалитативна основа (скоро сва филозофија и уметност) све могуће квалитете, квантитете, релације и модалитете своди на апсолутни квалитет и начин постојања: Бога, Духа, идеје, праелемента, супстанције, монаде....

Природна наука претпоставља апсолутан квантитет или релацију за највећу збирну количину топлоте-притиска хипер-хиперзгуснуте тачке првобитног сингуларитета бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког садашњег познатог облика енергије макрофизике, или најмањих неодређених кваната дејства честица микрофизике, а тек након првобитног Big-Bang-a, од свих квантитета или квалитета просторавремена–материје–енергије све могуће-стварне-нужне релације, начине постојања микро или макрофизике... 

 

ПРИРОДНА И ДУХОВНА НАУКА

 

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.

Природна наука, нпр. слободно, живо своди на случајност општег и нужног неживог.

Међутим, када се било шта објашњава „случајношћу“, то је исто као и да се не објашњава.

Заправо свемогућност живог много пре тражи слободу и неодређеност него општост и нужност!

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка.

Без стварајуће моћи унутар живе ствари стално различите, другачије, наспрам непроменљивог и истог не само да се не може објаснити живо, него ни неживо; утемељити било које, какво нешто наспрам ништа, биће, бивствовање наспрам небића, небивствовања!

Кад не би имало човека (живог света) не само да не би имала смисла разликовати милионску температуру унутар звезде од апсолутне нуле празног простора, или било коју једну ствар од друге ствари, него и било шта, колико, какво... нешто од ничег!

За спрегнуте честице теорије симетрије микрофизике више не важе (као за чврста тела) општи и нужни закони, јер је то стварајућа слобода пре простора–времена–материје–енергије макрофизике!

Када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије физике, не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике, него се сa сингуларитетом пре простора, времена, сваког облика материје, eнергије астрофизике, или случајношћу неодређеношћу квантне физике скаче, у надматематичку creatio ex nihilo стварајућу слободу старије метафизике!

 

АПОРИЈЕ ЕВОЛУЦИОНИЗМА

 

Ако је "хиперморално", "хиперсоцијално" начело "сви за једног, један за све" присутно већ у јединству честица у атому, или атома у сваком молекулу неживог, а камоли у органским молекулима или вези органела у ћелији, ћелија у органу, органа у организму сваке јединке, врсте живог, "себични ген "борбе за опстанак који селектује најјаче јединке, врсте не може се никако апсолутизовати као једна фундаментална теорија.

Суштинско питање је много пре: како и зашто се огроман број сличних и различитих органских молекула, органела састављају у ћелије, ћелије у подоргане, органи у чула и удове тела и са стотине и хиљаде најразличитих функција у организмима свакe јединке или врсте!?

 

СЕМЕ И ПЛОД

 

За Платона су све појединачне чулне ствари, које опажамо нашим чулима, само сенке,  а сви посебни или општи појмови које схватамо разумом  само копије целовитих идеја, које сагледавамо умом.

За Аристотела, сврха по себи савршеног обличја свих обличја Божијег вечног живота, најнужнијег духовног бића, утемељује сваку могућност коначног природног живота, материјалног бића који се рађа и умире...

И као што је савршени облик свих облика, сврха свих сврха Божијег духовног живота, вечног бића, покретач свих кретања, најнужнија духовна стварност, а  сваки облик, сврха коначног живота, материјалног бића у природи који настаје или нестаје, рађа се и умире, само могућност, тако је зрела јединка (готов плод) испред свога семена (старија од своје могућности).

Зато каже: „Пре семена постоји човек који не произилази од семена, него други, од кога проистиче семе“.

Међутим, Аристотел се не пита: Откуд тај први човек (као у књизи Постања Адам и Ева), пре свог семена?

У питању: шта је старије, кокошка или јаје заборавља се да да уопште није логички нужно да се јајета излеже кокошка, него, теоријски, може увек бити певац а поготову да су оба семена (певца и кокошке) нужни за плод, и, у сваком случају, обоје старији од свог семена!

Очигледно да природна наука у објашњењу микро-макро света унапред искључује стварајући дух и све своди на "мајку природу."

Међутим, чим постоји "мајка природа" не само да мора постојати "отац природа", него и "отац природе", од кога иде сва творевина, жива бића, њихова семена, живот.

 

 

 

врати на скраћен приказ

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што опажаји припадају чулима,  чула телу, осећаји души и  мисли духу, тако све лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети... мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем...

 

Томислав Новаковић

Видео дана