ИЗВОРНИ ФИЛОЗОФ

 

Мајстор (учи) од мајстора (и предаје даље) мајстору.. 

 

Изворни филозоф води дијалог са целом историјом филозофије...

Његова мисао  од почетне " гравитације  појединачних  опажаја  чула и општих појмова разума узлеће свеобухватним духом ка целовитој идеји и практичном мудрошћу враћа чврстом тлу...

И као што космички брод тек кроз другу космичку брзину лети у небеско пространство, тако и тај " времеплов идеја" кроз Критичку историју филозофије само код изворног филозофа има потребну снагу и брзину духа да све филозофске идеје састави у нову свеобухватну истину...

 

ДУХОВНА СЛОБОДА 

  

Без властитог духа  нема слободног човека ни народа...

Зато сваки народ треба да има своје филозофе, као и своје државнике, научнике, спортисте, уметнике... 

Државе које су имале своје филозофе биле су јаке и дуготрајне и одржале су се и кад су биле војно надјачане и онда поново јачале и развијале...

А које нису, без обзира нa војну и економску снагу у неком периоду, прво су освајане туђим духом, па онда и: економски, политички, културно и на крају војно... губиле и људско и материјално богатство...

 

СТАРА И НОВА ФИЛОЗОФИЈА

 

Античка филозофија свој врхунац достиже у древној Атини, која је своје име и главни храм посветила богињи мудрости!

Као што свака идеја стоји далеко својих копија, а идеја добра изнад свих других идеја, тако за Платона љубав ка мудрости изнад свих наука...

За Аристотела је божанствена филозофија "најбоља за душу наука о истини".

Како то да је  данас само слушкиња науке!?

Ако је мудрост потребна јаком и слабом, образованом и необразованом, богатом и сиромашном... чак и животињи да преживи, а камоли човеку и народу,  она очигледно није изубила значај што није довољно научна, него што није довољно мудра!

Филозофија је постала слуга науке на крају, што је најбитнија подручја практичне мудрости запоставила на почетку...

Јаз између теоријског и практичног ума  се све више повећавао, да су то на данас постали потпуно различити светови...

Уместо да прво утемељи суштинске категорије практично-моралног ума: личности, имена и презимена,  породице, својине... најбитније за сваки уговор, договор слободног човека и државе, она се са појавним категоријама сазнајно- теоријског ума такмичила са природном науком и била на крају понижена!

Зато ова Критичка историја филозофије, од грчке филозофије на њеном почетку, до немачке филозофије на њеном крају, са најбитнијим  подручјима: метафизике личности, метафизике језика, метафизике полности, рода, метафизике мириса и укуса и микромакрокосмологије, управо утемељује те суштинске категорије практично-моралног ума, које су најбитније за сваког човека и за државу...

На крају крајева практично-морални ум не црпи своју мудрост само из грчко-римске културе, већ и од јудео-хришћанске, арапске, индијске, кинеске... и многих других култура са свих страна света...

И ако би неко подручје требало да превазилази границе сваке врсте, слободно користи духовне плодове са свих страна и тражи, налази најбоље решење за све, онда је то управо филозофија...

 

ОСНОВНА ПОДРУЧЈА ПРАКТИЧНЕ МУДРОСТИ

  

Метафизика чисте воље би саставља чисте: мисли, речи,  одлуке и дела у највластитију слободу човека и државе…

Метафизика језика из свете речи–речи као светиње утемељује сваки писани и неписани уговор–договор...

Метафизика полности и рода физички род и духовно сродство свих људи...

Метафизика мириса и укуса и даха уз дух мирисом истине буди, узбуђује: срце, душу, тело за укус љубави...

Микромакрокосмологија све-једног–једног-свега (утемељена још у старој грчкој филозофији) тражи јединство живог и неживог, духа и тела, микро и макро света..

 

МЕТАФИЗИКА ЛИЧНОСТИ

 

ВЛАСТИТОСТ

  

Не расте дрво да буде највише, него да буде ближе Сунцу!

Као што човек не може други да једе и пије за тебе, не може ни да мисли и одлучује за тебе...

Ако имаш своје име, презиме, породицу, имовину, занимање, државу… зашто да немаш властите мисли, слободан дух?

Како ћеш  слободно одлучивати и деловати ако само слушаш туђе мисли и речи?

Без властите мисли и речи нема слободне одлуке и дела.

Ако Ја није властито Ја, како је уопште Ја, зашто се зове Ја?

Када  једно мислиш, друго осећаш, треће говориш, четврто радиш, како да знаш шта шта си од свега тога ти сам и шта је стварно твоја воља!?

Само када су чисте: мисли, речи, осећаји, одлуке и дела састављени у твојој слободној вољи, то је твоја властита воља, твој властити живот!

 

ЛОГИКА И ВЛАСТИТОСТ

 

На први поглед исправна логика (чистог: појма, суда, закључка мишљења) не зависи од садржаја мишљења (онога што се мисли) и од субјекта који мисли (онога што мисли)...

А заправо и тзв. "чиста" логика и сви логички закони и логичке категорије (па чак и "просновно" Ја мислим) као и сва чиста чулност, сав чист разум чистог теоријског појавног ума, од почетног јединства опажаја у појму, и даље појмова у суду и на крају судова у закључку за све наше сазнање подразумева надсазнајну старију чисту вољу и надсуштаствену најстарију  властитост чистог практично-моралног ума!

То значи да не утемељује неко општелогичко, "прасинтетичко  ја мислим" (као чиста форма разума у основи логике, све филозофије...), јединством празног појма–слепог опажаја сазнајно-теоријског, појавног ума нашу надсазнајну "чисту вољу и сваку појединачну и непоновљиву надсуштаствену слободну властитост суштинског практично-моралног ума, него синтетички старија надсазнајна чиста воља суштинског практично-моралног ума и синтетички најстарија појединачна и надсуштаствена слободна властитост, јединством чисте мисли–речи–одлуке–дела, утемељује не само ту чисту логику и све њене законе него и само опште-логичко  "Ја мислим"!

Нема човек из опште-логичке празне аналитичке истости (А=А) своју појединачну и непоновљиву исту властитост, већ опште-логичку сазнајно-аналитичку истост (А=А) из синтетички најстарије надсазнајне, надлогичке (Ја=Ја) појединачне и непоновљиве исте властитости!

 

САЗНАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

 

Пре питања:  "шта је",  "какво је", "колико је",  "у ком односу је"  било које  "ово", "оно"  неко, нешто биће и само бивствовање, треба схватити саму "упитност".

Шта ми то,  уопште,  хоћемо када се питамо?

Шта је то само "шта" (питање) и само "сазнање" (одговор)?

Свако питање–одговор своди неку непознату ствар или појам на неку познату ствар, или појам...

Па,  нпр. када се питамо: "Шта је човек", или: "Шта је суштина самог себе", ми претпостављамо да постоје неке "потпуно познате“ ствари или појмови с којима сазнајемо или објашњавамо унапред “мање познатог" или потпуно "непознатог" човека" или "самог себе"...

А који су то скроз познати појмови, потпуно несумњива сазнања, скроз поуздане ствари!?

Постоје ли таква сазнања, такве ствари!?

И ако не постоје, како ће такво сазнање да "мери" "суштину" свих ствари или та једна ствар,  да мери, самерава све остале ствари!?

А шта би то, уопште,  требало да значи:  суштински знати свет, „саму ствар“ или самог себе?

И зашто би суштина света, суштина ствари  или суштина нас самих уопште била "знање", које би требало да их схвати појмовима, изрази речима, била  уопште, сазнајна, а не надсазнајна!?

Одакле нам уопште право да "саму ствар" или "нас саме" сагледавамо са знањем које не зна суштину (саме ствари и нас самих) ?

Зар оно суштинско знање (по коме ствари јесу то што јесу) не би требало много пре да припадају суштини саме ствари или суштини нас самих – без обзира на то да ли са нашим појавним сазнањем знамо  њихову суштину или не, где унутар њихе самих имају све што им је потребно, знају све шта јој је потребно!

Самим тим што наше појавно сазнање саме ствари или нас самих није једно са својом надсазнајном суштином саме ствари или нас самих, већ зависи и од надсазнајног сазнаваоца (кога не знамо) и надсазнајне ствари (коју не знамо), оно не може бити знање у првостепеном смислу (по коме ми сами или саме ствари јесмо то што јесмо) ...

И како једној ствари може да недостаје суштина? 

Много је исправније тврдити да када једној ствари којој недостаје суштина, да те ствари  суштински и нема!

То јест, да то сазнање које не зна суштину ствари, није једно са суштином ствари (по којој она јесте то што јесте) – није сазнање!

И шта је ту чудно да то наше другостепено, трећестепено... "сазнање"– са стране ствари или нас самих – и које не улази у суштину ствари, у суштину нас самих, није једно са суштином ствари, једно са суштином нас самих, не зна суштину ствари ни суштину нас самих!? 

Да суштина (саме ствари и нас самих) као и суштинско знање ствари и нас самих мора бити једно са ствари или нас самих; да не може никако бити одвојена од саме ствари или нас самих. 

Сазнање није ограничено на појаву што не зна суштину саме ствари или суштину нас самих, него што  суштинско знање не може бити нешто са стране (ствари или нас самих) већ мора   припадати самој ствари, бити унутар саме ствари, једно са суштином ствари или суштином нас самих, по којој оне јесу то што јесу; без обзира да ли их ми са појавним моћима наших: чула, разума, ума, знамо или не!

 

ЈЕДАН И ВЛАСТИТОСТ

 

Свако: шта је, колико је, какво је, у ком односу је неко: биће, ствар, појам, па и само бивствовање, када с питањем–одговором ту мање познату: ствар, биће или појам објашњања неком више познатом ствари, бићем, појмом, подводи под ту старију ставр, биће, појам претпоставља старије Је и Да.

А свако Је и Да (неко) неко старије јединство света, неко целовито Један.

А jедан, још старије јединство свести, старије Јесам...

А јесам, надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост.

Све сазнајне форме: чисте чулности, чистог разума, чистог теоријског, појавног ума, претпостављају надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену слободну властитост суштинског практично-моралног ума.

А сви сазнајни садржаји, предмете сазнања...

Било које појавно јединство: ствари, бића или појма спољашњег света природно-научног појма (који се проверава опажајем) с питањем–одговором најкритичнијег сазнајно-теоријског  ума, претпоставља суштинско јединство  унутрашњег света, чисте: мисли, речи, одлуке и дела, самокритичног практично-моралног ума!

  

ПОСТОЈАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ     

 

Када Кант тврди да је човек само из праосновног "Ја мислим" (без потврде опажаја) сигуран да постоји (јесте), он само понавља Декартов: cogito, ergo sum...

Међутим, човек никако није свестан себе и свог самоизвесност постојање из  општелогичког,  "Ја мислим ", чисте форме разума, сазнајно-теоријског, појавног ума" већ из синтетички старије чисте воље,  чисте форме  практично-моралног, суштинског  ума и најстарије слободне властитости!

Тек је из једне појединачне и непоновљиве властитости, која пре било којег појединачног опажаја,  посебног или општег појма појавног сазнања, несталне: мисли, осећаја, одлуке, жеље,  спољашње ствари, бића, појаве остаје стално у нама, стаје, стоји (надопажајно, надмислено), надсазнајно постоји, човек је свестан себе и извесности свог и било којег другог постојања!

Без старије чисте воље и синтетичке најстарије (Ја=Ја) исте властитости човек не само да нема утемељење слободно одлучивање, деловање чистог практичног ума већ губи ослонац  и "прасинтетичко" Ја мислим за аналитички (А=А) идентитет свих опажаја у појмовима, судовима разума,  судовима у  закључцима за сазнање теоријског ума! 

Чиста воља не утемењује именом и презименом сваке слободне властитости само слободно одлучивање, деловање суштинског практично-моралног ума него и све општелогичке трансценсденталне форме: чистог: опажаја, разума, сазнајно-теоријског појавног ума! 

Као што наше тело и сва наша чула: вида, слуха, мириса, укуса, додира у свом прасинтетичком јединству подразумевају старију душу, тако и душа за прасинтетичко јединство чисте: чулности, разума, теоријског ума за све појавно сазнање и све наше одлучивање, деловање чистог практичног ума старију надсазнајну чисту вољу и најстарију надсуштаствену слободну властитост!

Надсазнајно суштинско јединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела сваке слободне властитости  практично-моралног  ума тек утемељује сазнајно-логичко појавно јединство  празне форме-слепе садржине чисте: чулности, разума, сазнајно-појавног теоријског ума... 

 

ТЕОРИЈСКИ И ПРАКТИЧНИ УМ

 

Парадоксално је да сазнајно-теоријски појавни ум (који за сву појавну: чисту чулност, чист разум и чист сазнајни теоријски ум већ подразумева синтетички старију чисту вољу и синтетички најстарију властитост) проглашава за критички, да  надсазнајни практично-морални суштински, почива на постулатима: Бога, слободе и бесмртности душе!

A заправо, тачно само може бити обрнуто: Само зато што је суштинска чиста воља и надсуштинска властитост самокритичног практично-моралног ума надсазнајна и дедуктивна, сви наши опажаји, појмови, судови, закључци сазнајно-појавног теоријског, критичког ума су сазнајни и индуктивни!

Шта ће утемељити сазнајнo-појавну основу теоријског критичко ума, ако не надсазнајна чиста воља и надсуштаствена слободна властитост самокритичког практично-моралног ума?!

Свако (шта је, како је, колико је, у ком односу је, зашто је)... ово, оно питање–одговор сазнајно-појавног теоријског ума, па чак и само питање: "Шта је човек", већ претпоставља суштинску (чисту) вољу и надсуштаствену (слободну) властитост надсазнајног практично-моралног ума!

Суштински окрет чисте мисли, речи, одлуке и дела надсазнајне чисте воље и надсуштаствене властитости практично-моралног слободног ума, тек утемељује сазнајно-појавни окрет празних појмова –слепих опажаја, непротивуречну логику за све опште и нужне појмове, судове, закључке теоријског ума!

Ако суштина човека, људског рода није сазнајна, него практично-морална није суштина да се зна "шта је" човек, него да се човек,  да човек или заједница потврде на делу човечност, људскост, своју надсазнајну практично-моралну суштину! 

И  када Кант питање:  "шта је човек" проглашава за главно, он поново, потпуно супротно основним закључцима своје Критике практичног ума, надсазнајну практично-моралну суштину човека–људског рода врћа поново на сазнајно-теоријску појаву!

А заправо, наша суштина није практично-морална што је наше сазнање појавно и ограничено, већ је наше сазнање ограничено што је наша суштина практично-морална, а свако појавно сазнање подређено надсазнајној практично-моралној суштини!

Безмерје наше слободне властитости није суштинска страна ствари што је наше сазнање ограничено и појавно, већ је наше сазнање је ограничено и појавно што  безмерје: чисте мисли, речи, одлуке и дела у јединству  слободне властитости човека и заједнице, суштинска страна ствари!

Вољно Ја нема никакав проблем да укључи другост, суштинско Ти; било коју, какву различитост, супротност и сличност, истост или са ми, ви, они... било које, какво заједништво.

Није суштина коперниканског окрета ("чисте субјективности пре све објективности") да обезличено, обезвољено "Ја мислим" појавним јединством чистих (празних) форми–слепих садржаја утемељује све сазнање нашег критичког ума у оквиру могућег искуства, него да надсазнајно јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела синтетички најстарије чисте воље утемељује не само све наше слободно одлучивање, деловање самокритичног практично-моралног ума, него све чисте форме чисте: чулности, разума,  ума и јединство и јединство чулности и јединство разума и саме логике и свих њених закона и јединство свега појавног сазнање, искуства нашег теоријског, критичког ума!

 

ФОРМАЛНА И ПРАКТИЧНА ЛОГИКА

 

И чист опажај и чисти разум и сва формална логика кроз аналитички идентитет А=А за сваку је, да, јесте или не, није везу субјекта и предиката у суду, закључку појавног сазнања, кроз старију чисту вољу већ подразумева практичну логику и (Ја=Ја) синтетички идентитет – најстарију надсуштаствену властитост!

Закон идентитета, А=А, прво подразумева да је једна иста властитост (без обзира на све промене у себи и око себе) једнака себи; да није друга властитост, друго Ја.

А закон непротивуречности (А није не А)  за јасно да–не, јесте–није, хоћу–нећу такође, да једна иста властитост није противуречна са собом, да није друга властитост...

Закон идентитета, пре трансценденталног Ја мислим, као чисте форме разума за појавно јединство празног појма слепог опажаја општег и нужног сазнајно-теоријског ума, суштинско јединство слободне мисли, речи, одлуке и дела сваке непоновљиве властитости у чистој вољи: мисли са осећајем, речи са делом, истине са животом практично-моралног ума...

А закон непротивуречности, да синтетички старија чиста вољи и прасинтетички најстарија властитост саставља све опажаје у појму, појмове у суду, судове у закључку...

Закон искључења трећег, такође, у синтетичкој вољи и прасинтетичкој властитости искључиво да–не, јесте–није, хоћу–нећу мишљење, суђење или одлучивање, деловање...

Само зато што постоји једна (Ја=Ја) надсазнајна и надлогичка  слободна властитост суштинског практично-моралног ума сазнајно-логичка  (А=А) истост појмова у суду, судова у закључаку општег и нужног теоријског појавног ума има утемељење...

И то је крај ове филозофске дискусије дуге две и по хиљаде година!

  

ЧИСТА ВОЉА У ТЕМЕЉУ СЛОБОДНЕ ЛИЧНОСТИ  ЧОВЕКА И ДРЖАВЕ

 

НАЧЕЛА ПРАКТИЧНЕ ЛОГИКЕ

 

Кант тврди да наш  ум не може бити филозоф само из појма (без садржаја опажаја).

А, заправо, он још много пре не може бити “логичар“ и "научник" из критичке основе чистог разума и чистог опажаја, без старије самокритичне чисте воље и најстарије слободне властитости (ако није "филозоф") !

Не само да се никаквом индукцијом из појединачних опажаја ни дедукцијом из општих појмова сазнајно-теоријског појавног ума не може утемељити старија чиста воља и најстарија слободна властитост практично-моралног суштинског ума него и "праосновно Ја мислим" и сви (појединачни) опажаји чула и (општи и нужни) појмови, судови разума и (целовити) закључци сазнања теоријског, појавног ума  у свом утемељењу већ подразумевају суштинску чисту вољу и надсуштаствену слободну властитост  надсазнајног практично-моралног ума!

Без синтетички старије чисте воље за надсазнајно јединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела и најстарије слободне властитости  не само да се не може утемељити одлучност слободне одлуке и делатност слободног дела практично-моралног ума, него ни опажајност чистог опажаја чула, логичност  логике чистог појма, судственост  суда чистог разума, закључивост чистог закључка чистог ума, било какве сазнатљивост сазнања и истинитости истине општег и нужног сазнања теоријског ума!

 

ПОЈАВНИ И СУШТИНСКИ КОПЕРНИКАНСКИ ОКРЕТ

  

Кант на почетку  Критике чистог ума каже да је погрешка све претходне филозофије што је веровала да постоје готове ствари, према коме се управља наше сазнање и да сада дошло време да коначно пробамо да обрнем оствари и заузмемо сасвим супротну  поставку (што је суштина његовог „коперниканског“ обрта сазнајно-теоријског ума): да се "предмети управљају према нашем сазнању"....

А на крају своје књиге каже:  "да ми не знамо суштину ствари ни суштину нас самих"!?

По том завршном закључку (да ми не знамо суштину ствари) он би, заправо, много пре требало да тврди супротно: да се предмети не управљају према нашем сазнању!

И поређење његовог окрета сазнајно-теоријског ума са коперениканским окретом је, скроз  неприкаладно!

Када тврди „да се наше сазнајне моћи (ми сами) не „окрећу“ око самих ствари, него саме ствари око наших сазнајних моћи (око нас самих) то је сасвим супротно од онога што тврди Коперник: да се „саме ствари“ (сунце) не окреће око нас самих (око земље),  већ земља (ми сами) око самих ствари (око сунца)!

А у Критици практичног ума, пак тврди: да наша суштина није сазнајно-теоријска него практично-морална...

Ако је тако, онда се суштински (првостепени) окрет не извршава у сазнајном "Ја мислим" и појавним моћима чисте чулности, чистог разума, истог теоријског ума, већ у надсазнајном : Ја одлучујем, делам; и оном првостепеном чистом, суштинској чистој вољи и надсуштаственој властитости практично-моралног ума!

Првостепено чисто очигледно није у празним формама чисте чулности, чистог разума, чистог теоријског ума, које су  одвојене од слепих садржаја, нити у јединству са слепим садржајима у сазнајно-појавној страни ствари, већ у самокритичној чистој вољи практично-моралног ума и надсазнајном јединству чисте: мисли, речи, одлуке и дела сваке слободне властитости, које су суштинска форма и садржина ствари!

Није практично-морални, слободни ум суштински што је наше сазнање ограничено и појавно, него је сазнајно-теоријски ум ограничен и појаван што је надсазнајно јединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела практично-моралног ума сваке слободне личности и заједнице суштинска страна ствари! 

Само кроз оно првостепено, суштински чисто, кроз старију чисту вољу и најстарију слободну властитост и суштински, практично-морални ум, човек има: чист опажај, чист разум ( једну непротивуречну логику), чист теоријски ум!

Самокритична чиста воље није само темељ надсазнајног јединства чисте: мисли, речи, одлуке и дела  слободне властитости суштинског окрета практично-моралног ума, него и најстарија прасинтетичка основа: чисте чулности, чистог разума, целокупног критичког окрета сазнајно-теоријског, појавног ума!

 

ПОЈАВНО И СУШТИНСКО САЗНАЊЕ

 

Модерно схватање, које све мери сазнањем, у првој премиси (код Канта) тврди да се "не може сазнати ствар по себи"...

У другој премиси (код Витгенштајна), да „о ономе о чему се не може говорити“ (или верификовати као истинито или лажно), „треба ћутати“...

На крају (кроз савремену науку и филозофију) чак закључује: да све оно изван субјективно-објективног сазнања и не постоји!

Међутим, сазнање одвојено од онога који сазнаје и оног га што сазнаје, које не зна суштину ствари, не може никако бити по себи, звати суштинско сазнање,  мерити суштину ствари, одлучивати о суштини ствари...

Поред тога: Бог, душа,  Дух, највиша идеја добра ...  „ствар по себи“, све до немачких филозофа, нису никад нису биле неко сазнање, у коме је сазнавалац одвојен од оног што сазнаје и оног што сазнаје (као што је наше сазнање), већ су биле надсазнајне, надсуштатвене, надбивствене или је њихово сазнање  једно са самом ствари,  знају све што им је потребно, имају све што им је потребно...

Ако су: Бог, дух, душа, највиша идеја добра, било која "ствар по себи", је све до немачких филозофа биле не само надсазнајне, надсуштаствене, него надбибствене  ни на који начин се из њихове несазнатљивости није могло закључити да оне не постоји!

А, заправо,  већ у нама самима (као и у сваком другом живом бићу) надсазнајно стварајуће умеће, које зна све што треба да зна у самој ствари, бићу и држи, одржава у сваком трену и у целом живљењу сваку спољашњу и унутрашњу телесну и душевну страну, сваку и најмању функцију у ћелији, подоргану, органу, целом организму, сваког трена саставља у самој ствари на делу неживо и живо, води од физике до метафизике тело и дух– без обзира да ли нам само куца срце, дишемо ...да ли  спавамо или смо будни, да ли смо дете које још не зна да хода, говори или смо зрео човек – док је све оно што: мислимо, видимо, чујемо, миришемо, кушамо, додирујемо... само сазнање у другостепеном, трећестепеном смислу! 

Свакако да је то надсазнајно, стварајућем умеће кроз јединство  сваке ћелије, органа у организму свих жеља и осећаја у души, свих одлука у вољи, свих мисли или речи у духу, уопште сваког дела и саме целине на самој ствари, делу, по коме свака ствар или биће јесте то што јесте, много пре оно суштинско знање у самој ствари, о самој ствари, него оно сазнање са стране ствари по нашим тренутним опажајима осећајима, жељама, појмовима, судовима, одлукама, делима,  које је само појава саме ствари, или појаве нас самих!

Првостепено, стварајуће знање из целовите сврхе сваке уже и шире целине води, одржава сваки мањи или већи делић живе или неживе ствари, без обзира да ли је ми суштински знали како се све то у нама дешава или не...

На крају крајева, ако свака биљка, нпр. зна све шта јој је потребно, свакако да то суштинско, унутрашње знање по коме јесте то пто јесте, има и свака животиња и човек...

Све се дешава, извршава по (надопажајном, надмисленом) стварајућем умећу, суштинском знању унутар саме ствари, унутар нас самих, које пре сваке наше тренутне свести, подсвести или надсвести, сваког појединог: осета тела, опажања чула, сазнања, мишљења разума, ума прави сваку ћелију, орган, цео организам, као и сваки опажај мириса, укуса, додира, слике, звука, или сваки: осећај, мисао, реч, одлуку, дело ...

И том стварајућем сазнању у самој ствари, по коме ствари јесу што што јесу у нама самима  изван нас самих, много је ближе суштинско јединство прасинтетичке чисте воље:  чисте: мисли, речи, одлуке сваке слободној властитости самокритичног, практично-моралног, верујућег ума, него појавно јединсто чистог опажаја, чистог појма, чистог раума, чистог сазнајно-теоријског критичког ума!  

 

ЛИЧНОСТ И НАУКА

 

Иако не постоји неко научно „вјерују“, никакав научни "Устав", апсолутно утемељен  научан став на коме би се засновали сви други појмови, ставови, закључци за неко  "научно" усмерење човека или човечанства таквом  апсолутном истинoм, природна наука унапред  претпоставља такво гледиште, понаша се као да такав став постоји и намеће га кроз неке универзалне, такорећи "универзумске"  опште и нужне истине које шири чак и у све друштвене науке! 

Њен идеал је да (насупрот оностране теологије, метафизике, уметности) из овостране физике, хемије, биологије... објасни не само сваки ужи и шири део спољашње, овостране природе видљивог физичког света, већ да из "јединог доследног: натурализма, емпиризма, позитивнизма, еволуционизма од неживог до живог, из  природне науке утемељи и све друштвене науке и сву духовност унутрашњег света...

На крају, да у свом највишем практичном виду примењене технологије: информатичке технологије, биоинжињеринга, синтетичке генетике, као савршена општа и нужна "научна личност" вештачке интелигенције природним законима јединствене микро-макрофизике "истисне" ("замени) Бога" у природи, душу у телу; коначно из саме себе овлада стварањем свега спољашњег и унутрашњег света и свести, целом неживом и живом природом: људима, животињама, биљкама...сваким бићем и самим бивствовањем...

Међутим, иако на први поглед изгледа да се само из првостепених разликa једноставнoг неживог може објаснити сложено живо (тако што се сви виши, сложенијији облици састављају, развијају из нижих, једноставнијих облика), тачно је, заправо, обрнуто: без свих (чулних, разумских, умских, вољних) разлика најсложенијег живог, није могуће ни схватање, разликовање једноставног, неживог!

Све те најситније, једноставне чулне разлике неживог: топлог и хладног, тврдог и меког, пуног и празног, сувог и влажног, светлог и мрачног, тешког и лаког свих видљивих тела, супстанци (ватре, воде, ваздуха, земље) које наша чула опажају и разврставају директно у околном свету или са појачаним научним инструментима директно и индиректно кроз најразличитије силе, енергије: честица у атомима,  атома у молекулима, једноставних молекула у сложеним молекулима у микросвету, или кроз метеоре, комете, планете, звезде, галаксије... у макросвету, не само да једино имају смисла из сложеног живог него је из те (целовите) прасинтетичкe основe најсложенијег живог је све то почетно–завршно чулно разврставање "најједноставније" појединачне опажајне чињенице подједнако као и свих појмова или судова разума или закључака ума, једино и могуће!

Не само да није могуће више форме, организације живог објаснити развојем из једноставнијих форми, организација живог а ове даље или најнижих, најједноставнијих и најсложенијих форми, организација неживог, већ се од почетка, са сваке стране, краја увек нека хиперсложена целина, организација органеле, ћелије, органа, организма старијег живог претпоставља за то разврставање,  објашњавање најједноставнијег неживог.

Само се из највише, најсложеније савршене форме вечно (духом) живог, могу објаснити те најједноставније форме, организације неживог и све ниже, једноставније и више сложеније форме живог...

Синтетичко јединство чула је старије од сваког његовог конкретног опажаја, синтетичко јединство разума, свести од сваког његовог конкретног појма или суда, синтетичко јединство ума од сваког појединачног закључка, синтетичко јединство тела од сваког његовог органа, синтетичко јединство душе од сваког појединог осећаја тела, синтетичко јединство воље од сваке њене конкретне одлуке или жеље, синтетичко јединство духа од сваке идеје...

"Технологија“  сваког органа или чула живог тела  (као и разума, ума човека) подразумева старије надчулно, надтелесно јединство појединачне душе, јединство душа надсазнајну вољу, а надсазнајна воља, надсуштаствену  властитост...

И мада синтеза свих наших опажаја у појму или појмова у суду и судова у закључку подразумева (надопажајну) вољу и (надсазнајну) слободу и властитост, природна наука, опет, свако појединачно, слободно живо унапред своди на опште и нужно неживо!

Међутим, чак и математика у основи најобјективније природнe науке и сазнајно-логичко "Ја мислим" сваког одговорног научника или стручног научног већа за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку сазнања, или завршну синтезу свих експерименталних резултата најшире теоријске основе општег и нужног сазнајно теоријског ума претпостављају са сваке стране, краја надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену властитост и слободу практично-моралног ума!

Иако је прав образ заклон најдубљег срца и одбрана највластитијег лица за надсазнајно јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела сваког слободног човека и народа у највишем идеалу практично-моралног, суштинског ума, данашње институције образовања (у сврху јачања природне  науке и технологије) само наглашавају сазнајно-појавно јединство општег и нужног теоријског ума.

Aко емпиризам и еволуционизам са општим и нужним законима природне науке унапред искључују духовну основу личности и слободе и све сложене форме слободног живог унапред своди на једноставне опште и нужне форме неживог, како сада ту појединачну слободу конкретне личност (са именом и презименом) укључују за целокупну сферу практичног живота: за приватну својину, породично и наследно право, завет брака, доношење закона... сваки правни уговор, договор, свако слободно одлучивање, деловање...

И како  онда, уоште, имају право да са становишта „либерализма“ или "индивидуализма" говори: "ви" бирате, одлучујете!?

И мада је начело "сви за једног један за све" присутно чак и у неживом, а камоли слободно живом, емпиризам, еволуционизам са принципима ширења и одржања најјаче јединке, врсте прекида сваки суштински дијалог не само са филозофијом, теологијом... већ и са сваком друштвеном науком која се не темељи на позитивизму, еволуционизму, емпиризму природне науке и спровод тако највећи тоталитаризам у историји...

Међутим, сви општи и нужни закони науке морају укључити стварање, а устав и сви закони државе за установљење сваке установе, старију чисту вољу и најстарију слободну личност за своје установљење...

Аналитичка наука, заправо, почива на "фисији", разбијању духовног језгра и само "ланчана реакција", "духовна фузија" чисте воље слободних личности и идеја то духовно раздвајање између човека и човека , човека и живе и неживе природе или народа и народа може окренути на састављање, спајање...

 

ЈЕДИНСТВО БИЉКЕ, ЖИВОТИЊЕ, ЧОВЕКА

 

Теорија еволуције (у постепеном прелазу од неживог ка живом са борбом за опстанак између јединки и врста) претежно се ослања на развој од животиња ка човеку...

А заправо, суштинско јединство неживог и свих различитих родова живог утемељује биљка, која је први микромакрокосмички домаћин који сваког трена саставља земљу, воду, ваздух и светлост (небо), припремајући тако храну и кисеоник за сав остали живи свет!

Међутим, иако преображава неживо у живо, "једе" светлост и производи храну и кисеоник за сав остали живот, биљка се у теорији еволуције маргинализује и проглашава нижом организацијом...

По чему су човек и животиње "виша" организација, ако две суштинске ствари – да преобразе неживо у живо, или "једу" светлост, као најсавршенији вид енергије – не могу!?

Тек се у том пра-домаћинском односу између неживог и живог кроз храну, воду, дисање и свих различитих родова живог између биљке, животиње и човека, кроз метафизику мириса и укуса, даха и метафизику рода, утемељује суштинска микромакрокосмологија!

Првостепена култура домаћина и госта није само однос човека према човеку, него и према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији, целокупној живој и неживој природи...

Урбана култура велеграда политиком, економијом технологијом не маргинализује само село, мање градове, мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, него и то првостепено пра домаћинство–гостинство човека према земљи, води, ваздуху, ватри, биљкама, животињама, свему живом, неживом...

 

ЈА МИСЛИМ И ЈА ПОСТОЈИМ

 

По Декарту,  филозоф ништа не прихвата унапред, већ све проверава, испитује, док не дође до јасних и разговетних идеја на којима може  изградити сведаље сазнање...

И тражећи такав сигурни темељ закључује да се све може сумњати,  али не и да ли постоји тај који мисли, сумња ...

Зато  "cogito, ergo, sum" (мислим, дакле постојим, јесам) проглашава за најизвеснији став, који једино потврђује наше несумњиво постојање...

Међутим, тај став ни издалека није тако беспоговорно утемељен да се у њега не може сумњати!

Како ће наше мисли, потпуно зависне од наших осета, опажаја, жеља, осећаја, представа које се сваки час мењају и у које се и те како може сумњати, потврдити наше (или било које, какво, чије друго) "несумњиво" постојање!?

Ако не знамо суштину наше мисли, нити шта мисли тај који мисли (садржину те мисли), откуд знамо да се његова мисао разликују од наших опажаја, осећаја, представа (у које се и те како може сумњати)?

Поред тога, ако су, управо  за Декарта, мишљење и простирање две потпуно различите супстанције, несводиве једна на другу, како ће мишљење потврдити простирање, или простирање мишљење?

Зато су за Спинозу, касније и мишљење и простирање само бесконачни атрибути једне са свих страна бесконачне супстанције (Бога), која поред та два, има још бесконачно других бесконачних атрибута...

А за Хегела само оно супстанцијално мишљење по себи и за себе, као мисао о самој мисли напушта испосредоване чулне опажаје и душевна осећања и окреће сопственом самосазнању, да састави почетак с крајем, достигне логичку кружност једне са свих страна исте истине апсолутне идеје, једино потврђује оно једино нужно, Божије вечно духовно постојање...

За њега та мисао о самој мисли не потврђује само свако другобивствено (наше физичко или било које, какво друго просторно-временско-материјално) природно постојање него је та логичка истина појма по себи и за себе, који сазнаје апсолутну идеју као саму вечну суштину Бога, једино духовно, првобивствено постојање!

 

ЈА МИСЛИМ  И ВЛАСТИТОСТ

 

Између догматизма метафизичко-синтетичког рационализма Декарта, Спинозе, Лајбница – који све појединачне опажаје чула, и посебне, опште појмове разума изводе из јасних и разговетних урођених идеја ума и научно-аналитичког скептицизма, емпиризма, агностицизма Бекона, Лока, Хјума – који све опште и нужне појмове и сложене идеје на празној табли разума изводе из једноставних опажаја чула, Кант утемељује критицизам своје трансценденталне филозофије...

Уместо готових (урођених) идеја рационализма, Кангов трансцендентализам (чисте субјективности пре све објективности) прихвата само празне сазнајне форме трансценденталне субјективности. Чисту (празну) чулност: спољашње чуло простор и унутрашње чуло време, чисти (празни) разум: Ја мислим и празне логичке категорије чистог суђења и чист (празан) ум: регулаторне идеје, само као празне форме чистог закључивања.

А уместо готових чулних импресија емпиризма, као једноставних идеја из којих tabula rasa (празна табла) разума изводе све сложене идеје, само слепе садржаје опажања

Априорним јединством празних сазнајних форми: регулаторних идеја чистог: ума,  чистих појмова разума и чистих опажаја чула) утемељује опште и нужне судове природне науке, а њиховим јединством са слепим садржајима, све наше остало појавно сазнање у оквиру могућег искуства: спољашњег чула простора и унутрашњег чула времена.

Међутим, иако његов критицизам као првостепену ствар изричито тврди да не можемо сазнати суштину нас самих ни суштину света и да је збиог тога сав спољашњи као и унутрашњи свет изван трансценденталних услова (априорних чула–опажаја простора и времена) свега нашег искуства празно трансцендентално Х, он и даље – поред сазнајно-појавног јединства празних форми–слепих садржаја – некритички прихвата објективно постојање несазнатљиве суштине нас самих и несазнатљиве суштине ствари по себи!

С правом се може питати: ако несазнатљива суштина (нас самих или ствари по себи) постоји, јесте независно (пре) од сазнајно-појавног јединства празне форме–слепе садржине, каквог има смисла његов трансцендентално-критички окрет , који сву сазнајно-појавну објективност (спољашњег или унутрашњег света) уобличава, уоквирује из трансценденталне субјективности и њених чистих форми: чула, разума, ума!?

Зато Фихте, рани Шелинг, Хегел касније одбацују Кантову "несазнатљиву суштину" (нас самих или ствари по себи), и у тоталитету субјективно-објективног апсолутног Ја–сазнања–мишљења изједначују на крају појаву и суштину, онога који мисли (сазнаје), саму мисао (сазнање, мишљење) и оно што се мисли (сазнаје).

Са друге стране, иако се наше несумњиво постојање не односи само на празну општелогичку форму трансценденталног "Ја мислим" него на појединачно, емпиричко Ја – које и те како тражи садржаје спољашњег и унутрашњег опажања – Кант не само да не доводи у питање несумњиво постојање појединачног, емпиричког Ја, него његову самоизвесност потврђује (исто као и Декарт)  без садржаја спољашњег или унутрашњег опажања већ из празне општелогичке форме "Ја мислим"!

То, свакако, разоткрива суштинску немогућност његовог трансцендентално-критичког становишта: празних (сазнајних) форми наспрам слепих садржаја.

А са друге стране, иако за потврду Божијег духовног постојања тражи нешто унапред апсурдно – да се опажај створеног бића потврди постојање стварајућег бића – још је апсурдније да за сопствено постојање уопште не тражи такав опажај, него га потврђује већ из самог мишљења, из праосновног„Ја мислим“, свести о себи у самосвести !

Невероватно да Кант  за потврду стварности стварајућег бића – пре свега створеног (па и пре самог човека који замишља или опажа или саме његове моћи замишљања или опажања)  тражи, поред замишљеног појма, и потврду опажаја; исто као када разликује замишљене од стварних талира!

Како ће опажајућа моћ бића створеног из творевине опажати стварајуће биће, пре свега створеног, пре све творевине!? 

Стварајуће биће може опажати само стварајуће биће. 

У сваком случају, ако за било коју, какву ствар, чак и за Бога, који је по дефиницији свог појма стварајуће биће пре све творевине и сваке створене ствари и створених бића која опажају или мисле и сваке њихове моћи опажања или мишљења тражи за потврду постојања поред појма и опажај, како то исто не тражи и за самог себе!?

Ако свако свако мишљење за потврду своје извесности тражи опажај, како сада тај опажај не тражи за праосновно „Ја мислим“' које стоји  у темељу: све логике,  трансценденталне филозофије, свег  појавног сазнања, искуства, већ се тај темељ потпуно некритички прихвата само из чисте (празне) форме, без садржаја опажаја?

Очигледно да у Кантовој трансенденталној филозофији већ на почетку јавља  непремостива противуречност.

За потврду стварног постојања било које ствари, с којом би се она разликовала од само њеног замишљања, па чак и када је у питању и само стварајуће биће (Бог), Кант тражи поред појма те ствари из мишљења и потврду спољашњег опажаја,  а за тај исти sine qua non све критичности сазнајно-теоријског ума, све логике, трансценденталне филозофије, свег појавног искуства, тај критеријум не тражи, већ ту  самоизвесност сопственог постојања,  исто као код Декарта (коме управо директно замерио да  самоизвесност свог cogita  "мислим, дакле постојим" потврђује само из мишљења, без потврде опажаја, тврдећи да се свако  наше унутрашње искуство мора потврдити спољашњим искуством),  него га потврђује већ из мишљења, чиме већ у почетку нарушава  све своје основне поставке, обесмишљавајући тако  своје трансцендентално-критичко становишта: чисте субјективности пре сваке објективност и у основи сваке објективности!

Кант посебно наглашава да је „скандал за људски ум“ што не може доказати објективно постојање спољашњег света...

А заправо из његове трансцендентално-критичке филозофије следи много већа немогућност: не само да нема сигурног постојања спољашњег света него ни сигурног постојања унутрашњег света; заправо, никаквог сигурног света, никаквог сигурног постојања, већ је свака спољашњост, као и унутрашњост и једног и другог света у јединству празне форме–слепе садржине, само појавност!

Суштина Хјумове критике је управо почивала на томе да неко наше јединства свести или јединство мишљења не постоји; да се никако не може потврдити из  несумњивог садржаја неке стварне слике, опажаја, већ се мења сваки час по случајности и да је због тога било каква непроменљива унутрашњост, несумњива субјективност и стално јединство спољашњег света, непроменљива спољашњост, несумњива објективност, фиктивна, да су чак и сви општи и нужни морални закони или општих и нужних научних закони природе само ствар навике, наша пука жеља за тим, а да таква општост и нужност не постоји...

Много пре и много доследније од Хјума, већ у Будином учењу су оба  међусобно условљена „света“ (спољашњи и унутрашњи), само нестварна мрежа једног привида на другом привиду.

У сваком случају, ако Кант већ тврди да нашем сазнању измиче суштина ствари, одакле му уопште смелост за једну извитоперену идеју: чисте субјективности пре сваке објективости, и у основи сваке објективности из чистих форми сазнајно- теоријског ума!?

А заправо би баш његово критичко становиште из несазнатљивости ствари по себи много пре требало да закључи обрнуто: да се (објективне, суштинске) ствари не управљају према нама самима (нашој чистој субјективности) и нашим сазнајним моћима, него и ми сами и наше сазнајне моћи према надлогичој, надсазнајној ствари по себи!

Или, ако већ тврди до суштина ствари припада практично-моралном уму, а сазнајно-теоријском појавна, онда суштинска самоизвесност Ја: одлучујем, делам припада практично-моралном уму (где чиста воља слободом, као својом суштином, сведочи себе собом) за разлику од чистих (празних) форми чула, разума, ума које имају потребу за додатним опажајем,  слепим садржајем, онда првостепени коперникански окрет припада,  суштинском, практично-моралном уму!

Уместо да суштински окрет самокритичне чисте воље практично-моралног ума из надсазнајне ствари (далеко изнад, изван нашег сазнања, која зна своју суштину, има сво сазнање које јој је потребно) из оног првостепеног чистог: самокритичне чисте воље,  утемељи сваку сазнајно-појавну критичност чисте: чулности,  разума, теоријског ума, он надсазнајну  суштину човека и надсазнајну суштину саме ствари уоквирује (условљава) сазнајно-појавним критицизмом чистих: опажаја, појмова, идеја теоријског ума!

Празно опште-логичко "Ја мислим" не може никако потврдити наше несумњиво постојања, већ је само обрнуто могуће!

И само опште-логичко"Ја", и само "мислим" тек из постојаности једне надмислене (надсазнајне воље) и надсуштаствене властитости конкретног, појединачног Ја, које пре сваког опажаја, појма, суда, закључка сазнања, мишљења, пре сваке промене у самим стварима или наших непостојаних мисли, опажаја, осећања, одлукама, жеља, остаје, стаје, стоји, надсазнајно, надмислено самоочигледно постоји, тек имају своје утемељење!

Само из једне синтетички најстарије (надопажајне, надсазнајне) властитости, која остаје у свакој промени, стаје, стоји (надмислено), постојано постоји, човек има свест о сопственом и сваком другом постојању, о постојаности било које ствари, бића или или појма, суда, закључка свега сазнања, мишљења!

Није сазнање појавно што не зна суштину ствари или суштину нас самих, него зато што све сазнајне форме појавног ума претпостављају надсазнају вољу и надсуштаствену властитости суштинског, практичног ума, а сви сазнајни садржаји предсазнајне предмете сазнања –  оно  је појавно а не суштинско!

   

ХЈУМОВО НЕГАЦИЈА ЈЕДИНСТВА СВЕТА И ЛИЧНОСТИ. ЧУЛА И ОПАЖАЈИ, РАЗУМ И МИСЛИ, УМ И ИДЕЈЕ, ВОЉА И ЖЕЉЕ...

 

Хјум одбацује све опште представе, посредно изведене појмове, идеје који се не могу потврдити из непосредних представа (појединачних опажаја чула).

Са тим доследним емпиризмом он само следи свог претходника Лока, који све сложене (посредне, секундарне) представе (појмове, идеје) нашег разума изводи из једноставних (непосредних, примарних) опажаја чула...

И како се чулни опажаји сваки час мењају и немају у себи ничег несумњивог и сталног, из тих спољашњих чињеница, подједнако као и унутрашњих импресија и утисака изведених из њих, се не може потврдити нужно постојање ни нашег Ја, ни спољашњег света...

Замишљено "јединство света" или јединство нас самих ( "нашег Ја"), није ништа стварно што припада реалним перцепцијама већ су све те "опште" и "нужне" фиктивне идеје (појмови) сталног "света" и сталне "личности",  или општи и нужни закони природе са појмовима, судовима нашег сазнања и морални закони нашег одлучивања, деловања, само инстинктивно-емотивни интуитивни производи наше маште!

Машта подједнако уобличава не само све опште појмове, идеје сазнања спољашњег света, него и фиктивно јединство личности, непроменљиву представу, идеју унутрашњег света, јединства нашег Ја...

Та инстинктивна природа наше маште не води само "слободну вољу" и све "слободно" одлучивање, деловање нашег практичног ума, него чак и саму логику, све: логичке законе категорије,  појмове, судове, закључке, мишљење, сазнање  нашег теоријског ума. 

Она производи фиктивни идентитет свести и фиктивно јединство света; све " све опште и нужне узрочно последичне научне законе за јединство природе "природе" и фиктивно јединство воље за јединство наше личности!

 

Хјумова тврдња да наше стално Ја није ни једнозначно одређена непроменљива реална представа, ни тачно одређен скуп реалних представа, већ само фиктивна импресија, заснована на машти, заправо, има много слабости...

То је исто као да тврдимо да око и виђење (или ухо и чујење) не постоје, јер се та чула не могу свести ни на једну реалну јединачну: слику или звук, нити на неки једнозначни скуп реалних слика или звукова, јер се све те слике, опажаји, имресије у нама и ван нас стално мењају!

То јест, пошто не постоји никаква реална збирна слика са којом се може поистоветити чуло вида или само виђење или конкретан звук са чулом слуха или самим чујењем, и како се, поред тога, све  те несталне слике или нестални звукови (уопште чулни утисци) који настају и нестају сваки час стално мењају и у нашем виђењу или чујењу нема ничег сталног да се због тога има право рећи да и око и само виђење или ухо и само чујење  – не постоје?!

А по истој логици – стално различитих и променљивих чулних дражи и осталих чула (мириса, укуса, додира), на које се она не могу никако свести, нити се са тим својим променљивим  опажајима изједначити –да не постоје ни та чула ни њихови нестални опажаји?!

Или, такође, како се све наше мисли, речи, појмови, судови, закључци, идеје сваки час мењају те се ни разум ни ум не могу изједначити ни са једном конкретним: појмом, судом, закључком, идејом сазнања или мишљења, нити а тим променљивим чулним садржајима потврдити свој реалитет – да ни наш разум и ум  ни њихово нестални појмови, судови, закључци, мисли, идеје не постоје!

И на крају, како се сваки час мењају садржаји нашег Ја и све наше одлуке и жеље, па се ни само Ја ни сама воља не могу изједначити ни са једним конкретним садржајем у нама, нити са било којом конкретном одлуком или жељом, да се слободно може закључити да ни наше Ја (јединство наше свести) ни наша властита воља (јединство наше личности) не постоје!

Свакако да није тако...

Као што се око (и само виђење) разликује од слике коју гледа, ухо од звука који чује или мирисање, кушање, додиривање од свега што се мирише, куша, додирује, и сам разум од конкретних мисли које мисли (на које се не може свести нити са њима изједначити), тако се и наше Ја и наша целовита воља разликују од својих (конкретних) осећаја, одлука, жеља, на које се они не могу свести, нити се са њима могу изједначити...

И као што се из чињенице, што се наши опажаји, мисли, одлуке, жеље сваки час мењају, или сама чула, разум, воља не могу свести на конкретне опажаје, мисли, одлуке, жеље, или с њима изједначити (извести из њих), не може закључити да чула, разум, воља не постоје, већ постоје пре тих конкретних садржаја, тако се исто ни из чињенице што се конкретни садржаји у нама стално мењају и властито Ја не може изједначити са конкретним садржајима наших: мисли, речи, осећаја, одлука или дела или свести на њих на њих (извести из њих), потврдити са њима свој реалитет, не може никако закључити да наша властитост не постоји, већ постоји надсазнајно, надмислено, надопажајно (као старија супстанцијалност) пре свих тих конкретних спољашњих и унутрашњих садржаја (атрибута)!

Ми се, свакако, имамо право питати да ли су ствари баш такве какве их видимо својим чулима  (вида, слуха, мириса, укуса, додира) или сазнајемо нашим разумом, желимо или одлучујемо нашом вољом,  али никако немамо право закључити да због тога што се ти: чулни опажаји или мисли, жеље, одлуке сваки час мењају, да не постоји никаква стална, јединствена основа самог чула или самог разума или саме воље...

Из чињенице што се: слушање, мирисање, кушање, додиривање... не могу поистоветити са било којим својим опажајем конкретног: звука или мириса, укуса, додира... никако се не може закључити да сама чула: слуха, мириса, укуса, додира – не постоје!

Иако свака слика зависи чула вида као и садржаја онога што се гледа, само виђење такорећи и не зависи од тих конкретних садржаја!

Тачније, око и виђење, за гледање свега видљивог по спољашљој светлости има и чистој вољи унутра у нама ослонац у невидљивом!

Свакако да исто важи за свас остала наша чула: слух, мирис, укус, додир као и за нашу вољу, наш разум и наш ум...

То значи да у самим сликама, импресијама (осећајима, мислима, речима, одлукама, делима), поред оног што се гледа, слуша, мирише, куша, додирује у било којој појединачности, посебности нашег опажања не учествују само чула вида, слуха, мириса, укуса, додира (која се сама не могу изједначити ни са тим "реалним" опажајем, ни скупом свих тих опжаја, нити извести из њих, свести на њих), већ сваки, и најмањи осет, инстинкт жеља, нагон подразумева јединство тела, сваки  чулни опажај јединство чула,  свака мисао или реч разума или ума за јединство: свести, мишљења, говора, као и сваки осећај, жеља, одлука или деловање, јединство воље и јединство личности...

А по Платону, не само да свако појединачни опажај било којег чула, које је присећањем само сенка истине као и свако даље схватање  посебног, општег појма или суда размишљањем разума, које је мало јачим сећањем само одсјај или копија  пуне истине тражи на крају потпуно сагледавање свега са свих страна, сећање, препознавање  умом целовите идеје.

Кроз унутрашњу светлост највише идеје добра, метафизичко искуство вечног дела душе мора се знати умом све, да би се уопште појмовима, судовима разума знало било шта опште или посебно или чулима опажало било шта  појединачно!

Хјуму се правом може поставити питање: ако су сваки унутрашњи или спољашњи свет само скупови сензација, који се сваки час мењају, а да "стално", "суштинско целовито Ја", или "стални", "суштински целовити свет" није ништа стварно, што припада "реалним перцепцијама" него само наше веровање, засновано на машти, зашто уопште прихвата ту (само) појавну творевину (наше) маште: фиктивно јединство  (спољашњег) света или фиктивно јединство  (унутрашњег) света нас самих, наше Ја, а не по том истинитом увиду, супротстави тој фиктивној творевини маште, одбаци сав тај спољашњи или унутрашњи привид, фиктивни свет?

 

БУДИЗАМ

"Свет није ништа, јер није ни по себи ни за себе".

 (samyutta-nikayo, xxxv, 85)

Не постоји ни Браман (Бог, бивствовање), ни Атман (душа, сопство, дух)...

“У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“

(Angutara-nikayo, IV, 45). Превод Чедомила Вељачића

 

Много пре Хјумовог скептицизма или Кантовог  спољашњег–унутрашњег појавног света из трансценденталне маште, Буда далеко доследније одбацује сваки унутрашњи–спољашњи привид света и привид свести!

Привидно унутрашње, наши нестални: осети, жеље, осећања, опажаји, појмови, судови, мисли,  знања, свест, воља, одлуке сав свој садржај добијају из варљивог спољашњег (света), а све привидно спољашње, нестални садржаји света, се уобличавају кроз такође варљиво унутрашње, наша: чула, осете, осећање, разум, ум, мишљење, сазнање, вољу, свест!

Сви наши нестални: нагони, осети, осећаја тела,  опажаји чула, мисли, појмови, судови разума, закључци ума као и све наше вољне одлуке, дела зависе у потпуности од варљивих садржаја привидног спољашњег света...

А и сви варљиви садржаји привидног спољашњег света исто тако зависе од несталних: телесних, чулних, разумских, умских унутрашњих форми наше варљиве воље или свести, привидног унутрашњег света...

Са овим најдиректнијим тврдњама, Буда, очигледно,  много пре Канта, и грчких софиста, Хјума и свих ранијих и каснијих скептика и агностика далеко доследније закључује да је не само било какво сазнање, мишљење о  неком "по себи и за себе (у нама или изван нас) из тих међузависних форми-садржаја: тела и нагона (осета), чула и опажаја, разума, ума и свих  појмова, судова, закључака о бепредметно, безсадржајно и привидно, него и сам свет (јединство света) и сама свест (јединство свести) или сама воља (јединство личности) а ни било какво њихово јединство...

Било какав говор о неком "оностраном", духовном, вечном "тамо" изван "овостраног" овде и сада је фиктиван...

И овострано и онострано, као и било каква чиста свест по себи (без садржаја свести) или воља по себи, личност по себи, властито одлучивање или деловање изван конкретних потреба и жеља су су привид, обмана, машта...

А да изван из тих међузависно зависних спољашњих-унутрашњих форми–садржаја варљивог: сазнања, мишљења, говора, одлучивања, деловања, говора, одлучивања, деловања је само беспредметно, бесадржајно, мишљење, говорење, осећање, деловање ...

За Канта је сваки спољашњи или унутрашњи свет изван међузависних априорних форми празних сазнајних форми: чистог разума и чистог опажаја из  трансценденталне уобразиље у јединству са слепим садржајеима, празно трансцендентално Х...

За Буду, је сваки спољашњи – унутрашњи свет из потпуно међузависних форми–садржаја; тела и нагона, ока и облика, уха и звукова, носа и мириса, језика и укуса, коже и додира, осећаја и онога што се осећа, мисли и онога о чему се мисли, речи и онога о чему се говори, воље и онога о чему се одлучује, деловања и онога што се извршава (а где ништа није ни по себи ни за себе), ништавност, ништа... 

А изван тих међузависних форми-садржаја ништа не постоји...

Не само да све наше варљиве слике, звукови мириси, укуси, додири.., по свом садржају, зависе у  потпуности од оног што гледамо, слушамо, миришемо, кушамо, додирујемо... осећамо, а по форми, од самих наших чула: вида, слуха, мириса, укуса, додира, осећаја тела, а наше, речи, мисли, одлуке и деловања, по садржини, од оног о чему говоримо, или мислимо, одлучујемо, деламо, а по форми, од нашег разума, ума, или наше воље, наше свести, већ свако опажање, осећање, сазнање, мишљење оног "ванпросторног, ванвременског ноуменалног оностраног духовног: Атмана, Брамана, Идеје.., или хипотетичке "пратвари, елемента, прабића"... од свега привидног осећања, опажања, сазнања, мишљења просторно-временског феноменалног, променљивог, нестварног овде и сада...

“Ако је ово, онда је и оно, ако настаје ово, настаје и оно. Ако нема овога, нема ни онога. Ако престаје ово, престаје и оно." (А. X, 10, 92)

То није само међузависност празних умских, разумских или чулних сазнајних форми наше свести сазнајно-логичког Ја теоријског ума од свих слепих садржаја, већ и "ноуменалне" воље и свих наших "слободних" одлука, дела практично-моралног ума од оног о чему одлучујемо и од оног што деламо, као и обрнуто, већ и сваког "духовног" ("оностраног") "вечног" света ("тамо") од привидног (овостраног) пролазног " света" (овде и сада)...

А та зависност унутрашњег привида, свих наших:  осећаја, опажаја, мишљења, одлучивања, деловања од привида сваке предметности, бића спољашњег света, као и сваког привида предметности, бића спољашњег света од привида: воље, свести, мишљења, деловања унутрашњег света непрестано шири паучинасти свет илузија, што  само повећава бол и патњу...

Зато прво у потпуности одбацује сваки унутрашњи привид воље и привид свести који зависи од привида спољашњег света и сваки спољашњи свет које зависи од унутрашњег привида воље или свести... 

Илузије мишљења, сазнања, слободне одлучивања, деловања које зависи од илузије предметности, бића као и обрнуто, илузију предметности, бића које зависи од илузије сазнања, мишљења, слободне одлучивања, вољног деловања...

И мада са речима. “Ако је ово, онда је оно" привид оног "оностраног вечног тамо" душе или Бога условљава привидом овостраног"овде и сада" нашег Ја, и привидом спољашњег света, како се, опет, много више може утицати на унутрашњи привид, конструкцију, обману наше маште: привид наших: нагона, осећаја, воље, свести, нашег Ја, него на спољашњи привид, космичку конструкцију, илузију света, Буда првенствено наглашава ту зависност, обману привид спољашњег света од самообмане, привида унутрашњег света...

То јест, да би се умањио утицај те спољашње илузије и на крају потпуно искључио, прво треба рашчистити са унутрашњом самообманом, варљивом творевином, грађевином маште (илузијом свих наших: жеље, осећаја) привида воље, сазнања, мишљења, свести...

Прво одбацити на самом извору, сасећи у дубоком корену без остатка илузију унутрашњег света, од свих садржаја свести (прво свих осета, опажаја, осећања, па илузију сазнања, мишљења, разума, ума, свести), па на крају и илузију воље (сваког одлучивања, деловања) и онда ће се све више смањивати и на крају нестати и свака спољашња илузија: предметност предмета, стварност ствари, светскости света, бивствености бића...

У потпуном утрнућу (Нирвани) свих међузависних спољашњих-унутрашњих привидних форми-садржаја, илузија без остатка нестати сви ништавни: нагони, осети, осећаји, опажаји, мисли, речи, одлуке, дела, привиди воље, свести који се лепе за привидни живот, биће...

"Нестанком овог (негацијом привидних израза воље или свести који се лепе за појавно, феноменално – Т .Н.) нестаје прво ово привидно феноменално са њим и оно привидно трансцендентно, ноуменално – Т. Н.)... и тако нестаје (овострано-онострани болни привид -Т.Н.) цело то гомилиште патње.“„Ја само објашњавам патњу и пут који води до докончавања патње“

Смањивањем, што је више могуће унутрашње илузије привидних нагона–осећања–сазнања–воље–одлучивања–деловања ће на крају у потпуном утрнућу (нирвани) свих нагона–осећања–сазнања–воље–одлучивања–деловања нестати без остатка сваки спољашњи–унутрашњи привид мишљења–бића...

"У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“

 

ДЕКАРТ 

 

Декарт каже да се може сумњати да било шта доступно нашим конкретним опажајима, мислима постоји, јесте, али „[..] никако да.. ја сам који мислим не будем нешто.“ (Не постојим).  Декарт, Друга медитација.

И закључује да само најизвеснији чин мишљења потврђују наше несумњиво постојање...

И зато је тај његов захтев, да се из самоизвесног egа cogitа све наше сазнање, мишљење утемељи на потпуно једноставним и очигледним идејама, из којих би се објасниле све сложене, нејасне, претеча модерног рационализма...

   

САМО СУШТИНСКО МИШЉЕЊЕ ПОТВРЂУЈЕ ПОСТОЈАЊЕ

  

Када се мало боље испита тај Декартов cogito, ergo, sum (мислим, дакле, постојим, јесам), види се да тај став уопште није заснован на некој потпуно јасној и разговетној идеји у коју се не може сумњати!

Ако су те мисли везане за несталне чулне садржаје не види се никаква нужност да се каже: (ја) "мислим" (па зато), знам (сигурно постојим), јесам, а не и уместо тога подједнако и: (ја) гледам, слушам, осећам, радим, једем, пијем, седим,  ходам... па исто тако постојим (јесам).

А како су садржаји наших мисли само варљиве чулне слике, представе (у које се, како и сам каже  и те како може сумњати), како ће такво мишљење, чији садржај потпуно зависи од опажаја чула, потврдити наше несумњиво постојање!?

Човек се често одриче „својих“ површних или погрешних мисли и осећања када су га наводиле или га наводе на погрешна одлуке, дела...Такође, не мисли сваког трена, а сваког трена постоји, јесте (чак и у сну када нема свест), те се из простог чина мишљења не може никако закључити да постоје ни саме мисли ни онај који мисли...

Само када се зна шта мисли тај који мисли, и када се схвати суштина не само те конкретне мисли него и у чему се само мишљење разликује од несталних опажаја чула, једно такво суштинско, самоизвесно мишљење (које  дуго, с трудом мисли и нешто вредно на крају смисли, сазна неку несумњиву истину) може потврдити наше сигурно постојање,  иначе тај Декартов став не значи ништа...

Када, Платон, након сенки почетних чулних опажаја и даљих копија појмова разума дијалектичким закључцима ума тражи у свим својим дијалозима вечну суштину: лепоте, правичности, умерености, мудрости, храбрости или доказе о бесмртности душе, он суштинским мислима  различитих од несталних опажаја чула завршним умним разматрањем тек проналази оно што остаје, стаје, стоји, заувек, нужно постоји... целовиту идеју, као вечну суштину, истину  мишљења...

Ако Кант самоизвесност сопственог постојања потврђује већ из „Ја мислим“, зашто онда и самоизвесност Божијег духовног постојања (пре све творевине, па самим тим и пре сваког сваког опажаја), још пре не темељи већ из мишљења, и Божије апсолутно постојање из Божијег апсолутног „Ја мислим“, Божијег мишљења у апсолутом јединству  савршене форме и садржине, које зна истину, себе само,   како већ доказује Аристотел, или касније Хегел?

За Аристотела само Божије мишљење о самом мишљењу вечном истином  потврђује несумњиво постојање Божијег савршеног духовног бића.

Мишљење је самоизвесно само када је вечном истином Божије мисли (о самој мисли) једно са Божијим вечним животом, његовим савршеним духовним бићем...

 И за Хегела, касније, мишљење тек у задњем степену, апсолутном формом–садржином Божије мисли о самој мисли достиже истину апсолутне идеје, суштински различиту од несталних чулних опажаја, представа, свих чињеница просторно-временско-материјалне појавне природе и историје.

  

ДЕКАРТОВ COGITO ERGO SUM И КАНТОВО ПРАОСНОВНО „ЈА МИСЛИМ“

   

Иако у својој Критици чистог ума (наспрам Декарта) каже: „Наше унутрашње искуство, које је по Картезијусу несумљиво, је могуће само под претпоставком спољашњег искуства", када утемељује најстарију синтетичку праоснову „Ја мислим“ (пре све: логике, филозофије, свег појавног сазнања, искуства) он опет насупрот те своје критике као праосновну ствар тврди:„У синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити као ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање".

Када предопажајну, надопажајну самоизвесност нашег постојање потврђује већ из простог чина мишљења (без садржаја спољашњег опажања) он, очигледно, некритички, само понавља Декартов cogito...

Међутим, како ће се празно мишљење (које је за њега само посредна представа о самој представи)  потврдити било коју, какву истину (па чак и просновно "Ја мислим"), без опажаја чула?

  

НАШЕ САМОИЗВЕСНО ПОСТОЈАЊЕ УТЕМЕЉУЈЕ НАДСАЗНАЈНА И НАДСУШТАСТВЕНА ВЛАСТИТОСТ

 

Да ли Декарт мишљењем по себи и за себе утемељује прво наше (и касније било које друго) постојање, или са мишљењем само потврђује наше (предмислено, надмислено) старије постојање?

Иако на први поглед изгледа да Декарт и Кант доказују да само наше самочигледно мишљење потврђују наше несумњиво постојање, тачно је, заправо, сасвим обрнуто: да наше „самоизвесно мишљење“ већ у потпуности подразумева оно што треба да докаже  – наше старије (надопажајно и надмислено) несумњиво постојање!

Није исто када се само из конкретног мишљења (без улажења у његову дубљу садржину), закључи да мора постојати онај који мисли и када се из простог чина свести о себи у самосвести, независно од садржаја конкретних мисли, из надмислене, надопажајне властитости– које не мора уопште нужно да мисли и које се не може никако изједначити  са празном формом мишљења ни варљивом садржином мишљења– закључује о свом самоочигледном постојању!

Самим тим што Декарт каже да се може сумњати у све наше опажаје и конкретне мисли, које, свакако зависе од садржаја тих опажаја, а не и у само постојање онога који мисли, очигледно да он наше самоочигледно старије постојање не изводи из варљивих опажаја нити  конкретних мисли, чији садржај зависи од варљивих опажаја некаквом "самоочигледном интуицијом духа",  већ из свести о себи, својој идентичној предопажајној (надопажајној), предмисленој (надмисленој) властитости, закључује о нашем старијем несумњиво нужном постојању!

То јест, иако на први поглед изгледа да је то "мислим, дакле постојим, јесам", независно од опажања и садржаја конкретних мисли потврђује наше несумњиво постојање, тачно је, заправо, да тај прости чин мишљења не доказује наше саоочигледно постојање, нити је само наше мишљење то првостепено несумњиво постојање, већ да из тог простог чина мишљења независно од свих садржаја мишљења из чисте свести о себи, свом идентичном Ја=Ја, пре (независно) од конкретних опажаја у које се може сумњати и конкретних мисли (који зависе од тих опажаја) у које се такође може сумњати, само закључује о неком старијем надопажајном, надмисленом несумњивом постојању, заправо, из једне исте, надопажајне надсазнајне, надмислене властитости, који опажа, сазнаје, мисли и  којој: опажање, сазнање, мишљење само припада као својство!

Е сад, какво је то наше несумњиво (пре сваког опажаја, конкретног сазнања, мишљења) супстанцијално постојање једне Ја=Ја исте властитости (о коме прости чин мишљење само закључује), коме све наше мишљење, сазнање, или конкретно одлучивање или деловање припада само као својство?

Као што се конкретна мисао по својој садржини не може може одвојити од садржаја чулности а по својој форми од празног („мислим“), тако се ни наша чула ни наш разум ни све наше мишљење и све наше сазнање не могу одвојити од једне прасинтетичке Ја=Ја (надмислене, надсазнајне) властитости, старије од сваког сазнања, мишљења несводиве на сазнање, мишљење...

Да наше предмислено (надмислено) самоочигледно постојање није различито од простог чина мишљења, зашто би се уопште из самоизвесног чина мишљења закључивало о нашем старијем (свакако, другачијем од мишљења) – самочигледном постојању?

Једино та синтетички најстарија самочигледна  властитост, што остаје у свакој промени, стаје, стоји, предмислено, предсазнајно (надмислено, надсазнајно) постоји, има свест о свом и сваком другом постојању (уопште), па и постојању сваког нашег: опажања, сазнања или мишљења!

Само зато што једна самоочигледна и непоновљива иста властитост надопажајно, надмислено, надсазнајно несумњиво постоји, може да: опажа, мисли, сазнаје,  жели, осећа, говори, одлучује, дела,   гледа, слуша, мирише,  једе, пије, спава, додирује… а никако да постоји, јесте зато што сазнаје, мисли!

Према томе, човек никако није свестан себе, да постоји, јесте из праосновног "Ја мислим", већ из једне самоочигледне исте властитости што у свакој промени остаје, стаје, стоји, надсазнајно, надмислено надсуштаствено постоји, има свест о својој спољашњој или унутрашњој постојаности постојања (сваке своје мисли, речи, одлуке, дела) и о постојаности сваке друге ствари, бића!

 

МИСЛИМ, ДАКЛЕ, ПОСТОЈИМ И ВЕЧНО ПОСТОЈАЊЕ ДУШЕ

 

Не ради се о томе да прости или суштински чин мишљење потврди наше чулно, телесно постојање– које, уосталом, не доводе у питање ни умни филозофи, а камоли здраворазумски људи– него с обзиром да сваки видљиви, телесни човек стари и након неког времена умире и његово тело нестаје пред нашим очима (као и свака друга телесна ствар или биће)... губећи тако сваку неспосредну везу са живима, суштинско питање је да ли се има право човеку (као и било којој телесној, видљивој ствари која тако настаје и нестаје пред нашим чулима) суштински приписивати постојање?

Или иза, поред тог несталног чулног, телесног постојања, сваки човек и даље, по некој  невидљивој суштини опстаје и даје, остаје, стаје, стоји, душом и даље вечно постоји?

Платон, нпр. мисли да иза сваке променљиве настајуће, нестајуће телесне или чулне ствари (само сенке идеје) или њеног општег и нужног појма (само копије идеје), несумњиво постоји  целовита ствар, вечна идеја ... 

И као што иза настајуће, нестајуће чулне, телесне ствари постоји вечна идеја, тако иза човекових променљивих мисли, осећаја, жеља одлука, дела настајућег-нестајућег тела или чулне и разумске смртне душе (само сенке или копије вечног духовног живота) пре и за време и након смрти његовог чулног, разумског смртног живота, живи вечна умна душа која зна све, види савршене идеје ...

И у складу са тим, у традиционалних филозофа "мислим, дакле, постојим" има смисла само када суштинско мишљење  умне душе иза варљивих жеља тела, пролазних опажаја или општих појмова, судова смртне чулне или разумске душе, целовитим закључцима ума, истинитим идејама, сведочи једино  вечно духовно постојање ...

Према томе, став "мислим, дакле постојим" код тих филозофа има смисла само по једино могућем доследном суштинском мишљењу које спознаје дубоко разложне  истине, када из вечно живог духа потврђује вечно постојање умне душе не само у темељу сваког осећаја живог тела и опажаја чула него и свих појмова, судова, закључака разума, ума, свега нашег свесног: сазнања, мишљења, одлучивања, деловања...

Са ставом "Ја могу у све да сумњам, али никако да и ја који мислим, сумњам, постојим", где се из простог "мислим" (без суштине мишљења суштинског садржаја мишљења које сазнаје једну целовиту истину) не зна шта је:  ни само Ја, ни  само мишљење, ни само постојање, Декарт још не доказује чак ни да уопште мисли (да се те мисли различикују од несталних садржаја чулности, а не  да су то само посредне чулне представе, нестална сећања, замишљања у којима  нема никаквог нужног постојања), а камоли своје Ја и његово нужно постојање!

На пример, када неко каже: "Мислим", дакле, постојим и ти га даље питаш: Шта ти значи то " мислим", или конкретније шта мислиш, о чему мислиш (који је садржај твог мишљења, тих твојих мисли и  он ти, нпр. каже: „Па мислим како идем на пут, или како да посадим башту (или било шта  друго по опажју својих чула или садржају својих осећања који зависе од тих чула,  ти му онда кажеш да се све те његове "мисли" ни у чему суштински не разликују од несталних опажаја, већ да те посредне представе у потпуности зависе од чулних ошажаја, који су несталне и да свако мишљење које свој садржај вуче из таквих представа, још нема суштину саме мисли, да нема суштинску садржину која се разликује од несталних осећања, па да такво мишљење, свакако, и не може потврдити  никакво нужно постојање...

Само ако суштинско мишљење сазнаје суштину ствари, и суштину самог мишљења, достиже једну неку несумњиву истину што заувек остаје, стаје, стоји, па зато као целовита идеја заувек, вечно постоји (као што покушава Платон не само не само у Федону, са доказима о бесмртности душе, него у свим својим дијалозима када тражи вечну суштину било које ствари: правде, лепоте, добра...), као и скоро сви други прави филозофи, такво мишљење о суштини ствари иза њене несталне појаве, прапочела: воде, ваздуха, бесконачног, ватре, логоса, елемената и љубави и мржње, атома, Једног, бројева и њихових хармонија, Нуса и хомеомерија, Бога... иза несталног тела или свих живих и неживих  ствари у материјалној природи,  може потврдити суштинско постојање и саме те ствари и нас самих... Сагледати суштина мисли, истин мишљења, Бог иза настајуће–нестајуће природе, вечна душа иза пропадљивог тела, вечна идеја иза појавне  одраза, копије у појмовима разума, или сенке  у опажајима чула, у телесном свету. Суштина сваке сваке поједине ствари иза њеног физичког пролазног бића, као и видљивог космоса, уопште сваког бића и самог бивствовања...

Иако не зна за објаву откривеног Бога, Платону 2000 година раније  и не помшља, као Декарт, да из простог мишљења (чији садржаји у потпуности зависе од несталних опажаја чула и варљивих жеља тела), потврђује несумњиво постојање: ни себе ни било које друге ствари (а ни многим другим филозофима пре и после њега), већ јасно увиђа да само суштинско мишљење, које метафизичким сећањем умне душе достиже целовиту истину, може потврдити несумњиво постојање: вечне идеје иза сваке пролазне ствари бића или вечне душе иза појмова, судова разума или несталних чулних опажаја и жеља пролазног тела...

Слично као што код Платона само истинито мишљења (не индуктивно, које зависи од опажаја, него дедуктивно,  које метафизичким сећањем напушта сенке појединачног опажаја или копије посебног или општег  појма и дијалектиком умне душе од идеје ка идеји тек потврђује несумњиво вечно постојање, тако и код Аристотела, само ум који у натчулној мисли постаје у потпуности свестан себе, сазнаје себе, састављајући почетак с крајем, додирујући  истином  Бога, покреће из савршене сврхе непокретног покретача, Божијег савршеног мишљења о самом мишљењу (које једино потпуно зна истину)..

И зато код Аристотела само та савршена форма свих форми, сврха свих сврха у свакој ствари, бићу покреће њену сврху, њен облик од њене могућности ка њеној стварности, сведочи не само најнужније Божије вечно духовно постојање и свако друго могуће пролазно просторно-временско-материјално коначно природно телесно, душевно  постојање...

То његово доказивање касније преузима и Хегел, који насупрот Декартовог простог  "мислим, дакле, јесам" малог cogita,  из Божијег "апсолутно мислим, знам апсолутну истину, великог cogita прво потврђује апсолутне идеје Божије првобивствено вечно духовно постојање па одна са њим и свако друго другобивствено просторно-временско- (настајуће-нестајуће) оспољено материјално, природно постојање...

А просто "мислим", где су садржаји мисли потпуно зависни од  несталних опажаја чула и  варљивих жеља тела не потврђује чак ни да је то сама мисао (суштину мисли, суштински различиту  од несталне чулности), а камоли наше Ја, несумњиво постојање нас самих или било које друге ствари, бића ...

Иако Кант каже да је сазнајно-теориски ум само појавна страна ствари, а практично морални суштинска, он не види да  тек надсазнајна чиста воља и једна надсуштаствена слободна властитост практично-моралног ума утемељује сазнајно-логичко "ја мислим" и чисте: опажаје, појмове,  судове, закључке теоријског појавног ума...

Не сведочи сазнајно-логичка свест појавнм мишљењем зависним од несталне чулности нашу надсазнајну душу, суштинску вољу и  надсуштаствену слободну властитост, него једна; надчулна, надсазнајна, надмислена душа кроз  суштинска чисту вољу  и надсуштаствена слободну власитост наше самоизвесно постојање и сазнајно-логичко "Ја мислим"... 

Не само  све жеље, осећаје нашег тела, наших чула, него и сав разум, ум, сву нашу; свест, мишљење, сазнање и све наше: речи, одлуке, дела. 

То највише јединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела вечно живе слободне душе суштинског, практично-моралног ума сведочи  постојање нас самих и било које друге неживе, живе ствари, бића сазната чистим: опажајима, појмовима, судовима, закључцима... теоријског, појавног ума.

Као што тело, сви његови органи, жеље служе чистој вољи душе, тако јој служи и сва: чула, осећаја, одлуке, речи, мисли, сва наша сазнања појмовима, судови чистог  разума, закључцима чистог ума...

У сваком случају, праиснтетичко јединство једне слободне властитости у задњем смислу није никакав празни логички идентитет  нити појавно јединство празног појма и слепог опажаја сазнајно-логичког појавног ума, чак ни највише јединство мисли, речи, одлуке и дела појединачне личности из њеног:   имена, презимена, рода, народа, занимања, звања, положаја конкретог живота (иако га то јединство практично-моралног ума много пре суштински  одређује него појавно јединство празног појма–слепог опажаја сазнајно-теоријског ума), већ непоновљиви пут сваке појединачне душе ка не само надтелесном, надчулном, него и надмисленом и надсазнајном вечном духовном постојању... док су све наше променљиве: мисли, осећаји, опажаји, жеље, одлуке, дела су нешто другостепено...

Само та непоновљива, надтелесна, надчулна непоновљива појединачна душа иза несталних опажаја чула и смртних жеља тела утемељује из чисте воље живо јединство свих наших: жеља тела, опажаја чула, осећања, одлука, дела у животу, јединством чисте: мисли, речи,  осећаја, одлуке, дела надсазнајну, надсуштаствену слободну властитост, вечно духовно постојање.

А зашто неко баш такав, са каквом свешћу, мишљењем, било да ли је добар или лош, праведан или неправедан, здрав или болестан, способан или неспособан, богат и сиромашан...по својој непоновљивој души из вечности и по вечности постоји као такав по вољи Божијој за сав овај живот: тела, чула, разума, ума, воље... велика је тајна...

 

ДА ЛИ ЈЕ ПОСТОЈАЊЕ ПРЕДИКАТ?

 

За традиционалну метафизику је појам "бића" (бивствовања) је темељни појам за сваки други појам.

За науку о језику,  само једна апстрактна именица изведена из неодређеног глагола "бити"; за прошло било је, садашње јесте и будуће биће...

Било да се "бити" темељи у старијем јесте, или "јесте" у старијем бити, то су, у сваком случају, исти појмови, те суд: "биће јесте" ништа не тврди, него је празна таутологија...

Наспрам субјекта "биће" (бивствовање) у суду: " Биће (бивстовање) јесте" то „јесте“  нема ништа (стварно) различито (садржајно, друго) у предикату од Бића, већ се са "је" ("јесте") само понавља исти појам „Бити“; једном као именица „Биће“а други пут као глагол у садашњем времену „јесте“!

Ипак, и неодређено глаголско "бити" и именица "биће" кроз прошло "било је" и будуће "биће", више траже садашње "јесте" за своје одређење, него садашње "јесте" именицу "биће", неодређено глаголско "бити", прошло "било је" или будуће  "биће"...

Када се тражи значење било које речи, појма или "бити" било којег "бића" или самог "бивствовања",  пита се шта та реч, појам, биће "јесте"?

Са најстаријим "је" ("јесте") један појам (субјект) у суду, или било која ствар, биће тражи везом са другим појмом (предикатом) или другом ствари, другим бићем са неким додатним садржајем, потврду свог реалитета или (ближег) истинитог одређења.

Међутим,  иако свеза "је" ("јесте") између субјекта и предиката једнакошћу, истошћу два појма утемељује истинити суд знања, тај однос чак и у најпрецизнијој дефиницији индиректно увек претпоставља мноштво других је (јесте) веза истинитих појмова, судова нашег сазнања, мишљења, или спољашњих, унутрашњих вредности нашег осећања, одлучивања или деловања по некој целини  (спољашњег) света или целини (унутрашње) свести! 

Да је филозофија најачим осећањем, сећањем, замишљањем сваке речи из најстарије  метафизике језика задржала то митолошко–уметничко–религиозно–филозофско–научно прајединство, данашње утемељење правно-политичке, или комуникацијско-информацијске свести живе речи било би много јаче и целовитије...

Иако се ту на први поглед само један мање познат или непознат (ужи) појам ближе одређује (дефинише) с једним или више других познатих (ширих) појмова, како и ти други "познатији" појмови за своје одређење траже неке друге још познатије појмове, те сваки појам за своје значење индиректно подразумева на крају скоро све остале појмове, очигледно да се свака појединачна или посебна ствар, као и појам, тек схвата по мноштву "је", "да" јесте или не, није веза неке најшире теорије или свеобухватне идеје, у којима се мора знати "све“ , да би се знало било шта посебно или појединачно! 

Свако "да, јесте", или "не, није" у било којој конкретној речи, реченици или суду знања индиректно подразумева кроз мноштво веза живе речи, говорне свести све једно-једно-све из неког спољашњег или унутрашњег јединста...

На пример, схватање дрвета, поред корена, стабла, грана, листова... подразумева индиректно схватање земље, воде, ваздуха, светлости... мноштво других бића, ствари мисли, осећаја, појмова, судова закључака спољашњег или унутрашњег света или свести; скоро сав живи и неживи свет!

А тако је и за сваку другу (појединачну, посебну, општу) ствар, биће, појам или, појаву...

Иако Кант тврди да је то "је", "јесте" само априорни спој субјекта и предиката у једном суду знања, с којом се ужи појам подводи предикацијом под шири, тачно је, заправо, да та "најједноставнија"  праоснова везе свих веза за тачно значење било које речи, реченице, или појма, суда, закључка истинитог сазнања индиректно увек претпоставља неку свеобухватну теорију или свеобухватну идеју по целини света и целини свести...

Било које, какво: "Шта је ово, оно" (или какво је, колико је, у ком односу је) било која ствар, бића, па и "шта је само "бити", "бивствовање" са  "је" и "да" у питању и одговору  увек подразумева неко старије јединство  (целовито) је-да-н.

А  само да, је (јесте) или не (није) неко најстарије  је-да-н у основи било које мисли, речи или одлуке, дела... целовиту метафизику језика: једну исту властитост и најстарије именовање, име.

Зато по Аристотелу, истиниту веза субјекта и предиката, суштинско је, да, јесте или не, није у потврди сваког: појма, суда, закључка нашег сазнања, мишљења утемељује тек самоидентитет Божијег мишљење о самом мишљењу његовог савршеног живота по себи, вечног духовног бића...

Хегел преузима Аристотелово становиште да свако "Јесте", па и за праосновно "Ја мислим", подразумева Божије  Ја " мислим "  знам себе, апсолутну истину,  у којој су изједначени онај који мисли, само мишљење и оно о чему се мисли, и да је свако јесте, било којег појам, ствари, бића, бивствовања утемељено из Божијег апсолутног јестаства, вечног духовног постојања..

Само апсолутни (самоодређујући, самосазнајући) појам истине по себи и за себе, утемељује све "је" ("да"), "јесте" или, "не" ("није") могуће–стварне–нужне релације, предикације сваке ствари, појма , бића  из Божијег самосазнања, (самомишљења)...

Међутим, Кант тврди: "Биће није реалан предикат" ... нити се је, јесте може утемељити из неког апсолутног појма, суда, заључка нашег сазнања, мишљења, него је то је, јесте само чиста (празна) купула, веза, спој једнога суда.“

По његовом трансцендентализму, јединством празних: умских, разумских, чулних форми и слепих садржаја, само је могуће појавно сазнање,  а  никакво по себи истинито је, да, јесте (апсолутно сазнање)...

Праосновно „Јесте“ у темељном ставу метафизике, онтологије: "Биће (бивствовање) је, јесте" (још од Парменида), није по Канту никакав онтолошки предикат супстанцијалног бића или апсолутно истините мисли, мишљења, већ само априорна веза, спој празне логичке форме суда између субјекта и предиката. 

То је, јесте или не, није само је сазнајно-логичка релативна позиција једне појавне ствари (појма), према другој појавној ствари (појму) и која у било којем суду знања за потврду своје истинитости тражи садржаје чулних опажања...

За њега је свеподлежућа "супстацијалност"   само празна (чиста) форма разума "Ја мислим", „која  стоји у основи све: логике, филозофије, свега нашег сазнања, појавног искуства“, као прасинтетичка основа трансценденталне субјективности која тек утемељује сву објективност:  смисленост појавног сазнања, мишљења и бивственост појавног бића...

Само синтетичка праоснова чистог разума за праоснову везе субјекта и предиката, која сједињује све представе у појму, појмове у суду, судове у закључку...

Трансцендентална субјективност празне прасинтичке  форме "Ја мислим", као чиста свет о себи, самосвест (самоизвесност сопственог постојања) заједно са празним формама чисте: чулности, чистог разума, чистог ума за свако додатно сазнање о себи и о било којој ствари, бићу у свету, у потпуности зависи од слепих садржаја наших спољашњих и унутрашњих чула–чистих опажаја простора и времена ...

А како подједнако, са друге стране и сами слепи садржаји спољашњег и унутрашњег опажања зависе од празних сазнајних форми, све наше сазнање је само појавно, нужно сведено на оквир могућег искуства...

Поред тога су и саме те празне сазнајне форме (чистог разума и чисте спољашње и унутрашње чулности) условљене и између себе: чисти појмови са чистим опажајим и чисти опажаја са чистим појмовима.

А и једни и други са најстаријом праинтетичким јединством: "Ја мислим."

Заправо, Кантова трансцендентална праоснова сазнајно-логичког Ја мислим, са празним формама чисте: чулности, разума, ума, никако није довољно за синтетичку праоснову субјективности (самосвести), а самим тим ни за било које, какво истинито изрицање (предикативност, објективност) објективних појмова, судова знања...

Он тврди да је чисто "Ја мислим"  синтетичка основа све логике, филозофије,  очигледно да и чиста чулност и чист разум,  а заправо   и чисти опажаји о и чист разум, чист  сазнајно-појавни теоријски ум, већ претпоставља оно првостепено синтетичко јединство старије чисте воље и  најстарије властитости, надсазнајни практично-морални суштински, слободни ум...

 

СУПСТАНЦИЈАЛНОСТ И ПРЕДИКАТИВНОСТ

 

Свака предикативност, атрибутивно, модусно постојање, тражи неку свеподлежућу супстанцијалност, старије супстанцијално постојање...

Већ је код Парменида онтолошко утемељење, супстанцијално постојање, јестаство нужно Једног–Бића дато насупрот (пре) било каквог позиционизма једне (нужно) појавне ствари према некој другој (нужно) појавној ствари.

Он не придаје Једном–Бићу никакву предикативност, јер сви предикати (мноштва, промене, кретања било какви квалитети) припадају судовима по „позицији“, релативном мњењу, појмовима и стварима (који могу да не постоје), а супстанцијално, нужно јестаство, постојање  (које не може да не постоји) само Једном–Бићу...

И скоро сва каснија метафизика подразумева (слично као код Парменида) неко логичко-онтолошко старије супстанцијално, нужно постојање, јестаство пре другостепених атрибута или, трећестепених (случајних) модуса...

Додуше то надпредикативно (надатрибутивно, надмодусно) супстанцијално постојање, нужно јестаство, се од филозофа до филозофа доста разликује...

За Талеса је то Вода, за Анаксимена Ваздух, за Анаксимандра Бесконачно, за Парменида Једно, за Хераклита Логос вечне Ватре... за Емпедокла Елементи (Ватра, вода, земља, ваздух) и Љубав и Мржња, за Демокрита и Леукипа Атоми и Празан простор, за Питагору Хармонија и Бројеви, за Платона вечне Идеје, за Аристотела Бог...

Ипак, за све њих је заједничко да се супстанцијално постојање, нужно јестаство не може никако изједначити са било каквом предикативношћу, исказивошћу, судом о њему из појединачних опажаја или посебних, општх појмова, већ се, сасвим обрнуто, свеподлежућа супстанцијалност (нужна за сваку негацију и  афирмацију) претпоставља за сваки: појединачни опажај или посебан, општи појам, сваку релативну позицију (релацију, однос) између: појединачних, посебних, општих ствари или ближа одређења унутар сваке ствари...

Зато Аристотел тврди: „Прва супстанција нити је у једном субјекту нити је атрибут једног субјекта,“ него управо „коначни субјект који више не потврђује никакав други“ (субјект).

Супстанција, дакле, није предикат (ни себе саме, ни нeког другог субјекта), него су све друге ствари (појаве, представе) њени предикати, својства а она нужно јестаство, свеподлежући субјект...

Она се не потврђује предикатима, иако јој унапред припада предикативност сваког могућег атрибута, модуса којима се описује, али тек у другостепеном, трећестепеном смислу...

Према томе, са тврдњом: "Биће није реалан предикат" Кант не доказује ништа супротно насупрот традиционалне метафизике, већ са сувишном речју: "реално" заправо изврће основни став традиционалне филозофије: "Биће није предикат" (нити је било када и било, већ свеподлежућа супстанцијалност).

Са судом:  "Биће није реалан предикат" уместо само (како би  требало)  "биће није предикат" него супстанција, супстанцијалност, Кант никако не потире супстанцијално постојање, јестаство, већ без потребе уплиће (другостепени, трећестепени) атрибутивни, модусни појам "реалног“, немогућ по себи, без неког нужно старијег супстанцијалног постојања, јестаства!

Шири суд: "Биће није предикат" већ подразумева негацију сваке могуће (врсте) предикативности (па, свакако, и другостепеног, трећестепеног атрибута или модус "реалног"),  и реч "реални" ту очигледно  сувишна, само прави збрку...

То јест, ако већ важи шири суд: "Биће није предикат"( не може изједначити са било каквом предикативношћу, већ стоји: испред, иза, изнад ње), као свеподлежућа супстанцијалност која прима све могуће врсте предикативности, шта се додатно добија ужим судом: "Биће није реалан предикат"?

И када се из његове реченице: "Биће није реалан предикат", избаци, очигледно, сувишна реч "реално", ту остаје сасвим уобичајен став традиционалне метафизике: "Биће није предикат" (које никад није ни било предикативност, него старија супстанцијалност), с којом се сада тврди нешто потпуно супротно од онога што је Кант хтео да докаже!

Да свака предикативност (па и предикативност реалног), уопште, било која, каква атрибутивност, акциденталност за своје значење и постојање тражи старију супстанцијалност: над предикативно, над атрибутивно или над предикативно пред модусно свеподлежуће супстанцијално   (по себи и за себе) нужно постојање, јестаство.

И да очигледно предикативност, акциденталност  било којег посредног појма разума на основу непосредног опажаја чула више тражи субјективност и супстанцијалност, него обрнуто, како то претпоставља ово Кантово варљиво закључивање коије прави збрку, тако што додаје једну сувишну реч исправном суду традиционалне филозофије: да логички и онтолошки старији свеподлежући субјект или супстанција више зависи од својих предиката, атрибута, модуса него обрнуто!

Када каже: "Биће није реалан предикат", јер се његово постојање, јестаство не може потврдити "реалним" предикатом (спољашњим опажајем), он тражи унапред нешто немогуће: да се супстанција (супстанцијално, над предикативно, над атрибутивно, над модусно нужно постојање, јестаство) потврди предикатима, атрибутима, модусима опжаја или појма на основу тих опажаја, иако је, заправо нужно сасвим обрнуто: да предикати, атрибути, модуси препостављају логички и онтолошки неки нужно старији субјект, свеподлежућу  супстанцији!

У чулном опажају нешто је са једне стране: топло, суво, тешко, слатко... а са друге друге стране: хладно, влажно, лако, горко...

Не само да тај "реални" предикат", с којим један појам потврђује своје постојање и одређење спољашњим опажајем из неке релативне: слике, звуке, мириса, укуса, додира... кроз тај релативан однос једне релативне ствари према другој релативној ствари а они опет претпостављају даље неке треће, четврте ... ствари и сви на крају заједно  неку  не само над односну, надрелациону, супстанцијалну страну ствари, него и неку надопажајну, надпојмовну старију субјективност, свеподлежућу супстанцијалност чији су  "реални":  опажаји или појмови...

Према томе, без супстанцијалне субјективности нас самих, тј. супстанцијалне стране ствари, никако се не може говорити о било каквој (атрибутивној, модусној) предикативности "реалној" по себи...

Само оно што у свакој промени истрајава, не пада, пропада, заувек остаје, стаје, врсто стоји – првостепено (првобивствено) супстанцијално постоји...

А релативно постојање односом једне релативне ствари према другој реалативној ствари, и даље ко зна колико других таквих релативних ствари што пада, не стаје, не стоји, већ је нестално, пролази, нестаје, престаје и зато супстанцијално не постоји, или постоји тек у другостепеном смислу као:  атрибутивно, модусно, другобивствено...

Свакако да је супстанцијално постојање, јестаство (што нужно јесте, постоји) старије од свих својих појединачних, посебних, општих (категоријалних) одређења по појмовима, судовима изведених из несталних опажаја: шта је, колико је, зашто је, какво је по: квалитету, квантитету, релацији, модалитету ...

Супстанцијално постојање, јестаство не може се докучити ни појмом ни опажајем а ни њиховим јединством. Уопште, по било по каквој предикативности, него је управо обрнуто: свака чулна реалност или разумска, умска модусна или атрибутивна предикативност, објективност било којег, каквог појма, суда, закључка нашег сазнања, искуства (која, по њему,  ионако нужно зависи од спољашњег, унутрашњег опажања) тражи над модусну, над атрибутивну логичко-онтолошку старију субјективност, супстанцијално јестаство (пре појавне разлике спољашњег, унутрашњег)...

Супстанцијално постојање (које не може да не постоји) не може се никако потврђивати нашим опажајима, мислима (који и те како могу да не постоје), него је  то нужно постојање, јестаство надопажајно, надмислено...

По Канту чак и суд: "Бог постоји, јесте" као и сваки други суд изван оквира нашег могућег искуства, нема "реалне" предикате, потврду спољашњег опажаја...

Међутим, многи су управо на одбацивању "реалних" предиката свих модуса и атрибута  (који се темеље на спољашњим опажајима наших чула), утемељивали Божије (над предикативно, над атрибутивно), супстанцијално постојање, јестаство (по себи за себе).

За Спинозу је, по принципу omnis determinatio est negatio (свако одређење нека негација, ограничење) и зато је одређење Бога могуће само атрибутивно, модусно, иначе је то антропоморфизам, а не супстанцијална  (са свих логичко-онтолошких страна) апсолутна афирмативност, Божија са свих логичко-онолошких страна бесконачна бесконачност нужног јестаства, постојања.

У апофатичком богословљу Дионисија Аеропагита за Бога се само може рећи да (надсазнајно, надбивствено апсолутно) јесте...

Бог је (над опажајно, над мислено, над сазнајно, над бивствено...) над атрибутивно јестаство и његова суштина се не може докучити никаквом предикативношћу појединачног опажаја, посебног, општег појма нити целовите идеје...

 

СУПСТАНЦИЈА И ПРЕДИКАТИ

 

Анселмо Кентерберијски у свом онтолошком доказу (кога прихвата и Декарт) тврди да већ из постојања савршеног појма Бога у нашем уму, нашој свести, мишљењу, следи нужно да Бог постоји, јесте...

Кант узима да критикује управо тај Анселмов онтолошки доказ, као  да је то  првостепени (најбољи, најсавршенији) онтолошки доказ Божијег постојања, иако постоје многи бољи докази најнужнијег супстанцијалног постојања: Једног–Бића код Парменида, све-једног–једног свега Логоса ватре код Хераклита, духовног Νοϋς-а код Анаксагоре, а поготову квалитативног безмерја највише Идеје добра (идеје свих идеја) код Платона или савршене сврхе свих сврха, вечне форме свих форми, Божијег савршеног духовног бића код Аристотела, као покретача сваке сврхе, сваке форме од њене могућности ка њеној стварности ... или у новијој филозофији једне са свих страна бесконачне бесконачности  супстанције–Бога код Спинозе... према којима Анселмов или Декартов онтолошки доказ скоро да и нису докази!

Поготово је недопустиво да притом уопште не дефинише шта је за њега постојање, јестаство у првостепеном смислу, што суштински остаје, стаје, стоји, супстанцијално постоји?!

Онтолошки докази тих филозофа не почивају на замишљању било које (одређене) ствари, или појма – која може да постоји, или не постоји, по садржајима нашег, или нечијег опажања или мишљења (без обзира да ли чула зависе од разума, или разум од чула) – него сви јасно разликују оно најнужније логички-онтолошки супстанцијално, по себи постојање (које не може да не постоји) и свако друго: модусно, односно, релационо, позиционо постојање по другом, према другом (разума који зависи од опажања или опажаја који зависи од разума) које може да не постоји...

Аристотел јасно разликују најнужнију вечну духовну стварност, Божије истинито мишљење о самом мишљењу, као вечну сврху свих сврха, најсавршенији облик свих облика, који је покретач сваке сврхе, сваког облика од њене могућности као њеној стварности, од само могућности материје, или Спиноза, бесконачну бесконачност Бога–супстанције, од његових бесконачних суштина (атрибута) или коначних стања (модуса).

Само супстанцијално постојање (које не може да не постоји) може утемељити постојање које може да не постоји, а никако, као у Кантовом примеру са талирима, да се унапред тражи нешто немогуће: да се супстанцијално постојање (које не може да не постоји) потврђује појединачним опажајима чула, или посебним, општим појмовима, судовима разума, изведених из њих (који могу да не постоје)!

Заправо, целокупно Кантово трансцендентално становиште је од почетка противуречно.

Са једне стране за потврду постојања било које ствари, бића или реалитета једног појма тражи поред појма и опажаје чула, и за основну тврдњу своје филозофије узима да је све наше сазнање, мишљење празно без опажаја чула, па чак и у јединству са опажајима чула само појавно.

А са друге, наше несумњиво постојање потврђује већ из празног: " Ја мислим (без садржаја опажања) (пошто је, свакако, свестан да у нашим опажајима, који се сваки час мењају, нема ничега у шта се не може сумњати)!?

Међутим, већ је речено да наше несумњиво постојање није утемељено у ономе "Ја мислим,  већ у самоочигледној властитости, која пре сваког позиционог (релационог, односног) сазнајно-логичког (појма, суда, закључка) по: квалитету, квантитету или модалитету изведеног из опажаја, не само надопажајно, него и надсазнајно, надмислено и насуштаствено постоји!

И као што су, пре било каквог: појединачног, посебног или општег опажаја или појма свако сазнајно-логичко је и да у појму, суду, закључку претпоставља неку старију целину, неко (метафизичко) синтетичко је-да-н, а свако један једну наопажајну, надмислену самоочигледну исту властитост (из које се тек зна не само за свако један и било које друго јестаство, постојање него и за наше физичко и духовно спољашње и унутрашње самоочигледно јестаство, постојање нас самих), тако исто једно синтетички најстарије један, пре пре сваког (релационог, односног) сазнајно-логичког квалитета, квантитета, модалитета, једна Божија надопажајна, надмислена (надсазнајна насуштаствена) вечно иста властитост, тек утемељује јестаство спољашњег и унутрашњег света.

Како ће се из створеног нечег (односа само једне било које, какве  појединачне, посебне или опште ствари према било којој другој појединачној, општој или посебној ствари) потврдити не само створено све (целина ствари), него оно  пре (међузависног мишљења-бића) створеног свега, надбивствено стварајуће неизмерно више него створено све?!

Већ је Платон савршено свестан да појединачни опажаји чула или посебни, општи појмови, судови разума траже за своје постојање, опажање и сазнање закључке ума (целовите идеје), и да душа много пре мора знати умом све, да би присећањем те целине опажала чулима сенке било шта појединачно, или знала разумом посебне, опште копије.

 Он много пре, сасвим обрнуто од Канта тврди да много пре појединачни нестални опажаји чула (чулни квалитети као сенке бића), или њихове суштине кроз посебне, опште појмове судове разума (као копије бића) траже за своје постојање, опажање, поимање, разумевање... старије биће по себи, целовите идеје, а све идеје за постојање и сазнање своје вечне суштине надсуштаствену, надсазнајну идеју свих идеја, највишу идеју добра, него обратно... надсазнајна, надсуштаствена највиша идеја добра све друге идеје, или било која вечна (целовита) идеја своје копије, делимичне обрисе у посебним, општим појмовима, судовима разума или несталне сенке у појединачним опажајима чула... као што касније тврде каснији енглески емпиричари:  Лок, Хјум, Мил...

Не може се све (целовита идеја) потврђивати односом са нечим; само својом сенком у опажају, или  копијом (обрисом, одразом, огледалом) у појму... Целина тела држи сваки појединачни орган, целина душе  целину тела, и целина духа сваку посебну душу...

За релативан квалитет, релацију или модалитет по односу једне ствари према другој ствари (које могу да не постоје), мора постојати апсолутни квалитет, релација и модалитет  (вечних идеја по себи), који не могу да не постоје...

Иза сенке (саме) ствари, бића у појединачним опажајима чула, или њених посебних, општих копија у појмовима разума (која могу и да не постоје), стоје по целини ума, "саме ствари, вечна биће натчулних идеја (које не могу да не постоје).

А у основи сазнања и нужног постојања вечних суштина свих натчулних идеја, најнужнија надсазнајна, надсуштаствена идеја свих идеја, највиша идеја добра,  као Бог за идеје, која утемељује све вечне идеје,  као што све вечне идеје утемељују своје  копије.

Аристотел, такође, тврди да је Божије мишљења о самом мишљењу, као најнужнија духовна стварност  (која не може да не постоји) наспрам само могућности материје, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха вечног живота по себи, непокретни покретач сваког обличја, сврхе, кретања, постојања коначног живота, природног бића (које може да не постоји) од његове могућности ка ка његовој стварности...

Тачније, да био могућ било какав физички, чулни облик, сврховито кретање природног живота, смртног бића које се рађа и умире, мора постојати духовни бесмртни облик свих облика, сврха свих сврха, Божијег мишљења о самом мишљењу, истоветна са савршеном делатношћу, делом Божијег вечног живота по себи, најстварнијег, најнужнијег духовног бића.

За могућност било којег, каквог релативног људског мишљења, делимичног сазнања  које може и да не постоји, нужно  је вечно духовно постојање, Божије самомишљење, самосазнање апсолутне истине, које не може да не постоји.

У суштини, да би по могућности материје могла да постоји било која, каква појединачнa, посебнa делимична стварност, сврха, обличје (која може да не постоји), мора постојати вечна духовна стварност, Божије савршено обличје, као сврха свих сврха (која не може да не постоји).

Сваки просторно-временско материјални несавршени коначни живот могуће стварности, тражи  савршени живот по себи, по најнужнијој вечној духовној стварности.

Спиноза у великој мери понавља Парменидов, Аристотелов... доказ нужног постојања Једног–Бића; супстанцијалног постојања Бога (пре сваког другог атрибутивног, модусног постојања).

Не само да Божија суштина нужно садржи постојање, него је то  са свих страна бесконачно најнужније постојање сама суштина Бога– супстанције са бесконачно бесконачних атрибута!

Пре било чега коначног, што може да не постоји, је са свих страна бесконачна бесконачност Бога, који не може да не постоји, већ у самој себи узрокује, утемељује истовремено своју суштину и своје постојање.

Божију са свих страна бесконачну бесконачност која не може да не постоји не дотиче "да ли су златни талири замишљени или стварни, ни било која ствар, или идеја савршеног–несавршеног која може да постоји и не постоји.

За Талеса је супстанцијално постојање (свеподлежућа супстанцијалност) Вода, за Анаксимена Ваздух, за Емпедокла Ватра, Вода, Земља, Ваздух и Љубав и Мржња, за Анаксимандра Бесконачно, за Парменида Једно–Биће, за Демокрита и Леукипа Атоми и празан простор, за Анаксагору Νοϋς (разум, ум, дух) и бесконачно мноштво семена, за Питагору Бројеви и њихове Хармоније... За Платона Идеја, за Аристотела Бог...

 

ЛОГИЧКА И ОНТОЛОШКА НУЖНОСТ

 

Критикујући онтолошки доказ, Шелинг каже да се од "појма онога што јест" може, додуше, доћи до појма нужно егзистирајућег бића, али не и до појма Бога,“ јер се  Бог и "нужно егзистирајуће биће" не могу изједначити.

Међутим,  он уопште не каже шта је сама нужност за њега у првостепеном смислу (логички или онтолошки)!?

Ако је посматра сазнајно-логички: како утемељује ту сазнајно-логичку нужност општих и нужних: појмова, судова, закључака мишљења?

А ако пре сазнајно-логичке нужности претпоставља онтолошку нужност, како утемељује ту почетну предсазнајну (предлогичку): онтолошку нужност (бивствовања), теолошку (Бога), филозофску (апсолутног духа, идеје) или уметничку (стварајуће слободе), која води на крају најнужнијем нужном бићу Бога, које не може да не постоји?

За Парменида је, на пример, нужно само Једно–биће...

За Хераклита микро-макрокосмичко све-једно–једно-све држи,  повезује најнужнији логос вечне ватре.

За Платона, све појединачне опажаје и посебне, опште појмова разума, сазнајно и онтолошки утемељује целовита идеје ума, а све вечне идеје најнужнија (надсазнајна, надсуштаствена) идеја свих идеја, највиша идеја добра.

За Аристотела, сваки могући коначни природни живот бића у рађању–умирању, настајању, нестајању–настајању, утемељује Божији најнужнији вечни духовни живот по себи савршеног мишљења о самом мишљењу.

Иако је Аристотел одредио Бога као највише мишљење о самом мишљењу, Бог за њега никако није само мишљење, нити је Божије самосазнање, самомишљење исто што највише људско највише сазнање, мишљење, као код Хегела касније, где су у апсолутној идеји, као свеобухватној филозофији све филозофије, знању свег знања, мишљењу свег мишљења на крају обједињене не само све филозофије, него чак изједначено сазнајно-логичко и онтолошко: онај што сазнаје, мисли, оно што се сазнаје, мисли и само сазнање, мишљење...

Аристотел никако не изводи из појма Бога његово постојање (егзистенцију), него свако могуће, стварно, нужно сазнање или постојање (могућност било којег, каквог облика, сврхе, кретања) природног живота, материјалног бића из најнужнијег облика свих облика, сврхе свих сврха, покретача свих кретања, вечног духовног живота по себи,  најстварнијег Божијег бића!

Очигледно да Аристотел ни Спиноза касније, не утемељују Бога нужним постојањем, него сваку логичку, или онтолошку могућост, стварност, нужност (атрибута и модуса), најнужнијим Богом!

По Спинози, Божије мишљење је само један од бесконачних Божијих атрибута Бога–супстанција (са бесконачно бесконачних атрибута) за кога се не може ни замислити да не постоји...

Кант, нпр. категорије модалитета: могућности, стварности и нужности (као уосталом, и било којих друге категорије: квалитета, квантитета и релације), утемељује трансцендентално, само као празне априорне логичке форме и зтато тврди да су „услови могућности искуства уопште [априорни опажаји простора и времена, као чисте чулне форме спољашњег и унутрашњег] су у исто време и услови могућности предмета искуства.“

За Хегела су: могућност, стварност, нужност сваког бића и самог бивствовања задати по дијалектичкој нужности субјективно-објективног појма по себи и за себе: у Божијем апсолутно истинитом самосазнању, самомишљењу...

Зато у приказу Аристотела у својој Историји филозофије каже: „Он не тврди да је једино мишљење истина, да је све мисао; већ он тврди да је мишљење оно што је прво, најснажније, најдостојније поштовања, ми међутим кажемо да мисао као оно што се понаша, према самом себи  ј е  с  т  е,  да је истина.“

То јест, Хегел просторно-временско-материјалну другобивствену природу, историју схвата из логичке нужности апсолутног појма, идеје, све модусе, атрибуте природе, историје кроз јединог супстанцијалног духа по себи и за себе,  Божијег апсолутно самосазнања, самомишљење, а Аристотел и сазнајно-логичку и природну или историјску могућност, стварност, нужност сваког живота или бића утемељује кроз онтолошку нужност прве супстанције, савршеног духовног живота по себи, Божијег најнужнијег вечног бића.

У теологији, Божије јестаство није дато из условљеног мишљења–бића, већ је надмислено и надбивствено...

И онтолошка нужност (било којег, каквог могућег, стварног) бића или самог бивствовања, као и сазнајно логичка (било којег, каквог појма, суда, закључка мишљења), тражи надбивствену, надсазнајну најнужнију Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу.

 

О ОНТОЛОШКОМ ДОКАЗУ

 

Свети Анселмо каже: ако је Бог, као најсавршеније, најузвишеније биће (од кога се не може замислити ништа узвишеније, савршеније) присутан као представа, појам, идеја у нашем: мишљењу, уму, осећању, души, духу – такво биће нужно постоји!

Декарт, касније, усавршава тај доказ: несавршено, коначно биће (човека) не може по себи (из себе) имати идеју најсавршенијег, најузвишенијег, бесконачног бића Бога. 

Како ће несавршено, коначно биће измислити најсавршеније, најузвишеније бесконачно биће?

Идеју најсавршенијег, најузвишенијег, бесконачног бића (Бога) несавршено, коначно биће може добити само од најсавршенијег, најузвишенијег бесконачног бића!

Према томе, већ из постојања идеје најсавршенијег, најузвишенијег бесконачног бића Бога у нашем уму, души, духу, следи нужно да такво биће постоји!

Оба доказа претпостављају појмове: савршеног, бесконачног, постојања... без суштинског утемељења.

У Светом писму, савршено, по највишој сврси с врха, свршеног у коначном настајању, завршном постајању, свему створеном постојању не само да није суштина, него чак ни атрибут Бога, него само створених ствари, бића.

Тако је човек, као круна стварања, најсавршеније створено биће на земљи.

Међутим, већ је у књизи Постања је старије добро пре завршеног постајања, постојања мера сваког спољашњег и унутрашњег створеног савршенства из Божијег безмерја!

“И видје Бог да је добро...“  

И код Платона, касније, највиша идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за све друге идеје, тек утемељује идеалну суштину, савршенство свих вечних идеја.

Било шта савршено, узвишено (најсавршеније, најузвишеније), свеједно да ли у чулној или натчулној стварности (вечне идеје), за своје схватање и постојање тражи (надбивственог, надсазнајног) Бога, или (надбивствену, надсазнајну) идеју добра.

Бог кроз највише добро утемељују најсавршеније и најузвишеније, а не најсавршеније и најузвишеније Бога и највише добро!

Без Бога или највише идеје добра не само да не могу постојати или се: опажати, сазнавати чулне или разумске ствари, него ни постојати ни сазнавати вечне идеје, а никако обрнуто (као у Анселмовом или Декартовом доказивању), где се из најсавршеније, најузвишеније: представе, појма, идеје Бога у нашем уму, души, духу, закључује о његовом нужном постојању...

Не само да се Божије вечно постојање не доказује опажајима или мислима (који могу да не постоје), него без апсолутне воље и стварајуће слободе (надопажајног, надмисленог, надсазнајног, надбивственог) Бога ни опажајност опажаја, ни смисленост мисли, ни сазнатљивост сазнања, ни постојаност постојања, ни бивственост бивствовања  – немају утемељење!

Аристотел савршено сагледава из Божијег духовног живота по себи, вечног мишљења о самом мишљењу, као савршене форме свих форми, сврхе свих сврха, наспрам само могућности материје да сваку могућу могућност (материје) и форме коначног, природног бића које се рађа и умире утемељује најнужнија стварност вечног живота по себи, Божијег духовног бића.

Вечно мишљења о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и оно што се мисли као савршена сврхе свих сврха, форма свих форми покреће сваки облик, сврху коначног, природног живота, бића од његове могућности ка његовој стварности. 

 

О КАНТОВОЈ  КРИТИЦИ ОНТОЛОШКОГ ДОКАЗА 

 

Кант тврди да се из представе, појма, идеје "савршеног" бића у нашем уму, души, духу не може никако закључити да такво биће нужно и постоји...

Чувен је његов пример "да сто замишљених и стварних талира нису исто".

То што човек може замислити сто талира, не значи да их стварно има". И да појам свој реалитет потврђује тек садржајима опажања.

Ако уз појам "савршеног бића" нема опажаја тог савршеног бића, додатак „савршено“ уз биће, по њему, ништа суштински не додаје његовом стварном постојању...

На први поглед изгледа да је његово доказивање беспрекорно, а заправо је његов критицизам недоследан, јер његови првостепени појмови реалитета  и постојања, немају суштинско утемељење.

Са једне стране, Кант реалитет било које ствари потврђује из спољашњих опажаја (из којих разликује “стварне од замишљених талира“) и "све наше унутрашње искуство условљава спољашњим искуством", а са друге, сав његов критицизам, потпуно некритички, реалитет нас самих (самоизвесност нашег постојања) потврђује већ из мишљења (не тражи потврду опажаја)!

[...] У синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање“.

Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Превод Николе Поповића,  Напомена, стр 116.

Иако никакви ближи и даљи предикати, атрибути нашег бића не исцрпљују нашу суштину, нити било какво сазнајно-логичко појмовно-опажајно пojaвнo јединство не захвата, обухвата исказивањем тај надопажајни реалитет, и поред тога, свака ствар или појам за потврду своје истинитости или свог реалитета нужно тражи и опажај, Кант наше несумњиво постојање опет потврђује већ из празног "Ја мислим", без потврде (спољашњег или унутрашњег) опажаја!

Са друге стране, за потврду Божијег постојања (пре било створене ствари, бића, свега духовног и физичког света) тражи, као за било коју другу ствар или појам, ни мање ни више него потврду спољашњег опажаја!

Како ће  надмисленог, надбивственог стварајућег Бога (који ex nihilo ствара све мишљење и све биће), потврђивати било које, каквo опажање (које зависи од мишљења) или мишљење (које зависи од опажања) створеног бића, било које, какво мишљење које зависи од бивствовања или бивствовање које зависи од мишљења!?

Вечни, стварајући Бог "који јесте" не може, свакако, бити неки део чулне стварности (створеног бића) које захвата наше конкретно опажање...

Види се дрво, кућа, камен.. осећа тежина, температура, глад, жеђ... а не опажа само "постоји", "јесте".

Такође, очи  не чују, уши не виде,него као и сва остала чула опажају само један део стварности...

С којим ћемо "чулом" опажати чак то створено "све"; целину спољашњег  и унутрашњег (света или свести)? А камоли стварајућег Бога пре све творевине (који ex nihilo ствара све мишљење и све биће).

Како ће стварајућег Бога потврђивати било које, каквo опажање или мишљење створеног бића (мишљење које зависи од мишљења или мишљење које зависи од опажања)!?

Било какво "све" спољашњег или унутрашњег (света или свести) може се опажати само неким хипотетичким сведимензионалним чулом (које би сажимало, обухватало у себи сва чула) или са унутрашњим видом знања целовито  сагледавало све са свих страна са неким најстаријим умним јединством.

Ми чак имамо проблем да сагледамо видљиву целину доступну могућим опажајима чула (појачану разноврсним инструментима), а камоли невидљиво "све" (спољашњег света) или невидљиво "све" (унутрашњег света) нас самих!

 

ПАРМЕНИД, ДЕКАРТ, ХАЈДЕГЕР

 

Много пре Декарта, који тврди да само мишљење потвруђује  наше несумњво постојање,  Парменид из мишљења потврђује једино стварно (нужно) постојање Једног–бивствовања. 

Ипак, из његове тврдње да се не може мислити (говорити, исказивати) о ништа, небићу, него само о нечему и бићу, никако мишљење потврђује  нужно постојање једног–бивствовања.  

Иако се наше мисли не могу мислити о ничем, него одвојити од "нечем", без обзира да ли су оне изједначине са тим  "нечим" или нису, никако не следи да то нешто (наспрам ништа) о чему с мисли морају бити нешто, а не ништа! 

На пример, из чињенице да се наше мисли не могу одвојити од онога који мисли ни од оног што се мисли, Буда сасвим супротно закључује: да су и све наше мисли и онај који мисли и оно о чему мисли због те међузависности привидне, ништавне, ништа!

Парменид прво каже да се не може сазнавати, мислити, говорити о ништа, небивствовању, него само о бивствовању, а након тога да је свака мисао, сазнање промене, кретања, настајања, нестајања (као и говор у мноштву, разликама, супротностима, двојству) привидна (само мнење).

Ако код једног са свих страна истог бивствовања нема настајања, нестајања, кретања, промене, разлике, мноштва  – а све је наше сазнање, мишљење, говорење  управо дато у том двојству, ту би се много пре требало тврдити да се  једно са свих страна истином исто бивствовање не може потврђивати: мишљењем, сазнањем, говором (јер се они нужно испољавају у супротностима, промени, кретању, мноштву, који су само мњење ) већ да је то једно–бивствовање не само надопажајно него и надмислено, надсазнајно, и надизрециво!

Много година касније Хусерл као нешто "ново" тврди да су све наше мисли (осећаји, одлуке, речи) нужно везане уз “нешто“ (иако је то становиште постојало још код Парменида), а у потпуности утемељено код Канта, који тврди да је све наше сазнање, мишљење разума, ума зависно од наших чула, усмерено увек ка садржајима опажања без  чулности само празна форма, недовољна за сазњање ... да без тога није ништа...

Па чак и Када Кант тврди да су све наше мисли, појмови нужно везани уз нешто (садржаје опажања), као и то нешто за наше мисли (празне сазнајне форме чула, разума, ума) такве мисли, мисли, појмови, по њему, не могу никако потврђивати апсолутну истину, сазнавати суштину нас самих ни суштину самог бивствовања, ни суштину било које, какве ствари, бића, него само појаву...

На крају Хајдегер, са својом егзистенцијалном феноменологијом (херменеутиком, аналитиком) изједначује времениту појаву и суштину, па из највластитије смрти коначног тубивствовања разоткрива истину бивствовања... 

По начелу, коме је једино могућа свебивствена коначност  и временито тубивствовање из најизвесније и највластитије смрти  и слободног ништа логично, њему је све логично (свако биће и само бивствовање), а коме једино могућа свебивствена коначност временито тубивствовање из највластитије смрт, надбивственог слободног ништа није логично – њему на крају ништа није логично!

Не само да се мисли не могу одвојити од онога који мисли и онога што се мисли, него се из егзистенцијалне онтологије највластитије смрти и човековог слободног ништа и супстанцијалног зашто, смисла његовог коначног, временитог тубивствовања, разоткрива сваки ред, поредак, смисао оног шта је (како је, колико је, и у ком односу је) сваког бића и самог бивствовања...

 

АКО ДЕКАРТ ВЕЋ ТВРДИ ИМА ДВЕ СУПСТАНЦИЈЕ, ОН НЕ МОЖЕ  НИКАКО СВЕ ПОСТОЈАЊЕ ПОТВРЂИВАТИ МИШЉЕЊЕМ

  

Ако за Декарта супстанцијално није само мишљење, већ и постојање сасвим друге врсте (просторност, распростртост), несводивe на мишљење, он не може никако једном супстанцијом (мишљењем) доказивати постојање друге супстанције (просторности, распростртости)!

Чим постоје две потпуно различите супстанције, мислећа (res cogitans) и распрострта (res extensa), он не може (све) постојање изједначити са мишљењем зато његово доказивање од почетка нема утемељење...

Да „самоизвесно“ мишљења може потврдити све могуће постојање, не би се поред супстанције мишљења уводила, постојала друга супстанција протежности и његово доказивање из "самоивесност мишљења“ темељило на томе “да нас  добри творац не вара.“

Већ је показано да прости чин мишљења  (у коме се мисли не могу одвојити од чулних садржаја у које се и те како може сумњати), без суштинских мисли, суштине самог мишљења, не може суштински потврдити ни наше духовно ни физичко постојање, а поготову супстанцијално мишљења, изједначити са супстанцијом мишљења или чак потврђивати друга супстанција, распростртост, суштински различита од мишљења, несводива на мишљење...

Да  је мишљење исто што и (све) постојање, Декарт не би ни имао потребу да из простог чина мишљења потврђује постојање, мишљење разликује од постојања, јер би тада супстанцијално мишљење (као код Хегела) било не само наше првостепено постојање него апсолутно по себи и за себе са сваке стране, краја оно једино (првобивствено) Божије најнужније постојање...

 

ДЕКАРТ И ХЕГЕЛ

 

По Хегелу, мишљење код Декарта још увек није утемељено по себи и за себе, јер мишљење и постојање, биће остају раздвојени...

Прости чин мишљења, по њему, не потврђује ни наше, ни било које постојање, него само супстанцијална мисао по себи и за себе, која сазнајући себе од почетка до краја, истину апсолутне идеје, потврђује прво вечно духовно (првобивствено) Божије постојање па онда и свако друго просторно-временско-материјално природно или историјско (другобивствено) постојање...

Ако већ Декарт свог онтолошког доказа (из присуства у нама најсавршеније идеје Бога) закључује: „[..] „очито разумијевам да је више стварности у бесконачној него у коначној супстанцији, па је стога у мени некако првотнија представа (perceptio) о бесконачном него о коначном, то јест, о Богу него о мени самом" (Декартова трећа медитација), зашто онда  његов cogito, ergo, sum, не иде обрнутим редом и оно што  доказује у “малом“ (нашем) cogitu, доказује у “великом“ (Божијем) cogitu;  па тек онда оно из “великог“  cogitа у “малом“ cogitu?

Хегел из  “малог“ cogitа,“ и почетне чињенице присуства нашег простог чина мишљења закључује да пре такве недовољно по себи и за себе утемељене мисли постоји Божија мисао, мишљење, па из таквог “великог“ cogitа, Божијег по себи и за себе апсолутног мишљења, прво потврђује најнужније Божије постојање, па онда и постојање нас самих и свега осталог!

Тек из тек првобивственог Божијег мислим, дакле постојим, апсолутног по себи и за себе истинитог самосазнања, самомишљења следи Божије савршено духовно вечно постојање, далеко извесније, свакако, од нашег мислим, дакле, постојим,  па он да и по нашој коначној мисли, наше коначно постојање.

Зато из „великог“ cogita,  Божијег мислим, апсолутног самосазнања, самомишљења (вечне истине јединог стварног мишљења) потврђује вечно јесте,  Божије апсолутно духовно постојање па онда и сваки “мали“ cogitо наше или било које, какво друго могуће стварно, нужно природно, историјско постојање!

Под утицајем Аристотела и Спинозе, он Декартов „мали“ cogito и слабо утемељен онтолошки доказ преводи у једини по њему на исправан начин интерпретиран „велики“ cogito и суштински утемељен онтолошки доказ...

Код великог cogitа се из једне натчулне мисли, Божијег апсолутно мислим, знам апсолутну истину, апсолутно вечно, духовно постојим, јесам, закључује о аполутном, вечном постојању Бога 

Почетна верзија таквог cogita, где се из једне апсолутне мисли о једном–бивствовању закључује о његовом  нужном постојању постоји већ код Парменида, али се она у потпуности развија  тек код Аристотела (одакле је Хегел и преузима), где се апсолутне истине Божијег натчулног мишљења о  самом мишљењу потврђује вечност његовог савршеног духовног постојања... 

Аристотел закључује да једино Божија мисао о самој мисли, мишљење по себи и за себе које зна апсолутну истину, потврђује вечно Божије духовно постојање. И да свака људска мисао, истина и све просторно-временско-материјално природно постојање које се рађа и умире претпоставља ту Божију мисао која зна апсолутну  истину, и његово Божије савршено, вечно духовно постојање.

Само зато што постоји апсолутна форма–садржина Божије мисли о самој мисли која зна апсолутну истину, вечна сврха изједначена са вечним делом савршеног духовног живота по себи,  Божији “велики“ cogito, апсолутна субјективност, може да постоји и било које, какво наше Ја, било каква субјективност (“мали“ cogito) извесно, самосизвесно постојање нас самих, или природно постојање било чега што настаје и нестаје, рађа се и умире, било која, каква  објективност...

И једно такво доказивање индиректно је присутно још код Парменида, Хераклита, Анаксагоре, касније Спинозе, Шелинга, Хегела...

Међутим, за неке теологе и филозофе, насупрот Аристотелу, Хегелу, критеријум истините мисли, мишљења не може никако бити дат из некаквог "апсолутног" мишљења, појма, "по себи и за себе" који сазнаје, зна апсолутну истину, него  се чак и истинити појмови, судови, закључци морају потврђивати са нечим различитим од мишљења...

И као што Кантово трансцендентално Ја мислим претпоставља надсазнајну, надмислену вољу и једну Ја=Ја исту властитост, тако и Божије апсолутно мишљење претпоставља Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу и Божију апсолутну, вечно исту властитост...

Пре сваке настајуће, нестајуће појаве или суштине неке ствари, бића, или на крају суштине свих суштина у највишем појму појму, Хегел за то своје апсолутно мишљење о самом мишљењу, своју дијалектичку логику као „вечну суштину Бога“ што једино заувек остаје, стаје, стоји, постоји, мора претпоставити апсолутну синтетичност – надмисленог, надсазнајног Бога.

Чак и Декарт, као претеча рационализма, који све утемељује из самоизвесности мишљења опет каже: „Нема у мени ниједне друге ствари која би била савршена или велика а да не бих могао замислити да може бити још савршенија и још већа...Једина је воља она – или слобода избора – коју у себи откриван толиком да идеју ни једне друге не могу замислити већом; стога ја по њој разумијевам да сам становита слика и прилика Божија".(Декарт , четврта медитација) “

Самоочигледна воља и једна слободна властитост није само најстарија синтетичка основа нашег одлучивања, деловања, него и опажајности чула, разумности разума, умности ума, нашег сазнања, мишљења...

И мада Декартово „мислим дакле постојим, јесам,“ више више ставља нагласак на мишљење, него на Ја, његова логичко-математичко аналитичке метода критичког преиспитивања сазнања која покушава да на јасним и разговетним идејама утемељи све наше сазнање, сву модерну науку, филозофију, индиректно припрема Кантов критицизам чисте субјективности у основи сваке могуће објективности...

То јест, ако се Декартово" мислим, дакле, постојим, јесам",  схвати тако, као да ставља нагласак да човек стварно постоји, јесте тек ако суштински преиспитује себе и свет око себе, критички, самокритички мисли и да мора да мисли он сам (сваки човек, појединац за себе), а не неко други уместо њега, да јаком свешћу и самосвешћу сам појединац суштинским мишљењем схвати (своје) постојање, праву сврху, смисао живота и у складу са таквим мишљењем говори, одлучује, дела и живи, да му критеријум највише извесности, вредности није само нешто споља, наметнуто, у чијем преиспитивању није претходно учествовало његово критичко мишљење, он сам него да тај критеријум истине управо следи из (његовог) критичког, самокритичког мишљења с којим одговорно тражи, преиспитује највишу сврху, вредност свог постојања с којом говори, дела, живи, тек сведочи да постоји, јесте, онда је тај ego cogito један исправан став.

 

СПИНОЗА

 

По Спинози, Бог (једна једина супстанција) са бесконачно бесконачних атрибута и унутар сваког атрибута бесконачно коначних модуса сe не може ни замислити да не постоји, већ је његова вечна суштина једна са његовим вечним постојањем...

Божија бесконачна бесконачност је  утемељена у апсолутној једности и зато се не може ни са једне  стране ограничити (нема другости која би је ограничила); свака  разлика у једном Богу (спустанцији) је само атрибутивна или модусна.

Други "Бог",  друга "супстанција", негира божанственост, негира супстанцијалност.

Зато на почетку своје Етике прво дефинише бесконачну бесконачност једног Бога (супстанције) са бесконачно бесконачних суштина и бесконачност атрибута (сваке Божије суштине, атрибута) са бесконачно коначних модуса...

Бог или бесконачно бесконачна супстанција " по себи јесте и саму себе схвата".  "Атрибути...оно што разум опажа на супстанцији као да представља њену суштину".  "Модуси су... стања супстанције".

Међутим, иако Бог (сведимензионална бесконачност супстанције) има бесконачно бесконачних атрибута, ми, са коначним модусима нашег разума и нашег тела, знамо само за два: бесконачно мишљење и бесконачно простирање...

 

ТЕШКОЋЕ СПИНОЗИНЕ МЕТАФИЗИКЕ

 

Спинозино учење већ од тих почетних дефиниција има нерешиве тешкоће...

Ако је за наш разум само модус бесконачног атрибута Божијег мишљења а тело само модус бесконачног атрибута Божијег простирања, како ће ти модуси сазнавати или опажати бесконачне суштине Божијег мишљења или  простирања, а поготову бесконачно других бесконачних суштина, који су не само  различити од нашег разума или нашег тела него и једни од других!?

Чак и да те атрибуте супстанције опажа бесконачни Божији разум (бесконачно мишљење) суштински проблем и даље остаје: Како ће један атрибут, у овом случају бесконачно мишљење, које је само једна вечна суштина са свих страна бесконачне супстанције, знати или опажати све остале  – суштински различите од њега и међу собом – бесконачне вечне суштине, друге атрибуте бесконачно бесконачне супстанције!?

Заправо почетно питање је: да ли атрибути "као  оно што разум уочава на супстанцији" постоје у супстанцији по себи, независно од разума, или ти атрибути, као вечне суштине супстанције, постоје само тиме што их опажа, уочава наш разум?

У оба случаја тешкоћа је нерешива.

Ако атрибути постоје тако што их разум уочава, они нису атрибути супстанције, него модуси, па ће тако, парадоксално, наш разум, који је само коначни модус једног бесконачног атрибута Божијег мишљења, условљавати, одређивати својим опажањем суштине супстанације ни мање ни више него све бесконачне суштине супстанције!

Ако пак, атрибути постоје независно од разума не само да та бесконачност атрибута и међусобна несводивост свих вечних суштина не може бити доступна нашем коначном разуму, него чак ни самом том (једном) Божијем бесконачном атрибуту мишљења, једној бесконачној суштини, већ само бесконачно бесконачном надсушстаственом, надмисленом Богу–супстанцији... 

Поред тога, ако уместо нашег коначног разума, који је само један модус бесконачног Божијег мишљења, све те вечне суштине супстанције опажа бесконачни Божији разум, мора се разјаснити веза између бесконачног Божијег разума и бесконачног атрибута мишљења...

У сваком случају, чак и да се могу изједначити бесконачни Божији разум и бесконачно Божије  мишљење као атрибут, то још увек није  бесконачно бесконачна супстанција, у којој постоји још бесконачно бесконачних других атрибута, где су све те бесконачне суштине тек изједначене са Божијим бесконачним постојањем...

А и сама бесконачост атрибута је под великом знаком питања...

Ако сваки атрибут (као вечна суштина супстанције, без обзира да ли је опажа људски или Божији разум) није нека друга суштина, тачније, бесконачно других суштина, већ је, по правилу: omnis determinatio est negatio (свако одређење ограничење) у односу „сведимензионалну са свих страна бесконачну бесконачност супстанције, само “једнодимензионална бесконачност" са безброј других логичко-онтолошких вечних својстава, страна свих осталих атрибута, вечних суштина супстанције ограничен (коначан), а само са једног вечног својства бесконачан, да ли се онда уопште има право говорити да је бесконачан?

Затим следи још једна тешкоћа:  ако те разлике на супстанцији (несводиве вечне суштине) долазе од бесконачног Божијег разума или све бесконачне атрибуте одређује бесконачно Божије мишљење, не само са атрибути више нису несводиве бесконачне суштине супстанције јер их све одређује мишљење (сви зависе од мишљења) него тада бесконачно мишљење мора бити супстанција  ("оно што по себи јесте и што само себе схвата"), одређивати, утемељивати све вечне суштине и Хегел га управо тако касније и схвата...  

Међутим, из почетних Спинозиних дефиниција то никако није могуће.

Ако се атрибут мишљења не може свести на неке друге атрибуте, ни други атрибути на мишљење, извести из мишљења, него су суштински другачији од мишљења и међу собом, не само да се никакво бесконачно мишљење, као ни било који други бесконачни атрибут, вечна суштина не може изједначити са бесконачном бесконачношћу Бога (супстанције), бити супстанцијално, него да супстанција (Бог) много пре треба да буде надсуштаствена!

А затим следи још један парадокс: Ако бесконачна бесконачност Бога, као свеподлежуће једно прима све могуће бесконачне атрибуте као и све могуће коначне модусе (Богу се не може ништа одрећи),  супстанцијална са свих страна квалитативна (атрибутивна) бесконачна бесконачност Бога укључује и сваку могућу коначност!

И да ли је уопште квантитативна бесконачност (аритметичка, геометријска) простора, броја првостепена "бесконачност" (уопште могућа по себи)?

Или и геометријска (просторна) и аритметичка бесконачност (по броју), траже старију  логичку–метафизичку бесконачност по појму, тачније за све логичко-онтолошке бесконачности најстарију квалитативну бесконачност по себи и за себе, квалитативно безмерје Бога, где је било какав квантитет само неки посебан квалитет, само једна вечна суштина бесконачно бесконачне супстанције?

Заправо, Спиноза бесконачност по себи и за себе и не посматра квантитативно, у првостепеном смислу не приписује ни простору, ни времену ни броју, већ кроз квалитативно безмерје бесконачних арибута и њихових коначних модуса једном бесконачно бесконачном Богу–супстанцији.

Зато је Платонова највиша идеја добра, која утемељује све сазнајно-бивствене вечне суштине идеја не само надсазнајна  и надсуштаствена, него чак и надбивствена...

Као идеја свих идеја, Бог за све вечне квалитете, савршене идеје, она је у свом квалитативном безмерју много пре савршена одређеност, добра, квалитативна коначност него (још увек) недовољно јасно одређена и немогућа по себи квантитативна неограниченост, бесконачност...

Он од почетка, са сваке стране, краја стаје наспрам квантитативне бесконачности, и из савршенства свако савршенства, квалита свих квалитета, идеје свих идеја, квалитативног безмерја највише идеје добра, утемељује савршене квалитете свих вечних идеја...

 

АКО ЈЕ СУПСТАНЦИЈА САМОПОСТОЈЕЋА И САМОСХВАТАЈУЋА, МИШЉЕЊЕ МОРА БИТИ СУПСТАНЦИЈАЛНО

 

„Божија моћ мишљења је једнака његовој стварној моћи делања.“ Барух Д. Еспиноза, Етика, Геца Кон, Београд, 1934,  стр. 120, изведени став  из VII поставке  II књиге.

Ако несводиве логичко-онтолошке предикате, вечне суштине на супстанцији не проналази наш коначни разум него Божији бесконачни разум, тај суштински чин Божијег мишљења не може никако само уочавати, опажати, сазнавати бесконачне суштине супстанције (као што то чини наше коначно  мишљење), него од почетка, са сваке стране, краја, одређивати све вечне суштине супстанције... 

Ако је „Божија моћ мишљења једнака његовој стварној моћи делања,“ оно није само један од атрибута с којим Бог себе схвата, већ као супстанцијални causa sui самоузрок, natura naturans (стварајућа природа) која непрекидно даје, „производи“ и све  бесконачне атрибуте и све коначне модусе те би се онда морала изједначити са самом бесконачном бесконачношћу Бога ...

Једино је са таквим бесконачним разумом–делатним мишљењем, супстанцијална егзистенција Бога изједначена са свим његовим вечним суштинама, бесконачним атрибутима...

Међутим, ако сада Божији бесконачни разум, мишљење даје, производи вечне суштине, све атрибуте супстанције, то делатно Божије мишљење мора бити надсуштаствено и сви други атрибути немогу више бити несводиви, већ бити само модуси Божијег по себи и за себе  супстанцијалног разума, мишљења!

Ако је већ у основној дефиницији супстанција наглашено да она није само самопостојећа, самоделатна него и самосазнајућа, самосхватајућа ("и саму себе схвата"), то значи да је у њеној супстанцијалности већ укључено мишљење и да је мишљење  супстанцијално, а сви атрибути на неки начин само модуси Божијег разума–супстанцијалног (делатног) мишљења, који их непрекидно производи, или: одређује, опажа,  уочава...

Већ се код Аристотела Божије апсолутно духовно самопостојање, самоделање своди на супстанцијално самосазнање, самомишење или касније код Хегела, на вечну логичку истину апсолутног појма о појму, Божије самомишљење...

Такав супстанцијални разум не може бити само бесконачна форма супстанције одвојена од њене бесконачне садржине (као Кантове празне категорије разума неограничене по логичкој могућности) а не може бити ни апсолутна духовна свеформа, првобивствени логичко-онтолошки-садржај пре све све другобивствене просторно-временско-материјална оспољене природе, као у Хегеловом мишљењу мишљења, апсолутном појму појма по себи и за себе дијалектичке логике, као вечне суштине Бога...  

У сваком случају, такав разум чије је мишљење једно са самом ствари, сведимензионалним деловањем, делом не може само сазнавати, уочавати вечне суштине супстанације...

 

НАДСАЗНАЈНИ, НАДСУШТАСТВЕНИ, НАДБИВСТВЕНИ БОГ СЕ НЕ МОЖЕ  ИЗЈЕДНАЧИТИ СА БИЛО КОЈОМ, КАКВОМ СВОЈОМ АТРИБУТИВНОМ САЗНАЈНО-ЛОГИЧКОМ СУШТИНОМ 

 

Спиноза каже да је Божије постојање једно са његовом суштином, али у Богу има бесконачно бесконачних суштина, и ниједна од њих није супстанција, него само једна њена вечна суштина...

То јест, ако једна вечна суштина није друга вечна суштина те се мишљење не може ограничити простирањем ни простирање мишљењем, постојање било које вечне суштине, па чак ни бесконачни збир свих вечних суштина се не може изједначити са супстанцијом (њеном вечном суштином), јер се тако атрибут (који је једна суштина) изједначује са супстанцијом, у којој није не постоји само та једна, него бесконачно других суштине те  супстанција, која, као свеподлежућа за све суштине мора бити надсуштаствено (изнад свих суштина).

И као што  се скупа сви коначни модуси једног бесконачног арибута не могу изједначити са самим бесконачним атрибутом него остају још увек само модуси тог атрибута, тако се ни бесконачни збир вечних атрибутивних суштина Бога–супстанције не може изједначити са Богом–супстанцијом, него је надсуштаствени (надразумски) Бог (бесконачна бесконачност супстанације) неизмерно изнад свих тих разумских  суштина бесконачних атрибута и коначних модуса...

Божије са свих страна надсуштаствено, надразумско безмерје постоји пре сваке атрибутивне или модусне форме–садржине, појединачне, посебне, опште појаве–суштине бесконачног разума, мишљења или простирања; било којег бесконачног атрибута, или његовог његовог модуса...

Очигледно да се Спинозино разликовање атрибута и супстанције не може никако утемељити из сазнања, разума (па чак ни по основи разума као једног Божијег атрибута–бесконачног мишљења).

Никакво мишљење, које само сазнаје бесконачне суштине или коначне модусе било којег бића и самог бивствовања, не може бити са свих страна бесконачна бесконачност супстанције која по себи јесте и саму себе схвата (бити по себи и за себе) већ такво сазнање , мишљење увек зависи он оног надсазнајног, надмисленог који сазнаје или мисли као и од предмета сазнања, мишљења) а поготову не може бити надсуштастве, надбивствено  Божије creatio ex nihilo... 

Платон прихвата само вечне суштине саме по себи, супстанцијалне квалитете савршених идеја, а не и "коначне модусе" (копије идеја у појмовима, судовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела).

Он јасно даје до знања да је вечну суштину и вечно биће и сазнање сваке појединачне супстанције (савршене идеје) може утемељити само  насуштаствена, надсазнајна и  надбивствена идеја свих идеја, највиша идеја добра...

Његове идеје, дакле, нису некакве суштине које увиђа разум (ум) на супстанцији (супстанцијално старијем некоме, нечему) као касније код Спинозе, или неке празне форме пре слепе садржине као код Канта, а ни неке подсуштине највише идеје добра, него првостепене форме-садржине, сама вечна бића, док је највиша идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за (све) идеје која утемељује њихово вечно биће и њихову идеалност, сваку сустанцијалну форму–садржину  појединачног, посебног квалитативног савршенства,сваке поједине идеје, не само надсазнајна и надсуштаствена, него и надбивствена.

Савршенство идеје изван простора, времена, материје, све појавне природе код Платона много пре задато квалититивном логиком кроз савршену одређеност, коначност савршеног квалитета него кроз неодређеност, бесконачност. Та одређеност, квалитативна коначност њихове идеалне форме или савршене сврхе сваке идеје није њен недостатак,  ограничење већ из квалитативног безмерја највише идеје добра управо оно најсавршеније што треба да буде:  највиша потврда, узвишење...

 

DEUS SIVE NATURA  МНОГО ПРЕ СВОДИ БОГА НА ПРИРОДУ, НЕГО ПРИРОДУ НА БОГА

 

Спинозино Deus sive Natura много пре своди Бога на природу, него природу на Бога и атрибут мишљења на атрибут простирања (просторно-временску природу), него атрибут простирања на атрибут мишљења...

Ако се самопостојећа и самосхватајућа, онтолошка нужност Бога своди на сазнајно-логичке опште и нужне узроке природе, зашто Спиноза уопште уводи Бога, поред са свих могућих а модусних и атрибутивних страна коначне и бесконачне  природе, има уопште потребу за Богом?

А ако се уместо Бога само користи метафизичко–физички појам природе, у самој природи по себи се мора утемељити јединство свих општих и нужних закона, облика, кретања природе... од сваке њене појединачне, посебне, опште, целовите могућности ка њеној стварности!

Вероватно зато што природа нема самоодређење по себи (не постоји нужност да било који, какав јединствени самоузрок природе утемељује свејединство природе, да природа са њим буде једна), њему је за то логичко-онтолошко јединство природе (свих њених бесконачних атрибута), поред природе потребан и један прасинтетички Бог!

Када каже да је: „Ред и веза вечних идеја у Богу исти као  ред и веза општих и нужних ствари природе“,  то изгледа као да логичку нужност своди на нужност природе, а заправо, да општост и нужност закона природе има јединство у себи,  логос по себи, логику по себи,  он не ни помињао Бога, уопште говорио о Богу, уводио Бога, већ само, као природна наука, учио, говорио о природи!

Поред тога, када тврди да је  „ред и веза идеја исти као ред веза ствари“ он са тим ставом не изједначује само један бесконачни атрибут просторности (просторно-временско-материјалне природе) са другим атрибутом (мишљењем), већ један атрибут са бесконачно других атрибута, са самом свих страна бесконачном супстанцијом, Богом, иако, по његовим сопственим дефиницијама, Бог нема у себи само тај један атрибут, него још бесконачно других бесконачних атрибута (који су сви несводиви један на другог)!

Ако бесконачна бесконачног Бога тек потврђује сваку атрибутивну бесконачну и модусну коначну природу, онда би он много пре требало да каже да ред и веза истинитих идеја у Божијем бесконачно, разуму–мишљењу одређује опште и нужне законе природе: да модуси  одговарају атрибутима, а атрибути супстанцији.

На први поглед изгледа да је Хегел касније баш то покушава да докаже: да првобивствено,  апсолутно логичко-онтолошко духовно, ред и веза вечних идеја у Богу одређује опште и нужне законе  отуђене, оспољење другобивствене створене природе, историје, али он исто као и Спиноза ради сасвим супротно: не дедукује дијалектиком чистих појмова апсолутну логичко-онтолошку истину по себи иза себе из реда и везе истинитих идеја, као вечну суштину Бога, већ из става да је другобивствена природа само оспољен апсолутни дух, отуђена апсолутна идеја, ради сасвим супротно:  из другобивствене, оспољене, отуђене природе, историје: од појавног бића– небића–бивања и даље суштине и појма, из завршног, апсолутног појма о појму  индукује ред и везу вечних идеја, прави „Бога“ индукује његову "вечну“ суштину!

У сваком случају, пре ће супстанцијални разум, Божије по себи и за себе делатно мишљење давати, утемељивати све своје атрибуте, модусе, свако могуће, стварно или нужно постојање (општи и нужни ред природе), него што ће ред и веза ствари, неке по себи (још увек нејасне, неодређене природе, без јединства у себи, по себи), утемељивати Божији разум, одређивати општи и нужни ред апсолутних идеја, Божије апсолутно истинито мишљење!

Без вечне сврхе у Богу по себи, нема никаквог разлога да се траже облицие, разликују било које, какве: могућности  стварности, нужности, непроменљиви и вечни атрибути и коначни модуси настајања, нестајања природе, а поготову да се тражи суштинска “природа,“ “јединство“ свих вечних суштина (бесконачних атрибута) природе у једној бесконачној бесконачности Бога–супстанције.

Са једне стране Спиноза не прихвата стварајућу слободу (своди Бога на логичко-онтолошку нужност природе), а са друге стране ту логичко-онтолошку атрибутивну нужност свих бесконачних атрибутивних суштина и коначних модуса самопостојеће, самосхватајуће природе, закона природе само може утемељити стварајућа слобода надатрубитивни, надсуштаствени надбивствени Бог, његова вечна сврха по себи и за себе...

Ништа не значи да се при објашњењу општости и нужности целовите природе Спиноза позива на Бога, ако он није утемељен по себи и за себе.

Ако се унапред одбаци, не тражи сврховити узрок у природи, не само да тада нема потребе за целовитошћу природе, него ни за било каквим узроком (у) природи, јединством природе, сврховитошћу природе, природношћу природе!

Не само да свако увођење сврхе у природу, излази из природе, него сама целовита „природа“, јединство природе, општост и нужност природе, излази из “природе“, тражи за своју природност природе, јединство природе, врху по себи и старије натприродно утемељење!

Дакле,  када се Бог своди на природу, или природа на Бога, слично као мишљење на бивствовање или бивствовање на мишљење, ништа се заправо, суштински не објашњава; ни мишљење ни бивствовање, ни Бог ни природа...

За Аристотела је управо Божији разум, ум, свеобухватни, суштински целовити узрок јединства природе (као Анаксагорин Нус) јединства природе. Сврховити узрок сваке ствари и сваког бића и самог бивствовања који њихов  облик,  природи покреће сврховим кретањем њихове могућности ка њиховој стварности...

Он из своје тетраде узрока (облика, материје, покретача и сврхе) савршено јасно увиђа да се за сваки облик тражи апсолутни облик, за сваку могућност материје, вечна духовна стварност, за свако физичко (механичко, хемијско, биолошко) кретање логичко лретање савршене мисли о самој мисли, непокретни покретач, сврховити узрок Божијег савршеног живота, вечног  духовног бића...

Сврха по себи савршеног духовног живота по себи, Божијег вечног бића из старије метафизике утемељује јединство физике; сваког природног живота, бића...

Спиноза се са сваке стране труди да насупрот сваког антропорфизма у онтологији, метафизици, деперсонаизовањем Бога–природе  одбаци телеолошки, сврховити узрок...

Међутим, како без сврховитог узрока нема сврховитости природе, било којег, каквог јединства природе Спиноза изједначује  Бога и природу...

Сама (свака) законитост, општост и нужност физике, природе, тражи за утемељење општости и нужности закона природе, а поготово јединство свих општих и нужних закона физике, ослонац метафизике, пре, после природе, над природно утемељење!

Код Аристотела савршени духовни живот по себи Божијег вечног бића, као сврха свих сврха, облик свих облика из старије метафизике утемељује јединство физике, покреће сваку сврху, облик коначног живота, природног бића од њене могућности ка њеној стварности...

 

ЕТИЧКО И ОНТОЛОШКО КОД СПИНОЗЕ И КАНТА

 

Спиноза своју метафизику назива Етика, тј. етику темељи на метафизици, а Кант, насупрот томе, управо на критици метафизике утемељује, највиша начела практично-моралног ума – своју етику!

Кантово решење, да две неспојиве, потпуно различите Декартове супстанције мишљења и просторности посматра само као две различите несводиве форме нашег коначног сазнања: мишљења и спољашњег опажаја простора, саставља у најстаријој синтетичкој основи једне чисте субјективности, налик је са Спинозином решењу, где се мишљење и простирање посматрају само као два несводива атрибута једне по себи и за себе супстанције, састављају у синтетичкој основи Божије апсолутне субјективности... 

Спиноза из сазнајно-онтолошких општих и нужних метафизичких начела Бога–природе изводи опште и нужне етичке принципе, изједначује слободу са сазнањем потпуно јасних и разговетном општих и нужних идеја које интелектуалном интуицијом ослобађају душу од неразумних  афеката и претераних жудњи тела...

Кант из надсазнајних трансцендентних идеја суштинског, верујућег ума („Ја сам уништио сазнање да бих утемељио веру“) у: Бога, слободне воље и бесмртности душе изнад свега појавног сазнања утемељује суштинску практично-моралну природу човека–људског рода...

Спиноза, интелектуалнм интуицијом, духовном љубављу прво старијом метафизиком познаје бесконачну бесконачност Бога, чија је суштина једно са његовим постојањем па општим и нужним идејама сазнаје сва наше афекте, жудње тела, с којима утемељује саосећање ка другима, опште и нужне принципе своје Етике, све наше морално одлучивање, деловање...

И Спинозина Етика, по угледу да на Јеврејску Тору, Закон, Петокњижје, најсветијих пет књига Старог завета има пет књига...

Зато утемељење његово етике из метафизике (свих општих и нужних практично-моралних начела из бесконачне бесконачности Бога) изгледа као "превођење" Светих Десет заповести Старог Завета Јеврејске вере на филозофску веру и филозофски говор...

Спинозин Бог није личан као у јеврејској вери ...па ту нема идеје сврховитости и Божијег награђивања и кажњавања, а поготову из Deus sive Natura Божијег ex nihilo стварања света већ је апсолутна логичко-онтолошка самоузрочност Бога–природе утемељена по себи и за себе (као раније код Аристотела).... 

Додуше, код Аристотела постоји вечни духовни живот Бога и остаје супротност између најстварније вечне духовне стварности Бога све  могуће–стварне природе, док Спиноза ту разлику укида, све различите атрибута и модусе саставља у једном Богу–супстанцији.

Ипак, постоје и неке сличности код Спинозе и Канта. Као што Спинозина интелектуална интуиција разума сазнањем општих и нужних начела свих наших жудњи и афекта тела утемељује етичка начела, па тако може бити практично-морални ум, тако и Кантова чиста воља из метафизика морала када  из своје моралне суштине сазнаје нужна начела практичног  ума и појединачну вољу подвргава једној општој, законодавној вољи, личи на Спинозин просвећени разум, интелектуалну интуицију...

Такође, иако је код та слободна воља практично-моралног ума суштинско подручје, а сазнајно-логичко теоријско појавно, Кантов категорички императив, као универзално начело практичног ума: "чини тако, да начело којом се руководиш у свом деловању може постати општеважећи законодавни принцип за све" је управо постављање афективне, појединачне, воље под кроз општи и нужни разум, Спинозину интелектуалну интуицију, духовну љубав ка Богу и саосећање ка ближњем...

То јест, као што чиста, морална воља код Канта највишим интересом заједничког добра општим и нужним моралним начелима  пристрасну афективност, својевољу подређује једно непристрасној умној, законодавној, општој вољи, тако Спинозина интелектуална интуиција сазнањем општих  нужних закона бесконачног Божијег мишљења, јасним и адекватним идејама разума (по реду и вези ствари, које је исти као ред и веза идеја), ослобађа човека од свих претераних афеката, случајних модуса, појединачних жудњи тела...

На крају, занимљива је, такође, велика сличност Спинозе и Канта у безинтересној посвећености својим духовним принципима и усклађеност прокламованих моралних начела са конкретним животом, што је, након старих Грка, или ранијих индијских или кинеских филозофса, јако редак пример у световној филозофији...

 

КОМЕНТАР: ПАРМЕНИДОВ, АРИСТОТЕЛОВ, ХЕГЕЛОВ... ОНТОЛОШКИ ДОКАЗ

 

Онтолошки доказ о нужности једног–бивствовања утемељује још Парменид, када тврди да само оно што се из апсолутног истинитог појма мисли – вечно постоји, јесте.

Како се не може мислити о небивствовању, него само о биствовању, једина апсолутна истина – насупрот настајања–нестајања, кретања промене несавршеног, мноштвеног чулног бића–небића – је мисао о непроменљивом и савршеном Једном– Бивствовању.  

Нема два јестаства, две истине.

Једна истина је истина једног.

(Свако) Је–Да претпоставља (неко) старије Је-да-н.

Логос је један и једно је логос.

Ипак,  постоји разлика између нужног постојања Парменидовог једног–бивствовања, наспрам свег несталног чулног мноштва и нужног постојања Бога, пре бивствовања и сваког бића.

Већ Аристотел, наспрам Парменида, тврди да један, бивствовање и сазнање нису могући по себи.

Иако је Бог сличан Једном, или бивствовању, не само да је Бог старији од Једног, сваког једног бића и самог бивствовања и јединства сваког бића или самог бивствовања  или знања... не може се изводити из њих или изједначити са њима, већ било које: једно, знање, биће и само бивствовање (или јединство бића, бивствовања и знања могу утемељити и разумети само по (надсазнајном, надбивственом) Богу...

Код Аристотела, свако конкретно једно и свако конкретно биће, за своје обличје, сврху, кретање од могућности ка стварности, пре једног по себи, или бића по себи, тражи Божије савршено мишљење о самом мишљењу,  савршени облик свих облика, сврху свих сврха, вечну духовну стварност у основи сваке могуће могућности природног живота, бића, као покретача свих кретања – једног са вечном делатношћу, савршеним делом...

Апсолутно истинито мишљење о самом мишљењу, Божијег вечног духовног бића, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха покреће свако обличје, сврху, биће од њене могућности ка њеној стварности...

Хегел у највећој могућој мери користи то Аристотелово схватање да Апсолутно субјективно-објективно Божије самосазнања, самомишљења једино заувек остаје, стаје, стоји, вечно постоји и да због тога постојање било којег бића или (једног) или унутар себе различитог и истог бивствовања схвати само као један логичко-онтолошки степен самоодређујућег по себи и за себе апсолутног мишљења о самом  мишљењу...

То јест, Хегелов онтолошки доказ не потврђује из најсавршенијег, најузвишенијег појма (Бога) у нашој свести, уму, мишљењу Божије духовно постојање, биће, него доказује да само логичка бесконачност апсолутно истинитог појма–идеје, Божије савршено мишљење о самом мишљењу, доказује  објективно постојање, бићe!

Зато Хегел тражи од Аристотела да на делу сваке појединачне науке спекулативним појмом појма демонстрира тај монизам, панлогизам апсолутног духовног бића; докаже да је свако  појединачно, посебно, опште биће и мишљење само неки логички степен Божијег мишљења о самом мишљењу, његовог апсолутног самосазнања, самомишљења.

Насупрот примарних чулних опажаја као и конкретних догађања, дешавања свега настајућег, нестајућег мноштва или здравог разума који који сумња у нужно постојање (једног) вечног бића, он целовитим закључцима, дијалектичким идејама ума из апсолутног појма о самом појму, мишљења о самом мишљењу свако могуће–стварно–нужно чулно или разумско настајуће-нестајуће постојање, биће тек доказује из најнужнијег Божијег духовног постојања,  истине апсолутног духа, идеје.

Иако Хегел нигде директно не даје такав онтолошки доказ, сва његова филозофија претпоставља једно такво доказивање...

Ипак, да ли је његово "мишљење по себи и за себе", апсолутни појам појма, заиста суштински различит од чулности?

Мада само дијалектички закључци ума од идеје ка идеји (пре сенки идеја у опажајима чула, или копија идеја у појмовима разума) могу потврдити нужно постојање вечног бића, по Платону тек (надбивствена, надсуштаствена, надсазнајна) највиша идеја идеја свих идеја, као Бог за идеје, највиша идеја добра (која је толико изнад сваке идеје, колико је свака идеја изнад од своје копије или копија изнад од своје сенке), омогућава не само свако чулно и разумско бивствовање и сазнање, него и сазнање умом вечног бивствовања и вечних суштина свих савршених  идеја.

На први поглед изгледа да Хегел из "апсолутно"истинитог: мишљења, сазнања, логике, појма по себи и за себе (који ништа друго не претпоставља, јер је свака могућа–стварна–нужна другост у доследном момизму само по себи друго самога себе Божијег апсолутног самосазнања, самомишљења) утемељује апсолутност Бога, а заправо и његово "апсолутно" Божије самосазнање, самомишљење, и сва и његова дијалектичка логика-онтологија (вечног мишљења о мишљењу) која потврђује савршено духовно биће, претпоставља синтетички најстаријег, надсазнајног,  надмисленог, надлогичког Бога!

И Биће (по себи) које зависи од Суштине (за себе), као бити бића (његовог појма), и суштина која зависи од апсолутног по себи и за себе Појма Бога као суштине свих суштина, вечне бити свих бића, заправо, претпостављају надбивственог, надсуштаственог, надпојмовног Бога! 

И као што Кантово чисто "Ја мислим" пре све логике, филозофије, свег сазнања, искуства претпоставља синтетички старију (надмислену, надопажајну) чисту вољу и једну надсазнајну (надпојмовну, надлогичку) најстарију властитост, тако и Хегелово апсолутно Божије "Ја мислим", претпоставља (надопажајну, надмислену), Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу и надсазнајну (надпојмовну, надлогичку) вечно исту властитост.

 

ШЕЛИНГОВ БОГ КАО ГОСПОДАР БИЋА

 

Ако Бог ствара биће и свет, његова надбивственост, надсветскост је пре бића и света и (пре) изван релације суштинског господарења бићем или светом, искључује сваку зависност од бића и света...

 

У својој позној позитивној филозофији стварања Шелинг сасвим другачије сагледава: могућност, стварност и нужност Бога и самог бивствовања...

Ако је стварајући Бог господар сваког бића и самог бивствовања, као creatio ex nihilo, бесконачна могућност бивствености бића, светскости света и стварности ствари... онда је Бог, по њему, много пре надстварна (надбивствена, надсветска) апсолутна потенција, свемогућност него (створена) стварност!  

Ако Бог господари давањем и узимањем бивствености бивствовања, стварношћу сваке створене ствари и светскошћу створеног света, Божија апсолутна свемогућност не може се потврђивати са бивственошћу створеног бивствовања, стварношћу створених ствари, светскошћу створеног света (којих може бити и не бити) и које постоје тек по његовој вољи).

То јест, иако је "бит Бога апсолутно А које може створити Б", самим тим што је у Божијој вољи да створи или не створи Б (свако биће и само бивствовање), он се не може никако с њима изједначавати.

Тиме се дистанцира не само од Спинозиног Deus sive Natura (Бог или природа), већ и од свог почетног Система трансценденталног идеализма и Хегелове тврдње да је створени свет само оспољен духовни свет апсолутне идеје, све просторно-временско другобивство материјалне природе, историје, само отуђено Божије првобивство...

Ако се свако А одређује, дефинише кроз неко Б  (свако једно кроз неко друго), чак и када неко каже: Бог јесте, Бог се одређује по другости (по релацији са нечим другим), онда се тако стварајуће, пре све творевине, све створене стварности, потврђује са творевином, са створеном стварношћу.

Међутим, ако је суштина стварања да тек надбивствено, надстварствено, надсветско, надстварствено А даје суштинску другост, Б (створеног: бића, ствари и васцелог света), да оно може поставити или уклонити било које и какво Б (бића, ствари, или света), онда је, за Шелинга та апсолутна потенција бивствености сваког бића, све светскости света и све стварности ствари, управо та суштинска релација господарења, давања и уклањања сваког бића и самог бивствовања, првостепена суштина Господствености Господа, Божанствености Бога...

Ипак, и то Шелингово одређење Бога кроз слободно давање и узимање биће, суштинску релацију господарења (бивствовањем или светом), и даље показује некакву „зависност“ Бога од бивствовања (или света).

Ако је Бог пре сваке бивствености бивствовања, стварности  ствари и светскости света, он је, свакако и пре те релације суштинског господарења бивствовањем или светом, давања и узимања бивствовања и света.

Није суштина да се Бог схвата из створеног бића појавног света, или стварање бића и васцелог света, као код Шелинга, као слободно самоограничење Божије бесконачне потенције, свемоћи, свемогућности, него да се надбивствени, надсветски Бог (стварајуће ex nihilo) ни на какав начин не може схватити, потврђивати из створеног бића или створеног света; било које, какве релације са створеним бићем и светом.

Свако је умско, разумско, чулно бивствовање везано уз неки садржај а cretio ex nihilo је надумно, надразумско, натчулно, и зато надбивствено, надсазнајно, надлогично...

Ако Бог суштински господари бићем (узимањем и давањем бића или света) он се не може никако изједначити са бићем или светом или схватати из бића и света као почетно А које може бити Б. 

Једино када би се могла изрећи надбивственост, надсветскост пре (изнад) бића или света, могао би се изрећи божанственост Бога која поставља или укида биће или свет...

Зато се ни та апсолутна потенција узимања и давања бивствовања или света, или релација апсолутног господарења бивствовањем и светом не може изједначити са самим Богом.

Ако Бог ствара биће и свет, његова надбивственост, надсветскост је пре бића и света па чак и (пре) изван релације суштинског господарења бићем или светом (искључује сваку зависност од бића и света)...

Иначе се брише разлика између стварајућег и створеног, и слично апсолутној  форми зависној од садржаја и апсолутном садржају зависном од форме (као и у Систему трансценденталног идеализма раног Шелинга) и остаје и даље у Спинозином Deus sive Natura.

Самим тим што А може и не бити Б, та релација суштинског господарења бићем или светом, или апсолутно потентно А које може бити суштинска другост, Б, не може бити никаква „зависност“ надбивственог А од створеног Б, нити сама суштина Бога, већ Божија надбивственост, надсветскост стоји пре сваке такве релације...

Када покушава да схвати како један надбивствени Бог, условно узет као А, поставља суштинску другост, Б, уопште ствара биће или свет, Шелинг, заправо, хоће филозофски да појми Свету Тројицу.

Он тврди да Бог, као господар бивствовања, поставља прво ограничено, па неограничено бивствовање, које се на крају, у апсолутности субјективно-објективног савршенства религије, филозофије, уметности) поново враћа Богу као, као најнужније нужно ограничено бивстовање...

Међутим, то изражавање носи многе противуречности...

То што Бог ствара, или уклања нешто различито од себе или тачније све, никако не даје Шелингу за право да Бога означи као неко прво А ни да то створено нешто, или све,  као у азбучном реду, означи као неко друго Б...

Створено Б је суштински другачије од почетног (стварајућег) А, и никако не може бити у истом низу са (стварајућим) А.

Бог није никакво прапочетно прво А или Један, као у неком низу азбуке или бројева, после којег следи суштинско друго, два, или Б, него надпочетно, набројно један за свако прво и друго, треће, сто, хиљаду треће... бескрајно мноштво са сваке стране, краја могуће, стварно, нужно све...

Све спољашње, унутрашње створеног света или свести не може бити неко суштински друго после првог, или два после један као у низу природних бројева, нити неко Б после (стварајућег) прапочетног А, као слова азбуке, јер надпочетни Бог не даје стварањем само суштинско друго, треће… (Б, В, Г, Д)..., него са сваке стране краја сваки (могући) низ и само почетно један или А!

То јест, ако је Бог господар сваког бића и самог бивствовања, онда је он господар и сваке истоветности и разлике (или границе и неограниченог), па према томе не може икако бити неко прапочетно А које даје неко Б, или прапочетна једност која прво даје просту или суштинску другост, већ Божија апсолутна воља, ex nihilo стварајућа слобода даје не само прво и друго, треће ... него са сваке стране краја сваки могући, стварни, нужни почетни, завршни низ, васцело све (свет)...

Никаква "другост" фиктивне материје, „пуког“ бивствовања не може стајати наспрам свемогућности Бога, него је све могуће–стварно–нужно свега света, сваког бића и самог бивствовања могућа само по Божијој (надбивствујућој, надсветској) creatio ex nihilo апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Аристотел (као уосталом и сва грчка филозофија) не прихвата стварање ex nihilo (ту важи начело: ex nihilo nihil fit).

За њега је сав природни свет, живот, биће по својој материји могућност, а по свом облику, сврси, кретању, с којима подражава вечну: сврху свих сврха, облик свих облика, покретање свих кретања, Божији вечни живот по себи, најстварнију, најнужнију духовна стварност.

 

ШЕЛИНГОВА ПОЗИТИВНА ДИЈАЛЕКТИКА И БОЖИЈА АПСОЛУТНА ВОЉА И СТВАРАЈУЋА СЛОБОДА

  

Скоро сви велики филозофи: Парменид, Хераклит, Анаксимандар, Анаксагора, Платон Аристотел, Спиноза.., Шелинг, Хегел супстанцијално бивствовање утемељују кроз квалитативно безмерје (Једног, Ватре, Идеје, Νοϋς -а, Бога...).

Свакако да није исто рећи да једна бесконачна супстанција "по себи јесте и саму себе схвата" (Спиноза) и да је "само Једно супстанција" (као код Парменида), јер Спинозина апсолутна афирмативност, квалитативна бесконачност са свих логичко-онтолошких страна бесконачне супстанције подразумева и бесконачно мноштво бесконачно различитих бесконачних атрибута...

По утицајем Аристотела, Хегел тврди да је супстанцијална мисао о самој мисли, појам по себи и за себе, и да је та апсолутна истина дијалектичке логике сама вечна суштина Бога...

А већ је речено да позни Шелинг (са становишта своје позитивне дијалектике, спекулативне филозофије стварања) тврди да се Бог (који господари давањем и узимањем бића) не може потврђивати са (било којом, каквом) бивственошћу створеног бивствовања, светскошћу створеног света, стварности створених ствари (које могу бити и не бити, јер постоје тек по његовој вољи), и да је зато: надбивствена, надсветска, надстварна Божија апсолутна воља и стварајућа слобода много пре апсолутна свемогућност него (створена) стварност! 

Ипак, иако Шелинг каже да је Бог, као господар бића (сваког бића и самог бивствовања) надстваран, надбивствен, надсветски, он опет не каже и да да је и надмислен, насазнајан, надпојмован, иако су све наше мисли, сазнање, појмовиа везани за створени (за Канта појавни) садржај ...

Ако из своје позитивне дијалектике стварања стаје наспрам Хегелове негативне дијалектичке логике сазнања, мишљења о самом мишљењу који на крају у филозофији саме филозофије, појмо, по себи и за себе, знањем самог знања производи највишу позитивност истине, Шелинг прво треба да одговори шта је за њега у првостепеном смислу та квалитативна, афирмативна бесконачнa свемогућност бивствености бића,  господарственост Бога, пре свтвореног света, самог бића и самог бивствовања из Божије апсолутне воље и стварајуће слободе?

Заправо, његово почетно предмислено, предсазнајно просто постојање (бивствовање), пре оног на крају најнужнијег нужног постојања (бивствовања) у апсолутном субјективно-објективном јединству теологије, филозофије, уметности, се уопште суштински не разликује од Хегеловог почетног (појавног, чулног) непосредног Бића.

Он под утицајем Кантове Критике моћи суђења, која дозвољава оно што Критика чистог ума не дозвољава: да интелектуални опажај генијалног уметника сједињује појам и опажај, унутрашње и спољашње... само мења Хегелову хијерархију апсолутног духа.

Уместо Хегеловог апсолутног по себи и за себе појма у филозофији који сазнаје вечну суштину Бога (који код њега стоји на врху, испред  апсолутне чулности у уметности и апсолутне представе у религији), Шелинг чулно-натчулно, реално-идеално, коначно-бесконачно, нужно-слободно, материјално-духовно, субјективно-објективно апсолутно јединство сада види у генијалном уметничком делу; испред филозофског појма, или религиозне представе...

Међутим, ни Хегелов апсолутни појам појма у филозофији, ни Шелингово апсолутно-субјективно-објективно (коначно-бесконачно, реално-идеално, материјално-духовно) уметничко дело генија нису Божија апсолутна воља и (creatio ex nihilo) стварајућа слобода...

И као што се Кантово „Ја мислим" не може изједначити са логиком, филозофијом, са нашим сазнањем, искуством, него стоји пре њих, тако се ни апсолутно (Божије) "мислим" не може изједначити са апсолутним појмом, мишљењем дијалектичке логике, метафизичким искуством ума у филозофији све филозофије у саморазвоју духа, самосазнању истинее апсолутне идеје, него стоји пре њих.

Без апсолутне властитости (надбивственог, надсуштаственог, надсазнајног) стварајућег Бога, као власника сваког бића и самог бивствовања,  никакаво биће ни само бивствовање, нити истинито  сазнање ни властито слободно деловање нема суштинско утемељење...

Kао што човек није само "Ја мислим", него кроз чисту вољу и слободну властитост: Ја одлучујем, делам, нити држава држава само кроз своју науку, филозофију, сазнајно-теоријски ум, већ и кроз своју слободну реч, одлуку и дело, самосталну власт, практично-морални ум, тако ни Бог није Бог само кроз апсолутно сазнање, мишљење, већ кроз своју не само надсазнајну, надмислену, већ надбивствену, надсветску апсолутну вољу и стварајућу слободу, Божију вечну властитост!

  

МАЈСТОР ЕКХАРТ

 

Између човека и Бога не може бити ништа. Или само може бити ништа. Ништа је надумни заклон, покривалиште Бога пре свега створеног света. “Који изабра таму за покривалиште своје.“ ... и највиша бића у престолу Божијем.

За Мајстор Екхарта Божија ex nihilo апсолутна воља и стварајућа слобода, свемогућност утемељује сваку сазнајно-логичку или онтолошку: могућност, стварност, нужност.

Он једини примећује да су Бог и биће противуречне ствари; да Божије „Ја сам онај што јест“, значи да је свака логика и свака каузалност испод воље Божије, свако биће и само бивствовање, свака стварност и сваки свет!

Чим се остаје у бићу, у стварности ствари и светскости света, не иде се стварајућем Богу пре створеног света, сваког бића и самог бивствовања и логике створене ствари, бића ка једино могућој квалитативној, позитивној узрочности (пре другостепене "узрочности" од ствари ка ствари) апсолутне воље и стварајуће слободе.

Мора се у души доживети ништавило пре створеног света, творевине, напустити свако биће и само бивствовање и вратити вером прапочетно creacio eх nihilo да би се пре сваког бића које зависи од мишљења или мишљења које зависи од бића родило у човеку, као из ништа стварајућим духом оно наддбивствено, надмислено Божије...

Зато Мајстор Екхарт каже “Бог... има повластицу да је чист од сваког Бића, и на основу тога..., може бити његов узрок... Богу треба одузети свако биће да би био узрок сваког бића... Према томе Бог је нешто више од Бића.“

 

УМЕТНОСТ И ПРАКТИЧНО УМЕЋЕ

 

Већ је речено да Кант у својој трећој критици: Критици моћи суђења,  генијалност у суштинском смислу (насупрот грчких филозофа), приписује само уметнику и да позни Шелинг касније чак тврди да је то највеће Кантово дело, с којим је, заправо, требало започети сав критицизам!

Само уметничка уобразиља (пре религије, филозофије) као највиши објективитет људског духа, интелектуалном интуицијом генија саставља натчулно и чулно, појам и опажај, дух и тело, субјективно и објективно бесконачно и коначно, идеално и реално...

А тачно је, заправо, сасвим супротно, да је оно што Кант тврди у својој трећој Критици (Критици моћи суђења) противуречно са Првом и Другом критиком (Критиком чистог ума и Критиком практичног ума).

Било да су те практично-моралне идеје откривене од Бога кроз Десет заповести, дедуковане из суштинског практично-моралног ума или, наспрам природног закона јачег, кроз грађански закон индуковане из обичајног права, тај суштински окрет чисте воље практично-моралног ума за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела у слободној властитости човека и државе је оно највише умеће, умешност oна првостепена суштинскa генијалност (први genius, духовни водич) човека-људског рода.

Првостепа генијалност није никако у "интелектуалном опажају" уметника који у лепој: слици, музици, мисли, речи, игри саставља празне форме разума, теоријског ума и појавне садржаје чула већ у суштинском умећу, уметности практично-моралног ума на делу добра и праведности, које мирисим истине и укусом љубави саставља чисте: речи, мисли, одлуке и дела у сваком човеку и свакој заједници, за највише јединство спољашње и унутрашње лепоте, телесног и духовног, инстинктивног и разумског,  чулног и умског, овостаног и оностраног  

 

КРИТИКА ЧИСТОГ УМА, КРИТИКА МОЋИ СУЂЕЊА  И КРИТИКА ПРАКТИЧНОГ УМА

 

Као што чист образ води највластитијем лицу, тако праведни закони највластитијој држави...

 

Иако је по Критици чистог ума  сва природа нама доступна само појавно (као трансцендентална конституција), Кант у Критици моћи суђења тврди да природа кроз генија (складом боја и облика у слици, звукова и ритмова у музици, речи и риме у поезији, покрета у игри... ) одређује правила уметности!

Ако својој Критици практичног ума тврди да је практично морална страна ствари суштина човека–људског рода, онда би требало да тврди  сасвим супротно!

Да је суштинска чиста воље надсуштаствена властитост из чистог образа и лица човека–људског рода, која суштинским практично-моралним умећем, надопажајним, надсазнајним слободним (генијалним) духом, насупрот општих и нужних појавних закона природе  (из опажаја чула и појмова, судова разум, сазнајно-појавног теоријског ума), проналази највиши склад од свих разлика, супротности у самом човеку и између најразличитијих људи у заједници и народа у свету, биљака, животиња и људи све  живе и неживе природе... оно највише умеће, првостепена уметност човека–људског рода!

Ако је теоријски ум појавна страна ствари, а практични ум суштинска страна ствари, првостепени окрет се очигледно не извршава у сазнајно-теоријском подручју, већ у практичном–моралном уму и његовим надсазнајним, надопажајним  идејама. Управо у  суштинској слободној вољи и надсуштаственој властитости, које стоје над свом општом и  нужном појавном науком (природним законима) и уметношћу...

Ако су и теоријски ум и разум у спрези са чулима, појавна страна ствари, а надсазнајна слободна воље и надсуштатствена властитост на делу добра и праведности из првостепених идеја практичног ума, суштинска страна ствари, онда је првостепена генијалност, суштинско умеће, уметност,  испољава  јединством чисте: мисли, речи, одлуке и дела   управо у практично-моралном умећу, које на делу добра и праведности достиже у свакој слободној властити склад у себи и са другима у заједници и са свом општом и нужном појавном живом и неживом природом...

И  наука у практичној сфери и уметност за склад боја и облика у слици, тонова и ритмова у музици, покрета у игри ... слободним духом практично-моралног ума на крају у  надсазнајној, надопажајној унутрашњој лепоти ускладити све: супротне: мисли, осећаје, одлуке у поједицу и у заједници,   и између живе и неживе природе...

То највише умеће надопажајног, надсазнајог слободног духа, које пре појавног јединства слепих опажаја, празних појмова и трансценденталних идеја сазнајно-теоријског ума суштинским идејама практично-моралног ума потврђује у човеку и  држави највиша дела добра, праведности, не може никако бити само нека моћ чистог суђења, просуђивања...

Суштинско практично-морално умеће, као првостепена умешност, уметност не саставља само, као слобода уметничке маште све разлике, супротности боја и облика у слици, тонова и ритмове у музици, покрете игру, различите, супротне мисли, речи, осећаје, доживљаје, догађаје у књижевном, позоришном, филмом делу...  већ суштинском чистом вољом јединствм слободне: мисли, речи, осећаја, одлука, дела ка свакој надсуштаственој личности практичним духом сјединњује супротности човека и државе, живе и неживе природе,  достиже  спољашњи-унутрашњи склад у човеку и свих људи у заједници.

Кроз првостепена подручја практичног ума: метафизику чисте воље, метафизику језика, метафизику мириса и укуса, метафизику полности и микромакрокосмологију прво утемељује највластитију духовну слободу човека и народа и са њом и свако: техничко и научно и економско и правно, социјално, политичко и уметничко и умеће...

Као што се сви појмови, судови сазнајно-појавног теоријског ума потврђују тек садржајима опажања, тако се  суштинске идеје практично-моралног ума потврђују самоискуствено, лично на делу добра и праведности ...

Аналитички приступ природне науке унапред искључује сврховити узрок највишег јединства (човека, државе, природе) не само у логици, природној науци, него чак и у  уметности, праву, политици...

Међутим, не само да се неки сврховити узрок подразумева у унутрашњој природи наше воље, уопште у свему живом  него се та сврховитост не може искључити чак ни у неживој пририди, иначе нема чак ни логике до краја с којом би уопште било шта било  нешто а не ништа.

Ак у природно-научном теоријама микро или макро светанема јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, као се ту онда уопште нешто суштински  објашњава!

Чак се и регулативне идеје сазнајно-теоријског ума над свим: опажајима чула, појмовима и судовима разума, закључцима ума  траже неку целовита теорија за јердинство свега појавног искуства, а камоли  слободно одлучивање и деловање практично-моралног ума...

То значи да било који аналитички научник, логичар, правник, политичар... мора бити у некој мери и синтетички филозоф.

Како трансендентални став празне форме наспрам слепе садржине не долази до целовите сврхе, суштинског осмишљавања, смисла највишег добра за човека и заједницу, Кант у Критици моћи суђења то јединство појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, духа и природе, слободног и нужног, коначног и бесконачног.... тражи безуспешно кроз генијалног уметника...

Уместо да практично-морална генијаност, највише умеће сваке слободне душе на делу добра и праведности, које кроз унутрашњу лепоту проналази највише склад у себи и са другима у заједници, буде првостепена  уметност, генијалност суштинског, практичног ума, слободног духа, коме служе и сазнајно-теоријски, појавни ум и разум и чула, сва наука, техника и свака друга уметност, Кант у Критици моћи суђења  појавно јединство разума и чулности у лепоти уметничког дела кроз "интелектуални опажај" уметника види као једину генијалност!

Са једне стране лепота уметничког дела безинтересним допадањем не подражава опште и нужне законе ни сврхе у самој природа, са друге стране природа  кроз генијалност уметника одређује правила уметности (слободној уобразиљи уметника)!

Уместо да чиста воља надсазајним, надопажајним слободном душом и практично-моралним идејама стоји над "општом и нужном" појавном природом (која је само трансцендентална констицуција сазнајно-теоријског ума), исто као и појавно јединства појма-опажаја уметничких дела, неподељеним јединством форме–садржине слободне воље на делу највишег добра, праведности, буде првостепено, највише умеће, генијалност, умешност, уметност, он суштинску (тачније једину генијалност тражи у уметничкој лепоти, безинтересном просуђивању, допадању уметничког дела!

Иако моћ суђења разума, естетског просуђивања уобразиље уметника или делатности практичног ума зависи од појединачних опажаја чула, ум тражи целовито: сазнање, логику, истину, уметничко дело целовиту лепоту, одлука целовиту вољу, морално дело целовитог човека ...

И управо зато код Платона вечну суштину и вечно биће сваке појединачне идеје утемељује надсазнајна, надсуштствена идеја свих идеја, највиша идеје добра.

Чак и у Аристотеловој тетради, уобличење сваког облика, сврховитост сваке сврхе у поретању од њене могућности ка њеној стварности  сваког смртног живота, бића, омогућава највиши облик свих облика,  сврха свих сврха,  покретач свих кретања, вечни духовни живот Божијег савршеног бића ...

Тек Лајбниц након Аристотела тврди да без супстанцијалне сврховитости сваке духовне монаде није могућ не само њен унутрашњи живот, било која, каква осећајност осећаја, опажајност опажаја, разумност разума, логичности логике...већ је тек тај супстанцијални виталитет сваке непоновљиве монаде довољан разлог бивствености бивствовања, светскост света, да би они уопште било бешто, а не ништа...

Сав просторно-временско-материјални свет другобивствених сложевина само је само другобивствена сложевина првобивствених непросторних, невременских духовних монада...

И то његово схватање о друобивству просторно-временско-материјалног света преузима Хегел, али не прихвата сустанцијалност Лајбницових појединачних духовних супстанције (монада) већ све појединачне, посебне, опште  "супстанције схвата само као различите степене супстанцијалног сазнања, мишљења по себи и за себе једне целовите логичке истине апсолутног духа, идеје....

Међутим, без супстанцијалне воље, виталитета, разложности из неке највише унутрашње сврхе разумности разума и опажајности опажаја ни разум није разум, ни ум ум...

Првостепено практично умеће целовите сврхе унутар саме ствари није само основа самог живота, и бивствености бивствовања него и логичности логике и сазнатљивости сазнања и истинитости истине...

Када је првостепену генијалност (узвишеног духа који води слободу човека–заједнице), уместо у практични ум, као што је то случај код Платона, Аристотела, поставио у другостепено, трећестепено практично подручје (умећа, уметности) уметности, Кант је тако порекао основне идеје своје Критике чистог ума и Критике практичног ума...

Уместо да практично-морални ума са највишим умећем, умешношћу, уметношћу над сазнајним, над опажајним духом у највишем јединству чисте мисли, речи одлуке и дела уобличава на делу добра и праведности слободну властитост сваког човека и  сваког народа изнад  појавног јединством празног појма–слепог опажаја сазнајно-теоријског разумаа научног сазнања или уметничке уобразиље, он сасвим обрнуто, суштинска начела практично-моралног ума поново подређује појавној сазнању природне науке или уобразиљи уметности... 

А највиша уметност, заправо је управо оно највише умеће које у унутрашњој лепоти саставља чисте мисли, речи, одлуке и дела у сва слободном човеку и све различите, супротне људе, народе у заједници...

Та првостепена генијалност, умешност, уметност, која надсазнајним, надсуштинским духом од Оца ка Сину и Сина ка Оцу кроз практично морално умеће ка унутрашњој лепоти саглашава све разлике, супротности у појединцу и различитим људима у заједници,  стоји, свакако, над сваким појавном науком и сваком појавном уметношћу...  

Кантове закључке из Критике моћи суђења о јединој генијалности у уметности  користи касније прво Шелинг, па Ниче и крају у својој позној филозофији Хајдегер.

Од тога је био потребан један корак да се не само природна већ и друштвена наука или уметност "ослободе не само оностраног духа сваке религије и метафизике него оностраних идеја практично-моралног (надопажајног, надсазнајног) ума и прихвате обожавање икона: науке, уметности, политике, богатства, у границама овостраног света...

Као "непристрасна" наука (знање по себи) или "уметност по себи" , право по себи, политика по себи ... се ослобађају било које, какве метафизичке, религиозне, антрополошке основе. Не само да спроводе „деконструкцију“ свих традиционалних вредности и идеја: доброг, лепог, праведног, истинитог ... него их чак отворено замењују негативним херојима лажи,  зла, естетиком ружног и снагом  информативног, медијског ума, рекламе, маркетинга,  политике воде  ка деструкцији човека и заједнице, спољашње и унутрашње природе...

У сваком случају, ако Кант у Критици практичног ума тврди да је првостепено умеће практично-моралног одлучивања, деловања најбитнија ствар, где је чиста воља, као априорна форма практичног ума изједначена са суштинском садржином њене законодавне слободе, он не може никако тврдити да јеи хипотетичка "продуктивна уобразиља  између разума и емпиричког опажаја сазнајно-појавног  уметника првостепена генијалност (код њега чак, једина), што касније прихватају и користе прво позни Шелинг, а касније Ниче и позни Хајдегер, већ то само може бити суштинска чиста воља надсуштаствена властитост практично-моралног ума  првостепеним умећем, уметношћу слободног одлучивања, деловањем, унутрашња лепота мириса истине и укуса љубави која од целовите личности ка целовитој личности и заједници обједињује све друге лепоте, остала умећа, уметности ка најузвишенијем јединству човека и људског рода.

Машта је продуктивна у првостепеном смислу када кроз суштинску генијалност слободног духа практично-моралног ума на  делу добра и праведности кроз надопажајну, надсазнајну чисту вољу изнад сазнајно-појавног: ума, разума, чула  у највишем јединству чисте мисли речи одлуке и дела, достигне слободну властитост сваког човека и народа.

Зато Платона је првостепна уобразиља метафизичко искуство вечног дела душе; када се душа од појединачних опажаја чула и посебних, општих појмова или судова разума, дијалектичким закључцима ума сети царства вечних идеја...

Почетни опажаји, само сенке идеја, и даље појмови, судови разума (само одсјаји, копије идеја), само иницирају ону ту суштинску уобразиљу да метафизичким сећањем умне душе дијалектиком чистог појма препозна вечне идеје...

Зато је из своје идеалне државе управо протерао све песнике који својом маштом приписују небеским бићима, боговима такве неморалне ствари, којих би се  чак и људи требали стидети. Зато је за њега  она првостепена, највиша уметност практично умеће управо владара филозофа које дијалектиком из највиших закључака  ума (који види идеје) ка појмовима и судовима разума  (који виде копије) и нагонима тела и опжајима чулима (који види сенке)  по највишој идеји добра отелотворују складом између владара, чувара и радника најправеднију државу. 

 

УМЕТНОСТ И ПРАКТИЧНО УМЕЋЕ КОД ПЛАТОНА И АРИСТОТЕЛА

За старе филозофе уметност никако није једина генијалност (као код Канта) нити апсолутни субјективно-објективни идеалитет-реалитет (као код Шелинга), ни највиша потврда најсавршенијег овостраног бивствовања супстанцијалне воље за моћ (као код Ничеа) ни најизворнији говор бивствовања (као код Хајдегера)...

По Платону, само филозоф из највишег дијалектичког умећа умског дела душе сагледава да сав чулни или сав разумски свет појаван само подражава савршени свет вечних идеја, као и било која занатско умеће или умешност уметника,  као и све вечне суштине идеја надсазнајну, надсуштаствену идеју добра...

Практично умеће мудраца–краљева, које у идеалној држави целовитим закључцима ума подражавају идејом праведности свет вечних идеја, стоји далеко испред сваке: занатске вештине,  техничког умећа, које са појмовима или судовима разума или опажајима чула подржава само једну вечну идеју или  умећа уметника, које са чулном лепотом опажаја само подражава идеју лепог по себи.

Иако Аристотел много позитивније сагледава уметност (која изазива катарзу у човеку, чинећи га бољим, праведнијим, лепшим)  него Платон и за њега су уметност и сва остала умећа, умешности (тέχνη), као занати, вештине за прозводњу физичких, вештаствених ствари (по свакој својој: сврси, роду, врсти) далеко испод две суштинске моћи слободног човека: умећа највишег теоријског сазнања, метафизике и  првостепеног практичног умећа, умешности – политике.

Државотворност, практична мудрост, политика, која кроз темељну врлину праведности чува, одржава заједничко добро, омогућавајући сваком човеку да као zoon politikon (политичка животиња), по својој политичкој суштини у  заједничком у држави развије и испољи све врлине, да прима и даје свако добро, је највише, првостепено умеће, уметност...

По њему, држава не подражава никакво добро или праведно по себи, него је праведна држава, као равнотежа природног и духовног, инстинктивног и умног, управо оно  по природи ствари за појединца и заједницу  првостепено, највише добро ...

Човек као zoon politikon, кроз своју политичку суштину (примењену етику), супстанцијалну врлину праведности уравнотежују у себи и у заједници све супротности физике и метафизике, смртног и вечног,  телесног и духовног, егоизма и алтруизма, инстинктивног и умног, животињског и божанског, саставља као појединац на делу праведности у држави (полису) све те поларитете, доводи у равнотежу...

Било које, какво појединачно умеће, које умешношћу, вештином уметника усклађује све чулне разлике, супротности у лепоти уметничког дела по сваком посебном роду, врсти: најразличитије боје и облике у слици, ритмове и тонове у музици, речи и риме у поезији, или  благе и оштре покрета у игри, стоји далеко испод оног највишег практичног умећа, која све све различите, супротне вештине, одлуке, практична подручја, деловања између лишености и претераности сваке људске врлине у конкретном животу, супстанцијаном друштвеношћу, политиком усклађује ка највишем добру у заједничком животу у држави кроз темељну врлину праведности...  

И испод је, свакако, и од највишег теоријског умећа филозофије, које све супротне мисли, осећаје, одлуке, дела између животињског и божанског, тела и духа, инстинктивног и умног, пролазног и вечног  саставља у најпросвећенијој личности филозофа, водећи га тако ка највећој срећи, блаженству...

Првостепена врлина складне равнотеже између свих поларитета у супстанцијалној врлини праведности не само да тражи и проналази највише јединство за поједица и државу , хармонизују по природи ствари све разлике, супротности духа и тела: боја и облика у слици, тонова и ритмова музици, покрета у игри, мириса, укуса у храни, додира тела у осећајима, покрета удова у игри...  у складној личности, и све различите, супротне појмове, судове, идеје разума, ума у науци и филозофији, теологији...већ по супстанцијалној врлини праведности и разлике, супротности између људи у држави, и на крају  са човеком у држави и између метафизике и физике, Бога и природе...

Када средишње подручје воље супстанцијалном политиком, највишим практично-моралним умећем слободним одлучивањем деловањем по владајућој врлини праведности саглашава све поларитете, то по природи ствари води истовремено ка оном највишем личном и заједничком добру.

Та првостепена умешност, уметност човековог политиког умећа између Бога и природе, између оног нествореног, вечног и оног створеног, временког што се рађа и умире, између божанског и животињског би требала да ствара, обликује оно најбоље, најлепше у човеку и у заједници,  да хармонизије, доводи у равнотежу  не само различите људе у држави, или различите народе и државе него и све разлике, супротности између разлилитих жиих бића: између људи и биљака, животиња и разлике између живе и неживе природе....

Зато по Платону, Аристотелу, када мудраци–краљеви владају из највишег практично-моралног умећа, влада управо цео народ сам собом (својом државом)  својим најмудријим делом по природи ствари, а када у владару нема највише мудрости практично-моралног умећа (генијалног духа у име читавог народа да га учи, води, саветује) кроз темељну врлину праведности хармонизује све врлине и све разлике, супротности у појединцу и заједници, већ по политичкој слободи влада проста већина, која не само да те практичне генијалности нема, већ се врло често, уместо оног најбољег, најмудријег  име целог народа (с којим сам народ влада својим најмудријом делом),  испољава оно најлуђе, најгоре у човеку и у држави што покорава сваког појединца и цео народ, то кроз све веће безвлашће води на крају нужно  некој тиранији, олигархији или анархији...

Када се политика своди на прост избор већине, власт се сагледава кроз квантитет, а не квалитет. Само највиши квалитет слободног духа из суштинског практично-моралног умећа (које би, управо код Канта  требало било првостепена генијалност) отелотворује на делу добра, праведности суштинске идеје практичног ума,  потврђује првостепено умеће, умешност човека, људског рода, јединство свих разлика, супротности у појединцу и заједници, теоријског и практичног ума у најправеднијој, најбољој држави.

 

ЛОГИКА И МЕТАФИЗИКА

 

"А мисао и то она која је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је „највиша мисао, мисао о највишем добру... Божије дело које постоји само по себи је савршени и вечни живот...Бог је савршена и вечита стварност, тако да живот и стално и вечито трајање припада Богу, сам Бог је управо то.“ Аристотел, Метафизика, 1072 б

Аристотел из Божијег вечног мишљења о самом мишљењу, потврђује не само сазнајно-логичку: могућност, стварност, нужност нашег коначног мишљења или сваког природног живота, бића него и онтолошку нужност Божијег  савршеног духовног бића.

Ипак, Божије мишљење о себи, као најизврснијој духовном бићу није дато само као нека сазнајно-логичка вечна суштина Бога (као касније код Хегела), него је то вечни духовни живот по себи.

Иако на први поглед изгледа да код Аристотела логички закони исправног појма: суда, закључка важе по себи, независно од сваког садржаја мишљења, тачно је, заправо, да његова логика (Органон) у потпуности претпоставља његову онтологију (Метафизику), као и све логичке категорије, старије метафизичке категорије, а не обрнуто.

Сва његова логика се ослања на његову метафизику и логос микро или макрокосмоса наспрам хаоса у основи било каквог облика у његовом покретању од могућности ка стварности, не може постојати без целовитог сврховитог узрока.

Логички закони непротивуречности и идентитета тек у Божијем мишљењу о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и предмет мишљења,  имају утемељење...

Суштински логос, по Аристотелу, не треба да објасни само конкретно дешавања, догађања од појаве ка појави, другостепену узрочност од ствари ка ствари, него и саму стварност ствари и светскост света, смисленост мисли и бивствовање бивствовања...

Чисто механичка, чулна узрочност (од ствари ка ствари, од појаве ка појави) по Аристотелу не само да није могућа по себи, него је чак противуречна.

Само се из савршене сврхе–дела Божијег вечног живота по себи, савршеног духовног бића може  утемељити  било која, каква сврха-дело природног живота, бића...

Без Божијег духовног живота по себи, као савршеног облика свих облика, сврхе свих сврха, покретача свих кретања, као унутрашњег узрока сваке ствари, бићу, па и самом бивствовањa, нити  може постојати нити се схватати никакав: облик, кретање, сврха, дешавање; ни стварност ствари, ни светскост света, ни сазнатљивост сазнања, ни бивственост бивствовања!

Хегел апсолутном логиком, једног, једном дијалектичком логиком све могуће–стварне–нужне: чулне, разумске, умске спољашње-унутрашње објективне разлике, супротности види као по себи друго самога себе, само као  логичке разлике апсолутног духа по себи и за себе, Божије апсолутне  субјективности...

Сазнајно-логичка општост и нужност апсолутног мишљења о самом мишљењу, појма о самом појму, знања о самом знању, свести о самој свести, вечна логичка истина апсолутног духа–идеје је оно првобивствено онтолошко, а свака конкретност било којег овог, оног природног или историјског бића или општег и нужног закона природе, историје је по тим првобивственим законима дијалектичке логике – само оспољен дух упросторно-временско-материјалном другобивству...

 

МАЛО  И  ВЕЛИКО ЈА

 

Кант много веће тајне: самог Ја, свести, мишљења, воље претпоставља, или узима као саме по себи јасне, да би трансценденталном анализом човекових сазнајних моћи утемељио нешто много лакше: општу и нужну основу математике (уопште природне науке); објаснио: како су могући синтетички судови а приори!?

Међутим, када се из малог Ја (само чисте форме разума) „Ја мислим“)  схвата сазнање, мишљење, суђење, мора се пре тога схватити сама мисао  (мислити о мисли, судити о суду, разумети разум, умовати о уму, појмити појам, сазнати само: Ја, сазнање, мишљење, свест, самосвест...

Зато је Аристотела, Спинозу, Хегела... нужна апсолутна Божија, метафизичка субјективност, за сваку било коју, какву појединачну, посебну општу (политичку, историјску, научну) конкретну субјективност...

За свако “мало“ Ја, релативну истину, по разлици субјекта и предиката, мишљења и бића, појавног сазнања ограниченог искуством је нужно велико, Божије Ја, велика, апсолутна истина, метафизичко искуство, неограничено сазнање по апсолутном јединству: субјективног и објективног, мишљења и бића.

Апсолутна субјективност–објективност  неодвојивог дела од целине и целине од сваког свог дела у свакој ствари, бићу; као код Хераклита, Анаксагора, Платона, Аристотела, Спинозе, Шелинга, Хегела...  

Апсолутна истина (метафизичко искуство духа, идеје по себи и за себе), постоји, без обзира на то знамо ли је ми знали или не...

Ко пита наше мало или "велико" Ја... наше мало, велико искуство?

По Хегелу, изричито, мора постојати највиша, апсолутна мисао, свест, дух за било какву мисао, свест, дух; за било које, какво разумевање, суђење, мишљење, апсолутно (само по себи) разумевање, суђење, мишљење...

Зато, насупрот Канту, Хегелова филозофија (под утицајем Аристотела, Спинозе, Фихтеа, раног Шелинга) о ничем другом не говори него о самоспознаји у апсолутном смислу, о апсолутно самоспознатом Божијем Ја.

Разбијајући атом малог Ја, ситне субјективности нашег ограниченог разума, свести, мишљења, он од почетка до сваке стране, краја иде самокретањем појмова, дијалектичким закључцима ума из једног унутар себе различитог и истог духа по себи и за себе апсолутног мишљења идентичног са свим могућим, стварним, нужним садржајем, бићем, ка ка апсолутно самосазнатом, самомислећем Божијем Ја...

 

 МАЛИ И ВЕЛИКИ COGITO

 

Хегел Анселмов онтолошки доказ (као и усавршени Декартов о нужном постојању Бога) проглашава исправним, али наглашава да то доказивањe остаје и даље само на нивоу разумског мишљења, јер оставља наспрам себе супротстављено постојање, биће...

То јест, иако код Декарта постоји од почетка круг од мишљења (појма) ка бићу и од бића ка мишљењу (појму), тај се круг раздваја, и то остају две скроз различите, а не једна иста ствар...

Међутим, када се тај доказ изводи из целине ума у самокретању апсолутног појма о појму, историју филозофије, као филозофију саме филозофије и мишљење самог мишљења (када је оно само себи предмет кроз све степена саморазвоја апсолутне идеје), та супротност мишљења и бића нестаје...

То јест, ако мишљење тражи потпуну извесност, истину по себи и за себе, то самосазнање по Хегелу, мора бити једно са бићем, као што се, такође, задња самоизвесност, истина бића може наћи само у самодређујућем по себи и за себе апсолутном сазнању, мишљењу, појму у филозофији...

Једна апсолутна логичко-онтолошка основа мора доказати да је дедуктивни пут од Божијег мишљења ка бићу (свој створеној материјалној, чулној природи), исти као и индуктивни пут из оспољеног просторно-временско-материјалног чулног бића (другобивствене природе, историје) ка вечној суштини, истини мишљења на крају у апсолутном појму појма, Божијем првобивственом самомишљењу, вечном духовном бићу...

Свако је, јесте, па и праосновно "Ја мислим," или "Ја јесам" претпоставља апсолутни идентитет субјекта и предиката (субјективности и објективности), све могуће: да, је, јесте или не, није релације, предикације сазнања апсолутно: појма, суда, закључка свеобухватног мишљења о самом мишљењу са свим степенима саморазвоја апсолутне идеје.

Уместо Декартовог или Кантовог "малог cogita" (Ја мислим) из кога се не може потврдити ни постојање нас самих, ни постојање света, а поготову апсолутно (Божије) вечно постојање, Хегел из великог cogita "Божијег (апсолутно) мислим, знам, вечно постојим, апсолутно јесам", као јединог могућег доследног по себи и за себе мишљења  самоодређујућег појма дијалектичке логике, која све (могуће, стварне, нужне) разлике, супротности атрибута, модуса супстанцијалног самосазнања обухвата у апсолутно истинитој идеји, потврђује не само вечно духовно постојање Бога или самоизвесно постојање нас самих, него тек доказује сваку другу: могућу, стварну, нужну (модусну, атрибутивну, супстанцијалну) постојаност постојања, бивственост бивствовања и смисленост мишљења...Сваку појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка, сазнатљивост сазнања и истинитост истине!

Само (апсолутно истинито) "Ја мислим,  апсолутно постојим" јесам из субјективно-објективног самосазнања, мишљења завршне филозофије све филозофије у саморазвоју апсолутног духа, идеје Божијег великог cogita из апсолутне истине мишљења о самом мишљењу, потврђује и извесност нашег "Ја мислим, постојим" малог cogitа и  сваку другу постојаност постојања, сазнатљивост сазнања, смисленост смисла и бивственост бивствовања...

Слично Платону, или Аристотелу, Хегел не потврђује апсолутни појам, идеју (Бога) кроз било који посебни, општи појам или појединачну представу, опажај, него, сасвим обрнуто, сваки општи или посебни појам разума или појединачан опажај чула кроз апсолутни појам Бога – целовиту идеју ума...

Ипак, без обзира што Хегел са сваке стране краја доказује вечност постојања из апсолутне идеје, његово доказивање се много пре заснива на апсолутном мишљењу о самом мишљењу Аристотеловог Бога, него на Платоновој надсазнајној, надсуштаственој, надбивственој највишој идеји добра.

 

ХЕГЕЛОВА ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ

 

Хегел тврди да су све филозофије у неком истоијском периоду само сличне варијанте главног логичког принципа у том времену,  који је један степен саморазвоја појма по себи и за себе,  с којим апсолутни дух сазнаје себе...

И као што живо биће у свом развоју семена до плода саставља мноштво разлика, супротности, тако и слободни дух по логичкој нужности самососазнања све различите, супротне филозофске идеје историје филозофије свеобухватним мишљењем по себи и за себе обједињују  у његовој завршној филозофији која на крају сазнаје истину једне апсолутно умне идеје...

Свака владајућа филозофија једног времена саставља све логичке принципе дотадашњих филозофија, а његова завршна филозофија апсолутног духа у тоталитету свеобухватне идеје, у његовој Науци Логике обједињује логичке принципе целокупне историје филозофије.

За то схватање, да је суштина неке филозофије њена логичка форма, као један степен апсолутног самосазнања, самомишљења оно активно што је покреће, Хегел је, свакако, подстакнут Аристотеловим схватањем Бога, као савршеног мишљења о самом мишљењу, које је апсолутна логичко-онтолошка форма свих форми, најнужнија вечна духовна стварност, наспрам само могућности безобличне, алогичне материје...

Сви облици, сврхе, кретања у коначној природи по своме роду, врсти су својим обличјем, сврхом која их покреће активно биће (стварност) а са пасивном материјом, само могућност...

Сви нижи облици, сврхе, кретања у коначној природи, животу, бића своје утемељење имају у савршеном облику свих облика, вечној сврси свих сврха Божије, умној мисли о самој мисли, која их духовним додиром истине све-једног-једног свега покреће од њихове могућности ка његовој стварности...

Само је савршена форма свих форми Божијег мишљења о самом мишљењу изједначена са савршеним садржајем духовног живота по себи Божијег вечног бића, најнужнија, вечна стварност.

Зато Хегел своју Историју филозофије, која  све различите, супротне филозофије апсолутним мишљењем самог мишљења, свеобухватном филозофијом све филозофије обједињује завршном филозофијом апсолутног духа изједначује са својом Науком логике, која знањем самог знања, свешћу саме свести све (могуће–стварне–нужне) различите или супротне принципе дијалектичке логике апсолутним појмом појма излаже у апсолутној истинитој идеји излаже као вечну суштину Бога.

На почетку једна Парменидова апсолутна мисао: Само једно-биће постоји, док простор, време, материја, сва мноштвена чулна природа... само привидно постоје.

Отуђењем умског облика свих облика, апсолутног духовног лика истине у другобивство природе, по првостепеној логичкој супротности празног бића без садржаја, изједначеног на почетку са небићем, започиње логички расцеп мишљења и бића, оспољење првобивственог духа у простор-време-материју прапочетним јединством бића и небића, постојања и непостојања кроз прапочетно, бивање – Хераклит...па принцип појединачног, самосталног и посебног бића  елемената, атома, код првих филозофа физичара, атомиста ...

Насупрот материјалних елемената, воде, ваздуха, ватре, атома,  свепомешаног све-једног, једног свега бића–небића хомеомерија,  по Аристотелу и Хегелу касније са Анаксагором почиње издвајање чистог духа из природе, као суштинског праузрока, покретача  свега, који у грчкој филозофији достиже врхунац у Платоновој филозофији, која метафизичким искуством ума препознаје апсолутну идеју, или у Аристотеловој филозофији, умским  мишљењем о самом мишљењу које истином додирује  Бога ...

Тај пут целе историју филозофије ка самосазнању духа, који кроз принципе дијалектичке логике иде ка саморазвоју аполутне идеје, тек на крају,  кроз целовити умски лик једног човека, који свеобухватним појмом појма све различите, супротне мисли, идеје у целој историји филозофије кроз завршну филозофију филозофије целог човечанства, саставља у апсолутној логичној идеји, сазнаје вечну суштину Бога...

То јест, када научно мишљење о самом мишљењу у завршној филозофији све филозофије обједини целокупну историју духа, и јединством логичког и онтолошког, као код Аристотеловог Бога, изједначи на крају оног који мисли, мишљење и предмет мисли, онога који сазнаје, сазнање и предмет сазнања, или се дијалектиком чистог појма о појму вечног дела душе, као код Платона, метафизичким искуством ума сети свог целокупног духовног пута и препозна истину по себи и за себе, врати пре пада душе (отуђења духа, оспољења идеје) из привида просторно-временско-материјалног  чулног бића у царство вечних идеја, тада коначно субјективно постаје објективно, и објективно субјективно, и зато апсолутно...

Тек се у унутрашњем безмерју апсолутног појма о појму, знања о самом знању, свести о самој свести разоткрива суштинска, логичка историја:  како и зашто се све различите, супротне филозофије смењују тако како се смењују у самосазнајном путу апсолутног духа, идеје...

 

СПОЉАШЊА И УНУТРАШЊА ИСТОРИЈА

 

Хегел  логичку по себи и за себе историју духа, по свим степенима развоја у самосазнању апсолутне идеје ставља испред сваког разумског, чулног садржаја, спољашњег просторно-временско дешавања, историје.

Унутрашња сазнајно-логичка историја апсолутне идеје не одређује само све наше историјско (политичко, економско, културно...) дешавање, догађање, него и све просторно-временско-материјaлно природно и историјско догађање!

И као што је логички принцип преовлађујуће филозофије у једном времену, као објективно мишљење духа о себи самом, само неки степен самосазнања апсолутне идеје, тако сви народи, по логичкој нужности унутрашње историје, својом спољашњом историјом, својим друштвеним уређењем и деловањем у конкретном месту, времену испољавају неки степен самоосвешћења апсолутног духа, саморазвоја апсолутне идеје.

Ипак, када тврди да преовлађујућа филозофија у једном периоду својом формом одражава објективни дух свог времена, он је у противуречности са својом основном тезом да је логичка форма, као оно суштински  активно у једној филозофији, не само независна од конкретног дешавања тог времена, него чак и од све просторно-временско-материјалне садржине другобивствене природе и историје (које су само њено оспољење, отуђење)...

То јест, ако је сва просторно-временско-материјална природа само оспољења унутрашња историја саморазвоја апсолутно логичне идеје и сва спољашња историја држава и народа само служи самосазнању апсолутног духа, да у чистом појму појма у филозофији на крају постане апсолутно свестан себе, онда никако не може спољашња историја, дешавање, оспољени простор-време-материја, другобивствена природа, отуђена историја одређивати унутрашњу, суштинску историју првобивственог духа, вечну логичку суштину апсолутне идеје (свака филозофија одражавати само своје време) него спољашња историја одражавати унутрашњу, бити одређена логичким развојем самосазнања, самосвешћења апсолутне идеје!

Ако је, за Хегела, првобивствени апсолутан (вечни) дух, онај непокретни покретач и вечна сврха сваког просторно-временско-материјалног природног кретања и друштвено-историјског дешавања, а сва другобивствена природа и историја служе да се по логичкој нужности унутрашње историје апсолутно мишљење о самом мишљењу, апсолутни дух завршном филозофијом све филозофије врати првобивству вечне идеје, како може онда сасвим супротно тврдити: да спољашње историјске околности датог времена (спољашња просторно-временска историја) одређују логички принцип неке филозофије суштинску унутрашњу (логичку историју), уобличава оно много старије првобивствено, духовно што покреће, апсолутно, вечно!?

Хегел, свакако, логичку садржину подређује логичкој форми да кроз апсолутну субјективност Божијег мишљења о самом мишљења, као вечну логичку форму свих форми првобивственог духа, из чистог појма о појму апсолутне идеје, схвати, обухвати сав (могући–стварни–нужни) садржај оспољеног просторно-временског-материјалног бића – другобивствену природно-историјску објективност.

Њему је, свакако, лакше да све различите, супротне логичке форме историје филозофије схвати као степене саморазвића слободне форме апсолутно умног мишљења о самом мишљењу, него све бесконачно различите, супротне природне, историјске разумске, чулне садржине...

Међутим, Платонове идеја су само површно посматране апсолутне сазнајно-логичке форме, идеални умски облици...

Како се оне не могу сагледати спољашњим очима, било каквим појединачним опажајима, већ једино дијалектиком чистог појма о појму и унутрашњим видом ума свега са свих страна по целини ствари, оне су много пре идеални (надлогички, надсазнајни) садржаји, него идеалне (сазнајно-логичке) форме.

Као што су сви појединачни садржаји које опажамо чулима или њихове суштине које сазнајемо посебним, општим појмовима разума (само сенке или одрази духовних садржаја) тек могуће по сазнању и постојању вечних суштина целовитих  идеја, тако су сви вечни духовни садржаји, вечне суштине целовитих  идеја, могући тек из надсазнајне,  надсуштаствене идеје свих идеје, највише идеје добра.

Чак ни вечне суштине појединачних идеја, а камоли (надсазнајна, надсуштаствена) идеја свих идеја, највиша идеја добра, нису апсолутне сазнајно-логичке форме, него много пре надсазнајни, надлогички вечни садржаји.

А ни Аристотелов Бог, као  апсолутна  форма свих форми (мишљење о самом мишљењу) не може се одвојити од апсолутне садржине свог вечног живота (јер мисли о себи), свог савршеног духовног бића.

Међутим, Хегел ипак мисли да се то апсолутно јединство мишљења и бића, од "семенке" Историје филозофије Парменидове истините мисли апсолутно Једног–Бића, до завршног „плода“ једног са свих страна истином истог мишљења о самом мишљењу,  који саставља све могуће различите, супротне мисли, идеје, достиже тек његовој Науци логике.

Зато је његова Историја филозофије, као свеобухватна филозофија све филозофије, која у завршном тоталитету апсолутног духа саставља све различите, супротне филозофске принципе током њене историје, идентична са његовом Науком логике, која апсолутним појмом појма сазнаје истину по себи и за себе, излаже апсолутну идеју као вечну суштину Бога.

На први поглед изгледа да код њега надпочетни вечни првобивствени дух са потпуно изједначеним "логичким супротностима бића и небића на почетку производи другобивствене супротности природе и историје, а заправо, он, сасвим обрнуто, из изједначених другобивствених супротности просторно-временско-материјалне природе и историје производи логичке (духовне) супротности, да би на крају, негацијом негативног, "лукавством ума",  самокретањем "појма по себи и за себе" из свих тих логичких (духовних) супротности извео "првобивствени," апсолутно самосвесни, самознајући Божији дух, из филозофије све филозофије најпозитивнију позитивност  апсолутне идеје  " као вечну суштину Бога, пре свих другобивстених супротности оспољене природе, историје!

То јест, иако Хегел тврди да вечни Бог пре свих супротности природе или историје својим оспољењем, отуђењем (као стварањем ex nihilo) кроз изједначене апсолутне логичке супротности бића и ништа (небића) даје прво почетно постајање, бивање, и даљом конкретизацијом појма по себи и за себе, самокретањем, самоодређењем сазнања, мишљења све могуће разлике, супротности природе и историје, тачно је, заправо, сасвим супротно: да он из тих прапочетних недефинисаних супротности почетног појавног Бића просторно-временско-материјалне другобивствене чулне природе и историје даљим сазнањем појмова, судова разума, закључака ума из њихове Суштине из своје Историје Филозофије изводи "апсолутно изједначене логичке прапочетне логичке (духовне) супротности", па негацијом негације и јединством супротности дијалектичким саморазвојем свега филозофског сазнања, завршном суштином свих суштина, апсолутним мишљењем о самом мишљењу своје Науке Логике  као завршном филозофијом све филозофије  "самокретањем, самоодређењем Појма "по себи и за себе" долази  на крају до најпозитивније позитивности вечне истине, првобивственог Бога пре свих појавних супротности (просторно-временско-материјалне) створене  природе, историје!

Међутим, изједначене "првобивствене" духовне супротности апсолутно логичне идеје не могу утемељити ни себе саме ни супротности природе и историје, а камоли негацијом негације (зла, незнања, алогичности), „апсолутним“ сазнањем, мишљењем „вечне истине“ Божију надбивствену, надсуштаствену апсолутну вољу и стварајућу слободу (пре) пре свих појавних супротности појавног: бића–мишљења или природе и историје!

Бог не ствара прво празно бивствовање (тако што се оспољава у просторно, временску другобивствену природу) које је почетном постајању, бивању изједначено са небивствовањем, него је надбивствено Божије cretio ex nihilo од почетка са сваке стране неизмерно више него све...

Ако Бог (апсолутни дух, Логос, Тао, највиша идеја добра...), води природу, историју, све супротности или негативности бивствовања и мишљења или сваког дешавања и сазнања само могу бити нешто изведено...

Ако су све супротности (добра и зла, позитивности и негативности...) равноправне, као у Заратустриној, или старој индијској религији, онда просторно-временско-материјална природа, историја из поларитета: зла, незнања, таме, или могућности материје, алогичног, несвесног... уобличава, одређује поларитет: позитивног, доброг, светлог, свесног, логичног, духовног; "ствара", "производи" дијалектиком на крају „најстварнију стварност“ Бога, најпозитивнију истину, апсолутну идеју, вечни дух.

 

ПРИВИД НЕМАЧКОГ ИДЕАЛИЗМА

 

У трансценденталној дијалектици Критике чистог ума Кант демонстрира како чисти ум, који иде изван оквира могућег искуства (када се појам не може проверити опажајем) упада у антиномије; упада трансцендентални привид у коме су супротни судови подједнако вероватни.

Међутим, са највишим ставом своје трансценденталне аналитике: „Услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства" он са првостепеним рецептивитетом априорних чула–опажаја простора и времена управо априорно своди на апостериорно, трансцендентално на емпиричко, унутрашње на спољашње, појам на опажај...  показује да  његов  "трансцендентални привид чистог ума" већ подразумева привид трансцендентализма  чистог разума!

И мада Фихте касније не прихвата Кантов став да је садржај опажања суштинска другост, несводива на мишљење, већ је доследним монизмом, панлогизмом свога Учења о науци сваку чулност, чулносту, осећања, воље подводи под апсолутно Ја–сазнање–мишљење, утемељујући тако по себи и за себе прво "апсолутно субјективно-објективно самосазнање-самомишљење раног Шелинга и касније Хегела и он, наспрам тог далеко моћнијег субјективно-објективног (самоделатног) Ја, из кога иде свака сазнатљивост сазнања и бивственост бивствовања, опет поставља његовим самоограничењем, неку суштинску другост, неко "Не-ја"!

Заправо, Фихтеово субјективно-објективно  "апсолутно" Ја-сазнање-мишљење не само да потире разлику између ноуменалног и феноменалног, него чак поново Кантово надсазнајно (надпојмовно, надопажајно) практично-морално слободно ноуменално, филозофско-научним појмом "по себи и за себе научног самосазнања апсолутног Ја , " подводи под сазнајно-теоријско опште и нужно феноменално!

И то изједначење у потпуности наставља са својим Системом трансценденталног идеализма рани Шелинг, који следећи Спинозино Deus sive Natura, тврди да је u субјективно-објективном тоталитету т"природа уснули дух а дух пробуђена природа"...

Заправо, када се дух своди на природу или природа на дух, мишљење на биће и биће на мишљење и даље се остаје у почетној механичкој узрочности од једне релативне ствари, појаве ка другој релативној ствари, појави потире и једно и друго (природа и дух, мишљење и биће) и ништа суштински не објашњава.

Хегел тврди да Бог ствара просторно-временско-материјални свет ,тако што се првобивствени, вечни дух, апсолутно логична идеја отуђује од себе, оспољава у другобивствену природу, историју....

А заправо све те нефилозофске формулације (отуђења, оспољења, другобивства...) само разоткривају да тај привидни монизам, панлогизам "апсолутног" мишљења о самом мишљење његове Историје филозофије, у којој свеобухватном филозофијом све филозофије Божији вечни дух сазнаје себе, или "апсолутни" појам појма његове Науке логике, с којим излаже све степене саморазвоја апсолутне идеје, заправо, чини нешто сасвим супротно: одриче, укида стварање: прво стварајућег Бога своди на створено, изједначује са створеним па  онда и  из створене природе "прави" Бога, изводи, ствара „Бога.“

Из из појавне просторно-временско материјалне природе, историје изводи појмовима, судовима разума њихову суштину, па из завршне суштине свих свих суштина оспољене, отуђене просторно-временске другобивствене створене природе и историје, дијалектикчим закључцима ума, завршним појмом појма, свеобухватном филозофијом филозофије мишљењем о самом мишљењу изводи дијалектичку логику, као Божији првобивствени стварајући дух, као "вечну суштину Бога пре створеног света, човека, историје, све просторно-временске природе!

Ако је, за Хегела, апсолутан (вечни) дух непокретни покретач и вечна сврха сваког просторно-временско-материјалног кретања, дешавања, а сва другобивствена природа и историја служе да се по логичкој нужности унутрашње историје апсолутно мишљење о самом мишљењу у завршном филозофијом све филозофије врати првобивству вечне идеје, како може онда сасвим супротно тврдити: да спољашње историјске околности датог времена (спољашња просторно-временска историја) одређују логички принцип неке филозофије (суштинску унутрашњу, логичку историју), уобличавају оно далеко старије првобивствено духовно, апсолутно, вечно!?

Тај привидни "идеализам" немачке класичне филозофије, који не започиње  са Кантом и наставља се са Фихтеом и (под утицајем Спинозе) са раним Шелингом, не завршава се са Хегелом, него, потпуно логично у Марксовом субјективно-објективном научно-техничко-политичко-уметничком практичном реалитету–идеалитету човека–заједнице–природе.

Маркс преузима: Аристотелов супстанцијални zoon politikon, Платонову, Кантову и Фихтеову практичну филозофију и  Хегелову дијалектику, Шелингов субјективно-објективни монизам духа као свесне прирoде и прирoде као несвесног духа да кроз поларитет натурализма–хуманизма развија супстанцијалну сврху природе–човека...

Кроз научно-техничко-уметничко-политички субјективно-објективни реалитет-идеалитет човека-заједнице-природе покушава да обједини формални, материјални, покретачки и сврховити узрок Аристотелове тетраде.

Социјални инстинкт сви за једног, један за све на почетку и на крају историје (државе), кроз поларитет нагона за одржањем јединке и нагона за одржањем врсте води, по њему, сваку почетну–завршну сврху еволуције и револуције.

Од сваког човека у служби природној заједници пре историје, до потпуно развијене научно-технолошке хумане природе–идеалне људске заједнице на крају историје која служи сваком слободном човеку.

Са развојем научно-техничко-политичко-уметничке субјективно-објективне практичне природе–човека, хуманизам, нагон за јачањем и одржањем врсте, као (првостепена) родна природа, у комунизму, царству слободе на крају историје, коначно превладава нагон за одржањем тела (царство нужности).

Зато је за Маркса развој снаге и моћи тела и богатства и разноврсности пет  чула ( и њихових продужених справа, инструмената, машина) од инстинктивног, појединачног опажаја до потпуно свесних чула у целовитој научно-техничко-уметничко-политичкој  отелотвореној другој хуманој природи друштвеног човека-заједнице, каоо сврхе све природе, читаве историје...

Уместо Божијег стварајућег духа, Платонове оностране апсолутне идеје добра, то је научно-техничко-политичко-уметничко субјективно-објективно оспољење, отеловљење савршеног јединства  овостраног човека–заједнице–природе. 

Марксов субјективно-објективни реалитет–идеалитет човека– заједнице– природе одбацује (осим слободе) све друге постулате (Бога, бесмртност душе) Кантове Критике практичног ума.

Ту нема више трансцендентног Бога, духа, душе, идеје... него субјективно-објективна научно-техничко-уметничко-политичка практична дијалектика води води ка  савршеном јединству човека и природе и човека и човека.

Када научно-технолошко-политичко-уметничка практична генијалност достигне на крају историје реалитет–идеалитет природе-човека-заједнице, природа као и држава ће из царства нужности ступити у царство  слободе.

 

ПРИВИД ХЕГЕЛОВОГ ИДЕАЛИЗМА

 

Хегел се слаже са Спинозом, да постоји само једна супстанција; да друга супстанција (други Бог) потире супстанцијалност са свих страна бесконачне бесконачности Бога...

И како могућност објашњења духа из простируће природе унапред не постоји, а простируће природе из апсолутног духа ипак постоји, друга Декартова простирућа "супстанција" може по њему, бити само другобивствени Божији дух, апсолутно мишљење, идеја "отпуштена" оспољена у просторно-временску материјалну природу, историју...

Према томе, он не само да, насупрот Спинозе, све "бесконачне" атрибуте (Бога или природе) своди на један бесконачни атрибут мишљења, већ под утицајем Аристотеловог схватања Бога као мишљења самог мишљења, Божији бесконачни атрибут мишљења, апсолутно самосазнање, самомишљење, изједначује са самим Богом, једном једином по себи и за себе са свих страна бесконачном супстанцијом!

 

БОГ И ДИЈАЛЕКТИЧКА ЛОГИКА

 

Иако Хегел у предговору своје Науке Логике тврди да је његова дијалектичка логика "као систем чистог ума, царство чисте мисли... истине по себи и за себе без омота, излагање Бога какав је он и својој вечној суштини [првобивственој апсолутно истинито самосазнања, самомишљења] ре стварања природе и једног коначног духа", када треба из чистог појма да изложи ту "истину по себи и за себе без омота" (као "вечну суштину Бога пре све створене природе и сваког коначног духа"), или покаже: како Бог ствара природу и сваког коначног духа, он кроз једну потпуно нефилозофску формулацију прво каже да се апсолутна идеја "отуђује" у "другобивствену" природу, историју, да би након тога радио нешто супротно: из појавног бића–небића (почетног бивања) и сваке даље његове суштине, из завршне суштине свих суштина другобивствене просторно-временско-материјалне створене природе, историје, из  свеобухватне Историје филозофије, као филозофије све филозофије, идентичне са његовом Науком логике на крају, која чистим појмом о самом појму који излаже све степене логичког саморазвоја апсолутне идеје, изводи "апсолутни дух", царство истине по себи и за себе", "вечну суштину Бога"!

Мада са почетном тезом да је његов "систем логике вечна суштина Бога пре створене природе и једног коначног духа" раздваја стварајућу природу, бесконачни дух Бога и створену природу, коначни дух човека, са тврдњом да је створена (просторно-временско-материјална) природа и историја само другобивство Бога (првобивствене духовне природе апсолутне идеје) та разлика између стварајуће природе (natura naturans) и створене природе (natura naturata) не само да није више апсолутна, као у традиционалној теологији, филозофији, већ у потпуности нестаје, јер је створена природа, историја сада само оспољен Божији дух, Бог "отуђен" од себе!

Иако доследни монизам, панлогизам "све је једно и једно све", захтева да је "све стварно логично и логично стварно", нелогична формулације "отуђења", "оспољења", апсолутног духа, идеје у "другобивство" природе показују да код њега не само да није "све стварно логично и све логично стварно", већ од почетка, са сваке стране, краја нестварно, нелогично!

Ако је природно или историјско другобивство само отуђено Божије првобивство, апсолутна идеја оспољена у простор, време, материју, Божији, бесконачни, вечни дух разливен у људску историју у коначни дух човека, Хегел сада не мора из апсолутног логоса по себи и за себе, као чистог појма, "царства истине по себи и за себе без омота...као вечне суштине Бога" да дедукује све законе просторно-временско-материјалне природе и историје, нити објашњава: како Божији дух ствара природу, историју, већ због тог изједначења стварајућег Бога и створене природе, историје може да ради сасвим супротно: Да из почетног чулног бића–небића и сваке његове даље суштине, дијалектичком логиком, као завршном суштином на крају свих суштина, апсолутним: појмом појма, знањем самог знања, мишљењем самог мишљења, науком саме науке, свешћу саме свести својом Науке логике да из другобивствене просторно-временско-материјалне коначне природе, историје, индукује апсолутно логичну идеју, бесконачни дух, Божије првобивство!

Како ће се и где ће се стварајући Бог, пре просторо-временске створене природе, историје отуђити, оспољити у створену природе?

Са тврдњом да се Божији дух (апсолутна идеја) "оспољује" у просторно-временско-историјски другобивствени свет материјалне природе, уместо јасно: ствара свет, сву просторно-временску-материјалну природу он не само да укида разлику између стварајућег и створеног, него сада, сасвим супротно, из (просторно-временско-материјалне) створене природе, историје "прави Бога" ствара стварајући (Божији) дух!

Када каже да се апсолутни дух „слободно oтуђује“ у просторно-временско-материјални свет другобивствене природе а не јасно (creatio ex nihilo) ствара свет, просторну-временску природу и човека,  стварајући Бог, неупоредив са било које стране краја  са створеним са речју „оспољење“, „отуђење“, изједначи са створеним, Хегел, заправо, преузима Спинозино Deus sive Natura (Бог или природа) и Шелингово природа је несвесни дух а дух пробуђена природа...

Права суштина тих формулација да је створена природа "оспољен" дух или апсолутна идеја "отуђена" у простор, време, историју да се Божије првобивство и другобивство природе и историје у име "доследног" монизма  (некако) изједначе, као две несводиве супстанције просторности и мишљење (код Декарта) или два несводива атрибута супстанције (код Спинозе) или несводиви разум и чулност (празан појам и слеп опажај код Канта),   стварајуће и створено у теоријско-практичној  поставци  Ја и не-Ја (код Фихтеа у Учењу у науци) или апсолутно субјективно-објективно у Шелинговом  Систему трансценденталног идеализма.

Ако је са досетком „отуђења“, „оспољења“ стварајуће изједначено са ствоереним он може  из  Историје филозофије, као филозофије све филозофије, идентичне са апсолутним појмом појма Науке логике, из свих логичких степена: од почетног појавног Бића чулне просторно-временске другобивствене створене природе и историје и даље Суштине ,  из суштина свих суштина чистог Појма у дијалектичком саморазвоју апсолутне идеје, да изводи „стварајућу“ природу, првобивствену "истину по себи и за себе", "стварајући дух,  вечну суштину Бога!

И онда са логичким самокретањем мишљења о самом мишљењу кроз сву историју филозофије,  кроз његову завршну филозофију све филозофије, чистим појмом о појму дијалектичке логике, истином по себи и за себе у тоталитету апсолутне идеје, као вечне суштине Бога, првобивствени "Бог" из другобивствене природе, историје,  враћа у вечни духовни живот".

Иако тај однос Божијег духа, апсолутне идеје и свих општих и нужних закона просторно-временско материјалне природе, историје у вечном јединству дијалектичке логике личи код Хегела на однос празних логичких категорија и априорних чула–опажаја у Кантовом трансценденталном шематизму, код Канта то јединство чистих логичких форми празних појмова разума и слепих опажаја чула свега нашег сазнања остај само појавно.

Заправо, већ Фихте први тврди да нема никакве празне логичке форме (субјективног) нити слепе чулне садржине (објективног), него апсолутна субјективно-објективна умна форма–садржина општег и нужног сазнања-мишљења сваку објективност потврђује кроз истинити појам, сазнајно-научну субјективност...

То Фихтеово изједначење Ја, мишљења и оног о чему се мисли (форме и садржине), мисли и предмета мисли, сазнања и предмета сазнања и схватања сваке другости опажаја, предмета сазнања или природе, предметности уопште, објективности, као Не-ја, као самоограничења апсолутног субјективно-објективног Ја, сазнања, мишљења по себи и за себе, утемељује касније Хегелово схватање природе, историје као не- Бога, Не-духа, Не-идеје. Наспрам Кантовог празне трансценденталне субјективности, чистог Ја: мислим, сазнајем, судим (празног) сазнања, мишљења, где је суштински другачија  чулност, несводива на празан разум, мишљење, само слепи опажај, сада се свака другост уопште, сва просторно-временско-материјална природа, историја, све њене неживе  и живе форме, закони схватају само као логичка разлика унутар субјективно-објективног апсолутног Божијег духа,  као „по себи друго самога себе“, као његово оспољење, отуђење, другобивство апсолутно логичне идеје...

А свакако да на Хегела у пресудој мери утиче и главна идеја Система трансценденталног идеализма да је "Природа уснули дух, а дух пробуђена природа" с којом рани Шелинг (под утицајем Спинозе) пре њега тврди да је индуктиви пут од појавне просторно-временско-материјалне природе (почетних опажаја чула и даљих појмова, судова разума) до свеобухватног јединства свега сазнања у апсолутној субјективности духа, са целовитим закључцима, највишим идејама ума, исти као и дедуктивни пут из апсолутне субјективности (највиших идеја ума) ка свој објективној природи; да субјективно-објективно тоталитет апсолутног мишљења, сазнања појмом по себи и за себе укида традиционалну квалитативну разлику: духа и тела, Бога и природе, Декартову супстанцијалну или Спинозину атрибутивну разлику мишљења и просторности или Кантову празног разума и слепих опажаја...

 

БИЋЕ, СУШТИНА, ПОЈАМ ИЛИ БИЋЕ, ПОЈАМ, ИДЕЈА?

 

Иако у великој тријади Хегелове Науке логике (Биће, Суштина, Појам) није апсолутна Суштина, јер и почетно чулно (Биће по себи) и даља разумом из бића изведена (Суштина за себе) за своје постојање и одређење претпостављају завршну суштину свих суштина, апсолутни по себи и за себе (Појам Бога), он опет тврди  да он ту излаже вечну Суштину Бога, а не апсолутни Појам Бога!

То јест, иако све сазнање или мишљење из почетне појаве непосредног чулног бића–небића изводи сваку даљу разумску суштину, тек свеобухватно мишљење свег мишљења, знање свег знања, свест саме свести, логички најстаријим појмом појма, завршном умном суштином свих суштина изводи "вечну истину по себи и за себе" апсолутне идеје...

Иако Суштина (за себе), зависи од почетне Појаве, још увек недовољно јасног, покретног непосредног чулног Бића (онога по себи), и завршног (по себи и за себе) потпуно сазнате вечне логичне суштине (Појма )  он опет каже да апсолутним самомишљењем, самосазнањем своје дијалектичке логике излаже вечну суштину Бога!

Зашто не каже на почетку да апсолутним Појмом излаже апсолутно истиниту Идеју (Бога), или апсолутном Идејом (Бога) апсолутно истинити Појам (Бога), него кроз апсолутни Појам, Идеју – вечну  Суштину (Бога)!?

Да је Хегел рекао да излаже апсолутан појам Бога по апсолутној истинитој Идеји, или апсолутну идеју Бога по апсолутно истинитом Појму, јасно би се видело да апсолутни Појам, Идеја, као "вечна суштина Бога" много пре траже надпојмовног, надсуштаственог, надбивственог Бога, него што обрнуто, апсолутни Појам или Идеја, а поготову надпојмовни, надсуштаствени надбивствени (стварајући) Бог, траже сазнајно-логичку вечну суштину (свакако, немогућу по себи)!

То јест, када тврди да његова Наука логике представља Бога „какав је он у својој вечној Суштини (пре све створене просторно-временско-материјалне природе, историје“), те речи, заправо, само разоткривају да се "апсолутни" по себи и за себе "првобивствени" појам, идеја (Бога) много пре ослањају на сазнајну Суштину појавног Бића другобивствене створене природе, него другобивствено појавно Биће и свака његова даља сазнајна Суштина на "апсолутни по себи и за себе" првобивствени" апсолутни Појам Бога (апсолутну идеју) пре створене природе!

У сваком случају, чак и да дијалектичка логика, као систем чистог ума, као “царство истине по себи и за себе без омота "излаже "вечну суштину Бога“, а не апсолутни појам (идеју) Бога, тај апсолутни самознајући, самомислећи појам појма (вечно мишљење о самом мишљењу), може бити само "царство истине по себи и за себе без омота пре створене природе, историје и једног коначног духа", а никако она завршна суштина свих суштина, која изједаначењем стварајућег и створеног (формулацијом „отуђења“, „оспољења“), вечног духа и просторно-временске природе и историје, који се изводи из почетног чулног бића–небића створене природе и историје и једног коначног духа"...

"Вечна суштина" стварајућег бића (пре створене природе) не може никако бити она изведена завршна суштина свих суштина апсолутног појма о појму из почетне појаве чулног бића–небића, створене природе!

Хегел је свакако свестан да не може поћи од првобивственог апсолутног Појма ка Суштини и другобиственом Бићу јер за тај апсолутни Појам, с којим би изложио апсолутну истину по себи и за себе, нема никакав садржај...

Па како не може из "апсолутног" појма и закона дијалектичке логике дедуковати истину по себи и за себе ни све законе створене природе, историје, он сa неким нефилозофским формулацијама: "отуђења", "оспољења", "отпуштања" апсолутног духа, идеје духа у "другобивство", заправо, као што је већ речено, прикрива да ради сасвим супротну ствар: из садржаја појавног бића–небића, и сваке даље суштине до појма, завршном суштином свих тих суштина у "апсолутном појму  појма", из  свих могућих закона створене, појавне природе, историје из створеног "ствара" нестворено (апсолутни дух, идеју), из просторно-временско-материјалне створене природе, историје вечни дух, стварајућег Бога! 

Како ће из "чистог" (празног) појма изложити "вечну суштину Бога" пре све природе, историје!?

Иако се и Биће и Суштина и Појам могу утемељити само стварајућим (надбивствујућим), надсуштаственим (надсазнајним) Богом, Хегел сасвим обрнуто, из почетног (нужно појавног) чулног Бића и његове даље сазнајне Суштине завршним Појмом (сваког појма), суштином свих суштина, изводи "апсолутност" Бога...

И зато не иде од апсолутног Појма, идеје ка Суштини и Бићу дедуктивно, него, сасвим супротно, од почетног бића–небића, ка Суштини и суштином свих суштина, ка апсолутном Појму – индуктивно!

То јест, како не може из апсолутног Појма (по себи и за себе) да дедукује Суштину (за себе) и Биће (по себи) он формулације: "оспољења духа", "отуђења апсолутне идеје" у "другобивство" природе, историје користи да из чулног бића–небића и сваке даље (појединачне, посебне, опште) суштине створене просторно-временско-материјалне природе или историје, из своје Историје филозофије, као знање самог знања, свести саме свести, мишљења самог мишљења,  идентичне са Науком логике, која из апсолутног појма о појму излаже све могуће-стварне-нужне степене логичког саморазвоја апсолутне идеје, из завршне суштине свих суштина (природе, историје) индукује „стварајућег“ Бога, „апсолутни“  (по себи и за себе) Појам (свих појмова), "као вечну суштину" Бога!"

Уместо да се свака, па и „вечна" сазнајно-логичка суштина утемељује, одређује надсазнајним, надсуштаственим Појмом  по себи и за себе (апсолутном идејом) Бога, овде се апсолутни по себи и за себе надсазнајни, надсуштаствени појам, идеја Бога, сазнаје, потврђује "вечном" суштином (немогућом по себи и за себе).

Као да суштина са тим „вечним“, испред себе има сада, као „вечна" суштина (Бога), много више од апсолутно (надбивственог, надсуштаственог, надпојмовног) Бога по себи и за себе!

А, заправо, та  "суштина свих суштина", која завршним појмом појма излаже апсолутно логичну идеју, од почетка до краја зависи од појавног бића!

Ни Биће, Суштина ни Појам (ни било какво мишљење, сазнање) не могу бити по себи и за себе, већ претпостављају надбивственог надсуштаственог, надпојмовног Бога (изнад Бића, Суштине, Појма).

Као што Кантово "Ја мислим", претпоставља надсазнајну чисту вољу и надпојмовну, надсуштаствену властитост, тако и Хегелова апсолутна дијалектичка логике као "вечна суштина Бога" од почетка, са сваке, стране, краја апсолутну властитост надпојмовног, надсуштаственог Бога.

 

 БОГ И НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА ИЗНАД БИЋА, СУШТИНЕ, ПОЈМА

 

Свака суштина (као  суштина некога и нечега) тражи старије биће чија је суштина; без обзира да ли у питању почетно појавно, створено, или вечно, стварајуће биће и зато нема никаквог смисла говорити о суштини по себи...

А ни Хегелови Биће, Суштина и Појам (уопште "дијалектичка логика као вечна суштина Бога)" у основи "апсолутног" сазнања, мишљења по себи иза себе не могу бити по себи, него траже надбивственог, надсуштаственог, надпојмовног Бога или надбивствену, надсуштаствену идеју добра.

Сазнајно-логичка суштина из почетног чулног бића, а ни најопштија суштина свих суштина завршног појма о појму не може бити чак ни вечна идеја, а камоли највиша идеја добра.

Зато је за Платона највиша идеја добра, у основи сваког сазнања или мишљења и сваког бића или постојања, па и постојања и сазнања вечне суштине сваке идеје, не само надсазнајна или надсуштаствена, него и надбивствена.

Сви наши опажаји почетног појавног чулног Бића (само сенке вечних идеја), и све даље Суштине изведене из чулног бића појмовима, судови разума (само копије вечних  идеја) траже дијалектичким закључцима ума вечне идеје ума,  а саме вечне идеје за било какву упитност: од кога, чега, шта, колико, како, зашто, за сву сазнатљивост сазнања и истинитост истине у сенци опажаја појединачног чулног бића и копији посебног, општег појма траже апсолутни: квалитет, релацију, модалитет вечне суштине савршене идеје, а вечно биће и вечна суштина савршене идеје, квалитет свих квалитета,  надбивствену, надсуштаствену највишу идеје добра.

Хегел тврди да његова Науке логике од појаве, суштине до појма из свих могућих–стварних–нужних логичко-онтолошких разлика, супротности другобивствене природе и историје, апсолутним појмом појма,  као завршном суштином свих суштина, изводи на крају апсолутну идеју, вечну суштину Бога.

Међутим, саморазвој појма кроз све различите, супротне филозофске принципе не може никако бити "по себи и за себе" вечна суштина Бога, већ је та дијалектика "апсолутног" сазнања, мишљења, заправо, само суштина свих суштина почетне појаве, док је вечност Бога (и у традиционалној теологији или Платоновој идеји добра) не само надсуштаствена и надсазнајна него чак и надбивствена.

Бог, поред кога постоји и бивствовање, као на пример у Платоновом Тимају (кога Он предтавља као питагорејско учење) где је Бог схваћен као активни принцип, демијург, насупрот пасивне прихватитељке сваког његовог дејства, материје, није стварајући Бог.

То чак није ни  дуализам са два Бога, него ту нема Бога...

Заправо, Хегелово почетно (непосредно) Биће, и свака његова (даља Суштина), и вечна на крају суштина свих суштина – апсолутни ("по себи и за себе") Појам од почетка, са сваке, стране, краја, претпоставља надбивственог надсуштаственог, надпојмовног Бога.

Ни код Спинозе Бог (са свих страна бесконачна супстанција) није дат по својој (вечној, бесконачној суштини), већ свака вечна суштина, (бесконачни атрибут), по надсуштаственом Богу (са свих страна бесконачној супстанцији).

 

 ДА–НЕ, ЈЕСТЕ–НИЈЕ ( КАО НИ САМА ЛОГИКА) НИСУ МОГУЋИ ПО СЕБИ

 

Хегел каже : „Они који који желе да остану при разлици бића и ничега нека покушају да покажу у чему се та разлика састоји.“

Заправо, то изједначење бића и ништа на почетку његове Науке логике, с којим почиње развојни пут субјективно-објективног сазнања по себи и за себе, од чулне појаве ка даљој суштини и суштинoм свих суштина ка апсолутном појму, има већ од почетка нерешиву тешкоћу...

Ако су биће и ништа једна иста ствар, како из те "једне исте ствари" (чистог бића или ништа)  уопште настаје нека„трећа“ ствар – њихово „јединство“ – бивање!?

Тачно је, заправо, да тај "идентитет" чистог бића и ништа (небића), с којим започиње најнужнија логичко-онтолошка дијалектичка логика, чак за најосновније појмове да и не већ претпоставља формалну логику.

Ако се уместо чистог бића и ништа логички изједначе да и не (јесте и није) из таквог "почетка" не може се даље утемељити значење ниједног појма, па и јединство праполаритета "чистог" бића и "ништа" у постајању, бивању губи смисао...

То јест, тај „апсолутни“ принцип дијалектичке логике са изједначавањем чистог бића и ништа у прапочетном постајању, бивању не може да утемељи чак ни само логичко, а камоли апсолутношћу дијалектичко-логичког – онтолошко!

Хегелови "чисти појмови по себи и за себе" не могу никако утемељити "апсолутну логику–онтологију"... већ свака, па и његова  „апсолутна дијалектичка логика–онтологија“ за старије појмове да и не, јесте и није увек претпоставља неко надлогићко, надсазнајно једно!

Не само да утемељење афирмације и негације за категорије квалитета (већ и категорија: квантитета, релације и модалитета), за било који појам, суд, закључак нашег сазнања или мишљења нису могуће по себи "чисто логички" него ни  логичкх закони ни сама логика!

Зато за Платона не постоји логика као органон научног сазнања, мишљења, нити је филозофија  "наука о истини" , као касније код Аристотела (јер само Бог зна истину), већ је, као код Питагоре, љубав ка мудрости, метафизичко искуство умне душе, која се дијалектиком, препознавањем идеја припрема за земаљску смрт и  највишом (надсазнајном, надбивственом, надлогичком) идејом добра буди филозофијом за вечни, духовни живот.

 

ЗНАЊЕ НЕ МОЖЕ БИТИ ПО СЕБИ

 

По Хегелу, Божије апсолутно самосазнање, самомишљење  као Аристотелов Бог или  Спинозина супстанција, по себи јесте и сам себе схвата.

Међутим, одређење бивствовања помоћу сазнања (мишљења) или сазнања (мишљења) помоћу бивствовања, потире и апсолутност сазнања (мишљења) и апсолутност бивствовања...

Бивствовање и сазнање, мишљење("по себи“) које прво није, па јесте, или прво себе не зна, па „мишљењем (за себе“) сазнаје, зна, није ни апсолутно бивствовање, ни апсолутно  сазнање!

Ако Бог даје свако биће и само бивствовање, његово creatio ex nihilo је старије од сваког сазнања које зависи од бивствовања или бивстовања које зависи од сазнања (или мишљења које зависи од бића или бића које зависи од мишљења)...

Први физичари филозофи сва сложена бића изводе из неко једноставног прапочетног бивствовања: воде, ваздуха, ватре, елемената и љубави и мржње, атома и празног простора ...

И савремена наука, исто тако, свако другостепено (случајно, појединачно) сложено живо (органске молекуле,  органе, организне) своди на првостепено неживо,прво на из четири основне опште и нужне физичке силе (слабе и јаке нуклеарне силе, електромагнетизам и гравитацију) а онда на једноставне: атоме, неорганске молекуле.

Опет, ако (акцидентално) сложено, живо настаје случајним комбиновањем прапочетног супстанцијалног бивствовања, једноставног, неживог, зашто је уопште битно да је живо а не неживо, да се једна нежива ствар, биће (честица, атом, елеменат, енергија...) не само разликује од неке друге неживе ствари, бића (честице, атома, енергија) него чак и било које, какво нешто или "све" од ништа!?

А заправо, не само да се из првостепених једноставних разлика неживог не може објаснити сложено живо, већ се, сасвим обрнуто: само се из сложених (чулних, разумских, умских, вољних) разлика најсложенијег, најсавршенијег живог могу разликовати свако једноставније живо и најједноставније неживо!

Хегел зато тврди је све у просторно-временско-материјалној природи или историји неживо и живо, само оспољење вечно живог духа, другобивство Бога, отуђење апсолутно логичне идеје...

Када каже: "Природа се показала као идеја у форми другобивства... као оно негативно саме себе, или као себи спољашња...“ на први поглед изгледа да за њега сва спољашња (просторно-временска материјална другобивствена природа, историја) не постоји по себи, него је само оспољење, отуђење првобивственог унутрашњег (вечно живог Божијег духа).

А, заправо, ни код њега ни унутрашње није дато по себи, него је кроз самосазнање природе, историје од почетне појаве (по себи) чулног Бића, до даље разумске Суштине (за себе) до умског Појма (по себи и за себе апсолутно логичне идеје), само, самосазнањем природе и историје, мишљењем мишљења, појмом појма  у филозофији филозофије апсолутно логичне идеје, поунутрење спољашњег,  повратак апсолутном духу...

Тај привидни „монизам“ (који почеива на Спинозином Deus sive Natura, или Шелинговом: "природа је несвестан дух, а дух свесна (пробуђена) природа)" којим се под видом објашњења природе са духом, заправо дух објашњава природом (дух своди на природу а природа на дух), не објашњава ни логос духа, ни логос природе!

Зато Декарт спољашњост, просторност, распростртост просторно-временско-материјалне природе не схвата као другобивство мишљења, оспољену унутрашњост првобивственог духа (као касније Хегел), него као другу супстанцију, суштински несводиву на унутрашњост мишљења.

А ни Спиноза просторност, распростртост, спољашњост не схвата само као другобивствену унутрашњости мишљења, као касније Хегел, већ као други атрибут, суштински несводив на атрибут мишљења...

То јест, иако  каже да је „ред и веза идеја исти као ред и веза ствари“ (као и обрнуто), то није никако неки идентитет апсолутног мишљења–бића.

Нити је Спинозин Бог само мишљење, нити је природа само простирање, па да се простирање (као оспољено мишљење) или, као код Шелинга, несвесна природа буди, самосвешћује самосазнањем (поунутрује ка) мишљењу, или као слободна идеја код Хегела, прво отуђује, оспољује у другобивствену природу, па кроз субјективни, објективни и апослутни дух, апсолутним самосазнањем, самомишљењем у филозофији поново враћа себи...

Спинозини бесконачни атрибути су вечне суштине једне са свих страна бесконачне бесконачности супстанције, а не вечне суштине (само једног бесконачног атрибута) мишљења...

Бог – са свих страна бесконачна супстанција – поред мишљења и простирања има још бесконачно других бесконачних атрибута, несводивих једних на друге...

Када Хегел каже да је просторно-временска природа оспољен дух, а апсолутно самосазнање, самомишљење апсолутне идеје у његовој завршној филозофије све филозофије повратак Божијег духа себи, он прво изједначује два бесконачна атрибута (мишљења и просторности), а затим атрибут мишљења са супстанцијом, тачније, сваки атрибут посматра само као модус апсолутног самосазнања, самомишљења.

Прво Спинозино Божије causa sui самопостојање своди на првобивствено самосазнање, супстанцијално самомишљење.

Затим све бесконачне атрибуте са свих страна бесконачне супстанције своди на супстанцијално по себи и за себе Божије самосазнање, самомишљење.

На крају, по слободи духа и логичкој нужности истине субјективно-објективно сазнање сједињује апсолутну форму и садржину мишљења и свако могуће, стварно, нужно чулно, разумско модусно, атрибутивно постојање потврђује тек кроз апсолутно истинито умно мишљење, своди на Божије апсолутно самосазнање, самомишљење.

 

НЕГАТИВНА ДИЈАЛЕКТИКА

 

За Канта су дијалектички закључци из "чистих" појмова, судова (који се не могу проверавити  садржајима чула) не само празни таутологије (где се ум само бави својом празном формом) него и антиномични (јер могу подједнако имати супротне резултате)...

За Аристотела су дијалектички судови само вероватни...

Међутим Хегел, подстакнут негативним дијалектиком дијалога Парменид, где Платонов са подједнаком логичком нужноћу доказује да једно (биће) јесте, постоји и да није, не постоји, Парменидово једно–биће, зато што нема никакав други позитивни садржај сем негације другостепеног мњења (сваког настајања, нестајања, разлике, супротности, промене, кретања, мноштва), изједначује са небићем, и то најнужније јединство бића и ништа у прапочетном постајању, бивању узима за апсолутну основу дијалектичке логике, као вечне суштине Бога...

По једино могућој дијалектичкој логици једног, једној логици, све те противуречности различитих, супротних филозофија за њега су само као унутрашње разлике појма по себи и за себе, које покрећу апсолутно самосазнање, самомишљење Божијег духа, саморазвој свеобухватне идеје, вечне истине пре све просторно-временске-материјалне (другобивствене, отуђене, оспољене) природе, историје...

Лукавство ума кроз историју филозофије се "учи на грешкама", обједињује дијалектиком све различите, супротне логичке принципе, све док у тоталитету духа не достигне апсолутну самосвест, у једној свеобухватној филозофији све филозофије не састави на крају све могуће–стварне–нужне чулне, разумске, умне разлике, супротности у апсолутно истинитој идеји...

Међутим, иако тврди да појам по себи и за себе у свом самокретању ка апослутној истини обједињује све разлике, супротности и да негацијом негације достиже на крају субјективно-објективно сазнање, најпозитивнију  истину, његова дијалектика је у сва три степена велике тријаде: Логике, Филозофије природе и Филозофије духа, негација, а не афирмација!

У апсолутно логичној идеји (Логици) је вечна суштине Бога стоји "пре (насупрот) све  просторно-временско-материјалне створене природе, историје и једног коначног духа".

У Филозофији природе, само је отуђена, оспољена, другобивствена идеја.

У Филозофији духа, завршном филозофијом филозофије напушта другобивство природе и историје и сазнањем истине у тоталитету апсолутне идеје враћа се вечном духу пре све просторно-временско-материјалне-природе, историје!

То јест, када потпуно слободни дух по себи и за себе бесконачном негативношћу апсолутне форме појма напусти на крају другобвстена  природе и историје, ослободи коначног, условљеног садржаја и апсолутним мишљењем о самом мишљењу, појмом о самом појму вечном истином врати свом духовном првобивству апсолутно логичне идеје, то субјективно-објективно јединство мисли и предмета мисли, сазнања и предмета сазнања,  је и даље само празни почетни идентитет чистог бића и ништа!

Ако апсолутни појам и на почетку (у Логици) и на крају (у Филозофији духа) стоји наспрам отуђене, спољене природе, историје и као апсолутно мишљење о самом мишљењу одређује негативно спрам свих форми, садржаја природе и историје, онда се о "Божијем апсолутном самосазнању, самомишљењу" (пре створене природе, историје) не може ништа позитивно изрећи, јер сав садржај тог мишљења долази  из негативног: чулне, коначне појавне природе (Кантова критика метафизике).

 Ако се у првостепеној тријади његове дијалектичке логике Биће, Суштина Појам, Суштина изводи из (појавног) Бића, а Појам из Суштине, онда и Појам, идеја почива на почетном појавном Бићу... 

Када Хегелова дијалектичка логика–филозофија–онтологија у субјективно-објективној апсолутној истини покушава да укине разлику појаве и суштине, форме и садржине, бивствовања и мишљења, онога који сазнаје, самог сазнања и предмета сазнања, онога који мисли, мишљења и предмета мисли... она у потпуности претпоставља и Фихтеово Учење о науци  и  Систем трансценденталног идеализма раног Шелинга

По Канту се негативна дијалектика баве само својом празном логичком формом, што Хегел у својој дијалектичкој негативној логици (која почива ка почетном појавном чулном бићу и другобивственој природи) и признаје, сматрајући да је та апсолутна форма дијалектичке логике, као суштина свих  суштина све природе и историје изведена из појавне садржине почетног  бића, на крају оно вечно царство Платонових идеја или Аристотелов Бог као мишљење о самом мишљењу, "истина по себи и за себе без омота, као сама вечна суштина Бога"...

А заправо, ако појмови да–не, јесте–није (не само категорија квалитета, него и квантитета, релације, модалитета) нису могући по себи (само кроз чисто логичко, апсолутношћу логичког), онда ни дијалектичка (апсолутна) логика сазнања, мишљења по себи и за себе није могућа по себи и за себе, већ иењено прапочетно „јединства противуречности“ чистог бића и ништа претпоставља те старије појмове формалне логике.

Додуше, ни Кантово "праосновно Ја мислим", као најстарија синтетичка основа чисте субјективности  (пре све логике, филозофије, сазнања, искуства) пре све објективности и у основи све објективности, нема доследно утемељење...

Не само да се првостепени окрет не дешава сазнајно-појавном, теоријском уму, и прасинтетичком "ја мислим" (поимам, сазнајем, судим, синтетишем, спајам...), већ у  суштинској чистој вољи практично-моралног ума, Ја одлучујем, делам, него свака критичка основа чистих: опажаја чула, појмова, судова разума,  закључака свега теоријског ума, за сву логичност логике, и  сазнатљивост сазнања и истинитост истине, већ претпоставља надсазнајно јединство чисте воље и надсуштаствене властитост, самокритичког практично-морални ума!

 

ПОЗИТИВНА ДИЈАЛЕКТИКА

 

Прави резултат Платонове дијалектике у његовом дијалогу Парменид не треба никако сагледати по негативној дијалектици, као у каснијим антиномијама Кантове Критике чистог ума, а ни по изједначењу једног и мноштва, бића и небића у прапочетном постајању, бивању, како га, по сазнајно-логичком самокретању чистог појма о појму у саморазвоју апсолутног духа, идеје, тумачи много касније Хегел на почетку своје Науке логике, већ кроз саму позитивну дијалектику Платонове филозофије, по којој су вечне суштине сваке идеја утемељење у надсазнајној, насуштаственој, надлогичкој највишој идеји  добра, где никакве супротности и негативности  по себи нема...

За разлику од негативне дијалектике из супротних појмова бића–небића по јединства противуречности у прапочетном постајању, бивању, која је бесконачном негативношћу мишљења, појма по себи и за себе дијалектичке логике покретач најпозитивније позитивности истине ка сазнању вечне суштине апсолутне идеје, Платонова позитивна дијалектика не своди онтологију на логику, ни биће на сазнање или мишљење, него од почетне позитивности појединачних опажаја чула (само сенке идеја), и даљих имена, појмова, судова по посебности, општости разума (само одраза, копије идеје) дијалектичким закључцима ума иде ка вечној суштини по целини ствари најпозитивније идеје, и тек на крају, дијалектиком свих  вечних суштина, идејом свих идеја, ка надсазнајној, надсуштаственој и надбивственој највишој идеји добра...

Не само да негативни квалитети по њему немају биће, него су и позитивни квалитети појединачних опажаја или посебних, општих појмова, судова разума само мањи или већи недостаци вечног бића кро сенке или копије целовитих идеја ума...

Код Платона, квалитативна логика из квалитативног безмерја (надсазнајне, надбивстве, надсуштаствене) идеје свих идеја, највише идеје добра утемељује сазнање и вечно постојање савршених квалитета вечних суштина свих идеје, идеалност свих идеја и њихову супстанцијалну: различитост, другост, квалитативно мноштво...

Појединачне идеје нису само (неки) "степени самосазнања истине", вечне логичке суштине апсолутне идеје", него несводиви савршени квалитети, појединачне вечне суштине, супстанцијална страна ствари...

А надсазнајна, надсуштаствена, надбивствена идеја идеја свих идеја, највиша идеја добра не само да утемељује сваку могућу опажајност опажаја (само сенку идеје) или разумност разума, појмовност појма, судственост суда (само њихову копију, одраз) и умност ума, закључивост закључка (вечну суштину идеје)...квалитативно савршенство сваке вечне идеје.

У теологији, такође, афирмација и негација нису утемељени сазнајно-логички, највишим појмовима, судовима, закључцима ума, већ у надсазнајној апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Прва Божија заповест: "Ја сам Господ Бог твој" је апсолутно Да, creatio ex nihilo, као давање из Божијег безмерја а све остале, од: „Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити“ ... до: "Не пожели ништа што је туђе", апсолутно Не (одрицање).

Негација негативног  у себи (сваке лажи и сваког зла), утемељује  највишу позитивност позитивног...

Само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији...

Негативно је свесна лаж, зло; прво својевољно супротстављење највишег анђела светлости (са свом својом војском) Богу, хула на њега, што га води у губитак светлости, паклени огањ или бездан, таму, мрак...

Чиста чулност, чист разум, чист теоријски ум су кроз првостепену чисту вољу, утемељени у трансцендентном Богу кроз практично-морални, верући ум.

Та негација лажи, зла у себи не само да не смањује свет, него га квалитативно усавршава, шири, повећава продубљује, узвишује унутра ка духовном безмерју.

Негација лажи, зла у утемељењу чисте воље није нужна само за одлучност слободне одлуке или делатност слободног дела практично-моралног ума, већ и за сваку да–не, јесте–није истиниту синтезу опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку сазнајно-теоријског ума.

Хераклит каже: „Шта вреди људима очи и уши, ако су им кварне душе.“

Када неко лаже или чини зло и  гази све принципе, не поштује правила договора, уговора, он интересу своје нечисте воље криви и саме чињенице!

Једино тако се разграничава позитивна и негативна слободе.

Само апсолутна воља и стварајућа слобода  саставља чисте: мисли, речи, одлуке и дела у једној неподељеној власти, слободној властитости и истовремено све слободне воље у једној неподељеној власти у држави, слободном народу.

 

НАУКА И ЛОГИКА

 

Са насловом: Наука логике, Хегел наглашава да он ту по научном методу чистог појма излаже вечну логичку суштину Божијег апсолутно истинитог духовног постојања.

Да  апсолутни појам појма утемељује саму (сву) науку, саму (сву) логику...  апсолутну научност логике и апсолутну логичност науке...

Да саморазвој сазнања кроз сву природу, историју води највишем логичко-онтолошком јединству појма и стварности, мишљења и бића; да се сви различити, супротни умни принципи целокупне историје филозофије по пуној слободи духа и логичкој нужности истине обједињују на крају у тоталитету апсолутне идеје...

То јест, апсолутна форма логике је управо (апсолутно слободна) духовна садржина филозофије (апсолутног мишљења о самом мишљењу) а апсолутна логичка форма –метода завршног појма о појму,  логичка садржина историје  филозофије, обједињује све њене различите, супротне логичке принципе у апсолутној идеји.

А то је управо Хегел тражио од Аристотела: да апсолутношћу логичког – спекулативног мишљења о самом мишљењу и апсолутношћу онтолошког (вечног духовног бића–Бога), појмом самог појма, знањем самог знања  кроз сва сва подручја природе и историје, изједначи логичко и онтолошко, мишљење и биће...

Да са највишом научном филозофијом–логиком у самокретању спекулативног појма на садржајима сваке посебне науке управо докаже у најнаучнијој историји филозофији–логици тај највиши панлогизам једне са свих страна исте истине апсолутног мишљења–бића...

Како је апсолутна логичка форма појма Бога и истовремено  садржина његовог апсолутног мишљења о самом мишљењу, дијалектичка логика је, сазнањем форме-садржине апсолутног духа, идеје сама вечна суштина Бога – знање свих знања, наука свих наука, истина свих истина...

Апсолутно мишљење о самом мишљењу, као наука сваке науке, знање сваког знања, апсолутна, вечна истина сваке делимичне, коначне истине, апсолутна свест сваке делимичне свести, вечни облик свих облика, вечна сврха свих сврха, стварност сваке могуће могућности...

Та је апсолутна логичка истина, као вечна суштина Бога, непокретни покретач свих кретања, из савршеног вечног духовни живота, бића узрок сваког коначног, природног живота, бића ...

Зато је за Хегела апсолутно логичко (мишљење о самом мишљењу) једино стварно, онтолошко, духовно, вечно биће а све природно, историјско просторно-временско-материјално постојање, дешавање, биће само испољење Божијег апсолутног мишљења о самом мишљењу, апсолутно логичне идеје...

Ако је за Хегела дијалектика вечна суштина Бога (логика Бога), она је много пре логика (све) науке, него наука (све) логике!

Међутим, са наглашавањем научности у наслову (Наука логике) испред логике, Хегел постиже управо супротно, иако управо он као оно првостепено и најосновније тврди: Да не утемељује научност саму логичност, него апсолутна логичност (дијалектичкe логике) саму (сву) научност!

Ако је апсолутно логична идеја, као знање свег знања, "вечна истина по себи и за себе без омота", наука свих наука, онда је оно најлогичније у логици управо оно најнаучније (најистинитије) у науци, и (апсолутна) логичност логике тек потврђује (апсолутну) научност науке.

Није логика логична по науци него je једна свеобухвата, целовита наука научна тек по једној апсолутној  (целовитој дијалектичкој) логици која у тоталитету истине у апсолутном духу  појма о појму, свести о свести, мишљења о мишљењу, сазнању свег сазнања,  као завршна филозофија све филозофије излаже на крају вечну суштину апсолутно логичне идеје, обухвата  логичке разлике, супротности свих наука (сваке појединачне науке)!

Ако је дијалектичка логика апсолутна наука науке, прави наслов његове књиге мора бити: Логика науке, Логика апсолута (апсолутне идеје), или Апсолутна (Божија) логика...

Међутим, као што није логично да се сва природа и историја поистовете са другобивством „апсолутног“ духа, а самосазната природа, историја у свеобухватној филозофији све филозофије са његовим првобивством, тако није логично то Хегелово изједначење мишљења–бића у дијалектичком јединству свих (логичких, онтолошких, етичких, естетских), различитих, супротних категорија природе и историје буде апсолутно научна логика или апсолутно логична наука, с којом  излаже вечну суштину апсолутно самосвесног, самознајућег Бога.,,

 

ХЕГЕЛОВА САМОСПОЗНАЈА ДУХА КАО СПОЗНАЈА СЕБЕ И САМОСПОЗНАЈА СЕБЕ КАО САМОСПОЗНАЈА ДУХА

 

Иако је и за Хегела једна највиша истина само истина једног, за њега не постоји само једно–биће и само једна апсолутна мисао: да само непокретно, непроменљиво биће јесте, а све променљиво настајање, нестајање, покретљиво мноштво није (као код Парменида), већ апсолутно мишљење, као хераклитовски логос вечно живе ватре кроз све-једно–једно-све садржи и јесте и није, биће и небиће, исто и различито, сваку могућу–стварну–нужну форму–садржину мишљења–бића...

Мада филозофија, по њему,  од почетне до завршне тежи јединству субјективног и објективног, духа и природе, идеалног и реалног, мишљења и бића, она тек на крају, када у апсолутног духу, филозофијом саме филозофије, знањем самог знања, свешћу саме свести, излагањем апсолутно логичне идеје обједини целу историју филозофију, изједнбачује апсолутним појмом појма  логичко и онтолошко, субјективно и објективно, слободу и нужност; доказује да се свако могуће–стварно–нужно (различито, супротно) другобивствено, оспољено појавно биће потврђује кроз првобивствено логичко јединство свих унутрашњих разлика, супротности Божијег апсолутног  мишљења о мишљењу.

Та субјективно-објективна дијалектика апсолутног појма о појму, знања по себи и за себе разоткрива како се кроз историју филозофиеј дух самосвешћује, самоодређује из субјективног, објективног до апослутног духа, где се  мишљењем о самом мишљењу, излагањем апсолутне идеје као вечне суштине Бога,  у његовој завршној филозофији све филозофије из другобивствене природе и историје Бог апсолутном истином враћа свом првобивству, вечном духовном животу, царству Платонових савршених идеја...

Показује и доказује како је  то апсолутном мишљење о самом мишљењу завршном дијалектиком чистог појма о појму апсолутна логичка форма–садржина Платонових идеја или вечни облик свих облика, вечна сврха свих сврха Аристотеловог Бога у вечном умном  делу душе,  онај унутрашњи духовним додир истине, непокретни покретач сваке: сврхе, облика природног живота, бића од семена (његове могућности) до плода (његовог пуног остварења), савршене стварности...

Од почетне семенке филозофије из једне Парменидове потпуно одређене мисли о непроменљивом, непокретном са свих страна истом једном–бићу, насупрот неодређеном, променљивом појавном мноштву и њиховог јединства у Хераклитовом прапочетном постајању, бивању, ка свакој даљој логичкој форми–садржини  историје филозофије у саморазвоју суштинског сазнања, мишљења, до завршне суштине свих суштина у једној са свих страна истој истини апсолутног појма о појму,  завршном плоду вечне идеје...

Хегел прво у својој Науци логике Парменидово апсолутно одређено једно–биће, без икакве конкретне одредбе, негативности спрам сваке разлике, промене, кретања, природног садржаја, чулног мноштва..,  изједначује са небићем...

Затим из највећих супротности Парменидовог једног–бића и Хераклитовог логоса „све-једног, једног-свега“ започиње дијалектичко јесте–није, биће–небиће у њиховом једином могућем–стварном–нужном јединству у прапочетном  постајању, бивању самокретањем сазнања, мишљења, појма  себи и за себе ка сазнању вечне истине, апсолутно логичне идеје, која саставља све разлике, супротности природе и историје...

Он не само да изједначава супротности две Декартове супстанције (мишљења и простируће природе) или на један Спинозин бесконачни атрибут (мишљења) своди све остале бесконачне атрибуте, него (под утицајем Аристотела)  супстанцијализује атрибут мишљења и апсолутно истинито мишљење о самом мишљењу поистовећујуће са логичком бесконачношћу Бога...

То јест, иако његово изједначење првобивстеног духа и другобивствене природе претпоставља Шелингов апсолутни идентитет субјективног и објективног, форме и садржине, коначног и бесконачног, реалног и идеалног, духа и природе, за Хегела само дух (кроз апсолутно сазнање, мишљење) има апсолутно постојање.

Све чулне форме, материјални, енергетски облици, садржаји другобивствене природе или:  друштвени, политички, економски, правни, научни, културни, уметнички... облици историје само су отуђене логичке форме, оспољени садржаји првобивственог духа, Божијег самосазнања, самомишљења, вечне логичке истине апсолутног појма, идеје...

Отуђењем духа почиње расцеп мишљења и бића, оспољење духовног лика апсолутне истине у појавне облике просторно-временске материјалне природе, историје кроз привидни живот, биће.

Међутим, дијалектика сазнања, мишљења по себи и за себе негацијом негације и јединством супротности превладава расцеп мишљења и бића њиховим почетним самоогледањем у ништа, ничему...

У својој негативности спрам другобивствене природе и историје дух кроз филозофску мисао све више сазнаје себе, али се тек завршним мишљењем самог мишљења у тоталитету субјективног и објективног идентитета апсолутне логичке истине  свеобухватног појма о појму враћа свом првобивству, изједначује са савршеним вечним духовним бићем Бога.

Све просторно-временско-материјално појавно, чулно, природно, историјско другобивствено биће само је унутар себе различити Божији дух, отуђено првобивствено Божије мишљење, те оспољено биће сваким својим кретањем, догађањем, дешавањем у другобивственој природи, историји са коначном мером разума, чула производи и сопствену “смрт“ и кроз филозофско сазнање о самом сазнању, свест о самој свети, мишљење о самом мишљењу вечним дијалектичке логике умског дела душе враћа ма крају из отуђења, оспољења Божијем првобивству...

 

ИЗЈЕДНАЧЕЊЕ СУБЈЕКТИВНОГ И ОБЈЕКТИВНОГ У ХЕГЕЛОВОЈ ЛИЧНОСТИ–ФИЛОЗОФИЈИ

 

"Спознај самога себе", није за Хегела само психолошка свест о себи као појединцу, или историјска свест народа, човечанства, већ кроз свеобухватно мишљење о самом мишљењу, завршним појмом о појму у његовој филозофији аполутног духа, идеје, самоспознаја вечне суштине Бога, истине по себи и за себе без омота...

 

Тако се начело Γνωύι σεηυτόν (спознај себе) достиже тек у његовој умској личности–филозофији, када у тоталитету појма апсолутно логични дух кроз свеобухватну филозофију све филозофије у филозофији апсолутног духа идеје састави субјективно и објективно, мишљење и биће...

Та спознаја духа (апсолутне истине, као вечне суштине Бога) из вечног, умског дела душе је самоспознаја (најсуштаственијег дела себе), а свеобухватна филозофија саме филозофије, апсолутна спознаја вечне суштине човека, људског рода.

Зато Хегел сваку филозофију у својој Историји филозофије схвата као један принцип самосазнања апсолутног духа, постовећује са неким степеном дијалектичког саморазвоја апсолутне свести у својој Науци логике, која чистим појмом о појму, мишљењем о самом мишљењу као метафизичко искуство искуство ума од почетка до краја ка сазнању вечне истине апсолутне идеје.

Апсолутни дух као бесконачна негативност спрам природе потпуно “гута“ све разумско, чулно мноштво да би на крају свог пута напустио свако другобивствено постојање и негацијом негативног произвео највишу позитивност чисте мисли о самој мисли, с којом се дијалектиком чистог појма о појму враћа свом  првобивству, препознаје апсолутну истиниту идеју.

Када се у завршној филозофији све филозофије апсолутно самосазнање човека–човечанства изједначи са самосазнањем апсолутног духа и вечни умски лик човека (људског рода) изађе из просторно-временско-материјалне оспољене природе и историје– који на тој разлици почетка краја (апсолутног духа који се  отуђује од себе) и почивају – завршним појмом појма достиже сазнање апсолутно логичне идеје логичку кружност истине, вечни духовни лик Бога.  

Једном апсолутном истином–апсолутном истином једног, достиже једно са свих страна истином исто Парменидово мишљење–биће, или Хераклитов логос све–једног једног–свега,  или Анаксагорин Νοϋς пре свега света и у основи свега света, Платонове вечне идеје, непокретног покретача Аристотеловог Бога...

Све је другобивствено механичко, хемијско, биолошко кретање, дешавање  у просторно-временској природи и историји коначног лика  човека и народа дошло до краја и у логичком кружном кретању вечног, умског дела душе чисте мисли о самој мисли, самосазнањем  апсолутне истине изједначило субјективно и објективно,  вратило свом првобивству, безмерју истине, духовном лику Бога.

Дух је прошао све путеве природе, историје, свако оспољење чулне, разумске разноврсности кретања, дешавања у простору, времену, природи, историји сваког појединог човека и народа и у квалитативном безмерју истине у тоталитету завршне филозофије све филозофије у завршном плоду знања о свем знању, свести о свакој свести саставио све логичке степене апсолутно логичне идеје...

Са мишљењем у натчулном, умском делу душе дијалектиком апсолутног појма о појму достигао "непокретно што покреће“ вечни логички лик истине пре природе, историје, самосазнањем вечне идеје изједначио вечни умни лик човека (људског рода) и апсолутни духовни лик Бога.

Апсолутним појмом појма мишљење успоставља логичко-онтолошко јединство са вечним духовним бићем ону: „пуноћу без икакве празнине,  једне заокружене са свих страна исте истине – „нити овде веће, нити тамо мање“ ,  налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу.

Аристотел у Метафизици каже: „Ум постаје свестан самог себе [мисао која у натчулном појму достиже кружност, јер саставља почетак с крајем, има  логички почетак, покретање] схватајући натчулно, пошто ступајући [истином] у додир са својим предметом [натчулним бићем – Богом и истовремено са самим собом] и промишљајући о њему он сам постаје схватљив [јер схватајући Бога схвата тако и своју прву. вечну суштину, сврху самог себе], тако да постоји истоветност између ума и схватљивог; ум је стециште схватљивог и самог  бића.“

Апсолутним самосазнањем духовни лик човека се на крају живота ослобађа отуђеног другобивственог живота у појавној природи, историји, сваког физичког облика који се рађа и умире (дух је све прошао што је имао проћи) и метафизичким искуством (вечног) умског дела душе кроз целокупну историју филозофију препознаје, потпуно сазнаје на крају вечну форму–садржину (Платонове) идеје, или апсолутним мишљењем самог мишљења, знањем самог знања са свим степенима  саморазвоја, достиже непокретног покретача, логички лик истине, као вечну суштину Бога, савршену сврху–дело његовог вечног бића, духовног живота по себи.

 

ЈА=БОГ У АПСОЛУТНОМ САМОСАЗНАЊУ, МИШЉЕЊУ О САМОМ МИШЉЕЊУ

 

Негативношћу спрам сваког делимичног облика, целовити умски лик човека пре краја физичког живота и смрти тела заувек напушта спољашње просторно, временско искуство, своје оспољено другобивство у природном, историјском догађању и дешавању и кроз логичку кружност чисте мисли о самој мисли у вечном, умном делу душе достиже непокретног покретача, унутрашње безмерје истине, друго, за вечност духовно “рођење.“

Зато Хегел своју физичку смрт може схватити не само као крај свог земаљског живота, него као својевољан излазак духа из привидног облика човека-људског рода  другобивственог просторно-временском-материјалног живота; као ослобађање целовитог умског лика апсолутне истине вечне идеје од сваког делимичног (физичког, душевног)  лика (појавних разлика, супротности) и свих облика оспољене природе, историје; као (смрт), смрти, крај другобивствене природе, историје!

Кад  завршним мишљењем самог мишљења кроз умски лик човека-човечанства, сазнањем  апсолутне идеје изђе из оспољене природе, историје, у физичкој смрти  напусти свој телесни живот у другобивству. он кроз апсолутни лик истине достиже вечно живи, духовни лик Бога.

Дијалектиком чистог појма о појму, завршним излагањем свих степена саморазвоја свеобухватне идеје кроз историју филозофије, апсолутни дух је испољио све могуће-стварне-нужне природне, друштвене, облике природе и историје, апсолутно самознајућим, самомислећим умски лик човека (човечанства) се кроз унутрашње безмерје истине изједначио са апсолутно самознајућим, самомислећим духовним ликом Бога...

У физичкој смрти он напушта коначни, природни облик, лик, али како је његов самосвесни умски лик прошао све што се имало проћи, метафизичким искуством духа потпуно спознао себе и самокретањем завршног појма о појму кроз сву историју филозофије филозофије у вечном делу душе саставио почетак са крајем достигао логичку кружност истине, субјективно је постало објективно – коначно бесконачно и апсолутно самознато другобивствено природно и историјско биће кроз све степене саморазвоја апсолутно логичне идеје, Божије првобивствено савршено мишљење мишљење...

Духовни лик на крају смртног живота (појавног облика подељеног мишљења–бића), напустио све путеве природе и историје и кроз апсолутно самосазнање вечног, умског дела душе саставио субјективно и објективно, вратио у логички надпочетак,  вечну истину апсолутне идеје...

Објективни дух је напустио субјективно, али се субјективно, потпуним самосазнањем у истинитом појму појма, изједначио са објективним – постао апсолутни дух...

Зато Хегел на самрти, излазећи из природног облика, живота у потпуној негативности мишљења спрам природе (додуше, при бунилу, на самртној одру болестан од колере) каже чак: „Ја сам Бог."

Иако умире његов природни облик, физички лик, како се са логичком кружношћу апсолутног појма о појму његове завршне филозофије све филозофије завршава целокупно просторно-временско-материјално кретање сваког физичког облика или људског лика у природи, историји, његов вечни део душе је метафизичким искуством ума, сећањем апсолутне идеје препознао све степене њеног логичког развића кроз: природу, исторују, субјективни, објективни и апсолутни дух кроз сву: уметност, религују, историју филозофије, прошао све што се имало проћи кроз све њено могуће–стварно–нужно оспољење и истинитом мисли о самој мисли достигао апсолутну логичну идеју, те се на крају кроз духовни лик једног човека – целог умног човечанства, изједначио са непокретним покретачем, вечним духовним ликом Бога.

Апсолутним самосазнањем, “метафизичким искуством“ ума, логичком формом–садржином свеобухватне мисли о мисли вечни дух се коначно вратио себи,  и коначно природни облик, људски лик највише умности човека–људског рода истином апсолутне идеје изједначио са логичким  надпочетком – вечним духовним ликом Бога.

Са једне стране та појединачна смрт је крај просторно-временског привидног живота, бића у другобивству, а са друге, сазнањем апсолутне идеје, изласком духа из другобивствене просторно-временске-материјалне природе, историје, повратак свом првобивству, друго за вечност истином духовно рођење.

Сазнањем апсолутне идеје у завршној филозофији све филозофије на крају, унутрашње безмерје потпуно слободне форме мишљења се изједначава са логичким садржајем вечног духовног бића Бога, достиже „ једну заокружену, пуну са свих страна, без икакве празнине исту истину – „нити овде већа, нити тамо мању,“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу, где ништа не постоји што није преточено у мишљење:„Јер, све једно ми је одакле ћу почети, јер ћу се опет тамо вратити.“

Парменидов почетна истина једног бића, без икакве другог садржаја, тоне у негативност небића, и зато се тај празан идентитет једног (пуног, непокретног) отуђује у оспољену материју, настајање, нестајање, кретање, мноштво... чиме  најнужнијим јединствмо бића–небића утемељује почетно постајање, бивање...  

На крају свег пута у квалитативном безмерју духа по себи и за себе,  проналази опет једну са свих страна исту истину, саставља све могуће-стварне-нужне логичке разлике, супротности мишљења–бића у апсолутном појму, идеји...

 

БОЖИЈИ ВЕЧНИ  ДУХОВНИ ЖИВОТ КАО АПСОЛУТНО САМОСАЗНАЊЕ, САМОСВЕСТ...

 

Иако на први поглед изгледа да Хегелова дијалектика почива на противуречности и супротставља самом темељу логике, он, заправо, покушава да у вечно живом Божијем мишљењу о самом мишљењу све различите, супротне логичне форме–садржине: појма, суда, закључка живог и неживог, природе и историје састави унутар једног “ по себи и за себе“ истог и различитог духа у апсолутно логичној идеји...

За њега, као и за Хераклита, Спинозу пре њега, Бог није Бог када има наспрам себе природу, нити је вечни живот, живот, када има наспрам себе неживо, смрт.

Чим нека истина има наспрам себе искључиву супротност, противуречност, она није тоталитет по себи и за себе, апсолутна истина...

Неко појединачно, посебно, опште може бити противуречно неком другом појединачном, посебном, општем, али како ће било које, какво појединачно, посебно, опште бити противуречно целини, где било какве супротности, или негативности нису апсолутне, него се негацијом негације у саморазвоју појма по себи и за себе сједињују ка целовитој истини апсолутно логичне идеје постепено превазилазе  и на крају нестају...

По једино могућој дијалектичкој логици апсолутни (духовни) живот не може наспрам себе имати смрт, неживо, нити Божији дух, апсолутна истина, наспрам себе природу, неистину.

Ако живо прелази у неживо и неживо у живо, вечни духовни живот Бога, кроз апсолутно самосазнање, самомишљење, самосвест, сва логичка пододређења апсолутне идеје обухвата све могуће–стварне–нужне разлике, супротности живог–неживог, духа–природе...

Насупрот вечно живог не може стајати никаква (природна) смрт или неживо, нити наспрам духа, природа, него апсолутни дух, као вечно живи логос Хераклитове ватре све-једног, једног свега, саставља све разлике, супротности живе и неживе природе, све форме, садржаје мишљења–бића.

Природно је по себи различито и никада по себи, почетак и крај се увек разликују, док је логичка кружност завршног појма о појму (као у Парменидовој кугли) једна са свих страна иста истина апсолутне идеје...

Зато је, по Хегелу, наука о целини, дијалектика различитог и истог апсолутног духа који саставља све могуће-стварне-нужне разлике, супротности живог–неживог, мишљења–бића једини доследни монизам, панлогизам, док формална логика и даље задржава искључиве супротности (противуречности) живог–неживог, духа–природе...

Дијалектика, као "органон" апсолутно логичне идеје, а ум је, као вечни део душе, кроз све-једно, једно-све, додиром истине највишим појмом појма, мишљењем самог мишљења, знањем самог знања, свешћу саме свести, највиши сазнајни орган Бога, оно првостепено духом вечно живо.

Ум је сазнајни орган вечно живог духа а  субјективно-објективно јединство вечне форме–садржине дијалектичке логике мишљења–бића органон апсолутно истинитог Божијег: самосазнања, самомишљења.

 

БОГ, НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И АПСОЛУТНО САЗНАЊЕ, МИШЉЕЊЕ, ПОЈАМ

 

Много мање кажемо када тврдимо да је апсолутна истина Бог, него када кажемо да је Бог апсолутна истина...

Хегел другостепенује, трећестепенује сваку појединачну, посебну ствар (или другостепену идеју) у име првостепених логичких односа унутар једне по себи и за себе различите–исте умне ствари, апсолутно истините идеје.

Међутим, по чему је по себи и за себе различита–иста идеја апсолутна, ако у њој нестаје супстанцијално постојање сваке појединачне, посебне ствари, идеје?

Да би истина била истина, а камоли апсолутна истина, мора имати у себи и савршено лепо и праведно и храбро и мудро...сваку по себи посебну идеју.

Вечни квалитети идеја у целини апсолутне идеје треба да задобију своје место, појачају, конкретизују свој појединачни, посебни смисао, а не да се све преточе  у "апсолутно" сазнање, мишљење...

Не само да Платонове вечне идеје нису само степени сазнања једне апсолутне истине која се сагледава умом, нити пододређења апсолутне логичке форме појма п појму, већ старија бића по себи, које наша уметност, наука, образовање, теоријски, практични живот, целокупан макро или микро свет, само подражавају...

Вечна суштина, савршен квалитет, истина сваке идеје тек у квалитативном безмерју свих идеја, највишој, надсазнајној, идеји свих идеја, надсуштаственој  идеји добра, утемељују своје савршенство, идеалност...

Чак је лепо по себи изнад свих: нагона и осећаја тела, опажаја чула, или појмова и судова  разума, као и праведно по себи; уопште свака појединачна идеја изнад својих копија у појмовима разума или својих сенки и опажјима чула или нагонима тела ...

Као што све копије појмова разума или сенке опажаја чула не могу постојати нити се схватити без вечне идеје, тако ни вечне суштина, истине сваке идеје, без надсазнајне, надсуштаствене идеје добра...

Колико свака идеја стоји изнад својих копије, толико идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за све идеје, изнад свих идеја.

Пре сваке видљиве светлости, надумна идеја добра обасјава умну душу и омогућава да сва наша: чула, осећања, воља, тело, разум, ум примају  спољашњу и унутрашњу, видљиву и невидљиву  светлост истине...Сваку чулну, разумску, умну моћ сазнања, или одлучивања  или деловања...

Без унутрашње светлости највише надсазнајне, надсуштаствене идеје добра, не само да опажајност чистог опажаја, разумност чистог разума, умност чистог ума, ни слободно одлучивање  чисте воље ни делатности чистог дела ни сазнатљивост сазнања ни истинитост истине...него и ниједна идеја, немају утемељење.

Није савршенство највишег добра утемељено у сазнању истине, него су вечно: лепо, праведно, мудро, савршенство сваке идеје и свако истинито сазнање и савршено одлућивање и деловање утемељени у савршенству највишег добра...

Надсазнајно, надсуштаствено, надбивствено добро је, по Платону, претпоставка стварања, постојања и сазнања, и живљења, деловања док никакво "апсолутно " сазнање, мишљење, не могу ни постојати ни бити схваћени по себи...

Много мање кажемо када тврдимо да је апсолутна истина Бог, него када кажемо да је Бог апсолутна истина.

Више се  тражи надсазнајни, надсуштаствени Бог (добро по себи) за постојање или схватање вечне суштине апсолутне истине, него "вечна суштина" апсолутна истине за схватање надсазнајног, надсуштаственог Бога. 

Кад кажемо да је "Бог је дух по себи и за себе који се једино достиже спекулативним мишљењем у завршном појму појма, који апсолутно сазнаје, зна себе", то је много, много мање...

И како, уопште, знамо да је Бог Бог, без апсолутне воље и стварајуће слободе или како  "апсолутно" знамо, познајемо себе, без највише идеје добра?

Добро је квалитативна мера свега спољашњег и унутрашњег савршенства из Божијег беземерја.

Једно лице Свете Тројице је Дух истине. Али не и једино лице.

А и апсолутна истина Духа Светог је, свакако, Божија, а не људска...

За разлику од Аристотела или касније Хегела, за које је филозофија наука о истини, по Платону, само Бог зна истину, а љубав ка мудрости (филозофија) је највиши божански дар предат човеку да иза почетних чулних опажаја (само сенке бића) и даљих појмова, судова разума (само копије, одсјаја бића) дијалектичким закључцима умног дела душе прво сагледа вечне идеја а онда изнад: свих вечних идеја,  свега сазнања и свега бивствовања, надсазнајну, надбивствену идеју свих идеја, највишу идеју добра...

Васцело, васељена, свет, човек, биљке, животиње, све ствари, бића нису дате по критеријуму нечије лепоте, где је са једне стране, угла, врсте лепо једно, из другог угла, врсте лепо нешто друго, него по Божијем безмерју највишег добра за савршенство целине и сваког посебног рода, врсте.

Свакако, ако је највиша идеја добра надлогичка, надсазнајна, не значи да је нужно супротна логици и знању, него само да их далеко превазилази...

Не само да се не може схватити сазнањем, логиком, него да све опажање, мишљење, сва логика, сазнање морају укључити надлогичку, надсазнајну идеју добра, надопажајног, надмисленог, надбивственог Бога, његову апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Међутим, за Хегела је "апсолутни по себи и за себе" појам „појео“ идеју добра и душу и Бога.

За њега је идеја добра још увек субјективна идеја: „Субјективна идеја као оно по себи и за себе одређено и себе самоме једнаки једноставни садржај јест добро.“

И зато кроз субјективно-објективно сазнање, мишљење из свих могућих углова, страна апсолутну истину сагледава као првостепено добро, а не људско (или било чије) добро.

Са друге стране “бесконачна доброта појма“, као сврха–дело по себи и за себе на путу ка апсолутном самоосазнању, самомишљењу, самосвести, која слободно прима у себи, подноси, износи све разлике, супротности, једино, по њему,  полази од себе и долази до себе...И зато јој служи сва природа и сва историја, све државе и сви појединци...

Зато каже: „Бог је достижан једино у чистом спекулативном мишљењу; и налази се у само у њему, и јесте једино оно само, јер Бог је Дух; и то спекулативно знање јесте знање откривене религије. Оно познаје Бога  као мишљење или као чисту суштину, и то мишљење познаје као биће или као постојање"...

Ту се поводи за Хераклитом (и Спинозом, који своју Етику утемељује из своје онтологије) који у све-једној-једном-свему логосу вечне ватре саставља све могуће–стварне–нужне разлике, супротности и каже-: „Богу је све и лепо и добро и праведно, само што су људи схватили једно као праведно једно као неправедно.“

Он каже: „Када је Бог био само доброта он је био само име", још не Бог који одређује сама себе и који је одређен,“ јер се он самоодређује  тек у тоталитету чистог појма о појму по себи и за себе као вечна истина апсолутне идеје.

За кога одређује? И какав је то Бог који одређује себе "апсолутним" самосазнањем, самомишљењем!?

Зашто Бог да одређује себе, сазнаје себе? И коме? Себи или неком другом, нама људима!?

Ако је то "ближе схватање" Бога потребно неком нама (чак је и то под знаком питања), или неком Богу наше представе или релативне свести, сазнања, мишљења, кога не познајемо довољно, не знамо, па треба да га ближе "одредимо" појмом, "сазнамо" такво (другостепено, трећестепено…) сазнање, одређење појмом није потребно самом надбивственом Богу пре сваког мишљења зависног од бивствовања и бивствовања зависног од мишљења.

Сазнаје ко није по себи ни за себе. Ко не зна апсолутно ни пре него што нешто сазна, ни док сазнаје, ни кад сазна. А по себи и за себе је само онај ко од почетка, са  сваке стране, краја апсолутно све познаје, зна...

То није чак ни знање у самој ствари делу (као код Аристотела), као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, који сваку ствар, биће покреће од њене могућности ка њеној стварности, а камоли надмислена, надбивствена Божија апсолутна воља и стварајућа слобода пре сваког сазнања (или мишљења) везаног за бивствовање или бивствовања везаног за сазнање (или мишљење)!

Заправо: када се Бог објашњава, ближе одређује сазнањем, мишљењем (које не може бити по себи без онога који мисли, сазнаје и онога што се мисли, сазнаје), Бог одређује се нечим другим, што је тада  јасније, одређеније од Бога, што је апсурдно!

Све што тражи одређење преко нечег другог, није истина по себи и за себе ни апсолутна идеја а камоли стварајући дух...

Бог "ближе" одређен сазнањем, мишљењем само је Бог свог сазнања, мишљења а не Бог!

И  свако такво одређење је нека негација (ограничење).

Omnis determinatio est negatio.

Зато се у апофатичкој теологији за Бога само може  рећи да: јесте.

Богонадахнути мистичари кажу: „Не може се лампом обасјавати сунце“; светлошћу људског сазнања, мишљења духовна светлост надсазнајног, надбивственог Бога.

Већ код Платона надсазнајна, надбивствена идеја свих идеја, највиша  идеја добра прво омогућава сву идеалност идеја (њихово постојање и сазнање,) па онда и свако сазнање, мишљење,  биће кроз кроз копије разума или сенке чула и нагона тела... 

Не може се доказивати Бог "апсолутно самосазнатим, самомислећим појмом, идејом", него само обратно:  апсолутношћу надсазнајног, надпојмовног  Бога, истина сазнања, мишљења сваког појма, идеје (који нису могући по себи).

Апсолутношћу надсазнајног, надмисленог Бога тек утемељити јединство свих мисли у истинитом мишљењу, свих сазнатих појмова у свеобухватној идеји...

Апсолутни појам, мисао не може бити по себи и за себе вечна суштина Бога, јер му за ту недостаје вечна сврха савршеног духовног живота, бића, истовремена са вечном делатношћу делом, него тек надсазнајни (надмислени, надбивствени) Бог савршеном сврхом–делом свог вечног духовног живота даје јединство свих различитих, супротних истинитих појмова апсолутне идеје сваком мишљењу и сваком бићу...

Тек са надсазнајном, надбивственом (надсуштаственим, надлогичким) Божијом апослутном вољом и стварајућом ex nihilo слободом суштина сазнања и суштина логике, сваког мишљења и самог бивствовања и сваког бића имају утемељење...

Иако најстарија синтетичка проснова "Ја мислим", стоји пре логике, све филозофије, свег сазнања, искуства, Кант не изводи логику из њега, а још мање дозвољава да се предсазнајно, предлогичко, предопажајно чисто "Ја мислим" изједначи са логиком, сведе на логику, изведе из логике, а поготову да се суштински другачија чулност, слепо опажање, несводива на појмове мишљење, изведи из празне логике, празних појмова мишљења...

На први поглед изгледа да Хегел изједначењем бића и ништа на почетку своје Науке логике апсолутним сазнањем, мишљењем апсолутним по себи и за себе, прапочетком дијалектичке логике, утемељује Божије Ја, међутим, као што ми са својим коначним сазнањем, мишљењем, логиком не можемо знати  ни утемељити суштину нашег, људског Ја, јер она и није сазнајно-логичка, него надсазнајна практично моралнa и не може се извести из било којег, каквог појавног опажања или мишљења, већ је та надсазнајана, надлогичка синетичка основа „Ја мислим“ старија од све логике, филозофије, свег сазнања, искуства, а камоли надсазнајна практично-морална суштинска воља и надсуштаствена (Ја=Ја) слободна властитост, исто тако се не ни из "апсолутног сазнања, мишљења" дијалектичке логике не може изводити апсолутно Божије Ја, сазнавати вечна суштина Бога, него је управо обрнуто нужно: и та дијалектичка логика и "апсолутно сазнање, мишљење" морају претпоставити надсазнајну синтетичку основу надлогичког  Бога, његову апсолутну вољу и стварајућу слободу и његову надсуштаствену, надмислену слободну властитост!

Према томе, чак и када се апсолутно Ја изједначи са дијалектичком логиком, свим њеним законима, категоријама у самокретању појма по себи и за себе, опет се то апсолутно Ја не може изводити из дијалектичке логике, апсолутног сазнања, мишљења, него само обрнуто и дијалектичка логика, "апсолутно по себи и за себе" сазнање, мишљење, из надмислене синтетичности Божијег Ја, надсазнајног, надлогичког Бога.

 

АПСОЛУТНА ИДЕЈА КАО ЈЕДИНСТВО ТЕОРИЈСКЕ И ПРАКТИЧНЕ ИДЕЈЕ

 

Ако је Исус Христос за верујућег човека само најузвишенија представа Бога (апсолутног духа, идеје), није сам за себе (из себе, по себи), већ апсолутним јединством теоријске и практичне идеје, мишљења и бића, појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, временског и вечног, стварајућег духа и створене природе потврђује речи ("Ја сам у Оцу и Отац у мени") – своју апсолутност!

 

Иако Хегел тврди "да је Платонова дефиниција Бога [у Тимају] као бесмртни живот што има једно тело и једну душу који су по себи и за себи увек једно исто, неодвојено једна дубока, велика идеја: идентитет објективног и субјективног, нераздвојеност идеалног и реалног, душе и тела.".. да се: „Бог као живи Бог и још више као апсолутни дух сазнаје...само у његовом делању"... и да "појмовно сазнање његовог делања… схвата појам Бога у његовом бићу", како је за њега првостепена (Божија) делатност сазнање, мишљење у самокретању појма, он ипак на крају опет  каже: "А његово биће у његовом појму,“ апсолутно самосазнање, самомишљење (као код Аристотела) 

Међутим, исто као што никакво биће не може бити по себи и за себе, без сазнања, мишљења, појма, не може ни „потпуно слободно“ сазнање, мишљење, појам, као „апсолутна форма“ духа, бити без садржаја, бића.

Парменид каже „Ти нећеш наћи мисао без онога у чему је она показана“ – без предмета мисли.

А Кант: „појмови без опажаја су празни, опажаји без појмова слепи“.

Иако са почетном  дефиницијама: „Идеја је... апсолутно једиство појма и објективитета“ ... „чистога појма и његове реалности" остаје у традиционалном одређењу истините идеје, Хегел касније покушава да са "доследним" монизмом, панлогизмом" сазнања, мишљења докаже да је Појам (по себи и за себе који сазнаје апсолутну идеју као вечну суштину Бога) једини (првобивствени) објективитет, супстанцијална, првобивствена ствар, не само начин  с којим истинито мишљење зна објективну ствар (Суштину Бића), већ да је сва објективна Суштина другобивственог Бића, само по себи друго самога себе апсолутне субјективности Божијег самосазнања, самомишљења. Под утицајем Спинозе Deus sive Natura, или природа је несвесни дух а дух свесна природа раног Шелинга, да је то  унутрашња логичка разлика првобивственог Појма, само сазната своја оспољена другост отуђеног просторно-временско-материјалног Бића.

Међутим, када Платон каже да идеје нису само појмови сазнања, него саме супстанцијалне ствари, појединачна вечна бића, њихову вечну суштину и вечно постојање не утемељује никакво сазнање, мишљење "по себи и за себе" (као код Хегел, код кога је  свака појединачна идеја само неки степен сазнања апсолутне истине), већ сазнање сваке идеје и њено вечно постојање утемељује не само надсазнајна, надсуштаствена, него надбивствена идеја свих идеја, највиша идеја добра...

Мишљење "по себи и за себе" не може утемељити чак ни оног старијег надсазнајног, надмисленог који мисли, а камоли ex nihilo, стварајући дух, већ само обрнуто: онај надсазнајни, надмислени који мисли – саму мисао, мишљење.

А већ је речено да када Хегел (под утицајем Фихтеа и раног Шелинга) покушава да у апсолутним јединством субјективно-објективног сазнања, мишљења по себи и за себе изједначи форму и садржину, сазнајно и онтолошко, мисао и предмет мисли у апсолутној идеји, он, заправо, другобивствено онтолошко појавно Биће и из њега изведену Суштину своди на сазнајно-логичко, предмет мисли на  најстарију сазнајно-логичку  форму завршног мишљења о мишљењу (сву Историју филозофије као филозофију саме филозофије), на првобивствени по себи и за себе појам о појму ( Науку логике као вечну суштину апсолутно логичне  идеје), субјективно-објективног Бога .

Иако је критеријум апсолутне истине  идентитет мишљења и бића (појма и објективитета, форме и садржине...), а не само самодовољност мишљења, код Хегела је, очигледно, самосазнање логичке форме појма по себи и за себе , као свих степенасаморазвоја апсолутне идеје „појело“ сваки садржај Суштине и Бића и те истоветности мишљења и бића нема код њега.

Свака почетна просторно-временска-материјална природна и историјска нежива и жива, инстинктивна, чулна, разумска, осећајна, вољна садржина Бића по себи на путу ка Суштини за себе,  је само недовољно одређен, конкретизован, осмишљен Појам по себи и за себе,  само оспољено, отуђено  сазнање, мишљење,  нека унутрашња логичка разлика (по себи друго самог себе) неки степен саморазвоја, самосазнања апсолутног мишљења, Идеје ...

Форма, свакако, није апсолутна када стоји наспрам све садржине, него тек у јединству са свом могућом–стварном–нужном садржином.

Иако је за њега „апсолутна идеја... јединство теоријске и практичне идеје", и апсолутно не потврђује себе само сазнањем кроз теоријску идеју, већ кроз највише јединство теоријског (знања) и практичног (деловања), он опет апсолутну истину потврђује само са теоријске стране филозофског мишљења, чисте логичке форме апсолутног појма, а не апсолутним јединством теоријске и практичке идеје, мишљења и бића, коначног и бесконачног, форме и садржине, субјективног и објективног, реалног и идеалног, духа и природе ...

Ако већ каже: „У хришћанској религији...је човек као човек одређен за вечно блаженство,.. има апсолутну, бесконачну вредност...у хришћанству се садржи догма о јединству божанске и људске природе коју је Христос открио људима: човек и Бог, објективна и субјективна идеја ту су једно исто“, онда не може вечну истину сагледавати само кроз сазнајно-теоријску логичку форму појма по себи и за себе,  апсолутног самосазнања, мишљења “пре све створене природе и једног коначног духа“ (јер и та форма „„апсолутног“ појма, сазнања, мишљења зависи и од надсазнајног, надмисленог Бога и од садржаја другобивствене природе), већ кроз апсолутно јединство потпуно слободне форме мишљења и све могућег природног садржаја, бића, које је по светој речи идентичној са светим делом („Ја сам у Оцу и Отац у мени“) у Исусу Христу једино стварно присутно?

И како су те најузвишеније представе Бога у алегоријским причама, визијама у списима откривене религије још увек везане за чулне представе, оне су у Хегеловом систему Апсолутног духа, као и сама религија, религиозно осећање, уверење човека и човечанства постављене, додуше, изнад апсолутне чулности у уметности, јер апсолутно у подручју лепог зависи од чулног опажања, али испод апсолутног мишљења у филозофији, које у саморазвоју сазнања ка истини од од појавног Бића и његове даље Суштине до апсолутно по себи и за себе Појма, више не зависи од ничег спољашњег, и зато као вечна логичка суштина Бога, саставља све могуће–стварне–нужне појавне-суштинске, коначне-бесконачне, природне-духовне логичке разлике, супротности...

Ако је Исус Христос за верујућег човека само најузвишенија представа Бога (апсолутног духа, идеје), он то није сам за себе (из себе, по себи), већ управо апсолутним јединством теоријске и практичне идеје, мишљења и бића, појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, временског и вечног, коначног и бесконачног, стварајућег духа и створене природе једино потврђује ("Ја сам у Оцу и Отац у мени") апсолутну субјективност-објективност!

Христос својим Рођењем (Отеловљењем), Распећем, Васкрсењем, Вазнесењем, Педестницом  сједињује супротности форме и садржине, реалног и идеалног,  живог и неживог, коначног и бесконачног, смртног и бесмртног,  субјективног и објективног, духа и природе...

Када каже да Исус Христос у светој речи, причама Светог писма у највишем делу добра према „самосазнајућем појму“ у спекулативној филозофији бити представа, Хегел, додуше, не каже да је сам Исус Христос сам по себи представа, јер се у  његовим причама, речи, делу свакако пројављује Дух истине, али да се много пре, више говори о Богу, сазнаје Бог по апсолутној мисли ка истини у филозофији, спекулативном појму о појму, ослобођеном од сваке чулне представе, свих природних, душевних садржаја, док се кроз све те живе слике, узвишене догађаје, доживљаје меша стварно и могуће, спољашњи догађаји, субјективни доживљаји, случајни чулни садржаји,  док у филозофији то  самокретање појма по логичка нужности истине води познању апсолутно логичне идеје, као вечне суштине Бога... 

То је протестантизам доведен до краја, где се не само свака телесност, чулност, представа или богослужбена церемонија у приступу Богу напушта, него и свака узвишена представа  новозаветних прича,  сматра као спољашња према познању Бога истином у филозофији, када се  све сагледава од вечне суштине ка вечној суштини појмом по себи и за себе.

То је пут Тројичног Бога: од апсолутног Духа  пре света, ка потпуно логично створеном свету (бићу), његовом оспољењу у свој просторно-временској неживој и живој природи и човеку и његовој историји, па завршним отеловљењем Бога: безгрешним зачећем, Рођењем, Распећем, Васкрсењем, Вазнесењем и Педесетницом на крају, слањем Светог Духа, коначним познањем апсолутне истине као вечне суштине Бога у филозфији, повратак свом апсолутном духовном првобивству.

Зато каже: „Религија и филозофија имају заједничку садржину и разликују се само по својим формама; и ради се само о томе да се форма појма дотле усаврши да би била у стању да схвати садржину религије."

Међутим, апсолутно управо свој реалитет, идеалитет потврђује у јединству форме са садржајем, мишљења са бићем, Сина са Оцем и Оца са Сином, Бога са човеком и човека са Богом....

Са сваком својом речи и делом Христос сведочи да је субјективно објективно и објективно субјективно, што признаје и сам Хегел.

Не може дрво дати род када је корен ишчупан из земље. Ако на почетку и на крају то логичко првобивство апсолутног духа, идеје, осим логичке форме појма, нема никакав садржај, то није Божији апсолутно стварајући дух, нити истина мишљења у јединству са свим (могућим стварним, нужним) бићем.

Хегелова негативна дијалектика својим привидним  "монистичким" начелом све своди на  апсолутни дух (идеју) и сав природни, историјски садржај  схвата само као негативност, другобивство отуђеног мишљења, као оспољен дух, док је са  са друге стране у позитивној дијалектици у Исусу Христу људско, телесно (у простору, времену, материји), смртно, реално је потврђено као Божије, духовно, бесмртно, идеално, вечно...

То је једини изворни монизам позитивне дијалектике где подељености вољно-логичког и онтолошког, бића и мишљења, духа и тела...нема, јер је највиша логичка могућност истовремено и најстварније, највише дело, стварно, субјективно је објективно и објективно субјективно и зато апсолутно.

Зато може рећи: „Ја и Отац једно смо...“ јер сваком својом мишљу, речју, одлуком, делом сведочи апсолутно јединство Бога са човеком и човека са Богом, теоријског и практичног, бесконачног и коначног,  форме–садржине, појаве и суштине, истине и живота из вечног живота.

Управо код Хегела не постоји јединство теоријске и практичне идеје, већ се "апсолутна идеја по себи за себе" као вечна суштина Бога разоткрива само из теоријске стране филозофске мисли о самој мисли, која у завршном појму појма  саставља све могуће–стварно–нужне разлике, супротности мишљења, бића.

Његова дијалектика апсолутне логичко-онтолошке форме у сва три степена велике тријаде остаје негативна према сваком могућем–стварном–нужном садржају бића...

По Хришћанској тријади Бога Оца Сина и Светог духа, он у Науци логике чистим појмом појма излаже вечну логичку суштину Бога Оца; апсолутни дух, царство идеја пре стварања света; у Филозофији природе, стварањем света отуђење Бога Оца, отпуштање духа у природу, другобивство апсолутне идеје и на рају отеловљење кроз Бога Сина.

И најзад, у Филозофији духа, Бог се кроз Свети Дух враћа себи, излази из другобивствене природе и историје, апсолутним самосазнањем, самомишљењем свеобухватне истине на крају све историје, као филоз0офије све филозије, или у Науци Логике изалагањем свих степена једне апсолутно логичне идеје.

Међутим, ако чисто мишљење о самом мишљењу из потпуно слободне форме појма нема никакав природни, чулни садржај ни на почетку у Логици, вечној духовној идеји (у апсолутно логичком садржају), ни у средини, у Филозофији природе, где се сав природни садржаја схвата само као оспољено, отуђено апсолутно мишљење, као другобивство вечне идеје, како га може имати у Филозофији духа на крају, када самосазнајући, самомислећи појам свеобухватном филозофијом филозофије напусти све садржаје природе, историје и врати суштином свих суштина дијалектичке логике вечном првобивству апсолутне идеје!?

Божији Дух отеловљењем, земаљским животом Сина ништа не губи, него кроз небеско синовство–очинство потврђује нераздељивост Свете Тројице: да је Бог једно са човеком, и човек једно са Богом, да мишљење једно са бићем и биће једно са мишљењем, да дух једно са телом и тело једно са духом, да је субјективно у потпуном јединству са објективним и зато апсолутно.

Не може се негативном дијалектиком то Тројично биће Оца Сина и Духа Светог некаквим саморазвојем, степеновањем сазнања (кроз отуђење духа, оспољење и повратак духа себи) прекидати, укидати.

Исус Христос није другобивство оспољене идеје у природи, простору, времену, историји, већ сваком речју, делом живота сведочи да је Син једно са Оцем и Отац  једно са Сином, и да је у тој  истоветност истине једне са  животом живот вечни живот.

Апсолутни дух се не може одвојити од Бога Оца и апсолутним  самосазнањем, мишљењем по себи и за себе посматрати  само као апсолутно логичко  вечно првобивство.

Ко одриче ту истину, хули на јединство Оца и Сина, истине и живота из вечног живота.

Божији Син се земаљским животом не отуђује, него безгрешним: Зачећем, Отеловљењем, Распећем, Васкрсењем, Вазнесењем, Педесетницом… потврђује савршено јединство Сина са Оцем и Оца са Сином, Бога а човеком и човека са Богом и безгрешног живота са вечним животом. 

Није довољно само знати шта је добро, праведно, лепо, истинито... па чекати да се у неком будућем миленијуму „ општа свест као самосвест изједначи са делом“ и то добро, лепо, истинито... изврши; да се дух појединца, његова самосвест, знање изједначи са свеобухватном стварношћу, да субјективна и објектива идеја апсолутном идејом изједначе мишљење са бићем, него по добром, праведном, лепом, истинитом треба од почетка, са сваке стране, краја добро, лепо, праведно, истинито делати, живети...

 

ТРИ СТЕПЕНА АПСОЛУТНОГ ДУХА  КОД ХЕГЕЛА: АПСОЛУТНА ЧУЛНОСТ (УМЕТНОСТ), АПСОЛУТНА ПРЕДСТАВА (РЕЛИГИЈА) АПСОЛУТНО САЗНАЊЕ (ФИЛОЗОФИЈА)

 

Чулна самоприказивања "апсолутног духа" у савршеној уметничкој лепоти уметника, најузвишенија самопредстављања у религијском осећању, уверењу верујућих или самосазнања у филозофском појму, идеји филозофа нису чак ни Божија самооткривања, самопредстављања, ни Божије заповести или пророштва откривена у Духу Светом пророцима, ни  учење, заповести, свете речи и дела Исуса Христа предата апостолима, свима вернима, а камоли Божија (надчулна, надпредстављива, надсазнајна) апсолутна воља и стварајућа слобода!

 

Иако су и уметност  и религија, по Хегелу, такође највише (само чулне и душевне) форме апсолутног духа, као и филозофија, он опет каже: „Уметност  и религија су форме у којима највиша идеја постоји за нефилозофску: осећајну и опажајну или представну свест“.

Узвишена представа у религији зависи, по њему, од апсолутног појма и од случајних опажаја чула, док слободно мишљење у спекулативном појму не зависи ни од чулности, ни од нечије узвишене представе, него је апсолутни дух  филозофског самосазнања ка апсолутној истини један доследан логос по себи и за себе.

Ипак, како, религиозна представа има опет више унутрашњег садржаја од спољашњих садржаја чула, а мање од потпуно од почетка до краја по себи и за себе доследног логоса, самодређујућег одређеног мишљења, појма, она, по Хегелу, стоји изнад апсолутне чулности у уметности, а испод самосазнате апсолутне идеје  у филозофији.

На први поглед изгледа да апсолутни дух кроз уметност потврђује савршенство чулне лепоте, кроз најузвишеније представе у религији највише добро, а кроз апсолутно сазнање, мишљење, појам у филозофији, апсолутну истину по себи и за себе, који сву објективност, уместо у Кантовој трансценденталној субјективности,  утемељује у Божијој, апсолутној субјективности.

Да је савршенство чулне лепоте у уметности Божија (апсолутна) чулност, најузвишенија представа у религији богонадахнутим пророцима, светитељима Божије (апсолутно) самопредстављање, а истинити појам по себи и за себе у филозофском сазнању, мишљењу, Божије (апсолутно) самомишљење, самосазнање.., међутим, није тако.

Хегелов критеријум апсолутне чулности по савршеној уметничкој лепоти, где апсолутна идеја себе чулно открива, или по апсолутној представи у религији, где апсолутна идеја себе представља, или по апсолутном мишљењу у филозофији, где апсолутна идеја у филозофији себе сазнаје, није никако апсолутан...

Ни апсолутна чулна лепота у уметности, ни апсолутно узвишена представа у религији, ни апсолутно сазнање у филозофији нису никако Божија апсолутна воља и стварајућа слобода (надчулни, надпредстављиви, надсазнајни, надмислени) Бог.

То приказивање у уметничкој лепоти, или веровање у најузвишенијој религиозној представи, сазнање у филозофском појму није чак ни приказивање, представљање, сазнање Бога кроз Божију реч, заповест предату у Духу Светом пророцима, или кроз свету реч Исуса Христа задату апостолима, свецима, вернима... 

Као што првостепено (стварајуће) сазнање не може припадати ономе ко сазнаје апсолутно, него само самој апсолутној ствари (без обзира на то да ли је ми знамо или не) тако ни апсолутна (апсолутова) чулност није она "савршена чулност" у уметности која приказује Бога, нити је савршено представљање апсолутног (апсолута) нечија најузвишенија представа Бога, већ и то самооткривање Бога или самопредстављање Бога пророцима, апостолима, свецима, вернима... припада самом  апсолутном – Богу

Хегел мисли да  је најсавршенија уметност сама апсолутова (апсолутна) чулност, најузвишенија представа Бога у религији, само апсолутово (апсолутно) самопредстављање а целокупна историја  филозофије, само апсолутово (апсолутно) самоасазнање, самомишљење...

Међутим, Божија апсолутност није никако савршена чулна лепота у уметности, нити најузвишенија представа Бога у религији, или "апсолутно" самосазнање, самомишљење појмовима, идејама у филозофији, него само надчулна, надпредстављива, надсазнајна Божија апсолутна воља и стварајућа слобода: „И рече Бог нека буде ... и Би..“.

Чулна самоприказивања "апсолутног духа" у савршеној уметничкој лепоти, најузвишенија самопредстављања у религијском осећању, уверењу или самосазнања у филозофском појму или идеји нису чак ни Божија самооткривања, самопредстављања, нити Божије заповести откривене у Духу Светом пророцима, ни свете речи, дела Исуса Христа предате апостолима, свима вернима, а камоли Божија (надчулна, надпредстављива, надсазнајна) апсолутна воља и стварајућа слобода!

Није апсолут апсолут по савршеној чулности у уметности, ни по нечијој најузвишенијој религиозној представи или филозофском мишљењу, појму, него, пре сваке наше чулности, представе, сазнања мишљења кроз своју надчулну, надпрестављиву, надсазнајну апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Најузвишенија уметност (која чулно приказује апсолутно), или наш начин веровања (који представља аполутно), или наше сазнање, мишљење (које сазнаје апсолутно), било да се посматрају по историјском развоју или ванвременски из вечног, су једна ствар, а сама (апсолутова) апсолутна чулност, или само (апсолутово) апсолутно представљање, или (апсолутово) апсолутно сазнање, сасвим друга ствар...

Такође, религије није само нечија најузвишенија представа, него (пре свако уметничког опажања,  узвишене представе или филозофског појма) праоснова надлогичке, надсазнајне чисте воље једне слободне властитости у основи самокритичког, практично-моралног верујућег ума за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела сваке слободне властитости.  

 

ЛЕПО И НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА

 

За Платона вечна суштина лепог није ни ни апсолутна (уметничка) чулност, ни апсолутна истина на нивоу чулности, него натчулна идеја лепог по себи.

Ипак, иако свака појединачна идеја, по Платону, има посебност у односу на остале идеје, ни лепо по себи, ни било која друга идеја, не може се у иделном царству вечних идеја одвојити од других идеја, већ је лепо по себи лепота целог вечног света, лепота свих идеја, као што је  праведност по себи правда између свих идеја савршеног света идеја, који је утемељен на надсуштаственој, надбивственој идеји добра, која се, као идеја свих идеја, Бог за све идеје, уздиже изнад свих вечних суштина (савршених идеја).

 

Најчистија љубав није љубав ка лепом по себи, већ кроз љубав ка надсазнајном, надсуштаственом добру по себи, савршеном свету: лепог, праведног, умереног, храброг... по себи, свим вечним идејама; љубав ка Богу изнад свих идеја.

То јест, иако се за лепо по себи, наспрам само сенке идеје лепог у физичком свету, или његовог одсјаја у уметничким делима, за које се лепе чула, осећања или разум, вечна умна душа лепи тек по највишој идеји добра, онда би таква душа, пре било којег земаљског добра телесног или чулног света, које је само сенка, или разумског појма који је само одсјај, копија добра по себи, па чак и пре било које друге вечне идеје, требала да воли добро по себи и са добрим по себи вечни свет свих савршених идеја: лепо,  праведно, истинито,  умерено, храбро... по себи...све вечне идеје.

Aко су лепо, праведно... по себи  то  по добру по себи... онда је лепо по себи, лепота целог вечног света,  праведно по себи, правда целог вечног света... а исто је тако и све остале идеје.

Најјача љубав није љубав ка лепом по себи, него кроз љубав ка надбивственом Богу, прво љубав ка надсазнајном, надсуштаственом добру по себи изнад свих идеја, савршеном свету свих вечних идеја: лепог, праведног, умереног, храброг по себи, па ка вечној суштини сваке савршене идеје...

Само тако, пре љубави ка било којој чулној ствари, која је само сенке бића, или љубави ка творевинима разума, уметности, воли идеални свет по себи, све вечне идеје.

У књизи Постања после сваког дана стварања каже: „И видје Бог да је добро“

Надсазнајна, надсушаствена идеја добра је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Ипак, само надбивствена Божија воља и стварајућа слобода може утемељити не само вечно биће и вечну суштину  не само савршених идеја вечног света, него и највишу идеју добра...

 

АПСОЛУТНИ ПОЈАМ И СВЕТО ИМЕ, СВЕТА РЕЧ

 

Хегел тврди да се у религиозним представама верујућих као и у самим Христовим речима и делима његовог земаљског живота меша субјективни осећај и објективна мисао, да то није самомислећи (свемислећи), самосазнајући (свезнајући) истинити појам по себи и за себе, као вечна суштина Бога, који сазнањем апсолутне истине саставља све могуће-стварне-нужне логичке разлике, супротности, што никако није тачно...

А заправо, баш његов "апсолутни појам по себи и за себе", због те негативности према оспољеном садржају природе, историје на почетку и на свакој страни, крају остаје само празна логичка форма мишљења без садржаја (бића), и зато је субјективност, а не објективност.

Управо он, одбацивањем оспољене природе, историје на рачун чистих форми првобивствене дијалектичке логике своју „апсолутну истину мишљења“ не налази позитивно, у јединству логичких форми  са свим могућим, стварним, нужним другобивственим садржајем, него само негативно.

Заправо, већ је речено да је Хегелова Наука Логике у сва три степена негација а не афирмација...

И као апсолутно логична идеја  пре све природе, историје, и у филозофији природе као отуђена, оспољена идеја, и када појмом по себи и за себе напусти другобивство природе и историје и када се са апсолутним сазнањем, мишљењем са апсолутним духом врати вечној идеји.

У Хегеловој мисли која узима саму себе за предмет, друга страна, предметности бића се искључује суштински и све разлике, супротности у бићу посматрају само логичке разлике чистог појма,  мишљења по себи и за себе у свом логичком саморазвоју ка "апсолутној истини".

И на почетку  (у јединству чистог бића и ништа) и на крају (апсолутне субјективносто, објективности) остаје само празан  идентитет (А=А).

Апсолутна афирмације не може се ни утемељити сазнајно-логички, у међузависности мишљења везаног за биће и бића везаног за мишљење, него само у Божијој надсазнајној апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Чак ни Платонова дијалектика не почива на сазнању вечне суштине апсолутне истине, него на надсазнајној, надсуштаственој идеји добра...

Заправо, сви појмови, судови, закључци метафизике, дијалектике предлогички, предсазнајно подразумевају живу говорну свест, старију метафизику језика, утемељењу из свете речи, имена.

Спекулативни појам "по себи и за себе" нема већу јасност, језгровитост од речи Светог писма, већ је такав говор најчешће без јединство форме и садржине, иако целовиту истина управо треба да потврди  јединство са садржајем.

Не само да спекулативни појам нема већу јасност, језгровитост од речи Светог писма, него је такав говор најчешће без садржај и празан, иако би то јединство са садржајем требала бити потврда његове истине, највиши квалитет.

Управо су живе мисли, речи, одлуке и дела Светог писма савршено јединство форме и садржине...

Те приче не умањују снагу појма, него га кроз живо јединство са свим могућим–стварним– нужним  садржајем, бићем потврђују, појачавају.

Света реч утемељена у светом имену (по себи) је апсолутно јединство форме и саджине, коначног и бесконачног, духа и тела, оно "око" ума, “интелектуални опажај“...

„Небо и земља ће проћи а моје речи неће проћи“.

То није спознаја природе као нечега одвојеног, спољашњег духу (оспољене идеје, или оспољеног мишљења) него унутрашње безмерје живе речи, које у потпуности укључује сваку форму и сваки садржај.

Та мисао има осећаја  и тај осећај мисао,  за унутршње безмерје мисли и осећаја, истине и живота из вечног живота.

Света реч на највишем делу добра сведочи чистоту ума и воље, јединство разума и осећања, субјективног и објективног; "Ја и Отац једно смо", "Ја сам у Оцу и Отац у мени", Сина и Оца,  истине и живота из вечног живота...

 

МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

Човек стално води разговор са собом и другима, сећањем, замишљањем чува свејединство искуства са прошлошћу, садашњошћу, будућношћу...

Ја је говорно Ја и свест говорна свест...

И мишљење је разговор између речи...

Истина не иде само из појма...

Кроз спољашњи, унутрашњи говор праосновна метафизика језика поима чак и  сазнајно-логичко "Ја мислим", све појмове науке, филозофије...

Без обзира да ли је Ја логичко или егзистенцијално, много је пре логичко зато што је говорно, него  што је говорно, зато што је логичко...

Морају постојати “отвори“ за неизрециво, непитано, у бити различито, мноштвено, вишемислено.

Оно између речи је битније од сваке поједине речи...

Само артикулисана слова, слогови, речи, реченице нису никако sine qua non језика, јер значење сваког слова, слога, речи, реченице претпоставља живу  говорну свест...

Сасвим логично питање: како се од појединачног опажаја долази до општег појма, постаје сасвим нелогично ако се значење сваке речи ослања на значење неке друге речи, а ове даље на значење неке треће, четврте, јер семантички смисао било које речи, реченице тражи, очигледно, целовиту метафизику језика!

Оно просто „Је“, између субјекта и предиката у живом говору или свим нашим појмовима, судовима филозофског, научног говора које наизглед само повезује исказима два или више појмова, заправо индиректно подразумева сав језик, целу  метафизику језика!

Зато је најмања јединица језика: читав језик!

Као што  чула, разум, ум претпостављају старију вољу а воља најстарију властитост, тако метафизика појма – метафизику језика.

Међутим, иако све категорије логике, науке, филозофије... управо подразумевају категорије граматике, чак ни највећи филозофи нису утемељили метафизику језика!

 

СТРУЈА ЖИВЕ РЕЧИ

 

Иако је ауторитет оца писана реч, жива реч је "мајка" која "васпитава" и "одгаја" језик једног народа и зато се каже: матерњи језик.

Живи говор лицем к лицу је суштина језика и не може га заменити никаква посредна комуникација.

Живе слике постоје пре све геометрије, живе мелодије пре све аритметике, живо мишљење пре све логике, живи говор пре све граматике...

Тек када се стави брана површном говору једнозначних ("једносмерних") речи и у дубокој реци живе речи укрсте сва различита, супротна значења, из тих првостепених родних речи се схватају сва другостепена, трећестепена значења речи ...

Само у најјачој матици, најдубљем сливу читавог језика тај чисти од почетка до краја исти ток, источник истине има снагу и дубину реке живе речи да у духовној „централи” покрене “турбину првобитног говора”, индукује целовиту метафизику језика...

Да  сваку реч обичног језика из статора њеног једносмерног значења укрсти са најбржим ротором живе метафизике језика за најдубље значење  родне речи...

Или да из „ротора” живе речи и „статора” метафизике језика свака слободна властитост у живом говору укршта за трен све речи, појмове – индукује „ струју истине“ за свако схватање, решење, извршење.

 

МЕТАФИЗИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

Иако су А и Е први, основни самогласници, у српском језику нема ни једне речи која почиње са А или Е, иако има многе речи које почињу са И, О, У!

Зашто?

Зато што у основним, такорећи свим, најбитнијим речима српског језика  увек вољно-синтетичко Ј,као битније од А и Е, стоји испред логичко-аналитичког А или Е!

Јака веза од Ј ка А упрво темељује праосновно Ја, а јака веза од Ј ка Е праосновно Је, Јесте, Јесам за логичко-граматичку везу субјекта и предиката...

Та најстарија кука вољно-синтетичког Ј испред логичко-аналитичког А и Е веже све најбитније речи српског језика; потврђује да једна иста властитост не утемељује само све наше вољно одлучивање, деловање него и сву логику, филозофију; и само Ја мислим и свако Је, Јесте, једнако, исто у појмовима, судовима знања...

 

ЈЕЗИК И ИГРА

 

У тврдњи да је "језик само једна од игара“ се превиђа да свака игра много пре тражи старији језик за своје одређење, него језик игру...

Језик именују све могуће–немогуће, озбиљне и неозбиљне ствари, појаве и одређује правила, исходе сваке игре...

Речи нису само "џепови“ за неког, за нешто, нити су говорно оруђе, него су много пре као паметне, вредне пчеле које драгоценим сећањем, замишљањем држе скупоцено скупа све наше мисли, осећаје, памте све догађаје, доживљаје...

Иако се играју и појединци, мање и веће групе и народи и правила игре често мењају, структуре језика се далеко мање релативизују од осталих норми...

Свако има неку своју игру у мислима, осећајима, идејама, или спортску, хазардерску са ризиком у послу, борби, рату, љубави, животу, у којој може добити и изгубити све…

Чак се и морални принципи могу схватити као најозбиљнија правила у слободној игри живота, чијим се нарушавањем та слободна игра може изгубити.

 

СВЕТА РЕЧ–РЕЧ КАО СВЕТИЊА

 

Није све што има правила – игра.

Сви наши писани или неписани закони и обичаји који регулишу права и дужности у најразличитијим ситуацијама, нису, свакако, игра.

Суштина језика је много пре правила писања, говора или слободне игре речи у садржају говора, у поштовању или непоштовању обећаног договора, уговора или дубоког питања–одговора...

И онај ко лаже или чини зло може књижевно говорити и поштовати правила граматике...

Релативизација говора, а поготову свесна лаж, која крши сваки писани, неписани договор, уговор, потире карактерно јединство личности из чисте мисли, речи, одлуке и дела...

Не игра се са заветном речи, не крши тврди договор, уговор.

Када неко крши закон, или не поштује тврди договор, уговор, не каже се да се игра, већ да руши правила игре и да је зато крив; да за то треба да да одговор, или се казни, одговара, плати одговарајућу цену...

За јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела, у темељу закона, брака, сваког писаног и неписаног уговора или договора  сваке слободне личности или заједнице од говора, разговора, јасног питања, одговора, управо таква реч ...

  

ИМЕ И РЕЧ

 

Разумевање било које речи подразумева старије име.

Све врсте речи и  глаголи и придеви и предлози и прилози... су именовање некога или нечега и тек по старијем имену имају своје значење...

Пре "Ја мислим" и свих закона, категорија логике и идеја филозофије стоји кроз "Ја говорим" једна иста властитост; жива реч и старије категорије језика...

Пре сваког појма, властито име и име по себи.

Познање по имену је старије од знања по појму.

Из њега иде све духовно имање.

Име није атрибут него супстанција (субјект).

Властито име је и сада (још увек) најнематеријалније у материјалном животу, свету.

„Свест по себи“ или „појам  по себи“, не укључују ни властито име, а камоли име по себи.

Наизглед се једна реч објашњава другу реч, а заправо целовити језик сасвим значењима се претпоставља за значење сваке, и најмање речи...

Али име по себи се не може се објаснити другим речима, него него не само  значење сваке речи него чак и сам језик, препоставља старије име по себи.

Тајна  речи је тајна имена, а тајна имена име по себи које зове духом све речи језика и зна све знакове знања...

То није име које неко други даје, него име које све друго именује...

Име по себи не присваја само значење, знање сваке друге речи, него све наше мисли, осећаје, речи, одлуке, дела...

Као власник свих именовања, има духом, поседује сваку реч; сабира, бере, бира све-једно-једно-све у целовитом језику.

 

СВЕТО ИМЕ

 

Иако може бити доста људи са истим именом, нико неће прихватити да је његово име нешто спољашње него, напротив, најизворније унутрашње, са чим поистовећује своју личност.

И као што се нико не зна само по речи човек, већ по властитом имену, тако се ни Бог не познаје само по речи Бог, него кроз највише звање, познање његовог Светог имена.

Свето име зове духом свако име, познаје све наше мисли, речи, осећаје, одлуке, дела.

Звање духом Светог имена Божијег је највише звање (и знање) човека.

Каква је духовна пуноћа Светог имена од кога долазе све речи, сва именовања?

Из Светог Божијег имена исходи Дух истине, све знање, познање.

У Светом имену реч је једно са делом, Божије: „Нека буде ... и би.

 

МЕТАФИЗИКА ПОЛНОСТИ, РОДА

 

Грчка политичка теорија полази од државе као заједничког добра.

Свето Писмо од физичко–духовне заједнице у Богу првог човека и жене...

Ипак, иако брак претпоставља духовно јединство, речи: „И биће двоје једно тело“, више наглашавају физичку једноћу, плодност, као основу за све другу плодност.

Са једне стране та физичка једноћа искључује крвно сродство а са друге, утемељује сваки род...

Кроз спољашњу и унутрашњу плодност тражи у светој једноћи од Бога потпуно сједињење мужа и жена...

Тај стварајући додир физичким и душевним прожимањем у љубави плодних жеља  речи, осећаја води и од целовите личности ка целовитој личности.

Укључује инстинктивност, борбу и узвишену духовност;  свест, подвест и надсвест.

По власти Духа истине машту треба узјахати као летећег коња за силу приземљења, грома.

То је продирање кроз ножно, мрсно, мрзно, замршено као кроз мржњу, нож за мирисно-укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити.

Од унапред освајање свега уназад, од унутра свега ван, од десног  левог, од круне горедоле царског подножја...

Чиста воља се претпоставља у  личности сваког човека за карактерно јединство његове слободне: мисли, речи, одлуке, дела.

Зато је у праоснови имена и презимена, приватне својине, породичног и наследног права...

Чиста воља  у завету брака  не саставља у новом роду само све разлике мужа и жене у једном телу,  него кроз старије сродство од Бога и све разлике са другим људима у једном духу.

Из  плодног споја мужа и жене зачиње се нови физички живот.

Из истините мисли и чистог осећаја духовни плод у души који од пролазног живота, времена узраста ка дану–животу вечном.

Као што жена оплођена у физичкој и душевној љубави са мужем рађа нови земаљски живот, тако душа оплођена светом речју, рађа у љубави ка Богу и ближњем духовног човека за вечни живот...

То је из вечно живог споја физичке–душевне–духовне једноће љубави тајна највишег, најдубљег састављања, узрастање од двоје једног тела, или кроз истину једну са животом сабирања, бирања, брања савршених људи из сваког места, времена, који у савршеној љубави ка Богу и ближњем узрастају у небеском телу, роду, у духовној круни, ореолу, сазревају за вечност.

 

МЕТАФИЗИКА МИРИСА, УКУСА, ДОДИРА

 

Ако су мирис, укус, додир основна чула, онда их треба схватати од физике до метафизике.

Нагон за одржањем јединке кроз исхрану: једење, пијење, дисање подразумева суштински додир, а нагон за одржање врсте, јединством полова за зачећем, стварајући додир...

Метафизика мириса, укуса, даха кроз суштински додир и метафизика полности, рода кроз стварајући додир, саставља физику и метафизику, теологију и филозофију, науку и уметност.

Иако су много више лепе слике које се виде, мелодије које се чују, речи које се говоре, него оно што се једе, пије... ипак је лепо кроз укус повезано са устима.

Зашто? 

Зато што  мирис истине буди, узбуђује: срце, душу, дух за укус у љубави Бога.

Свака спољашња лепота тела, лица, или уметничких дела,  по светлости највишег добра, претпоставља унутрашњу лепоту која хармонизујеа тело и дух, све разлике између људи и са живом и неживом природом.

Мирис истине  и укус љубави из унутрашње лепоте чистог средишта срца и највише сврхе врха (који тек утемељује сваку појединачну лепоту слике, звука, речи, покрета, додира...) једино води у оно највише: телом, душом, духом неподељено: физичко–душевно–духовно (ј) едемско вечно јесте.

Лепе слике, мелодије, речи, покрети ... су лепе за очи, уши,  тело, осећаје ... а мирис истине  укус љубави једе и пије Божије јесте; из најдубљег духовног средишта унутрашње лепоте срца саставља чулно и натчулно.

Све најлепше што се: види, чује, осећа, мисли, говори, чини...и зато тек даје одговор зашто је лепо лепо.

Умеће сликара саставља  облике и боје у лепоти слике, умеће музичара мелодије и ритмове у лепоти музике, умеће играча складне покрете и ритмове у лепоти игре, умеће песника дубоке речи и искрена осећања у лепоти песме, умеће филозофа све разлилите, супротне мисли  у лепоти идеје, а најузвишеније умеће, уметност мириса истине и укуса љубави, целовите људе у Богу...

Као што опажаји припадају чулима,  чула телу, осећаји души и  мисли духу, тако сви лепи: облици и боје у слици, ритмови и мелодије у музици, риме и речи у песми, складни покрети у игри... мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање (Ј)едемског врта из чистог средишта срца саставља свеостале лепоте  боје и облике у слици, тонове и ритмове у музици, покрете у игри...

То најузвишеније умеће, уметност сједињења најразличитијих људи у крсту изједначује у духовној лепоти срца најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем..

Стара индијска филозофија  такође, пре: вида, слуха, мириса, укуса, додира, говора или мишљења првостепену онострану основу свега живог сагледава кроз метафизику даха уз дух...

Првостепена основа живот кроз откуцаје срца и дисање се сагледава кроз суштинску везу (чисте воље) душе са духом...

Ту  многе врсте јоге  побољшавају физичко и душевно здравље вежбама тела, умећем дубоког и кратког дисања, јачањем првостепене везе даха са духом...

У српском језику здраво са нагласком на ноздрву, на мирис, нос, дах, дисање за здраво тело и на исправне мисли, осећаје, одлуке, истинит дух за здраву душу.

На почетку Библије у књизи Постања Бог ствара Адама од земље а на крају " дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива".

Стално дисање, дах и куцање срца за живо, здраво тело а вечни Дух истине и огањ љубави за вечно живу, здраву душу.

 

СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ

 

Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.

Стари Завет је семе у завету вере а Нови Завет плод свете речи са Дрвета живота:"Царство Божије унутра у нама".

Стари Завет је Божије обећање изабраном народу за плодну земљу, будуће царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...

Стари Завет је у закону семе а Нови Завет зрео род, испуњење  савршене љубави ка Богу, ближњем.

У Старом Завету се тражи да се човек одрекне сваке лажи и сваког зла, за благослов земаљског живота...

У Новом Завету, за благослов вечног живота није довољно да човек само не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро...

 

КРСТ КАО КВАДРАТУРА КРУГА.

 

Окрет дужи даје кружницу, а  преокрет чисте воље, ка највишем јединству слободне мисли–речи–одлуке–дела, непоновљиву властитост,  као највишу квадратуру круга...

Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског...

Савршен од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво, да све наше криве: мисли, осећаје, речи, одлуке, дела... преокрене у исправно, право...

Вертикала крста је љубав ка Богу а хоризонтала крста, љубав ка ближњем.

Обе заједно су духовна оријентација из вечности за свако време, место.

"Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту вертикала) кога, не видиш.?“

Коме је крст логичан, њему је све логично.

Коме крст није логичан, њему (на крају) ништа није логично.

Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!

Безгрешно зачеће – сведочи безгрешно јагње на крсту –распеће.

Чисто срце види у крсту престо љубави, у трновом венцу круну истине.

Пре сваке физичке, постоји душевна и духовна страна крста. 

Свака је реч Христова крст: Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...

Мирис истине Духа Светог за укус у љубави Бога надјачавава сваку лаж, саблазан у срцу плода са Дрвета знања добра од зла.

Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама пре у сваком човеку, каквог га је Бог створио пре греха, удахнувши му дух.

 

МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ

 

Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.

Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.

Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна Дух истине, Свети Дух. 

Само је довољно да у срцу нема лаж и зло...

Лаж ка Богу је и лаж ка човеку, ка свим људима, ка сопственом: срцу, души, телу.

Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...

Зато се човек треба родити Духом истине да у љубави ка Богу и љубави ка ближњем буде вечно жив...

Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.

Само када воли и говори истину човек излази из граница својих очију, свога разума и кроз духовно безмерје види другог човека, другу личност...

 

СЕМЕ И РЕЧ. ДУХОВНО РОЂЕЊE.

 

Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.

Када срце прими у тајни вере семе свете речи, настане тајанствена веза смртног и бесмртног, и из семене бесмртног у души смртног човека, расте други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....

Дух је отац, душа мајка у телу материци, која из семена речи Божије заветом крштења узраста  као трудница у труду вере за вечни живот...

Човек је родио за вечност када је у љубави (ка Богу и ближњем) сазрео у круни, ореолу за царство небеско, дао духовни род који се заувек може јести...

 

О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА

 

За царство Божије човек треба бити по мери небеској...

Да воли Бога свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом и ближњега својега као самога себе.

"Бог духа не даје на меру".

Царска трпеза се не спрема за двоје, троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...

Да као духовно рођени човек, царствени, небески прима и даје  богатство од Бога и богатство Бога у вечној љубави, истини и добру...

 

ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА

 

По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.

Игра се суштински, више него сваки човек по чистој љубави, не узноси се, опрашта...

Само просто опраштање срца шири душу у духовно пространство чисте радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости...

Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, него заувек дете које своје мисли, осећаје предаје са поверењем вечном родитељу – Богу.

Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у задњем смислу, ни пред човеком...

Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем Божијих речи та духовна радост се губи.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

То што Бог ствара Адама од праха земаљског (а не директно по речи), па оживљава духом, значи да се људи по Духу истине од Бога сједињују из сваког места, времена за вечни живот, као што се без Духа истине одвајају од Бога и једни од других за смрт...

Мирисом истине и укусом љубави сабирање, бирање, брање од Бога кроз сва места, времена, окршај, укрштање, крст са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму искупљење, очишћење и васкрсење, састављање, сједињење за вечни живот...

 

О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ

 

Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави, мудрости.

За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела...

Човек најпре треба да пази да безмерје Духа истине од себе не отуђи, или растужи...

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету...

Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.

Са благодати Духа Светог, у човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“

Каже се: ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.

Престо љубави и круна истине освећују читав  свет...

Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, а у љубави саставља све људе.

 

О ДУХОВНОЈ БОРБИ (са злим мислима и злим осећајима)

 

Прича о змији у едемском врту, која искушава првог човека и жену може се схватити да скривене зле мисли, осећаји у нама изазивају свако зло...

Христос каже: „Јер изнутра из људског срца излазе зле мисли, блуд, крађе, убиства, прељубе, лакомства, злоће, преваре, распојасаност, завист, хула, охолост, безумље“.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб!

Ипак, опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње!

Отровни зуб трује тело, а зла мисао, реч све људе и народе...

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу...

У Новом Завету се каже. "Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже" И: " Дух је срчан, али је тијело слабо".

Ако је у човеку слабо што треба бити најјаче (Дух истине), како је онда слабо тек остало?

"Ако је видјело ...у теби тама, а камоли ли тама"?

Нечисти дух прво хули на Духа Светог, па на све остало зло.

Када лажни дух "свеже јаког", савлада дух човека, лако ће заводити све остало (његове мисли, осећаје, чула, тело, одлуке, жеље...).

Зато се на Духа Светог ни реч хуле не опрашта.

Ако човек не одбије ту хулу, губи најјачу силу коју може имати.

А кад одбије лаж, која га највише раслабљује, надјачат ће свако зло.

Само јасно не (нећу, не дам) срце лажи, злу, мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити, кроз јак ослонац из подножја, ножног, утемељује чисто да (хоћу, дам) – јасно испружену руку, длан.

Одбацивање лажи, зла не смањује свет, него га слободним чином добра повећава ка квалитативном безмерју.

Човек не може достићи једну власт у себи, слободну властитост, када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради...

Злочиначку вољу, колико год имала "јединство" у лажи и злу чека, ако не већ данас или сутра, онда у ближем, даљем времену сукоб, нејединство у себи и са другим вољама.

 

О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ

 

Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан

Много је пре живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!

По  срцу је дете, по чулности младић, по разуму зрео човек, по мудрости старац кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!

Све је прошло и будуће стварно кроз (неко тада) вечно сада а времена као пролазног тока и нема.

Примање–давање из чисте воље душе: „Ако не сада, када“, узбуђење у љубави, буђење истином из дана–живота вечног.

Точак од левог ка десном, од уназад ка напред, од доле ка горе, од од ван ка унутра, квадратура круга у дану–животу вечном.

Једино тако "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!

Само тада је мисао властита мисао, реч, око, ухо мирис, укус, додир... целокупан живот, властити живот...

 

КАД СРЦЕ ДОБИЈЕ КАМЕН И КАМЕН ЋЕ ДОБИТИ СРЦЕ

  

Сва тежина виси о очним капцима.

Затвори срце за лаж и нестаће сав терет.

 

Мисли су већином безвредне, каменo срце што не дотиче, не гребе истину.

Копати драгоцени камен или камен драг срцу, исто је што и тражити истину, будити срце у камену.

Срце у вери што размекшава камен, камено срце отвара за љубав.

Од сумње у обезвређеном срцу, одбаченом као камен, ка најјачој  тврдоћи вере и најдубљој мекоћи љубави...

То је онај најспорији пут мудрости, где на почетку нема никаквог померања, а на крају истина хода корацима од седам миља.

 

О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ

 

Искуство, po речи кушати, искусити много више наглашава телесно-душевно-духовно укусно једно кроз целовиту личност, него безлично објективно сазнање...

Човек много пре из просветљујућег доживљаја достиже  за: тело, душу, дух оно надумно укусно једно него из појмовног сазнања.

Такав просветљујући доживљај је пресудан за сав живот.

Јака духовна визија надјачава све претходно дешавање и надахњује свако ново научно, политичко, уметничко, историјско догађање... 

 

МОРАЛ И ДОБРО

 

Ако важи homo homini homo est,  слободни чин добра стоји испред нужности одржања, а активна праведност брани то првостепено добро...

Ако важи homo homini lupus est, првостепен је одржање најјаче јединке, врсте.

У оба случаја морални закон није првостепена суштина човека него нешто изведено.

 

Становиште еволуционизма да опстају најјачи најчешће је погрешно (иако, свакако, има изузетака) јер се већином управо дешава обрнуто: преживљавају просечни каријеристи, увлакачи, кукавице, слабићи, најгори…

Јунаци, предводници у борбама први страдају.

Помоћу вештих демагога и лажних идеолога слабији и гори квантитет надјача јачи и бољи квалитет, а највише трпе, страдају они натпросечни, најбољи појединци.

Тврдња да доброта и праведност припадају "послушном стаду", слабој већини која их је измислила да се супротстави најјачим, појединцима – који се не руководе добротом и правдом, него вољом за моћ – никако не стоји, него много пре важи обрнуто.

Већина људи иде линијом мањег отпора и "добра" је и "праведна" само по страху од казне, или по принуди закона, а у многим околностима чак и отворено зла и неправедна, док су добри и праведни управо они ретки, најјачи, појединци, који остају такви и у најтежим околностима.

Каже се добра: земља, вода, дрво, плод, кућа, кола, алатка... с нагласком на квалитетно, јако, здраво, вредно; баш онако као што треба да буде по својој сврси, потреби...

Зашто би код човека било другачије!?

Не чини зло је изведенo из првостепеног: чини добро.

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Човек је добар из своје слободне воље, што воли добро, што хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи...

Када се добро повлачи од зла, истина од лажи, правда од неправде, какво је то добро, каква је то истина, каква је то правда?

Добро мора надвладати зло, истина лаж, а правда неправду...

Коме је истина слана, њему је правда слатка.

Само слободан чин добра, суштинског практичног ума наспрам општих и нужних закона природе теоријског, појавног  ума потврђује из властитости слободу и из слободе властитост.

Као што теоријском уму није довољан појам за истинито сазнање, већ и садржаји опажања (потврда искуства), тако у практичном  пасивна морална форма категоричког императива  – да се не лаже и не чини зло – већ и да она активна страна: да говори истину и добро, праведно потврди на делу самоискуствено, лично.

Чин зла нарушава лице, а не супротстављање лажи, злу у себи, образ човека...

Чист образ је сечиво истине.

Зато Хераклит каже: "Шта вреде људима очи и уши ако су им варварске душе".

Само се на правом образу (чистој вољи, негативној према лажи, злу у себи),  васпитава, образује слободна личност.

Нечиста воља без правог образа ће и  све што види, чује... интерпретирати час овако, час онако, онако како јој одговара,  по својој исквареном карактеру искривити и саме чињенице...

Чиста воља не утемељује само слободно одлучивање, деловање практично-моралног ума него и све чисте мисли,  речи појмове чистог разума и чисте опажаје сазнајно-теоријског ума!

 

ВОЉА И ЖЕЉА

 

За Џона Стјуарта Мила "воља је само наше уображење да желимо оно што хоћемо, уместо да хоћемо оно што желимо".

А, заправо, тачно је сасвим супротно: без чисте воље, која селектује квалитет и квантитет сваке жеље, све су те "конкретне" жеље много пре опсена да волимо оно што само желимо, уместо да желимо оно што волимо!

Милов став  је типична еволуционистичка поставка да све више облике живота своди на ниже, све сложено на једноставно, разум на опажај, јединство личности, слободну вољу, на потребе, жеље тела ...

А заправо од почетка, са сваке стране, краја сваки спољашњи опажај,  појединачну жељу или потребу тела утемељује сложенија унутрашњост, осећај целовите душе ли целовити разум или  свест...  

Сваки поједини опажај подразумева старије чуло, појам старију свест, идеје старији дух, жеље старију вољу, а воља најстарију  властитост.

Чим човек може нешто да жели и не жели, или више жели једну а не другу ствар, очигледно да старија воља селектује све различите, супротне жеље...

И као што различити или супротни појмови, опажаји не утемељују нашу субјективност, него, сасвим обрнуто, тек синтетички најстарија надпојмовна, надопажајна субјективност саставља све различите или супротне појмове, опажаје  у целовито знање, искуство, тако ни различите или супротне одлуке и жеље не уобличавају старију личност, већ старија чиста воља у темељу слободне личности селектује све различите, супротне жеље...

Само чиста воља (пре сваке жеље) и старије волети, кроз неподељену власт у себи, слободну властитост, мноштво најразличитијих мисли, осећаја, одлука, жеља, дела, саставља ка целовитој срећи..

Иако је човек често роб своје или туђе (погрешне) одлуке или је следи без обзира на сопствену корист и шта му срце жели, треба, свакако, сагледати супротно становиште. 

Колико пута из чисте (добре) воље не учини нешто (неморално, нечисто) „што му срце жели“, не слуша уображење опсесивних нагона, неселектоване потребе или прекомерне жеље, које на први поглед изгледају као да ће га узвисити и учинити “срећним“, а заправо ће га на крају понизити, трајно унесрећити, јер су не само морално погрешне, него неумерене и штетне?

И насупрот томе, када не слуша опсесивне нагоне, неумерене потребе и жеље, већ их селектује по чистој вољи, буде на крају срећан?

И зато се за оно што се из све снаге срца, душе, ума највише жели, јер (пре, за време и после саме жеље) кроз пуно задовољство душе, тела доноси највишу срећу, каже да то човек по слободној вољи воли...

Једино се слободна властитост, која (колико селектује квалитет и квантитет сваке своје жеље), жели по себи...

Срећан жели оно што воли, а несрећан воли оно што жели.

На пример, иако човек може имати жељу ка многим женама, он опет тражи ону конкретну жену коју не само жели, него из своје слободне воље воли, док жеље ка другим женама схвата као уображење да воли оно што жели, уместо да жели оно што воли.

И управо се чиста воља – да жели оно што по својој слободној вољи воли – претпоставља у основи брака.

Према томе, не само да није тачна тврдња да је "воља чедо жеље" и само наше уображење "да човек жели оно што хоће уместо да хоће оно што жели", већ је управо супротно тачно: да је управо срећан када добије оно што воли (што хоће по својој вољи), а несрећан када уображава да воли оно што само жели!

То је потпуно супротно од онога што тврди Мил – да је наша воља (оно што волимо) само уображење да желимо оно што хоћемо, уместо да волимо (хоћемо) оно што желимо и да "конкретна жеља" и првостепено желети (ја желим) стоји пре фиктивне воље и старијег волети (ја волим). 

 

ЛИБЕРАЛИЗАМ И ЕМПИРИЗАМ, ЕВОЛУЦИОНИЗАМ

 

Политички либерализам Мила, Лока подразумева слободну вољу конкретног појединца са именом и презименом за идентитет личности, и утемељење свих институција од породице до државе, а општа и нужна природна наука са емпиризмом, еволуционизмом у основи институције образовања, све сложене системе живе организације своди на једноставније, неживе, појединачно на опште, слободу на нужност... унапред одбацује сваку трансцендентну основу властитости и слободе или душе у основи тела!

 

Aко становиште опште и нужне природне науке са емпиризмом, еволуционизмом у   институцији образовања унапред искључује сваку трансцендентну основу личности или слободе,  како сада ту слободну вољу и личност подразумева у сфери практичног живота за сваки правни уговор, договар: својину сваке врсте, породично и наследно право, завет брака, гласање, доношење закона, слободно одлучивање, практично управљање, деловање...уопште има право са становишта „либерализма“ индивидуализма) говори: ви  бирате, одлучујете.

 

А ако пак природна наука у основи емпиризма, еволуционизма ипак подразумева слободну вољу, са које филозофске или научне основе је утемељује?

 

Заправо, сасвим је очигледно да се без метафизике чисте воље и једне слободне властитости и метафизике језика  (завета реченог-учињеног) у основи сваког договора-уговора не може утемељити ни идентитет личности, ни својина ни породица, ни држава, установити ниједна установа...

 

ФИЛОЗОФИЈА И ПОЛИТИКА

 

Филозофски принципи у старој Грчкој већ се кроз две почетне филозофије (Парменида и Хераклита) више разликују него све политике у историји!

Веће су разлике биле тада између две грчке државице (нпр Спарте и Атине) него сада између неке две држава са два краја света.

Само слободни дух, насупрот  апсолутизма "опште и нужне" природне науке или било које политичке  идеологије, укључује све могуће разлике, супротности...

Као што човек нема право да насрне на свој живот, него чак да га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, у име другог човека, групе, партије – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, својег гласачког права или политичког деловања, али духовне слободе, као суштинске основе личности, ни у сну.

Тачније, оно прво (физичка слобода) постоји за ово друго (духовну слободу).

 

Иако разлика између истока и запада, свакако, постоји, исток и запад као и север и југ прво треба појмити у самом човеку.

Кад те нешто светло огреје у срцу, души, то је исток, кад ти "падне мрак на очи" то је запад…

А и једно и друго је могуће на свакој страни света… 

Као што оса земље кроз светло и сенку, дан и ноћ окретањем уравнотежује све углове и стране, тако и праведник не припада једној страни, већ у средишњем положају уравнотежује све стране

Ми између истока и запада, севера и југа  немамо неопредељену политику због средишњег положаја него смо у средишту  свих политичких, духовних поларитета да би смо из неподељене етике, пре сваке подељене политике, састављали све поларитете! 

И управо на таквој практичној филозофији треба да утемељимо своју економију, културу,  политику...

Без обзира што је врло тешко живети између највећих (економских политичких, религијских...)  поларитета истока и запада, само ако будемо толико мудри да у том укрштању индукујемо нове идеје за и за себе и читав свет, потврдићемо тај средишњи положај између различитих цивилизација, народа ...

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА

 

Однос етикe и политике је као однос душе и тела.

Само праведни људи у (микросвету) могу утемељити правну државу (у макросвету).

Ако човек "не воли ближње" с којима живи  ("које види"), како може волети државу ("Бога кога не види")?

 

У архитектоници државе стуб етике у основи закона је статика, а  практична способност политике динамика...

Сврха политике није само да практичном способношћу развије динамику науке, образовања, привреде... него да законима које доноси и спроводи кроз правни систем  усаврши социјалне односе, ојача статику државе, етику.

Чиста воља  у човеку саставља све различите мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... у слободну личност, а праведна држава кроз највише јединство оног што мисли, говори, одлучује, и чини: информативне, законодавне, судске и извршне власти,  науку, образовање, културу, религију, економију, право, војску, безбедност, политику у један слободан народ.

Аналитичка снага (природне и друштвене) науке кроз технику, технологију... право, политику, економију...  јача практичну област живота, а између оностране религије и овостране науке синтетичка снага уметности и филозофије достиже микро-макрокосмичко све-једно, једно-све је...

 

На први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права...

Међутим, чињенице су управо супротне. Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних струковних, социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе они заступају, већ се суштински смисао политике много пре остварује тамо где има мање партија.

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на све разлике и супротности, водити складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега завадити на крају и очи у глави...

 

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… него прво неко мoрa да провери стручност тих занимања, како можемо простим гласањем одређивати ко ће у држави преузети најстручнију и најодговорнију владавину  над свим  занимањима!?

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА КОД ПЛАТОНА И АРИСТОТЕЛА

 

ПЛАТОНОВА ВЕРТИКАЛНА СТРУКТУРА ДРЖАВЕ ИЗ НАЈВИШЕ ИДЕЈЕ ДОБРА, ПО ВЛАДАВИНИ УМА НАД РАЗУМОМ, РАЗУМА НАД ЧУЛИМА, ЧУЛИМА НАД ТЕЛОМ

"Као што сунце видљивим стварима не даје само моћ да буду виђене, него и моћ да буду рођене, да расту и да се хране, док оно само не припада рођеним бићима,..тако и у стварима које се тичу сазнања, присуство добра не даје само то да буду сазнате, него управо из њега самог происходи њихово бивствовање и њихова суштина, а само добро није суштина, него се по узвишености и моћи уздиже изнад ње.“ Платон, Држава, 509

 

Ни у демократији не влада цео народ, него његови изабрани представници.

Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ, а када влада гори и неспособнији, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

Када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води у поробљавањa тог народа, државе од стране других народа, државa...

 

По Платону душе највећег броја људи воде појединачни опажаји ка задовољству тела и чула, који су само сенке највишег добра (самих ствари, вечних идеја)

Много мањи број, кроз разборито спајање и раздвајање свих ствари, воде општи појмови, судови разума, које су само копије највишег добра (самих ствари, вечних идеја). 

Најређи су они чије мисли, речи, одлуке и дела од почетка до краја воде целовите идеје ума ка највишем добру (од самих ствари ка самим стварима)

Појединачни опажаји, као  сенке бића по себи као и општи појмови, судови разума као његове његове копије за своје постојање, опажање и разумевање траже биће по себи (целовите идеје).

Испред појединачник инстинката тела и  опажаја чула увек се може ставити други супротан инстинк и опажај, као и испред  општих појмова или судова, други супротни појмови и судови те са несталним опажајима чула и појмовима или судовима разума, који се сударају међу собом, људи не могу постићи јединство ни у себи, а камоли у заједничком животу...

Само ко у потпуности влада собом, може владати државом.

Када неумерене жеље владају телом, чулима, разумом, умом, оно много мање вредно поседује оно највредније и ствари владају људима.

Када човека воде себични интереси и неумерене жеља (сенка саме ствари), он не може  владати ни собом, ни државом.

И као што сенке највишег добра у инстинктима тела и опажајима чула или његове копије у појмовима, судовима разума темеље у  бићу по себи вечне идеје а све вечне идеја у највишој идеји добра, тако се сви различити или супротни телесни и чулни или разумски интереси сваког различитог појединца или групе кроз умног владара филозофа утемељују у заједничком добру, праведној заједници, идеалној држави...

Само када влада ум, највреднији, вечни део део душе, влада сам народ својим најмудријим делом, из вечних идеја, свим њиховим копијама и сенкама (људи владају стварима).

И као што највиша идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за идеје, влада над свим идејама, и свака идеја над копијама разума и сенкама чула, тако умни владар филозоф из царства вечних идеја по себи  земаљском државом која настаје и нестаје...

Владар филозоф није везан чулима за појединачне опажаје,  које су само сенке самих ствари, највишег добра нити општим појмовима, судовима разума за копије самих ствари, које су само  делимичне одразе највишег добра, већ вечним делом душе, умом за ствар по себи, савршене идеје.

Он тежи умом највишем добру, вредности по себи, вечним идејама, а не пролазном добру у  себичном интересу и пролазном богатству...

Он нема породицу, јер из породице свих породица, најстаријег  сродства читавог народа сваког грађанина државе види као члана породице...

Он, такође, нема материјалну имовину, нити је везан за земаљско богатство, јер из вечне идеје имања, знања истине савршених идеја влада умом над сваком копијом богатства, имања целе државе из  појмова и судова разума и сенки, имања материјалног богатства из опажаја чула и нагона тела...

У свим другим случајевима ће се из сенке једног нагона или опажаја наспрам другог супротног нагона или опажаја, копије једног појма или суда против другог различитог, супротног појма, суда по интересу једног човека или групе наспрам различитог или супротног интереса другог човека или групе један: човек, породица, група  бескруполозно борити за власт у корист својег богатства и имања против другог, трећег ... човека породице или групе на штету и раздор заједнице и целе државе...

 

НЕДОСЛЕДНОСТИ У УТЕМЕЉЕЊУ ПЛАТОНОВЕ ДРЖАВЕ

  

ФИЛОЗОФИ ВЛАДАРИ

 

Платон каже да су људи већ по рођењу чулни,  разумски или  умски...

Чулне, појединачним опажајима и пролазним жељама воде сенке идеја...

Разумне, општим и нужним појмовима, судовима, копије идеја...

Умне, целовитим закључцима, саме вечне идеје ...

И како  та подела већ постоји по природи ствари, најправедније је да се по њој уреди држава.

„Да сваки појединац обавља само свој посао и не трпа се у мноштво других послова". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 д.

Да они најређи, умни људи (које воде вечне идеје) буду владари, они разумни, које воде општи и нужни појмови, судови закона, чувари, а они чулни, које воде нестални опажаји и пролазне жеље, радници...

Иза појединачних опажаја чула и пролазних жеља тела или општих појмова и судова разума увек постоје други супротни опажаји, жеље или други супротни појмови, судови те чулни и разумски људи не могу никако достићи највише јединство у себи ни за владавину над собом а камоли за владавину над државом...

И као што све различите или супротне опажаје и жеље (само сенке идеја) и све различите или супротне појмове, судове (само копије идеја) тек сједињује целовита идеја тако и све различите или супротне чулне и разумске људе у држави, уман човек по идеји праведности...

Вечне идеје ума владају својим копијама разума и својим сенкама чула, а уман филозоф разумним чуварима и чулним радницима...

Зато само умна владавина  отелотворује савршену идеју праведности  у идеалној држави, сједињује врлине свих људи, утемељује срећан живот за све.

Зато изриче чувену реченицу: "Проблеми у државама неће нестати док филозофи не постани владари, или владари филозофи" .исто, 473 д

 

НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И ПРАВИЧНОСТ

 

Ако је: „Највиша наука... идеја о добром и ... тек кроз њу правичност и све што са њом стоји у вези добијају вредност и постају корисни“ (Држава, 505 б) и ум тек кроз њу види идеје, разум копије, чула сенке, зашто онда Платон идеалну државу не утемељује на идеји добра, него на идеји правичности!

Иако се може рећи да је праведно да вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула, много исправније рећи да је боље да вечни, умни део душе влада смртним деловина разумне и чулне душе!

И као што тек над бивствено, над суштаствено добро утемељује вечно постојање и вечну суштину сваке идеје, тако и људи тек из највише надбивствене, надсуштаствене идеје добра, као идеје свих идеја, подржавају све вечне идеје, бивају: храбри, умерени, мудри, правични...

И као што  је највиша идеје добра, као идеје свих идеја, толико изнад свих других идеја, колико све идеје изнад својих копија, тако и филозоф из савршених идеја ума, стоји над свим копијама идеја у разуму чувара или сенкама идеја у чулима и нагонима радника...

Без идеје добра не само да нема добре државе и доброг човека него ни праведног државе и праведног човека!

Сам зато што мисли да је боље бити праведан него неправедан, храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не не мудар...  човек бива: праведан, храбар, умерен, мудар!

А ако га у првостепеном смислу води правда,  неће бити чак ни ни праведан до краја ( као ни храбар, умерен, мудар...), а камоли добар!

Ако се дете учи да буде добро, можда ће барем бити праведно, а ако се само учи да буде праведно, нече бити ни праведно ...

У књизи Постања после сваког дана стварања се каже: "И видје  Бог да је добро".

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

У Старом завету важе начела правде: око за око, зуб за зуб...

У  Новом завету, никако није довољно да човек само не лажи и не чини зло (иако се тај завет подразумева), него да јасно и отворено говори истину и чини добро...

Да  из дара вечне љубави и вечне истине сведоче од Бога највише добро од Бога и не тражи ништа заузврат...

А првостепена Божија правда је дар вечног живота за достојне или за недостојне ( хулитеље на Духа Светог)  вечни суд; раздвајање раја и пакла, помилованих и осуђених заувек...

 

И у Платоновој идеалној држави је првостепена хијерархија прво духовна власт највише идеје добра над сваком идејом, па онда и сваке идеје над својом копијом и сенком...

У неком суженом смислу правда можда може бити сведочанство врлине правичности у разумној души чувара, као нека равнотежа између божанске идеје добра, која преовладава у умној души филозофа владара и сенке највишег добра телесних и чулних стварима, које преовладава  у чулним и нагонским душама радника.

Правичност у земаљској држави је много пре равнотежа сличних квалитета кроз хоризонталу него власт вишег над нижим кроз вертикалу...

Зато Аристотел управо на хоризонтали праведности, као равнотежи умности и чулности (разума у складу са врлином) утемељује државу, јер му је Платоново надбивствено добро неземаљски идеал...

По њему држава не подражава ни онострано добро ни вечне идеје, него  се кроз темељну врлину праведности, која у организованој заједници уједначава све поларитите утемљује држава као највише добро!

Човек је zoon politikon јер кроз владајућу врлину праведности између чисте могућност материја (неживог, елемената) и Божије савршене стварности (вечно духом живог) проналази у заједничком животу у полису (граду држави)  равнотежу животињског и божанског....

А Платонова вертикала у идеалној држави умних владара–филозофа   над разумним чуварима и чулним и нагонским радницима се не може никако темељити на праведности (која влада кроз равнотежу у хоризонтали) него само по хијерархији највише идеје добра над свим осталим идејама и свих осталим идејама над њиховим копијама и сенкама...

 

ИДЕЈЕ СВОЈИНЕ И СРОДСТВА

 

Како  филозофи једино виде умом вечни свет савршених идеја, они,  по Платону, не држе много до њихових  несавршених копија и сенки у овом свету које настају и нестају; до земаљске власти, својине, имовине, физичког сродства...

Ипак, како само код њих вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама опажаја чула и нагона тела, они су, по њему, предодређени да на идеји правичности успоставе исто такву хијерархију у идеалној држави. На врху филозофа владара, које целовитим закључцима ума воде саме идеје, испод њих разумних чувара, које општим, посебним појмовима, судовима разума воде њихове копије и чулних и на крају  физичких радника које појединачним опажајима чула и нагонима тела воде само њихове сенке...

Иако филозофи из првостепеног имања у умној души целовите идеје над сваком њеном копијом или сенком управо из савршене идеје вечне духовне својине одбацују копије и сенке пролазне материјалне својине, имовине смртне разумне или чулне душе и из првостепеног очинства (мајчинства)  вечног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом, и сваке савршене идеје над њеном копијом и сенком, одбацују све копије и сенке телесног сродства, породице, Платон не каже су они исто тако сада позвани да из вечних духовних суштина, савршених идеја својине и сродства утемеље и сваку копију и сенку земаљске својине и телесног сродства, као и било коју другу ствар из њене првостепене духовне суштине вечне идеје.

Ипак, када Платон каже да су филозофи владари лишени имовине, материјалног богатства и породице, земаљског сродства,  он не сагледава само имање, поседовање, имовину и саму породицу, сродство до крај из њихове  целовите, гд се те се те ствари сагледавају у највишем смислу, позитивно, него само из лишености, негативно.. .

 Уместо да каже да цела држава и сваки чулни или разумски појединац тек имају суштински својину и суштинско сродство целовитог народа када из вечне духовне својине  владара филозофа који сазнају истину вечниј идеја поседују све  копије својине у појмовима, судовима разума и сенке својине у нагонима тела и опажајима чула, или када из вечног духовног очинства, сродства  савршених идеје ума тек поседују све копије сродства у појмовима, судовима разума и сенке сродства у опажајима  чула и нагонима тела, Платон одваја владаре–филозофа од сваке својине и сваког сродства –  својину и сродство посматра и даље само по њиховој негацији (копији и сенци) по лишености и негативно уместо по позитивном утемељењу (како је, по њиховој вечној суштини  целовите идеје једино и могуће) – лишавајући тако унапред цео народ и целу државу, и сваког човека првостепене: вечне суштине својине и вечног суштине сродства најбитније за држање, одржање државе из вечне духовне својине и вечног духовног сродства!

За савршену, идеалну државу (за разлику од њене несавршене копије или сенке) и вертикале власти у њој  су вечне суштине: својине и сродства из савршене идеје много битније од вечне суштине правичности!

У њој је управо пресудно да се пролазна земаљска својина, имање, богатство и почетно именовање, име насупрот сенкама: нагона тела и опажаја чула или копијама појмова, судова разума из смртног дела душе где много пре ствари (земаљска, пролазна имовина) владају људима (вечним суштинама, савршеним идејама)  и телесно сродство смртног дела душе духовним сродством, целог народа, државе,  утемеље из духовног имања, имена, суштинског именовања сваке ствари, бића, појаве из вечног имања умног дела душе умних владара–филозофа, који поседују савршене идеје...

Или такође, да се од владара–филозофа из вечног очинства, мајчинства првостепеног духовног сродства највише идеје добра која ствара, рађа све друге идеје, и исто тако сваке идеје над њеном копијом или сенком прво из идеје вечног очинства, сродства утемељи духовно очинство, сродство целог народа, државе па из њега и свако друго душевно или телесно очинство, сродство земаљске породице, сродства у копијама појмова, судова разума и сенкама опажаја чула и нагона тела...

За Правду је већ речено да она много пре влада уравнотежењем кроз хоризонталу, него из вишег над нижим кроз вертикалу...

И као што највиша идеја добра влада свим идејама, поседује (вечно) биће и (вечну) суштину сваке идеје, као надбивствена, надсуштаствена утемељује њихово вечно биће и њиховом вечну суштину, стоји са свима њима у вечном очинству, духовном  сродству, и даље свака вечна идеја ума поседује сваку своју копију појмова, судова разума и сенку нагона тела и опажаја чула, и стоји из вечне истине са њима у вечном очинству, духовном сродству, тако и идеја својине, њена вечна суштина, првостепено духовно имање, име, има, поседује све своје копије својине, све копије имања, именовања, имена у појмовима разума и сенке имања, именовања, имена у опажајима чула и нагонима тела, као и идеја очинства, вечна суштина очинства, духовног сродство сваку своју копију или сенку телесног или душевног сродства у појмовима, судовима разума или опажајима чула и нагонима тела...

И као што идеја идеја добра влада свим идејама, из вечног очинства стоји са свима њима у духовном сродству а свака вечна идеја својим копијама у појмоивима, судовим разума или сенкама у опжајима чула и нагонима тела тако ће и сваки ће човек у идеалној држави тек из идеје својине, вечне суштине својине, духовног поседа истине вечне идеје из умског дела душе суштински утемељити сваку своју појединачну и заједничку телесну, земаљску својину, имовину, из вечне истине савршене идеје, духовног имања  владати копијама и сенкама својине материјалних  ствари а из вечне суштине очинства, мајчинства (братства, сестринства) из савршене идеје, духовног сродства  заједништа целог  народа једне државе тек утемељити свако земаљско очинство, мајчинство и телесно сродство.

Међутим, иако вечне идеје ума, свакако, поседује све своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела, и из старијег вечног очинства утемљују са њима првостепено духовно сродство, Платон није копију и сенку материјалне  својине или телесног сродства (као и било коју другу ствар) утемељио из њихове вечне суштине, савршене идеје!

Да је идеалну земаљску државу поставио из савршене идеје државе на највишој идеји добра уместо на праведности (као и све идеје) и првостепени смисао својине и сродства из њихових вечних суштина, савршених идеја (као  све остало), јасно би се видело зашто филозофи треба да владају таквом државом, а не да због тих недоследног ништа не буде решено до краја, и да те противуречности обесмисле целокупну поставку његове идеалне државе.

И да ли власт, својина, сродство уопште постоје у суштинском смислу када енке идеја из нагона тела, опажаја чула или копије из појмова, судова разума смртног дела душе поседују људе, владају људима?

Или власт и својина тек постоје из највишег умног дела душе (горе) који влада оним најнижим (доле) разумским и чулним деловима душе, када оно унутрашње поседује оно спољашње, и почело, чела унапред из вечног, влада свим оним временитим уназад-унапред прошлим, садашњим и будућим, или десно левим...

Када влада ум, вечни умни део душе кроз владара филозофа сваки човек и цео народ из вечних идеја ума владају стварима, поседује ствари (вечне идеје владају својим пролазним копијама  и сенкама, поседују своје копије и сенке), а када влада смртни, разумски чулно-нагонски део душе,  копије разума и сенке чула поседују људе, спролазне ствари владају људима, њиховим душама!

Или, када се од вечног очинства, мајчинства, синовства, братства, сестринства духовног рађање, рођење из вечне идеје утемеље све копије и сенке телесног, земаљског сродства: очинства, мајчинства, синовства, братства, сестринства из физичког рађања, рођења...

Само из духовног имања вечне идеје  једно имање, богатство смртног дела душе није у судару са другим имањем, богатством, или из духовног очинства, сродства вечне идеје сваког човека и целог народа једно очинство (мајчинство, синовство, рађање, рођење, братство, сестринство), сродство смртног дела душе није у судару са другим очинством (мајчинством, синовством, рађањем, рођењем, братством, сестринством) сродством другог смртног дела душе, већ из умне душе владара–филозофа сваки човек и цео народ кроз вечно духовно: имање, имовину, својину,  имовину, богатство и вечно, духовно очинство, сродство савршених идеја  суштински поседује сваку земаљску имовину, имање, својину богатство и утемељује свако земаљско, телесно очинство, мајчинство, братство, сестринство... сродство по појмовима, судовима разума или нагонима тела и  опажајима чула...

Ако својина (посед, имовина, богатство) и сродство, очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) нису схваћени до краја, утемељени из вечних идеја, духовне својине и духовног сродства као и идеална држава из највише идеје добра (па тек из ње сви закони из идеје праведности), у тој сенци, копији својине, сродства ће, као у сазнању, заувек остати један појединачан опажај против другог појединачног опажаја или посебни, општи појам, суд против другог посебног, општег појма, суда), један нагон, осет, осећај, одлука, воља, дело, против другог нагона, осета, осећаја, опажаја, воље, одлуке, дела, сударати један са другим чак и у сваком појединцу, а камоли кроз различите људе, групе или народе у држави...

Остаће заувек само једна привидна сенка или копија телесне или душевне власти насупрот копије или сенке друге привидне телесне или душевне власти... копија или сенка једне својине или очинства, сродства  насупрот сенке или копије друге својине, очинства, сродства...

Ако је цела просторно-временско-материјална природа, као копије и сенка савршеног духовног света вечних идеја, утемељена из савршених идеја, а све савршне идеја из вечног очинства, духовног сродства највише идеје добра, као идеје свих идеја, Бога за све идеје,  а све копије идеје у појмовима, судовима разума и сенке у нагонима тела и опажајима чула из вечних идеја, онда је једно доследно извођење идеалне државе из њене вечне суштине прво  требало  из целовитих идеја својине, имовине и очинства, сродства да из духовне својине, имања, и духовног очиства, сродства  утемељи сваку материјалну својину, имовину и свако душевно и телесно очинство, земаљско сродство ...

Само када су својина, имовина, богатство и очинство, сродства (синовство, мајчинство, братство, сестринство) утемељени из своје духовне суштине, вечне идеје, сваки човек ће подједнако водити рачуна и о својој својини, имовини и заједничкој својини, имовини државе, као и подједнако о својем очинству, сродству и о заједничком духовном сродству са сваким човеком свог народа у целовитој држави...

Чак и сада,у било којој држави се за правно утемељење брака, породице, рода имена, презимена  својине, приватног, наследног и сваког другог  права... тражи потврда сведока из старијег духовног сродства, свеједно да ли је то духовно сродство утемељује по религиозној основи од Бога или по политичкој основи целовитог народа из државе...

Платон је јасно требало да покаже да као што идеја свих идеја, највиша идеја добра поседује све идеје, а све идеје своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела, тако вечни духовни живот поседује телесни живот, вечна духовна власт земаљску власт, вечно духовно сродство земаљско сродство, вечно духовно имање истине идеја ума пролазно материјално имање, именовање појмова разума, опажаја чула или нагона тела...

Исто тако  вечна духовна: грађевина, кућа, град одећа, храна, пиће... сваку:земаљску грађевину, кућу, град, храну, одећу, пиће... Радост сазнања вечне истине из целовитих идеја ума утемељује сваку другу радост сазнања у: општим,  посебним, појединачним појмовима разума и опажајима чула, савршена духовна радост, вечно духовно блаженство, сваку душевну и чулну и телесну радост, блаженство ...

Као што су сви нагони утемељени у јединству тела, сви опажаји у јединству чула, сви појмови у јединству разума, све одлуке у јединству воље, све савршене идеје, кроз највишу идеју добра у јединству ума, тако и све: телесне, чулне, осећајне и душевне  радости, блаженства  смртног земаљског живота у духовном блаженству...

Као што све несталне сенке и копије идеја имају ослонац у вечној идеји,  сви органи, удови у јединству тела, тело у јединству душе,   све мисли, осећаји, речи, одлуке дела воље  у највишем јединству духа, сваки пролазни живот у вечном животу...

Без духовне суштине вечне идеје сав земаљски човеков живот нагонске или чулне душе кроз: кућу, одећу, храну, пиће, или разумске душе кроз све мисли,  осећаје, речи, одлуке, дела... само је пролазна копија, сенка од савршеног духовног вечног живота (као и било која друга ствар)... 

Међутим, по Платону, вечни духовни живот не припада појединачној личности човека већ метафизичким сећањем дијалектичких закључака умног душе у филозофији, само општој и нужној истини вечних идеја ...

Сви наши: нагони тела, опажаји чула, појмови, судови разума овоземаљског живота су само сенке или копије савршеног духовног живота умског дела душе који препознаје вечне идеје...

Зато гностици, под утицајем платонизма, одбацују не само  идеалитет нагона тела: једења, пијења или полности, сродства (суштинског или стварајућег) додира него и опажаја чула: мириса, укуса, вида, слуха додира...

Међутим, за идеализам до краја та идеализација нагона тела и оопажаја чула: мириса, укуса, једења, пијења, додира, даха,  осећаја, одлучивања, деловања из вечне суштине, њихових савршених идеја, исто је тако битна као и идеализација мисли, речи, појма, суда, закључка истинитим сазнањем вечне идеје...

Идеализам до краја тражи да се: мирис, укус, бид, слух, додир, једење, пијење, додир, дах, осећај, а поготову воља, личност, одлучивање, деловање, каои и свака друга ствар посматра из њихове првостепена суштине, савршене идеје као и мисао, реч, појам, суд, закључак истинитог сазнања мишљења...

Све наше оддлуке су утемељене у вољи, воља у властитости, а властитост у духовном звању, имену,  а свако име, реч, појам у Светој речи, Светом имену...

Не само да се тек из Свете речи, Светог имена (вечне, савршене суштине речи, говора), утемељује праоснова писаног и неписаног договора или уговора практично-моралног ума него и стинито знање, познање сваког појма, суда, закључка сазнајно-теоријског ума...

Према томе: не само да није тачна теза да је хришћанство платонизам за неуке, него се, напротив, Платонов идеализам не може разумети, утемељити до краја без теолошког, хришћанског утемељења!

 

ГЕОПОЛИТИКА И ФИЛОЗОФИЈА

 

Данашња геополитика из геостратегијског положаја државе тумачи њену историју, привреду, културу, политику...

Она тако следи емпиристичку филозофију у основи еволуцизма, која све сложене идеје своде на једноставне опажаје, апстрактну вољу на конкретне жеље, свако узвишену добро на интерес, сваку етику на политику, живо на неживо, душу на тело, Бога на природу...

А заправо, тачно је сасвим супротно, као што сви нагони припадају телу, сви опажаји чулима, сви појмови, судови разуму, целовити закључци, идеје уму, тако све жеље старијој вољи, а воља најстаријој властитости...

Само слободним духом сваки човек и цео народ прoналазе своје место међу другим људима и другим народима.

И као што се чуло не може извести из опажаја разум из појма, воља из жеље ни личност из спољашњег изгледа, ни душа из тела, тако ни из места пребивања или геостратегијског положаја државе слободан дух човека или народа.

 

ПОЛИС И МЕГАЛОПОЛИС

 

Данашњи велегради, као државе над државама, не покоравају само мање градове него и традиционализам посебне националне културе сваког народа, државе досадашње цивилизације...

То се представља као неминован цивилизацијски пут од некадашњег полиса града–државе, од митолошке, религиозне, филозофске или научне свести, до савремених мегаполиса мултикуртуне светске државе и мултикултурне комуникацијске, информацијске, владајуће виртуелне, медијске свести...

 

ЧЕТВОРОСТРУКА СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА: ЗАКОНОДАВНЕ, СУДСКЕ, ИЗВРШНЕ И ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ

Трострука структура политичког система за равнотежу законодавне, судске и извршне власти (која је теоријски утемељена још код Монтескјеа), више никако није довољна...

Са све ширењем медијског ума, јачањем комуникативног свести, ко данас влада информацијама, тај у великој мери утиче на законодавну, судску и извршну власт...

Ако је моћ медија, комуникација, јавне мисли, речи толико велика да та незванична "информативна власт" не само нарушава равнотежу законодавне, судске и извршне власти, него чак овладавава њима, очигледно да политички систем треба тако реформисати да та "информативна власт" и званично буде потпуно независна, једна од конститутивних (уз постојеће: законодавну, судску и извршну) сфера власти!

И држава, као и човек за независно одлучивање, суђење, деловање тражи слободу мисли, речи..

И као што човек тек из слободне мисли, речи утемељује слободне одлуке и дела тако и држава тек има пуну слободу одлучивања, суђења, деловања (кроз три постојеће сфере власти), када  од  ванстраначких представника свих друштвених група  конституише и четврти "точак", "стуб" политичког система: независну сферу информативне власти, не само за слободу медија, комуникација, него и за независне школе, универзитете, науку, културу, веру!

Само тако политички систем има пуну теоријску заокруженост и потребну практичну оперативност!

Тек та посебно конституисана сфера независне, децентрализоване информативне власти за слободе духа, не само независност медија, информација, него уопште науке, образовања, културе, вере, враћа онај позитивни смисао демократије, наспрам многих негативних који сада постоје.

У архитектоници политичког система само независна информативна  власт (као у грађевини) може уравнотежити вертикалну структуру представничке демократије са хоризонталном структуром јавне мисли, речи, која данас постоји само (гласањем) на почетку, а касније је изразита политичка моћ једне сфере власти над свих осталим сферама у потпуности потире...

Свакако да би та независна информативна власт, поред изабраних  представника свих ванполитичких друштвених група за слободу духа, јавне мисли и речи, образовања, универзитета, науке, културе, имала у свом саставу стручну: научну, културну, медијску подршку једног броја стално запослених стручних људи из подручја науке, медија, информација, културе...

 

НЕ САМО ДА ПОСТОЈЕЋУ ТРОСТРУКУ СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ТРЕБА ДОПУНИТИ СА СФЕРОМ НЕЗАВИСНЕ ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ НЕГО И ПОСЕБНО БИРАТИ НАЈВИШЕ ПРЕДСТАВНИКЕ СВАКЕ ПОСЕБНЕ СФЕРЕ ВЛАСТИ

 

Само кроз четврти точак, стуб посебно конституисане сфере независне информативне власти за слободу: мисли, речи, образовања: школа, универзитета, науке, културе, вере, државних медија... све потребне сфере власти ће имати независност и пуну оперативност и политички систем задобити ону (као у свакој грађевини) потребну равнотежу своје вертикалне (представничке) и хоризонталне (непосредне) структуре...

Не само да је суштински битно да се тај четврти  "точак", "стуб" информативне власти, за чврст ослонац политичког система,  "кућу", "кола" човека и државе кроз слободу: мисли, речи, универзитета, науке, културе, медија посебно конституише него да једна иста и суверена воља грађана из свог неотуђивог политичког права на директним изборима  посебно бира и смењује главне представнике свих сфера: законодавне, судске, извршне и информативне власти!

А никако да (као сада) једна сфера законодавне власто бира све остале "независне" сфере власти, нарушавајући оперативност  и међусобну равнотежу свих сфера власти!

Ако  се свака, па и "своја" партија скоро по правилу толико исквари кад дође на власт, да осим интереса ускостраначког врха чак ни већина њених чланова и присталица од ње нема користи,  а камоли цео народ, него чак донесе много више штете, много је боље да се присталице неке групе, или чланови хипотетичке партије окупе око заједничке идеје да се изборе за независну информативну власт за слободу мисли, речи, независног образовања, науке, културе, вере... и посебно гласање за највише представнике сваке независне сфере власти (јер ће само тако имати могућност да спрече будућу извитоперење и неравнотежу извршне власти над свим осталим сферама, која сада није изузетак, него такорећи правило, нужност),  него да гласају за било коју „своју“ за партију која се бори за власт!

Само духовна слобода и у основи независних информација: независног образовања, науке,  културе, вере, слободе медија, снаге јавне мисли, речи,  може хоризонталну структуру непосредне демократатије уравнотежити са вертикалном структуром представничке демократије и цео политички систем учинити далеко оперативнијим и праведнијим, без обзира које партија или група партија буде на власти...

А сада, због недостатка посебно конституисане независне информативне власти и снаге хоризонталне структуре политичког система независне науке, културе, из слободе мисли, речи критичке снаге независних медија, где вертикала једне (законодавне) сфере власти не одређује само највише представнике државних медија, информација, универзитета, уопште образовања, науке, културе, већ и највише представнике осталих "независних" сфера власти једна сфера (већином извршне) власти, шири своју моћ  над свим осталим сферама и читавим народом без икакве мере...  

У таквим околностима, када једна суверена политичка воља грађана бира само највише представнике законодавне власти а не и највише представнике осталих независних конститутивних сфере власти (осим председника државе), а поготову највише представнике посебне информативне власти за независност информација,  универзитета, образовања, науке, културе, слободних медија, законодавна власт (без обзира која је партија или коалиција партија на власти у питању) бескрупулозно користи ту погодност да што дуже влада над осталим сферама власти и  читавим народом, без обзира на своју успешност...

 

ИНТЕРНЕТ, ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

 

Пораст интернета и све већег броја електронских друштвених мреже, алтернативних медија, проширења свих врста комуникација, за инфомације, образовање, изражавање, уопште неформалног организовања и деловања... највећи је доказ да би четврти "точак", "стуб" посебне сфере независне информативне власти за слободу: мисли, речи, науке, културе, образовања,  медија –  насупрот претеране моћи посредне представничке демократије законодавне, судске, и извршне власти – том слободом спонтаног друштвеног организовања, и деловања из хоризонтале непосредне демократије враћа снагу јавне мисли, речи, треба да постане један од темељних конституената савременог политичког система...

 

 

АНАЛИТИЧКА МЕТАФИЗИКА

 

Aналитичка метафизика не решава само традиционалне филозофске проблеме: онтологије, логике, етике, поетике.. већ проналази преводницу између: филозофије, теологије, природне науке, уметности, права, политике ...

Платонови дијалози и Аристотелова Метафизике, где се по критеријуму четвороструке узрочности: шта је нешто (по облику) од чега је  (по материји),  шта га покреће и коју сврху има,  класификују све филозофије, најбољи су пример аналитичке метафизике.

Они много пре Хегела доказују да је свака јака филозофија, филозофија све претходне филозофије, и да само изворни филозоф, који решава суштинске филозофске проблеме,  разумева филозофије на прави начин...

 

МЕТА(ЛОГИКА, НАУКА, ЕТИКА, ЕСТЕТИКА, ПРАВО, ПОЛИТИКА, ПСИХОЛОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, РЕЛИГИЈА)...И АНАЛИТИЧКА МЕТАФИЗИКА 

 

Савремени позитивизам не само да не прихвата све појмове, судове, идеје теоријског ума, који се не могу потврдити опажајима чула, већ тражи да се Кантова критика метафизике, теологије прошири и на друштвену науку и практично-морални ум!

Природна наука одбацује сваку унапред задату сврху природе... политика унапред задати идеал државе... уметност сваки унапред задати идеал лепоте...

Еволуционизам, емпиризам тзв. "филозофије духа" уместо оностраног: Бога, духа, душе, највише идеје добра... позитивизмом природне науке у основи друштвене науке утемељује "метарелигију" овостраног живота.

За Шелинга је интелектуални опажај генија у субјективно-објективном идеалитету уметничког дела  (по Кантовој Критици моћи суђења), апсолутно јединство форме и садржине, појаве и суштине...

За Ничеа је уметност најсавршенија Воља за моћ...

За Хајдегера, поезија највећих песника–најизворнији говор бића...

Међутим, "мета-естетика" савремене "уметности по себи" не само да се ослобађа било каквих метафизичких или теолошких оностраних идеала: лепоте, истине, добра... него чак подједнако истиче снагу: ружноће, зла, деструкције, умеће лажи, лукавства, претворности, провокације...

Заправо, обесмишљавањем свих оностраних идеала, таква "уметничка слобода" са негативним херојима лажи, зла, нихилизма, деструкције,  обесмишљава сваку унутрашњу борбу против лажи, зла, само завршава оно спољашње: економско, финансијско, политичко, физичко поробљавање, ако што покорава слободни дух људи...

Зато је Платон сматрао да је рђава музика (уопште уметност) гора за државу од најгорег непријатеља. Када неки спољашњи непријатељ покори    државу, људи стрпљиво чекају тренутак да ојачају и чекају тренутак да непријатељ ослаби, па да се ослободе, а када много гори и јачи унутрашњи непријатељ са лошом музиком (лошом уметношћу негативних јунака и идеала који славе зло, лаж, издају, кукавичлук) покори душе људи, ту више помоћи нема...

Савремена психологија: бихевиоризам, струтурализам, психоанализа, гешталт психологија, когнитивна психологија...  из основе емпиристичке, позитивнвистичке филозофије,е из пресудних догађа, доживљаја ближег и даљег животног окружења појединца или групе изводи не само све индивидуалне и групне образце понашања него и  душевну и духовну личност сваког човека, групе или народа...

Савремена социологија из економских, политичких, религиозних, културних... микро или макро историјских спољашњих околности изводи не само све облике (од породице до државе) друштвеног организовање, него и слободан дух тог човека и народа...

Међутим, без обзира, колико су економске, политичке, културне, религиозне... друштвено-историјске околности утицале на развој човека или народа и све начине њиховог понашања или друштвеног организовања, свака емпиристичка, позитивистичка, аналитичка, индуктивна основа психологије или социологије... опет мора претпоставити неку надопажајну, надсазнајну синтетичку, дедуктивну основу личности за слободан дух човека и народа, јер се они не могу никако извести из тих спољашњег узрока... 

Чак и рани Хајдегер, који насупрот оностраних религиозних идеала иманентних идеја практично-моралног ума, или трансценденталног „ја мислим“ или празних сазнајно-логичких категорија сазнајно-теоријског ума, полази од „ ја коначно егзистирам“ као конкретна  егзистенција из конкретне егзистенцијалне свести и конкретних егзистенцијалних категорија, поред егзистенцијалне херменеутике и егзистенцијалне феноменологије, опет ту најконкретнију овострану егзистенцију осмишљава кроз егзистенцијалну аналитику...

Савремена: етика, право, политика, насупрот ауторитета откривене религије, или деонтолошке етике у основи образовања друштвене науке: права, социологије, политике, која моралне принципе изводи дедуктивно из неког оностраног добра (Бога, слободе, бесмртности душе) као у Платоновој, Кантовој, Хегеловој, Русоовој филозофији..., сада по индуктивној, аналитичкој методи Беконове, Хобсове, Локове, Хјумове, Милове...Монтескјеове... емпиристичке, позитивистичке филозофије (појма који се потврђује опажајима, теорије које се проверава експериментом, чињеницама проверљивим позитивном науком), етику као науку и све судове вредности, право као науку и све правне законе и справосудни систем, политику као науку и целокупни политички систем владања и одлучивања кроз све институције, изводе из обичајног права и позитивног искуства традиционалног  правно-политичког поретка по коме се до тада владало и влада или судило и суди у тој држави, народу...

Ако је тако, онда то не може никако бити синтетичка (дедуктивна) метаетика метаправо, метаполитика... него, у зависности од конкретног правно-политичког поретка, посебности сваког моралног, правног, политичког искуства народа или државе, само аналитичка, индуктивна: микроетика, микроправо, микрополитика...

А заправо, суштинска метаетика (етика са метафизичком основом) може бити само она етика која је утемељена у мета-основи морала традиционалних религија у трансцендентном Богу, или у неком прасинтетичком јединству практичне–теоријске филозофије: као у Платоновој највишој оностраној идеји добра, Кантовој чистој вољи  надсазнајног практично-моралном суштинског ума, изнад чистог појма или чистох опажаја сазнајно-теоријског појавног ума...

Иако се главна Спинозина књига зове Етика, па на први поглед изгледа као да је његова метафизика утемељена из некакве "метаетике" (метафизичке основе вредности највишег: добра, правде, закона), а тачно је сасвим супротно: практично-морална основа његове етике и сви вредносни судови су насупрот сваког антропоморфизма (слично као код Хераклита: „Богу је све лепо, добро и праведно, само што су људи једно схватили као добро, лепо, праведно а друго као зло, ружно, неправедно“) подређени су старијој сазнајно-логичкој основи највиших истина метафизике, и зато стоје насупрот трансцендентне основе добра (наспрам зла), правде (наспрам неправде) код Платона, или у јудео-хришћанској религији...

Иако су за Хегела и морал и обичајно право могући само по основи апсолутног духа из религије, и код њега је свака религиозна основа морала и обичајног права у породици, држави... по појму по себи и за себе подређена свеобухватној истини дијалектичке логике у филозофији, Божијем самосазнању, самомишљењу апсолутне идеје.  

 

ЧИСТА ТЕОРИЈА ПРАВА

 

Ханс Кензел из обичајног права или конкретних закона по којима се судило и суди аналитичком методом позитивне науке покушава да утемељи „чисту теорију  права“ независну од посебности политике, религије, филозофије, психологије, културе...сваког народа, државе...

Међутим његово становиште "чисте теорије права" је унапред противуречно, јер је управо позитивно право постојећих закона по којима се неком народу, држави судило или суди утемељено из традиционалног правног поретка, њиховог обичајног права те се не може никако одвојити од  посебног искуства тог конкретног народа, државе и његове позитивне: политике, економије, религије, филозофије, психологије, културе,  стварне историје...

То јест, ако се такви позитивни закони, правни обичаји разликују од државе до државе, од народа до народа, па чак и оквиру једног истог народа или државе у различитим периодима у зависности од политичких облика владања и управљања, или економских интереса, њихових културних обрзаца, религиозних уверења, или достигнутог нивоа образовања, никако се једно такво позитивно-правно становиште не може звати „чиста теорија права“...

 

МИКРОМАКРОКОСМОЛОГИЈА

 

КВАНТИТАТИВНА И КВАНТИТАТИВНА ЛОГИКА

 

Основа наше логике може бити квалитативна и квантитативна.

Квалитативна основа (скоро сва филозофија, теологија и уметност) све могуће квалитете, квантитете, релације и модалитете своди на апсолутни квалитет и начин постојања: Бога, Духа, идеје, неког праелемента, прасупстанције, монаде....

Природна наука претпоставља апсолутан квантитет или релацију за највећу збирну количину топлоте-притиска хипер-хиперзгуснуте тачке првобитног сингуларитета бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког садашњег познатог облика енергије макрофизике, или најмањих неодређених кваната дејства честица микрофизике, а тек након првобитног Big-Bang-a, од свих квантитета или квалитета простора-времена–материје–енергије све могуће-стварне-нужне релације, начине постојања микро или макрофизике... 

 

ПРИРОДНА И ДУХОВНА НАУКА

 

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би уопште била наука онамора предочити неки јединствени логос микро-макро света...

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике све материје–енергије–простора–времена–брзине, свих облика макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свако биће или ствар  јесте то што јесте.

Природна наука, нпр. слободно, живо своди на случајност општег и нужног неживог.

Међутим, када се било шта објашњава „случајношћу“, то је исто као и да се не објашњава.

Заправо свемогућност живог много пре тражи слободу и неодређеност него општост и нужност!

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће моћи из једноставног неживог да створи свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако ће по научним поставкама најсложеније, најразвијеније живо у свом највишем степену  развоја нужно достићи стварајућу вољу, онда та стварајућа воља вечно живе савршене организације – пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације – мора са сваке стране, краја постојати са још већом нужношћу од почетка.

Без стварајуће моћи унутар живе ствари стално различите, другачије, наспрам непроменљивог и истог не само да се не може објаснити живо, него ни неживо, утемељити (било које, какво) нешто наспрам ништа, биће, бивствовање наспрам небића, небивствовања!

Кад не би имало човека (живог света) не само да не би имала смисла разликовати милионску температуру унутар звезде од апсолутне нуле празног простора, или било коју једну ствар од друге ствари, него и било шта је, колико је, какво је... нешто од ничег!

За спрегнуте честице теорије симетрије микрофизике више не важе (као за чврста тела) општи и нужни закони, јер је то стварајућа слобода пре простора–времена–материје–енергије макрофизике!

Када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије физике, не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике, него се сa сингуларитетом пре простора, времена, сваког облика материје, eнергије астрофизике, или случајношћу неодређеношћу квантне физике скаче, у надматематичку creatio ex nihilo стварајућу слободу старије метафизике!

 

АПОРИЈЕ ЕВОЛУЦИОНИЗМА

 

Ако је "хиперморално", "хиперсоцијално" начело "сви за једног, један за све" присутно већ у јединству честица у атому, или атома у сваком молекулу неживог, а камоли у органским молекулима или далеко сложенијим везама органела у ћелији, ћелијама у органу, органима у организму код сваке јединке, врсте живог, "себични ген "борбе за опстанак, који при борби за опстанак и ширење сваке врсте селектује најјаче јединке, се не може се никако апсолутизовати као једна фундаментална теорија.

Суштинско питање је много пре: како и зашто се огроман број сличних и различитих органских молекула саставља у органеле или ћелије, као и ћелије састављају у подоргану и органи, или органи у чула,  удове у организму са стотине и хиљаде најразличитих функција у телу свакe јединке или врсте!?

 

СЕМЕ И ПЛОД

 

За Платона су све појединачне чулне ствари, које опажамо сенке,  а сви посебни или општи појмови или судови које схватамо разумом  копије целовитих идеја које тек сазнајемо умом.

За Аристотела, сврха по себи савршеног облика свих облика Божијег вечног живота, најнужнијег духовног бића, утемељује сваку могућност и стварност коначног природног живота, материјалног бића који се рађа и умире...

И као што је савршени облик свих облика, сврха свих сврха Божијег духовног живота, вечног бића, покретач свих кретања, најнужнија духовна стварност, а  сваки облик, сврха коначног живота, материјалног бића у природи који настаје и нестаје, или се рађа и умире само могућност, тако је зрела јединка (готов плод) испред свога семена (своје могућности).

Зато и каже у својој Метафизици: „Пре семена постоји човек који не произилази од семена, него други, од кога проистиче семе“.

Међутим, Аристотел се не пита: Откуд тај први човек старији од свог семена (као, на пример у Боблији у књизи Постања, Адам и Ева)??

Са друге стране, природна наука у објашњењу микро-макро света унапред искључује стварајући дух и све своди на старији свемогућност "мајке природе."

Међутим, чим постоји "мајка природа" не само да мора постојати "отац природа", него и "отац природе", од кога иде сва творевина, жива бића, њихова семена, живот.

На пример, у питању: шта је старије, кокошка или јаје заборавља се да да уопште није логички нужно да се јајета излеже кокошка, него, теоријски, то може увек бити певац а поготову, да су оба семена (од певца и кокошке) нужни за плод, и да су зато, у сваком случају, обоје старији од свог семена!

 

 

 

 

 

 

 

врати на скраћен приказ