IZVORNI FILOZOF

 

 

Majstor (uči) od majstora (i predaje dalje) majstoru..  

Izvorni filozof vodi kritički dijalog sa celom istorijom filozofije.

Njegova misao uzleće od " gravitacije" početnih opažaja i daljih pojmova ka celovitoj ideji i praktičnom mudrošću vraća čvrstom tlu.

I kao što kosmički brod tek kroz prvu i drugu kosmičku brzinu leti u nebesko prostranstvo, tako samo izvorni filozof ima potrebnu snagu i brzinu duha da kroz " vremeplov ideja" kroz celu istoriju filozofije, dostigne novu sveobuhvatnu istinu.

 

DUHOVNA SLOBODA 

   

Bez slobodnog duha nema slobodnog čoveka ni naroda..

Zato svaki narod treba da ima svoje filozofe, isto kao i svoje: državnike, naučnike, privrednike, umetnike, sportiste... 

Države koje su imale svoje filozofe bile su jake i dugotrajne i održale su se i kad su bile vojno nadjačane i nakon toga ponovo razvijale.

A one koje nisu, bez obzira na vojnu i ekonomsku snagu u nekom periodu, prvo su pokoravane duhovno, i kulturno  pa ekonomski i politički i na kraju i vojno... postepeno gubile i ljudsko i materijalno bogatstvo...

 

STARA I NOVA FILOZOFIJA

 

Antička filozofija svoj vrhunac dostiže u drevnoj Atini, koja je svoje ime i glavni hram posvetila boginji mudrosti!

Kao što je za Platona večna ideja iznad svojih  prolaznih kopija, a ideja dobra iznad svih ideja, tako je ljubav ka mudrosti (filozofija) iznad svih nauka.

Za Aristotela je božanstvena filozofija "najbolja za dušu nauka o istini"...

Ako je mudrost je potrebna jakom i slabom, obrazovanom i neobrazovanom, bogatom i siromašnom... čak i životinji da preživi, a kamoli čoveku i narodu, kako  je, onda, filozofija danas samo sluškinja nauke!?

Ona, očigledno, nije izubila značaj što nije dovoljno naučna, nego što nije dovoljno mudra.

Filozofija je postala sluga nauke na kraju, što je najbitnija područja mudrosti zapostavila na početku!

Umesto da prvo utemelji osnovna načela praktično-moralnog uma,  najbitnija za svaki ugovor, dogovor slobodnog čoveka i  države, ona se  saznajno-teorijskim umom takmičila sa pojavnom naukom i tako bila na kraju ponižena...

Razlika između teorijskog i praktičnog uma sve više povećavala te su to na kraju postali potpuno različiti svetovi...

Zato ova Kritička istorija filozofije, od grčke filozofije na njenom početku, do nemačke na njenom kraju, sa najbitnijim područjima: metafizike ličnosti, metafizike jezika, metafizike polnosti, roda, metafizike mirisa i ukusa i mikromakrokosmologije, upravo utemeljuje te najbitnije kategorije praktično-moralnog uma.

A praktično-moralni um, svakako,  svoju mudrost ne crpi samo iz grčko-rimske kulture, već i iz: judeo-hrišćanske, arapske, indijske, kineske... i mnogih drugih kultura sa svih strana sveta.

Ako  neko područje treba da prevazilazi granice svake vrste, slobodno koristi duhovne plodove sa svih strana i traži, nalazi najbolje rešenje za sve, onda je to upravo filozofija.

 

OSNOVNA PODRUČJA PRAKTIČNE MUDROSTI

  

Metafizika čiste volje čiste: misli, reči, odluke i dela  sastavlja u slobodnu ličnost čoveka i države.

Metafizika jezika iz svete reči–reči kao svetinje utemeljuje svaki pisani i nepisani ugovor–dogovor.

Metafizika polnosti i roda fizički rod i duhovno srodstvo svih ljudi.

Metafizika mirisa i ukusa i daha uz duh mirisom istine budi, uzbuđuje: srce, dušu, telo za ukus ljubavi.

Mikromakrokosmologija sve-jednog–jednog-svega (utemeljena još u staroj grčkoj filozofiji) traži jedinstvo živog i neživog, duha i tela, mikro i makro sveta.

 

METAFIZIKA LIČNOSTI

 

VLASTITOST

  

 

Ne raste drvo da bude najviše, nego da bude bliže Suncu!

Kao što čovek ne može drugi da jede i pije za tebe, ne može ni da misli i odlučuje za tebe...

Ako imaš svoje ime, prezime, porodicu, imovinu, zanimanje, državu… zašto da nemaš vlastite misli, slobodan duh?

Kako ćeš  slobodno odlučivati i delovati ako samo slušaš tuđe misli i reči?

Bez vlastite misli i reči nemaš slobodne odluke i dela.

Ako Ja nije vlastito Ja, kako je uopšte Ja, zašto se zove Ja?

Kada  jedno misliš, drugo osećaš, treće govoriš, četvrto radiš, kako da znaš šta si od svega toga ti sam i šta je stvarno tvoja volja!?

Samo kada čista volja tvoje: misli, reči, osećaji, odluke i dela  čistom voljom sastavlja u slobodnu ličnost, to je tvoja vlastita volja , tvoj vlastiti život!

 

SAZNANjE I VLASTITOST

 

Pre pitanja:  "šta je",  "kakvo je", "koliko je",  "u kom odnosu je"  bilo koje  "ovo", "ono"  neko, nešto biće pa čak i samo bivstvovanje, treba shvatiti samu upitnost.

Šta mi to,  uopšte,  hoćemo kada se pitamo?

Šta je to samo "šta" (pitanje) i samo "saznanje" (odgovor)?

Svako pitanje–odgovor svodi neku nepoznatu stvar ili pojam na neku poznatu stvar, ili pojam.

Pa,  npr. kada se pitamo: "Šta je čovek", ili: "Šta je suština samog sebe", mi pretpostavljamo da postoje neke "potpuno poznate“ stvari ili pojmovi s kojima saznajemo ili objašnjavamo unapred “manje poznatog" ili potpuno "nepoznatog" čoveka ili "samog sebe".

A koji su to skroz poznati pojmovi, potpuno nesumnjiva saznanja, ili skroz pouzdane stvari!?

Postoje li takva saznanja, takve stvari!?

I ako ne postoje, kako će saznanje da "meri" "suštinu"  stvari ili ta jedna stvar,  da meri, samerava sve ostale stvari ili suštinu sveta ili nas samih!?

A šta bi to, uopšte,  trebalo da znači:  suštinski znati „samu stvar“ ili čoveka (samog sebe)?

I zašto bi suština sveta, suština stvari  ili suština čoveka (nas samih) uopšte bila "znanje", koje bi trebalo da ih shvati pojmovima i izrazi rečima, bila  uopšte, saznajna!?

Odakle nam uopšte pravo da "samu stvar" ili "nas same" sagledavamo sa takvim znanjem koje ne zna ni suštinu same stvari ni suštinu nas samih?

Zar ono suštinsko znanje (po kome stvari jesu to što jesu) ne bi trebalo mnogo pre da pripada suštini same stvari ili suštini nas samih – bez obzira na to da li ni sa našim pojavnim saznanjem znamo  njihovu suštinu ili ne  – i koje unutar sebe samih imaju sve što im je potrebno, znaju sve šta joj je potrebno!

Samim tim što naše saznanje same stvari ili nas samih nije jedno sa svojom nadsaznajnom suštinom same stvari ili nas samih, već zavisi i od nadsaznajnog saznavaoca (koga ne znamo) i nadsaznajne stvari (koju ne znamo), ono ne može biti znanje u prvostepenom smislu (po kome  i same stvari i mi sami jesu to što jesu) ...

I kada jednoj stvari nedostaje suština, mnogo pre treba tvrditi da te stvari suštinski i nema!

To jest, ako naše pojavno saznanje (sa: opažajima čula, pojmovima i sudovima razuma i zaključcima uma) ne zna suštinu stvari, nije jedno sa suštinom stvari (po kojoj ta stvar jeste to što jeste) to i nije saznanje, tu saznanja i nema.

I šta je tu, na kraju krajeva, uopšte čudno da naše drugostepeno, trećestepeno... pojavno "saznanje" koje sa strane same stvari ili sa strane nas samih sa opažajima čula ili pojmovima i sudovima razuma i zaključcima teorijskog uma ne ulazi ni u suštinu stvari, ni u suštinu nas samih, nije jedno ni sa suštinom stvari ni sa suštinom nas samih, ne zna ni suštinu stvari ni suštinu nas samih!? 

Suština same stvari i suština nas samih kao i suštinsko znanje same stvari ili nas samih mora biti jedno sa samom stvari ili jedno sa nama samima a ne  nešto sa strane same stvari, odvojena od same stvari ili odvojeno od nas samih! 

Prema tome: Saznanje nije ograničeno na pojavu što ne zna suštinu same stvari ili suštinu nas samih, nego što suštinsko znanje ne može biti nešto sa strane (stvari ili nas samih) već pripada samoj stvari, jeste unutar same stvari, jedno sa suštinom stvari ili suštinom nas samih (po kojoj one jesu to što jesu) bez obzira da li ih mi sa pojavnim moćima naših: čula, razuma, uma, tu suštinu znamo ili ne!

 

JEDAN I VLASTITOST

 

Sa pitanjem–odgovorom: šta je, koliko je, kakvo je, u kom odnosu je  neka manje poznata: stvar, biće ili pojam se objašnjavamo sa nekom više poznatom: stvari, bićem, pojmom, podvodi pod nju.

Svako  Je i Da ispred bilo koje stvari, bića ili pojma pretpostavlja neku najpoznatiju: stvar, biće, ili pojam, neko jedinstvo, Je-da-n.

A za Jedan, starije  jedinstvo svesti, najstarije Jesam...

A jesam, nadsaznajnu volju i jednu nadsuštastvenu vlastitost.

Sve čiste saznajne forme čiste: čulnosti,  razuma, pojavnog, teorijskog uma već pretpostavljaju nadsaznajnu čistu volju i nadsuštastvenu slobodnu vlastitost suštinskog praktično-moralnog uma!

A svi saznajni sadržaji, predmete saznanja...

To znači da bilo koje pojavno jedinstvo: stvari, bića ili pojma spoljašnjeg sveta prirodno-naučnog pojma (koji se proverava opažajem) s pitanjem–odgovorom najkritičnijeg saznajno-teorijskog uma, pretpostavlja suštinsko jedinstvo unutrašnjeg sveta, čiste: misli, reči, odluke i dela, samokritičnog praktično-moralnog uma!

  

 LOGIKA I VLASTITOST

 

Na prvi pogled izgleda da ispravna logika (čistog: pojma, suda, zaključka mišljenja) ne zavisi od sadržaja mišljenja (onoga što se misli) i od subjekta koji misli (onoga što misli)...

A zapravo i tzv. "čista" logika i svi logički zakoni i logičke kategorije (pa čak i "prosnovno" Ja mislim) kao i sva čista čulnost, sav čist razum čistog teorijskog pojavnog uma, od početnog jedinstva opažaja u pojmu, i dalje pojmova u sudu i na kraju sudova u zaključku za sve naše saznanje podrazumeva nadsaznajnu stariju čistu volju i nadsuštastvenu najstariju  vlastitost čistog praktično-moralnog uma!

To znači da ne utemeljuje neko opštelogičko, "prasintetičko  ja mislim" (kao čista forma razuma u osnovi logike, sve filozofije...), jedinstvom praznog pojma–slepog opažaja saznajno-teorijskog, pojavnog uma našu nadsaznajnu "čistu volju i svaku pojedinačnu nadsuštastvenu slobodnu vlastitost suštinskog praktično-moralnog uma, nego sintetički starija nadsaznajna čista volja i sintetički najstarija pojedinačna i nadsuštastvena slobodna vlastitost  suštinskog praktično-moralnog uma, jedinstvom čiste misli–reči–odluke–dela,  čistu logiku i sve njene zakone  i samo opšte-logičko  "Ja mislim"!

Nema čovek iz opšte-logičke prazne analitičke istosti (A=A) svoju pojedinačnu i neponovljivu istu vlastitost, već opšte-logičku saznajno-analitičku istost (A=A) iz sintetički najstarije nadsaznajne, nadlogičke (Ja=Ja) pojedinačne i neponovljive iste vlastitosti!

 

POSTOJANjE I VLASTITOST     

 

Kada Kant tvrdi da je čovek samo iz praosnovnog "Ja mislim" (bez potvrde opažaja) siguran da postoji (jeste), on samo ponavlja Dekartov: cogito, ergo sum...

Međutim, čovek nikako nije svestan sebe i svog samoizvesnost postojanje iz opštelogičkog  "Ja mislim ", sintetičke čiste forme razuma, saznajno-teorijskog, pojavnog uma" već iz  prasintetičkog"Ja odlučujem, delam, starije čiste volje i najstarije vlastitosti, kao čiste forme suštinskog,  praktično-moralnog uma!

Tek iz jedne pojedinačne i neponovljive vlastitosti, koja pre bilo kojeg pojedinačnog opažaja, posebnog ili opšteg pojma pojavnog saznanja, nestalne: misli, osećaja, odluke, želje, bilo koje spoljašnje stvari, bića, pojave ostaje stalno u nama, staje, stoji (nadopažajno, nadmisleno), nadsaznajno postoji, čovek je svestan sebe i izvesnosti svog i bilo kojeg drugog postojanja!

Bez starije čiste volje i jedne sintetičke najstarije iste vlastitosti čovek ne samo da nema utemeljenje za odlučivanje i delovanje iz čiste volje praktičnog-moralnog slobodnog uma već  gubi svaki oslonac  za analitički identitet svih opažaja u pojmovima i sudovima razuma i u sudova u zaključcima saznajno-teorijskog uma kroz "prasintetičko" Ja mislim! 

Samokritična čista volja iz sintetički najstarije vlastitosti ne utemeljuje samo sve slobodno odlučivanje, delovanje suštinskog praktično-moralnog uma nego i sve opšte i nužne transcensdentalne forme: čistog opažaja, čistog razuma, čistog saznajno-teorijskog pojavnog uma! 

Kao što svi naši instinkti podražumevaju jedinstvo tela,  naše telo i sva naša čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira u prasintetičkom jedinstvu stariju dušu, tako i duša za prasintetičko jedinstvo čiste: čulnosti, razuma, teorijskog uma za sve pojavno saznanje i sve naše odlučivanje, delovanje čistog praktičnog uma nadsaznajnu čistu volju i  nadsuštastvenu slobodnu vlastitost!

Nadsaznajno jedinstvo čiste: misli, reči, odluke i dela svake slobodne vlastitosti  suštinskog praktično-moralnog  uma tek utemeljuje svako saznajno-logičko pojavno jedinstvo prazne forme-slepe sadržine čiste: čulnosti, razuma, saznajno-pojavnog teorijskog uma... 

 

TEORIJSKI I PRAKTIČNI UM

 

Paradoksalno je da Kant saznajno-teorijski um, koji za svu pojavnu čistu: čulnost i čist razum već podrazumeva sintetički stariju čistu volju i sintetički najstariju slobodnu vlastitost, proglašava za kritički, a da nadsaznajni, suštinski praktično-moralni um počiva na postulatima: Boga, slobode i besmrtnosti duše, jer tačno samo može biti obrnuto!

Samo zato što je samokritična čista volja  suštinskog praktično-moralnog uma svake nadsuštinske slobodne vlastitosti nadsaznaja i deduktivna, svi naši opažaji, pojmovi, sudovi, zaključci saznajno-pojavnog teorijskog, kritičkog uma su saznajni i induktivni!

Šta će utemeljiti kritičku osnovu: čistog razuma i čistog opažaja saznajno-teorijskog pojavnog uma, ako ne suštinska čista volja i nadsuštastvena slobodna vlastitost, samokritičkog praktično-moralnog uma?!

Svako (šta je, kako je, koliko je, u kom odnosu je, zašto je)... ovo, ono pitanje–odgovor opšteg i nužnog čistog opažaja i čistog razuma saznajno-teorijskog  pojavnog uma, pa čak i samo pitanje: "Šta je čovek", već pretpostavlja ono prvostepeno čisto: suštinsku čistu volju i nadsuštastvenu vlastitost nadsaznajnog praktično-moralnog slobodnog uma!

Prvostepen okret suštinske čiste volje i nadsuštastvene slobodne vlastitosti ka nadsaznajnom jedinstvu čiste: misli, reči, odluke i dela praktično-moralnog uma, ne samo da utemeljuje drugostepeni okret ka pojavnom jedinstvu čistog pojma i čistog opažaja nego i sam čist razum za neprotivurečnu logiku i njene zakone za sve opšte i nužne sudove i zaključke saznajno-teorijskog uma!

Ako suština čoveka, ljudskog roda nije saznajna, nego praktično-moralna nije ni suština ("najvažnije pitanje" svih pitanja) da se zna "šta je" čovek, nego da se bude čovek (ono: "šta treba da činim" i "čemu treba da se nadam"),  da slobodna ličnost čoveka i naroda potvrde na delu dobra i praverdnosti potvrde čovečnost (ljudskost), svoju nadsaznajnu praktično-moralnu suštinu! 

Kada Kant pitanje:  "šta je čovek" proglašava za glavno, to je potpuno suprotno osnovnim zaključcima njegove Kritike praktičnog uma, jer tako nadsaznajnu praktično-moralnu suštinu čoveka–ljudskog roda ponovo vraća na saznajno-teorijsku pojavu!

A zapravo, naša suština nije praktično-moralna što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego je naše saznanje ograničeno što je naša suština praktično-moralna, a svako pojavno saznanje podređeno nadsaznajnoj praktično-moralnoj suštini!

Bezmerje naše slobodne vlastitosti nije suštinska strana stvari što je naše saznanje ograničeno i pojavno, već je naše saznanje ograničeno i pojavno što je bezmerje: čiste misli, reči, odluke i dela u jedinstvu svake slobodne vlastitosti čoveka i zajednice, suštinska strana stvari!

Voljno Ja nema nikakav problem da uključi drugost, suštinsko Ti; bilo koju, kakvu različitost, suprotnost i sličnost, istost ili sa mi, vi, oni... bilo koje, kakvo zajedništvo.

Nije suština kopernikanskog okreta ("čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti") da obezličeno, obezvoljeno "Ja mislim" pojavnim jedinstvom čistih (praznih) formi–slepih sadržaja sve pojavno saznanje našeg kritičkog uma utemeljuje u okviru mogućeg iskustva, nego da nadsaznajno jedinstvo čiste: misli, reči, odluke i dela sintetički najstarije samokritične čiste volje utemeljuje ne samo sve naše slobodno odlučivanje i delovanje praktično-moralnog uma, nego sve prazne forme: čiste čulnosti, čistog razuma i samo Ja mislim (za jedinstva logike i svih njenih zakona) u osnovi svega našeg: saznanja, mišljenja, suđenja i zaključivanja pojavnog iskustva istog teorijskog, kritičkog uma!

 

FORMALNA I PRAKTIČNA LOGIKA

 

I čist opažaj i čist razum i sva formalna logika, analitički identitet A=A za vezu: je, da, jeste ili ne, nije subjekta i predikata u svakom opštem i nužnom: pojmu, sudu, zaključku pojavnog saznanja teorijskog, kritičkog uma, kroz suštinsku čistu volju već podrazumevaju praktičnu logiku, stariji (Ja=Ja)  identitet čiste: misli, reči, odluke i dela, sintetički najstariju nadsuštastvenu slobodnu vlastitost samokritičnog praktično-moralnog uma!

Zakon identiteta, A=A, prvo podrazumeva da  jedna ista vlastitost (bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe) jednaka sebi; da nije druga vlastitost, drugo Ja.

Zakon neprotivurečnosti (A nije ne A)  za jasno da–ne, jeste–nije, hoću–neću takođe, pre svakog neprotivurečnog pojma, suda ili zaključka saznanja, prvo da jedna ista vlastitost nije protivurečna svojom mišlju, rečju sa sobom...

Zakon identiteta, pre transcendentalnog Ja mislim, kao čiste forme razuma za pojavno jedinstvo praznog pojma i slepog opažaja svega opšteg i nužnog saznanja teorijskog uma, kritičkog uma, podrazumeva sintetički starije suštinsko jedinstvo čiste volje, čiste: misli, reči, odluke i dela u svakoj slobodnoj vlastitosti : misli sa osećajem, reči sa delom, istine sa životom ...praktično-moralnog slobodnog uma...

A zakon neprotivurečnosti, da sintetički starija čista volji i prasintetički najstarija jedna ista vlastitost sastavlja sve opažaje u pojmu, pojmove u sudu, sudove u zaključku...

Zakon isključenja trećeg, takođe, da sintetička volja i prasintetička vlastitost nosi isključivo da–ne, jeste–nije, hoću–neću mišljenje, suđenje ili odlučivanje, delovanje...

Samo zato što postoji jedna (Ja=Ja) nadsaznajna i nadlogička slobodna vlastitost suštinskog praktično-moralnog uma, saznajno-logička  (A=A) istost pojmova u sudu, sudova u zaključaku opšteg i nužnogsaznajno-pojavnog  teorijskog uma ima utemeljenje...

I to je kraj ove filozofske diskusije duge dve i po hiljade godina!

  

ČISTA VOLjA U TEMELjU LIČNOSTI  SLOBODNOG ČOVEKA I SLOBODNE DRŽAVE

 

NAČELA PRAKTIČNE LOGIKE

 

Sa stanovišta svoje kritičke filozofije, Kant tvrdi da naš  um ne može biti filozof samo iz pojma (bez sadržaja opažaja).

A, zapravo, on  samo iz kritičke osnove čistog razuma i čistog opažaja biti  još pre ne može biti “logičar“ ni "naučnik" ako nije iz samokritične čiste volje i  jedne slobodne vlastitosti  praktično-moralnog uma filozof !

Ne samo da se nikakvom indukcijom iz pojedinačnih opažaja ni dedukcijom iz opštih pojmova saznajno-teorijskog pojavnog uma ne može utemeljiti nadsaznajna čista volja i nadsuštastvena slobodna vlastitost suštinskog, praktično-moralnog uma nego i čak "praosnovno Ja mislim" i svi i svi (pojedinačni) opažaji čula i (opšti i nužni) pojmovi, sudovi razuma i (celoviti) zaključci  saznajno-teorijskog pojavnog uma  u svom utemeljenju već podrazumevaju nadsaznajnu čistu volju i nadsuštastvenu slobodnu vlastitost  nadsaznajnog, suštinskog praktično-moralnog uma!

Bez samokritične čiste volje za nadsaznajnom jedinstvu čiste: misli, reči, odluke i dela u sintetički najstarijoj slobodnoj vlastitosti ne samo da se ne može utemeljiti odlučnost slobodne odluke i delatnost slobodnog dela praktično-moralnog uma, nego ni: opažajnost čistog opažaja, logičnost čistog pojma, sudstvenost čistog razuma, zaključivost čistog uma bilo kakva saznatljivost saznanja i istinitosti istine opšteg i nužnog saznanja teorijskog kritičkog uma!

 

POJAVNI I SUŠTINSKI KOPERNIKANSKI OKRET

  

Na početku svoje Kritike čistog uma Kant kaže da je pogreška sve prethodne filozofije što je verovala da postoje gotove stvari, prema kome se upravlja naše saznanje i da je sada došlo vreme da konačno probamo da obrnemo ostvari i zauzmemo sasvim suprotnu  postavku (i što je, kako  sam tvrdi, suština njegovog „kopernikanskog“ obrta saznajno-teorijskog uma): da se "predmeti upravljaju prema našem saznanju".

Ipak,  na kraju knjige kaže:  "da mi ne znamo suštinu stvari ni suštinu nas samih"!?

Po tom završnom zaključku ( da mi ne znamo suštinu stvari) onda bi on mnogo pre trebalo da tvrdi suprotno: da se sami predmeti (suština stvari i suština nas samih) ne upravljaju prema našem saznanju! 

Čak je poređenje kritičkog okreta saznajno-teorijskog uma sa koperenikanskim okretom skroz  neprikaladno.

Kada tvrdi „da se naše saznajne moći ne „okreću“ oko samih stvari, nego same stvari oko naših saznajnih moći to je sasvim suprotno od onoga što tvrdi Kopernik: da se „same stvari“ (sunce) ne okreće oko nas samih (oko zemlje),  već zemlja i mi sami (naše saznajne i opažajne moći) oko samih stvari (oko Sunca)!

A nakon Kritike čistog uma, u svojoj drugoj Kritici praktičnog uma  tvrdi: da naša suština nije saznajno-teorijska nego praktično-moralna.

Ako je tako, onda se suštinski (prvostepeni) okret ne izvršava u Ja mislim"  i saznajnim moćima čiste čulnosti i čistog razuma, pojavnom jedinstvu čistog teorijskog uma, već u Ja odlučujem, delam, u nadsaznajnoj čistoj volji i nadsuštastvenoj vlastitosti, suštinskom jedinstvu čiste: misli, reči, odluke i dela, praktično-moralnog uma!

Prvostepeno čisto očigledno nije u praznim formama čiste čulnosti, čistog razuma, čistog kritičkog teorijskog uma, odvojenih od slepih sadržaja, niti u jedinstvu sa slepim sadržajima u saznajno-pojavnoj strani stvari, već u samokritičnoj čistoj volji, jedinstvu  čiste: misli, reči, odluke i dela u nadsuštastvenoj vlastitosti praktično-moralnog uma, koja je suštinska forma i sadržina stvari!

Nije praktično-moralni, slobodni um suštinski što je naše saznanje ograničeno i pojavno, nego je saznajno-teorijski um ograničen i pojavan što je nadsaznajno jedinstvo čiste: misli, reči, odluke i dela praktično-moralnog uma slobodne ličnosti i zajednice suštinska strana stvari! 

Samo kroz ono prvostepeno, suštinski čisto, suštinski, praktično-moralni um, stariju nadsaznajnu čistu volju i sintetički najstariju, nadsuštinsku slobodnu vlastitost, čovek ima ono pojavno čisto: čist opažaj, čist razum (jednu neprotivurečnu logiku), čist saznajno-teorijski um!

Suštinski okret samokritična čiste volje nije samo najstariji temelj nadsaznajnog jedinstva čiste: misli, reči, odluke i dela svake slobodne vlastitosti suštinskog praktično-moralnog uma nego i najstarija prasintetička osnova: čiste čulnosti, čistog razuma, svega kritičkog okreta saznajno-teorijskog, pojavnog uma!

 

POJAVNO I SUŠTINSKO SAZNANjE

 

Moderno shvatanje, koje sve meri saznanjem, u prvoj premisi (kod Kanta) tvrdi da se "ne može saznati stvar po sebi"...

U drugoj premisi (kod Vitgenštajna), da „o onome o čemu se ne može govoriti“ (ili verifikovati kao istinito ili lažno), „treba ćutati“...

Na kraju (kroz savremenu nauku i filozofiju) čak zaključuje: da sve ono izvan subjektivno-objektivnog saznanja i ne postoji!

Međutim, kako će ono što nije po sebi, kao saznanje koje zavisi kako od starijeg nadsaznajnog saznavaoca tako i od onoga što saznaje (čiju suštinu takođe ne zna), "meriti" suštinu stvari, odlučivati o suštini stvari i da li nešto izvan njegove pojavnosti postoji ili ne postoji?

Ako Bog, Duh, duša, najviša ideja dobra ... „stvar po sebi“, sve do nemačkih filozofa, nisu nikad ni bile nekakvo saznanje u kome je saznavalac odvojen od onog što saznaje i onog što saznaje (a naše saznanje je upravo takvo), već su uvek bile nadsaznajne, nadsuštastvene, a nekada i nadbivstvene i njihovo (suštinsko) saznanje, jer je jedno sa njima samima (jer: znaju sve što im je potrebno, imaju sve što im je potrebno), ni na koji način se – zbog toga što ih mi sa svojim ograničenim ili pojavnim saznanjem ne možemo saznati– nije moglo zaključiti da one ne postoje!

Tačnije, već u nama samima nadsaznajno stvarajuće umeće  (kao i u svakom drugom živom biću) zna sve što treba da zna i drži, održava u svakom trenu i u celom življenju spoljašnju i unutrašnju telesnu i duševnu stranu bića, svaku i najmanju funkciju u ćeliji, podorganu, organu, celom organizmu, sjedinjuje svakog trena u samoj stvari na delu neživo i živo, vodi od fizike do metafizike telo i duh– bilo da nam samo kuca srce i dišemo kada spavamo ili kada smo potpuno svesni i aktivni u budnom stanju, bilo da  smo deca koja još ne znau da hodaju, govore ili  zreli ljudi – dok je sve ono što mi: mislimo, vidimo, čujemo, mirišemo, kušamo, dodirujemo sa svojim saznjano-pojavnim umom, samo saznanje u drugostepenom, trećestepenom smislu! 

To nadsaznajno, stvarajućem umeće, kroz jedinstvo svih organela u ćeliji, ćelija u organu, organa u organizmu po svim željama i osećajima u duši, svih mislima i rečima u duhu,  svim odlukama i delima u volji, je u svakog delu i celini na samoj stvari, delu, po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste, mnogo pre ono suštinsko znanje u samoj stvari, o samoj stvari, jedno sa samom stvari, nego sve naše pojavno saznanje sa strane stvari po našim trenutnim: opažajima, osećajima, željama, pojmovima, sudovima, odlukama, delima, koje su samo pojava same stvari, ili pojave nas samih!

To prvostepeno, stvarajuće znanje iz celovite svrhe svake uže i šire celine vodi, održava svaki manji ili veći delić žive ili nežive stvari, bez obzira da li mi suštinski znamo kako se sve to u nama dešava ili ne.

Ako svaka biljka zna sve šta joj je potrebno, kao i životinja svakako da to suštinsko znanje, stvarajuće umeće unutar same stvari, po kome sve one jesu to što jesu, ima u sebi i čovek.

Sve se dešava, izvršava po suštinskom (nadopažajnom, nadmislenom) stvarajućem znanju, umeću unutar same stvari (nas samih), pre svake naše trenutne svesti, podsvesti ili nadsvesti, svakog pojedinog: oseta tela, opažanja čula, saznanja, mišljenja razuma, uma pravi svaku ćeliju, organ, ceo organizam, kao i svaki opažaj: mirisa, ukusa, dodira, slike, zvuka, ili svaki: osećaj, misao, reč, odluku, delo ...

I tom stvarajućem saznanju u samoj stvari, ili u nama samima, po kome one i mi sami  jesu što što jesu, mnogo je bliže nadsaznajno jedinstvo prasintetičke čiste volje: čiste: misli, reči, odluke svake slobodne vlastitosti suštinskog praktično-moralnog, samokritičkog uma, nego saznajno-pojavno jedinsto čistog opažaja i čistih pojmova i sudova razuma ili zaključka teorijskog, kritičkog uma!  

 

LIČNOST I NAUKA

 

Iako ne postoji neko naučno „vjeruju“, nikakav naučni "Ustav", apsolutno utemeljen naučan stav na kome bi se zasnovali svi drugi pojmovi, stavovi, zaključci po nekom "naučnom" usmerenjenju čoveka ili čovečanstva sa tom  apsolutnom istinom, prirodna nauka unapred pretpostavlja takvo gledište, ponaša se kao da takav stav postoji i daje sebi za pravo da taj univerzalni, takoreći "univerzumski" stav opštih i nužnih istina širi i u sve društvene nauke! 

Njen ideal je da (nasuprot nekadašnjih onostranih sfera: teologije, metafizike, umetnosti) iz naučnog monizma prajedinstvene materije-energije ovostrane: fizike, hemije, biologije... objasni ne samo svaki uži i širi deo spoljašnje, ovostrane prirode vidljivog fizičkog sveta, već iz "jedinog doslednog: naturalizma, empirizma, pozitivnizma  evolucionizma od neživog do živog utemelji i načela svake društvene nauke: filozofije, psihologije, sociologije, prava, politike  i svu "onostranost",  duhovnost unutrašnjeg sveta...

Na kraju, da u svom najvišem praktičnom vidu primenjene: tehnike, informatičke tehnologije, bioinžinjeringa, sintetičke genetike, kao savršena opšta i nužna "naučna ličnost" veštačke inteligencije prirodnim zakonima jedinstvene mikro-makrofizike "istisne" ("zameni) bespotrebnu onostranost Boga" u prirodi, duše u telu; konačno iz same sebe ovlada sobom; stvaranjem svega spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i svesti, celom ovostranom neživom i živom prirodom: ljudima, životinjama, biljkama...svakim bićem i samim bivstvovanjem...

Međutim, iako na prvi pogled izgleda da se samo iz prvostepenih razlika jednostavnog neživog može objasniti složeno živo (tako što se svi viši, složenijiji oblici sastavljaju, razvijaju iz nižih, jednostavnijih oblika), tačno je, zapravo, obrnuto: bez svih (čulnih, razumskih, umskih, voljnih) razlika najsloženijeg živog, nije moguće nikakvo shvatanje ni razlikovanje jednostavnog neživog!

Sve te najsitnije, jednostavne čulne razlike neživog: toplog i hladnog, tvrdog i mekog, punog i praznog, suvog i vlažnog, svetlog i mračnog, teškog i lakog svih vidljivih tela, supstanci (vatre, vode, vazduha, zemlje) koje naša čula opažaju i razvrstavaju direktno okolnom svetu direktno, ili sa pojačanim naučnim instrumentima kroz najrazličitije sile, energije ili čestice u atomima, atome u molekulima, jednostavne molekule u složenim molekulima u mikrosvetu, ili kroz meteore, komete, planete, zvezde, galaksije... u mikrosvetu i makrosvetu indirektno, ne samo da jedino imaju smisla iz složenog živog nego je iz te prasintetičke (celovite) osnove najsloženijeg živog sve to početno–završno čulno razvrstavanje i "najjednostavnije" pojedinačne opažajne činjenice podjednako kao i svih opštih pojmova ili sudova razuma ili zaključaka uma, jedino  moguće.

Ne samo da nije moguće više forme, organizacije živog objasniti razvojem iz jednostavnijih formi, organizacija živog a ove dalje ili najnižih, najjednostavnijih i najsloženijih formi, organizacija neživog, već se od početka, sa svake strane, kraja uvek neka hipersložena celina, organizacija organele, ćelije, organa, organizma, čula, razuma, uma starijeg živog pretpostavlja za to razvrstavanje, objašnjenje najjednostavnijeg neživog!

Samo se iz najviše i najsloženije savršene forme večno (duhom) živog, mogu objasniti te najjednostavnije forme, organizacije neživog i sve niže, jednostavnije i više složenije forme živog...

Sintetičko jedinstvo čula je starije od svakog njegovog konkretnog opažaja, sintetičko jedinstvo našeg razuma ili svesti od svakog njegovog konkretnog pojma ili suda, sintetičko jedinstvo uma od svakog njegovog zaključka, sintetičko jedinstvo tela od svakog njegovog organa, sintetičko jedinstvo duše od njenog osećaja, sintetičko jedinstvo volje od svake njene odluke i želje, sintetičko jedinstvo duha od svake ideje...

"Tehnologija“  svakog čula ili organa živog tela čoveka (kao i razuma, uma) podrazumeva nadčulno, nadtelesno jedinstvo duše, jedinstvo duše nadsaznajnu volju, a nadsaznajna volja, nadsuštastvenu  vlastitost...

I mada sinteza svih opažaja u pojmu ili pojmova u sudu i sudova u zaključku podrazumeva (nadopažajnu) volju i (nadsaznajnu) slobodnu vlastitost, prirodna nauka, opet, svako pojedinačno, slobodno živo biće svodi unapred na opšte i nužno neživo!

Međutim, čak i matematika u osnovi prirodne nauke i saznajno-logičko "Ja mislim" svakog odgovornog naučnika ili stručnog naučnog veća za jedinstvo opažaja u pojmu ili pojmova u sudu i sudova u zaključku kroz završnu sintezu svih eksperimentalnih rezultata iz najšire teorijske osnove opšteg i nužnog saznajno teorijskog uma, pretpostavljaju sa svake strane, kraja tu najstariju sintetičku osnovu nadsaznajne čiste volje i nadsuštastvenu vlastitost praktično-moralnog slobodnog uma!

Iako je prav obraz brana najdubljeg srca i najvlastitijeg lica na putu ka nadsaznajnom jedinstvu čiste: misli, reči, odluke i dela suštinskog praktično-moralnog, u najvišem idealu svakog slobodnog čoveka i naroda, današnje institucije obrazovanja iz paradigme prirodne  nauke sve se više svode  na saznajno-pojavno jedinstva opšteg i nužnog teorijskog uma.

Ako empirizam i evolucionizam sa opštim i nužnim zakonima prirodne nauke unapred isključuju duhovnu osnovu ličnosti i slobode i sve složene forme slobodnog živog izvode iz opštih i nužnih jednostavnih formi neživog, svode na supstancijalno neživo, kako sada tu slobodu konkretne, pojedinačne ličnosti (sa imenom i prezimenom) suštinski uključuju u celokupnu sferu praktičnog života za: privatnu svojinu, porodično i nasledno pravo, zavet braka, donošenje zakona... svaki pravni ugovor, dogovor, svako slobodno odlučivanje, delovanje...

I kako onda,   uopšte, imaju pravo da iz supstancijalnog opšteg i nužnog neživog iz praosnove prirodne nauke izvode stanovište  „liberalizma“ ili "individualizma" i govore: "vi" birate, odlučujete!?

Iako je načelo "svi za jednog jedan za sve" prisutno čak i u neživom, a kamoli slobodno živom, empirizam, evolucionizam sa principima širenja i održanja najjače jedinke, vrste prekida svaki suštinski dijalog ne samo sa filozofijom ili teologijom, već i sa svakom društvenom naukom koja se ne temelji na: pozitivizmu, evolucionizmu, empirizmu prirodne nauke, sprovodeći tako najveći totalitarizam u istoriji...

Međutim, svi opšti i nužni zakoni nauke moraju uključiti starije stvaranje, a ustav i svi zakoni države za ustanovljenje svake ustanove, stariju čistu volju i najstariju slobodnu ličnost za svoje ustanovljenje...

Analitička nauka, zapravo, počiva na "fisiji", razbijanju duhovnog jezgra i samo "lančana reakcija",  "duhovna fuzija" čiste volje slobodnih ličnosti i ideja to duhovno razdvajanje između ljudi i naroda  i čoveka i žive i nežive prirode  može okrenuti na sastavljanje, spajanje...

 

JEDINSTVO BILjKE, ŽIVOTINjE, ČOVEKA

 

Teorija evolucije (u postepenom prelazu od neživog ka živom) borbom za opstanak između jedinki i vrsta pretežno se oslanja na razvoj od životinja ka čoveku...

A zapravo, suštinsko jedinstvo neživog i svih različitih rodova živog utemeljuje biljka, kao prvi mikromakrokosmički domaćin koji svakog trena sastavlja: zemlju, vodu, vazduh i svetlost (nebo), pripremajući tako hranu i kiseonik za sav ostali živi svet!

Međutim, iako preobražava neživo u živo, "jede" svetlost i proizvodi hranu i kiseonik za sav ostali život, biljka se u teoriji evolucije marginalizuje i proglašava nižom organizacijom.

Po čemu su čovek i životinje "viša" organizacija, ako dve suštinske stvari – da preobraze neživo u živo, ili "jedu" svetlost, kao najsavršeniji vid energije – ne mogu!?

A zapravo se  u tom pra-domaćinskom odnosu između neživog i živog kroz hranu, vodu, disanje i svih različitih rodova živog između biljke, životinje i čoveka, kroz metafiziku: mirisa i ukusa, daha i metafiziku roda, tek utemeljuje suštinska mikromakrokosmologija!

Prvostepena kultura domaćina i gosta nije samo odnos čoveka prema čoveku, nego i prema biljkama, životinjama, zemlji, vodi, vazduhu, energiji, celokupnoj živoj i neživoj prirodi...

Urbana kultura velegrada politikom, ekonomijom tehnologijom ne marginalizuje samo: sela, manje gradove, biljke. životenje, uopšte  čistu prirodu nego i to prvostepeno pra domaćinstvo–gostinstvo čoveka prema: zemlji, vodi, vazduhu, vatri, biljkama, životinjama, svemu živom i neživom...

 

JA MISLIM I JA POSTOJIM

 

Po Dekartu, filozof ništa ne prihvata unapred, već sve proverava, ispituje, dok ne dođe do jasnih i razgovetnih ideja na kojima može izgraditi sve dalje saznanje.

On nalazi da se u  može sumnjati da li bilo šta postoji ali ne i da taj koji misli ili sumnja postoji...

Zato  stav "cogito, ergo, sum" (mislim, dakle postojim, jesam) proglašava za najizvesniji stav, jer on jedino potvrđuje naše nesumnjivo postojanje...

Međutim, taj stav nikako nije tako bespogovorno utemeljen da se u njega ne može sumnjati...

Kako će naše misli, potpuno zavisne od naših oseta, opažaja, želja, osećaja, predstava... koje se svaki čas menjaju i u koje se i te kako može sumnjati, bespogovorno potvrditi naše (ili bilo: koje, kakvo, čije drugo) "nesumnjivo" postojanje!?

Ako ne znamo suštinu misli, niti šta misli taj koji misli (sadržinu misli), otkud znamo da se te naše misli suštinski razlikuje od nestalnih: opažaja, osećaja, predstava (u koje se i te kako može sumnjati)?

Pored toga, kako su kod  Dekarta mišljenje i prostiranje dve potpuno različite supstancije, nesvodive jedna na drugu, kako će mišljenje potvrditi prostiranje, ili prostiranje potvrditi mišljenje?

Zato su za Spinozu, kasnije i mišljenje i prostiranje samo beskonačni atributi jedne sa svih strana beskonačne supstancije (Boga), koja pored ta dva, ima još beskonačno drugih beskonačnih atributa...

A po Hegelu, samo supstancijalno mišljenje po sebi i za sebe, kao misao o samoj misli, koje u završnoj filoozofiji sve filozofije napušta sve isposredovane čulne opažaje i osećaje i okreće  sopstvenom samosaznanju, sastavljaj početak s krajem, dostižući logičku kružnost sa svih strana iste istine apsolutne ideje, potvrđuje jedino nužnoBožije večno duhovno postojanje.

Ta misao o samoj misli (kao kod  Aristotela) ne potvrđuje samo svako drugobivstveno (naše fizičko ili bilo koje, kakvo drugo prostorno-vremensko-materijalno) prirodno postojanje nego je ta logička istina pojma po sebi i za sebe, koji saznaje apsolutnu ideju kao samu večnu logičku suštinu Boga, jedino prvobivstveno večno duhovno postojanje!

 

JA MISLIM  I JEDNA ISTA VLASTITOST

 

Između dogmatizma metafizičko-sintetičkog racionalizma Dekarta, Spinoze, Lajbnica – koji sve pojedinačne opažaje čula, i posebne, opšte pojmove razuma izvode iz jasnih i razgovetnih urođenih ideja uma i naučno-analitičkog skepticizma, empirizma, agnosticizma: Bekona, Loka, Hjuma – koji sve opšte i nužne pojmove i složene ideje na praznoj tabli razuma izvode iz jednostavnih opažaja čula– Kant utemeljuje kriticizam svoje transcendentalne filozofije.

Umesto gotovih (urođenih) ideja racionalizma, njegov transcendentalizam (čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti) prihvata samo transcendentalnu subjektivnost sa praznim saznajnim formama. 

Čistu (praznu) transcendentalnu čulnost: spoljašnje čulo prostor i unutrašnje čulo vreme, čisti razum, sa njegovom čistom (praznom) formom "Ja mislim" i prazne logičke kategorije čistog suđenja i čist (prazan) um: regulativne ideje,  samo prazne forme čistog zaključivanja.

A umesto gotovih čulnih impresija empirizma, kao jednostavnih ideja iz kojih tabula rasa (prazna tabla) razuma izvodi sve složene ideje, on uzima samo slepe sadržaje opažanja

Transcendentalnim jedinstvom apriornih (praznih) saznajnih formi: regulativih ideja čistog: uma,  čistih (praznih) pojmova razuma i čistih (praznih) opažaja čula, utemeljuje opšte i nužne sudove prirodne nauke, a njihovim jedinstvom sa slepim sadržajima čula, sve naše ostalo pojavno saznanje u granicama mogućeg iskustva: spoljašnjeg čula prostora i unutrašnjeg čula vremena.

Međutim, iako njegov kriticizam kao prvostepenu stvar izričito tvrdi da ne možemo saznati suštinu nas samih ni suštinu sveta i da je zbog toga sav spoljašnji kao i unutrašnji svet izvan transcendentalnih uslova (apriornih čula–opažaja prostora i vremena) svega našeg iskustva samo prazno transcendentalno H, on i dalje – pored saznajno-pojavnog jedinstva praznih formi–slepih sadržaja – nekritički prihvata objektivno postojanje nesaznatljive suštine nas samih i nesaznatljive suštine stvari po sebi!

S pravom se može pitati: ako nesaznatljiva suština (nas samih ili stvari po sebi) postoji, jeste nezavisno (pre) od saznajno-pojavnog jedinstva prazne forme–slepe sadržine, kakvog ima smisla njegov transcendentalno-kritički okret, koji svu saznajno-pojavnu objektivnost (podjednako spoljašnjeg kao i  unutrašnjeg sveta) uobličava, uokviruje iz transcendentalne subjektivnosti i njenih čistih saznajnih formi: čula, razuma, uma i slepih sadržaja opažanja!?

Zato Fihte, rani Šeling, Hegel kasnije odbacuju Kantovu "nesaznatljivu suštinu" (nas samih ili stvari po sebi), i u totalitetu subjektivno-objektivnog apsolutnog Ja–saznanja–mišljenja izjednačuju na kraju pojavu i suštinu, onoga koji misli (saznaje), samu misao (saznanje, mišljenje) i ono što se misli (saznaje).

Sa druge strane, iako se naše nesumnjivo postojanje ne odnosi samo na praznu opštelogičku formu transcendentalnog "Ja mislim" nego na konkretno, pojedinačno, empiričko Ja – koje i te kako traži sadržaje spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja – Kant ne samo da ne dovodi u pitanje nesumnjivo postojanje pojedinačnog, empiričkog Ja, nego njegovu samoizvesnost potvrđuje (isto kao i Dekart) bez sadržaja spoljašnjeg ili unutrašnjeg opažanja već samo iz prazne opštelogičke forme "Ja mislim"!

To, svakako, razotkriva suštinsku nemogućnost njegovog transcendentalno-kritičkog stanovišta: praznih (saznajnih) formi naspram slepih sadržaja.

Neverovatno je da Kant kritici Ontološkog dokaza Božijeg postojanja za potvrdu postojanja stvarajućeg bića pre svega stvorenog (pa, svakako, i pre samog čoveka koji zamišlja ili opaža ili same njegove moći zamišljanja ili opažanja)  traži, pored zamišljenog pojma Boga, i potvrdu opažaja, isto kao za bilo koju vidljivu stvar, kao, npr. kada razlikuje zamišljene od stvarnih talira... 

Sa jedne strane, a izvesnost sopstvenog postojanja uopšte on ne traži potvrdu opažaja, već ga potvrđuje  samog mišljenja, iz praosnovnog„Ja mislim“, svesti o sebi u samosvesti, bez ikakvih sadržaja čula, a sa druge strane, za potvrdu Božijeg duhovnog postojanja pre svakog bića, pa i čobveka koji misli, traži nešto unapred apsurdno: da  stvoreno biće svojim opažajem potvrdi postojanje stvarajućeg bića pre sve stvorene tvorevine!

Kako će opažajuća moć bića stvorenog iz tvorevine opažati stvarajuće biće, pre svega stvorenog, pre sve tvorevine!? 

Stvarajuće biće može opažati samo stvarajuće biće. 

U svakom slučaju, ako za bilo koju, kakvu stvar, čak i za Boga, koji je po definiciji svog pojma stvarajuće biće pre sve tvorevine i svake stvorene stvari i svih stvorenih bića koja opažaju ili misle i svake njihove moći opažanja ili mišljenja traži za potvrdu njegovog  postojanja pored pojma i opažaj, zašto taj opažaj ne traži i za "samog sebe", za potvrdu sopstvenog postojanja!?

Ako svako svako mišljenje za potvrdu svoje izvesnosti traži opažaj, kako sada taj opažaj ne traži za praosnovno „Ja mislim“' koje stoji  u temelju: sve logike,  transcendentalne filozofije, sveg  pojavnog saznanja, iskustva, već se taj temelj potpuno nekritički prihvata samo iz čiste (prazne) forme, bez sadržaja opažaja?

Očigledno da Kantova transendentalna filozofija već na početku ima  nepremostiva protivurečnost.

Za potvrdu stvarnog postojanja bilo koje stvari, s kojom bi se ona razlikovala od samo njenog zamišljanja, pa čak i kada je u pitanju i sam Bog (iako je to po definiciji Boga kao stvarajućeg bića pre svega stvorenog apsurdno) Kant traži pored pojma te stvari iz mišljenja i potvrdu spoljašnjeg opažaja,  a taj isti sine qua non kriterijum sve kritičnosti saznajno-teorijskog uma, sve logike, transcendentalne filozofije, sveg pojavnog iskustva, ne traži za sebe, već  samoizvesnost sopstvenog postojanja, potpuno isto kao kod Dekart (kome je upravo direktno zamerio da se samoizvesnost njegovog cogita: "mislim, dakle postojim" ne može potvrditi samo iz mišljenja, bez potvrde opažaja, i da se sve naše unutrašnje iskustvo mora potvrditi spoljašnjim iskustvom), isto potvrđuje samo iz mišljenja, čime već na početku narušava sve osnovne postavke, obesmišljava svoje transcendentalno-kritičko stanovište čiste subjektivnosti pre svake objektivnost i u osnovi svake objektivnosti!

Kant posebno naglašava da je „skandal za ljudski um“ što ne može dokazati objektivno postojanje spoljašnjeg sveta, a zapravo, iz njegove transcendentalno-kritičke filozofije sledi mnogo veća nemogućnost: ne samo da nema sigurnog postojanja spoljašnjeg sveta nego ni sigurnog postojanja unutrašnjeg sveta! 

Zapravo, nikakvog sigurnog sveta, nikakvog sigurnog postojanja, već je svaka spoljašnjost, kao i unutrašnjost i jednog i drugog sveta u jedinstvu prazne forme–slepe sadržine, samo pojavnost!

Suština Hjumove kritike je počivala na tome da neko nikakvog jedinstva svesti ili mišljenja, uopšte unutrašnjeg ili spoljašnjeg sveta nema.Nikakvo opšte i nužno realno jedinstvo ni u nama samima ni u svetu se ne može potvrditi nesumnjivim sadržajim stvarnih slika, konkretnih opažaja, već je sve nestalno i menja se svaki čas. Bilo kakva nesumnjiva, nepromenljiva unutrašnjost, subjektivnost ili nesumnjiva, neopromenljivost spoljašnjeg sveta, objektivnost,  svi naši opšti i nužni moralni principi ili opšti i nužni naučni zakoni prirode samo stvar navike, proizvodi mašte,  samo naša puka želja za tim; takva opštost i nužnost, zapravo, ne postoji...

Kant kasnije odgovara na Hjumovu kritiku o nemogućnosti bilo kakvih opštih i nužnih sudova svojom transcendentalnom filozofijom praznih saznajnih formi naspram slepih saznajnih sadržaja tako što umesto gotovih opštih i nužnih sadržaja  u nama samima ili u svetu, sintetičku osnovu opštih i nužnih zakona priridne nauke, s kojom se proširuje sve naše znanje iskustvo, utemeljuje u trancendentalnom jedinstvu čistih (praznih) formi našeg: opšteg i nužnog suđenja, mišljenja i čistih (praznih) formi našeg opšteg i nužnog spoljašnjeg opžanja (prostora) i unutrašnjeg opažanja (vremena).

Kako mogu (čiste) prazne forme (bez sadržaja konkretnog opažanja), koje su samo subjektivni načini našeg : mišljenja, poimanja, suđenja, zaključivanja  transcendentalnim jedinstvom sa opštim i nužnim načinima našeg spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja, utemeljiti opšte i nužne sintetičke sudove apriori matematike i prirodne nauke!? 

Njegovo utemeljenje je jedna potpuno fiktivna stvar. On opšte i nužne sudove aritmetike i geometrije utemeljuje transcendentalnim jedinstvom čistih pojmova sa opštim i nužnim formama našeg spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja, prostorom i vremenom. A zapravo,  on za opštost i nužnost tih apriornih razumskih ili čulnih formi (spoljašnjeg opažaja prostora i unutrašnjeg opažaja vremena) samo zna iz opštih i nužnih sintetičkih a priori sudova matematike! 

Iako Kant, kao i Platon, prihvata tu samoočiglednu opštost i nužnost sintetičkih sudova matematike koje proširuju naše a priori znanje, iskustvo, umesto da tom samoočiglednom opštošću i nužnošću matematičkih sudova dokaže, utemelji objektivnost naših saznajnih moći, njihovu opštost i nužnost, ili opštost i nužnosti samog saznanja,  on  izvrće teze i pokušava nešto sasvim suprotno: da po „opštosti“ i „nužnosti“ subjektivnih saznajnih moći, našeg unapred zadatog „opšteg“ i „nužnog“ načina mišljenja i spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja, transcendentalnim jedinstvom apriornih formi čistog razuma i čiste čulnosti (a koje, zapravo, jedino potvrđuje, dokazuje matematika, njeni opšti i nužni sudovi), objašnjava, utemeljuje opšte i nužne sudove  u matematici!

Kada mogućnost opšteg i nužnog nesumnjivog matematičkog saznanja (uopšte sintetičke sudove a priori) „objašnjava“ transcendentalnim jedinstvom dve različite apriorne forme čistog razuma i čistog opažaja on radi jednu sasvim fiktivnu, nepotrebnu stvar, jer je suštinska stvar, zapravo, sasvim obrnuta: da on suštinsku potvrdu „subjektivne“ opštosti i nužnosti čisto razumskih ili čisto čulnih formi (tačnije njihovog „opšteg i nužnog transcendentalnog jedinstvo“) ima tek iz opštih i nužnih sintetičkih sudova matematike koje proširuju naše a priori saznanje, iskustvo!

Za Platona je početna opštost i nužnost geometrije: „Ko ne zna geometriju neka ne ulazi unutra“, bila polazište opšteg i nužnog saznanja u nama i u kosmosu. Objektivnost matematičkog znanja je za njega upravo ono nesumnjivo od čega polazi i što se kao najizvesnije (prvo) podrazumeva. Zato ne utemeljuje opštost i nužnost aritmetičko-geometrijskih pojmova, sudova našim opštim i nužnim načinima mišljenja, opažanja (sintetičkom jedinstvom na transcendentalnom nivou različitih saznajnih moći čistog razuma i čiste čulnosti, čistog pojma i čistog opažaja) kao Kant, nego upravo tom objektivnom izvesnošću, sintetičkom osnovom opštih i nužnih matematičkih sudova – pre svega geometrijskih oblika i njihovih teorema, utemeljuje opštost i nužnost (same) naše subjektivnosti (besmrtnost duše), a odatle pravi prvi, ključni korak ka samoj po sebi objektivnosti sveta uopšte (večnih ideja)!Aritmetičko-geometrijskim opštim i nužnim večnim sudovima matematike on ne dokazuju samo večno postojanje opštih i nužnih matematičkih bića, nego i večno postojanje duše, objektivnost naše subjektivnosti, a dijalektikom najviših pojmova objektivnost večnog sveta, postojanje stvari  po sebi, večnost samih ideja.

A onda na kraju, Kant kao konačni zaključak svoje transcendentalne filozofije iznosi ni manje ni više nego da i ne možemo znati ni suštinu sveta, ni suštinu nas samih! 

Ako već tvrdi da našem saznanju izmiče suština stvari, odakle mu uopšte smelost za jednu izvitoperenu ideju: čiste subjektivnosti pre svake objektivosti, i u osnovi svake objektivnosti samo iz čistih (praznih) formi saznajno- teorijskog uma, "da jednom probamo se stvari upravljaju prema nama samima, našim saznajnim moćima"!?

Njegovo kritičko stanovište iz nesaznatljivosti stvari po sebi mnogo pre trebalo da zaključi obrnuto: da se (objektivne, suštinske) stvari ne upravljaju prema nama samima (našoj čistoj subjektivnosti) i našim saznajnim moćima, nego i mi sami i naše saznajne moći prema nadlogičoj, nadsaznajnoj stvari po sebi!

Ili, ako već tvrdi da suština stvari pripada praktično-moralnom umu, a saznajno-teorijskom samo pojavna strana stvari, onda suštinska samoizvesnost Ja: odlučujem, delam pripada praktično-moralnom umu (gde čista volja slobodom, kao svojom suštinom, svedoči sebe sobom) za razliku od čistih (praznih) formi čula, razuma, uma koje imaju potrebu za dodatnim opažajem,  slepim sadržajem, onda prvostepeni okret pripada, suštinskom, praktično-moralnom umu!

Prazno opšte-logičko "Ja mislim" ne može nikako potvrditi naše nesumnjivo postojanja, već je samo obrnuto moguće!

I samo opšte-logičko"Ja", i samo "mislim" tek iz postojanosti jedne nadmislene (nadsaznajne volje) i nadsuštastvene vlastitosti konkretnog, praktično-moralnog  samoočiglednog Ja, koje pre svakog opažaja, pojma, suda, zaključka saznanja, mišljenja, pre svake promene u samim stvarima ili naših nepostojanih misli, opažaja, osećanja, odlukama, želja, ostaje, staje, stoji, nadsaznajno, nadmisleno postoji, tek imaju svoje utemeljenje!

Samo iz jedne sintetički najstarije (nadopažajne, nadsaznajne) vlastitosti, koja ostaje u svakoj promeni, staje, stoji (nadmisleno), postojano postoji, čovek ima svest o sopstvenom i svakom drugom postojanju, o postojanosti bilo koje stvari, bića ili ili pojma, suda, zaključka svega saznanja, mišljenja!

Ako već kaže;" Ja sam... morao da uništim znanje da bih dobio mesta za veru," zašto prvostepeni okret nije utemeljio u suštinskom, praktičnom umu, i njegovim nadsaznajnim idejama?

Umesto da suštinski okret samokritične čiste volje praktično-moralnog uma iz nadsaznajne stvari (daleko iznad, izvan našeg saznanja), koja zna svoju suštinu, ima sve saznanje koje joj je potrebno iz onog prvostepenog, suštinski  čistog: samokritične čiste volje utemelji sve ono pojavno čisto: svu saznajno-pojavnu kritičnost čiste: čulnosti,  razuma, teorijskog uma, on nadsaznajnu suštinu čoveka i nadsaznajnu suštinu same stvari uokviruje (uslovljava) drugostepenim saznajno-pojavnim kriticizmom čistih: opažaja, pojmova, ideja teorijskog uma!

Saznanje nije pojavno što ne zna suštinu stvari ili suštinu nas samih, nego zato što sve saznajne forme pojavnog uma pretpostavljaju nadsaznaju volju i nadsuštastvenu vlastitosti suštinskog, praktičnog uma, a svi saznajni sadržaji predsaznajne predmete saznanja –  ono  je pojavno a ne suštinsko!

   

HJUMOVO NEGACIJA JEDINSTVA SVETA I JEDINSTVA LIČNOSTI  

 

Hjum odbacuje sve opšte predstave i pojmovee koji se ne mogu potvrditi iz  pojedinačnih opažaja čula.

Sa tim doslednim empirizmom on samo sledi svog prethodnika Loka, koji sve složene (posredne, sekundarne) predstave (pojmove, ideje) našeg razuma izvodi iz jednostavnih (neposrednih, primarnih) opažaja čula.

I kako se svi naši čulni opažaji svaki čas menjaju – nemaju u sebi ničeg nesumnjivog i stalnog– iz tih spoljašnjih činjenica, podjednako kao i nestalnih unutrašnjih impresija i utisaka posredno izvedenih iz njih, se ne može nikako potvrditi nesumnjivo postojanje ni našeg Ja, ni spoljašnjeg sveta.

Zamišljeno "jedinstvo sveta" ili jedinstvo nas samih ( "našeg Ja"), nije ništa stvarno što pripada realnim percepcijama već su sve te "opšte" i "nužne" fiktivne ideje (pojmovi) stalnog "sveta" i stalne "ličnosti",  kao i svi izvedeni opšti i nužni zakoni prirode iskazani opštim i nužnim pojmovima i sudovima našeg saznanja i mišljenja su, podjednako, kao i svi moralni zakoni našeg odlučivanja i delovanja iz naših postupaka i dela samo instinktivno-emotivni intuitivni proizvodi naše mašte!

Mašta podjednako uobličava ne samo sve opšte pojmove, ideje svega našeg "naučnog" saznanja spoljašnjeg sveta, njegovo fiktivno jedinstvo, već i fiktivno jedinstvo"nepromenljivu" predstavu i ideju unutrašnjeg sveta, stalne ličnosti,  našeg "Ja".

Ta instinktivno-emotivna priroda naše mašte ne proizvodi samo "slobodnu volju" i sve "slobodno" odlučivanje, delovanje našeg praktičnog uma, nego čak i razum i samu logiku, sve: logičke zakone kategorije,  pojmove, sudove, zaključke, mišljenje, saznanje  našeg teorijskog uma!  I fiktivni identitet svesti i fiktivno jedinstvo sveta. Sve  sve "opšte i nužne" uzročno posledične "naučne" zakone za jedinstvo  "prirode" i fiktivno jedinstvo volje za jedinstvo naše "ličnosti"!

 

ČULA I OPAŽAJI, RAZUM I MISLI, UM I IDEJE, VOLjA I ŽELjE NE MOGU SE IZJEDNAČITI...

 

Hjumova tvrdnja da naše stalno Ja nije ni jednoznačno određena nepromenljiva realna predstava, ni tačno određen skup realnih predstava (na koje se može svesti ili iz kojih se može izvesti), već samo fiktivna impresija, zasnovana na mašti svaki, ima mnogo slabosti...

To je isto kao da tvrdimo da oko i viđenje (ili uho i čujenje) ne postoje, jer se ta čula ne mogu svesti ni na jednu realnu jedinačnu: sliku ili zvuk, niti na neki jednoznačni skup realnih slika ili zvukova, jer se sve te slike, opažaji, imresije u nama i van nas stalno menjaju...

To jest, pošto ne postoji nikakva realna zbirna slika sa kojom se može poistovetiti čulo vida ili samo viđenje ili konkretan zvuk sa čulom sluha ili samim čujenjem i kako se, pored toga, sve te nestalne slike ili nestalni zvukovi (uopšte čulni utisci) koji nastaju i nestaju svaki čas stalno menjaju te u našem viđenju ili čujenju nema ničeg stalnog, da se zbog toga ima pravo reći: da i oko i samo viđenje ili uho i samo čujenje  – ne postoje?!

A po istoj logici – stalno različitih i promenljivih čulnih draži i ostalih čula (mirisa, ukusa, dodira), na koje se ona ne mogu nikako svesti, iz njih izvesti niti se sa tim svojim promenljivim opažajima izjednačiti –da ne postoje ni ta čula ni njihovi nestalni opažaji?!

Ili, takođe, kako se sve naše misli, reči, pojmovi, sudovi, zaključci, ideje svaki čas menjaju te se ni razum ni um ne mogu izjednačiti ni sa jednom konkretnim: pojmom, sudom, zaključkom, idejom saznanja ili mišljenja, niti a tim promenljivim čulnim sadržajima potvrditi svoj realitet, da zbog toga ni naš razum i um ni njihovo nestalni pojmovi, sudovi, zaključci, misli, ideje ne postoje!

I na kraju, kako se svaki čas menjaju sadržaji našeg Ja i sve naše odluke i želje, pa se ni samo Ja ni sama volja ne mogu izjednačiti ni sa jednim konkretnim sadržajem u nama, niti sa bilo kojom konkretnom odlukom ili željom, da se slobodno može zaključiti da ni naše Ja (jedinstvo naše svesti) ni naša vlastita volja (jedinstvo naše ličnosti) ne postoje!

Svakako da nije tako.

Kao što se oko (i samo viđenje) razlikuje od slike koju gleda, uho (i samo slušanje) od zvuka koji čuje ili čulo mirisa, ukusam dodira (kao i samo mirisanje, kušanje, dodirivanje) od svega što se miriše, kuša, dodiruje, i sam razum ( i samo mišljenje) od konkretnih misli koje misli, na koje se ne može svesti niti sa njima izjednačiti, tako se i naše Ja i naša volja i celovita ličnost razlikuju od svojih (konkretnih) osećaja, odluka, želja, na koje se ne mogu svesti, iz njih izvesti, niti  sa njima izjednačiti...

I kao što se iz činjenice, što se naši opažaji, misli, odluke, želje svaki čas menjaju, ili sama čula, razum, volja ne mogu svesti na konkretne opažaje, misli, odluke, želje, iz njih izvesti ili sa njima izjednačiti,  ne može zaključiti da čula, razum, volja ne postoje, već postoje pre tih konkretnih sadržaja, tako se isto ni iz činjenice što se konkretni sadržaji u nama stalno menjaju i vlastito Ja ne može izjednačiti sa konkretnim sadržajima naših: misli, reči, osećaja, odluka ili dela, svesti na njih na njih ili  izvesti iz njih, potvrditi sa njima svoj realitet, ne može nikako zaključiti da naša vlastitost ne postoji, već postoji nadsaznajno, nadmisleno, nadopažajno (kao starija supstancijalnost) pre svih tih konkretnih spoljašnjih i unutrašnjih sadržaja (atributa)!

Mi se, svakako, imamo pravo pitati da li su stvari baš takve kakve ih vidimo svojim čulima (vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira) ili saznajemo našim razumom, želimo ili odlučujemo našom voljom, ali nikako nemamo pravo zaključiti da zbog toga što se ti: čulni opažaji ili misli, želje, odluke svaki čas menjaju, nisu izjednačeni sa našim: čulima,  našim razumom,  našom voljom... da ne postoji nikakva stalna, jedinstvena osnova samog: čula, razuma, volje...

Iz činjenice što se: slušanje, mirisanje, kušanje, dodirivanje... ne mogu poistovetiti sa bilo kojim svojim opažajem konkretnog: zvuka ili mirisa, ukusa, dodira... nikako se ne može zaključiti da sama čula: sluha, mirisa, ukusa, dodira – ne postoje!

Poret toga, iako svaka slika zavisi od čula vida i od sadržaja onoga što se gleda, samo viđenje ne zavisi od tih konkretnih sadržaja!

Tačnije, oko i viđenje, za gledanje svega vidljivog po spoljašljoj svetlosti  ima u čistoj volji unutra u nama oslonac u nevidljivom!

Svakako da isto važi za sva naša ostala čula: sluh, miris, ukus, dodir kao i za našu volju, naš razum i naš um...

To znači da u samim slikama, impresijama (osećajima, mislima, rečima, odlukama, delima), pored onog što se: gleda, sluša, miriše, kuša, dodiruje u bilo kojoj pojedinačnom, posebnom opažaju ne učestvuju samo čula vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira (koja se ne mogu izjednačiti ni sa tim "realnim" opažajem, ni skupom svih tih pojedinačnih ili posebnih "realnih" opažaja,  izvesti iz njih, svesti na njih), već svaki naš i najmanji oset, instinkt želja, nagon podrazumeva jedinstvo tela, svaki čulni opažaj jedinstvo čula, svaka misao ili reč razuma ili uma za jedinstvo našeg mišljenja ili govora, kao i svaki naš: osećaj, odluka ili delovanje jedinstvo volje, a volja jedinstvo ličnosti...

Po Platonu, nasuprot Hjumu svaki pojedinačni opažaj bilo kojeg čula početnim prisećanjem samo senka istine i dalje shvatanje posebnog, opšteg pojma ili suda razmišljanja razuma jačim sećanjem samo odsjaj ili kopija istine, i zato traži na kraju potpuno sagledavanje umom svega sa svih strana, prepoznavanje celovite ideje. Da ne samo pojedinačni opažaji čula nego i opšti i posebni pojmovi, sudovi razuma traže celovite ideje , nego obrnuto.  To znači da se kroz unutrašnju svetlost najviše ideje dobra, metafizičko iskustvo večnog dela duše mora se znati umom sve, da bi se uopšte pojmovima, sudovima razuma znalo bilo šta opšte ili posebno ili čulima opažalo bilo šta  pojedinačno!

Hjumu se pravom može postaviti pitanje: ako su svaki unutrašnji ili spoljašnji svet samo skupovi senzacija, koji se svaki čas menjaju, a da "stalno", "suštinsko celovito Ja", ili "stalni", "suštinski celoviti svet" nije ništa stvarno, što pripada "realnim percepcijama" nego samo naše verovanje, zasnovano na mašti, zašto uopšte prihvata tu (samo) pojavnu tvorevinu (naše) mašte: fiktivno jedinstvo  (spoljašnjeg) sveta ili fiktivno jedinstvo  (unutrašnjeg) sveta nas samih, naše Ja, a ne po tom istinitom uvidu, suprotstavi toj fiktivnoj tvorevini mašte, odbaci sav taj spoljašnji ili unutrašnji privid, fiktivni svet?

 

BUDIZAM

"Svet nije ništa, jer nije ni po sebi ni za sebe".

 (samyutta-nikayo, xxxv, 85)

Ne postoji ni Braman (Bog, bivstvovanje), ni Atman (duša, sopstvo, duh)...

“U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta.“

(Angutara-nikayo, IV, 45). Prevod Čedomila Veljačića

 

Mnogo pre Hjumovog skepticizma ili Kantovog spoljašnjeg–unutrašnjeg  sveta pojavnog saznanja i iskustva uobličenog iz transcendentalne mašte, Buda daleko doslednije odbacuje svaki prividni spoljašnji i unutrašnji svet.

Prividno unutrašnje, svi naši nestalni: oseti, želje, osećanja, opažaji, pojmovi, sudovi, misli, saznanja, nestalna volja, svest, odluke svoj sadržaj dobijaju sadržaje iz varljivog spoljašnjeg (sveta), a sve prividno spoljašnje, nestalni sadržaji sveta, uobličavaju se kroz, takođe, varljivo unutrašnje; naša: nestalna čula, osete, osećaje, razum, um, mišljenje, saznanje, volju, svest!

Svi naši nestalni: nagoni, oseti, osećaja tela, opažaji čula, misli, pojmovi, sudovi razuma, zaključci uma kao i sve naše voljne odluke, dela u potpunosti zavise od varljivih sadržaja prividnog spoljašnjeg sveta...

A svi varljivi sadržaji prividnog spoljašnjeg sveta od nestalnih: telesnih, čulnih, razumskih, umskih unutrašnjih formi varljive volje ili svesti, prividnog unutrašnjeg sveta...

Ovim najdirektnijim tvrdnjama, Buda, očigledno, mnogo pre Kanta, i grčkih sofista, Hjuma i svih ranijih i kasnijih skeptika i agnostika daleko doslednije zaključuje da je ne samo bilo kakvo saznanje, mišljenje o  nekom "po sebi i za sebe (u nama ili izvan nas) iz tih međuzavisnih formi-sadržaja: tela i nagona (oseta), čula i opažaja, razuma, uma i svih  pojmova, sudova, zaključaka bepredmetno, bezsadržajno i prividno, nego i sam svet (jedinstvo sveta) i sama svest (jedinstvo svesti) ili naša volja (ja, sopstvo, jedinstvo ličnosti) ili bilo kakvo njihovo jedinstvo...

Bilo kakav govor o nekom "onostranom", duhovnom, večnom "tamo" izvan "ovostranog" ovde i sada je fiktivan ...

I ovostrano i onostrano, kao i bilo kakva čista svest po sebi (bez sadržaja svesti) ili volja po sebi, ličnost po sebi, vlastito odlučivanje ili delovanje izvan konkretnih potreba i želja samo su privid, nestalna paučina, obmana, mašta...

Za Kanta je svaki spoljašnji ili unutrašnji svet izvan međuzavisnih apriornih formi praznih saznajnih formi: čistog razuma i čistog opažaja iz transcendentalne uobrazilje u jedinstvu sa slepim sadržajima, prazno transcendentalno H.

Za Budu, je svaki spoljašnji – unutrašnji svet iz potpuno međuzavisnih formi–sadržaja; tela i nagona, oka i oblika, uha i zvukova, nosa i mirisa, jezika i ukusa, kože i dodira, osećaja i onoga što se oseća, misli i onoga o čemu se misli, reči i onoga o čemu se govori, volje i onoga o čemu se odlučuje, deluje i izvršava (gde ništa nije ni po sebi ni za sebe): maja, privid, paučina, ništavnost, ništa... 

A bilo šta izvan tih međuzavisno zavisnih spoljašnjih-unutrašnjih prividnih formi–sadržaja varljivog: saznanja, mišljenja, govora, odlučivanja, osećanja, delovanja, govora, odlučivanja, delovanja je bespredmetno, besadržajno, nepostojeće...

Ne samo da sve naše varljive slike, zvukovi mirisi, ukusi, dodiri.., po svom sadržaju, zavise u  potpunosti od onog što gledamo, slušamo, mirišemo, kušamo, dodirujemo... osećamo, a po formi, od samih naših čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira, osećaja tela, a naše, reči, misli, odluke i delovanja, po sadržini, od onog o čemu govorimo, ili mislimo, odlučujemo, delamo, a po formi, od našeg razuma, uma, ili naše volje, naše svesti, već svako opažanje, osećanje, saznanje, mišljenje onog "vanprostornog, vanvremenskog noumenalnog onostranog duhovnog": Atmana, Bramana, Ideje.., ili hipotetičke "pratvari, elementa, prabića"... od svega prividnog osećanja, opažanja, saznanja, mišljenja prostorno-vremenskog fenomenalnog, promenljivog, nestvarnog ovde i sada...

“Ako je ovo, onda je i ono, ako nastaje ovo, nastaje i ono. Ako nema ovoga, nema ni onoga. Ako prestaje ovo, prestaje i ono." (A. X, 10, 92)

To nije samo međuzavisnost praznih umskih, razumskih ili čulnih saznajnih formi naše svesti saznajno-logičkog Ja teorijskog uma od svih slepih sadržaja, već i "noumenalne" volje i svih naših "slobodnih" odluka, dela praktično-moralnog uma od onog o čemu odlučujemo i od onog što delamo, kao i obrnuto, već i svakog "duhovnog" ("onostranog") "večnog" sveta ("tamo") od prividnog (ovostranog) prolaznog " sveta" (ovde i sada)...

A ta zavisnost unutrašnjeg privida, svih naših:  osećaja, opažaja, mišljenja, odlučivanja, delovanja od privida svake predmetnosti, bića spoljašnjeg sveta, kao i svakog privida predmetnosti, bića spoljašnjeg sveta od privida: volje, svesti, mišljenja, delovanja unutrašnjeg sveta samo  širi paučinasti svet: iluzija, privida, paučine, utvare, mašte neprestano povećavajući bol i patnju...

Zato Buda u potpunosti odbacuje svaki unutrašnji privid volje i privid svesti koji zavisi od privida spoljašnjeg sveta i svaki spoljašnji svet koje zavisi od unutrašnjeg privida volje ili svesti... 

Iluzije mišljenja, saznanja, slobodne odlučivanja, delovanja koje zavisi od iluzije predmetnosti, bića kao i obrnuto, iluziju predmetnosti, bića koje zavisi od iluzije saznanja, mišljenja, slobodne odlučivanja, voljnog delovanja...

I mada sa rečima. “Ako je ovo, onda je ono" privid onog "onostranog večnog tamo" duše ili Boga uslovljava prividom ovostranog "ovde i sada" našeg Ja, i prividom spoljašnjeg sveta, kako se, opet, mnogo više može uticati na unutrašnji privid, konstrukciju, obmanu naše mašte: privid naših: nagona, osećaja, volje, svesti, našeg Ja, nego na spoljašnji privid, kosmičku konstrukciju, iluziju sveta, Buda prvenstveno naglašava tu zavisnost, obmanu privid spoljašnjeg sveta od samoobmane, privida unutrašnjeg sveta...

To jest, da bi se umanjio uticaj te spoljašnje iluzije i na kraju potpuno isključio svai privid, prvo treba raščistiti sa unutrašnjom samoobmanom, varljivom tvorevinom, građevinom mašte (iluzijom svih naših: želje, osećaja) privida volje, saznanja, mišljenja, svesti...

Prvo odbaciti na samom izvoru, saseći u dubokom korenu bez ostatka iluziju unutrašnjeg sveta, svih sadržaja svesti (prvo svih oseta, opažaja, osećanja, pa iluziju saznanja, mišljenja, razuma, uma, svesti), pa na kraju i iluziju volje (svakog odlučivanja, delovanja) i onda će se sve više smanjivati i na kraju nestati i svaka spoljašnja iluzija: predmetnost predmeta, stvarnost stvari, svetskosti sveta, bivstvenosti bića...

U potpunom utrnuću (Nirvani) svih međuzavisnih spoljašnjih-unutrašnjih prividnih formi-sadržaja, iluzija bez ostatka nestati svi ništavni: nagoni, oseti, osećaji, opažaji, misli, reči, odluke, dela, prividi volje, svesti koji se lepe za prividni život, biće...

"Nestankom ovog [negacijom prividnih izraza volje ili svesti koji se lepe za pojavno, fenomenalno] . nestaje [prvo ovo prividno fenomenalno sa njim) i ono [privid transcendentnog, noumenalnog]... i tako nestaje [sav ovostrano-onostrani bolni privid -T.N.] celo to gomilište patnje.“

„Ja samo objašnjavam patnju i put koji vodi do dokončavanja patnje“

Smanjivanjem, što je više moguće unutrašnje iluzije prividnih nagona–osećanja–saznanja–volje–odlučivanja–delovanja će na kraju u potpunom utrnuću (nirvani) svih nagona–osećanja–saznanja–volje–odlučivanja–delovanja nestati bez ostatka svaki spoljašnji–unutrašnji privid mišljenja–bića...

"U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta.“

 

DEKART 

 

Dekart kaže da se može sumnjati da bilo šta dostupno našim konkretnim opažajima, mislima postoji, jeste, ali „[..] nikako da.. ja sam koji mislim ne budem nešto.“ (Ne postojim).  Dekart, Druga meditacija.

I zaključuje da samo najizvesniji čin mišljenja potvrđuju naše nesumnjivo postojanje...

I zato je taj njegov zahtev, da se iz samoizvesnog ega cogita sve naše saznanje, mišljenje utemelji na potpuno jednostavnim i očiglednim idejama, iz kojih bi se objasnile sve složene, nejasne, preteča modernog racionalizma...

   

SAMO SUŠTINSKO MIŠLjENjE POTVRĐUJE POSTOJANjE

  

Kada se malo bolje ispita taj Dekartov cogito, ergo, sum (mislim, dakle, postojim, jesam), vidi se da taj stav uopšte nije zasnovan na nekoj potpuno jasnoj i razgovetnoj ideji u koju se ne može sumnjati!

Ako su te misli vezane za nestalne čulne sadržaje ne vidi se nikakva nužnost da se kaže: (ja) "mislim" (pa zato), znam (sigurno da postojim), jesam, a ne i umesto toga podjednako: (ja) gledam, slušam, osećam, radim, jedem, pijem, sedim,  hodam... pa isto tako postojim (jesam).

A kako su sadržaji naših misli samo varljive čulne slike i nestalne predstave (u koje se, kako i sam kaže i te kako može sumnjati), kako će onda takvo mišljenje, čiji sadržaj potpuno zavisi od nestalnih opažaja čula, potvrditi naše nesumnjivo postojanje!?

Čovek se često odriče „svojih“ površnih ili pogrešnih misli i osećanja ako ga navode na pogrešna odluke, dela...Takođe, on ne misli svakog trena, a svakog trena postoji, jeste (čak i u snu kada nema svest), te se iz prostog čina mišljenja koje zavisi od nestalnih opažaja ne može nikako zaključiti  ni da postoje same misli ni onaj koji misli...

Samo kada se zna šta misli taj koji misli, i kada se pomoću mišljenja shvati suština ne samo te konkretne misli nego i u čemu se samo mišljenje razlikuje od nestalnih opažaja čula, jedno takvo suštinsko, samoizvesno mišljenje (koje  dugo, s trudom misli i nešto vredno na kraju smisli, sazna neku nesumnjivu istinu) može potvrditi naše sigurno postojanje,  inače taj Dekartov stav ne znači ništa...

Kada, Platon, nakon senki početnim sećanjem iz nestalnih čulnih opažaja i daljih kopija pojmova razuma sa svojim dijalozima traži na kraju dijalektičkim zaključcima uma večnu suštinu: lepote, pravičnosti, umerenosti, mudrosti, hrabrosti...   on suštinskim mislima, različitih od nestalnih opažaja čula i opštih pojmova ili sudova razuma izvedenim iz njih, tek završnim umnim razmatranjem kroz večnu suštinu misli i onoga o čemu ta misao misli , kroz celoviti put prepoznavanja d ideje ka ideji, pronalazi ono istinito što ostaje, staje, stoji, zauvek, nužno postoji: besmrtnu dušu i večni svet ideja, s kojima dokazuje nužno postojanje i samopostojanje...

Ako Kant samoizvesnost sopstvenog postojanja potvrđuje već iz praosnovnog „Ja mislim“, za koga kaže da u svojoj samoizvesnosti ne traži sadržaje opažanja, zašto onda i samoizvesnost Božijeg večnog duhovnog postojanja (pre sve tvorevine, pa samim tim i pre  svakog čulnog opažaja), još pre ne temelji već iz apsolutom jedinstvu  savršene forme i sadržine  Božijeg apsolutnog „Ja mislim“,  mišljenja koje zna istinu, sebe samo, istovetnog sa savršenom delatnošću, delom, bez obzira da li je mi to Božije apsolutno mišljenje i delovanje  sa svojom ograničenošću znamo ili ne;  kao što to prvo dokazuje Aristotel, pa kasninje Spinoza, ili Hegel?

Za Aristotela samo Božije mišljenje o samom mišljenju, večnom istinom mišljenja, potvrđuje nesumnjivo duhovno postojanje Božijeg savršenog bića. Zato je za njega mišljenje je samoizvesno samo kada je večnom istinom Božije misli (o samoj misli) jedno sa njegovim večnim životom,  savršenim duhovnim bićem...

I Hegel, kasnije, preuzima to dokazivanje, tvrdeći da samo mišljenje u zadnjem smislu, suštinski različito od nestalnih čulnih opažaja i predstava i činjenica prostorno-vremensko-materijalne pojavne prirode i istorije, apsolutnom formom–sadržinom Božije misli o samoj misli, dostiže istinu apsolutne ideje.

  

DEKARTOV COGITO ERGO SUM I KANTOVO PRAOSNOVNO „JA MISLIM“

   

Iako u svojoj Kritici čistog uma (naspram Dekarta) kaže: „Naše unutrašnje iskustvo, koje je po Kartezijusu nesumljivo, je moguće samo pod pretpostavkom spoljašnjeg iskustva", kada utemeljuje najstariju sintetičku praosnovu „Ja mislim“ (pre sve: logike, filozofije, sveg pojavnog saznanja, iskustva) on, nasuprot te svoje kritike Dekarta, kao praosnovnu stvar isto tvrdi:„U sintetičkom praosnovnom jedinstvu apercepcije ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti kao stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje".

Kada predopažajnu (nadopažajnu) samoizvesnost našeg postojanje potvrđuje već iz prostog čina mišljenja, bez sadržaja spoljašnjeg opažanja (iskustva) on, očigledno, nekritički, samo ponavlja Dekartov cogito...

Međutim, kao što je već rečeno, kako će se prazno mišljenje, koje je (po njemu) samo posredna predstava o samoj predstavi,  potvrditi bilo koju, kakvu istinu (pa čak i kroz prosnovno "Ja mislim" samoizvenost sopstvenog postojanja), bez opažaja čula?

  

NAŠE SAMOIZVESNO POSTOJANjE UTEMELjUJE NAŠA NADSAZNAJNA VOLjA I NADSUŠTASTVENA VLASTITOST

 

Da li Dekart mišljenjem po sebi i za sebe potvrđuje prvo naše (i kasnije bilo koje drugo) postojanje, ili sa mišljenjem samo potvrđuje neko naše nesumnjivo (predmisleno, nadmisleno)  starije postojanje?

Iako na prvi pogled izgleda da Dekart i Kant dokazuju da samo naše samočigledno mišljenje potvrđuju naše nesumnjivo postojanje, tačno je, zapravo, sasvim obrnuto: da njegovo „samoizvesno mišljenje“ već u potpunosti podrazumeva ono što treba da dokaže  – naše starije (nadopažajno i nadmisleno) nesumnjivo postojanje!

Nije isto kada se iz konkretnog mišljenja (bez ulaženja u njegovu dublju sadržinu), samo zaključi da mora postojati onaj koji misli i kada se iz prostog čina svesti o sebi u samosvesti, nezavisno od sadržaja konkretnih misli, iz nadopažajne i nadmislene vlastitosti– koje ne mora uopšte nužno ni da opaža ni da misli i koje niti se može nikako izjednačiti sa praznom formom opžanja ni mišljenja ni varljivom sadržinom opažanja ni mišljenja– zaključuje o svom samoočiglednom ( nadopažajnom i nadmislenom) starijem postojanju!

Samim tim što Dekart kaže da se može sumnjati u sve naše opažaje i konkretne misli, koje, svakako zavise od sadržaja tih opažaja, a ne i u samo postojanje onoga koji misli, očigledno da on naše samoočigledno starije postojanje ne izvodi iz varljivih opažaja niti konkretnih misli, čiji sadržaj zavisi od varljivih opažaja nekakvom "samoočiglednom intuicijom duha", već iz svesti o sebi, svojoj identičnoj predopažajnoj (nadopažajnoj), predmislenoj (nadmislenoj) sintetički najstarijoj vlastitosti, zaključuje o svom starijem nesumnjivom postojanju!

To jest, iako na prvi pogled izgleda da je to "mislim, dakle postojim, jesam", nezavisno od opažanja i sadržaja konkretnih misli potvrđuje naše nesumnjivo postojanje, tačno je, zapravo, da taj prosti čin mišljenja nikako ne dokazuje naše saoočigledno postojanje, niti je samo naše mišljenje to prvostepeno nesumnjivo postojanje, već da iz tog prostog čina mišljenja, nezavisno od svih sadržaja mišljenja, iz čiste svesti o sebi, svojoj identičnoj (Ja=Ja), vlastitosti pre (nezavisno) od konkretnih opažaja u koje se može sumnjati i konkretnih misli (čiji sadržaji zavise od tih opažaja) u koje se takođe može sumnjati, samo zaključuje o nekom starijem nadopažajnom, nadmislenom nesumnjivom postojanju.

Tačnije, samoizvesnost nesumnjivog postojanja i samopostojanja je utemeljena iz jedne nadopažajne nadsaznajne, nadmislene iste vlastitosti, koja: opaža, saznaje, misli, kojoj sve: opažanje, saznanje, mišljenje samo pripada kao svojstvo!

E sad, kakvo je to naše nesumnjivo (pre svakog opažaja, konkretnog saznanja, mišljenja) supstancijalno postojanje jedne iste vlastitosti (o kojoj prosti čin mišljenje samo zaključuje), kome sve naše mišljenje, saznanje, ili konkretno odlučivanje ili delovanje pripada samo kao svojstvo?

Kao što se konkretna misao po svojoj sadržini ne može može odvojiti od sadržaja čulnosti a po svojoj formi od praznog („mislim“), tako se ni naša čula ni naš razum ni sve naše mišljenje i sve naše saznanje ne mogu odvojiti od jedne prasintetičke (nadmislene, nadsaznajne) vlastitosti, starije od svakog saznanja, mišljenja nesvodive na saznanje, mišljenje...

Da naše predmisleno (nadmisleno) samoočigledno postojanje nije različito od prostog čina mišljenja, zašto bi se uopšte iz samoizvesnog čina mišljenja zaključivalo o našem starijem (svakako, drugačijem od mišljenja) – samočiglednom postojanju?

Jedino ta sintetički najstarija samočigledna  vlastitost, što ostaje u svakoj promeni, staje, stoji, predmisleno, predsaznajno (nadmisleno, nadsaznajno) postoji, ima svest o svom i svakom drugom postojanju (uopšte), pa i postojanju svakog našeg: opažanja, saznanja ili mišljenja!

Samo zato što jedna samoočigledna i neponovljiva ista vlastitost: nadopažajno, nadmisleno, nadsaznajno nesumnjivo postoji, ona može da: opaža, misli, saznaje, želi, oseća, govori, odlučuje, dela, gleda, sluša, miriše,  jede, pije, spava, dodiruje (na koje se nikako ne može svesti niti sa njima izjednačiti) … a nikako da ona postoji, jeste zato što saznaje, misli!

Prema tome, čovek nikako nije svestan sebe, da postoji, jeste iz praosnovnog "Ja mislim", već iz jedne nadmislene samoočigledne vlastitosti što u svakoj promeni ostaje, staje, stoji, nadsaznajno, nadsuštastveno postoji, ima svest bilo kojoj, kakvoj spoljašnjoj ili unutrašnjoj postojanosti postojanja (svoje: misli, reči, odluke, dela) ili o postojanosti bilo koje druge stvari i bića!

 

MISLIM, DAKLE, POSTOJIM I VEČNO POSTOJANjE DUŠE

 

Ne radi se o tome da prosti ili suštinski čin mišljenje može potvrditi naše čulno, telesno postojanje – koje, uostalom, ne dovode u pitanje ni umni filozofi, a kamoli zdravorazumski ljudi– nego s obzirom da svaki vidljivi, telesni čovek stari i nakon nekog vremena umire i njegovo telo nestaje pred našim očima (kao i svaka druga telesna stvar ili biće)... gubi nesposrednu vezu sa fizičkim životom i sa živima koji ostaju, suštinsko pitanje je da li se ima pravo čoveku (kao i bilo kojoj telesnoj, vidljivoj stvari koja postoji pa kasnije ne postoji, nastaje i nestaje pred našim čulima) suštinski pripisivati postojanje?

Ili iza, pored tog nestalnog čulnog, telesnog postojanja, svaki čovek i dalje, po nekoj nevidljivoj suštini opstaje, nekako ostaje, staje, stoji, dušom i dalje večno postoji?

Platon, npr. misli da iza svake promenljive nastajuće ili nestajuće telesne ili čulne stvari (samo senke ideje) ili njenog opšteg i nužnog pojma (samo kopije ideje), nesumnjivo postoji  celovita stvar, večna ideja ... 

I kao što iza nastajuće, nestajuće čulne, telesne stvari postoji večna ideja, tako iza čovekovih promenljivih misli, osećaja, želja odluka, dela nastajućeg-nestajućeg tela ili čulne i razumske smrtne duše (samo senke ili kopije večnog duhovnog života) pre i za vreme i nakon smrti njegovog čulnog, razumskog smrtnog života, živi večna umna duša koja u zadnjem stepenu zna sve, vidi (savršene ideje) ...

I u skladu sa tim, kod tradicionalnih filozofa "mislim, dakle, postojim, jesam" ima smisla samo kada suštinsko mišljenje umne duše, iza varljivih želja tela, prolaznih opažaja ili opštih pojmova, sudova smrtne čulne ili razumske duše, celovitim zaključcima uma, istinitim idejama, svedoči jedino takvo večno duhovno postojanje ...

Prema tome, stav "mislim, dakle postojim, jesam" kod tih filozofa ima smisla samo po jedino mogućem doslednom suštinskom mišljenju koje saznaje duboko razložne istine.

Kada živi duh iz večne istine  potvrdi večno postojanje umne duše ne samo u temelju svakog osećaja živog tela ili opažaja čula nego i svih pojmova, sudova, zaključaka razuma, uma, svega našeg svesnog: saznanja, mišljenja, odlučivanja, delovanja...

Sa stavom "Ja mogu u sve da sumnjam, ali nikako da i ja koji mislim, sumnjam, postojim", gde se iz prostog "mislim" (bez suštinskog sadržaja mišljenja koje saznaje jednu celovitu istinu) ne zna šta je  ni samo Ja, ni  samo mišljenje, ni samo postojanje, Dekart još ne dokazuje čak ni da uopšte misli, postojanje samih misli (a ne  da su te nestalne misli samo posredne čulne predstave, nestalna sećanja i zamišljanja bez ikakvog nužnog postojanja), a kamoli svoje Ja, svoje vlastito nužno postojanje!

Na primer, kada neko kaže: "Mislim", dakle, postojim i ti ga dalje pitaš: Šta ti znači to " mislim", ili konkretnije šta misliš, o čemu misliš (koji je sadržaj tvog mišljenja, tih tvojih misli i  on, npr. kaže: „Pa mislim kako idem na put, ili kako da posadim baštu (ili bilo šta drugo, po opažaju svojih čula, ili sadržaju svojih osećanja koja zavise od tih opažaja čula),  ti mu onda kažeš da se sve te njegove "misli" ni u čemu suštinski ne razlikuju od nestalnih opažaja, već da sve te njegove misli, kao posredne predstave o predstavama, u potpunosti zavise tih nestalnih čulnih opažaja i da se takvo "mišljenje", koje nema ni suštinu same misli,  suštinsku sadržinu različitu od tih nestalnih opažaja i osećanja, u koga se i te kako sumnjati, nikako ne može potvrditi nekakvo nužno postojanje ni naše nužno samopostojanje...

Samo ako suštinsko mišljenje saznaje suštinu stvari, i suštinu samog mišljenja, dostiže jednu neku nesumnjivu istinu što zauvek ostaje, staje, stoji, kao celovita ideja zauvek, večno postoji (kao što pokušava Platon ne samo u Fedonu, sa dokazima o besmrtnosti duše, nego u svim svojim dijalozima kada traži večnu suštinu bilo koje stvari: pravde, lepote, dobra...), kao i skoro svi drugi pravi filozofi, takvo suštinsko mišljenje o suštini stvari iza njene pojave, sa prapočelima: vode, vazduha, beskonačnog, vatre, logosa, elemenata i ljubavi i mržnje, atoma, Jednog, brojeva i njihovih harmonija, Nusa i homeomerija, Boga... iza nestalnog tela ili svih živih i neživih  stvari u materijalnoj prirodi, pokušava da potvrdi suštinsko postojanje i same te stvari i naše samopostojanje.

Suštinsko mišljenje koje može da sagleda istinu iza pojave, Boga iza nastajuće–nestajuće prirode, večnu dušu iza propadljivog tela, večnu ideju iza početne senke čulnog opažaja ili odraza, pojmova, sudova razuma svega fizičkog sveta, vidljivog kosmosa svakog prolaznog bića i samog bivstvovanja...

Iako ne zna za objavu otkrivenog Boga, i živi 2000 godina ranije od Kanta, Platon i ne pomišlja, kao Dekart, da već iz prostog mišljenja (čiji sadržaji u potpunosti zavise od nestalnih opažaja čula i varljivih želja tela), potvrđuje nesumnjivo postojanje: ni sebe ni bilo koje druge stvari (kao ni mnogim drugim filozofima pre i posle njega), već jasno uviđa da samo ono mišljenje koje iz suštine same misli iz suštinskog sadržaja mišljenja metafizičkim sećanjem umne duše završnom dijalektikom na kraju od ideja ka ideji dostiže celovitu istinu, može potvrditi nesumnjivo postojanje večne ideje iza njene pojave u prolaznom čulnom biću ili večne duše iza senke želje prolaznog tela, opažaja čula ili ili kopije pojmova ili sudova razuma..

Slično kao što Platon samo kroz istinito mišljenja o suštini svake stvari i nas samih i svakog bića i samog bivstvovanja (ne onog induktivnog, koje zavisi od opažaja, nego deduktivnog, koje iz večnog dela umne duše napušta senke pojedinačnog opažaja ili odsjaje posebnog ili opšteg pojma, tek dijalektikom prepoznaje put istine od ideje ka ideji potvrđujući tako nesumnjivo večno postojanje, tako i Aristotel, tek iz suštinske misli o samoj misli postaje u potpunosti svestan sebe, saznaje sebe, sastavlja početak s krajem, natčulnim umom dodiruje istinom Boga i tako iz savršene svrhe nepokretnog pokretača Božije savršene misli o samom misli (koja jedino potpuno zna istinu)...pokreće sam sebe

I zato kod Aristotela samo ta: savršena forma svih formi, svrha svih svrha, koja u svakoj stvari, biću kroz svoju: svrhu, oblik  pokreće sebe od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti, svedoči najnužnije Božije večno duhovno postojanje i svako drugo moguće prolazno prostorno-vremensko-materijalno konačno prirodno: telesno, duševno  postojanje...

To njegovo dokazivanje kasnije preuzima i Hegel, koji nasuprot Dekartovog prostog  "mislim, dakle, jesam" malog cogita,  iz Božijeg "apsolutno mislim, znam apsolutnu istinu, velikog cogita prvo iz apsolutne ideje Boga potvrđuje Božije prvobivstveno večno duhovno postojanje pa odna sa njim i svako drugo drugobivstveno prostorno-vremensko- (nastajuće-nestajuće) ospoljeno materijalno, prirodno postojanje...

A prosto "mislim", gde su sadržaji misli potpuno zavisni od  nestalnih opažaja čula i  varljivih želja tela ne potvrđuje čak ni da je to sama misao (suštinu misli, koja je suštinski različita  od nestalne čulnosti), a kamoli naše Ja, nesumnjivo postojanje nas samih ili bilo koje druge stvari, bića ...

A Kant,  iako kaže da je saznajno-teoriski um samo pojavna strana stvari, a praktično moralni suštinska, takođe ne vidi da tek nadsaznajna čista volja i jedna nadsuštastvena slobodna vlastitost praktično-moralnog uma utemeljuje ne samo ono suštinsko praktično-moralno "Ja odlučujem, delam" nego i saznajno-logičko "Ja mislim" i sve čiste: opažaje, pojmove,  sudove, zaključke saznajno-pojavnog teorijskog uma.

Ne svedoči saznajno-logička svest pojavnim mišljenjem zavisnim od nestalne čulnosti našu nadsaznajnu dušu, suštinsku volju i nadsuštastvenu slobodnu vlastitost, nego tek  jedna; nadčulna, nadsaznajna, nadmislena duša kroz suštinska čistu volju i nadsuštastvena slobodnu vlastitost, naše samoizvesno postojanje i saznajno-logičko "Ja mislim"... 

Ne samo  sve želje, osećaje našeg tela, naših čula, nego i sav razum, um, svu našu; svest, mišljenje, saznanje i sve naše: reči, odluke, dela. 

Samo to najviše jedinstvo čiste: misli, reči, odluke i dela večno žive slobodne duše suštinskog, praktično-moralnog uma svedoči  postojanje nas samih i bilo koje druge nežive, žive stvari, bića saznate čistim: opažajima, pojmovima, sudovima, zaključcima... teorijskog, pojavnog uma.

Kao što telo, svi njegovi organi, želje služe čistoj volji duše, tako joj služi i sva: čula, osećaja, odluke, reči, misli, sva naša saznanja pojmovima, sudovi čistog  razuma, zaključcima čistog uma...

U svakom slučaju, praisntetičko jedinstvo jedne slobodne vlastitosti u zadnjem smislu nije nikakav prazni logički identitet niti pojavno jedinstvo praznog pojma i slepog opažaja saznajno-logičkog pojavnog uma, čak ni najviše jedinstvo misli, reči, odluke i dela pojedinačne ličnosti iz njenog: imena, prezimena, roda, naroda, zanimanja, zvanja, položaja konkretog života (iako ga to jedinstvo praktično-moralnog uma mnogo pre suštinski određuje nego pojavno jedinstvo praznog pojma–slepog opažaja saznajno-teorijskog uma), već neponovljivi put svake pojedinačne duše ka ne samo onom nadtelesnom, nadčulnom, nego i nadmislenom i nadsaznajnom večnom duhovnom postojanju... dok su sve naše promenljive: misli, osećaji, opažaji, želje, odluke, dela nešto drugostepeno...

Samo ta neponovljiva, nadtelesna, nadčulna neponovljiva pojedinačna duša iza nestalnih opažaja čula i smrtnih želja tela iz čiste volje utemeljuje živo jedinstvo svih naših: instinkata, želja, osećaja tela, opažaja čula, misli razuma,  odluka, dela volje u životu, jedinstvom čiste: misli, reči, osećaja, odluke, dela onu prvobivstvenu: nadsaznajnu i nadsuštastvenu slobodnu vlastitost, večno duhovno postojanje.

A zašto neko baš takav, sa kakvom svešću, mišljenjem, bilo da li je dobar ili loš, pravedan ili nepravedan, zdrav ili bolestan, sposoban ili nesposoban, bogat i siromašan...po svojoj neponovljivoj duši iz večnosti i po večnosti postoji kao takav po volji Božijoj za sav ovaj život: tela, čula, razuma, uma, volje... velika je tajna o kojoj svako posebno mora sa velimim trudom da razmišlja i otkriva...

 

DA LI JE POSTOJANjE PREDIKAT?

 

Za tradicionalnu metafiziku pojam "bića" (bivstvovanja) je temeljni pojam za svaki drugi pojam.

Za nauku o jeziku,  samo jedna apstraktna imenica izvedena iz neodređenog glagola "biti"; za prošlo bilo je, sadašnje jeste i buduće biće...

Bilo da se "biti" temelji u starijem jeste, ili "jeste" u starijem biti, to su, u svakom slučaju, isti pojmovi, te sud: "biće jeste" ništa ne tvrdi, nego je prazna tautologija...

Naspram subjekta "biće" (bivstvovanje) u sudu: " Biće (bivstovanje) jeste" to „jeste“  nema ništa (stvarno) različito (sadržajno, drugo) u predikatu od Bića, već se sa "je" ("jeste") samo ponavlja isti pojam „Biti“; jednom kao imenica „Biće“a drugi put kao glagol „jeste“u sadašnjem vremenu.

Ipak, i neodređeno glagolsko "biti" i imenica "biće" kroz prošlo "bilo je" i buduće "biće", više traže sadašnje "jeste" za svoje određenje, nego sadašnje "jeste" imenicu "biće", neodređeno glagolsko "biti", prošlo "bilo je" ili buduće  "biće"...

Kada se traži značenje bilo koje reči, pojma ili "biti" bilo kojeg "bića" ili samog "bivstvovanja",  pita se šta ta reč, pojam, biće "jeste"?

Sa najstarijim "je" ("jeste") jedan pojam (subjekt) u sudu, ili bilo koja stvar, biće traži vezom sa drugim pojmom (predikatom) ili drugom stvari, drugim bićem sa nekim dodatnim sadržajem, potvrdu svog realiteta ili (bližeg) istinitog određenja.

Međutim, iako sveza "je" ("jeste") između subjekta i predikata relacijom jednakosti (istosti) dva pojma utemeljuje istiniti sud znanja, taj odnos čak i u najpreciznijoj definiciji indirektno uvek pretpostavlja mnoštvo drugih, starijih je (jeste) veza istinitih: pojmova, sudova našeg: saznanja, mišljenja, ili: osećanja, odlučivanja, delovanja po celini  (spoljašnjeg) sveta ili celini (unutrašnje) svesti. 

Da je filozofija sa najačim: osećanjem, sećanjem, zamišljanjem suštinske etimologije svake reči zadržala to nepodeljeno prasintetičko mitološko–umetničko–religiozno–filozofsko–naučno jedinstvo najstarije metafizike jezika, današnje utemeljenje pravno-političke, ili komunikacijsko-informacijske svesti bilo bi u živoj reči mnogo jače i celovitije...

Na prvi pogled tu se samo jedan manje poznat ili nepoznat (uži) pojam bliže određuje (definiše) s jednim ili više drugih poznatih (širih) pojmova, ali kako i ti drugi "poznatiji" pojmovi za svoje određenje traži neke druge još poznatije pojmove, svaki pojam na kraju za svoje značenje indirektno podrazumeva sve ostale pojmove. To znači da se svaka pojedinačna ili posebna stvar, isto kao i pojam, shvataju tek po mnoštvu "je", "da" jeste ili ne, nije veza iz neke najšire teorije ili sveobuhvatne ideje, u kojima se, po celini stvari, mora  znati "sve“, da bi se znalo bilo šta posebno ili pojedinačno! 

Prema tome, svako i najmanje "da, jeste", ili "ne, nije" u vezi dva pojma u sudu znanja između subjekta i predikata ili bilo kojoj konkretnoj: reči , rečenici  kroz mnoštvo veza žive reči, govorne svesti,  indirektno podrazumeva na kraju sve jedno-jedno-sve iz  spoljašnjeg ili unutrašnjeg jedinstva celovite metafizike jezika.

Na primer, shvatanje drveta, pored: korena, stabla, grana, listova... podrazumeva indirektno shvatanje: zemlje, vode, vazduha, svetlosti... mnoštvo drugih: bića, stvari misli, osećaja, pojmova, sudova zaključaka našeg celokupnog saznanja i iskustva po celini spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta ili svesti; skoro sav živi i neživi svet!

A tako je i za svaku drugu (pojedinačnu, posebnu ili opštu) stvar, biće, pojam ili, pojavu.

Kant tvrdi da je to "je", "jeste" samo apriorna veza (spoj) subjekta i predikata u sudu znanja s kojom se uži pojam tom kopulom podvodi predikacijom pod širi pojam, a tačno je, zapravo, da ta "najjednostavnija"  praosnova naizgled "apriorni"  spoj, praosnova veza svih veza za tačno značenje bilo koje: reči, rečenice, ili: pojma, suda, zaključka istinitog saznanja ili mišljenja indirektno uvek pretpostavlja neku sveobuhvatnu teoriju ili sveobuhvatnu ideju po celini (punog, a ne čistog, transcendentalnog, praznog) sveta i celini (pune, a ne čiste, prazne, transcendentalne ) svesti...

Bilo koje, kakvo: "Šta je ovo, ono" (ili kakvo je, koliko je, u kom odnosu je) bilo koja stvar, bića, pa i "šta je samo "biti", "bivstvovanje" sa  "je" i "da" u pitanju i odgovoru  uvek podrazumeva neko strije je-da-n.

A  da, je (jeste) ili ne (nije) iz nekog starijeg celovitog  je-da-n u osnovi bilo koje misli, reči ili odluke, dela jednu istu vlastitost i najstarije imenovanje, ime i celovitu metafiziku jezika.

Zato po Aristotelu, istinitu veza subjekta i predikata, suštinsko: je, da, jeste ili: ne, nije u potvrđivanju bilo kojek: pojma, suda, zaključka našeg saznanja ili mišljenja utemeljuje tek samoidentitet mišljenje o samom mišljenju Božijeg savršenog života po sebi, kao večnog duhovnog bića...

Hegel preuzima to Aristotelovo stanovište da svako "Jeste", pa i za praosnovno "Ja mislim", podrazumeva Božije  Ja " mislim "  znam sebe, apsolutnu istinu,  u kojoj su izjednačeni: onaj koji misli, samo mišljenje i ono o čemu se misli, i da je svako jeste, bilo kojeg pojam, stvari, bića, bivstvovanja utemeljeno iz Božijeg apsolutnog jestastva, večnog duhovnog postojanja..

Samo apsolutni (samoodređujući, samosaznajući) pojam istine po sebi i za sebe, utemeljuje sve "je" ("da"), "jeste" ili, "ne" ("nije") moguće–stvarne–nužne relacije, predikacije bilo koje, kakve: stvari, pojma ili bića iz Božijeg apsolutnog samosaznanja, (samomišljenja)..

Međutim, Kant tvrdi: "Biće nije realan predikat" ... niti se veza je, jeste između subjekta i ppredikata može utemeljiti iz nekog "apsolutnog": pojma, suda, zaljučka našeg saznanja ili mišljenja, nego je to je (jeste) samo čista (prazna): kupula, veza, spoj jednoga suda.“

Zato je iz njegovog transcendentalizma, jedinstvom praznih: umskih, razumskih, čulnih formi i slepih sadržaja moguće samo pojavno saznanje,  a  nikako bilo koje ili kakvo  "po sebi:" je, da, jeste apsolutno istinito  saznanje po celini sveta ili celini svesti.

Praosnovno „jeste“ u temeljnom stavu metafizike, ontologije: "Biće (bivstvovanje) je, jeste" (koje postoji još od Parmenida), nije po Kantu nikakav ontološki predikat supstancijalnog bića ili apsolutno istinite misli ili mišljenja, već samo apriorna veza, spoj prazne logičke forme suda između subjekta i predikata; saznajno-logička relativna pozicija jedne pojavne stvari (pojma), prema drugoj pojavnoj stvari (pojmu) i koja u bilo kojem sudu znanja za potvrdu svoje istinitosti traži sadržaje čulnih opažanja...

Za njega je svepodležuća "supstacijalnost" samo prazna (čista) forma razuma "Ja mislim", „koja je kao čista (prazna) forma koja utemeljuje veza subjekta i predikata za sve predstave u pojmu, pojmove u sudu, sudove u zaključku  praosnova sve: logike, filozofije, svega našeg saznanja, pojavnog iskustva“, samo čista (prazna)  prasintetička forma čistog razuma, koja kao transcendentalna subjektivnostn utemeljuje svu smislenu objektivnost  pojavnog saznanja ili mišljenja i bivstvenosti bića u okviru iskustva. 

I ta transcendentalna subjektivnost prazne prasintičke  forme "Ja mislim", kao čista svet o sebi, samosvest (samoizvesnost sopstvenog postojanja) sa praznim formama čiste: čulnosti, čistog razuma, čistog uma za svako dodatno saznanje o sebi i o bilo kojoj stvari, biću u svetu, u potpunosti zavisi od slepih sadržaja naših spoljašnjih i unutrašnjih čula–čistih opažaja prostora i vremena ...

A kako podjednako, sa druge strane i sami slepi sadržaji spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja zavise od praznih saznajnih formi, sve naše saznanje je samo pojavno, nužno svedeno na okvir mogućeg iskustva...

Pored toga su i same te prazne saznajne forme (čistog razuma i čiste spoljašnje i unutrašnje čulnosti) uslovljene i između sebe: čisti pojmovi sa čistim opažajim i čisti opažaja sa čistim pojmovima.

A i jedni i drugi sa najstarijom praintetičkim jedinstvom: "Ja mislim."

Međutim, transcendentalna praosnova saznajno-logičkog "Ja mislim", sa praznim formama čiste: čulnosti, razuma, uma, nikako nije dovoljno za sintetičku praosnovu subjektivnosti (samosvesti), a samim tim ni za bilo koje, kakvo ispravno izricanje (predikativnost, objektivnost) istinitih pojmova i sudova znanja...

Kant tvrdi da je čisto "Ja mislim" sintetička praosnova razuma, sve: logike, filozofije, svega znanja, iskustva  očigledno da i čista čulnost i čist razum,  a zapravo i čisti opažaji i čist razum i čist  saznajno-teorijski um, sve pojavno jedinstvo našeg saznanja i iskustva već pretpostavlja ono prvostepeno sintetičko jedinstvo starije čiste volje i najstarije vlastitosti, nadsaznajni praktično-moralni suštinski, slobodni um...

 

SUPSTANCIJALNOST I PREDIKATIVNOST

 

Svaka predikativnost, atributivno, modusno postojanje, traži neku svepodležuću supstancijalnost, starije supstancijalno postojanje.

Već je kod Parmenida najstarije ontološko utemeljenje, supstancijalno postojanje, jestastvo nužno Jednog–Bića dato  (pre) bilo kakvog pozicionizma jedne (nužno) pojavne stvari prema nekoj drugoj (nužno) pojavnoj stvari.

On ne pridaje Jednom–Biću nikakvu predikativnost, jer svi predikati (mnoštva, promene, kretanja bilo kakvi kvaliteti u suprotnostima) pripadaju sudovima po „poziciji“, relativnom mnjenju, pojmovima i stvarima (koji mogu i da ne postoje), dok supstancijalno, nužno jestastvo, postojanje  (koje ne može da ne postoji) pripisuje samo Jednom–Biću.

I skoro sva kasnija metafizika (slično kao kod Parmenida) podrazumeva neko  logičko-ontološko starije supstancijalno, nužno postojanje (jestastvo) pre drugostepenih atributa ili, trećestepenih (slučajnih) modusa...

Doduše to nad predikativno (nad atributivno, nad modusno) supstancijalno nužno postojanje (jestastvo), se od filozofa do filozofa dosta razlikuje...

Za Talesa je to Voda, za Anaksimena Vazduh, za Anaksimandra Beskonačno, za Parmenida Jedno, za Heraklita Logos večne Vatre... za Empedokla Elementi (Vatra, voda, zemlja, vazduh) i Ljubav i Mržnja, za Demokrita i Leukipa Atomi i Prazan prostor, za Pitagoru Harmonija i Brojevi, za Platona večne Ideje, za Aristotela Bog...

Ipak, za sve njih je zajedničko da se to supstancijalno postojanje, nužno jestastvo ne može nikako izjednačiti sa bilo kakvom predikativnošću, iskazivošću, sudom o njemu iz pojedinačnih opažaja ili posebnih ili opštih pojmova, već se, sasvim obrnuto, svepodležuća supstancijalnost (nužna za svaku negaciju i afirmaciju) pretpostavlja za svaki: pojedinačni opažaj ili poseban ili opšti pojam, svaku relativnu poziciju (relaciju, odnos) između: pojedinačnih, posebnih, opštih stvari ili bliža određenja unutar svake stvari...

Zato Aristotel tvrdi: „Prva supstancija niti je u jednom subjektu niti je atribut jednog subjekta,“ nego upravo „konačni subjekt koji više ne potvrđuje nikakav drugi“ (subjekt).

Supstancija, dakle, nije predikat (ni sebe same, ni nekog drugog subjekta), nego su sve druge stvari (pojave, predstave) njeni predikati, svojstva a ona sama nužno jestastvo, svepodležući subjekt...

Ona se ne potvrđuje predikatima, iako joj unapred pripada predikativnost svakog mogućeg atributa, modusa kojima se opisuje, ali tek u drugostepenom, trećestepenom smislu...

Prema tome, sa tvrdnjom: "Biće nije realan predikat" Kant ne dokazuje ništa suprotno nasuprot tradicionalne metafizike, već sa suvišnom rečju: "realno" samo izvrće osnovni stav tradicionalne filozofije: "Biće nije predikat" ,niti je ikada i bilo, već svepodležuća supstancijalnost.

Sa sudom:  "Biće nije realan predikat" umesto samo (kako bi  trebalo)  "biće nije predikat" nego supstancija, supstancijalnost, Kant nikako ne potire supstancijalno postojanje, jestastvo, već bez potrebe upliće (drugostepeni, trećestepeni) atributivni, modusni pojam "realnog“, nemoguć po sebi, bez nekog nužno starijeg, supstancijalnog postojanja, jestastva.

Širi sud: "Biće nije predikat" već podrazumeva negaciju svake moguće (vrste) predikativnosti (pa, svakako, i drugostepenog, trećestepenog atributa ili modusa "realnog"),  i  reč "realni" je tu očigledno suvišna, samo pravi zabunu...

To jest, ako već važi širi sud: "Biće nije predikat" (ne može se izjednačiti ni sa kakvom predikativnošću, već kao svepodležuća supstancijalnost stoji: pre, ispred, iza, iznad nje), da prima sve moguće drugostepene i trećestepene vrste  predikativnosti, šta se onda dodatno dobija užim sudom: "Biće nije realan predikat"?

I kada se sada iz njegove rečenice: "Biće nije realan predikat", izbaci ta, očigledno, suvišna reč "realno", tu ostaje sasvim uobičajen stav tradicionalne metafizike: "Biće nije predikat" (koje nikad nije ni bilo predikativnost, pa ni predikativnost "realnog" nego starija supstancijalnost), s kojom se sada tvrdi nešto potpuno suprotno od onoga što je Kant hteo da dokaže!

Da svaka predikativnost (pa i predikativnost realnog), uopšte, bilo koja, kakva atributivnost, akcidentalnost za svoje značenje i postojanje traži stariju supstancijalnost: nad predikativno, nad atributivno ili nad modusno svepodležuće supstancijalno   (po sebi i za sebe) nužno postojanje, jestastvo.

I da očigledno predikativnost, akcidentalnost bilo kojeg posrednog pojma razuma na osnovu neposrednog opažaja čula više traži subjektivnost i supstancijalnost, nego obrnuto, kako to pretpostavlja ovo Kantovo varljivo zaključivanje, s kojim pravi zbrku, tako što ispravnom sudu tradicionalne filozofije dodaje jednu suvišnu reč: da logički i ontološki stariji svepodležući subjekt ili supstancija više zavisi od svojih predikata, atributa, modusa nego obrnuto!

Kada kaže: "Biće nije realan predikat", jer se njegovo postojanje, jestastvo ne može potvrditi "realnim" predikatom (spoljašnjim opažajem), on traži unapred nešto nemoguće: da se supstancija (supstancijalno, nad predikativno, nad atributivno, nad modusno nužno postojanje, jestastvo) potvrdi predikatima, atributima, modusima pojavnog opažaja ili pojma na osnovu tih opažaja, iako je, zapravo nužno sasvim obrnuto: da predikati, atributi, modusi prepostavljaju logički i ontološki neki nužno stariji subjekt, svepodležuću  supstanciji!

U čulnom opažaju nešto je sa jedne strane: toplo, suvo, teško, slatko... a sa druge druge strane: hladno, vlažno, lako, gorko...

Ne samo da taj "realni" predikat", s kojim jedan pojam potvrđuje svoje postojanje i određenje spoljašnjim opažajem iz neke relativne: slike, zvuke, mirisa, ukusa, dodira... kroz taj odnos jedne relativne stvari prema drugoj relativnoj stvari koje, opet, dalje pretpostavljaju neke treće, četvrte ... stvari i svi na kraju zajedno neku ne samo nad odnosnu, nad relacionu, supstancijalnu stranu stvari, nego i neku stariju nadopažajnu, nadpojmovnu subjektivnost, svepodležuću supstancijalnost čiji su to  "realni" opažaji ili pojmovi...

Takođe,  bez supstancijalne subjektivnosti nas samih, bilo koje, kakve  supstancijalne strane stvari, nikako se ne može govoriti o bilo kakvoj (atributivnoj, modusnoj)  "realnoj" predikativnosti nemogućoj po sebi...

Samo ono što u svakoj promeni istrajava, ne pada, propada, zauvek ostaje, staje, vrsto stoji – prvostepeno (prvobivstveno) supstancijalno postoji...

A relativno postojanje odnosom jedne relativne stvari prema drugoj realativnoj stvari, i dalje ko zna koliko drugih takvih relativnih stvari što pada, ne staje, ne stoji, već je nestalno, prolazi, nestaje, prestaje i zato supstancijalno ne postoji, ili postoji tek u drugostepenom smislu kao:  atributivno, modusno, drugobivstveno...

Svakako da je supstancijalno postojanje, jestastvo što nužno postoji (jeste) starije od svih svojih pojedinačnih, posebnih, opštih (kategorijalnih) određenja po pojmovima, sudovima izvedenih iz nestalnih opažaja: šta je, koliko je, zašto je, kakvo je po: kvalitetu, kvantitetu, relaciji, modalitetu ...

Supstancijalno postojanje, jestastvo ne može se dokučiti ni pojmom ni opažajem a ni njihovim jedinstvom po bilo po kakvoj predikativnosti, nego je upravo obrnuto: svaka čulna realnost ili razumska, umska modusna ili atributivna predikativnost, objektivnost bilo kojeg, kakvog pojma, suda ili zaključka našeg saznanja ili iskustva (koja ionako, po njemu, nužno zavisi od spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja) traži nad modusnu, nad atributivnu logičko-ontološku stariju subjektivnost, supstancijalno jestastvo (pre pojavne razlike spoljašnjeg, unutrašnjeg).

Supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) ne može se nikako potvrđivati našim opažajima, mislima (koji i te kako mogu da ne postoje), nego je  to nužno postojanje, jestastvo nadopažajno, nadmisleno...

Na primer, po Kantu čak i sud: "Bog postoji, jeste" kao i svaki drugi sud izvan okvira našeg mogućeg iskustva, nema "realne" predikate, potvrdu spoljašnjeg opažaja...

Međutim, mnogi su upravo na odbacivanju "realnih" predikata svih modusa i atributa  (koji se temelje na spoljašnjim opažajima naših čula), utemeljivali Božije (nad predikativno, nad atributivno), supstancijalno postojanje, jestastvo (po sebi za sebe).

Za Spinozu je, po principu omnis determinatio est negatio (svako određenje neka negacija, ograničenje) i zato je određenje Boga moguće samo atributivno, modusno, inače je to antropomorfizam, a ne supstancijalna  (sa svih logičko-ontoloških strana) apsolutna afirmativnost, Božija sa svih logičko-onoloških strana beskonačna beskonačnost nužnog jestastva, postojanja.

U apofatičkom bogoslovlju Dionisija Aeropagita za Boga se samo može reći da (nadsaznajno, nadbivstveno apsolutno) jeste...

Bog je (nad opažajno, nad misleno, nad saznajno, nad bivstveno...) nad atributivno jestastvo i njegova suština se ne može dokučiti nikakvom predikativnošću pojedinačnog opažaja, posebnog, opšteg pojma niti celovite ideje...

 

SUPSTANCIJA I PREDIKATI

 

Anselmo Kenterberijski u svom ontološkom dokazu (koga prihvata i Dekart) tvrdi da već iz postojanja savršenog pojma Boga u našem: umu, svesti, mišljenju, sledi nužno da Bog postoji, jeste...

 Kant je odabrao da kritikuje upravo taj Anselmov ontološki dokaz, kao da je to  prvostepeni (najbolji, najsavršeniji) ontološki dokaz Božijeg postojanja.

Međutim, postoje mnogi bolji dokazi najnužnijeg supstancijalnog postojanja: Jednog–Bića kod Parmenida, sve-jednog–jednog svega Logosa vatre kod Heraklita, duhovnog Νοϋς-a kod Anaksagore, a pogotovu kvalitativnog bezmerja najviše Ideje dobra (ideje svih ideja) kod Platona ili savršene svrhe svih svrha, večne forme svih formi, Božijeg savršenog duhovnog bića kod Aristotela, koja je pokretač svake svrhe, svake forme od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti,  a i u novijoj filozofiji kod Spinoze, iz jedne sa svih strana beskonačne beskonačnosti  supstancije–Boga,  prema kojima Anselmov ili Dekartov ontološki dokaz skoro da i nisu dokazi!

Pogotovo je nedopustivo da pritom uopšte ne definiše šta je za njega postojanje (jestastvo) u prvostepenom smislu, što suštinski ostaje, staje, stoji, supstancijalno postoji?!

Ontološki dokazi svih tih filozofa ne počivaju na zamišljanju bilo koje (određene) stvari ili pojma – koje mogu da postoji, ili ne postoje po sadržajima našeg, ili nečijeg opažanja ili mišljenja (bez obzira da li ta čula zavise od razuma, ili taj razum od čula) – nego svi jasno razlikuju ono najnužnije logičk-ontološko po sebi za sebe supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) i svako drugo: modusno, odnosno, relaciono, poziciono postojanje po drugom, prema drugom (iz razuma koji zavisi od opažanja ili opažaja koji zavisi od razuma) koje može da ne postoji...

Aristotel jasno razlikuju najnužniju večnu duhovnu stvarnost Božijeg istinito mišljenje o samom mišljenju, kao večnu svrhu svih svrha, najsavršeniji oblik svih oblika, kao pokretača svake svrhe, svakog oblika od njene mogućnosti kao njenoj stvarnosti, koje ne može da ne postoji, od samo mogućnosti materije...

Spinoza, takođe, beskonačnu beskonačnost Boga–supstancije, od njegovih beskonačnih suština (atributa) ili konačnih stanja (modusa).

Samo supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) može utemeljiti postojanje koje može da ne postoji, a nikako, kao u Kantovom primeru sa talirima, da se unapred traži nešto nemoguće: da se supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) potvrđuje pojedinačnim opažajima čula, ili posebnim, opštim pojmovima, sudovima razuma, izvedenih iz njih (koji mogu da ne postoje)!

Zapravo, njegovo  celokupno Kantovo transcendentalno stanovište je od početka protivurečno.

Sa jedne strane Kant za potvrdu postojanja ili realiteta bilo koje stvari ili bića traži pored pojma razuma i opažaje čula, i kao osnovnu tvrdnju svoje filozofije uzima da je sve naše saznanje ili mišljenje prazno bez opažaja čula, pa čak i u jedinstvu sa opažajima čula samo pojavno, a sa druge naše nesumnjivo postojanje potvrđuje već iz praznog: " Ja mislim (bez sadržaja opažanja) jer je, svakako, svestan da u našim opažajima, koji se svaki čas menjaju, nema ničega u šta se ne može sumnjati!

Međutim, već je rečeno da naše nesumnjivo postojanje ne može nikako biti utemeljeno u najstarijoj sintetičkoj praosnovi čistog razuma  u "Ja mislim" koja bilo kakvog jedinstva prazne forme slepe sadržine utemeljuje sve sudova po: kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu saznajno-teorijskog, pojavnog uma,  nego samo u: nadopažajnoj i nadsaznajnoj čistoj volji, u jedinstvu čiste forme i čiste sadržine samočigledne vlastitosti praktično-moralnog uma!

I kao što, pre bilo kakvog: pojedinačnog, posebnog ili opšteg opažaja ili pojma svako saznajno-logičko je i da u , sudovima i zaključcima razuma ili uma pretpostavlja neku stariju celinu, neko (metafizičko) sintetičko je-da-n, a svako jedan naopažajnu i nadmislenu samoočiglednu istu vlastitost (iz koje se tek zna ne samo za svako jedan i bilo koje drugo jestastvo, postojanje nego i za svoje fizičko i duhovno spoljašnje i unutrašnje samoočigledno jestastvo, postojanje), tako isto jedno sintetički najstarije jedan, pre pre svakog (relacionog, odnosnog) saznajno-logičkog kvaliteta, kvantiteta, modaliteta, jedna Božija nadopažajna, nadmislena (nadsaznajna nasuštastvena) večno ista vlastitost, tek utemeljuje jestastvo spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.

Kako će se iz stvorenog nečeg (samo odnosa jedne bilo koje, kakve  pojedinačne, posebne ili opšte stvari prema bilo kojoj drugoj pojedinačnoj, opštoj ili posebnoj stvari) potvrditi ne samo stvoreno sve (celina stvari), nego ono pre (međuzavisnog mišljenja-bića) stvorenog svega, nadbivstveno stvarajuće neizmerno više nego stvoreno sve?!

Već je Platon savršeno svestan da pojedinačni opažaji čula ili posebni i opšti pojmovi ili sudovi razuma za svoje: postojanje, opažanje i saznanje traže sveobuhvatne zaključke uma (celovite ideje).

Da duša mnogo pre mora znati umom sve, da bi prisećanjem te starije celine kroz senke čula opažala bilo šta pojedinačno), ili kopijam pojma znala razumom (bilo šta posebno, opšte).

On mnogo pre Kanta, sasvim obrnuto  tvrdi: da mnogo pre pojedinačni nestalni opažaji čula (čulni kvaliteti kao senke bića), ili njihove suštine kroz posebne, opšte pojmove sudove razuma (kao kopije bića) traže za svoje postojanje, opažanje, poimanje, razumevanje... starije biće po sebi, celovite ideje, a sve ideje, za postojanje ili saznanje svoje večne suštine, nadsaznajnu,  nadsuštastvenu i nadbivstvenu ideju svih ideja, najvišu ideju dobra, nego obratno: nadsaznajna, nadsuštastvena, nadbivstvena najviša ideja dobra sve druge ideje, ili bilo koja večna (celovita) ideja svoje kopije, delimične obrise u posebnim, opštim pojmovima, sudovima razuma ili nestalne senke u pojedinačnim opažajima čula... kao što kasnije tvrdi engleski empirizam:  Loka, Hjuma, Mila...

Ne može se sve (celovita ideja) potvrđivati  sa nečim; svojom senkom u opažaju, ili  kopijom (obrisom, odrazom, ogledalom) u pojmu...

Starija celina tela drži svaki pojedinačni organ, još starija celina duše celinu tela, a najstarija celina Božijeg duha svaku posebnu dušu...

Za relativan kvalitet, relaciju ili modalitet po odnosu jedne stvari prema drugoj stvari (koje mogu da ne postoje), mora postojati apsolutni kvalitet, relacija i modalitet  (večnih ideja po sebi), koji ne mogu da ne postoje...

Iza senke (same) stvari, bića u pojedinačnim opažajima čula, ili njenih posebnih, opštih kopija u pojmovima razuma (koja mogu i da ne postoje), stoje po celini uma, "same stvari, večna biće natčulnih ideja (koje ne mogu da ne postoje).

A u osnovi saznanja i nužnog postojanja večnih suština svih natčulnih ideja, najnužnija: nadsaznajna, nadsuštastvena, nadbivstvena  ideja svih ideja, najviša ideja dobra, kao Bog za ideje, koja utemeljuje sve večne ideje,  kao što sve večne ideje utemeljuju svoje  kopije i senke.

Aristotel, takođe, tvrdi da je Božije mišljenja o samom mišljenju, kao najnužnija duhovna stvarnost  (koja ne može da ne postoji) naspram samo mogućnosti materije, kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha večnog duhovnog života po sebi, nepokretni pokretač svakog: obličja, svrhe, kretanja, postojanja u konačnom životu, prirodnom biću (koje može i da ne postoji) od njegove mogućnosti ka ka njegovoj stvarnosti...

Tačnije, da bio moguć bilo kakav fizički, čulni oblik, svrhovito kretanje prirodnog života, smrtnog bića koje se rađa i umire, mora postojati duhovni besmrtni oblik svih oblika, svrha svih svrha, Božije mišljenja o samom mišljenju, jedno sa savršenom delatnošću, delom, duhovnim životom po sebi, najstvarnijim, najnužnijim večnim bićem.

Za mogućnost bilo kojeg, kakvog relativnog ljudskog mišljenja, delimičnog saznanja, koje može i da ne postoji, nužno je Božije samomišljenje, samosaznanje apsolutne istine, ejdno sa večnim duhovnim životom, koje ne može da ne postoji.

U suštini, da bi po mogućnosti materije mogla da postoji bilo koja, kakva pojedinačna, posebna delimična nesavršena: stvarnost, svrha, obličje (koja može da ne postoji), mora postojati savršena duhovna stvarnost, Božije večno obličje, svrha svih svrha (koja ne može da ne postoji).

Svaki prostorno-vremensko materijalni nesavršeni konačni život moguće stvarnosti, traži  savršeni život po sebi, po najnužnijoj večnoj duhovnoj stvarnosti.

Spinoza u velikoj meri ponavlja Parmenidov, Aristotelov... dokaz nužnog postojanja Jednog–Bića; supstancijalnog postojanja Boga (pre svakog drugog atributivnog, modusnog postojanja).

Ne samo da Božija suština nužno sadrži postojanje, nego je to  sa svih strana beskonačno najnužnije postojanje sama suština Boga– supstancije sa beskonačno beskonačnih atributa!

Pre bilo čega konačnog, što može da ne postoji, je sa svih strana beskonačna beskonačnost Boga, koji ne može da ne postoji, već u samoj sebi uzrokuje, utemeljuje istovremeno svoju suštinu i svoje postojanje.

Božiju sa svih strana beskonačnu beskonačnost koja ne može da ne postoji ne dotiče "da li su zlatni taliri zamišljeni ili stvarni, ni bilo koja stvar, ili ideja savršenog–nesavršenog koja može da postoji i ne postoji.

Za Talesa je supstancijalno postojanje (svepodležuća supstancijalnost) Voda, za Anaksimena Vazduh, za Empedokla: Vatra, Voda, Zemlja, Vazduh i Ljubav i Mržnja, za Anaksimandra Beskonačno, za Parmenida Jedno–Biće, za Demokrita i Leukipa Atomi i prazan prostor, za Anaksagoru Νοϋς (razum, um, duh) i beskonačno mnoštvo semena, za Pitagoru Brojevi i njihove Harmonije... Za Platona Ideja, za Aristotela Bog...

 

LOGIČKA I ONTOLOŠKA NUŽNOST

 

Kritikujući ontološki dokaz, Šeling kaže da se od "pojma onoga što jest", može, doduše, doći do pojma nužno egzistirajućeg bića, ali ne i do pojma Boga,“ jer se  Bog i "nužno egzistirajuće biće" ne mogu izjednačiti.

Međutim, on uopšte ne kaže: šta je za njegasama nužnost u prvostepenom smislu?

Ako je posmatra saznajno-logički: kako utemeljuje tu saznajno-logičku nužnost opštih i nužnih: pojmova, sudova, zaključaka mišljenja?

A ako pre saznajno-logičke nužnosti pretpostavlja ontološku nužnost, kako utemeljuje tu početnu predsaznajnu (predlogičku): ontološku nužnost (bivstvovanja), teološku (Boga), filozofsku (apsolutnog duha, ideje) ili umetničku (stvarajuće slobode), koja od (predsaznajnog, predlogičkog, predpojmovnog bivstvovanja)  vodi na kraju najnužnijem nužnom bivstvovanju (biću Boga), koje ne može da ne postoji?

Za Parmenida je, na primer, nužno samo Jedno–biće...

Za Heraklita mikro-makrokosmičko sve-jedno–jedno-sve drži, povezuje najnužniji logos večne vatre.

Za Platona, sve pojedinačne opažaje i posebne, opšte pojmova razuma, saznajno i ontološki utemeljuje celovita ideje uma, a sve večne ideje najnužnija (nadsaznajna, nadsuštastvena) ideja svih ideja, najviša ideja dobra.

Za Aristotela, svaki mogući konačni prirodni život bića po mogućnosti u rađanju–umiranju,  nestajanju–nastajanju, utemeljuje Božiji najnužniji večni duhovni život po sebi savršenog mišljenja o samom mišljenju.

Iako je Aristotel odredio Boga kao najviše mišljenje o samom mišljenju, Bog za njega nikako nije samo mišljenje, niti je Božije samosaznanje, samomišljenje isto što najviše ljudsko najviše saznanje, mišljenje, kao kod Hegela kasnije, gde su u apsolutnoj ideji (kao sveobuhvatnoj filozofiji sve filozofije, znanju sveg znanja, mišljenju sveg mišljenja) objedinjene na kraju ne samo sve filozofije, nego je čak izjednačeno saznajno-logičko i ontološko: onaj što saznaje, misli, ono što se saznaje, misli i samo saznanje, mišljenje...

Aristotel nikako ne izvodi iz pojma Boga njegovo postojanje (egzistenciju), nego svako moguće saznanje ili postojanje (bilo kojeg, kakvog oblika, svrhe, kretanja) prirodnog života, materijalnog bića iz najnužnijeg oblika svih oblika, svrhe svih svrha, pokretača svih kretanja, večnog duhovnog života po sebi, najstvarnijeg Božijeg bića!

Očigledno da ni Aristotel, kao ni Spinoza kasnije, ne utemeljuju Boga nužnim postojanjem, nego svaku logičku, ili ontološku: mogućost, stvarnost, nužnost (atributa ili modusa), najnužnijim Bogom!

Za njega je Božije mišljenje je samo jedan od beskonačnih Božijih atributa Boga–supstancija (sa beskonačno beskonačnih atributa) za koga se ne može ni zamisliti da ne postoji...

Kant, npr. kategorije modaliteta: mogućnosti, stvarnosti i nužnosti (kao uostalom, i bilo kojih druge kategorije: kvaliteta, kvantiteta i relacije), utemeljuje transcendentalno, samo kao prazne apriorne logičke forme i zato tvrdi da su „uslovi mogućnosti iskustva uopšte [apriorni opažaji prostora i vremena, kao čiste  forme spoljašnjeg i unutrašnjeg čula] u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva.“

Za Hegela su: mogućnost, stvarnost, nužnost svakog bića i samog bivstvovanja zadati po dijalektičkoj nužnosti samosaznanja, koje kraju u njegovoj završnoj filozofiji sve filozofije  apsolutnim  subjektivno-objektivnim pojmom po sebi i za sebe Nauke logike izlaže sve stepene razvoja samosaznanja duha,  dostižući večnu logičku suštinu Boga, apsolutno istinitog  mišljenje o samom mišljenju, večne ideje...

Zato u prikazu svojoj Istoriji filozofije kaže za Aristotela: „On ne tvrdi da je jedino mišljenje istina, da je sve misao; već on tvrdi da je mišljenje ono što je prvo, najsnažnije, najdostojnije poštovanja, a mi međutim kažemo da misao kao ono što se ponaša, prema samom sebi j e  s  t  e,  da je istina.“

To jest, Hegel svu prostorno-vremensko-materijalnu drugobivstvenu prirodu, istoriju shvata iz logičke nužnosti apsolutnog pojma,  sve moduse, atribute prirode, istorije iz jedinog supstancijalnog po sebi i za sebe, apsolutno istinitog samosaznanja, samomišljenjae završne filozofije sve filozofije apsolutnog duha, ideje a Aristotel i saznajno-logičku i prirodnu ili istorijsku mogućnost, stvarnost, nužnost svakog života ili bića utemeljuje iz ontološke nužnosti prve supstancije, savršenog duhovnog života po sebi, Božijeg mišljenja o samom mišljenju,  kao najnužnijeg večnog bića.

U teologiji, Božije jestastvo nije dato iz uslovljenog mišljenja–bića, već je nadmisleno i nadbivstveno...

I ontološka nužnost (bilo kojeg, kakvog mogućeg, stvarnog) bića ili samog bivstvovanja, kao i saznajno logička (bilo kojeg, kakvog pojma, suda, zaključka mišljenja), traži ne samo nadsaznajnu, nadsuštastvenu nego i nadbivstvenu Božiju najnužniju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

 

O ONTOLOŠKOM DOKAZU

 

Sveti Anselmo kaže: ako je Bog, kao najsavršenije, najuzvišenije biće (od koga se ne može zamisliti ništa uzvišenije, savršenije) prisutan kao predstava, pojam, ideja u našem: mišljenju, umu, osećanju, duši, duhu – takvo biće nužno postoji!

Dekart, kasnije, usavršava taj ontološki dokaz: nesavršeno, konačno biće (čoveka) ne može po sebi (iz sebe) imati ideju najsavršenijeg, najuzvišenijeg, beskonačnog bića Boga. 

Kako će nesavršeno, konačno biće izmisliti najsavršenije, najuzvišenije beskonačno biće?

Ideju najsavršenijeg, najuzvišenijeg, beskonačnog bića (Boga) nesavršeno, konačno biće može dobiti samo od najsavršenijeg, najuzvišenijeg beskonačnog bića.

Prema tome, već iz postojanja ideje najsavršenijeg, najuzvišenijeg beskonačnog bića Boga u našem: umu, duši, duhu, sledi nužno da takvo biće postoji!

Oba dokaza pretpostavljaju pojmove: savršenog, beskonačnog, postojanja... bez suštinskog utemeljenja.

Tako je čovek, kao kruna stvaranja, najsavršenije stvoreno biće na zemlji, jer je "stvoren u Božijem obrazu i licu".

Savršeno, po najvišoj svrsi s vrha, svršenog u konačnom nastajanju, završnom postajanju, svemu postojanju svih stvorenih stvari i bića...

Međutim, već je u knjizi Postanja starije dobro pre završenog postajanja, svega na kraju postojanja mera svakog spoljašnjeg i unutrašnjeg stvorenog savršenstva iz Božijeg bezmerja!

Zato se posle svakog dana Božijeg stvaranja kaže: “I vidje Bog da je dobro...“  

I kasnije, kod Platona, najviša ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za sve druge ideje, tek utemeljuje idealnu suštinu, savršenstvo svih večnih ideja.

Bilo šta savršeno, uzvišeno (najsavršenije, najuzvišenije), svejedno da li u čulnoj ili natčulnoj stvarnosti (večne ideje), za svoje shvatanje i postojanje traži (nadbivstvenog, nadsaznajnog) Boga, ili (nadbivstvenu, nadsaznajnu) ideju dobra.

Hristos kaže: "Budite savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski."

Njegove svete  reči i dela vode kroz Sina ka Ocu ka savršenom, večnom životu

Bog kroz najviše dobro utemeljuju sve ono najsavršenije i najuzvišenije u stvaranju svakog bića i samog bivstvovanja, a ne to najsavršenije i najuzvišenije (nadsaznajno, nadbivstvenog i nadsuštastvenog Boga) i najviše dobro!

Bez Boga ili najviše ideje dobra ne samo da se ne mogu postojati ili opažati i saznavati čulne ili razumske stvari, nego ni postojati ni saznavati večne ideje, a nikako obrnuto (kao u Anselmovom ili Dekartovom dokazivanju), gde se iz najsavršenije, najuzvišenije: predstave, pojma, ideje Boga u našem umu, duši, duhu, zaključuje o njegovom nužnom postojanju.

Ne samo da se Božije večno postojanje ne dokazuje opažajima ili mislima (koji mogu da ne postoje), nego bez apsolutne volje i stvarajuće slobode (nadopažajnog, nadmislenog, nadsaznajnog, nadbivstvenog) Boga ni opažajnost opažaja, ni smislenost misli, ni saznatljivost saznanja, ni postojanost postojanja, ni bivstvenost bivstvovanja  – nemaju utemeljenje!

Aristotel savršeno utemeljuje iz večnog mišljenja o samom mišljenju Božijeg duhovnog života po sebi, kao savršene forme svih formi i svrhe svih svrha, naspram samo mogućnosti materije. Zato svaku moguću mogućnost (materije) i forme konačnog, prirodnog bića koje se rađa i umire utemeljuje iz savršenog večnog života po sebi, najnužnijeg Božijeg duhovnog bića.

Večno mišljenja o samom mišljenju, u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i ono što se misli kao savršena svrhe svih svrha, forma svih formi pokreće svaki oblik, svrhu konačnog, prirodnog života, bića od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti. 

 

O KANTOVOJ  KRITICI ONTOLOŠKOG DOKAZA 

 

Kant tvrdi da se iz predstave, pojma, ideje "savršenog" bića u našem: umu, duši, duhu ne može nikako zaključiti da takvo biće nužno i postoji...

Čuven je njegov primer "da sto zamišljenih i stvarnih talira nisu isto".

To što čovek može zamisliti sto talira, ne znači da ih stvarno ima. I da "pojam svoj realitet potvrđuje tek sadržajima opažanja".

Ako uz pojam "savršenog bića" nema opažaja tog savršenog bića, to svojstvo„savršenog“ uz biće, po njemu, ništa suštinski ne dodaje njegovom stvarnom postojanju...

Na prvi pogled izgleda da je njegovo dokazivanje besprekorno, a zapravo je Kantov kriticizam nedosledan, jer njegovi prvostepeni pojmovi realiteta  i postojanja, nemaju suštinsko utemeljenje.

Sa jedne strane, on realitet bilo koje stvari ili bića potvrđuje iz spoljašnjih opažaja (koji tek razlikuju “stvarne od zamišljenih talira“) i tako "sve naše unutrašnje iskustvo uslovljava spoljašnjim iskustvom", a sa druge, sav njegov kriticizam, potpuno nekritički, tako nešto ne traži realitet nas samih (već samoizvesnost našeg postojanja) potvrđuje već iz mišljenja (bez potvrde opažaja)!

[...] U sintetičkom praosnovnom jedinstvu apercepcije ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje“.

Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Prevod Nikole Popovića,  Napomena, str 116.

Iako nikakvi bliži i dalji predikati, atributi našeg bića ne iscrpljuju našu suštinu, niti bilo kakvo saznajno-logičko pojmovno-opažajno pojavno jedinstvo zahvata ili obuhvata iskazivanjem taj nadopažajni realitet i pored toga, svaka stvar ili pojam za potvrdu svoje istinitosti ili svog realiteta nužno traži i opažaj, Kant naše nesumnjivo postojanje potvrđuje već iz praznog "Ja mislim", bez potvrde (spoljašnjeg ili unutrašnjeg) opažaja!

Sa druge strane, za potvrdu Božijeg postojanja (stvarajućeg bića pre bilo stvorene stvari, bića, svega duhovnog i fizičkog sveta) on ni manje ni više nego traži– kao za bilo koju drugu stvar ili pojam– potvrdu spoljašnjeg opažaja!

Kako će  nadmislenog, nadbivstvenog stvarajućeg Boga (koji po suštini svog pojma po kome jeste to što jeste stvara ex nihilo sve mišljenje i sve biće), potvrđivati bilo koje, kakvo opažanje (koje zavisi od mišljenja) ili mišljenje (koje zavisi od opažanja) stvorenog bića, bilo koje, kakvo mišljenje koje zavisi od bivstvovanja ili bivstvovanje koje zavisi od mišljenja!?

Večni, stvarajući Bog  "koji jeste" pre, nezvisno od svega stvorenog zemaljskog i duhovnog spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, ne može, svakako, biti neki deo čulne stvarnosti (stvorenog bića) koje zahvata naše konkretno opažanje ili posredno mišljenje izvedeno iz takvog sveta...

Vidi se drvo, kuća, kamen.. oseća težina, temperatura, glad, žeđ... a ne opaža samo "postoji", "jeste".

Takođe, oči  ne čuju, uši ne vide,nego kao i sva ostala čula opažaju samo jedan deo stvarnosti...

S kojim ćemo "čulom" opažati čak to stvoreno "sve"; celinu svega spoljašnjeg  sveta i svega  nevidljivog unutra iz: misli, osećaja ili svesti? 

A kamoli ex nihilo stvarajućeg Boga pre sve tvorevine (koji  stvara sve mišljenje i sve biće)?

Kako će stvarajućeg Boga pre sve tvorevine, potvrđivati bilo koje, kakvo opažanje ili mišljenje stvorenog bića iz tvorevine; prazno mišljenje koje zavisi od slepog opažaja ili slepo opažanje koje zavisi od praznog mišljenja!?

Bilo kakvo "sve" spoljašnjeg ili unutrašnjeg (sveta ili svesti) može se opažati samo nekim hipotetičkim svedimenzionalnim čulom (koje bi sažimalo, obuhvatalo u sebi sva čula) ili sa unutrašnjim vidom znanja sagledavalo sve sa svih strana sa nekim celovitim umnim jedinstvom.

Mi čak imamo problem da sagledamo vidljivu celinu dostupnu mogućim opažajima čula (pojačanu raznovrsnim instrumentima), a kamoli nevidljivo "sve" (spoljašnjeg sveta) ili nevidljivo "sve" (unutrašnjeg sveta) nas samih a  kamoli stvarajuće biće pre svega stvorenog spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta...

 

PARMENID, DEKART, HAJDEGER

 

Mnogo pre Dekarta, koji tvrdi da samo mišljenje potvruđuje naše nesumnjvo postojanje, Parmenid već iz mišljenja potvrđuje jedino stvarno (nužno) postojanje Jednog–bivstvovanja. 

Ipak, iz njegove tvrdnje da se ne može misliti (govoriti, iskazivati) o ništa (nebiću), nego samo o nečemu i biću, ne sledi da mišljenje potvrđuje nužno postojanje jednog–bivstvovanja.  

Iako naše misli ne mogu misliti o ničem, ili odvojiti od "nečeg", bez obzira da li su one izjednačine sa tim  "nečim" ili nisu, nikako ne sledi da to nešto (naspram ništa) o čemu se: misli, govori kao ni same misli ili reči tom nečem, moraju biti nešto, a ne ništa! 

Na primer, iz činjenice da se naše misli ne mogu odvojiti ni od onoga koji misli ni od onog što se misli, Buda zaključuje sasvim suprotno: da ni onaj koji misli, ni naše misli, ni ono o čemu misli nisu ništa, nego su zbog te međuzavisnosti privid, ništavnost!

Parmenid  kaže da se ne može saznavati, misliti, govoriti o ništa, nebivstvovanju, nego samo o bivstvovanju.

Nakon toga: da je svaka misao, saznanje promene, kretanja, nastajanja, nestajanja (kao i naš govor nužno u mnoštvu, razlikama, dvojstvu, suprotnostima) prividna (samo mnenje).

Ako kod jednog sa svih logičko-ontoloških strana istinom istog bivstvovanja nema: nastajanja, nestajanja, kretanja, promene, razlike, mnoštva  – a sve je naše saznanje, mišljenje, govorenje upravo dato u tom dvojstvu– mnogo pre je trebalo tvrditi da se jedno sa svih strana istinom isto bivstvovanje ne može potvrđivati: mišljenjem, saznanjem, govorom (jer se oni nužno ispoljavaju u dvojstvu kroz suprotne opažaje, pojmove, sudove, zaključke nužno u: promeni, kretanju, mnoštvu), te su zato samo mnjenje, i da je zato jedino postojeće jedno–bivstvovanje ne samo nadopažajno nego i nadmisleno, nadsaznajno i nadizrecivo!

Mnogo godina kasnije Huserl kao nešto istorijski "novo" tvrdi da su sve naše misli (osećaji, odluke, reči) nužno vezane uz “nešto“ (iako je to stanovište postoji već kod Parmenida), a kasnije je u potpunosti utemeljeno kod Kanta, koji tvrdi da je sve naše saznanje, mišljenje razuma, uma zavisno od naših čula, usmereno uvek ka sadržajima opažanja. Da su svi naši "čisti" pojmovi razuma i ideje uma bez  čulnosti samo prazne forme, bez sadržaja nedovoljni za saznanje, da potpunosti zavise od čistih formi spoljašnjeg čula (prostora) i unutrašnjeg čula (vremena) ništa, a bez njih i oni sami i sav spoljašnji ili unutrašnji svet prazno transcendentalno H...

Pa čak i kada Kant tvrdi da su sve naše misli, pojmovi nužno vezani uz nešto (sadržaje opažanja), kao i to nešto za naše misli (prazne saznajne forme čula, razuma, uma) po njemu takve misli, pojmovi nikako ne mogu potvrđivati apsolutnu istinu, saznavati suštinu nas samih ni suštinu samog bivstvovanja, niti suštinu bilo koje, kakve konkretne stvari, bića, nego samo pojavu...

Na kraju Hajdeger, sa svojom egzistencijalnom fenomenologijom (hermeneutikom, analitikom) izjednačuje pojavu i suštinu, da jedinom mogućom (doslednom) metafizikom konačnosti iz najvlastitije smrti konačnog tubivstvovanja, razotkriva istinu svako vremenitog bića i samog bivstvovanja... 

Po načelu, kome je jedino moguća svebivstvena konačnost prostorno-vremenitog tubivstvovanja iz najizvesnije i najvlastitije smrti i slobodnog ništa logična, njemu je sve logično (svako biće i samo bivstvovanje), a kome jedino moguća svebivstvena konačnost prostorno-vremenitog tubivstvovanja iz najvlastitije smrt, nadbivstvenog slobodnog ništa nije logična – njemu na kraju ništa nije logično!

Ne samo da se misli ne mogu odvojiti od onoga koji misli i onoga što se misli, nego se prvostepene metafizike konačnosti, egzistencijalne ontologije najvlastitije smrti i čovekovog slobodnog ništa i supstancijalnog zašto, smisla svog konačnog, vremenitog tubivstvovanja, tek razotkriva bilo koji, kakav: red, poredak, smisao onog šta je (ili kakvo je, koliko je, i u kom odnosu je) svakog bića i samog bivstvovanja...

 

AKO DEKART VEĆ TVRDI da IMA DVE SUPSTANCIJE, ON NE MOŽE  NIKAKO SVE POSTOJANjE POTVRĐIVATI MIŠLjENjEM

  

Ako za Dekarta supstancijalno nije samo mišljenje, već i postojanje sasvim druge vrste (prostornost, rasprostrtost), nesvodiva na mišljenje, on nikako ne može jednom supstancijom (mišljenjem) dokazivati postojanje druge supstancije (prostornosti, rasprostrtosti)!

Čim postoje dve potpuno različite supstancije, misleća (res cogitans) i rasprostrta (res extensa), on ne može (sve) postojanje izjednačiti sa mišljenjem i zato njegovo dokazivanje od početka nema utemeljenje.

Da „samoizvesno“ mišljenja može potvrditi sve moguće postojanje, ne bi se pored supstancije mišljenja uvodila, postojala druga supstancija protežnosti i njegovo dokazivanje iz "samoivesnost mišljenja“ temeljilo na tome “da nas  dobri tvorac ne vara.“

Već je pokazano da prosti čin mišljenja  (u kome se misli ne mogu odvojiti od čulnih sadržaja u koje se i te kako može sumnjati), bez suštinskih misli, suštine samog mišljenja, ne može suštinski potvrditi ni naše duhovno ni fizičko postojanje, a pogotovu takvo mišljenje izjednačiti sa supstancijom mišljenja ili čak druga supstancija, rasprostrtost, suštinski različita od mišljenja, nesvodiva na mišljenje, potvrđivati ni supstancijalnim mišljenjem, a kamoli  sa našim mišljenjem zavisnim od nestalne čulnosti..

Da  je mišljenje isto što i (sve) postojanje, Dekart ne bi ni imao potrebu da iz prostog čina mišljenja potvrđuje postojanje, mišljenje razlikuje od postojanja, jer bi tada supstancijalno mišljenje (kao kod Hegela) bilo ne samo naše prvostepeno postojanje nego ono apsolutno po sebi i za sebe sa svake strane, kraja jedino (prvobivstveno) Božije najnužnije večno duhovno opostojanje.

 

DEKART I HEGEL

 

Po Hegelu, mišljenje kod Dekarta još uvek nije supstancijalno, jer nije utemeljeno po sebi i za sebe, već mišljenje i postojanje (biće) ostaju razdvojeni...

Nikakav prosti čin mišljenja, po njemu, ne može potvrditi ni naše, ni bilo koje postojanje, nego samo ono supstancijalno mišljenje po sebi i za sebe, koja samosaznanjem od početka do kraja dostiže istinu apsolutne ideje, potvrđuje prvo večno duhovno (prvobivstveno) Božije postojanje pa onda i svako drugo prostorno-vremensko-materijalno prirodno ili istorijsko (drugobivstveno) postojanje...

Ako već Dekart iz svog ontološkog dokaza (prisustva u nama najsavršenije ideje Boga) zaključuje: „[..] „očito razumijevam da je više stvarnosti u beskonačnoj nego u konačnoj supstanciji, pa je stoga u meni nekako prvotnija predstava (perceptio) o beskonačnom nego o konačnom, to jest, o Bogu nego o meni samom" (Dekartova treća meditacija), zašto onda  njegov cogito, ergo, sum, ne ide obrnutim redom i ono što  dokazuje u “malom“ (našem) cogitu, dokazuje u “velikom“ (Božijem) cogitu;  pa tek onda iz “velikog“  cogita sve ono u “malom“ cogitu?

Hegel iz  “malog“ cogita,“ i početne činjenice prisustva našeg prostog čina mišljenja zaključuje da pre takve nedovoljno po sebi i za sebe utemeljene isposredovane misli postoji Božija misao, supstancijalno mišljenje po sebi i za sebe, pa iz takvog “velikog“ cogita, Božijeg po sebi i za sebe apsolutnog mišljenja, prvo potvrđuje Božije najnužnije večno duhovno postojanje, pa onda i svako prostorno-vremensko-materijalno postojanje u prirodi i istoriji nas samih i svakog bića i samog bivstvovanja!

Tek iz tek prvobivstvenog "Božijeg mislim, dakle postojim", Božijeg po sebi i za sebe doslednog do kraja apsolutno istinitog samosaznanja, samomišljenja sledi prvo Božije savršeno duhovno večno postojanje, daleko izvesnije, svakako, od našeg "mislim, dakle, postojim",  iz svega našeg pojavnog saznanja, onda i po toj našoj konačnoj misli i opažanju, naše konačno mišljenje i  postojanje...

Zato iz „velikog“ cogita, Božijeg mislim, apsolutnog samosaznanja, samomišljenja (večne istine jedinog stvarnog po sebi i za sebe apsolutno istinitog Božijeg mišljenja) potvrđuje večno jeste, Božije apsolutno duhovno postojanje pa onda i svaki “mali“ cogito naše ili bilo koje, kakvo drugo moguće stvarno, nužno prirodno, istorijsko postojanje!

Pod uticajem Aristotela i Spinoze, on Dekartov „mali“ cogito i slabo utemeljen ontološki dokaz prevodi u jedini po njemu na ispravan način interpretiran „veliki“ cogito i suštinski utemeljen ontološki dokaz...

Veliki cogito iz jedne natčulne supstancijalne misli po sebi i za sebe, Božijeg mislim, znam apsolutnu istinu,  večno, duhovno postojim, jesam, zaključuje o apolutnom, večnom postojanju Boga. 

Početna verzija takvog cogita, gde se iz jedne apsolutne misli o jednom–bivstvovanju zaključuje o njegovom  nužnom postojanju postoji već kod Parmenida, ali se ona u potpunosti razvija  tek kod Aristotela (odakle je Hegel i preuzima), gde se apsolutne istine Božijeg natčulnog mišljenja o  samom mišljenju potvrđuje večnost njegovog savršenog duhovnog postojanja... 

Aristotel zaključuje da jedino Božija misao o samoj misli, mišljenje po sebi i za sebe koje zna apsolutnu istinu, potvrđuje večno Božije duhovno postojanje. I da svaka ljudska misao, istina i sve prostorno-vremensko-materijalno prirodno postojanje koje se rađa i umire pretpostavlja tu Božiju misao koja zna apsolutnu  istinu, apsolutno zna sebe, i njegovo Božije savršeno, večno duhovno postojanje.

Samo zato što postoji apsolutna forma–sadržina Božije misli o samoj misli koja zna apsolutnu istinu, večna svrha izjednačena sa večnim delom savršenog duhovnog života po sebi,  Božiji “veliki“ cogito, apsolutna subjektivnost, može da postoji i bilo koje, kakvo naše Ja, bilo kakva subjektivnost, “mali“ cogito, samosizvesno postojanje nas samih, ili prirodno postojanje bilo čega što nastaje i nestaje, rađa se i umire, bilo koja, kakva  objektivnost...

I jedno takvo dokazivanje indirektno je prisutno još kod: Parmenida, Heraklita, Anaksagore, kasnije Spinoze, Šelinga, Hegela...

Međutim, za neke teologe i filozofe, nasuprot Aristotelu, Hegelu, kriterijum istinite misli, mišljenja ne može nikako biti dat iz nekakvog "apsolutnog" mišljenja, pojma, "po sebi i za sebe", koji saznaje, zna apsolutnu istinu, nego  se čak i istiniti: pojmovi, sudovi, zaključci moraju potvrđivati sa nečim različitim od mišljenja...

I kao što Kantovo transcendentalno "Ja mislim" saznajno-teorijskog pojavnog uma pretpostavlja nadsaznajnu i nadmislenu volju i jednu istu nadsuštastvenu slobodnu vlastitost praktično-moralnog, suštinskog uma, tako i Božije apsolutno mišljenje pretpostavlja Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu i Božiju apsolutnu, večno istu vlastitost...

Pre svake nastajuće, nestajuće pojave ili suštine neke stvari, bića, ili na kraju suštine svih suština u najvišem pojmu pojmu, Hegel za to svoje apsolutno mišljenje o samom mišljenju i svoju dijalektičku logiku kao „večnu suštinu Boga“ što jedino zauvek ostaje, staje, stoji, postoji, mora pretpostaviti apsolutnu sintetičnost  nadmislenog, nadsaznajnog Boga.

Čak i Dekart, kao preteča racionalizma, koji sve utemeljuje iz samoizvesnosti mišljenja opet kaže: „Nema u meni nijedne druge stvari koja bi bila savršena ili velika a da ne bih mogao zamisliti da može biti još savršenija i još veća...Jedina je volja ona – ili sloboda izbora – koju u sebi otkrivan tolikom da ideju ni jedne druge ne mogu zamisliti većom; stoga ja po njoj razumijevam da sam stanovita slika i prilika Božija".(Dekart , četvrta meditacija) “

Samoočigledna nadsaznajna volja u osnovi svake slobodne nadsuštastvene vlastitosti nije samo najstarija sintetička osnova našeg odlučivanja ili delovanja, nego i opažajnosti čula, razumnosti razuma, umnosti uma, našeg saznanja, mišljenja...

I mada Dekartovo „mislim dakle postojim, jesam,“ više više stavlja naglasak na mišljenje, nego na Ja, njegova logičko-matematičko analitičke metoda kritičkog preispitivanja saznanja koja pokušava da na jasnim i razgovetnim idejama utemelji sve naše saznanje, svu modernu nauku, filozofiju, indirektno priprema Kantov kriticizam čiste subjektivnosti u osnovi svake moguće objektivnosti...

To jest, ako se Dekartovo" mislim, dakle, postojim, jesam",  shvati tako, kao da stavlja naglasak da čovek stvarno postoji, jeste tek ako suštinski preispituje sebe i svet oko sebe, kritički, samokritički misli i da mora da misli on sam (svaki čovek, pojedinac za sebe), a ne neko drugi umesto njega, da jakom svešću i samosvešću sam pojedinac suštinskim mišljenjem shvati (svoje) postojanje, pravu svrhu, smisao života i u skladu sa takvim mišljenjem: govori, odlučuje, dela i živi, takoda mu kriterijum najviše izvesnosti, vrednosti nije samo nešto spolja, nametnuto, u čijem preispitivanju nije prethodno učestvovalo njegovo kritičko mišljenje, on sam nego da taj kriterijum istine upravo sledi iz (njegovog) kritičkog, samokritičkog mišljenja s kojim odgovorno traži, preispituje najvišu svrhu, vrednost svog postojanja s kojom govori, dela, živi, tek svedoči da postoji, jeste, onda je taj ego cogito jedan ispravan stav.

 

SPINOZA

 

Po Spinozi, Bog (jedna jedina supstancija koja po sebi postoji i pomoću sebe se shvata) sa beskonačno beskonačnih atributa i beskonačno konačnih modusa unutar svakog beskonačnog atributa se ne može ni zamisliti da ne postoji, već je njegova večna suština jedna sa njegovim večnim postojanjem...

Božija beskonačna beskonačnost je  utemeljena u apsolutnoj jednosti i zato se ne može ni sa jedne  strane ograničiti drugošću (nema drugosti koja bi je ograničila); sve  razlika po drugosti ili suprotnosti su razlike u jednom jedinom Bogu (beskonačno beskonačnoj supstanciji) samo atributivne ili modusne.

Drugi "Bog",  druga "supstancija", negira božanstvenost, negira supstancijalnost.

Zato na početku svoje Etike prvo definiše beskonačnu beskonačnost jednog Boga (supstancije) sa beskonačno beskonačnih suština, beskonačnost atributa, i sve Božije beskonačne suštine (atributa) sa beskonačno konačnih modusa...

Boga ili beskonačno beskonačnu supstanciju ništa drugo ne potvrđuje ili shvata, već ona " po sebi jeste i samu sebe shvata".  

"Beskonačni atributi...su ono što razum opaža na supstanciji kao da predstavlja njenu suštinu". 

"A konačni modusi su... stanja supstancije".

Međutim, iako Bog (svedimenzionalna beskonačnost supstancije) ima beskonačno beskonačnih atributa, i svi atributi beskonačno konačnih modusa mi sa konačnim modusima našeg razuma i našeg tela znamo samo za dva atributa: beskonačno mišljenje i beskonačno prostiranje...

 

TEŠKOĆE SPINOZINE METAFIZIKE

 

Spinozino učenje već od tih početnih definicija ima nerešive teškoće...

Ako je za naš razum samo modus beskonačnog atributa Božijeg mišljenja a telo samo modus beskonačnog atributa Božijeg prostiranja, kako će ti modusi saznavati ili opažati beskonačne suštine Božijeg mišljenja ili prostiranja; a pogotovu beskonačno drugih beskonačnih suština, koji su ne samo suštinski  različiti od modusa našeg razuma ili modusa našeg tela nego (kao beskonačni Božiji atributi) i jedni od drugih!?

Čak i da te atribute supstancije opaža beskonačni Božiji razum (beskonačno Božije mišljenje) suštinski problem i dalje ostaje: Kako će jedan atribut, u ovom slučaju Božije beskonačno mišljenje, koje je samo jedna večna suština sa svih strana beskonačne supstancije, znati ili opažati sve ostale  – suštinski različite od njega i među sobom – beskonačne večne suštine, druge atribute beskonačno beskonačne supstancije, nesvodive među sobom!?

Zapravo početno pitanje je: da li beskonačni atributi "kao  ono što razum uočava na supstanciji" postoje u supstanciji po sebi, nezavisno od razuma, ili ti atributi, kao večne suštine supstancije, postoje samo time što ih opaža (uočava) naš ili Božiji razum?

U oba slučaja, iz početnih aksioma Spinozine metafizike su nerešive.

Ako atributi postoje tako što ih razum uočava, ti nisu prvostepeni (beskonačni) atributi, večne suštine supstancije, nego drugostepeni (modusi), i onda će, paradoksalno, naš razum, koji je samo konačni modus jednog beskonačnog atributa Božijeg mišljenja,  svojim opažanjem uslovljavati, određivati ni manje ni više nego ne samo dve beskonačne suštine beskonačno beskonačne supstanacije, nego sve beskonačne suštine beskonačno beskonačne supstancije!

Čak i ako pak, atributi postoje nezavisno od razuma ne samo da ta beskonačnost atributa i međusobna nesvodivost svih tih večnih suština ne može biti dostupna našem konačnom razumu, nego čak ni samom tom (jednom) Božijem beskonačnom atributu mišljenja, jednoj beskonačnoj suštini, već samo beskonačno beskonačnom nadatributivnom (nadsušstastvenom, nadmislenom) Bogu–supstanciji

Tada beskonačno beskonačni Bog (supstancija) mora biti nadatributivan (nadmislen i nasuštastven),  kakav je u tradicionalnoj teologiji uvek i bio...

Ako umesto našeg konačnog razuma (samo modusa beskonačnog Božijeg mišljenja), sve te večne suštine supstancije opaža beskonačni Božiji razum, mora se razjasniti veza između beskonačnog Božijeg razuma i beskonačnog atributa Bpžijeg mišljenja...

U svakom slučaju, čak i da se mogu izjednačiti beskonačni Božiji razum i beskonačno Božije mišljenje kao atribut, to još uvek nije beskonačno beskonačna supstancija, u kojoj postoji još beskonačno drugih beskonačnih atributa, nesvodivih među sobom, čak se ni sve te beskonačne suštine zajedno ne mogu izjednačti sa Božijim beskonačnim postojanjem!

Zapravo i sama beskonačost atributa je pod velikom znakom pitanja...

Ako svaki atribut (kao večna suština supstancije)– bez obzira da li ga opaža ljudski ili Božiji razum– nije neka druga suština, tačnije, beskonačno drugih suština, već je, po pravilu: omnis determinatio est negatio (svako određenje je ograničenje) u odnosu „svedimenzionalnu sa svih strana beskonačnu beskonačnost supstancije“jednodimenzionalna beskonačnost", samo sa jednog večnog svojstva, a sa bezbroj drugih logičko-ontoloških večnih svojstava, strana svih ostalih beskonačnih atributa, večnih suština supstancije, ograničen (konačan),  da li se onda uopšte ima pravo govoriti da je beskonačan?

Zatim sledi još jedna teškoća: ako te atributivne razlike na supstanciji (nesvodive večne suštine) dolaze od beskonačnog Božijeg razuma (ako što ih on određuje, uviđa) ili, pak, sve beskonačne atribute, ta beskonačna svojstva beskonačno beskonačne supstancije određuje samo beskonačno Božije mišljenje, ne samo da sada sami atributi više nisu nesvodive beskonačne suštine supstancije, nego ih sve određuje beskonačno Božije mišljenje (svi zavise od Božijeg mišljenja) nego tada beskonačno mišljenje mora biti supstancija  ("ono jedino supstancijalno, što po sebi jeste i samo sebe shvata"), jer tim prvostepenih određenjem utemeljuje sve večne suštine ...

I Hegel (svakako, pod uticajem Aristotelovog shvatanja Boga, kao apsolutnog mišljenja o samom mišljenju) upravo mišljenje i shvta supstancijalno; da je ono ono jedino što po sebi jeste i samo sebe shvata.  

Međutim, iz početnih Spinozinih definicija, to nikako nije moguće...

Ako se atribut mišljenja ne može svesti na neke druge atribute, ni drugi atributi na mišljenje, izvesti iz mišljenja, nego su suštinski drugačiji od mišljenja i među sobom, ne samo da se nikakvo beskonačno mišljenje, kao ni bilo koji drugi beskonačni atribut, večna suština ne može izjednačiti sa beskonačnom beskonačnošću Boga (supstancijom), biti supstancijalno, nego da beskonačno beskonačna supstancija (Bog) mnogo pre treba mora biti nadsuštastvena!

A zatim sledi još jedan paradoks: Ako beskonačna beskonačnost Boga, kao svepodležuće jedno prima sve moguće beskonačne atribute kao i sve moguće konačne moduse (Bogu se ne može ništa odreći),  supstancijalna sa svih strana kvalitativna (atributivna) beskonačna beskonačnost Boga uključuje i svaku moguću konačnost!

I da li je uopšte kvantitativna (aritmetička ili geometrijska) beskonačnost: prostora, vremena ili broja prvostepena "beskonačnost" (uopšte moguća po sebi)?

Ili i geometrijska (prostorna) i aritmetička beskonačnost (po broju), traže stariju  logičku–metafizičku beskonačnost po pojmu,  najstariju kvalitativnu, duhovnu beskonačnost po sebi i za sebe, kvalitativno bezmerje Boga, gde bilo kakav kvantitet opet pretpostavlja neki stariji kvalitet, neku kvalitativnu večnu suštinu beskonačno beskonačne supstancije?

Zapravo, Spinoza beskonačnost po sebi i za sebe i ne posmatra kvantitativno, u prvostepenom smislu ne pripisuje ni prostoru, ni vremenu ni broju, već kroz kvalitativno bezmerje beskonačnih aributa i njihovih konačnih modusa jednom beskonačno beskonačnom Bogu–supstanciji.

Zato je  kod Platona najviša ideja dobra, koja utemeljuje sve saznajno-bivstvene večne suštine ideje, ne samo nadsaznajna  i nadsuštastvena, nego čak i nadbivstvena...

Kao ideja svih ideja, Bog za sve večne kvalitete, savršene ideje, ona je kao savršenstvo svih savršenstava, idealnost u svim idejama, koja im daje večnu suštinu i večno biće, po svom kvalitativnom bezmerju  savršenih kvaliteta svih večnih suština iz svih mogućih strana, određenja mnogo pre dobra konačnost nego (još uvek) nedovoljno jasno određena i nemoguća po sebi kvantitativna neograničenost, rđava beskonačnost...

Zato, naspram kvantitativne beskonačnosti, kao kvalit svih kvaliteta, ideja svih idejaiz savršenstvo svakog savršenstva sa svake strane, kraja, to kvalitativno bezmerje najviše ideje dobra iz nadpočetne večnosti, utemeljuje sve večne suštine ( savršene kvalitete) svih po sebi ideja...

 

AKO JE SUPSTANCIJA SAMOPOSTOJEĆA I SAMOSHVATAJUĆA, MIŠLjENjE MORA BITI SUPSTANCIJALNO

 

„Božija moć mišljenja je jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja.“ 

Baruh D. Espinoza, Etika, Geca Kon, Beograd, 1934,  str. 120, izvedeni stav  iz VII postavke  II knjige.

Ako nesvodive logičko-ontološke predikate, večne suštine na supstanciji ne pronalazi naš konačni razum nego Božiji beskonačni razum, taj suštinski čin Božijeg mišljenja ne može nikako samo uočavati, opažati, saznavati beskonačne suštine supstancije (kao naše konačno  mišljenje), nego od početka, sa svake strane, kraja, određivati sve večne suštine supstancije... 

Ako je „Božija moć mišljenja jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja,“ ono nije samo jedan od atributa s kojim Bog sebe shvata, već kao supstancijalni causa sui samouzrok, natura naturans (stvarajuća priroda) koja neprekidno daje, „proizvodi“ i sve  beskonačne atribute i sve konačne moduse. i koja se, onda,  mora izjednačiti sa samom beskonačnom beskonačnošću Boga ...

Jedino je sa takvim beskonačnim razumom–delatnim mišljenjem, supstancijalna egzistencija Boga izjednačena sa svim njegovim večnim suštinama, beskonačnim atributima...

Međutim, ako sada Božiji beskonačni razum, mišljenje daje, proizvodi večne suštine, sve atribute supstancije, to delatno Božije mišljenje mora biti nadsuštastveno, dok  svi ostali atributi više ne mogu  biti nesvodivi atributi, nego samo modusi Božijeg po sebi i za sebe supstancijalnog razuma, mišljenja!

Ako je već u osnovnoj definiciji supstancija naglašeno da ona nije samo samopostojeća, samodelatna nego i samosaznajuća, samoshvatajuća ("i samu sebe shvata"), da je samopostojanje (po sebi) utemeljeno samoshvatanjem (po sebi), to znači da je u njenoj supstancijalnosti već uključeno supstancijalno mišljenje, da je Božije mišljenje supstancijalno, a svi atributi na neki način samo modusi beskonačnog Božijeg razuma–supstancijalnog (delatnog) mišljenja, koji ih čak neprekidno proizvodi (jer je „Božija moć mišljenja je jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja).“  a ne samo: određuje, opaža,  uočava...

Već Aristotel Božije apsolutno duhovno samopostojanje, samodelanje svodi na supstancijalno samosaznanje, samomišljenje, a Hegel kasnije na večnu logičku istinu apsolutnog pojma o pojmu, Božije samosaznanje, samomišljenje...

Takav supstancijalni razum ne može biti samo beskonačna forma supstancije odvojena od njene beskonačne sadržine (kao Kantove prazne kategorije razuma neograničene po logičkoj mogućnosti) a ne može biti ni apsolutna duhovna sveforma, prvobivstveni logičko-ontološki-sadržaj dijalektičke logike kao večna suština Boga, pre sve sve drugobivstvene prostorno-vremensko-materijalna ospoljene prirode, kao u Hegelovom mišljenju mišljenja, apsolutnom pojmu pojma po sebi i za sebe...  

U svakom slučaju, takav razum čije je mišljenje jedno sa samom stvari, svedimenzionalnim delovanjem, delom ne može samo saznavati, uočavati večne suštine supstanacije...

 

NADSAZNAJNI, NADSUŠTASTVENI, NADBIVSTVENI BOG SE NE MOŽE  IZJEDNAČITI SA BILO KOJOM, KAKVOM SVOJOM ATRIBUTIVNOM SAZNAJNO-LOGIČKOM SUŠTINOM 

 

Spinoza kaže da je Božije postojanje jedno sa njegovom suštinom, ali u Bogu ima beskonačno beskonačnih suština, i nijedna od njih nije supstancija, nego samo jedna njena večna suština...

To jest, ako jedna večna suština nije druga večna suština, te se mišljenje ne može ograničiti prostiranjem ni prostiranje mišljenjem, postojanje bilo koje večne suštine, pa čak ni beskonačni zbir svih večnih suština se ne može izjednačiti sa supstancijom (njenom večnom suštinom), jer se tako atribut (koji je jedna suština) izjednačuje sa supstancijom, u kojoj nije ne postoji samo ta jedna, nego beskonačno drugih suštine te  supstancija, koja, kao svepodležuća za sve suštine mora biti nadsuštastveno (iznad svih suština).

I kao što  se skupa svi konačni modusi jednog beskonačnog aributa ne mogu izjednačiti sa samim beskonačnim atributom nego ostaju još uvek samo modusi tog atributa, tako se ni beskonačni zbir večnih atributivnih suština Boga–beskonačno beskonačne supstancije ne mogu izjednačiti sa Bogom–supstancijom, nego je nadsuštastveni (nadrazumski) Bog (beskonačno beskonačna supstanacija) neizmerno iznad svih tih razumskih suština beskonačnih atributa i konačnih modusa.

Božije nadsuštastveno i nadrazumsko sa svih strana bezmerje postoji pre svake atributivne ili modusne forme–sadržine, pojedinačne, posebne, opšte pojave–suštine beskonačnog razuma, mišljenja ili prostiranja; bilo kojeg beskonačnog atributa, ili njegovog konačnog modusa...

Očigledno je da se Spinozino razlikovanje atributa i supstancije ne može nikako utemeljiti iz saznanja razuma; pa čak ni po osnovi Božijeg razuma kao jednog Božijeg atributa–beskonačnog mišljenja.

Nikakvo mišljenje, koje samo saznaje beskonačne suštine ili konačne moduse bilo kojeg bića i samog bivstvovanja, ne može biti sa svih strana beskonačna beskonačnost supstancije koja po sebi jeste i samu sebe shvata (biti po sebi i za sebe) već takvo saznanje, mišljenje uvek zavisi on onog nadsaznajnog, nadmislenog bića koji saznaje ili misli kao i od predmeta saznanja, mišljenja, bića koje saznaje, misli) a pogotovu ne može biti Božije nadsuštastveno, nadbivstveno creatio ex nihilo... 

Platon prihvata samo večne suštine same po sebi, supstancijalne kvalitete savršenih ideja, a ne i "konačne moduse" (kopije ideja u pojmovima, sudovima razuma i senke u opažajima čula i nagonima tela).

I pored toga jasno daje do znanja da večnu suštinu i večno biće i saznanje svake pojedinačne supstancije (savršene ideje) može utemeljiti ne samo samo nasuštastvena, nadsaznajna nego i  nadbivstvena ideja svih ideja, najviša ideja dobra...

Njegove ideje, dakle, nisu nekakve suštine koje uviđa razum (um) na supstanciji (supstancijalno starijem nekome, nečemu) kao kasnije kod Spinoze, ili neke prazne forme pre slepe sadržine kao kod Kanta, a ni neke podsuštine najviše ideje dobra, nego prvostepene forme-sadržine, sama večna bića, dok je najviša ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za (sve) ideje koja utemeljuje njihovo večno biće i njihovu idealnost, svaku sustancijalnu formu–sadržinu  pojedinačnog, posebnog kvalitativnog savršenstva,svake pojedine ideje, ne samo nadsaznajna i nadsuštastvena, nego i nadbivstvena.

Već je rečeno da savršenstvo ideje izvan prostora, vremena, materije, sve pojavne prirode kod Platona mnogo pre zadato kvalititivnom logikom kroz savršenu određenost, dobru konačnost savršenog kvaliteta nego kroz neodređenost, beskonačnost. I da ta određenost, kvalitativna konačnost njihove idealne forme ili savršene svrhe svake ideje nije njen nedostatak, ograničenje već iz kvalitativnog bezmerja najviše ideje dobra upravo ono najsavršenije, idealno u svim idejama što treba da bude:  najviša potvrda, uzvišenje...

 

DEUS SIVE NATURA  MNOGO PRE SVODI BOGA NA PRIRODU, NEGO PRIRODU NA BOGA

 

Spinozino Deus sive Natura mnogo pre svodi Boga na prirodu, nego prirodu na Boga i atribut mišljenja na atribut prostiranja (prostorno-vremensku prirodu), nego atribut prostiranja na atribut mišljenja...

Ako se samopostojeća i samoshvatajuća ontološka nužnost Boga svodi na saznajno-logičke opšte i nužne uzroke prirode, zašto onda uopšte Spinoza uvodi Boga, pored sa svih mogućih a modusnih i atributivnih strana konačne i beskonačne  prirode, ima uopšte potrebu za Bogom?

A ako se umesto Boga samo koristi metafizičko–fizički pojam prirode, onda se  u samoj prirodi po sebi mora utemeljiti jedinstvo svih opštih i nužnih: zakona, oblika, kretanja prirode... od svake njene pojedinačne, posebne,  modusne mogućnosti kao njenoj opštoj atributivnoj i celovitoj supstancijalnoj stvarnosti...

Verovatno, što priroda nema samoodređenje po sebi (ne postoji nužnost da bilo koji, kakav jedinstveni modus ili atribut prirode bude samouzrok svejedinstva prirode (da priroda sa njim bude jedna), njemu je za to logičko-ontološko jedinstvo prirode (svih njenih beskokonačno konačnih modusa i beskonačno beskonačnih atributa), pored prirode opet potreban jedan prasintetički Bog.

Kada kaže da je: „Red i veza večnih ideja u Bogu isti kao red i veza opštih i nužnih stvari prirode“,  to izgleda na prvi pogled da Spinoza logičko-ontološku nužnost svodi na prirodnu nužnost. Međutim, već je rečeno, da opštost i nužnost zakona prirode ima: jedinstvo u sebi, logos po sebi, logiku po sebi,  on ne bi ni pominjao Boga, uopšte govorio o Bogu, uvodio Boga, već bi, kao prirodna nauka, učio i govorio samo o prirodi.

Pored toga, kada tvrdi da je: „Red i veza ideja isti kao red veza stvari“ on sa tim stavom ne izjednačuje samo jedan beskonačni atribut prostornosti (prostorno-vremensko-materijalne prirode) sa drugim atributom (mišljenjem), već jedan atribut sa beskonačno drugih atributa, sa samom iz svih strana beskonačnom supstancijom Boga, iako – po njegovim sopstvenim definicijama– Bog u sebi nema samo taj jedan atribut, nego još beskonačno drugih beskonačnih atributa (nesvodivih jedan na drugog)!

Ako beskonačna beskonačnog Boga tek potvrđuje svaku atributivnu beskonačnu i modusnu konačnu prirodu, onda bi on mnogo pre trebalo da kaže: da red i veza istinitih ideja u Božijem beskonačnom razumu–mišljenju određuje opšte i nužne zakone prirode i da konačni modusi odgovaraju beskonačnim atributima, a beskonačni atributi beskonačno beskonačnoj supstanciji...

Na prvi pogled izgleda da je Hegel kasnije baš to pokušava da dokaže: da apsolutno prvobivstveno logičko-ontološko duhovno: red i veza večnih ideja u Bogu, određuje drugobivstvene opšte i nužne zakone otuđene i ospoljenje stvorene prirode i istorije...Ali, zapravo, on isto kao i Spinoza, ne dedukuje dijalektikom čistih pojmova iz reda i veze istinitih ideja apsolutnu logičko-ontološku istinu po sebi i za sebe kao večnu suštinu Boga, već po stavu: da je drugobivstvena priroda samo ospoljen apsolutni duh, otuđena apsolutna ideja, radi sasvim suprotno:  iz drugobivstvene, ospoljene, otuđene prirode, istorije: od pojavnog bića– nebića–bivanja i dalje suštine i pojma, iz završnog, apsolutnog pojma svih pojmova indukuje red i vezu večnih ideja u Bogu, pravi „Boga“ indukuje njegovu "večnu suštinu!"

U svakom slučaju, pre će supstancijalni razum, Božije po sebi i za sebe delatno mišljenje davati, utemeljavati sve svoje atribute, moduse, svako moguće, stvarno ili nužno postojanje (opšti i nužni red prirode), nego što će red i veza stvari, neke po sebi (još uvek nejasne, neodređene prirode bez jedinstva u sebi i po sebi), utemeljivati Božiji razum, određivati opšti i nužni red apsolutnih ideja, Božije apsolutno istinito mišljenje!

Bez večne svrhe u Bogu po sebi nema nikakvog razloga da se traže ili razlikuju bilo kakvi oblici mišljenja ili prostornosti: mogućnosti, stvarnosti, nužnosti, bilo nepromenljivi i večni atributi ili konačni modusi nastajanja, nestajanja prirode. A pogotovu da se traži suštinska “priroda,“ “jedinstvo“ svih večnih suština (beskonačnih atributa) prirode u jednoj beskonačnoj beskonačnosti Boga–supstancije.

Sa jedne strane Spinoza ne prihvata stvarajuću slobodu (svodi Boga na logičko-ontološku nužnost prirode), a sa druge strane tu logičko-ontološku atributivnu nužnost svih beskonačnih atributivnih suština i konačnih modusa: samopostojeće, samoshvatajuće prirode, zakona prirode može utemeljiti samo stvarajuća sloboda: nad atrubitivnog, nad suštastvenog, nad bivstvenog Boga, njegova večna svrha po sebi i za sebe...

Ako Bog nije utemeljen po sebi i za sebe, već je izjednačen sa prirodom, ništa ne znači da se pri objašnjenju opštosti i nužnosti celovite prirode Spinoza poziva na Boga.

Ako se unapred odbaci, ne traži svrhoviti uzrok u prirodi, ne samo da tada nema potrebe za celovitošću prirode, nego ni za bilo kakvim uzrokom (u) prirodi, jedinstvom prirode, svrhovitošću prirode, prirodnošću prirode!

Ne samo da svako uvođenje svrhe u prirodu, izlazi iz prirode, nego sama celovita „priroda“, jedinstvo prirode, opštost i nužnost prirode, izlazi iz “prirode“, traži za svoju prirodnost prirode, jedinstvo prirode, vrhu po sebi i starije natprirodno utemeljenje!

Dakle,  kada se Bog svodi na prirodu, ili priroda na Boga, slično kao mišljenje na bivstvovanje ili bivstvovanje na mišljenje, ništa se zapravo, suštinski ne objašnjava: ni mišljenje ni bivstvovanje ni Bog ni priroda...

Za Aristotela je upravo Božiji razum (um) sveobuhvatni i suštinski celoviti uzrok jedinstva prirode (kao Anaksagorin Nus) utemeljuje jedinstva sve prirode. Svrhoviti uzrok svake stvari i svakog bića i samog bivstvovanja u prirodi, koji svaki oblik prirode svrhovitim kretanjem pokreće od njihove mogućnosti ka njihovoj stvarnosti...

On iz svoje tetrade uzroka (oblika, materije, pokretača i svrhe) savršeno jasno uviđa da se za svaki oblik traži apsolutni oblik, za svaku mogućnost materije, večna duhovna stvarnost, za svako fizičko (mehaničko, hemijsko, biološko) kretanje prvo logičko kretanje istinite misli o samoj misli, nepokretni pokretač, svrhoviti uzrok Božijeg savršenog života, večnog duhovnog bića...

Svrha po sebi savršenog duhovnog života po sebi, Božijeg večnog bića iz starije metafizike, utemeljuje jedinstvo sve fizike: svakog prirodnog života, bića.

Spinoza se, nasuprot svakog antroporfizma u ontologiji, metafizici, sa svake strane trudi da depersonalizovanjem Boga–prirode, izjednačenjem Boga i prirode,  odbaci teleološki, svrhoviti logičko-ontološki uzrok...

Međutim, bez svrhovitog uzroka (koji po Aristotelu i Hegelu u istoriji filozofije dolazi sa Anaksagorom i sa kojim je filozofija tek dobila glavu) sva priroda je  bez "glave", nema suštinke uzročnosti, niti bilo kojeg, kakvog logičko-ontološkog jedinstva...

Sama (svaka) zakonitost, opštost i nužnost fizike, uopšte sve prirode, traži za utemeljenje opštosti i nužnosti zakona prirode, a pogotovo jedinstvo svih opštih i nužnih zakona fizike, logičko-ontološki oslonac  starije metafizike i jedno pre i posle prirode nadprirodno utemeljenje!

Već kod Aristotela savršeni duhovni život po sebi Božijeg večnog bića, kao svrha svih svrha, oblik svih oblika pre sve prirode, pre sve sve fizike iz starije metafizike utemeljuje jedinstvo sve prirode, sve fizike: pokreće svaku svrhu, oblik konačnog života, prirodnog bića od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti...

 

ETIČKO I ONTOLOŠKO KOD SPINOZE I KANTA

 

Spinoza svoju metafiziku naziva Etika, tj. etiku temelji na metafizici, a Kant, nasuprot tome, upravo na kritici metafizike utemeljuje, najviša načela praktično-moralnog uma – svoju Etiku!

Kantovo rešenje, da dve nespojive, potpuno različite Dekartove supstancije mišljenja i prostornosti posmatra samo kao dve različite nesvodive forme našeg konačnog saznanja: mišljenja i spoljašnjeg opažaja prostora, sastavlja u najstarijoj sintetičkoj osnovi jedne čiste subjektivnosti, nalik je sa Spinozinom rešenju, koji mišljenje i prostiranje (kod Dekarta dve nespojive supstancije) a kod njega samo nesvodiva atributa jedne po sebi i za sebe supstancije, sastavlja u sintetičkoj praosnovi Božije apsolutne subjektivnosti. 

Spinoza saznanjem intelektualnom intuicijom ontoloških opštih i nužnih metafizičkih načela Boga–prirode,  potpuno jasnih i razgovetnih ideja, čiji je red i veza isti kao i red i veza stvari, izvodi opšte i nužne etičke principe, izjednačuje slobodu sa  saznanjem kao opštim i nužnim zakonima prirode i prosvećujuće čoveka, oslobađaju svoju dušu od nerazumnih  afekata i preteranih žudnji tela...

Kant iz nadsaznajnih transcendentnih ideja suštinskog, praktično-moralnog verujućeg uma („Ja sam... uništio saznanje da bih utemeljio veru“): Boga, slobodne volju i besmrtnosti duše iznad svega saznanja teorijskog pojavnog uma, utemeljuje suštinsku praktično-moralnu prirodu čoveka–ljudskog roda...

Spinoza, intelektualnm intuicijom, duhovnom ljubavlju ka jednom Bogu prvo teorijskom osnovom starije metafizike poznaje beskonačnu beskonačnost Boga, čija je suština jedna sa njegovim postojanjem, i po redu i veza ideja u Bogu, koji je istveta sa opštim i nužnim zakonima prirode,  saznaje sve afekte i žudnje našeg tela,  utemeljući tako saosećanje ka drugima, opšte i nužne principe svoje Etike, sve naše moralno odlučivanje, delovanje...

I Spinozina Etika, po ugledu da na jevrejsku Toru, Zakon, Petoknjižje, najsvetijih pet knjiga Starog zaveta, ima pet knjiga...

Zato utemeljenje njegovo etike iz metafizike (svih opštih i nužnih praktično-moralnih načela iz beskonačne beskonačnosti Boga) izgleda kao "prevođenje" Svetih Deset zapovesti Starog Zaveta Jevrejske vere na filozofsku veru i filozofski govor...

Spinozin Bog, svakako, nije ličan kao u jevrejskoj veri ...pa zato kod njega nema ideje svrhovitosti i Božijeg nagrađivanja i kažnjavanja, a pogotovu iz prvostepenog izjednačenja Deus sive Natura Božijeg ex nihilo stvaranja sveta, već je apsolutna logičko-ontološka samouzročnost Boga–prirode utemeljena po sebi i za sebe (kao ranije kod Aristotela).... 

Doduše, kod Aristotela postoji kroz večni duhovni život Boga najviši svrhoviti uzrok sve prirode, mada ostaje suprotnost između najstvarnije večne duhovne stvarnosti Boga sve  moguće–stvarne prirode, dok Spinoza tu razliku ukida, sve različite beskonačne atributa i konačne moduse sastavlja u jednoj supstanciji Bogu–Prirodi.

Ipak, postoje i neke sličnosti kod Spinoze i Kanta.

Kao što Spinozina intelektualnom intuicijom razuma, s kojom saznaje opšta i nužna načela svih naših žudnji i afekta tela i utemeljuje svoja etička načela, liči  Kantov praktično-moralni um, tako i Kantova čista volja iz metafizika morala, koja iz moralne suštine čoveka saznaje nužna načela praktičnog  uma i tako pojedinačnu volju podvrgava jednoj opštoj, zakonodavnoj volji,  liči na Spinozin prosvećeni razum, intelektualnu intuiciju.

Takođe, iako je kod Kanta slobodna volja praktično-moralnog uma suštinsko područje, a saznajno-logičko teorijsko pojavno, njegov kategorički imperativ, kao univerzalno načelo praktičnog uma: "čini tako, da načelo kojom se rukovodiš u svom delovanju može postati opštevažeći zakonodavni princip za sve" je upravo postavljanje afektivne, pojedinačne, volje pod kroz opšti i nužni razum, Spinozinu intelektualnu intuiciju, duhovnu ljubav ka Bogu i saosećanje ka bližnjem...

To jest, kao što čista, moralna volja kod Kanta najvišim interesom zajedničkog dobra opštim i nužnim moralnim načelima  pristrasnu afektivnost, svojevolju podređuje jednoj nepristrasnoj umnoj, zakonodavnoj, opštoj volji, tako Spinozina intelektualna intuicija, saznanjem opštih  nužnih zakona beskonačnog Božijeg mišljenja, jasnih i adekvatnih ideja razuma (koje su iste kao red i veza stvari), oslobađa čoveka od svih preteranih: afekata, slučajnih modusa, pojedinačnih žudnji tela...

Na kraju, zanimljiva je, takođe, velika sličnost Spinoze i Kanta u bezinteresnoj posvećenosti svojim duhovnim principima i usklađenost proklamovanih moralnih načela sa konkretnim životom, što je, nakon starih Grka, ili ranijih indijskih ili kineskih filozofa, jako redak primer u svetovnoj filozofiji...

 

KOMENTAR: PARMENIDOV, ARISTOTELOV, HEGELOV... ONTOLOŠKI DOKAZ

 

Već je rečeno da ontološki dokaz o nužnosti jednog–bivstvovanja izjednačenim sa istinitim mišljenjem, pojmom prvi  u grčkoj filozofiji utemeljuje Parmenid, kada tvrdi da samo ono što se iz apsolutnog istinitog pojma misli – večno postoji, jeste.

Kako se ne može misliti o nebivstvovanju, nego samo o bistvovanju, jedina apsolutna istina – nasuprot nastajanja–nestajanja, kretanja promene nesavršenog, mnoštvenog čulnog bića–nebića – je misao o nepromenljivom i savršenom jednom– bivstvovanju.  

Nema dva jestastva, dve istine.

Jedna istina je istina jednog.

(Svako) Je–Da pretpostavlja (neko) starije Je-da-n.

Logos je jedan i jedno je logos.

Ipak,  postoji razlika između nužnog postojanja Parmenidovog jednog–bivstvovanja, naspram sveg nestalnog čulnog mnoštva i nužnog postojanja Boga, pre bivstvovanja i svakog bića.

Već Aristotel, naspram Parmenida, tvrdi da ni jedan ni bivstvovanje ni saznanje nisu mogući po sebi.

Iako je Bog sličan Jednom, ili bivstvovanju, ne samo da je Bog stariji od Jednog bića i samog bivstvovanja ili jedinstva svih bića i samog bivstvovanja  i svakog našeg znanja... ne može se izveati iz njih ili izjednačiti sa njima, već svako jedno znanje, biće i samo bivstvovanje (ili njihovo jedinstvo) samo se mogu utemeljiti i razumeti po Bogu starijem od svakog našeg znanja, svakog drugog bića i samog bivstvovanja...

Kod Aristotela, svako konkretno jedno i svako konkretno biće u prirodi koje nastaje i nestaje, rađa se i umire, njegov oblik, svrha,  znanje, za svoje obličje, svrhu, kretanje od mogućnosti ka stvarnosti, pre jednog po sebi, ili bića po sebi, traži  savršeni oblik svih oblika, svrhu svih svrha,  Božije savršeno mišljenje o samom mišljenju,  najnužniju duhovnu stvarnost, jednu sa večnom delatnošću, savršenim delom...koja svaku moguću mogućnostu prirodnog života, bića pokreće ka njegovoj stvarnosti..

Hegel u najvećoj mogućoj meri koristi to Aristotelovo shvatanje da Apsolutno subjektivno-objektivno Božije samosaznanja, samomišljenja jedino zauvek ostaje, staje, stoji, večno postoji i da zbog toga postojanje bilo kojeg (jednog) bića ili unutar sebe različitog i istog bivstvovanja shvata samo kao jedan logičko-ontološki stepen samoodređenja apsolutnog  po sebi i za sebe mišljenja o samom  mišljenju.

To jest, Hegelov ontološki dokaz ne potvrđuje iz najsavršenijeg, najuzvišenijeg pojma (Boga) u našoj: svesti, umu, mišljenju, Božije duhovno postojanje, biće, nego dokazuje da samo logička beskonačnost  apsolutno istinitog pojma–ideje, Božijeg savršeno mišljenja o samom mišljenju (koje u sebi sastavlja sve moguće  logičke-ontološke razlike  i suprotnosti mišljenja i bića), jedino dokazuje objektivno postojanje, biće!

Zato Hegel traži od Aristotela da upravo pekulatibnim ojmom na delu svake pojedinačne nauke demonstrira taj monizam (panlogizam) apsolutnog duhovnog mišljenja–bića; dokaže da je svako pojedinačno, posebno, opšte biće i mišljenje samo neki logičko-ontološki stepen svemogućnosti Božije g mišljenja o samom mišljenju, njegovog apsolutnog samosaznanja, samomišljenja...

Nasuprot primarnih čulnih opažaja kao i konkretnih događanja, dešavanja svega nastajućeg, nestajućeg mnoštva ili zdravog razuma koji koji sumnja u nužno postojanje (jednog) večnog bića, on celovitim zaključcima, dijalektičkim idejama uma iz apsolutnog pojma o samom pojmu, mišljenja o samom mišljenju svako moguće–stvarno–nužno čulno ili razumsko nastajuće-nestajuće postojanje, biće tek dokazuje iz najnužnijeg Božijeg duhovnog postojanja,  istine apsolutnog duha, umne ideje.

Doduše, Hegel nigde direktno ne daje takav ontološki dokaz, ali sva njegova filozofija pretpostavlja jedno takvo dokazivanje...

Ipak, da li je njegovo "mišljenje po sebi i za sebe", apsolutni pojmom pojma, koji objedinjuje sve logičko-ontološke razlike, suprotnosti mišljenjav–bića zaista suštinski različito od Kantovog, transcvendentalizma međuzavisnog razuma–čulnosti?

Mada samo dijalektički zaključci uma od ideje ka ideji (pre njihovih senki u opažajima čula, ili kopija u pojmovima razuma) mogu potvrditi nužno postojanje večnog bića, po Platonu tek (nadbivstvena, nadsuštastvena, nadsaznajna) najviša ideja dobra, kao ideja svih ideja,  Bog za ideje (koja je toliko iznad svake ideje, koliko je svaka ideja iznad svoje kopije, ili kopija iznad od svoje senke), omogućava ne samo svako čulno i razumsko bivstvovanje i saznanje, nego i saznanje umom večnog bivstvovanja i večnih suština svih savršenih  ideja...

Iako na prvi pogled izgleda da Hegel iz "apsolutno"istinitog saznanja u samorazvoju mišljenja, pojma dijalektičke logike, koje nikakvu drugost ne pretpostavlja, jer je u doslednom monizmu svaka moguća–stvarna–nužna drugost samo po sebi drugo samoga sebe (Božijeg apsolutnog samosaznanja, samomišljenja) utemeljuje apsolutnost Boga i  njegovo "apsolutno" Božije samosaznanje, samomišljenje, i sva i njegova dijalektička logika-ontologija (večnog mišljenja o mišljenju) koja potvrđuje savršeno duhovno biće  sa svake strane od početka do kraja pretpostavlja sintetičkog: nadsaznajnog i  nadmislenog, nadlogičkog nadlogičkog Boga!

I Biće (po sebi) koje zavisi od Suštine (za sebe), kao biti bića (njegovog pojma), i Suština koja zavisi od apsolutnog po sebi i za sebe Pojma Boga, kao suštine svih suština, večne biti svih bića, zapravo, pretpostavljaju nadbivstvenog, nadsuštastvenog, nadpojmovnog Boga! 

I kao što Kantovo čisto "Ja mislim" pre sve: logike, filozofije, sveg saznanja, iskustva pretpostavlja sintetički stariju (nadmislenu, nadopažajnu) čistu volju i jednu nadsaznajnu (nadpojmovnu, nadlogičku) najstariju vlastitost, tako i Hegelovo apsolutno Božije "Ja mislim", pretpostavlja (nadopažajnu, nadmislenu), Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu i nadsaznajnu (nadpojmovnu, nadlogičku) večno istu vlastitost.

 

ŠELINGOV BOG KAO GOSPODAR BIĆA

 

Ako Bog stvara biće i svet, njegova nadbivstvenost, nadsvetskost je pre bića i sveta i (pre) izvan relacije suštinskog gospodarenja bićem ili svetom, isključuje svaku zavisnost od bića i sveta.

 

U svojoj poznoj pozitivnoj filozofiji stvaranja Šeling sasvim drugačije sagledava: mogućnost, stvarnost i nužnost Boga i samog bivstvovanja...

Ako je stvarajući Bog gospodar svakog bića i samog bivstvovanja, on je, kao creatio ex nihilo, po njemu, beskonačna mogućnost bivstvenosti bića, svetskosti sveta i stvarnosti stvari... mnogo pre nadstvarna (nadbivstvena, nadsvetska) apsolutna potencija, svemogućnost nego (stvorena) stvarnost. 

Ako Bog gospodari davanjem i uzimanjem bivstvenosti bivstvovanja, stvarnošću svake stvorene stvari i svetskošću stvorenog sveta, apsolutna svemogućnost Boga ne može se potvrđivati sa bivstvenošću stvorenog bivstvovanja, stvarnošću stvorenih stvari, svetskošću stvorenog sveta (kojih može biti i ne biti) i koje postoje tek po njegovoj volji).

To jest, iako je "bit Boga apsolutno A koje može stvoriti B", samim tim što je u Božijoj volji da stvori ili ne stvori B (svako biće i samo bivstvovanje), on se ne može nikako s njima izjednačavati.

Time se distancira ne samo od Spinozinog Deus sive Natura (Bog ili priroda), već i od svog početnog Sistema transcendentalnog idealizma (gde je "priroda nesvestan duh a duh probuđena priroda" ) i Hegelove tvrdnje da je stvoreni svet samo ospoljen duhovni svet apsolutne ideje, sva drugobivstvena prostorno-vremensko materijalne priroda i istorija samo otuđeno Božije prvobivstvo...

Ako se svako A određuje, definiše kroz neko B  (uopšte, svako jedno kroz neko drugo), čak i kada neko kaže: Bog jeste, Bog se određuje po drugosti (po relaciji sa nečim drugim), onda se tako stvarajuće (Bog) pre sve tvorevine, sve stvorene stvarnosti, potvrđuje (svojom) tvorevinom, stvorenom stvarnošću.

Međutim, ako je suština stvaranja da tek: nadbivstveno, nadstvarstveno, nadsvetsko, nadstvarstveno A daje suštinsku drugost B (stvorenog: bića, stvari i vascelog sveta), da ono može postaviti ili ukloniti bilo koje i kakvo B (biće, stvar i vasceli svet), onda je, za Šelinga ta apsolutna potencija bivstvenosti (svakog) bića, sve svetskosti sveta i sve stvarnosti stvari,  ta suštinska relacija gospodarenja, davanja i uklanjanja svakog bića i samog bivstvovanja,  prvostepena suština Gospodstvenosti Gospoda, Božanstvenosti Boga...

Iako Šeling sa apsolutnom potencijom svemogućnošću pre svakog stvorenog bića, sveta i samog bivstvovanja pokušava da izbegne bilo koju, kakvu zavisnost Boga od stvorenog: bića, sveta i samog bivstvovanja i to Šelingovo određenje Boga kroz slobodno davanje i uzimanje biće kroz suštinsku relaciju gospodarenja (bivstvovanjem ili svetom)pokazuje i dalje jednu „zavisnost“ Boga od bivstvovanja (ili sveta).

Ako je Bog pre svake bivstvenosti bivstvovanja, stvarnosti  stvari i svetskosti sveta, on je, svakako i pre te relacije suštinskog gospodarenja bivstvovanjem ili svetom, davanja i uzimanja bivstvovanja i sveta.

Nije suština da se Bog shvata iz stvorenog bića pojavnog sveta, ili stvaranje bića i vascelog sveta, kao kod Šelinga, kao slobodno samoograničenje Božije beskonačne potencije, svemoći, svemogućnosti, nego da se nadbivstveni, nadsvetski Bog (stvarajuće ex nihilo) ni na kakav način ne može shvatiti, potvrđivati iz stvorenog bića ili stvorenog sveta; bilo koje, kakve relacije sa stvorenim bićem i svetom.

Svako je umsko, razumsko, čulno bivstvovanje vezano uz neki sadržaj a cretio ex nihilo je nadumno, nadrazumsko, natčulno, i zato nadbivstveno, nadsaznajno, nadlogično...

Ako Bog suštinski gospodari bićem (uzimanjem i davanjem bića ili sveta) on se ne može nikako izjednačiti sa bićem ili svetom ili shvatati iz bića i sveta kao početno A koje može biti B. 

Jedino kada bi se mogla izreći nadbivstvenost, nadsvetskost pre (iznad) bića ili sveta, mogao bi se izreći božanstvenost Boga koja postavlja ili ukida biće ili svet...

Zato se ni ta apsolutna potencija uzimanja i davanja bivstvovanja ili sveta, ili relacija apsolutnog gospodarenja bivstvovanjem i svetom ne može izjednačiti sa samim Bogom.

Ako Bog stvara biće i svet, njegova nadbivstvenost, nadsvetskost je pre bića i sveta pa čak i (pre) izvan relacije suštinskog gospodarenja bićem ili svetom (isključuje svaku zavisnost od bića i sveta)...

Inače se briše razlika između stvarajućeg i stvorenog, i slično apsolutnoj  formi zavisnoj od sadržaja i apsolutnom sadržaju zavisnom od forme (kao i u Sistemu transcendentalnog idealizma ranog Šelinga) i ostaje i dalje u Spinozinom Deus sive Natura.

Samim tim što A može i ne biti B, ta relacija suštinskog gospodarenja bićem ili svetom, ili apsolutno potentno A koje može biti suštinska drugost, B, ne može biti nikakva „zavisnost“ nadbivstvenog A od stvorenog B, niti sama suština Boga, već Božija nadbivstvenost, nadsvetskost stoji pre svake takve relacije...

Kada pokušava da shvati kako jedan nadbivstveni Bog, uslovno uzet kao A, postavlja suštinsku drugost, B, uopšte stvara biće ili svet, Šeling, zapravo, hoće filozofski da pojmi Svetu Trojicu.

On tvrdi da Bog, kao gospodar bivstvovanja, postavlja prvo ograničeno, pa neograničeno bivstvovanje, koje se na kraju, u apsolutnosti subjektivno-objektivnog savršenstva: religije, filozofije, umetnosti, ponovo vraća Bogu kao, kao najnužnije nužno ograničeno bivstovanje...

Međutim, to izražavanje nosi mnoge protivurečnosti...

To što Bog stvara, ili uklanja nešto različito od sebe ili tačnije sve, nikako ne daje Šelingu za pravo da Boga označi kao neko prvo A ni da to stvoreno nešto, ili sve,  kao u azbučnom redu, označi kao neko drugo B...

Stvoreno B je suštinski drugačije od početnog (stvarajućeg) A, i nikako ne može biti u istom nizu sa (stvarajućim) A.

Bog nije nikakvo prapočetno prvo A ili Jedan, kao u nekom nizu azbuke ili brojeva, posle kojeg sledi suštinsko drugo, dva, ili B, nego nadpočetno, nadbrojno jedan za svako prvo i drugo, treće, sto, hiljadu treće... beskrajno mnoštvo sa svake strane, kraja moguće, stvarno, nužno sve...

Sve spoljašnje, unutrašnje stvorenog sveta ili svesti ne može biti neko suštinski drugo posle prvog, ili dva posle jedan, kao u nizu prirodnih brojeva, niti neko B posle (stvarajućeg) prapočetnog A, kao slova azbuke, jer nadpočetni Bog ne daje stvaranjem samo suštinsko drugo, treće… (B, V, G, D)..., nego sa svake strane kraja svaki (mogući) niz i samo početno jedan ili A!

To jest, ako je Bog gospodar svakog bića i samog bivstvovanja, onda je on gospodar i svake istovetnosti i razlike (ili granice i neograničenog), pa prema tome ne može ikako biti neko prapočetno A koje daje neko B, ili prapočetna jednost koja prvo daje prostu ili suštinsku drugost, već Božija apsolutna volja, ex nihilo stvarajuća sloboda daje ne samo prvo i drugo, treće ... nego sa svake strane kraja svaki mogući, stvarni, nužni početni, završni niz, vascelo sve (svet)...

Nikakva "drugost" fiktivne materije, „pukog“ bivstvovanja ne može stajati naspram svemogućnosti Boga, nego je sve moguće–stvarno–nužno svega sveta, svakog bića i samog bivstvovanja moguća samo po Božijoj (nadbivstvujućoj, nadsvetskoj) creatio ex nihilo apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

Aristotel (kao uostalom i sva grčka filozofija) ne prihvata stvaranje ex nihilo već važi načelo: ex nihilo nihil fit.

Za njega je sav prirodni svet, život, biće po svojoj materiji mogućnost, a po svom obliku, svrsi, kretanju, s kojima podražava večnu: svrhu svih svrha, oblik svih oblika, pokretanje svih kretanja, Božiji večni život po sebi, najstvarniju, najnužniju duhovna stvarnost.

 

ŠELINGOVA POZITIVNA DIJALEKTIKA I BOŽIJA APSOLUTNA VOLjA I STVARAJUĆA SLOBODA

  

Skoro svi veliki filozofi: Parmenid, Heraklit, Anaksimandar, Anaksagora, Platon Aristotel, Spinoza.., Šeling, Hegel supstancijalno bivstvovanje utemeljuju kroz kvalitativno bezmerje (Jednog, Vatre, Ideje, Νοϋς -a, Boga...).

Svakako da nije isto reći da jedna beskonačna supstancija "po sebi jeste i samu sebe shvata" (Spinoza) i da je "samo Jedno supstancija" (kao kod Parmenida), jer Spinozina apsolutna afirmativnost, kvalitativna beskonačnost sa svih logičko-ontoloških strana beskonačne supstancije podrazumeva i beskonačno mnoštvo beskonačno različitih beskonačnih atributa i beskonačnio konačnih modusa u svakom beskonačnom atributu...

Pod uticajem Aristotela, Hegel tvrdi da je supstancijalna misao o samoj misli, pojam po sebi i za sebe, kao apsolutna istina dijalektičke logike, sama večna suština Boga...

A već je rečeno da pozni Šeling sa stanovišta svoje pozitivne dijalektike (spekulativne filozofije stvaranja) tvrdi da se Bog (koji gospodari davanjem i uzimanjem bića) ne može potvrđivati sa (bilo kojom, kakvom) bivstvenošću stvorenog bivstvovanja, svetskošću stvorenog sveta, stvarnosti stvorenih stvari (koje mogu biti i ne biti, jer postoje tek po njegovoj volji), i da je zato: nadbivstvena, nadsvetska, nadstvarna Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda mnogo pre apsolutna svemogućnost nego (stvorena) stvarnost! 

Ipak, iako Šeling kaže da je Bog, kao gospodar bića (svakog bića i samog bivstvovanja) nadstvaran, nadbivstven, nadsvetski, on opet ne kaže i da da je i nadmislen, nasaznajan, nadpojmovan, iako su sve naše misli, saznanje, pojmovi vezani za stvoreni (za Kanta pojavni) sadržaj ...

Ako iz svoje pozitivne dijalektike stvaranja staje naspram Hegelove negativne dijalektičke logike saznanja, mišljenja o samom mišljenju koji na kraju u filozofiji same filozofije, znanjem samog znanja sa pojmom po sebi i za sebe, proizvodi najvišu pozitivnost istine, Šeling prvo treba da odgovori šta je za njega u prvostepenom smislu ta: kvalitativna, afirmativna beskonačna svemogućnost bivstvenosti bića,  gospodarstvenost Boga, pre stvorenog sveta, samog bića i samog bivstvovanja iz njegove apsolutne volje i stvarajuće slobode?

Zapravo, njegovo početno predmisleno, predsaznajno prosto postojanje (bivstvovanje), pre onog na kraju najnužnijeg nužnog postojanja (bivstvovanja) u apsolutnom subjektivno-objektivnom jedinstvu: teologije, filozofije, umetnosti, se uopšte suštinski ne razlikuje od Hegelovog početnog (pojavnog, čulnog) neposrednog Bića.

On pod uticajem Kantove Kritike moći suđenja, koja dozvoljava ono što Kritika čistog uma ne dozvoljava: da intelektualni opažaj genijalnog umetnika sjedinjuje pojam i opažaj, unutrašnje i spoljašnje... samo menja Hegelovu hijerarhiju apsolutnog duha.

Umesto Hegelovog apsolutnog po sebi i za sebe pojma u filozofiji koji saznaje večnu suštinu Boga (koji kod njega stoji na vrhu, ispred apsolutne čulnosti u umetnosti i apsolutne predstave u religiji), Šeling čulno-natčulno, realno-idealno, konačno-beskonačno, nužno-slobodno, materijalno-duhovno, subjektivno-objektivno apsolutno jedinstvo sada vidi u genijalnom umetničkom delu, ispred filozofskog pojma, ili religiozne predstave...

Međutim, ni Hegelov apsolutni pojam pojma u filozofiji, ni Šelingovo apsolutno-subjektivno-objektivno (konačno-beskonačno, realno-idealno, materijalno-duhovno) umetničko delo genija nisu Božija apsolutna volja i (creatio ex nihilo) stvarajuća sloboda...

I kao što se Kantovo „Ja mislim" ne može izjednačiti sa logikom, filozofijom, sa našim saznanjem, iskustvom, nego stoji pre njih, tako se ni apsolutno (Božije) "mislim" ne može izjednačiti sa apsolutnim pojmom, mišljenjem dijalektičke logike, metafizičkim iskustvom uma u filozofiji sve filozofije u samorazvoju duha, samosaznanju istine apsolutne ideje, nego stoji pre njih.

Bez apsolutne vlastitosti (nadbivstvenog, nadsuštastvenog, nadsaznajnog) stvarajućeg Boga, kao vlasnika svakog bića i samog bivstvovanja,  nikakavo biće ni samo bivstvovanje, niti istinito  saznanje ni vlastito slobodno delovanje nema suštinsko utemeljenje...

Kao što čovek nije samo "Ja mislim", nego kroz čistu volju i slobodnu vlastitost: Ja odlučujem, delam, niti država država samo kroz svoju nauku, filozofiju, saznajno-teorijski um, već i kroz svoju slobodnu reč, odluku i delo, samostalnu vlast, praktično-moralni um, tako ni Bog nije Bog samo kroz apsolutno saznanje, mišljenje, već kroz svoju ne samo nadsaznajnu, nadmislenu, već nadbivstvenu, nadsvetsku  apsolutnu volju i stvarajuću slobodu, Božiju vlastitost!

  

MAJSTOR EKHART

 

Između čoveka i Boga ne može biti ništa. Ili samo može biti ništa. Ništa je nadumni zaklon, pokrivalište Boga pre svega stvorenog sveta. “Koji izabra tamu za pokrivalište svoje.“ ... i najviša bića u prestolu Božijem.

Za Majstor Ekharta Božija ex nihilo apsolutna volja i stvarajuća sloboda, svemogućnost utemeljuje svaku saznajno-logičku ili ontološku: mogućnost, stvarnost, nužnost.

On jedini primećuje da su Bog i biće protivurečne stvari; da Božije „Ja sam onaj što jest“, znači da je svaka logika i svaka kauzalnost ispod volje Božije, svako biće i samo bivstvovanje, svaka stvarnost i svaki svet!

Čim se ostaje u biću, u stvarnosti stvari i svetskosti sveta, ne ide se stvarajućem Bogu pre stvorenog sveta, svakog bića i samog bivstvovanja i logike stvorene stvari, bića ka jedino mogućoj kvalitativnoj, pozitivnoj uzročnosti (pre drugostepene "uzročnosti" od stvari ka stvari) apsolutne volje i stvarajuće slobode.

Mora se u duši doživeti ništavilo pre stvorenog sveta, tvorevine, napustiti svako biće i samo bivstvovanje i vratiti verom prapočetno creacio eh nihilo da bi se pre svakog bića koje zavisi od mišljenja ili mišljenja koje zavisi od bića rodilo u čoveku, kao iz ništa stvarajućim duhom ono naddbivstveno, nadmisleno Božije...

Zato Majstor Ekhart kaže “Bog... ima povlasticu da je čist od svakog Bića, i na osnovu toga..., može biti njegov uzrok... Bogu treba oduzeti svako biće da bi bio uzrok svakog bića... Prema tome Bog je nešto više od Bića.“

 

UMETNOST I PRAKTIČNO UMEĆE

 

Već je rečeno da Kant u svojoj trećoj kritici: Kritici moći suđenja, genijalnost u suštinskom smislu (nasuprot grčkih filozofima), pripisuje samo umetniku.

Kasnije pozni Šeling čak tvrdi da je to najveće Kantovo delo, s kojim je, zapravo, trebalo započeti sav kriticizam! I da samo umetnička uobrazilja (pre religije, filozofije) kao najviši objektivitet ljudskog duha, intelektualnom intuicijom genija sastavlja natčulno i čulno, pojam i opažaj, duh i telo, subjektivno i objektivno beskonačno i konačno, idealno i realno.

A tačno je, zapravo, sasvim suprotno. Da je ono što Kant tvrdi u svojoj trećoj Kritici (Kritici moći suđenja) skroz protivurečno sa Prvom i Drugom kritikom (Kritikom čistog uma i Kritikom praktičnog uma).

Bilo da su moralne ideje otkrivene od Boga kroz Deset zapovesti ili dedukovane iz suštinskog, praktično-moralnog uma ili indukovane iz običajnog prava kroz građanski zakon naspram prirodnog zakona jačeg, taj suštinski okret čiste volje praktično-moralnog uma za najviše jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela u slobodnoj vlastitosti čoveka i države je ono prvostepeno umeće, umešnost;: ona najviša genijalnost suštinskog praktično-moralnog uma (prvi genius, duhovni vodič) čoveka-ljudskog roda.

Prvostepa genijalnost ne može nikako biti u "intelektualnom opažaju" umetnika, koji u lepoj: slici, muzici, misli, reči, igri sastavlja prazne forme razuma, teorijskog uma i pojavne sadržaje čula, već u suštinskom umeću, umetnosti praktično-moralnog religioznog uma na delu dobra i pravednosti, koje mirisim istine i ukusom ljubavi, koja sastavlja svako drugo umeće umetnost čiste: reči, misli, odluke i dela u svakom čoveku i zajednici ka najvišem jedinstvu spoljašnje i unutrašnje lepote, telesnog i duhovnog, instinktivnog i razumskog,  čulnog i umskog, ovostanog i onostranog ... 

 

KRITIKA ČISTOG UMA, KRITIKA MOĆI SUĐENjA  I KRITIKA PRAKTIČNOG UMA

Kao što čist obraz vodi najvlastitijem licu, tako pravedni zakoni najvlastitijoj državi... 

Iako je, po Kritici čistog uma,  sva priroda našim: čulima, razumu, umu dostupna samo pojavno: kroz transcendentalu konstituciju (jedinstvom čistih, tj. praznih forma i slepih sadržaja), Kant u Kritici moći suđenja tvrdi ni manje ni više nego da priroda intelektuualnom intuicijom kroz umetničkog genija  (koji usklađuje boje i oblike u slici, zvukove i ritmove u muzici, reči i rime u poeziji, melodije i pokreta u igri... ) određuje pravila umetnosti!

Ako u Kritici praktičnog uma tvrdi da je praktično moralna strana stvari suština čoveka–ljudskog roda,   očigledno da bi trebalo da tvrdi suprotno!

Da suštinska čista volja i nadsuštastvena vlastitost čistog obraza i lica čoveka–ljudskog roda kao čista forma-sadržina praktično-moralnog uma nadopažajnim i nadsaznajnim religioznim duhom ("Ja sam uništio znanje da bih uzvisio veru")  zakonodavnom slobodom naspram opštih i nužnih zakona prirode (pojavnog jedinstva slepih opažaja čula i praznih pojmova, sudova saznajno-teorijskog razuma, uma), dostiže najviši sklad svih razlika i suprotnosti u čoveku i između različitih ljudi i naroda u zajednici i živih i neživih bića: biljaka, životinja i ljudi, sve  žive i nežive prirode u mikro-makro svetu kroz to prvostepeno umeće, umetnost čoveka–ljudskog roda...

Ako je teorijski um pojavna strana stvari, a praktični um suštinska strana stvari, prvostepeni okret i najviše, suštinsko umeće, umetnost očigledno se ne izvršava u saznajno-teorijskom području, već u praktičnom–moralnom umu i njegovim nadsaznajnim, nadopažajnim  praktično-moralnim idejama kroz  suštinsku volju i nadsuštastvenu slobodnu vlastitost kao prvostepenu suštinu čoveka–ljudskog roda, koja stoji nad svom opštom i  nužnom pojavnom naukom (prirodnim zakonima) i svom ostalom umetnošću.

Ako su i teorijski um i razum u sprezi sa čulima, pojavna strana stvari, a nadsaznajna slobodna volje i nadsuštatstvena vlastitost iz prvostepenih ideja praktičnog uma suštinska strana stvari, onda je prvostepena genijalnost, suštinsko umeće, umetnost, kroz prvostepeni, suštinski okret u jedinstvu čiste: misli, reči, odluke i dela ispoljava upravo u tom praktično-moralnom umeće na delu dobra i pravednosti,  s kojim svaki čovek i svaki narod dostižu ono prvostepeno, suštinsko  jedinstvo u sebi i sa drugima u zajednici u sa svom pojavnom živom i neživom prirodom...

To najviše umeće nadopažajnog i nadsaznajog slobodnog duha pre pojavnog jedinstva slepih opažaja, praznih pojmova i transcendentalnih ideja saznajno-teorijskog uma suštinskim idejama praktično-moralnog slobodnog uma potvrđuje u čoveku i državi najviša dela dobra, pravednosti, a nikako samo neka moć čistog suđenja, prosuđivanja...

Prvostepeno praktično-moralno umeće, umešnost, umetnost ne sastavlja samo iz slobode umetničke mašte sve: razlike, suprotnosti boja i oblika u slici, melodije i tonove u muzici, ritmove i pokrete igru, sve različite i suprotne: misli, reči, osećaje, doživljaje, događaje u: književnom, pozorišnom, filmom delu... tek slobodnim duhom nadsaznajne, nadopažajne slobodne volje suštinskog praktično-moralnog uma jedinstvom čiste: misli, reči, osećaja, odluka, dela ka nadsuštastvenoj ličnosti čoveka i naroda  praktično-moralnim duhom usklađuje suprotnosti pojedinca i države, države i države, između žive i nežive prirode,  kroz najviše jedinstvo spoljašnje-unutrašnje lepotu jedino dostiže sklad u čoveku,  između ljudi i naroda u zajednici i sa svom okolnom, živom i neživom prirodom...

Kroz prvostepena područja praktičnog uma: metafiziku čiste volje, metafiziku jezika, metafiziku mirisa i ukusa, metafiziku polnosti i mikromakrokosmologiju prvo utemeljuje najvlastitiju duhovnu slobodu čoveka i naroda i sa njom i svako: tehničko i naučno i ekonomsko i pravno, socijalno, političko i umetničko i umeće...

Kao što se svi pojmovi, sudovi saznajno-pojavnog teorijskog uma potvrđuju tek sadržajima opažanja, tako se  suštinske ideje praktično-moralnog uma potvrđuju na delu dobra i pravednosti samoiskustveno, lično.

 

SVRHOVITI UZROK SE MOŽE UTEMELjITI SAMO IZ  NAJVIŠEG JEDINSTVA PRAKTIČNO-MORALNOG UMA

 

Analitički pristup prirodne nauke svrhoviti uzrok najvišeg jedinstva (čoveka, države, prirode) napred isključuje ne samo u logici, prirodnoj nauci, nego čak i u  umetnosti, pravu, politici...

Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!

 

Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.

 

Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski  objašnjava!

 

Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.

 

Međutim, ne samo da se neki svrhoviti uzrok podrazumeva u unutrašnjoj prirodi naše volje ili uopšte u svemu živom nego se ta svrhovitost ne može isključiti čak ni u neživoj prirodi, inače nema čak ni logike do kraja s kojom bi uopšte bilo šta smisleno objašnjavalo, uopšte ilo  nešto, a ne ništa.

Ako nema  svrhovitog uzroka, za  jedinstvo logike prirodno-naučnih teorija za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta,  kako se onda uopšte nešto suštinski objašnjava!

Čak i regulativne ideje saznajno-teorijskog uma nad svim: opažajima čula, pojmovima i sudovima razuma, zaključcima uma traže neku celovitu teoriju za jedinstvo svega pojavnog iskustva, a kamoli slobodno odlučivanje i delovanje praktično-moralnog uma.

To znači da bilo koji analitički: naučnik, logičar, pravnik, političar... mora u nekoj meri biti i sintetički filozof.

Pošto transendentalni stav prazne forme naspram slepe sadržine ne dolazi do celovite svrhe, suštinskog osmišljavanja, smisla najvišeg dobra za čoveka i zajednicu, Kant u Kritici moći suđenja jedinstvo pojma i opažaja, forme i sadržine, pojave i suštine, duha i prirode, slobodnog i nužnog, konačnog i beskonačnog.... traži bezuspešno (kao i pozni Šeling kasnije) genijalnost umetnika.

Umesto da najviša praktično-moralna genijalnost, umeće, umetnost suštinskog, praktičnog uma, slobodnim duhom čoveka i naroda, kome služe i saznajno-teorijski, pojavni um i razum i čula, sva nauka, tehnika i sva ostala umetnost pronalazi  sklad u sebi i sa drugima na delu dobra i pravednosti, Kant u Kritici moći suđenja jedinu genijalnost vidi u pojavnom jedinstvu razuma i čulnosti,  "intelektualnom opažaju" umetnika kroz lepotu umetničkog dela!

Sa jedne strane umetnička lepota, koja izaziva bezinteresno dopadanje slobodnom maštom umetnika, izlazi iz okvira opštih i nužnih zakone i svrha prirode, sa druge strane, on paradoksalno tvrdi, da priroda kroz genijalnost umetnika, određuje pravila umetnosti (slobodnoj uobrazilji umetnika)!

Umesto da čista volja nadsazajnim, nadopažajnim slobodom i praktično-moralnim idejama suštinskim praktično-moralnim umećem stoji nad saznajno-teorijskim umom i svim njegovim čistim formama, svom "opštom i nužnom" prirodom (koja je samo njegova transcendentalna konsticucija), i svakim pojavnim jedinstvom pojma-opažaja umetničkih dela i nepodeljenim jedinstvom suštinske forme–sadržine čiste volje svake slobodne ličnosti na delu  dobra, pravednosti bude  prvostepena genijalnost, najviše: umeće, umešnost, umetnost, on suštinsku (tačnije jedinu) genijalnost traži u umetničkoj lepoti,  bezinteresnom prosuđivanju, dopadanju umetničkog dela, koje je i dalje samo pojavno jedinstvo razuma i opažaja gde priroda (samo transcendentalna konstitucija saznajno-terorijskog uma) kroz genijalnog umetnika određuje pravila umetnosti!

Moć suđenja razuma, estetskog prosuđivanja slobodne uobrazilje umetnika zavisi "intelektulanog opažaja" u jedinstvu razuma i opažaja, a slobodna moralna odluka i delo od nadopažajne čiste volje praktičnog uma na delu dobra i pravednosti  koja time potvrđuje prvostepenu suštinu  čoveka i naroda...

I kod Platona večnu suštinu i večno biće svake pojedinačne ideje utemeljuje tek nadsaznajna, nadsuštstvena ideja svih ideja, najviša ideje dobra.

Čak i u Aristotelovoj tetradi, uobličenje svakog oblika, svrhovitosti svake svrhe, koja svako smrtno biće od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti, omogućava najviši oblik svih oblika, kao svrha svih svrha, pokretač svih kretanja, večni duhovni život Božijeg savršenog bića ...

Tek Lajbnic nakon Aristotela mnogo kasnije tvrdi da bez supstancijalne svrhovitosti unutar svake duhovne monade nije moguć ne samo njen unutrašnji život, bilo koja, kakva: osećajnost osećaja, opažajnost opažaja, razumnost razuma, logičnosti logike...nego je taj supstancijalni vitalitet svake neponovljive monade tek  dovoljan razlog: bivstvenosti bivstvovanja, svetskost sveta, da su uopšte nešto, a ne ništa...

Sav prostorno-vremensko-materijalni svet drugobivstvenih bića samo je drugobivstvena složevina prvobivstvenih neprostornih i nevremenskih jednostavnih supstancija, duhovnih monada.

I to njegovo shvatanje o drugobivstvu prostorno-vremensko-materijalnog vidljivog sveta preuzima kasnije Hegel, ali ne prihvata sustancijalnost Lajbnicovih pojedinačnih duhovnih supstancije (monada) već sve: pojedinačne, posebne, opšte  "supstancije shvata samo kao različite stepene opšteg i nužnog supstancijalnog: saznanja, mišljenja, pojma po sebi i za sebe, celovite logičke istine, kao večne suštine Božijeg duha, aposolutne ideje....

Međutim, bez supstancijalne volje, vitaliteta, razložnosti iz neke najviše unutrašnje svrhe ni razumnosti razuma ni opažajnosti opažaja, ni umnost uma, nema utemeljenje.

Prvostepeno praktično umeće celovite svrhe unutar same stvari nije samo osnova jedinstva života i sve bivstvenosti bivstvovanja nego i logičnosti logike, saznatljivosti saznanja i istinitosti istine...

Kada je prvostepenu genijalnost (slobodnog duha koji vodi čoveka i zajednici), umesto u praktični um, kao što je to slučaj kod Platona, Aristotela, postavio u drugostepeno, trećestepeno područje (umeće, umešnost) umetnosti, Kant je tako porekao sve osnovne ideje svoje Kritike čistog uma i svoje Kritike praktičnog uma...

Umesto da praktično-moralni um najvišim: umećem, umešnošću, umetnošću nad saznajnim, nad opažajnim duhom u najvišem jedinstvu čiste: misli, reči odluke i dela na delu dobra i pravednosti slobodne ličnosti čoveka i naroda stoji iznad pojavnog jedinstva praznog pojma–slepog opažaja saznajno-teorijskog razuma, i naučnog saznanja ili umetničke uobrazilje, on sasvim obrnuto, suštinska načela praktično-moralnog uma ponovo podređuje pojavnom saznanju prirodne nauke ili pojavnoj uobrazilji umetnosti... 

A zapravo, najviša umetnost je ono najviše praktićno-umeće koje u unutrašnjoj lepoti koja oblikuje najvlastitiju duhovnu ličnost čoveka i naroda sjedinjujući čiste: misli, reči, odluke i dela u svakom slobodnom čoveku i sve različite, suprotne ljude, narode u svakom slobodnom narodu.

I ta prvostepena umešnost, umetnost praktično-moralnog duha od Oca ka Sinu i Sina ka Ocu okršajem, ukrštanjem, krstom, koja u unutrašnjoj lepoti tek sjedinjuje sve razlike, suprotnosti u pojedincu i narodu,  stoji, svakako, nad svakim pojavnom naukom i svakom pojavnom umetnošću...  

Te Kantove zaključke iz Kritike moći suđenja o jedinoj genijalnosti u umetnosti  koriste kasnije oberučke prvo prihvatiti pozni Šeling, pa Niče, pa na kraju u svojoj poznoj filozofiji i Hajdeger...

Od toga je bio potreban jedan korak da se ne samo prirodna već i društvena nauka ili umetnost "oslobode ne samo onostranog duha svake religije i svake metafizike nego i bilo kakvih onostranih ideja praktično-moralnog (nadopažajnog, nadsaznajnog) uma i prihvate obožavanje zemaljskih idola: nauke, umetnosti, politike  i praktično-moralni um stavi u okvire  politike i granice ovostranog sveta...

Kao "nepristrasna" nauka (znanje po sebi) ili "umetnost po sebi" , pravo po sebi, "psihologija po sebi" što je sve, zapravo, samo politika po sebi ...  koja se oslobađa bilo koje, kakve metafizičke, religiozne, moralne osnove, kao i prirodna nauka bilo koje, kakve antropološke osnove.

Ne samo da iz takvih postavki sprovodi „dekonstrukcija“ svih tradicionalnih vrednosti i ideja: dobrog, lepog, pravednog, istinitog ... nego ih čak otvoreno zamenjuju negativnim herojima laži,  zla, estetikom ružnoće i destrukcije i moćima politike iz  informativnog, medijskog uma, reklame, marketinga,  ka destrukciji čoveka, zajednice, prirode...

U svakom slučaju, ako Kant u Kritici praktičnog uma tvrdi da je prvostepeno umeće praktično-moralnog odlučivanja, delovanja najbitnija stvar, gde je čista volja, kao apriorna forma praktičnog uma izjednačena sa suštinskom sadržinom njene zakonodavne slobode, on ne može nikako tvrditi da je hipotetička "produktivna uobrazilja između razuma i empiričkog opažaja iz "intelektualne intuicije " umetnika u umetničkom delu, ne samo prvostepena genijalnost (kod njega čak, jedina), što će kasnije oberučke prihvatiti i koristiti u daljim izvođenjima,  već to samo može biti suštinska čista volja nadsuštastvena vlastitost imanentnog praktično-moralnog, religioznog  uma, koja  prvostepenim umećem, umetnošću slobodnog odlučivanja, delovanja, pre harmonije boja i oblika u slici, zvukova i ritmova u muzici, rima i reči u poziji, pokreta u igri, kroz unutrašnju lepotu mirisa istine i ukusa ljubavi iz celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti, objedinjuje u pojedincu i zajednici u unutrašnjoj lepoti sve druge: lepote,  umeća, umetnosti ka najuzvišenijem jedinstvu slobodnog čoveka i ljudskog roda.

Mašta je produktivna u prvostepenom smislu kada suštinskom genijalnošću praktično-moralnog uma na delu dobra i pravednosti nadopažajnom, nadsaznajnom čistom voljom iznad saznajno-pojavnog: uma, razuma, čula jedinstvom čiste: misli reči odluke i dela slobodnim duhom vodi slobodnoj vlastitosti čoveka i naroda.

Kod Platona je prvostepna uobrazilja između uma na jednoj, i razuma i čula na drugoj strani. Početni pojedninačni opažaji čula, senke ideja, i dalje opšti, opšti, posebni pojmovi, sudovi razuma (samo odsjaji, kopije ideja), samo iniciraju onu tu suštinsku uobrazilju,  metafizičko sećanje umne duše da čistim pojmom o pojmo dijalektičkim zaključcima prepozna večne ideje...

Zato je iz svoje idealne države upravo proterao sve pesnike koji svojom maštom pripisuju nebeskim bićima, bogovima takve nemoralne stvari, kojih bi se  čak i ljudi trebali stideti. Zato njega  je ona prvostepena, najviša umetnost upravo praktično umeće, duhovna umešnost  vladara filozofa koji dijalektikom iz najviših zaključaka  uma (koji vidi ideje) ka pojmovima i sudovima razuma  (koji vide kopije) i nagonima tela i opažajima čulima (koji vidi senke) po najvišoj ideji dobra otelotvoruju, skladom između vladara, čuvara i radnika, najpravedniju državu. 

 

UMETNOST I PRAKTIČNO UMEĆE KOD PLATONA I ARISTOTELA

Za stare filozofe, uopšte, umetnost nikako nije jedina genijalnost (kao kod Kanta) niti apsolutni subjektivno-objektivni idealitet-realitet (kao kod Šelinga), ni najviša potvrda najsavršenijeg ovostranog bivstvovanja supstancijalne volje za moć (kao kod Ničea) ni najizvorniji govor bivstvovanja (kao kod Hajdegera)...

Po Platonu, samo filozof iz najvišeg dijalektičkog umeća umne duše vidi da sav pojavni čulni ili sav razumski svet samo podražava savršeni svet večnih ideja, kao i bilo koja zanatsko umeće ili umešnost umetnika,  kao što sve večne suštine savršenih ideja podražavaju nadsaznajnu i nadsuštastvenu ideju dobra...

Praktično umeće mudraca–kraljeva, koje celovitim zaključcima uma podraža svet večnih ideja, otelotvorujući u idealnoj državi ideju pravednosti, stoji daleko ispred svake: zanatske veštine, tehničkog umeća, koje kopijama  pojma ili sudovima razuma ili senkama opažajima čula podržava samo jednu večnu ideju kao i ispred umeće umetnika, koji umetničkim delom samo podražavaju ideju lepog po sebi.

Iako Aristotel mnogo pozitivnije sagledava umetnost (koja katarzom u čoveku čini  boljim, pravednijim, lepšim čoveka i državu) nego Platon i za njega su umetnost kao i sva ostala umeća, umešnosti (tέχνη), kao npr. zanati, veštine za prozvodnju fizičkih, veštastvenih stvari (po svakoj: svrsi, rodu, vrsti) daleko ispod dve suštinske moći slobodnog čoveka: umeća najvišeg teorijskog saznanja, metafizike i prvostepenog praktičnog umeća, umešnosti – politike.

Državotvornost, praktična mudrost politike, koja kroz temeljnu vrlinu pravednosti čuva, održava zajedničko dobro, omogućavajući tako svakom čoveku da kao zoon politikon (politička životinja) svojom političkom suštinom u  zajedničkom življenju u državi razvije i ispoljava sve vrline, prima i daje svako dobro, je najviše, prvostepeno umeće čoveka i naroda.

Po njemu, država ne podražava nikakvo dobro ili pravedno po sebi, nego je pravedna država, kao ravnoteža prirodnog i duhovnog, instinktivnog i umnog upravo ono prvostepeno, po prirodi stvari,  za pojedinca i zajednicu,  najviše dobro ...

Čovek kao zoon politikon, kroz svoju političku suštinu (primenjenu etiku), supstancijalnu vrlinu pravednosti uravnotežuju u sebi i u zajedničkom životu sa drugim ljudima u državi sve suprotnosti fizike i metafizike, smrtnog i večnog,  telesnog i duhovnog, egoizma i altruizma, instinktivnog i umnog, životinjskog i božanskog, na delu dobra i pravednosti, sastavlja sve polaritete, dovodi u polisu u ravnotežu...

Bilo koje, kakvo pojedinačno umeće, koje umešnošću, veštinom umetnika usklađuje sve najrazličitije čulne razlike, suprotnosti u lepoti umetničkog dela po svakom posebnom rodu ili vrsti: boje i oblike u slici, ritmove i tonove u muzici, reči i rime u poeziji, ili blage i oštre pokreta u igri, stoji daleko ispod najvišeg političkog umeća, koja sve različite, suprotne: veštine, odluke, područja delovanja između lišenosti i preteranosti svake ljudske vrline u zajedničkoj državi, supstancijanom društvenošću, praktičnom delatnošću politike usklađuje u zajedničkom životu ka najvišem dobru kroz temeljnu vrlinu pravednosti...  

Politika je jedino je ispod najvišeg teorijskog umeća, filozofije, koja sve suprotne: misli, osećaje, odluke, dela između: životinjskog i božanskog, tela i duha, instinktivnog i umnog, prolaznog i večnog uravnotežuje u najprosvećenijoj ličnosti filozofa, donoseći mu najveću sreću, blaženstvo...

Supstancijalna vrlina pravednosti koja pronalazi skladnu ravnotežu između svih polariteta između: pojedica i države, životinjskog i božanskog, smrtnog i besmrtnog, tela i duha, fizike i metafizike, prirode i Boga,  harmonizuje po prirodi stvari sve suprotnosti različitih: osećaja tela, opažaja čula, pojmova, sudova razuma, ideja uma: boje i oblike u slici, tonove i ritmove muzici, pokrete i udove u igri, mirise i ukuse u hrani...  u ličnosti svakog čoveka i između različitih, suprotnih ljudi u državi...

Kod Aristotela središnje područje volje u skladu sa razumom, supstancijalnom politikom, najvišim praktično moralnim-umećem slobodnim odlučivanjem delovanjem po vladajućoj vrlini pravednosti uravnožuje sve polaritete po prirodi stvari, vodi, istovremeno, ka najvišem ličnom i zajedničkom dobru.

Prvostepena umešnost (umetnost) politike, čovekovog praktičnog umeća u državi koja posreduje između ideja uma na jednoj, i njihovih kopija u pojmovima i sudovima razuma i opažaja čula čula i instinkata tela na drugoj strani,  u središnjem području volje u skladu sa razumom između: Boga i prirode, nestvorenog, večnog i stvorenog, vremenskog što se rađa i umire, između životinjskog i božanskog,  temeljnom vrlinom pravednosti stvara i oblikuje ono najbolje, najlepše u čoveku i u zajednici; da harmonizije i dovodi u ravnotežu ne samo razlike, suprotnosti u samom pojedincu, ili različite ljude u državi, i različite narode i države nego i razlike, suprotnosti između različitih živih bića: između ljudi i biljaka, životinja i razlike između žive i nežive prirode....

Po Platonu i Aristotelu, kada mudraci–kraljevi vladaju iz najvišeg praktično-moralnog umeća, vlada upravo ceo narod sobom (svojom državom) po prirodi stvari svojim najmudrijim delom, a kada u vladaru nema najviše mudrosti praktično-moralnog umeća (genijalnog praktičnog duha u ime čitavog naroda da ga: uči, vodi, savetuje kroz temeljnu vrlinu pravednosti, harmonizujući sve vrline i sve razlike, suprotnosti u pojedincu i zajednici, ili po političkoj slobodi vlada prosta većina, koja ne samo da te praktično-moralne genijalnosti nema, već se vrlo često, umesto onog najboljeg, najmudrijeg i najpravednijeg u ime celog naroda, ispoljava ono: najgore, najluđe, najnepravednije, porobljavajući tako svakog pojedinca i ceo narod, što kroz sve veće bezvlašće vodi na kraju nužno: tiraniji, oligarhiji ili anarhiji...

Kada se politika svodi na prost izbor većine, vlast se sagledava kroz kvantitet, a ne kvalitet. Samo najviši kvalitet suštinskog praktično-moralnog umeća (koje bi, po Kantovim osnovnim postavkama njegove Prve i Druge kritike upravo trebalo biti ona prvostepena, suštinska genijalnost (kao i kod Platona, Aristotela) slobodnog duha koji na delu dobra, pravednosti otelotvoruje suštinske ideje praktičnog uma, prvostepeno umeće, umešnost čoveka i ljudskog roda ka  najvišem jedinstvu svih razlika, suprotnosti u pojedincu i zajednici u najpravednijoj i najboljoj državi.

 

LOGIKA I METAFIZIKA

 

"A misao i to ona koja je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je „najviša misao, misao o najvišem dobru... Božije delo koje postoji samo po sebi je savršeni i večni život...Bog je savršena i večita stvarnost, tako da život i stalno i večito trajanje pripada Bogu, sam Bog je upravo to.“ Aristotel, Metafizika, 1072 b

 

Iako na prvi pogled izgleda da kod Aristotela logički zakoni ispravnog pojma: suda, zaključka važe po sebi, nezavisno od svakog sadržaja mišljenja, tačno je, zapravo, da njegova logika (Organon) u potpunosti pretpostavlja njegovu ontologiju (Metafiziku), kao i njegove logičke kategorije, starije metafizičke kategorije, a ne obrnuto.

Jedinstvo logikd se oslanja na starije jedinstvo metafizike jer sav logos mikro ili makrokosmosa naspram haosa bilo kakvog oblika u njegovom pokretanju od mogućnosti ka stvarnosti, ne može postojati bez celovitog svrhovitog uzroka.

Logički zakoni neprotivurečnosti i identiteta tek u Božijem mišljenju o samom mišljenju, u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i predmet mišljenja, imaju svoje utemeljenje.

Suštinski logos, po Aristotelu, ne treba da objasni samo konkretno dešavanja i događanja od pojave ka pojavi, drugostepenu uzročnost od stvari ka stvari, nego ni stvarnost stvari ni svetskost sveta, ni smislenost misli ni bivstvovanje bivstvovanja.

Po Aristotelu, čisto mehanička, čulna uzročnost (od stvari ka stvari, od pojave ka pojavi) ne samo da nije moguća po sebi, nego je čak protivurečna...

Božije večno mišljenje o samom mišljenju ne potvrđuje samo saznajno-logičku: mogućnost, stvarnost, nužnost našeg konačnog mišljenja ili svakog prirodnog života ili bića nego i ontološku nužnost savršenog duhovnog bića.

Ipak, Božije mišljenje o sebi, kao najizvrsnijoj duhovnom biću nije, po Aristotelu (kao  kod Hegela kasnije) dato samo kao neka saznajno-logička večna suština Boga, nego je sam Božiji večni duhovni život po sebi.

Samo se iz savršene svrhe–dela Božijeg večnog života po sebi, savršenog duhovnog bića može utemeljiti  bilo koja, kakva svrha-delo prirodnog života i smrtnog bića...

Bez Božijeg duhovnog života po sebi, kao savršenog oblika svih oblika, svrhe svih svrha, pokretača svih kretanja, kao unutrašnjeg uzroka svake stvari i svakog bić i samog bivstvovanja ne može postojati, niti se shvatati nikakav: oblik, kretanje, svrha, dešavanje u  prirodi; ni stvarnost stvari, ni svetskost sveta, ni saznatljivost saznanja, ni bivstvenost bivstvovanja!

Hegel, kasnije, apsolutnom logikom jednog, jednom dijalektičkom logikom sve moguće–stvarne–nužne: čulne, razumske, umske spoljašnje-unutrašnje objektivne razlike i suprotnosti vidi kao po sebi drugo samoga sebe, samo kao logičke razlike unutar apsolutnog duha po sebi i za sebe, Božije apsolutne  subjektivnosti...

Saznajno-logička opštost i nužnost apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, pojma o samom pojmu, znanja o samom znanju, svesti o samoj svesti, večna logička istina apsolutnog duha–ideje je ono prvobivstveno ontološko, a  konkretnost bilo kojeg ovog ili onog prirodnog i istorijskog bića ili opšteg i nužnog zakona prirode ili istorije je po tim prvobivstvenim zakonima dijalektičke logike – samo ospoljen duh u prostorno-vremensko-materijalnom drugobivstvu...

 

MALO  I  VELIKO JA

 

Kant mnogo veće tajne: Ja, svesti, mišljenja, volje pretpostavlja, ili uzima kao same po sebi jasne, da bi transcendentalnom analizom čovekovih saznajnih moći utemeljio nešto mnogo lakše: opštu i nužnu osnovu matematike (uopšte prirodne nauke); objasnio: kako su mogući sintetički sudovi a priori!?

Međutim, ako se iz malog Ja (samo čiste forme razuma) „Ja mislim“)  utemeljuje saznanje, mišljenje, suđenje, mora se pre toga shvatiti sama misao  (misliti o misli, suditi o sudu, razumeti razum, umovati o umu, pojmiti pojam, saznati samo: Ja, saznanje, mišljenje, svest, samosvest...

Zato je Aristotela, Spinozu, Hegela... nužna apsolutna Božija, metafizička subjektivnost, za svaku bilo koju, kakvu pojedinačnu, posebnu opštu (političku, istorijsku, naučnu) konkretnu subjektivnost...

Za svako “malo“ Ja, relativnu istinu, po razlici subjekta i predikata, mišljenja i bića, svega pojavnog saznanja ograničenog iskustvom, je nužno veliko, Božije Ja, velika, apsolutna istina, metafizičko iskustvo, neograničeno saznanje po apsolutnom jedinstvu: subjektivnog i objektivnog, mišljenja i bića.

Apsolutna subjektivnost–objektivnost , neodvojivog dela od celine i celine od svakog svog dela u svakoj stvari, biću, kao kod: Heraklita, Anaksagora, Platona, Aristotela, Spinoze, Šelinga, Hegela...  

Apsolutna istina (metafizičko iskustvo duha, večne ideje po sebi i za sebe), postoji, bez obzira na to znamo li je mi znali ili ne...

Ko pita naše malo ili "veliko" Ja... naše malo ili "veliko" iskustvo?

Po Hegelu, izričito, mora postojati po sebi i za sebe najviša, apsolutna: misao, svest, duh za bilo kakvu: misao, svest, duh; za bilo koje, kakvo razumevanje, suđenje, mišljenje, apsolutno (samo po sebi) razumevanje, suđenje, mišljenje...

Zato, Hegelova filozofija (pod uticajem: Aristotela, Spinoze, Fihtea, ranog Šelinga) nasuprot Kantu, o ničem drugom ne govori nego o samosaznanju u apsolutnom smislu, o apsolutno samosaznatom Božijem Ja.

Razbijajući atom našeg malog Ja, sitne subjektivnosti ograničenog: razuma, svesti, mišljenja, on od početka do svake strane, svakog kraja samokretanjem pojmova, dijalektičkim zaključcima uma iz jednog unutar sebe različitog i istog duha po sebi i za sebe, apsolutnog mišljenja identičnog sa svim mogućim, stvarnim, nužnim sadržajem, bićem, koji dijalektikom apsolutnog pojma ide ka ka samosaznatom, samomislećem Božijem Ja...

 

 MALI I VELIKI COGITO

 

Hegel Anselmov ontološki dokaz (kao i usavršeni Dekartov, o nužnom postojanju Boga) proglašava ispravnim, ali naglašava da takvo dokazivanje ostaje i dalje na nivou razumskog mišljenja, jer ostavlja naspram sebe suprotstavljeno postojanje, biće...

To jest, iako kod Dekarta od početka  postoji krug od mišljenja (pojma) ka biću i od bića ka mišljenju (pojmu), taj se krug razdvaja, i to ostaju dve skroz različite, a ne jedna ista stvar...

Međutim, kada se taj dokaz izvodi iz celine uma, samokretanjem apsolutnog pojma o pojmu  kroz istoriju filozofije, kao filozofiju same filozofije, mišljenje samog mišljenja (kada je kroz sve stepena samorazvoja duha ka samospoznaji apsolutne ideje ono samo sebi predmet), ta suprotnost mišljenja i bića nestaje...

To jest, ako mišljenje traži potpunu izvesnost, istinu po sebi i za sebe, to samosaznanje po Hegelu, mora biti jedno sa bićem; kao što se, takođe, potpuna samoizvesnost, zadnja istina bića može naći samo u samodređujućem po sebi i za sebe, apsolutnom: samosaznanju, mišljenju, pojmu u filozofiji...

Jedna apsolutna logičko-ontološka osnova mora dokazati da je deduktivni put od Božijeg mišljenja ka biću (svoj stvorenoj materijalnoj, čulnoj prirodi), isti kao i induktivni put ospoljenog prostorno-vremensko-materijalnog čulnog bića (drugobivstvene prirode, istorije) ka večnoj suštini, zadnjoj na kraju istini mišljenja u apsolutnom pojmu pojma, Božijem prvobivstvenom samomišljenju, večnom duhovnom biću...

Svako je (jeste), pa i praosnovno "Ja mislim," ili "Ja jesam" pretpostavlja apsolutni identitet subjekta i predikata (subjektivnosti i objektivnosti), sve moguće: da, je, jeste ili ne, nije relacije, predikacije saznanja apsolutnog: pojma, suda, zaključka sveobuhvatnog mišljenja o samom mišljenju sa svim stepenima samorazvoja apsolutne ideje.

Umesto Dekartovog ili Kantovog "malog cogita" (Ja mislim) iz koga se ne može potvrditi ni postojanje nas samih, ni postojanje sveta, a pogotovu apsolutno (Božije) večno postojanje, Hegel iz velikog cogita "Božijeg (apsolutno): mislim, znam, večno postojim (apsolutno) jesam", kao jedinog mogućeg doslednog mišljenja  po sebi i za sebe dijalektičke logike, koja sve (moguće, stvarne, nužne) razlike, suprotnosti atributa, modusa supstancijalnog samosaznanja obuhvata u samoodređujućem pojmu, apsolutno istinitoj ideji, potvrđuje ne samo večno duhovno postojanje Boga ili samoizvesno postojanje nas samih, nego tek dokazuje svaku drugu: moguću, stvarnu, nužnu (modusnu, atributivnu, supstancijalnu) postojanost postojanja, bivstvenost bivstvovanja i smislenost mišljenja... I pojmovnost pojma, sudstvenost suda, zaključivost zaključka, saznatljivost saznanja i istinitost istine!

Samo (apsolutno istinito) "Ja mislim,  apsolutno postojim" jesam iz subjektivno-objektivnog samosaznanja, mišljenja završne filozofije sve filozofije u samorazvoju apsolutnog duha, ideje Božijeg velikog cogita iz apsolutne istine mišljenja o samom mišljenju, potvrđuje i izvesnost našeg "Ja mislim, postojim" malog cogita i  svaku drugu postojanost postojanja, saznatljivost saznanja, smislenost smisla i bivstvenost bivstvovanja...

Slično Platonu, ili Aristotelu, Hegel ne potvrđuje apsolutni pojam, ideju (Boga) kroz bilo koji posebni, opšti pojam ili pojedinačnu predstavu, opažaj, nego, sasvim obrnuto, svaki opšti ili posebni pojam razuma ili pojedinačan opažaj čula kroz apsolutni pojam Boga – celovitu ideju uma...

Ipak, bez obzira što Hegel sa svake strane kraja dokazuje večnost postojanja iz apsolutne ideje, njegovo dokazivanje se mnogo pre zasniva na apsolutnom mišljenju o samom mišljenju Aristotelovog Boga, nego na Platonovoj: nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj najvišoj ideji dobra.

 

HEGELOVA ISTORIJA FILOZOFIJE

 

Hegel tvrdi da su sve filozofije u nekom istorijskom periodu slične varijante glavnog logičkog principa tog vremena; samo jedan stepen logičkog samorazvoja pojma po sebi i za sebe,  s kojim apsolutni duh saznaje sebe...

I kao što živo biće u svom razvoju semena do ploda sastavlja mnoštvo razlika i suprotnosti, tako po logičkoj nužnosti samososaznanja i slobodni duh mišljenjem po sebi i za sebe sve različite, suprotne filozofske ideje istorije filozofije objedinjuju u njegovoj završnoj filozofiji sve filozofije, koja u zrelom plodu na kraju izlaže istinu apsolutno umne ideje...

Svaka vladajuća filozofija jednog vremena sastavlja sve logičke principe dotadašnjih filozofija, a njegova završna filozofija apsolutnog duha, u Nauci Logike u objedinjuje u sveobuhvatnoj ideji logičke principe celokupne istorije filozofije.

Za takvo shvatanje, da je suština neke filozofije njena logička forma, jedan stepen apsolutnog: samosaznanja, samomišljenja, mišljenja, pojma po sebi i za sebe, ono aktivno što je pokreće ka završnoj istini, Hegel je, svakako, podstaknut Aristotelovim shvatanjem Boga, kao savršenog mišljenja o samom mišljenju, koje je apsolutna logičko-ontološka forma svih formi, najnužnija večna duhovna stvarnost, naspram samo mogućnosti bezoblične, alogične materije...

Svi oblici, svrhe, kretanja u konačnoj prirodi po svome rodu, vrsti su svojim obličjem, svrhom koja ih pokreće aktivno biće (stvarnost) a sa pasivnom materijom, samo mogućnost...

Svi niži oblici, svrhe, kretanja u konačnoj prirodi, životu, biću, svoje utemeljenje imaju u savršenom obliku svih oblika, večnoj svrsi svih svrha, Božijoj misli o samoj misli, koja ih duhovnim dodirom istine sve-jednog-jednog svega pokreće od njihove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti...

Samo je savršena forma svih formi Božijeg mišljenja o samom mišljenju izjednačena sa savršenim sadržajem večnog života po sebi, Božijeg savršenog duhovnog bića, najnužnija, večna stvarnost.

Zato Hegel svoju Istoriju filozofije, koja sve različite, suprotne filozofije apsolutnim mišljenjem samog mišljenja, sveobuhvatnom filozofijom sve filozofije apsolutnog duha izjednačuje sa svojom Naukom logike, koja znanjem samog znanja, svešću same svesti sve (moguće–stvarne–nužne) različite ili suprotne principe dijalektičke logike završnim pojmom pojma apsolutno istinite ideje izlaže kao večnu suštinu Boga.

Na početku jedna Parmenidova apsolutna misao: Samo jedno-biće postoji, dok prostor, vreme, materija, sva mnoštvena čulna priroda... samo prividno postoje.

Otuđenjem umskog oblika svih oblika, apsolutnog duhovnog lika istine u drugobivstvo prirode, prvostepenom logičkom suprotnošću praznog bića bez sadržaja, izjednačenog na početku sa nebićem, započinje logički rascep mišljenja i bića, ospoljenje prvobivstvenog duha u prostor-vreme-materiju i prapočetnim jedinstvom bića i nebića, postojanja i nepostojanja prapočetnog, bivanja (Heraklit) princip pojedinačnog, samostalnog i posebnog bića  elemenata, atoma prvih filozofa fizičara ili atomista ...

Nasuprot materijalnih elemenata: vatre, vode, vazduha, zemlje, atoma ili svepomešanog sve-jednog, jednog svega bića–nebića homeomerija,  po Aristotelu i Hegelu kasnije sa Anaksagorom počinje izdvajanje čistog duha iz prirode, suštinski prauzrok, pokretača svega u svemu, koji u grčkoj filozofiji dostiže vrhunac u Platonovoj filozofiji, koja metafizičkim iskustvom uma prepoznaje apsolutnu ideju, a u Aristotelovoj filozofiji, umskim mišljenjem o samom mišljenju istinom dodiruje  Boga ...

Taj put cele istoriju filozofije ka samosaznanju duha kroz principe dijalektičke logike ka samorazvoju apolutne ideje, tek na kraju,  kroz celoviti umski lik jednog čoveka, sveobuhvatnim pojmom pojma završne filozofije filozofije sve različite, suprotne misli, ideje cele istorije filozofije celog čovečanstva sastavlja u apsolutnoj istinitoj ideji, koja saznaje večnu logičku suštinu Boga...

To jest, kada naučno mišljenje o samom mišljenju u završnoj filozofiji sve filozofije objedini celokupnu istoriju duha, i jedinstvom logičkog i ontološkog, kao kod Aristotelovog Boga, izjednači na kraju onog koji misli, mišljenje i predmet misli, onoga koji saznaje, saznanje i predmet saznanja, ili se dijalektikom čistog pojma o pojmu večnog dela duše, kao kod Platona, metafizičkim iskustvom uma seti svog celokupnog duhovnog puta i prepozna istinu po sebi i za sebe i pre pada duše (otuđenja duha, ospoljenja ideje) vrati iz privida prostorno-vremensko-materijalnog čulnog bića u carstvo večnih ideja, tada konačno subjektivno postaje objektivno, i objektivno subjektivno, i zato apsolutno...

Tek se u unutrašnjem bezmerju apsolutnog pojma o pojmu, znanja o samom znanju, svesti o samoj svesti razotkriva suštinska, logička istorija:  kako i zašto se sve različite, suprotne filozofije smenjuju tako kako se smenjuju na samosaznajnom putu apsolutnog duha, ideje...

 

SPOLjAŠNjA I UNUTRAŠNjA ISTORIJA

 

Hegel  logičku po sebi i za sebe istoriju duha, po svim stepenima razvoja samosaznanja apsolutne ideje stavlja ispred svakog razumskog-čulnog sadržaja i spoljašnjeg prostorno-vremensko dešavanja i istorije.

Unutrašnja saznajno-logička istorija apsolutne ideje ne određuje samo sve naše istorijsko: političko, ekonomsko, kulturno... dešavanje i događanje, nego i sve prostorno-vremensko-materijalno prirodno i istorijsko događanje!

I kao što je logički princip neke filozofije koja preovladava u jednom vremenu, kao objektivno mišljenje duha o sebi samom, samo neki stepen samosaznanja apsolutne ideje, tako svi narodi, po logičkoj nužnosti unutrašnje istorije, svojom spoljašnjom istorijom, svojim društvenim uređenjem i delovanjem u konkretnom mestu, vremenu ispoljavaju neki stepen samoosvešćenja apsolutnog duha u samorazvoju apsolutne ideje...

Ipak, kada tvrdi da preovlađujuća filozofija u jednom periodu svojom formom odražava objektivni duh svog vremena, on je u protivurečnosti sa svojom osnovnom tezom da je logička forma, kao ono suštinski aktivno u jednoj filozofiji, ne samo nezavisna od konkretnog dešavanja tog vremena, nego čak i od sve ospoljene prostorno-vremensko-materijalne sadržine u drugobivstvu prirode i istorije (koje su samo njeno otuđenje)...

To jest, ako je sva prostorno-vremensko-materijalna priroda samo ospoljenja unutrašnja istorija samosaznanja  duha po sebi i za sebe, samorazvoja apsolutno logične ideje i sva spoljašnja istorija država i naroda samo služi samosaznanju apsolutnog duha, da u čistom filozofskom pojmu o pojma postane na kraju apsolutno svestan sebe, onda nikako ne može spoljašnja istorija i dešavanje u ospoljenom prostorno-vremenskom-materijanom drugobivstvu prirode određivati unutrašnju, suštinsku istoriju prvobivstvenog duha, večnu logičku suštinu apsolutne ideje (svaka filozofija odražavati samo svoje vreme) nego spoljašnja istorija, svako vreme, istorijski period ogađanja i dešavanja  može samo odražavati unutrašnju istoriju duha, biti određen logičkim razvojem samosaznanja i samosvešćenja apsolutne ideje!

Ako je, za Hegela, prvobivstveni apsolutan (večni) duh, onaj nepokretni pokretač i večna svrha svakog prostorno-vremensko-materijalnog prirodnog kretanja i društveno-istorijskog dešavanja, a sva drugobivstvena priroda i istorija služe da se po logičkoj nužnosti unutrašnje istorije apsolutni duh završnom filozofijom sve filozofije, veobuhvatnim mišljenjem o samom mišljenju, vrati prvobivstvu večne ideje, kako može sada sasvim suprotno tvrditi: da spoljašnje istorijske okolnosti datog vremena (spoljašnja prostorno-vremenska istorija) određuju preovlađujući logički princip jedne filozofije u nekom vremenu, suštinsku unutrašnju (logičku istoriju), uobličavati ono mnogo starije prvobivstvo što pokreće, apsolutno duhovno, večno!?

Hegel, svakako, logičku sadržinu podređuje logičkoj formi apsolutne subjektivnosti Božijeg mišljenja o samom mišljenja. Kroz večnu logičku formu svih formi čistog pojma o pojmu u izlaganju apsolutne ideje, prvobivstvenim duhom  shvata, obuhvata sav (mogući–stvarni–nužni) sadržaj prostorno-vremenskog-materijalnog  ospoljenog bića – svu drugobivstvenu prirodno-istorijsku objektivnost.

Njemu je, svakako, lakše da iz  umnog mišljenja o samom mišljenju sve različite, suprotne logičke forme istorije filozofije shvati kao stepene samorazvića slobodne forme apsolutnog duha,  nego sve beskonačno različite ili suprotne prirodne ili istorijske razumske ili čulne sadržine...

Međutim, Platonove ideja su samo površno posmatrane apsolutne saznajno-logičke forme, idealni umski oblici...

Kako se one ne mogu sagledati spoljašnjim očima, bilo kakvim pojedinačnim opažajima, već jedino dijalektikom čistog pojma o pojmu i unutrašnjim vidom uma svega sa svih strana po celini stvari, one su mnogo pre idealni (nadlogički, nadsaznajni) sadržaji, nego idealne (saznajno-logičke) forme.

Kao što su svi pojedinačni sadržaji koje opažamo čulima ili njihove suštine koje saznajemo posebnim, opštim pojmovima razuma (samo senke ili odrazi duhovnih sadržaja) tek moguće po saznanju i postojanju večnih suština celovitih  ideja, tako su svi  duhovni sadržaji, celovite suštine večnih  ideja, mogući tek iz: nadsaznajne,  nadsuštastvene, nadbivstvene ideje svih ideje, najviše ideje dobra...

Čak ni večne suštine pojedinačnih ideja, a kamoli (nadsaznajna, nadsuštastvena) ideja svih ideja, najviša ideja dobra, nisu apsolutne saznajno-logičke forme, nego mnogo pre nadsaznajni, nadlogički večni sadržaji.

A ni Aristotelov Bog, kao  apsolutna  forma svih formi (mišljenje o samom mišljenju) ne može se odvojiti od apsolutne sadržine svog večnog života (jer misli upravo o sebi, o svom večnom životu), savršenom duhovnom biću.

Međutim, Hegel ipak misli da se to apsolutno jedinstvo mišljenja i bića, od "semenke" Istorije filozofije Parmenidove istinite misli apsolutno Jednog–Bića, do završnog „ploda“ jednog sa svih strana istinom istog mišljenja o samom mišljenju, koji sastavlja sve moguće različite, suprotne misli, ideje, i koje je izjednačne sa prvobivstvenim Jednim večnim bićem, Bogom, dostiže tek njegovoj Nauci logike.

Zato je njegova Istorija filozofije, kao sveobuhvatna filozofija sve filozofije, koja u završnom totalitetu apsolutnog duha sastavlja sve različite, suprotne filozofske principe tokom njene istorije, identična sa njegovom Naukom logike, koja apsolutnim pojmom pojma izlaže istinu po sebi i za sebe, apsolutnu ideju kao večnu suštinu Boga...

Na prvi pogled izgleda da kod njega nadpočetni večni prvobivstveni duh sa potpuno izjednačenim "logičkim suprotnostima bića i nebića na početku proizvodi drugobivstvene suprotnosti prirode i istorije, a zapravo, on, sasvim obrnuto, iz izjednačenih drugobivstvenih suprotnosti prostorno-vremensko-materijalne prirode i istorije proizvodi logičke (duhovne) suprotnosti, da bi na kraju, negacijom negativnog, "lukavstvom uma",  samokretanjem "pojma po sebi i za sebe" iz svih tih logičkih (duhovnih) suprotnosti izveo "prvobivstveni," apsolutno samosvesni i samoznajući Božiji duh, filozofijom sve filozofije, najpozitivniju pozitivnost apsolutne ideje " kao večnu suštinu Boga", pre svih drugobivstenih suprotnosti ospoljene prirode, istorije!

To jest, iako Hegel tvrdi da večni Bog pre svih suprotnosti prirode ili istorije svojim ospoljenjem, otuđenjem (kao stvaranjem ex nihilo) kroz izjednačene apsolutne logičke suprotnosti bića i ništa (nebića) daje prvo početno postajanje, bivanje, i daljom konkretizacijom pojma po sebi i za sebe, samokretanjem i samoodređenjem saznanja, mišljenja sve moguće razlike, suprotnosti prirode i istorije, tačno je, zapravo, sasvim suprotno: da on iz tih prapočetnih nedefinisanih suprotnosti početnog pojavnog Bića prostorno-vremensko-materijalne drugobivstvene čulne prirode i istorije daljim saznanjem pojmova, sudova razuma, zaključaka uma iz njihove Suštine iz svoje Istorije Filozofije izvodi "apsolutno izjednačene logičke prapočetne logičke (duhovne) suprotnosti", pa negacijom negacije i jedinstvom suprotnosti, dijalektičkim samorazvojem svega filozofskog saznanja, završnom suštinom svih suština, apsolutnim mišljenjem o samom mišljenju svoje Nauke Logike, kao sveobuhvatne filozofije sve filozofije,  "samokretanjem i samoodređenjem Pojma "po sebi i za sebe" ,  najpozitivniju pozitivnost na kraju večne istine, prvobivstvenog Boga pre svih pojavnih suprotnosti (prostorno-vremensko-materijalne) stvorene  prirode, istorije!

Međutim, izjednačene "prvobivstvene" duhovne suprotnosti apsolutno logične ideje ne mogu utemeljiti ni sebe same ni suprotnosti prirode i istorije, a kamoli negacijom negacije (zla, neznanja, alogičnosti), samokretanjem duha po sebi i za sebe, samorazvojem sve istorije filozofije ka njegovoj Nauci logike,  kao filozofiji sve filozofije na kraju, čistim pojmom o pojmu, „apsolutnim“ saznanjem, mišljenjem dostići „večnu istinu,“ Božiju nadbivstvenu i nadsuštastvenu apsolutnu volju i stvarajuću slobodu (pre) pre svih razlika i suprotnosti pojavnog: bića–mišljenja ili prirode i istorije!

Bog ne stvara prvo prazno bivstvovanje (tako što se ospoljava u prostorno, vremensku drugobivstvenu prirodu) koje je početnom postajanju, bivanju izjednačeno sa nebivstvovanjem, nego je nadbivstveno Božije cretio ex nihilo od početka sa svake strane neizmerno više nego sve...

Ako Bog (apsolutni duh, Logos, Tao, najviša ideja dobra...), vodi prirodu, istoriju, sve suprotnosti ili negativnosti bivstvovanja i mišljenja ili svakog dešavanja i saznanja samo mogu biti nešto izvedeno...

Ako su sve suprotnosti (dobra i zla, pozitivnosti i negativnosti...) ravnopravne, kao u Zaratustrinoj, ili staroj indijskoj religiji, onda prostorno-vremensko-materijalna priroda, istorija iz polariteta: zla, neznanja, tame, ili mogućnosti materije, alogičnog, nesvesnog... uobličava, određuje polaritet: pozitivnog, dobrog, svetlog, svesnog, logičnog, duhovnog; "stvara", "proizvodi" dijalektikom na kraju „najstvarniju stvarnost“ Boga, najpozitivniju istinu, apsolutnu ideju, večni duh.

 

PRIVID NEMAČKOG IDEALIZMA

 

U transcendentalnoj dijalektici svoje Kritike čistog uma Kant demonstrira kako čisti um koji ide izvan okvira mogućeg iskustva (gde se pojam ne može proveriti opažajem) upada u transcendentalni privid; u antinomije u kojima su suprotni sudovi podjednako verovatni...

Međutim, sa najvišim stavom svoje transcendentalne analitike: „Uslovi mogućnosti iskustva uopšte su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva" gde sa prvostepenim receptivitetom apriornih čula–opažaja prostora i vremena upravo apriorno svodi na aposteriorno, transcendentalno na empiričko, unutrašnje na spoljašnje, pojam na opažaj...  Kant pokazuje da  njegov  "transcendentalni privid čistog uma" već podrazumeva privid transcendentalizma čistog razuma!

I mada Fihte kasnije ne prihvata Kantov stav da je sadržaj opažanja suštinska drugost, nesvodiva na mišljenje, već pokušava da sa doslednim monizmom i panlogizmom svoga Učenja o nauci i svu: čulnost, osećaje, volju podvede pod apsolutno Ja–saznanje–mišljenje, utemeljavajući tako "apsolutno subjektivno-objektivno po sebi i za sebe samosaznanje-samomišljenje ranog Šelinga i Hegela i on opet, naspram tog daleko moćnijeg subjektivno-objektivnog (samodelatnog) Ja, iz koga ide sva saznatljivost saznanja i sva bivstvenost bivstvovanja, opet postavlja, njegovim samoograničenjem, neku suštinsku drugost, neko "Ne-ja"!

Zapravo, Fihteovo subjektivno-objektivno  "apsolutno" Ja-saznanje-mišljenje ne samo da potire razliku između noumenalnog i fenomenalnog, nego čak ponovo Kantovo nadsaznajno (nadpojmovno, nadopažajno) praktično-moralno slobodno i noumenalno, prvobivstvenim filozofsko-naučnim pojmom "po sebi i za sebe samosaznatog apsolutnog Ja , " podvodi pod saznajno-teorijsko opšte i nužno fenomenalno!

I to izjednačenje, svojim Sistemom transcendentalnog idealizma, u potpunosti nastavlja rani Šeling, koji, sledeći Spinozino Deus sive Natura, tvrdi da je u subjektivno-objektivnom totalitetu  "priroda usnuli duh a duh probuđena priroda"...

Zapravo, kada se duh svodi na prirodu ili priroda na duh, mišljenje na biće i biće na mišljenje i dalje se ostaje u početnoj mehaničkoj uzročnosti od jedne relativne stvari, pojave ka drugoj relativnoj stvari, pojavi potire i jedno i drugo (priroda i duh, mišljenje i biće) i ništa suštinski ne objašnjava.

Umesto jada jasno kaže da nadbivstveni, nadmisleni Bog stvara ex nihilo prostorno-vremensko-materijalni svet,  nadilazeći taj prividni monizam međuzavisnog mišljenja-bića, Boga-prirode, on  tvrdi da se apsolutno logična ideja, Bog, prvobivstveni, večni duh, "otuđuje" od sebe, "ospoljava" u drugobivstvenu prostorno-vremensko-materijalnu prirodu, istoriju...

A zapravo sve te nefilozofske formulacije (otuđenja, ospoljenja, drugobivstva...) samo razotkrivaju da taj prividni monizam i panlogizam "apsolutnog" mišljenja o samom mišljenje njegove Istorije filozofije, u kojoj sveobuhvatnom filozofijom sve filozofije Božiji večni duh saznaje sebe, ili "apsolutni" pojam pojma njegove Nauke logike, s kojim izlaže sve stepene samorazvoja apsolutne ideje, zapravo, čini nešto sasvim suprotno: odriče, ukida stvaranje. 

Prvo stvarajućeg Boga svodi na stvoreno, izjednačuje sa stvorenim pa  onda iz stvorene prirode izvodi, "pravi", "stvara" „Boga.“

Iz iz pojavne prostorno-vremensko materijalne prirode, istorije sa pojmovima i sudovima razuma prvo izvodi njihovu suštinu, pa iz završne suštine svih svih suština ospoljene, otuđene prostorno-vremenske drugobivstvene stvorene prirode i istorije, dijalektičkim zaključcima uma, završnim pojmom pojma sveobuhvatne filozofije filozofije, mišljenja o samom mišljenju, izvodi dijalektičku logiku Božijeg prvobivstva, stvarajući duh, kao "večnu suštinu Boga pre stvorenog sveta, čoveka, istorije, sve prostorno-vremenske prirode!

A već je navedeno da su slična pogrešna izvođenja prisutna i u njegovoj Istoriji filozofije.

Ako je, za Hegela, apsolutan (večni) duh nepokretni pokretač i večna svrha svakog prostorno-vremensko-materijalnog kretanja, dešavanja, a sva drugobivstvena priroda i istorija služe da se po logičkoj nužnosti unutrašnje istorije apsolutno mišljenje o samom mišljenju u završnom filozofijom sve filozofije vrati prvobivstvu večne ideje, kako može onda sasvim suprotno tvrditi: da spoljašnje istorijske okolnosti datog vremena (spoljašnja prostorno-vremenska istorija) određuju logički princip neke filozofije (suštinsku unutrašnju, logičku istoriju), uobličavaju ono daleko starije prvobivstveno duhovno, apsolutno, večno!?

Taj prividni "idealizam" nemačke klasične filozofije, koji započinje sa Kantom i nastavlja se sa Fihteom i ranim Šelingom (pod uticajem Spinoze), ne završava se sa Hegelom, nego, potpuno logično u Marksovom subjektivno-objektivnom naučno-tehničko-političko-umetničkom praktičnom realitetu–idealitetu čoveka–zajednice–prirode.

Marks preuzima: Aristotelov supstancijalni zoon politikon, Platonovu, Kantovu i Fihteovu praktičnu filozofiju i Hegelovu dijalektiku, Šelingov subjektivno-objektivni monizam duha kao svesne prirode i prirode kao nesvesnog duha da kroz polaritet naturalizma–humanizma razvija supstancijalnu svrhu prirode–čoveka...

Kroz naučno-tehničko-umetničko-politički subjektivno-objektivni realitet-idealitet čoveka-zajednice-prirode pokušava da objedini formalni, materijalni, pokretački i svrhoviti uzrok Aristotelove tetrade.

Socijalni instinkt svi za jednog, jedan za sve na početku i na kraju istorije (države), kroz polaritet nagona za održanjem jedinke i nagona za održanjem vrste vodi, po njemu, svaku početnu–završnu svrhu evolucije i revolucije.

Od svakog čoveka u službi prirodnoj zajednici pre istorije, do potpuno razvijene naučno-tehnološke humane prirode–idealne ljudske zajednice na kraju istorije, koja služi svakom slobodnom čoveku.

Sa razvojem naučno-tehničko-političko-umetničke subjektivno-objektivne praktične prirode–čoveka, humanizam, nagon za jačanjem i održanjem vrste, kao (prvostepena) rodna priroda, u komunizmu, carstvu slobode na kraju istorije, konačno prevladava nagon za održanjem tela (carstvo nužnosti).

Zato je za Marksa razvoj snage i moći tela i bogatstva i raznovrsnosti pet  čula ( i njihovih produženih sprava, instrumenata, mašina) od instinktivnog, pojedinačnog opažaja do potpuno svesnih čula u celovitoj naučno-tehničko-umetničko-političkoj  otelotvorenoj drugoj humanoj prirodi društvenog čoveka-zajednice, kao svrhe sve prirode, čitave istorije...

Umesto Božijeg stvarajućeg duha, Platonove onostrane apsolutne ideje dobra, to je naučno-tehničko-političko-umetničko subjektivno-objektivno ospoljenje, otelovljenje savršenog jedinstva ovostranog čoveka–zajednice–prirode. 

Marksov subjektivno-objektivni realitet–idealitet čoveka– zajednice– prirode odbacuje (osim slobode) sve druge postulate (Boga, besmrtnost duše) Kantove Kritike praktičnog uma.

Tu nema više transcendentnog Boga, duha, duše, ideje... nego subjektivno-objektivna naučno-tehničko-umetničko-politička praktična dijalektika vodi vodi ka  savršenom jedinstvu čoveka i prirode i čoveka i čoveka.

Kada naučno-tehnološko-političko-umetnička praktična genijalnost dostigne na kraju istorije realitet–idealitet prirode-čoveka-zajednice, priroda kao i država će iz carstva nužnosti stupiti u carstvo  slobode.

 

PRIVID HEGELOVOG IDEALIZMA

 

Hegel se slaže sa Spinozom, da postoji samo jedna supstancija; da druga supstancija (drugi Bog) potire supstancijalnost sa svih strana beskonačne beskonačnosti Boga...

I kako mogućnost objašnjenja duha iz prostiruće prirode unapred ne postoji, a prostiruće prirode iz apsolutnog duha ipak postoji, druga Dekartova prostiruća "supstancija" po njemu po njemu biti samo drugobivstveni Božiji duh, supstancijalno mišljenje, apsolutna ideja "otpuštena" ospoljena u prostorno-vremensku materijalnu prirodu i istoriju... On ne samo da, nasuprot Spinozi, sve "beskonačne" atribute (Boga ili prirode) svodi na jedan beskonačni atribut mišljenja, već pod uticajem Aristotelovog shvatanja Boga kao mišljenja samog mišljenja, Božiji beskonačni atribut mišljenja, kroz apsolutno samosaznanje, samomišljenje izjednačuje sa samim Bogom, jednom jedinom po sebi i za sebe sa svih strana beskonačnom supstancijom!

 

BOG I DIJALEKTIČKA LOGIKA

 

Iako Hegel u predgovoru svoje Nauke Logike tvrdi da je njegova dijalektička logika "kao sistem čistog uma, carstvo čiste misli... istine po sebi i za sebe bez omota, izlaganje Boga kakav je on i svojoj večnoj suštini [prvobivstvenog apsolutno istinitog samosaznanja, samomišljenja] pre stvaranja prirode i jednog konačnog duha", kada treba iz čistog pojma da izloži tu "istinu po sebi i za sebe bez omota" (kao "večnu suštinu Boga pre sve stvorene prirode i svakog konačnog duha"), ili pokaže: kako Bog stvara prirodu i svakog konačnog duha, on kroz jednu potpuno nefilozofsku formulaciju prvo kaže da se apsolutna ideja "otuđuje" u "drugobivstvenu" prirodu, istoriju, da bi nakon toga radio nešto sasvim suprotno: iz pojavnog bića–nebića (početnog bivanja) i svake njegove dalje suštine,  iz drugobivstvene prostorno-vremensko-materijalne stvorene prirode i istorije,  završnom suštinom svih suština sve  Istorije filozofije, kao filozofije sve filozofije, identične sa Naukom logike, koja čistim pojmom o samom pojmu koji izlaže sve stepene logičkog samorazvoja apsolutne ideje,  izvodio na kraju "apsolutni duh", carstvo istine po sebi i za sebe", "večnu suštinu Boga"!

Mada sa početnom tezom da je njegov "sistem logike večna suština Boga pre stvorene prirode i jednog konačnog duha" razdvaja stvarajuću prirodu, Božiji beskonačni duh  i stvorenu prirodu, konačni duh čoveka, sa tvrdnjom da je stvorena (prostorno-vremensko-materijalna) priroda i istorija samo drugobivstvo Boga (prvobivstvene duhovne prirode apsolutne ideje) ta razlika između stvarajuće prirode (natura naturans) i stvorene prirode (natura naturata) ne samo da nije više apsolutna, kao u tradicionalnoj teologiji, filozofiji, već u potpunosti nestaje, jer je stvorena priroda, istorija sada drugobivstvena večna Božija priroda,  samo ospoljen Božiji duh, Bog "otuđen" od sebe!

Iako dosledni monizam, panlogizam "sve je jedno i jedno sve", zahteva da je "sve stvarno logično i logično stvarno", nelogična formulacije "otuđenja", "ospoljenja", apsolutnog duha, ideje u "drugobivstvo" prirode pokazuju da kod njega ne samo da nije "sve stvarno logično i sve logično stvarno", već od početka i dalje sa svake strane, kraja nestvarno, nelogično!

Ako je prirodno ili istorijsko drugobivstvo samo otuđeno Božije prvobivstvo, apsolutna ideja ospoljena u prostor, vreme, materiju, Božiji, beskonačni, večni duh razliven u ljudsku istoriju u konačni duh čoveka, Hegel sada ne mora iz apsolutnog logosa po sebi i za sebe, kao čistog pojma, "carstva istine po sebi i za sebe bez omota...kao večne suštine Boga" da dedukuje sve zakone prostorno-vremensko-materijalne prirode i istorije, niti objašnjava: kako Božiji duh stvara prirodu, istoriju, već sa tim izjednačenjem stvarajućeg Boga i stvorene prirode i istorije može da radi nešto sasvim suprotno: Da iz početnog čulnog bića–nebića i svake njegove dalje suštine, dijalektičkom logikom, kao završnom suštinom na kraju svih suština, apsolutnim: pojmom pojma, znanjem samog znanja, mišljenjem samog mišljenja, naukom same nauke, svešću same svesti svoje Nauke logike, iz drugobivstvene prostorno-vremensko-materijalne konačne prirode, istorije, indukuje apsolutno logičnu ideju, beskonačni duh, Božije prvobivstvo!

Kako će se i gde će se i u šta će se otuđiti, ospoljiti stvarajući Bog, pre prostoro-vremenske stvorene prirode i istorije?

Sa tvrdnjom da se Božiji duh (apsolutna ideja) "ospoljuje" u prostorno-vremensko-istorijski drugobivstveni svet materijalne prirode, umesto jasno: stvara svet, svu prostorno-vremensku-materijalnu prirodu on ne samo da ukida razliku između stvarajućeg i stvorenog, nego sada, sasvim suprotno, iz stvorene (prostorno-vremensko-materijalne) prirode, istorije "pravi Boga" stvara stvarajući (Božiji) duh!

Kada Hegel kaže da se apsolutni duh „slobodno otuđuje“ u prostorno-vremensko-materijalni svet drugobivstvene prirode a ne jasno (creatio ex nihilo) stvara svet, prostornu-vremensku prirodu i čoveka,  stvarajući Bog, neuporediv sa bilo koje strane kraja sa stvorenim, se sa rečju „ospoljenje“, „otuđenje“, izjednačava sa stvorenim, on, zapravo, preuzima Spinozino Deus sive Natura (Bog ili priroda) i Šelingovo "priroda je nesvesni duh a duh probuđena priroda"...

Prava suština tih formulacija da je stvorena priroda "ospoljen" duh ili apsolutna ideja "otuđena" u prostor, vreme, istoriju da se Božije prvobivstvo i drugobivstvo prirode i istorije u ime "doslednog" monizma  (nekako) prvo izjednače dve nesvodive supstancije prostornosti i mišljenje (kod Dekarta) ili dva nesvodiva atributa supstancije (kod Spinoze) ili nesvodivi razum i čulnost (prazan pojam i slep opažaj kod Kanta), ili stvarajuće i stvoreno u teorijsko-praktičnoj  postavci  Ja i ne-Ja (Fihteovog Učenja u nauci) ili apsolutno subjektivno-objektivno u Šelingovom  Sistemu transcendentalnog idealizma.

Kada sa tim izrazom „otuđenja“, „ospoljenja“, stvarajuće izjednači sa stvorenim on može iz Istorije filozofije, kao filozofije sve filozofije, identične sa apsolutnim pojmom pojma Nauke logike, da iz svih logičkih stepena: od početnog pojavnog Bića čulne prostorno-vremenske drugobivstvene stvorene prirode i istorije i dalje Suštine,  završnom suštinom svih suština čistog Pojma u dijalektičkom samorazvoju apsolutne ideje da izvodi „stvarajuću“ prirodu, prvobivstvenu "istinu po sebi i za sebe", "stvarajući duh,  večnu suštinu Boga!

I ona da tvrdi da se sa logičkim samokretanjem mišljenja o samom mišljenju kroz svu istoriju filozofije, filozofijom sve filozofije čistog pojma o pojmu njegove dijalektičke logike, kao završnom istinom po sebi i za sebe u totalitetu apsolutne ideje, kao večne suštine Boga, prvobivstveni "Bog" iz drugobivstvene prirode, istorije,  vraća u večni duhovni život".

Iako taj odnos Božijeg duha, apsolutne ideje i svih opštih i nužnih zakona prostorno-vremensko materijalne prirode, istorije u večnom jedinstvu dijalektičke logike u Hegelovoj filozofiji liči na odnos praznih logičkih kategorija i apriornih čula–opažaja u Kantovom transcendentalnom šematizmu, to jedinstvo čistih logičkih formi praznih pojmova razuma i slepih opažaja čula svega našeg saznanja ostaje kod Kanta samo pojavno.

Zapravo, već Fihte prvi tvrdi da nema nikakve prazne logičke forme (subjektivnog) niti slepe čulne sadržine (objektivnog), nego apsolutna subjektivno-objektivna umna forma–sadržina opšteg i nužnog saznanja-mišljenja svaku objektivnost potvrđuje kroz istiniti pojam, saznajno-naučnu subjektivnost...

To Fihteovo izjednačenje Ja, mišljenja i onog o čemu se misli (forme i sadržine), misli i predmeta misli, saznanja i predmeta saznanja i shvatanja svake drugosti opažaja, predmeta saznanja ili prirode, predmetnosti uopšte, objektivnosti, kao Ne-ja, kao samoograničenja apsolutnog subjektivno-objektivnog: Ja, saznanja, mišljenja po sebi i za sebe, utemeljuje kasnije Hegelovo shvatanje prirode i istorije kao ne-Boga, Ne-duha, Ne-ideje.

Naspram Kantovog prazne transcendentalne subjektivnosti, čistog Ja: mislim, saznajem, sudim (praznog) saznanja, mišljenja, gde je suštinski drugačija čulnost, nesvodiva na prazan razum, mišljenje, samo slepi opažaj, sada se svaka drugost uopšte, sva prostorno-vremensko-materijalna priroda, istorija, sve njene nežive i žive forme, zakoni shvataju samo kao logička razlika unutar subjektivno-objektivnog apsolutnog Božijeg duha,  kao „po sebi drugo samoga sebe“, kao njegovo ospoljenje, otuđenje, drugobivstvo apsolutno logične ideje...

A svakako da na Hegela u presudoj meri utiče i glavna ideja Sistema transcendentalnog idealizma da je "Priroda usnuli duh, a duh probuđena priroda" s kojom rani Šeling (pod uticajem Spinoze) pre njega tvrdi da je induktivi put od pojavne prostorno-vremensko-materijalne prirode (početnih opažaja čula i daljih pojmova, sudova razuma) do sveobuhvatnog jedinstva svega saznanja u apsolutnoj subjektivnosti duha, sa celovitim zaključcima, najvišim idejama uma, isti kao i deduktivni put iz apsolutne subjektivnosti (najviših ideja uma) ka svoj objektivnoj prirodi; da subjektivno-objektivno totalitet apsolutnog mišljenja, saznanja pojmom po sebi i za sebe ukida tradicionalnu kvalitativnu razliku: duha i tela, Boga i prirode, Dekartovu supstancijalnu ili Spinozinu atributivnu razliku mišljenja i prostornosti ili Kantovu praznog razuma i slepih opažaja...

 

BIĆE, SUŠTINA, POJAM ILI BIĆE, POJAM, IDEJA?

 

Iako u velikoj trijadi Hegelove Nauke logike (Biće, Suština, Pojam) nije apsolutna Suština, jer i početno čulno (Biće po sebi) i dalja razumom iz bića izvedena (Suština za sebe) za svoje postojanje i određenje pretpostavljaju završnu umnu suštinu svih suština, apsolutni po sebi i za sebe Pojam (Boga), on opet tvrdi  da on tu izlaže večnu Suštinu Boga, a ne apsolutni Pojam Boga!

To jest, iako sve saznanje ili mišljenje iz početne pojave neposrednog čulnog bića–nebića izvodi svaku dalju razumsku suštinu, tek sveobuhvatno mišljenje sveg mišljenja, znanje sveg znanja, svest same svesti, logički najstarijim pojmom pojma, završnom umnom suštinom svih suština izvodi "večnu istinu po sebi i za sebe" apsolutne ideje...

Iako Suština (za sebe), zavisi od još uvek nedovoljno jasne početne pojave nestalnog i promenljivog neposrednog čulnog Bića (onoga po sebi), i završnog (po sebi i za sebe) potpuno saznate večne logične suštine (Pojma) on opet kaže da apsolutnim samomišljenjem, samosaznanjem svoje dijalektičke logike izlaže večnu suštinu Boga!

Zašto onda na početku ne kaže da apsolutnim Pojmom izlaže apsolutno istinitu Ideju (Boga), ili apsolutnom Idejom (Boga) apsolutno istiniti Pojam (Boga), nego kroz apsolutni Pojam, Ideju – večnu  Suštinu (Boga)!?

Da je Hegel rekao da izlaže apsolutan pojam Boga po apsolutnoj istinitoj Ideji, ili apsolutnu ideju Boga po apsolutno istinitom Pojmu, jasno bi se videlo da apsolutni Pojam, Ideja, kao "večna suština Boga" mnogo pre traže nadpojmovnog, nadsuštastvenog, nadbivstvenog Boga, nego što obrnuto, apsolutni Pojam ili apsolutna Ideja, a pogotovu nadpojmovni, nadsuštastveni nadbivstveni (stvarajući) Bog, traže saznajno-logičku večnu suštinu (svakako, nemoguću po sebi)!

To jest, kada tvrdi da njegova Nauka logike predstavlja Boga „kakav je on u svojoj večnoj Suštini (pre sve stvorene prostorno-vremensko-materijalne prirode, istorije“), te reči, zapravo, samo razotkrivaju da se "apsolutni" po sebi i za sebe "prvobivstveni" Pojam, Ideja (Boga) mnogo pre oslanjaju na saznajnu Suštinu pojavnog Bića drugobivstvene stvorene prirode, nego drugobivstveno pojavno Biće i svaka njegova dalja saznajna Suština na "apsolutni po sebi i za sebe" prvobivstveni" apsolutni Pojam Boga (apsolutnu Ideju) pre stvorene prirode i istorije i jednog konačnog duha!

U svakom slučaju, čak i da dijalektička logika, kao sistem čistog uma, kao “carstvo istine po sebi i za sebe bez omota "izlaže "večnu suštinu Boga“, a ne apsolutni pojam (ideju) Boga, taj apsolutni samoznajući, samomisleći pojam pojma (večno mišljenje o samom mišljenju), može biti samo "carstvo istine po sebi i za sebe bez omota pre stvorene prirode, istorije i jednog konačnog duha", a nikako ona završna suština svih suština, koja izjedanačenjem stvarajućeg i stvorenog (formulacijom „otuđenja“, „ospoljenja“), večnog duha i prostorno-vremenske prirode i istorije, koji se izvodi iz početnog čulnog bića–nebića stvorene prirode i istorije i jednog konačnog duha"...

"Večna suština" stvarajućeg bića (pre stvorene prirode) ne može nikako biti ona izvedena završna suština svih suština apsolutnog pojma o pojmu iz početne pojave čulnog bića–nebića stvorene prirode!

Hegel je svakako svestan da ne može poći od prvobivstvenog apsolutnog Pojma ka Suštini i drugobistvenom Biću jer za taj apsolutni Pojam, s kojim bi izložio apsolutnu istinu po sebi i za sebe, nema nikakav sadržaj...

Pa kako ne može iz "apsolutnog" pojma i zakona dijalektičke logike dedukovati istinu po sebi i za sebe ni sve zakone stvorene prirode, istorije, on sa nekim nefilozofskim formulacijama: "otuđenja", "ospoljenja", "otpuštanja" apsolutnog duha, ideje duha u "drugobivstvo", zapravo, kao što je već rečeno, prikriva da radi sasvim suprotnu stvar: iz sadržaja pojavnog bića–nebića, i svake dalje suštine do pojma, završnom suštinom svih tih suština u "apsolutnom pojmu  pojma", iz  svih mogućih zakona stvorene, pojavne prirode, istorije iz stvorenog "stvara" nestvoreno (apsolutni duh, ideju), iz prostorno-vremensko-materijalne stvorene prirode, istorije večni duh, stvarajućeg Boga! 

Kako će iz "čistog" (praznog) pojma izložiti "večnu suštinu Boga" pre sve prirode, istorije!?

Iako se i Biće i Suština i Pojam mogu utemeljiti samo stvarajućim (nadbivstvujućim), nadsuštastvenim (nadsaznajnim) Bogom, Hegel sasvim obrnuto, iz početnog (nužno pojavnog) čulnog Bića i njegove dalje saznajne Suštine završnim Pojmom (svakog pojma), suštinom svih suština, izvodi "apsolutnost" Boga!

I zato ne ide od apsolutnog Pojma, ideje ka Suštini i Biću deduktivno, nego, sasvim suprotno, od početnog bića–nebića, ka Suštini i suštinom svih suština, ka apsolutnom Pojmu – induktivno!

To jest, kako ne može iz apsolutnog Pojma (po sebi i za sebe) da dedukuje Suštinu (za sebe) i Biće (po sebi) on formulacije: "ospoljenja duha", "otuđenja apsolutne ideje" u "drugobivstvo" prirode, istorije koristi da iz čulnog bića–nebića i svake dalje (pojedinačne, posebne, opšte) suštine stvorene prostorno-vremensko-materijalne prirode ili istorije, iz svoje Istorije filozofije, kao znanje samog znanja, svesti same svesti, mišljenja samog mišljenja,  identične sa Naukom logike, koja iz apsolutnog pojma o pojmu izlaže sve moguće-stvarne-nužne stepene logičkog samorazvoja apsolutne ideje, iz završne suštine svih suština (prirode, istorije) indukuje „stvarajućeg“ Boga, „apsolutni“  (po sebi i za sebe) Pojam (svih pojmova), "kao večnu suštinu" Boga!"

Umesto da se svaka, pa i večna" saznajno-logička suština utemeljuje, određuje Pojmom  po sebi i za sebe (apsolutnom nadsaznajnom, nadsuštastvenom idejom) Boga, ovde se apsolutni po sebi i za sebe nadsaznajni, nadsuštastveni pojam, ideja Boga, saznaje, potvrđuje "večnom" Suštinom (nemogućom po sebi i za sebe).

Kao da Suština sa tim „večnim“, ispred sebe ima sada, kao „večna" suština (Boga), mnogo više od apsolutnog po sebi i za sebe (nadbivstvenog, nadsuštastvenog, nadpojmovnog) Boga!

A, zapravo, ta  "suština svih suština", koja završnim pojmom pojma izlaže apsolutno logičnu ideju, od početka do kraja zavisi od pojavnog Bića!

Ni Biće, Suština ni Pojam (ni bilo kakvo mišljenje, saznanje) ne mogu biti po sebi i za sebe, već pretpostavljaju nadbivstvenog nadsuštastvenog, nadpojmovnog Boga (iznad svakog: Bića, Suštine, Pojma).

Kao što Kantovo "Ja mislim", pretpostavlja nadsaznajnu čistu volju i nadpojmovnu, nadsuštastvenu vlastitost, tako i Hegelova apsolutna dijalektička logike kao "večna suština Boga" od početka, sa svake, strane, kraja apsolutnu vlastitost nadpojmovnog, nadsuštastvenog Boga.

 

 BOG I NAJVIŠA IDEJA DOBRA IZNAD BIĆA, SUŠTINE, POJMA

 

Suština nekoga ili nečega traži starije biće čija je suština; bez obzira da li u pitanju početno pojavno, prolazno, ili večno, neprolazno biće i zato nema nikakvog smisla govoriti o suštini po sebi...

Saznajno-logička suština iz početnog čulnog bića, a ni najopštija suština svih suština završnog pojma o pojmu ne može biti čak ni večna ideja, a kamoli  najviša ideja dobra.

Zato je za Platona najviša ideja dobra, koja stoji u osnovi postojanja i saznanja svakog bića, pa i postojanja i saznanja večne suštine svake ideje, ne samo nadsaznajna ili nadsuštastvena, nego i nadbivstvena.

Svi naši opažaji početnog čulnog pojavnog Bića (koji su samo senke večnih ideja), i sve dalje Suštine izvedene iz njega s pojmovima i sudovi razuma (koji su samo kopije večnih  ideja) traže dijalektičkim zaključcima uma same večne ideje  a same večne ideje, za bilo koju, kakvu upitnost:  šta je, koliko je, kako je, zašto je, od koga, od čega je nešto za saznatljivost saznanja i istinitost istine traže apsolutni: kvalitet, relaciju, modalitet večne suštine savršene ideje, a večno biće i večna suština svake savršene ideje, kvalitet svih kvaliteta, modaliteg svih modaliteta, relaciju svih relacija,  nadbivstvenu i nadsuštastvenu, najvišu ideje dobra...

A to svakako znači da i Hegelovo početno (neposredno) Biće, i svaka njegova (dalja Suština), i večna na kraju suština svih suština – apsolutni ("po sebi i za sebe") Pojam, od početka, sa svake, strane, kraja, pretpostavlja ne samo nadsuštastvenog nego i nadbivstvenog i nadpojmovnog Boga.

Hegel tvrdi da njegova Nauke logike od pojave, suštine do pojma iz svih mogućih–stvarnih–nužnih logičko-ontoloških razlika, suprotnosti drugobivstvene prirode i istorije, apsolutnim pojmom pojma, završnom suštinom svih suština izvodi na kraju apsolutnu ideju, večnu Suštinu Boga. Međutim, samorazvoj pojma kroz sve različite, suprotne filozofske principe ne može nikako biti "po sebi i za sebe" večna suština Boga, već je ta dijalektika "apsolutnog" saznanja, mišljenja, zapravo, samo suština svih suština početne pojave, dok je večnost Boga (kako je utemeljena i u tradicionalnoj teologiji ili ideja dobra kod Platona) ne samo nadsuštastvena i nadsaznajna nego čak i nadbivstvena.

Bog, pored koga postoji i bivstvovanje, kao na primer u Platonovom Timaju (gde izgleda da izlaže  pitagorejsko učenje) gde se shvata kao aktivni princip, demijurg, nasuprot pasivne prihvatiteljke svakog njegovog dejstva, materije, nije stvarajući Bog.

To čak nije ni  dualizam sa dva Boga, nego tu, jednostavno,  nema Boga...

Čak ni kod Spinoze Bog (sa svih strana beskonačna supstancija) nije dat po svojoj (večnoj, beskonačnoj suštini), već svaka večna suština, (beskonačni atribut), po nadsuštastvenom Bogu (sa svih strana beskonačnoj supstanciji).

 

 DA–NE, JESTE–NIJE, KAO NI SAMA LOGIKA, NISU MOGUĆI PO SEBI

 

Hegel kaže : „Oni koji koji žele da ostanu pri razlici bića i ničega neka pokušaju da pokažu u čemu se ta razlika sastoji.“

A zapravo, to izjednačenje bića i ništa na početku njegove Nauke logike, s kojim počinje razvojni put subjektivno-objektivnog saznanja po sebi i za sebe, od čulne pojave ka daljoj suštini i suštinom svih suština ka apsolutnom pojmu, ima već od početka nerešivu teškoću...

Ako su biće i ništa jedna ista stvar, kako iz te "jedne iste stvari" (čistog bića ili ništa) uopšte nastaje neka„treća“ stvar – njihovo „jedinstvo“ – bivanje!?

Tačno je, zapravo, da taj "identitet" čistog bića i ništa (nebića), s kojim započinje najnužnija logičko-ontološka dijalektička logika, već za te najosnovnije pojmove da i ne pretpostavlja formalnu logiku.

Ako se umesto čistog bića i ništa logički izjednače da i ne (jeste i nije) iz takvog "početka" ne može se dalje utemeljiti značenje nijednog pojma, pa i jedinstvo prapolariteta "čistog" bića i "ništa" u postajanju, bivanju gubi svaki smisao...

Taj „apsolutni“ princip dijalektičke logike sa izjednačavanjem čistog bića i ništa u prapočetnom postajanju, bivanju ne može da utemelji čak ni samo logičko, a kamoli apsolutnošću dijalektičko-logičkog – ontološko!

Hegelovi "čisti pojmovi po sebi i za sebe" ne mogu nikako utemeljiti "apsolutnu logiku–ontologiju"... već svaka, pa i njegova  „apsolutna dijalektička logika–ontologija“ za starije pojmove da i ne, jeste i nije uvek pretpostavlja neko (nadlogičko, nadsaznajno) jedno!

Ne samo da utemeljenje afirmacije i negacije za kategorije kvaliteta (već i kategorija: kvantiteta, relacije i modaliteta), za bilo koji: pojam, sud, zaključak našeg saznanja ili mišljenja nisu moguće po sebi "čisto logički" nego ni  logičkh zakoni ni sama logika!

Zato za Platona ne postoji logika (čistih formi ispravnog pojma, suda, zaključka ili logičkih zakona i kategorija) kao Aristotelov Organon naučnog ili filozofskog saznanja ili mišljenja, kao što za njega ni filozofija nije "nauka o istini", kao kasnije kod Aristotela (jer samo Bog zna istinu), već je, kao kod Pitagore, ljubav ka mudrosti, metafizičko iskustvo umne duše, koja se dijalektikom, prepoznavanjem ideja priprema za zemaljsku smrt i  najvišom: nadsaznajnom, nadbivstvenom, nadlogičkom idejom dobra budi filozofijom za večni duhovni život.

 

ZNANjE NE MOŽE BITI PO SEBI

 

Po Hegelu, Božije apsolutno samosaznanje, samomišljenje  kao Aristotelov Bog ili  Spinozina supstancija, po sebi jeste i samo sebe shvata.

Međutim, određenje bivstvovanja pomoću saznanja (mišljenja) ili saznanja (mišljenja) pomoću bivstvovanja, potire i apsolutnost saznanja (mišljenja) i apsolutnost bivstvovanja...

Bivstvovanje i saznanje, mišljenje ("po sebi“) koje prvo nije, pa jeste, ili prvo  ne zna sebe, pa „mišljenjem (za sebe“) saznaje, zna sebe, nije ni apsolutno bivstvovanje, ni apsolutno  saznanje!

Ako Bog daje svako biće i samo bivstvovanje, njegovo creatio ex nihilo je starije od svakog saznanja koje zavisi od bivstvovanja ili bivstovanja koje zavisi od saznanja (ili mišljenja koje zavisi od bića ili bića koje zavisi od mišljenja).

Prvi fizičari filozofi sva složena bića izvode iz nekog jednostavnog prapočetnog bivstvovanja: vode, vazduha, vatre, elemenata i ljubavi i mržnje, atoma i praznog prostora ...

I savremena nauka, isto tako, svako drugostepeno (slučajno, pojedinačno) složeno živo (organske molekule, organe, organizme) svodi na prvostepeno neživo: prvo na četiri osnovne opšte i nužne fizičke sile (slabe i jake nuklearne sile, elektromagnetizam i gravitaciju) a onda na jednostavne vodonikove atome, a onda i drugih težih atom na složenije neorganske, i najsloženije organske molekule...

Opet, ako (akcidentalno) složeno, živo nastaje slučajnim kombinovanjem prapočetnog supstancijalnog bivstvovanja jednostavnog neživog, zašto je uopšte bitno da je živo a ne neživo, da se jedna neživa stvar, biće (čestica, atom, elemenat, energija...) ne samo razlikuje od neke druge nežive stvari, bića (čestice, atoma, energija) nego čak i da bilo koja stvar ili biće, bilo koje, kakvo nešto ili "sve" bude nešto a ne ništa (razlikuje od ništa)!?

A zapravo, ne samo da se iz prvostepenih jednostavnih razlika neživog ne može objasniti složeno živo, već se, sasvim obrnuto: samo iz složenih (čulnih, razumskih, umskih, voljnih) razlika najsloženijeg i najsavršenijeg živog može razlikovati svako jednostavnije živo i najjednostavnije neživo!

Hegel zato tvrdi je sve u prostorno-vremensko-materijalnoj prirodi ili istoriji neživo i živo, samo ospoljenje večno živog duha, drugobivstvo Boga, otuđenje apsolutno logične ideje...

Kada kaže: "Priroda se pokazala kao ideja u formi drugobivstva... kao ono negativno same sebe, ili kao sebi spoljašnja...“ na prvi pogled izgleda da za njega sva spoljašnja (prostorno-vremenska materijalna drugobivstvena priroda, istorija) ne postoji po sebi, nego je samo ospoljeno i otuđeno prvobivstveno unutrašnje (večno živog duha Božijeg.

A, zapravo, ni kod njega ni unutrašnje nije dato po sebi, nego je kroz samosaznanje prirode i istorije od početne pojave (po sebi) čulnog Bića, do dalje razumske Suštine (za sebe) do umskog Pojma (prvobivstvene po sebi i za sebe apsolutno logične ideje), samo, samosaznanjem prirode i istorije, mišljenjem mišljenja, pojmom pojma  u filozofiji filozofije apsolutno logične ideje, pounutrenje spoljašnjeg povratak apsolutnom duhu...

Taj prividni „monizam“ (koji počeiva na Spinozinom Deus sive Natura, ili Šelingovom: "priroda je nesvestan duh, a duh svesna (probuđena) priroda)" kojim se pod vidom objašnjenja prirode sa duhom, zapravo duh objašnjava prirodom (duh svodi na prirodu a priroda na duh), ne objašnjava ni logos duha, ni logos prirode!

Zato Dekart: spoljašnjost, prostornost, protežnost prostorno-vremensko-materijalne prirode ne shvata kao drugobivstvo mišljenja, ospoljenu unutrašnjost prvobivstvenog duha (kao kasnije Hegel), nego kao drugu supstanciju, suštinski nesvodivu na unutrašnjost neprotežnog mišljenja.

A ni Spinoza prostornost, rasprostrtost, spoljašnjost ne shvata samo kao drugobivstvenu unutrašnjost mišljenja, kao kasnije Hegel, već samo kao drugi atribut supstancije (pored eskonačno drugih atributa), suštinski nesvodiv na atribut mišljenja...

To jest, iako  kaže da je „red i veza ideja isti kao red i veza stvari“ (kao i obrnuto), to nije nikako neki identitet apsolutnog mišljenja–bića.

Niti je Spinozin Bog samo mišljenje, niti je priroda samo prostiranje, pa da se prostiranje (kao ospoljeno mišljenje) ili, kao kod Šelinga, nesvesna priroda budi, samosvešćuje samosaznanjem (pounutruje ka) mišljenju, ili kao slobodna ideja kod Hegela, prvo otuđuje, ospoljuje u drugobivstvenu prirodu, pa kroz subjektivni, objektivni i aposlutni duh, apsolutnim samosaznanjem, samomišljenjem u filozofiji, ponovo vraća sebi...

Spinozini beskonačni atributi su večne suštine jedne sa svih strana beskonačno beskonačne supstancije, a ne večne suštine (samo jednog beskonačnog atributa  mišljenja, a ne supstancijalnog mišljenja)

Bog – sa svih strana beskonačna supstancija – pored atributa mišljenja i prostiranja ima još beskonačno drugih beskonačnih atributa, nesvodivih jednih na druge...

Kada Hegel kaže da je prostorno-vremenska priroda ospoljen duh, a apsolutno samosaznanje, samomišljenje apsolutne ideje u njegovoj završnoj filozofije sve filozofije povratak Božijeg duha sebi, on prvo izjednačuje dva beskonačna atributa (mišljenja i prostornosti), a zatim atribut mišljenja sa supstancijom, tačnije, svaki atribut posmatra samo kao modus apsolutnog samosaznanja, samomišljenja.

Prvo Spinozino Božije causa sui samopostojanje svodi na prvobivstveno samosaznanje, supstancijalno samomišljenje.

Zatim sve beskonačne atribute sa svih strana beskonačne supstancije svodi na supstancijalno po sebi i za sebe apsolutno istinito samosaznanje, Božije samomišljenje.

Na kraju, po slobodi duha i logičkoj nužnosti istine subjektivno-objektivno saznanje sjedinjuje apsolutnu formu i sadržinu mišljenja i svako: moguće, stvarno, nužno čulno ili razumsko modusno ili atributivno postojanje potvrđuje tek kroz apsolutno istinito umno mišljenje, svodi na Božije apsolutno samosaznanje, samomišljenje.

 

NEGATIVNA DIJALEKTIKA

 

Za Kanta su dijalektički zaključci iz "čistih" pojmova, sudova (koji se ne mogu proveraviti  sadržajima čula) ne samo prazne tautologije (u kojima se um samo bavi svojom praznom formom) nego i antinomični (imaju  podjednako suprotne rezultate)...

Za Aristotela su dijalektički sudovi samo verovatni...

Međutim Hegel, podstaknut negativnim dijalektikom dijaloga Parmenid, gde Platon sa podjednakom logičkom nužnoću dokazuje da jedno (biće) jeste, postoji i da nije, ne postoji, Parmenidovo jedno–biće, zato što nema nikakav drugi pozitivni sadržaj sem negacije drugostepenog mnjenja (svakog: nastajanja, nestajanja, razlike, suprotnosti, promene, kretanja, mnoštva), izjednačuje sa nebićem, i to najnužnije jedinstvo bića i ništa u prapočetnom postajanju, bivanju uzima za apsolutnu osnovu, logički prapočetak  dijalektičke logike, kao večne suštine Boga...

Po jedino mogućoj dijalektičkoj logici jednog, jednoj logici, sada su sve te protivurečnosti različitih, suprotnih filozofija za njega samo unutrašnje razlike apsolutnog pojma po sebi i za sebe, koje jedinstvom suprotnosti i negacijom negacije pokreću samosaznanje, samomišljenje apsolutnog duha, samorazvoj sveobuhvatne ideje, večne istine pre sve prostorno-vremenske-materijalne (drugobivstvene, otuđene, ospoljene) prirode, istorije...

Lukavstvo uma kroz istoriju filozofije se "uči na greškama", objedinjuje dijalektikom sve različite i suprotne logičke principe, sve dok u totalitetu duha ne dostigne apsolutnu samosvest, u sveobuhvatnoj filozofiji sve filozofije sastavi na kraju sve moguće–stvarne–nužne: čulne, razumske, umne razlike, suprotnosti u apsolutno istinitoj ideji...

Međutim, iako tvrdi da pojam po sebi i za sebe u svom samokretanju ka sveobuhvatnoj ideji objedinjuje  na kraju sve razlike, suprotnosti i negacijom negacije dostiže subjektivno-objektivno apsolutno saznanje, najpozitivniju istinu, njegova dijalektika je u sva tri stepena velike trijade: Logiku, Filozofiju prirode i Filozofiju duha, negacija, a ne afirmacija!

U apsolutno logičnoj ideji (Logici) to je večna suštine Boga koja stoji "pre (nasuprot) sve  prostorno-vremensko-materijalne stvorene prirode, istorije i jednog konačnog duha".

U Filozofiji prirode, svi sadržaji prostorno-vremenske-materijalne prirode samo su ospoljen prvobivstveni duh, otuđena drugobivstvena ideja.

U Filozofiji duha, završnom filozofijom filozofije se napušta svo drugobivstvo prirode i istorije i saznanjem istine u totalitetu apsolutne ideje vraća večnom duhu pre sve prostorno-vremensko-materijalne-prirode, istorije.

To jest, kada potpuno slobodni duh po sebi i za sebe beskonačnom negativnošću apsolutne forme pojma napusti na kraju drugobivstenu prirodu i istoriju, oslobodi svega konačnog, uslovljenog čulnog, razumskog sadržaja i sveobuhvatnim umom završnog pojma o pojmu, mišljenja o samom mišljenju večnom istinom vrati duhovnom prvobivstvu apsolutno logične ideje, to subjektivno-objektivno jedinstvo misli i predmeta misli, saznanja i predmeta saznanja,  je i dalje samo prazni početni identitet čistog bića i ništa...

Ako apsolutni pojam i na početku (u Logici) i na kraju (u Filozofiji duha) stoji naspram otuđene, spoljene prirode, istorije i kao apsolutno mišljenje o samom mišljenju određuje negativno spram svih formi, sadržaja prirode i istorije, onda se o "Božijem apsolutnom samosaznanju, samomišljenju" (pre stvorene prirode, istorije) ne može ništa pozitivno izreći, jer sav sadržaj tog mišljenja dolazi negacijom i drugobivstvene: čulne, konačne pojavne prirode (Kantova kritika metafizike).

 Ako se u prvostepenoj trijadi njegove dijalektičke logike Biće, Suština Pojam, Suština izvodi iz (pojavnog) Bića, a Pojam iz Suštine, onda i Pojam, ideja počiva na početnom pojavnom Biću... 

Već je rečeno da Hegelova dijalektička logika–filozofija–ontologija, koja u subjektivno-objektivnoj apsolutnoj istini pokušava da ukine razliku pojave i suštine, forme i sadržine, bivstvovanja i mišljenja, onoga koji saznaje, samog saznanja i predmeta saznanja, onoga koji misli, mišljenja i predmeta misli... pretpostavlja u potpunosti i Fihteovo Učenje o nauci  i  Sistem transcendentalnog idealizma ranog Šelinga

Kantu tvrdi da se negativna dijalektika bave samo svojom praznom logičkom formom, što Hegel u svojoj dijalektičkoj negativnoj logici (koja počiva ka početnom pojavnom čulnom biću i drugobivstvenoj prirodi) i priznaje, smatrajući da je ta apsolutna forma dijalektičke logike, kao suština svih  suština sve prirode i istorije izvedena iz pojavne sadržine početnog  bića, zapravo na kraju ono večno carstvo Platonovih ideja ili Aristotelov Bog kao mišljenje o samom mišljenju, "istina po sebi i za sebe bez omota, sama večna suština Boga".

A zapravo, ako pojmovi da–ne, jeste–nije (ne samo kategorija kvaliteta, nego i kvantiteta, relacije, modaliteta) nisu mogući po sebi (samo kroz čisto logičko, apsolutnošću logičkog), onda ni dijalektička (apsolutna) logika saznanja, mišljenja po sebi i za sebe nije moguća po sebi i za sebe, već i njeno prapočetno „jedinstva protivurečnosti“ čistog bića i ništa pretpostavlja te najstarije pojmove formalne logike.

Doduše, ni Kantovo "praosnovno Ja mislim", kao najstarija sintetička osnova teorijskoguma, čiste subjektivnosti  (pre sve logike, filozofije, saznanja, iskustva) pre sve objektivnosti i u osnovi sve objektivnosti, nema dosledno utemeljenje, nije moguće po sebi...

Ne samo da se prvostepeni okret ne dešava saznajno-pojavnom, teorijskom umu, i prasintetičkom "ja mislim" (poimam, saznajem, sudim, sintetišem, spajam...), već u  suštinskoj čistoj volji praktično-moralnog uma, Ja odlučujem, delam, nego svaka kritička osnova čistih: opažaja čula, pojmova, sudova razuma,  zaključaka svega teorijskog uma, za svu logičnost logike, i  saznatljivost saznanja i istinitost istine, već pretpostavlja ono sintetički najstarije čisto: nadsaznajno jedinstvo čiste volje i nadsuštastvene vlastitosti samokritičkog praktično-moralni uma!

 

POZITIVNA DIJALEKTIKA

 

Pravi rezultat Platonove dijalektike ne treba nikako sagledavati po negativnom rezultatu njegovog dijaloga Parmenid, koji je sličan kasnijim antinomijama Kantove Kritike čistog uma, a ni po izjednačenju jednog i mnoštva, bića i ništa u prapočetnom postajanju, bivanju, kako ga, po saznajno-logičkom samokretanju čistog pojma o pojmu apsolutnog duha u samorazvoju ideje kako to tumači mnogo kasnije Hegel na početku svoje Nauke logike, već kroz samu pozitivnu dijalektiku Platonove filozofije, po kojoj su večne suštine svake ideja utemeljenje ne samo u: nadsaznajnoj i nasuštastvenoj, nego i nadlogičkoj  i nadbivstvenoj najvišoj ideji  dobra, gde nikakve suprotnosti i negativnosti ne postoje po sebi...

Za razliku od negativne dijalektike suprotnih pojmova bića–nebića jedinstvom protivurečnosti u prapočetnom postajanju (bivanju), koje beskonačnom negativnošću mišljenja, pojma po sebi i za sebe dijalektičke logike jedinstvom suprotnosti pokreću samorazvoj saznanja ka najpozitivnijoj pozitivnosti istine večne suštine apsolutne ideje, Platonova pozitivna dijalektika ne svodi ontologiju na logiku, ni biće na apsolutno saznanje ili mišljenje, nego od početne pozitivnosti pojedinačnih opažaja čula (samo senki ideja), i daljih: imena, pojedinačnih, posebnih ili opštih pojmova, sudova razuma (samo odraza, kopije ideje) dijalektičkim zaključcima uma ide ka večnoj suštini celovite stvari, najpozitivnije ideje, i tek na kraju, dijalektikom svih  večnih suština,  ka (nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj i nadbivstvenoj) ideji svih ideja, najvišoj ideji dobra.

Ne samo da negativni kvaliteti po njemu nemaju biće, nego su i pozitivni kvaliteti pojedinačnih opažaja ili posebnih, opštih pojmova, sudova razuma samo manji ili veći nedostaci večnog bića, samo senke ili kopije celovitih ideja uma.

Platonova kvalitativna logika iz kvalitativnog bezmerja ideje svih ideja, najviše ideje dobra  nije  samo nadsaznajna nego i  nadbivstvena i zato tek utemeljuje saznanje i večno postojanje savršenih kvaliteta večnih suština svih ideje, idealnost svih ideja i njihovu supstancijalnu: različitost i drugost, svo kvalitativno mnoštvo.

Pojedinačne ideje nisu samo (neki) "stepeni samosaznanja istine", večne logičke suštine apsolutne ideje", nego nesvodivi savršeni kvaliteti, pojedinačne večne suštine, supstancijalne strane stvari...

A nadsaznajna, nadsuštastvena, nadbivstvena ideja svih ideja, najviša ideja dobra unutrašnjom svetlošću koja dušu obajsjava ne samo da utemeljuje svaku moguću početnu opažajnost opažaja (samo senku ideje) ili svu razumnost razuma, pojmovnost pojma, sudstvenost suda (samo njihovu kopiju, odraz) nego i umnost uma, zaključivost zaključka (večnu suštinu svake ideje)... svako kvalitativno savršenstvo, idealnost svake večne ideje.

U teologiji, takođe, afirmacija i negacija nisu utemeljeni saznajno-logički, najvišim pojmovima, sudovima, zaključcima uma, već u nadsaznajnoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

Prva Božija zapovest: "Ja sam Gospod Bog tvoj" je apsolutno Da, creatio ex nihilo davanje iz Božijeg bezmerja a sve ostale, od: „Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti“ ... do: "Ne poželi ništa što je tuđe", apsolutno Ne (odricanje).

Negacija negativnog   (svake laži i svakog zla) u sebi, tek utemeljuje  najvišu pozitivnost pozitivnog...

Samo ako si Božiji ti si svoj i ako si svoj ti si Božiji...

Negativno je svesna laž, zlo; prvo svojevoljno suprotstavljenje najvišeg anđela svetlosti (sa svom svojom vojskom) Bogu, hula na njega, što ga vodi u gubitak svetlosti, pakleni oganj ili bezdan, tamu, mrak...

Čista čulnost, čist razum, čist teorijski um su kroz prvostepenu čistu volju, utemeljeni u transcendentnom Bogu kroz praktično-moralni, verući um.

Ta negacija laži, zla u sebi ne samo da ne smanjuje svet, nego ga kvalitativno usavršava, širi, povećava produbljuje, uzvišuje iz čiste istine od van ka unutra ka duhovnom bezmerju.

Negacija laži, zla u utemeljenju čiste volje nije nužna samo za odlučnost slobodne odluke ili delatnost slobodnog dela praktično-moralnog uma, već i za svaku da–ne, jeste–nije istinitu sintezu: opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku saznajno-teorijskog uma.

Heraklit kaže: „Šta vredi ljudima oči i uši, ako su im kvarne duše.“

Kada neko laže ili čini zlo i  gazi sve principe, ne poštuje pravila dogovora i ugovora, on interesu svoje nečiste volje krivi i same činjenice!

Jedino tako se razgraničava pozitivna i negativna slobode.

Samo apsolutna volja i stvarajuća sloboda sastavlja čiste: misli, reči, odluke i dela u jednoj nepodeljenoj vlasti, slobodnoj vlastitosti i istovremeno sve slobodne volje u jednoj nepodeljenoj vlasti u državi, slobodnom narodu.

 

NAUKA I LOGIKA

 

Sa naslovom: Nauka logike, Hegel naglašava da on u toj knjizi po naučnom metodu izlaže logičku suštinu apsolutno istinitog Božijeg večnog duhovnog postojanja.

Da  apsolutnim pojmom pojma istovremeno utemeljuje samu (svu) nauku i samu (svu) logiku...  apsolutnu naučnost logike i apsolutnu logičnost nauke...

Da samorazvoj saznanja kroz svu prirodu, istoriju vodi najvišem logičko-ontološkom jedinstvu pojma i stvarnosti, mišljenja i bića; da se svi različiti, suprotni umni principi celokupne istorije filozofije po punoj slobodi duha i logičkoj nužnosti istine objedinjuju na kraju u totalitetu apsolutne ideje...

To jest, apsolutna forma dijalektičke logike je upravo (apsolutno slobodna) duhovna sadržina filozofije (apsolutnog mišljenja o samom mišljenju) a apsolutna logička forma–metoda završne filozofije čistog pojma o pojmu, logička sadržina istorije  filozofije, objedinjuje sve različite, suprotne logičke principe apsolutne ideje

A to je upravo ono što je Hegel tražio od Aristotela: da apsolutnošću logičkog, spekulativnog mišljenja o samom mišljenju i apsolutnošću ontološkog (večnog duhovnog bića–Boga), pojmom samog pojma, znanjem samog znanja kroz sva sva područja prirode i istorije, izjednači logičko i ontološko, mišljenje i biće...

Da sa najvišom naučnom filozofijom–logikom u samokretanju spekulativnog mišljenja apsolutnim pojmom po sebi i za sebe na sadržajima svake posebne nauke upravo dokaže taj najviši panlogizam jedne sa svih strana iste istine apsolutnog mišljenja–bića...

Kako je apsolutna logička forma pojma Boga i istovremeno duhovna sadržina njegovog apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, i dijalektička logika, saznanjem forme-sadržine apsolutnog duha, znanjem svih znanja, naukom svih nauka,  sveobuhvatnom istina apsolutne ideje, sama večna suština Boga –...

Apsolutno mišljenje o samom mišljenju,  istina svih istina svake do tada konačne istine posebe filozofije, nauke, apsolutna svest svake delimične svesti, savršeni oblik svih oblika, večna svrha svih svrha, stvarnost svake moguće mogućnosti...

Ta apsolutna logička istina, kao večna suština Boga je onaj nepokretni pokretač svih kretanja, iz savršenog večnog duhovni života, bića svhoviti uzrok svakog konačnog, prirodnog života, bića ...

Zato je za Hegela apsolutno logičko (mišljenje o samom mišljenju) jedino stvarno večno duhovno, prvobivstveno  ontološko a sve prirodno, istorijsko prostorno-vremensko-materijalno postojanje, dešavanje, biće samo drugobivstveno ispoljenje Božijeg apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, apsolutno logične ideje.

Ako je za Hegela dijalektika večna suština Boga (logika Boga), ona je mnogo pre logika (sve) nauke, nego nauka (sve) logike!

Iako upravo on kao ono prvostepeno i najosnovnije tvrdi: Da ne utemeljuje naučnost samu logičnost nego apsolutna logičnost (dijalektičke logike) samu (svu) naučnost, on sa naglašavanjem naučnosti u naslovu: Nauka logike ispred logike, postiže upravo suprotno.

Ako je apsolutno logična ideja, kao znanje sveg znanja, "večna istina po sebi i za sebe bez omota", nauka svih nauka, onda je ono najlogičnije u logici upravo ono najnaučnije (najistinitije) u nauci, i (apsolutna) logičnost logike tek potvrđuje (apsolutnu) naučnost nauke.

Nije logika logična po nauci nego je jedna sveobuhvata, celovita nauka naučna tek po jednoj apsolutnoj  (celovitoj dijalektičkoj) logici koja u totalitetu istine apsolutnim pojmom o pojmu, svešću o samoj svesti, mišljenja o samom mišljenju, saznanje sveg saznanja, kao završna filozofija sve filozofije na kraju izlaže večnu suštinu apsolutno logične ideje, u totalitetu duha obuhvata na kraju u sebi logičke razlike, suprotnosti svih nauka (svake pojedinačne nauke)!

Ako je dijalektička logika apsolutna nauka nauke, pravi naslov njegove knjige mora biti: Logika nauke, Logika apsoluta (apsolutne ideje), ili Apsolutna (Božija) logika...

Međutim, kao što nije logično da se sva priroda i istorija poistovete sa drugobivstvom „apsolutnog“ duha, a samosaznata priroda, istorija u sveobuhvatnoj filozofiji sve filozofije sa njegovim prvobivstvom, tako nije logično to Hegelovo izjednačenje mišljenja–bića u dijalektičkom jedinstvu svih (logičkih, ontoloških, etičkih, estetskih), različitih, suprotnih kategorija prirode i istorije bude apsolutno naučna logika ili apsolutno logična nauka, s kojom izlaže večnu suštinu apsolutno samosvesnog, samoznajućeg Boga.

 

HEGELOVA SAMOSPOZNAJA DUHA KAO SPOZNAJA SEBE I SAMOSPOZNAJA SEBE KAO SAMOSPOZNAJA DUHA

 

Iako je i za Hegela jedna najviša istina samo istina jednog, za njega ne postoji samo jedno–biće i samo jedna apsolutna misao: da samo nepokretno, nepromenljivo biće jeste, a sve promenljivo nastajanje–nestajanje, pokretljivo mnoštvo nije (kao kod Parmenida), već apsolutno saznanje i mišljenje po sebi i za sebe, kao heraklitovski  sve-jedno–jedno-sve logos večno žive vatre sadrži i jeste i nije, biće i nebiće, isto i različito, svaku moguću–stvarnu–nužnu formu–sadržinu mišljenja–bića.

Mada filozofija, po njemu, od početne do završne teži jedinstvu subjektivnog i objektivnog, duha i prirode, idealnog i realnog, mišljenja i bića, ona tek na kraju, kada u apsolutnog duhu, filozofijom same filozofije, znanjem samog znanja, svešću same svesti, čistim pojmom o pojma koji izloži apsolutno logičnu ideju, objedinjuje celokupnu istoriju filozofiju, izjednačuje logičko i ontološko, subjektivno i objektivno, slobodu i nužnost; dokazuje da je svako moguće–stvarno–nužno (različito i suprotno) ospoljeno  drugobivstveno pojavno biće logičkim jedinstvom svih unutrašnjih razlika, suprotnosti u apsolutnoj formi-sadržini čistog pojma o pojmu, samo prvobivstveno Božije apsolutno mišljenja o samom mišljenju.

Ta subjektivno-objektivna dijalektika apsolutnog pojma o pojmu, znanja po sebi i za sebe treba da pokaže kako se kroz svu istoriju filozofije duh samosvešćuje i samoodređuje od subjektivnog, objektivnog do aposlutnog duha; da  mišljenjem o samom mišljenju, koje u njegovoj završnoj filozofiji sve filozofije izlaže apsolutnu ideju kao večnu suštinu Boga, iz drugobivstvene prirode i istorije, vraća svom prvobivstvu, Božijem večnom duhovnom životu, carstvu Platonovih savršenih ideja...

Pokazuje i dokazuje kako je to apsolutnom mišljenje o samom mišljenju završnom dijalektikom čistog pojma o pojmu apsolutna logička forma–sadržina Platonovih ideja ili večni oblik svih oblika, večna svrha svih svrha Aristotelovog Boga u umnom  delu duše. Da je duhovnim dodirom istine onaj unutrašnji nepokretni pokretač svake: svrhe, oblika prirodnog života, bića od početne semenke (njegove mogućnosti) do ploda (punog ostvarenja), njegove savršene stvarnosti...

Od semena filozofije iz jedne Parmenidove potpuno određene misli o nepromenljivom, nepokretnom sa svih strana istinom istom jednom–biću, nasuprot neodređenom, promenljivom pojavnom mnoštvu i njihovog daljeg jedinstva u Heraklitovom prapočetnom postajanju, bivanju, ka svakoj daljoj logičkoj formi–sadržini različitih ili suprotnih logičkih principa istorije filozofije u samorazvoju suštinskog saznanja, mišljenjao sebi i za sebe, do završne suštine svih suština u jednoj sa svih strana istoj istini čistog pojma o pojmu,  završnom plodu apsolutne ideje.

U svojoj Nauci logike on prvo Parmenidovo apsolutno određeno jedno–biće, bez ikakve konkretne odredbe, negativnosti spram svake razlike, promene, kretanja, prirodnog sadržaja, čulnog mnoštva..,  izjednačuje sa nebićem... Zatim iz najvećih suprotnosti Parmenidovog jednog–bića-nebića i Heraklitovog logosa „sve-jednog, jednog-svega“ započinje dijalektičkim kretanjem suprotnosti jeste–nije, bić–nebića prvo njihovo jedino moguće–stvarno–nužno jedinstvo u prapočetnom postajanju, bivanju, pa onda prostog samostalnog bića Demokrita, do prapočetnog duha kao razumne svrhe svega spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta kod Anaksagore  i svih daljim logičkim principima istorije filozofije Platonove večne ideje, Aristotelovog Božijeg apsolutnog mišljenja kroz pojam sebi i za sebe ka saznanju istine apsolutno logične ideje, koja filozofijom sve filozofije na kraju sastavlja sve razlike, suprotnosti prirode i istorije...

On ne samo da izjednačava suprotnosti dve Dekartove supstancije (mišljenja i prostiruće prirode) ili na jedan Spinozin beskonačni atribut (mišljenja) svodi sve ostale beskonačne atribute, nego (pod uticajem Aristotela) supstancijalizuje atribut apsolutno istinitog mišljenja o samom mišljenju, koga poistovećujuće sa logičkom beskonačnošću Boga...

To jest, iako njegovo izjednačenje prvobivstenog duha i drugobivstvene prirode pretpostavlja Šelingov apsolutni identitet: subjektivnog i objektivnog, forme i sadržine, konačnog i beskonačnog, realnog i idealnog, duha i prirode, za Hegela samo duh (kroz apsolutno saznanje, mišljenje) ima apsolutno postojanje.

Sve čulne forme, materijalni, energetski oblici, sadržaji drugobivstvene prirode ili:  društveni, politički, ekonomski, pravni, naučni, kulturni, umetnički... oblici istorije samo su otuđene logičke forme, ospoljeni sadržaji prvobivstvenog duha, Božijeg samosaznanja, samomišljenja, večne istine čistog pojma o pojmu, apsolutno logične e ideje...

Otuđenjem duha počinje rascep mišljenja i bića, ospoljenje duhovnog lika apsolutne istine u pojavne oblike prostorno-vremenske materijalne prirode, istorije kroz prividni život, biće...

Međutim, dijalektika saznanja, mišljenja po sebi i za sebe negacijom negacije i jedinstvom suprotnosti samokretanjem čistog pojma prevladava rascep mišljenja i bića njihovim početnim samoogledanjem u ništa, ničemu...

U svojoj negativnosti spram drugobivstvene prirode i istorije duh kroz filozofsku misao sve više saznaje sebe, ali se tek završnim mišljenjem samog mišljenja u totalitetu subjektivnog i objektivnog identiteta apsolutne logičke istine sveobuhvatnog pojma o pojmu vraća svom prvobivstvu, izjednačuje sa savršenim večnim duhovnim bićem Boga.

Sve prostorno-vremensko-materijalno: pojavno, čulno, prirodno, istorijsko drugobivstveno biće samo je unutar sebe različiti Božiji duh, otuđeno prvobivstveno Božije mišljenje, te ospoljeno biće svakim svojim kretanjem, događanjem, dešavanjem u drugobivstvenoj prirodi, istoriji sa konačnom merom razuma, čula proizvodi i sopstvenu “smrt“ i kroz filozofsko saznanje o samom saznanju, svest o samoj svesti, mišljenje o samom mišljenju večnim dijalektičke logike umskog dela duše vraća na kraju iz otuđenog, ospoljenog drugobivstvenog svom večnom duhovnom, Božijem prvobivstvu...

 

IZJEDNAČENjE SUBJEKTIVNOG I OBJEKTIVNOG U HEGELOVOJ LIČNOSTI–FILOZOFIJI APSOLUTNOG DUHA–IDEJE

 

"Spoznaj samoga sebe", nije za Hegela samo psihološka svest o sebi kao pojedincu, ili istorijska svest naroda, čovečanstva, već kroz sveobuhvatno mišljenje o samom mišljenju, završnim pojmom o pojmu u njegovoj filozofiji apolutnog duha, ideje, samospoznaja večne suštine Boga, istine po sebi i za sebe bez omota...

 

Tako se načelo Γνωύι σεηυτόν (spoznaj sebe) dostiže tek u njegovoj umskoj ličnosti–filozofiji, kada u totalitetu pojma  kroz sveobuhvatnu filozofiju sve filozofije apsolutni duh–idejs sastavi subjektivno i objektivno, mišljenje i biće...

Ta spoznaja duha (apsolutne istine, kao večne suštine Boga) iz večnog, umskog dela duše je samospoznaja (najsuštastvenijeg dela sebe), a sveobuhvatna filozofija same filozofije, apsolutna spoznaja večne suštine čoveka–ljudskog roda.

Zato Hegel svaku filozofiju u svojoj Istoriji filozofije shvata kao jedan princip samosaznanja apsolutnog duha, postovećuje sa nekim stepenom dijalektičkog samorazvoja apsolutne svesti u svojoj Nauci logike, koja čistim pojmom o pojmu, mišljenjem o samom mišljenju metafizičkim iskustvom iskustvom uma od početka do kraja dostiže saznanje večne istine apsolutne ideje.

Apsolutni duh kao beskonačna negativnost spram prirode potpuno “guta“ sve razumsko, čulno mnoštvo da bi na kraju svog puta napustio svako drugobivstveno postojanje i negacijom negativnog proizveo najvišu pozitivnost pozitivnog: čiste misli o samoj misli, s kojom se dijalektikom čistog pojma o pojmu vraća svom  prvobivstvu, prepoznaje apsolutnu istinitu ideju.

Kada se u završnoj filozofiji sve filozofije apsolutno samosaznanje čoveka–čovečanstva izjednači sa samosaznanjem apsolutnog duha i večni umski lik čoveka (ljudskog roda) izađe iz prostorno-vremensko-materijalne ospoljene prirode i istorije– koji na toj razlici početka kraja (apsolutnog duha koji se  otuđuje od sebe) i počivaju – završni pojam pojma dostiže saznanje apsolutno logične ideje, logičku kružnost istine, večni duhovni lik Boga.  

Jednom apsolutnom istinom–apsolutnom istinom jednog, dostiže jedno sa svih strana istinom isto Parmenidovo mišljenje–biće, ili Heraklitov logos sve–jednog jednog–svega, ili Anaksagorin Νοϋς pre svega sveta i u osnovi svega sveta, Platonove večne ideje, nepokretnog pokretača Aristotelovog Boga...

Sve je drugobivstveno: mehaničko, hemijsko, biološko kretanje, dešavanje  u prostorno-vremenskoj prirodi i istoriji konačnog lika: čoveka, naroda, čovečanstva došlo do kraja i u logičkom kružnom kretanju večnog, umskog dela duše čiste misli o samoj misli, samosaznanjem apsolutne istine izjednačilo subjektivno i objektivno, bezmerjem istine vratilo svom prvobivstvu, istine, duhovnom liku Boga.

Duh je u svom totalitetu prošao sve puteve prirode, istorije, svako ospoljenje čulne, razumske raznovrsnosti kretanja, dešavanja u prostoru, vremenu, prirodi, istoriji svakog pojedinog čoveka i naroda i u kvalitativnom bezmerju istine završnog ploda filozofije sve filozofije, znanja sveg znanja, svesti svake svesti, sastavio sve logičke stepene apsolutno logične ideje...

Sa mišljenjem u natčulnom, umskom delu duše dijalektikom apsolutnog pojma o pojmu dostigao "nepokretno što pokreće“ večni logički lik istine pre prirode, istorije, samosaznanjem večne ideje izjednačio večni umni lik čoveka (ljudskog roda) i apsolutni duhovni lik Boga.

Apsolutnim pojmom pojma mišljenje uspostavlja logičko-ontološko jedinstvo sa večnim duhovnim bićem onu: „punoću bez ikakve praznine,  jedne zaokružene sa svih strana iste istine – „niti ovde veće, niti tamo manje“ ,  nalik Parmenidovoj kugli, ili Aristotelovom Bogu.

Aristotel u Metafizici kaže: „Um postaje svestan samog sebe [misao koja u natčulnom pojmu dostiže kružnost, jer sastavlja početak s krajem, ima  logički početak, pokretanje] shvatajući natčulno, pošto stupajući [istinom] u dodir sa svojim predmetom [natčulnim bićem – Bogom i istovremeno sa samim sobom] i promišljajući o njemu on sam postaje shvatljiv [jer shvatajući Boga shvata tako i svoju prvu, večnu suštinu, svrhu samog sebe], tako da postoji istovetnost između uma i shvatljivog; um je stecište shvatljivog i samog  bića.“

Apsolutnim samosaznanjem duhovni lik čoveka se na kraju života oslobađa otuđenog drugobivstvenog života u pojavnoj prirodi, istoriji, svakog fizičkog oblika koji se rađa i umire (duh je sve prošao što je imao proći) i metafizičkim iskustvom (večnog) umskog dela duše kroz celokupnu istoriju filozofiju prepoznaje, potpuno saznaje na kraju večnu formu–sadržinu (Platonove) ideje, ili apsolutnim mišljenjem samog mišljenja, znanjem samog znanja sa svim stepenima  samorazvoja, dostiže nepokretnog pokretača, logički lik istine, kao večnu suštinu Boga, savršenu svrhu–delo njegovog večnog bića, duhovnog života po sebi.

 

JA=BOG U APSOLUTNOM SAMOSAZNANjU ,MIŠLjENjU O SAMOM MIŠLjENjU

 

Negativnošću spram svakog delimičnog oblika, celoviti umski lik čoveka pre kraja fizičkog života i smrti tela zauvek napušta spoljašnje prostorno-vremensko iskustvo, svoje u prirodnom, istorijskom događanju i dešavanju ospoljeno drugobivstvo i kroz logičku kružnost čiste misli o samoj misli u večnom, umnom delu duše dostiže nepokretnog pokretača, unutrašnje bezmerje istine, drugo, za večnost duhovno “rođenje.“

Zato Hegel svoju fizičku smrt može shvatiti ne samo kao kraj svog zemaljskog života, nego kao svojevoljan izlazak duha iz prividnog oblika čoveka-ljudskog roda drugobivstvenog prostorno-vremenskom-materijalnog života; kao oslobađanje celovitog umskog lika apsolutne istine večne ideje od svakog delimičnog (fizičkog i duševnog) lika (svih pojavnih razlika i suprotnosti) nestalnih oblika ospoljene prirode i istorije; kao (smrt), smrti, kraj drugobivstvene prirode, istorije!

Kad  završnim mišljenjem samog mišljenja kroz umski lik čoveka-čovečanstva, saznanjem apsolutne ideje izđe iz svih čulnih i razumskih  pojavnih oblika ospoljene prirode i istorije, u fizičkoj smrti napusti svoj telesni život u drugobivstvu, on kroz umski lik istine dostiže večno živi duhovni lik Boga.

Dijalektikom čistog pojma o pojmu, završnim izlaganjem svih stepena samorazvoja sveobuhvatne ideje kroz istoriju filozofije, apsolutni duh je ispoljio sve moguće-stvarne-nužne prirodne i društvene oblike prirode i istorije, iskusio sve što se imalo iskusiti i apsolutno samoznajućim, samomislećim umski lik čoveka (čovečanstva) se unutrašnjim bezmerjem istine izjednačio sa apsolutno samoznajućim, samomislećim duhovnim likom Boga...

U fizičkoj smrti on napušta konačni, prirodni oblik, lik, ali kako je njegov samosvesni umski lik prošao sve što se imalo proći, metafizičkim iskustvom duha potpuno spoznao sebe i samokretanjem završnog pojma o pojmu kroz svu istoriju filozofije filozofije u večnom delu duše sastavio početak sa krajem dostigao logičku kružnost istine, subjektivno je postalo objektivno – konačno beskonačno i apsolutno samoznato drugobivstveno prirodno i istorijsko biće kroz sve stepene samorazvoja apsolutno logične ideje, Božije prvobivstveno savršeno mišljenje mišljenje...

Duhovni lik na kraju smrtnog života (pojavnog oblika podeljenog mišljenja–bića), napustio sve puteve prirode i istorije i kroz apsolutno samosaznanje večnog, umskog dela duše sastavio subjektivno i objektivno, vratio u logički nadpočetak,  večnu istinu apsolutne ideje...

Objektivni duh je napustio subjektivno, ali se subjektivno, potpunim samosaznanjem u istinitom pojmu pojma, izjednačio sa objektivnim – postao apsolutni duh...

Zato Hegel, izlazeći iz prirodnog oblika, života u potpunoj negativnosti mišljenja spram prirode (doduše pri bunilu, bolestan od kolere, na samrtnoj odru ) kaže čak: „Ja sam Bog."

Iako umire njegov prirodni oblik, fizički lik, kako se sa logičkom kružnošću apsolutnog pojma o pojmu njegove završne filozofije sve filozofije završava celokupno prostorno-vremensko-materijalno kretanje svakog fizičkog oblika ili ljudskog lika u prirodi, istoriji, njegov večni deo duše je metafizičkim iskustvom uma, potpunim sećanjem apsolutne ideje prepoznao sve stepene njenog logičkog razvića kroz: prirodu, istoruju, subjektivni, objektivni i apsolutni duh kroz svu: umetnost, religuju, istoriju filozofije, prošao sve što se imalo proći kroz sve njeno moguće–stvarno–nužno ospoljenje i istinitom misli o samoj misli dostigao apsolutnu logičnu ideju, te se na kraju kroz duhovni lik jednog čoveka – celog umnog čovečanstva, izjednačio sa nepokretnim pokretačem, večnim duhovnim likom Boga.

Apsolutnim samosaznanjem, “metafizičkim iskustvom“ uma, logičkom formom–sadržinom sveobuhvatne misli o misli večni duh se konačno vratio sebi, i konačno prirodni oblik, ljudski lik najviše umnosti čoveka–ljudskog roda istinom apsolutne ideje izjednačio sa logičkim  nadpočetkom – večnim duhovnim likom Boga.

Sa jedne strane ta pojedinačna smrt je kraj prostorno-vremenskog prividnog života, bića u drugobivstvu, a sa druge, saznanjem apsolutne ideje, izlaskom duha iz drugobivstvene prostorno-vremenske-materijalne prirode, istorije, povratak svom prvobivstvu, drugo za večnost apsolutnom istinom duhovno rađanje, rođenje.

Saznanjem apsolutne ideje u završnoj filozofiji sve filozofije na kraju, unutrašnje bezmerje potpuno slobodne forme mišljenja se izjednačava sa logičkim sadržajem večnog duhovnog bića Boga, dostiže „ jednu zaokruženu, punu sa svih strana, bez ikakve praznine istu istinu – „niti ovde veća, niti tamo manju,“ nalik Parmenidovoj kugli, ili Aristotelovom Bogu, gde ništa ne postoji što nije pretočeno u mišljenje:„Jer, sve jedno mi je odakle ću početi, jer ću se opet tamo vratiti.“

Parmenidov početna istina jednog bića, bez ikakve drugog sadržaja, tone u negativnost nebića, i zato se taj prazan identitet jednog (punog, nepokretnog) otuđuje u ospoljenu materiju, nastajanje, nestajanje, kretanje, mnoštvo... čime  najnužnijim jedinstvmo bića–nebića utemeljuje početno postajanje, bivanje...  

Na kraju sveg puta u kvalitativnom bezmerju duha po sebi i za sebe,  pronalazi opet jednu sa svih strana istu istinu, sastavlja sve moguće-stvarne-nužne logičke razlike, suprotnosti mišljenja–bića u apsolutnom pojmu, ideji...

 

BOŽIJI VEČNI  DUHOVNI ŽIVOT KAO APSOLUTNO SAMOSAZNANjE, SAMOSVEST...

 

Iako na prvi pogled izgleda da Hegelova dijalektika počiva na protivurečnosti i suprotstavlja samom temelju logike, on, zapravo, pokušava da u večno živom Božijem mišljenju o samom mišljenju sve različite i suprotne logične forme–sadržine: pojma, suda, zaključka živog i neživog, prirode i istorije sastavi unutar jednog “ po sebi i za sebe“ istog i različitog duha u apsolutno logičnoj ideji...

Za njega, kao i za Heraklita, Spinozu pre njega, Bog nije Bog kada ima naspram sebe prirodu, niti je večni život, život, kada ima naspram sebe neživo, smrt.

Čim neka istina ima naspram sebe isključivu suprotnost, protivurečnost, ona nije totalitet po sebi i za sebe, apsolutna istina...

Neko pojedinačno, posebno, opšte može biti protivurečno nekom drugom pojedinačnom, posebnom, opštem, ali kako će bilo koje, kakvo pojedinačno, posebno, opšte biti protivurečno celini, gde bilo kakve suprotnosti, ili negativnosti nisu apsolutne, nego se negacijom negacije u samorazvoju pojma po sebi i za sebe sjedinjuju ka celovitoj istini apsolutno logične ideje postepeno prevazilaze  i na kraju nestaju...

Po jedino mogućoj dijalektičkoj logici apsolutni (duhovni) život ne može naspram sebe imati smrt, neživo, niti Božiji duh, apsolutna istina, naspram sebe prirodu, neistinu.

Ako živo prelazi u neživo i neživo u živo, večni duhovni život Boga, kroz apsolutno: samosaznanje, samomišljenje, samosvest, sva logička pododređenja apsolutne ideje obuhvata sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti živog–neživog, duha–prirode...

Nasuprot večno živog ne može stajati nikakva (prirodna) smrt ili neživo, niti naspram duha, priroda, nego apsolutni duh, kao večno živi logos Heraklitove vatre sve-jednog, jednog svega, sastavlja sve razlike, suprotnosti žive i nežive prirode, sve forme, sadržaje mišljenja–bića.

Prirodno je po sebi različito i nikada po sebi, početak i kraj se uvek razlikuju, dok je logička kružnost završnog pojma o pojmu (kao u Parmenidovoj kugli) jedna sa svih strana ista istina apsolutne ideje...

Zato je, po Hegelu, nauka o celini, dijalektika različitog i istog apsolutnog duha koji sastavlja sve moguće-stvarne-nužne razlike, suprotnosti živog–neživog, mišljenja–bića jedini dosledni monizam, panlogizam, dok formalna logika i dalje zadržava isključive suprotnosti (protivurečnosti) živog–neživog, duha–prirode.

Dijalektika, kao "organon" apsolutno logične ideje, a um je, kao večni deo duše, kroz sve-jedno, jedno-sve, dodirom istine najvišim pojmom pojma, mišljenjem samog mišljenja, znanjem samog znanja, svešću same svesti, najviši saznajni organ Boga, ono prvostepeno duhom večno živo.

Um je saznajni organ večno živog duha a  subjektivno-objektivno jedinstvo večne forme–sadržine dijalektičke logike mišljenja–bića organon apsolutno istinitog Božijeg: samosaznanja, samomišljenja.

 

BOG, NAJVIŠA IDEJA DOBRA I APSOLUTNO SAZNANjE, MIŠLjENjE, POJAM

 

Mnogo manje kažemo kada tvrdimo da je apsolutna istina Bog, nego kada kažemo da je Bog apsolutna istina...

Hegel drugostepenuje ili trećestepenuje svaku pojedinačnu ili posebnu stvar (ili drugostepenu ideju) u ime prvostepenih logičkih odnosa unutar jedne po sebi i za sebe različite–iste  stvari, apsolutno istinite umne ideje.

Međutim, po čemu je po sebi i za sebe različita–ista istinita ideja apsolutna ili istinita ako u njoj nestaje supstancijalno postojanje svake: pojedinačne, posebne stvari, ideje?

Da bi istina bila istina, a kamoli apsolutna istina, mora imati u sebi i savršeno lepo i pravedno i hrabro i mudro...svaku po sebi posebnu ideju.

Večni kvaliteti ideja u celini apsolutne ideje treba da zadobiju svoje mesto, pojačaju, konkretizuju svoj pojedinačni ili posebni smisao, a ne da se sve pretoče  u "apsolutno" opšte i nužno saznanje, mišljenje...

Ne samo da Platonove večne ideje nisu samo stepeni saznanja jedne apsolutne istine koja se sagledava umom, niti pododređenja apsolutne logičke forme pojma o pojmu, već starija bića po sebi, koje naša: umetnost, nauka, obrazovanje, teorijski, praktični život, celokupan makro ili mikro svet, samo podražavaju...

Zato sve večne suštine, savršeni kvaliteti, istina svake ideje tek u kvalitativnom bezmerju svih ideja, nadsaznajnoj ideji svih ideja, nadsuštastvenoj  i nadbivstvenoj najvišoj ideji dobra, utemeljuju svoje savršenstvo, idealnost...

Čak je lepo po sebi iznad svih: nagona i osećaja tela, opažaja čula, ili pojmova i sudova  razuma, kao i: pravedno, hrabro, umereno po sebi; uopšte svaka pojedinačna ideja iznad svojih kopija pojmova razuma ili senki opažaja čula i nagona tela ...

Kao što kopije pojmova razuma ili senke opažaja čula ne mogu postojati niti se shvatiti bez večne ideje, tako ni večne suština, istine svake ideje, bez nadsaznajne, nadsuštastvene i nadbivstvene ideje dobra...

Koliko svaka ideja stoji iznad svojih kopije, toliko ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za sve ideje, iznad svih ideja.

Pre svake vidljive svetlosti, nadumna ideja dobra obasjava umnu dušu i omogućava da sva naša: čula, osećanja, volja, telo, razum, um primaju  spoljašnju i unutrašnju, vidljivu i nevidljivu  svetlost istine...

I svaku: čulnu, razumsku, umnu moć saznanja, ili odlučivanja  ili delovanja.

Bez unutrašnje svetlosti: nadsaznajne, nadsuštastvene nadbivstvene najviše ideje dobra, ne samo da opažajnost čistog opažaja, razumnost čistog razuma, umnost čistog uma, ni slobodno odlučivanje čiste volje ni delatnosti čistog dela ni saznatljivost saznanja ni istinitost istine...nego i nijedna ideja nema utemeljenje.

Da bi čovek uopšte uvideo idealnost (bilo koje ideje)  ideje, da je večna celovitost, savršena punoća bolja od svake njene delimične kopije ili prolazne  senke, on prvo mora uvideti ideju samu idealnost, savršenstvo, punoću sa svake strane  po sebi u osnovi svega spoljašnjeg i untrašnjeg mikro-makrokosmosa, ideju svih ideja, najvišu ideju dobra...

Samo ako misli da je bolje biti: pravedan nego nepravedan, hrabar a ne kukavica, umeren a ne neumeren, mudar a ne ne mudar...  čovek će biti pravedan, hrabar, umeren i mudar!

Nije savršenstvo najvišeg dobra utemeljeno u saznanju istine, nego su večno: lepo, pravedno, mudro, savršenstvo svake ideje i svako istinito saznanje, ispravno odlučivanje i delovanje utemeljeni u savršenstvu najvišeg dobra...

Nadsaznajno, nadsuštastveno, nadbivstveno dobro je, po Platonu, pretpostavka stvaranja, postojanja i saznanja, i življenja, delovanja dok nikakvo "apsolutno " saznanje, mišljenje, ne mogu ni postojati ni biti shvaćeni po sebi...

Mnogo manje kažemo kada tvrdimo da je apsolutna istina Bog, nego kada kažemo da je Bog apsolutna istina.

Više se  traži nadsaznajni, nadsuštastveni Bog (dobro po sebi) za postojanje ili shvatanje večne suštine apsolutne istine, nego "večna suština" apsolutna istine za shvatanje nadsaznajnog, nadsuštastvenog Boga. 

Kad Hegel kaže da je "Bog je duh po sebi i za sebe koji se jedino dostiže spekulativnim mišljenjem u završnom pojmu pojma, koji apsolutno saznaje, zna sebe", to je mnogo, mnogo manje...

I kako, uopšte, znamo da je Bog Bog, bez apsolutne volje i stvarajuće slobode ili kako "apsolutno" znamo, poznajemo sebe, bez najviše ideje dobra?

Jedno lice Svete Trojice je Duh istine. Ali ne i jedino lice.

A apsolutna istina Duha Svetog je, svakako, Božija, a ne ljudska...

Za razliku od Aristotela ili kasnije Hegela, za koje je filozofija nauka o istini, po Platonu, samo Bog zna istinu, a ljubav ka mudrosti (filozofija) je najviši božanski dar predat čoveku da iza početnih čulnih opažaja (samo senke bića) i daljih pojmova, sudova razuma (samo kopije, odsjaja bića) dijalektičkim zaključcima umnog dela duše prvo sagleda večne ideja a onda iznad: svih večnih ideja, svega saznanja i svega bivstvovanja, nadsaznajnu, nadbivstvenu ideju svih ideja, najvišu ideju dobra..

Vascelo, vaseljena, svet, čovek, biljke, životinje, sve stvari, bića nisu date po kriterijumu nečije lepote, gde je sa jedne strane, ugla, vrste lepo jedno, iz drugog ugla, vrste lepo nešto drugo, nego po Božijem bezmerju najvišeg dobra za savršenstvo celine i svakog posebnog roda, vrste.

Dobro je kvalitativna mera svega spoljašnjeg i unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezemerja.

Svakako, ako je najviša ideja dobra nadlogička, nadsaznajna, ne znači da je nužno suprotna logici i znanju, nego samo da ih daleko prevazilazi...

Ne samo da se ne može shvatiti saznanjem, logikom, nego da sve opažanje, mišljenje, sva logika, saznanje moraju uključiti nadlogičku, nadsaznajnu ideju dobra, nadopažajnog, nadmislenog, nadbivstvenog Boga, njegovu apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

Međutim, za Hegela je "apsolutni po sebi i za sebe" pojam „pojeo“ ideju dobra i dušu i Boga.

Za njega je ideja dobra još uvek subjektivna ideja: „Subjektivna ideja kao ono po sebi i za sebe određeno i sebe samome jednaki jednostavni sadržaj jest dobro.“

I zato kroz subjektivno-objektivno saznanje, mišljenje iz svih mogućih uglova i strana, apsolutnu istinu sagledava kao prvostepeno dobro, a ne ljudsko (ili bilo čije) dobro.

Sa druge strane “beskonačna dobrota pojma“, kao svrha–delo po sebi i za sebe na putu ka apsolutnom: samoosaznanju, samomišljenju, samosvesti, koja slobodno prima u sebi, podnosi, iznosi sve razlike, suprotnosti, je ono jedino, po njemu supstancijalno što  polazi od sebe i dolazi do sebe...I zato: poslutnom saznanju, mišljenju, samosvesti služi sve dobro, pravedno, hrabro, umereno,  lepo... sva  priroda i sva istorija, sve države i svi pojedinci...

Zato kaže: „Bog je dostižan jedino u čistom spekulativnom mišljenju; i nalazi se u samo u njemu, i jeste jedino ono samo, jer Bog je Duh; i to spekulativno znanje jeste znanje otkrivene religije. Ono poznaje Boga  kao mišljenje ili kao čistu suštinu, i to mišljenje poznaje kao biće ili kao postojanje".

Tu se povodi za Heraklitom (i Spinozom, koji svoju Etiku utemeljuje iz svoje ontologije) koji u sve-jednoj-jednom-svemu logosu večne vatre sastavlja sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti i kaže-: „Bogu je sve i lepo i dobro i pravedno, samo što su ljudi shvatili jedno kao pravedno jedno kao nepravedno.“

Hegel kaže: „Kada je Bog bio samo dobrota on je bio samo ime", još ne Bog koji određuje sama sebe i koji je određen,“ jer se on samoodređuje  tek u totalitetu čistog pojma o pojmu po sebi i za sebe kao večna istina apsolutne ideje. 

Za koga se Bog određuje? I kakav je to Bog koji određuje sebe "apsolutnim" samosaznanjem i samomišljenjem!?

Zašto Bog da određuje sebe, saznaje sebe? I kome? Sebi ili nekom drugom, nama ljudima!?

Božije nadumno stvarajuće dobro, pravedno... je iznad shvatanja  našeg ljudskog dobra, pravednosti

Pored toga, ovde Hegel, kaže da je  Bog po dobroti  bio "samo ime",   šo znači da je Sveto ime Božije, za njega nešto spoljašnje prema apsolutnom "po sebi i za sebe" samosaznatom pojmu. 

A zapravo je tajna svake (same)  reči, tajna imena (sve su reči neka imenovanja) a tajna imena ime po sebi koje zove duhom sve reči jezika i zna sve znakove znanja

Da Božije ime nije ono najsvetije od najsvetijeg ne bi se u molitvi Bogu prvo govorilo: "Da se Sveti ime Tvoje."  

Ako je to "bliže shvatanje" Boga pojmom (a svaki pojam je i dalje neko ime, čije određenjezavisi od nekih drugih imenovanja) potrebno nekom nama (čak je i to pod znakom pitanja), ili nekom Bogu naše predstave ili svesti, relativnog:  saznanja, mišljenja, jer ga ne znamo, ne poznajemo dovoljno, pa treba da ga bliže "odredimo", "saznamo"  pojmom, "takvo (drugostepeno, trećestepeno…) saznanje i određenje pojmom isposredovanim sa svim daljim pojmovima i imenovanjima očigledno nije potrebno samom nadbivstvenom Bogu pre svakog mišljenja zavisnog od bivstvovanja i bivstvovanja zavisnog od mišljenja.

Saznaje ko nije po sebi ni za sebe. Ko ne zna apsolutno ni pre nego što nešto sazna, ni dok saznaje, ni kad sazna. A po sebi i za sebe je samo onaj ko od početka, sa  svake strane, kraja apsolutno sve poznaje, zna...

To nije čak ni znanje u samoj stvari delu (kao npr. kod Aristotela), koje je: savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha, koje svaku stvari svako biće pokreće od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti, a kamoli nadmislena, nadbivstvena Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda pre svakog saznanja (ili mišljenja) vezanog za bivstvovanje ili bivstvovanja vezanog za saznanje (ili mišljenje)!

Zapravo: kada se Bog objašnjava, bliže određuje saznanjem ili mišljenjem (koje ne može biti po sebi bez onoga koji misli, saznaje i onoga što se misli, saznaje), Bog određuje se nečim drugim, što je tada  jasnije, određenije od Boga, što je apsurdno!

Sve što traži određenje preko nečeg drugog, nije istina po sebi i za sebe ni apsolutna ideja a kamoli stvarajući duh...

Bog "bliže" određen saznanjem, mišljenjem samo je Bog svog saznanja, mišljenja a ne Bog!

I  svako takvo određenje je neka negacija (ograničenje).

Omnis determinatio est negatio.

Zato se u apofatičkoj teologiji za Boga samo može  reći da: jeste.

Bogonadahnuti mističari kažu: „Ne može se lampom obasjavati sunce“; svetlošću ljudskog saznanja, mišljenja duhovna svetlost nadsaznajnog, nadbivstvenog Boga.

Već kod Platona nadsaznajna, nadbivstvena ideja svih ideja, najviša ideja dobra prvo omogućava svu idealnost ideja (njihovo postojanje i saznanje,) pa onda i svako: saznanje, mišljenje i biće kroz kopije razuma ili senke čula i nagone tela... 

Ne može se dokazivati Bog "apsolutno samosaznatim, samomislećim pojmom, idejom", nego samo obratno:  apsolutnošću nadsaznajnog, nadpojmovnog Boga, istinito saznanje, mišljenje svakog pojma ili posebne  ideje. Ideje i nisu moguće po sebi, bez apsolutnosti nadsaznajnog, nadmislenog Boga, iz koga se tek može utemeljiti jedinstvo svih misli u istinitom mišljenju, svih saznatih pojmova u sveobuhvatnoj ideji.

Apsolutni pojam ili misao ne može biti po sebi i za sebe večna suština Boga, jer mu za tu nedostaje večna svrha savršenog duhovnog života, bića, istovremena sa večnom delatnošću delom, nego tek nadsaznajni (nadmisleni, nadbivstveni) Bog savršenom svrhom–delom svog večnog duhovnog života, koji daje jedinstvo svih različitih ili suprotnih istinitih pojmova apsolutne ideje od svakog mišljenja i svakog bića...

Tek sa nadsaznajnom, nadbivstvenom (nadsuštastvenom, nadlogičkom) Božijom aposlutnom voljom i stvarajućom ex nihilo slobodom suština saznanja i suština logike, samog mišljenja i samog bivstvovanja i svakog mišljenja i svakog bića imaju utemeljenje...

Iako najstarija sintetička prosnova "Ja mislim", stoji pre logike, sve filozofije, sveg saznanja, iskustva, Kant ne izvodi logiku iz njega, a još manje dozvoljava da se predsaznajno, predlogičko, predopažajno čisto "Ja mislim" izjednači sa logikom, svede na logiku, izvede iz logike, a pogotovu da se suštinski drugačija čulnost i slepo opažanje, nesvodiva na pojmove mišljenje, izvedi iz prazne logike, praznih pojmova mišljenja...

Na prvi pogled izgleda da Hegel izjednačenjem bića i ništa na početku svoje Nauke logike apsolutnim saznanjem, mišljenjem apsolutnim po sebi i za sebe, prapočetkom dijalektičke logike, utemeljuje Božije Ja, međutim, kao što mi sa svojim konačnim saznanjem, mišljenjem, logikom ne možemo znati  ni utemeljiti suštinu našeg, ljudskog Ja, jer ona i nije saznajno-logička, nego nadsaznajna praktično moralna i ne može se izvesti iz bilo kojeg, kakvog pojavnog opažanja ili mišljenja, već je ta nadsaznajana, nadlogička sinetička osnova „Ja mislim“ starija od sve logike, filozofije, sveg saznanja, iskustva, a kamoli nadsaznajna praktično-moralna suštinska volja i nadsuštastvena (Ja=Ja) slobodna vlastitost, isto tako se ne ni iz "apsolutnog saznanja, mišljenja" dijalektičke logike ne može izvoditi apsolutno Božije Ja, saznavati večna suština Boga, nego je upravo obrnuto nužno: i ta dijalektička logika i "apsolutno saznanje, mišljenje" moraju pretpostaviti nadsaznajnu sintetičku osnovu nadlogičkog Boga, njegovu apsolutnu volju i stvarajuću slobodu i njegovu nadsuštastvenu, nadmislenu slobodnu vlastitost!

Prema tome, čak i kada se apsolutno Ja izjednači sa dijalektičkom logikom, svim njenim zakonima, kategorijama u samokretanju pojma po sebi i za sebe, opet se to apsolutno Ja ne može izvoditi iz dijalektičke logike, apsolutnog saznanja, mišljenja, nego samo obrnuto i dijalektička logika, "apsolutno po sebi i za sebe" saznanje, mišljenje, iz nadmislene sintetičnosti Božijeg Ja, nadsaznajnog, nadlogičkog Boga.

 

APSOLUTNA IDEJA KAO JEDINSTVO TEORIJSKE I PRAKTIČNE IDEJE

 

Ako je Isus Hristos za verujućeg čoveka samo najuzvišenija predstava Boga (apsolutnog duha, ideje), nije takva predstva sam za sebe (iz sebe, po sebi), već potpunim jedinstvom teorijske i praktične ideje, mišljenja i bića, pojma i opažaja, forme i sadržine, pojave i suštine, vremenskog i večnog, stvarajućeg duha i stvorene prirode jedini koji potvrđuje reči ("Ja sam u Ocu i Otac u meni") – svoju apsolutnost!

 

Iako Hegel tvrdi "da je Platonova definicija Boga [u Timaju] kao besmrtni život što ima jedno telo i jednu dušu koji su po sebi i za sebi uvek jedno isto, neodvojeno jedna duboka, velika ideja: identitet objektivnog i subjektivnog, nerazdvojenost idealnog i realnog, duše i tela.".. da se: „Bog kao živi Bog i još više kao apsolutni duh saznaje...samo u njegovom delanju"... i da "pojmovno saznanje njegovog delanja… shvata pojam Boga u njegovom biću", kako je za njega prvostepena (Božija) delatnost saznanje, mišljenje u samokretanju pojma, on ipak na kraju opet  kaže: "A njegovo biće u njegovom pojmu,“ kroz apsolutno samosaznanje, samomišljenje (kao kod Aristotela) 

Međutim, isto kao što nikakvo biće ne može biti po sebi i za sebe, bez: saznanja, mišljenja, pojma, ne može ni „potpuno slobodno:“ saznanje, mišljenje, pojam, kao „apsolutna forma“ duha, biti bez sadržaja, bića.

Parmenid kaže „Ti nećeš naći misao bez onoga u čemu je ona pokazana“ – bez predmeta misli.

A Kant: „Pojmovi bez opažaja su prazni, opažaji bez pojmova slepi“.

Iako sa početnom  definicijama: „Ideja je... apsolutno jedistvo pojma i objektiviteta“ ... „čistoga pojma i njegove realnosti" ostaje u tradicionalnom određenju istinite ideje, Hegel kasnije pokušava da sa "doslednim" monizmom, panlogizmom" saznanja i mišljenja dokaže da je Pojam (po sebi i za sebe koji saznaje apsolutnu ideju kao večnu suštinu Boga) jedini (prvobivstveni) objektivitet, ona supstancijalna i prvobivstvena stvar, ne samo način s kojim istinito mišljenje zna objektivnu stvar (Suštinu Bića), već da je sva objektivna Suština drugobivstvenog Bića, samo po sebi drugo samoga sebe apsolutne subjektivnosti Božijeg samosaznanja, samomišljenja.

Pod uticajem Spinozinog Deus sive Natura, ili "priroda je nesvesni duh a duh svesna priroda" ranog Šelinga,  priroda je samo unutrašnja logička razlika prvobivstvenog Pojma, samo njegova ospoljena, otuđena drugost u prostorno-vremensko-materijalnom Biću.

Međutim, kada Platon kaže da ideje nisu samo pojmovi saznanja, nego same supstancijalne stvari, pojedinačna večna bića, njihovu večnu suštinu i večno postojanje ne utemeljuje nikakvo saznanje, mišljenje "po sebi i za sebe" (kao kod Hegela), gde je  svaka pojedinačna ideja samo neki stepen saznanja apsolutne istine, već saznanje svake ideje i njeno večno postojanje utemeljuje ne samo nadsaznajna i nadsuštastvena, nego čak nadbivstvena najviša ideja svih ideja, ideja dobra...

Mišljenje "po sebi i za sebe" ne može utemeljiti čak ni onog starijeg nadsaznajnog i nadmislenog koji misli, a kamoli ex nihilo, Božiji stvarajući duh, već samo obrnuto: onaj nadsaznajni i nadmisleni koji misli – samu misao, mišljenje.

A već je rečeno da kada Hegel (pod uticajem Fihtea i ranog Šelinga) pokušava da u apsolutnim jedinstvom subjektivno-objektivnog saznanja, mišljenja po sebi i za sebe izjednači formu i sadržinu, saznajno i ontološko, misao i predmet misli u apsolutnoj ideji, on, zapravo, drugobivstveno ontološko pojavno Biće i iz njega izvedenu Suštinu svodi na saznajno-logičko, predmet misli na  najstariju saznajno-logičku  formu završnog mišljenja o mišljenju (svu Istoriju filozofije kao filozofiju same filozofije), na prvobivstveni po sebi i za sebe Pojam (o pojmu Nauke logike) kao večnu suštinu apsolutno logične  ideje, apsolutno subjektivno-objektivnog Boga.

Iako je kriterijum apsolutne istine identitet mišljenja i bića (pojma i objektiviteta, forme i sadržine...), a ne samo samodovoljnost mišljenja, kod Hegela je, očigledno, samosaznanje logičke forme Pojma po sebi i za sebe, kao svih stepena samorazvoja apsolutne ideje „pojelo“ svaki sadržaj Suštine i Bića i te istovetnosti mišljenja i bića  ni kod njega nema

Svaka početna prostorno-vremenska-materijalna prirodna i istorijska neživa i živa, instinktivna i čulna, osećajna i voljna, razumska sadržina Bića po sebi na putu ka Suštini za sebe,  je samo nedovoljno određen, konkretizovan, osmišljen Pojam po sebi i za sebe,  samo ospoljeno, otuđeno  saznanje, umsko mišljenje,  neka unutrašnja logička razlika (po sebi drugog samog sebe), samo jedan stepen samorazvoja, samosaznanja apsolutnog mišljenja, Ideje .

Jedna forma, svakako, nije apsolutna kada stoji naspram sve sadržine, nego tek u jedinstvu sa svom mogućom–stvarnom–nužnom sadržinom.

Iako je za njega „apsolutna ideja... jedinstvo teorijske i praktične ideje", i apsolutno ne potvrđuje sebe samo saznanjem kroz teorijsku ideju, već kroz najviše jedinstvo teorijskog (znanja) i praktičnog (delovanja), on opet apsolutnu istinu potvrđuje samo sa teorijske strane filozofskog mišljenja, čiste logičke forme apsolutnog pojma, a ne apsolutnim jedinstvom teorijske i praktičke ideje, subjektivnog i objektivnog, mišljenja i bića, konačnog i beskonačnog, forme i sadržine,  realnog i idealnog, duha i prirode ...

Ako već kaže: „U hrišćanskoj religiji...je čovek kao čovek određen za večno blaženstvo,.. ima apsolutnu, beskonačnu vrednost...u hrišćanstvu se sadrži dogma o jedinstvu božanske i ljudske prirode koju je Hristos otkrio ljudima: čovek i Bog, objektivna i subjektivna ideja tu su jedno isto“, onda ne može večnu istinu sagledavati samo kroz saznajno-teorijsku logičku formu pojma po sebi i za sebe, apsolutnog samosaznanja, mišljenja “pre sve stvorene prirode i jednog konačnog duha“ (jer i ta forma „„apsolutnog“ pojma, saznanja, mišljenja zavisi i od nadsaznajnog, nadmislenog Boga i od sadržaja drugobivstvene prirode), već kroz apsolutno jedinstvo potpuno slobodne forme mišljenja i sve mogućeg prirodnog sadržaja, bića,  po svetoj reči identičnoj sa svetim delom („Ja sam u Ocu i Otac u meni“) koje je upravo u Isusu Hristu jedino stvarno prisutno!

Po njemu su te najuzvišenije predstave Boga u: alegorijskim pričama, vizijama u spisima otkrivene religije još uvek vezane za čulne predstave, one su u Hegelovom sistemu Apsolutnog duha, kao i sama religija, religiozno osećanje, uverenje čoveka i čovečanstva postavljene, doduše, iznad apsolutne čulnosti u umetnosti, jer apsolutno u području lepog zavisi od čulnog opažanja, ali ispod apsolutnog mišljenja u filozofiji, koje u samorazvoju saznanja ka istini od od pojavnog Bića i njegove dalje Suštine do apsolutno po sebi i za sebe Pojma, više ne zavisi od ničeg spoljašnjeg, i zato kao večna logička suština Boga, sastavlja sve moguće–stvarne–nužne pojavne-suštinske, konačne-beskonačne, prirodne-duhovne logičke razlike, suprotnosti.

Ako je Isus Hristos po njemu za verujućeg čoveka samo najuzvišenija predstava Boga (apsolutnog duha, ideje), on to nije sam za sebe (iz sebe, po sebi), već upravo apsolutnim jedinstvom teorijske i praktične ideje, mišljenja i bića, pojma i opažaja, forme i sadržine, pojave i suštine, vremenskog i večnog, konačnog i beskonačnog, stvarajućeg duha i stvorene prirode jedino potvrđuje ("Ja sam u Ocu i Otac u meni") apsolutnu subjektivnost-objektivnost...

Hristos svojim Rođenjem (Otelovljenjem), Raspećem, Vaskrsenjem, Vaznesenjem, Pedestnicom jedino sjedinjuje suprotnosti forme i sadržine, realnog i idealnog,  živog i neživog, konačnog i beskonačnog, smrtnog i besmrtnog,  subjektivnog i objektivnog, duha i prirode...

Kada kaže da Isus Hristos u svetoj reči, pričama Svetog pisma u najvišem delu dobra prema „samosaznajućem pojmu Boga“ u spekulativnoj filozofiji u uzvišena predstava Boga, Hegel, doduše, ne kaže da je sam Isus Hristos sam po sebi predstava, jer se u  njegovim pričama, reči, delu svakako projavljuje Duh istine, ali da se mnogo pre, više govori o Bogu, saznaje Bog po apsolutnoj misli ka istini u filozofiji, spekulativnom pojmu o pojmu, oslobođenom od svake čulne predstave, svih prirodnih, duševnih sadržaja, dok se kroz sve te žive slike, uzvišene događaje, doživljaje meša stvarno i moguće, spoljašnji događaji, subjektivni doživljaji, slučajni čulni sadržaji,  dok u filozofiji to  samokretanje pojma po sebi i za sebe po logičkoj nužnosti istine vodi poznanju apsolutno logične ideje, večnoj suštini Boga... 

To je protestantizam doveden do kraja, gde se ne samo svaka telesnost, čulnost, predstava ili bogoslužbena ceremonija u pristupu Bogu napušta, nego i svaka uzvišena predstava novozavetnih priča,  smatra kao spoljašnja prema poznanju Boga istinom u filozofiji, kada se  sve sagledava pojmom po sebi i za sebe; od večne suštine Oca ka ečnoj suštini Sina i večne suštine sina ka večnoj suštini Oca.

Hristos kaže: Poznajte istinu i istina će vas izbaviti". "Ide vreme i već je o nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Bogu duh i istinom... Bog je duh, i koji mu se mole duhom i istinom treba da se mole." 

To je put Trojičnog Boga: od apsolutnog Duha pre stvorenog sveta, ka potpuno logično stvorenom svetu (biću), njegovom ospoljenju u prostorno-vremensko.materijalnoj neživoj i živoj prirodi i čoveku i njegovoj istoriji, pa završnim otelovljenjem Boga: bezgrešnim začećem, Rođenjem, Raspećem, Vaskrsenjem, Vaznesenjem i Pedesetnicom na kraju, slanjem Svetog Duha, konačnim poznanjem apsolutne istine kao večne suštine Boga u filozofiji, povratak svom apsolutnom duhovnom prvobivstvu.

Zato kaže: „Religija i filozofija imaju zajedničku sadržinu i razlikuju se samo po svojim formama; i radi se samo o tome da se forma pojma dotle usavrši da bi bila u stanju da shvati sadržinu religije."

Međutim, apsolutno upravo svoj realitet, idealitet potvrđuje u jedinstvu forme sa sadržajem, mišljenja sa bićem, Sina sa Ocem i Oca sa Sinom, Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom.

Hristos svakom svojom reči i delom svedoči da je subjektivno objektivno i objektivno subjektivno, što priznaje i sam Hegel.

Ne može drvo dati rod kada je koren iščupan iz zemlje. Ako na početku i na kraju to logičko prvobivstvo apsolutnog duha (ideje), osim logičke forme pojma, nema nikakav sadržaj, sve stvoreno drugobivstvo shvata samo kao ospoljeno, otuđeno Božije prvobivstvo, to nije Božiji apsolutni duh, njegova apsolutna volja i ex nihilo stvarajuća sloboda, ni istina mišljenja u jedinstvu sa svim (mogućim stvarnim, nužnim) bićem.

Hegelova negativna dijalektika svojim prividnim  "monističkim" načelom sve svodi na  apsolutni duh (ideju) i sav prirodni, istorijski sadržaj shvata samo negativno, kao drugobivstvo otuđenog mišljenja, kao ospoljen duh. Sa druge strane, u pozitivnoj dijalektici o Isusu Hristu bezgrešnim otelovljenjem; Rođenjem, Raspećem, Vaskrsenjem, Vaznesenjem, Pedesetnicom ljudsko, telesno (u prostoru, vremenu, materiji), smrtno, realno potvrđeno kao Božije, duhovno, besmrtno, idealno, večno...

To je jedini izvorni monizam pozitivne dijalektike od Oca ka Sinu i Sina ka Ocu u Duhu Svetom  gde podeljenosti voljno-logičkog i ontološkog, bića i mišljenja, duha i tela...nema, jer je najviša logička mogućnost istovremeno i najstvarnije, najviše delo, stvarno, subjektivno je objektivno i objektivno subjektivno i zato apsolutno.

Zato može reći: „Ja i Otac jedno smo...“ jer svakom svojom mišlju, rečju, odlukom, delom svedoči apsolutno jedinstvo Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom, teorijskog i praktičnog, beskonačnog i konačnog,  forme–sadržine, pojave i suštine, istine i života iz večnog života.

Upravo kod Hegela ne postoji jedinstvo teorijske i praktične ideje, već se "apsolutna ideja po sebi za sebe" kao večna suština Boga razotkriva samo iz teorijske strane filozofske misli o samoj misli, koja u završnom pojmu pojma  sastavlja sve moguće–stvarno–nužne razlike, suprotnosti mišljenja, bića.

Njegova dijalektika apsolutne logičko-ontološke forme u sva tri stepena velike trijade ostaje negativna prema svakom mogućem–stvarnom–nužnom sadržaju bića...

Po Hrišćanskoj trijadi Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog duha, on u Nauci logike čistim pojmom pojma izlaže večnu logičku suštinu Boga Oca; apsolutni duh, carstvo ideja pre stvaranja sveta; u Filozofiji prirode, stvaranjem sveta otuđenje Boga Oca, otpuštanje duha u prirodu, drugobivstvo apsolutne ideje i na kraju otelovljenje kroz Boga Sina.

I najzad, u Filozofiji duha, Bog se kroz Sveti Duh vraća sebi, izlazi iz drugobivstvene prirode i istorije, apsolutnim samosaznanjem, samomišljenjem sveobuhvatne istine na kraju sve istorije, kao filoz0ofije sve filozije, ili u Nauci Logike izlaganjem svih stepena jedne apsolutno logične ideje.

Međutim, ako čisto mišljenje o samom mišljenju iz potpuno slobodne forme pojma nema nikakav prirodni, čulni sadržaj ni na početku u Logici, večnoj duhovnoj ideji (u apsolutno logičkom sadržaju), ni u sredini, u Filozofiji prirode, gde se sav prirodni sadržaja shvata samo kao ospoljeno, otuđeno apsolutno mišljenje, kao drugobivstvo večne ideje, kako ga može imati u Filozofiji duha na kraju, kada samosaznajući, samomisleći pojam pojma sveobuhvatnom filozofijom filozofije napusti sve sadržaje prirode i istorije i  suštinom svih suština dijalektičke logike vrati večnom prvobivstvu apsolutne ideje!?

Božiji Duh otelovljenjem, zemaljskim životom Sina ništa ne gubi, nego kroz nebesko sinovstvo–očinstvo potvrđuje nerazdeljivost Svete Trojice: da je Sin jedno sa Ocem i Otac jedno sa Sinom. Da je Bog jedno sa bezgrešnim čovekom, i bezrešni čovek jedno sa Bogom, da mišljenje jedno sa bićem i biće jedno sa mišljenjem, da duh jedno sa telom i telo jedno sa duhom, da je subjektivno u potpunom jedinstvu sa objektivnim i zato apsolutno.

Ne može se negativnom dijalektikom to Trojično biće Oca Sina i Duha Svetog nekakvim samorazvojem ili stepenovanjem saznanja (kroz otuđenje ili ospoljenje duha i povratak duha sebi) prekidati...

Isus Hristos nije drugobivstvo ospoljene ideje u prirodi, prostoru, vremenu, istoriji, već svakom rečju, delom života svedoči da je Sin jedno sa Ocem i Otac  jedno sa Sinom, i da je u toj  istovetnost istine jedne sa životom, život večni život.

Apsolutni duh se ne može odvojiti od Boga Oca i apsolutnim  samosaznanjem, mišljenjem po sebi i za sebe posmatrati  samo kao apsolutno logičko večno prvobivstvo.

Ko odriče tu istinu, huli na jedinstvo Oca i Sina, istine i života iz večnog života.

Božiji Sin se zemaljskim životom ne otuđuje, nego bezgrešnim: Začećem, Otelovljenjem, Raspećem, Vaskrsenjem, Vaznesenjem, Pedesetnicom… potvrđuje savršeno jedinstvo Sina sa Ocem i Oca sa Sinom, Boga a čovekom i čoveka sa Bogom i bezgrešnog života sa večnim životom. 

Nije dovoljno samo znati šta je dobro, pravedno, lepo, istinito... pa čekati da se u nekom budućem milenijumu „ opšta svest kao samosvest izjednači sa delom“ i to dobro, lepo, istinito... izvrši; da se duh pojedinca, njegova samosvest, znanje izjednači sa sveobuhvatnom stvarnošću, da subjektivna i objektiva ideja apsolutnom idejom izjednače mišljenje sa bićem, nego po dobrom, pravednom, lepom, istinitom treba od početka, sa svake strane, kraja dobro, lepo, pravedno, istinito delati i živeti...

 

TRI STEPENA APSOLUTNOG DUHA  KOD HEGELA: APSOLUTNA ČULNOST (UMETNOST), APSOLUTNA PREDSTAVA (RELIGIJA) APSOLUTNO SAZNANjE (FILOZOFIJA)

 

Čulna samoprikazivanja "apsolutnog duha" u savršenoj umetničkoj lepoti umetnika, najuzvišenija samopredstavljanja u religijskom osećanju, uverenju verujućih ili samosaznanja u filozofskom pojmu, ideji filozofa nisu čak ni Božija samootkrivanja, samopredstavljanja, ni Božije zapovesti ili proroštva otkrivena u Duhu Svetom prorocima, ni učenje, zapovesti, svete reči i dela Isusa Hrista predata apostolima, svima vernima, a kamoli Božija (nadčulna, nadpredstavljiva, nadsaznajna) apsolutna volja i stvarajuća sloboda.

 

Iako su i umetnost i religija, po Hegelu, takođe najviše (samo čulne i duševne) forme apsolutnog duha, kao i filozofija, on opet kaže: „Umetnost i religija su forme u kojima najviša ideja postoji za nefilozofsku: osećajnu i opažajnu ili predstavnu svest“.

Uzvišena predstava u religiji zavisi, po njemu, od apsolutnog pojma i od slučajnih opažaja čula, dok slobodno mišljenje u spekulativnom pojmu ne zavisi ni od čulnosti, ni od nečije uzvišene predstave, nego je apsolutni duh filozofskog samosaznanja jedan dosledan logos po sebi i za sebe na putu ka apsolutnoj istini.

Ipak, kako, religiozna predstava ima opet više unutrašnjeg sadržaja od spoljašnjih sadržaja čula, a manje od potpuno od početka do kraja po sebi i za sebe doslednog logosa, samodređujućeg mišljenja, pojma, ona, po Hegelu, stoji iznad apsolutne čulnosti u umetnosti, a ispod samorazvoja saznanja apsolutne ideje  u filozofiji.

Na prvi pogled izgleda da apsolutni duh kroz umetnost potvrđuje savršenstvo čulne lepote, kroz najuzvišenije predstave u religiji najviše dobro, a kroz apsolutno: saznanje, mišljenje, pojam u filozofiji, apsolutnu istinu po sebi i za sebe, koji svu objektivnost, umesto u Kantovoj transcendentalnoj subjektivnosti,  utemeljuje u Božijoj, apsolutnoj subjektivnosti.

Da je savršenstvo čulne lepote u umetnosti Božija (apsolutna) čulnost, najuzvišenija predstava u religiji bogonadahnutim prorocima, svetiteljima Božije (apsolutno) samopredstavljanje, a istiniti pojam po sebi i za sebe u filozofskom saznanju, mišljenju, Božije (apsolutno) samomišljenje, samosaznanje.., međutim, nije tako.

Hegelov kriterijum apsolutne čulnosti po savršenoj umetničkoj lepoti, gde apsolutna ideja sebe čulno otkriva, ili po apsolutnoj predstavi u religiji, gde apsolutna ideja sebe predstavlja, ili po apsolutnom mišljenju u filozofiji, gde apsolutna ideja u filozofiji sebe saznaje, nije nikako apsolutan...

Ni apsolutna čulna lepota u umetnosti, ni apsolutno uzvišena predstava u religiji, ni apsolutno saznanje u filozofiji nisu nikako Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda (nadčulni, nadpredstavljivi, nadsaznajni, nadmisleni Bog).

Kao što prvostepeno (stvarajuće) saznanje ne može pripadati onome ko saznaje apsolutno, nego samo samoj apsolutnoj stvari (bez obzira na to da li samu stvar neko zna ili ne) tako ni apsolutna (apsolutova) čulnost nije "savršena čulnost" u umetnosti koja prikazuje Boga, niti je apsolutno predstavljanje Boga (apsoluta), Božije samopredstavljanje nečija najuzvišenija predstava Boga, nego čak  samootkrivanje ili samopredstavljanje Boga u vizijama, otkrivenjima: prorocima, apostolima, svecima, vernima... pripada jedino samom apsolutnom – Bogu

Hegel misli da  je najsavršenija umetnost sama Božija (apsolutna) čulnost, najuzvišenija predstava Boga u religiji, samo Božije (apsolutno) samopredstavljanje a celokupna istorija  filozofije, kao filozofija same filozofije, samosaznanjem apsolutnog duha (ideje) Božije (apsolutno) samoasaznanje, samomišljenje...

Međutim, savršena lepota u umetnosti nije nikakva Božija apsolutna čulnost, niti su najuzvišenije religiozne predstave otkrivene prorocima Boga samo Božije apsolutno samopredstavljanje, kao što ni pojmovi, ideji u filozofiji Božije "apsolutno" samosaznanje, samomišljenje,  nego samo nadčulna, nadpredstavljiva, nadsaznajna Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda: „I reče Bog neka bude ... i Bi..“.

Čulna samoprikazivanja "apsolutnog duha" u savršenoj umetničkoj lepoti, ili najuzvišenije predstave u religijskom osećanju, uverenju ili samosaznanja u filozofskom pojmu ili ideji nisu nikako Božije samootkrivanje, samopredstavljanje kroz Božiju reč, zapovest u Duhu Svetom otkrivenu prorocima, niti svete reči, dela Isusa Hrista predate apostolima, svima vernima, a kamoli Božija (nadčulna, nadpredstavljiva, nadsaznajna) apsolutna volja i stvarajuća sloboda!

Nije apsolut apsolut po savršenoj čulnosti u umetnosti, ni po nečijoj najuzvišenijoj religioznoj predstavi ili filozofskom mišljenju, pojmu, nego, pre svake naše čulnosti, predstave, saznanja mišljenja kroz svoju nadčulnu, nadprestavljivu, nadsaznajnu apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

Najuzvišenija umetnost (koja čulno prikazuje apsolutno), ili naš način verovanja (koji predstavlja apolutno), ili naše saznanje, mišljenje (koje saznaje apsolutno), bilo da se posmatraju po istorijskom razvoju ili iz vanvremenskog duha večnog, su jedna stvar, a sama (apsolutova) apsolutna čulnost, ili samo (apsolutovo) apsolutno predstavljanje, ili (apsolutovo) apsolutno saznanje, sasvim druga stvar...

Takođe, religije nije samo nečija najuzvišenija predstava, nego (pre svako umetničkog opažanja, uzvišene predstave ili filozofskog pojma) praosnova nadlogičke, nadsaznajne čiste volje jedne slobodne vlastitosti u osnovi samokritičkog, praktično-moralnog verujućeg uma za najviše jedinstvo: čiste misli, reči, odluke i dela svake slobodne vlastitosti.  

 

LEPO I NAJVIŠA IDEJA DOBRA

Za Platona večna suština lepog nije ni ni apsolutna (umetnička) čulnost, ni apsolutna istina na nivou čulnosti, nego natčulna ideja lepog po sebi.

Ipak, iako svaka pojedinačna ideja, po Platonu, ima posebnost u odnosu na ostale ideje, ni lepo po sebi, ni bilo koja druga ideja, ne može se u idelnom carstvu večnih ideja odvojiti od drugih ideja, već je lepo po sebi lepota celog večnog sveta, lepota svih ideja, kao što je  pravednost po sebi pravda između svih ideja savršenog sveta ideja, koji je utemeljen na nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj ideji dobra, koja se, kao ideja svih ideja, Bog za sve ideje, uzdiže iznad svih večnih suština (savršenih ideja). 

Najčistija ljubav nije ljubav ka lepom po sebi, već kroz ljubav ka nadsaznajnom, nadsuštastvenom dobru po sebi, savršenom svetu: lepog, pravednog, umerenog, hrabrog... po sebi, svih večnih ideja; ljubav ka Bogu iznad svih ideja.

To jest, iako se za lepo po sebi, naspram samo senke ideje lepog u fizičkom svetu, ili njegovog odsjaja u umetničkim delima, za koje se lepe čula i osećanja ili razum a večna umna duša lepi za najvišu ideju dobra, onda bi takva duša, pre bilo kojeg zemaljskog dobra telesnog ili čulnog sveta, koje je samo senka, ili razumskog pojma koji je samo odsjaj, kopija dobra po sebi, pa čak i pre bilo koje druge večne ideje, trebala da voli dobro po sebi i sa dobrim po sebi večni svet svih savršenih ideja: lepo, pravedno, istinito, umereno, hrabro... po sebi...sve večne ideje.

Ako su lepo, pravedno... po sebi  to  po dobru po sebi... onda je lepo po sebi, lepota celog večnog sveta,  pravedno po sebi, pravda celog večnog sveta... a isto je tako i sve ostale ideje.

Najjača ljubav nije ljubav ka lepom po sebi, nego kroz ljubav ka nadbivstvenom Bogu, prvo ljubav ka nadsaznajnom, nadsuštastvenom dobru po sebi iznad svih ideja, savršenom svetu svih večnih ideja: lepog, pravednog, umerenog, hrabrog po sebi, pa ka večnoj suštini svake savršene ideje...

Samo tako, pre ljubavi ka bilo kojoj čulnoj stvari, koja je samo senka bića, ili ljubavi ka tvorevinima razuma, umetnosti, voli idealni svet po sebi, sve večne ideje.

U knjizi Postanja posle svakog dana stvaranja se kaže: „I vidje Bog da je dobro“

Nadsaznajna, nadsušastvena ideja dobra je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Ipak, samo nadbivstvena Božija volja i stvarajuća sloboda može utemeljiti ne samo večno biće i večnu suštinu savršenih ideja večnog sveta, nego i najvišu ideju dobra...

 

APSOLUTNI POJAM I SVETO IME, SVETA REČ

 

Hegel tvrdi da se u religioznim predstavama verujućih kao i u samim Hristovim rečima i delima njegovog zemaljskog života meša subjektivni osećaj i objektivna misao, da to nije od početka do kraja samomisleći (svemisleći), samosaznajući (sveznajući) istiniti pojam po sebi i za sebe, kao večna suština Boga, koji saznanjem apsolutne istine sastavlja sve moguće-stvarne-nužne logičke razlike, suprotnosti.

A zapravo, baš njegov "apsolutni pojam po sebi i za sebe", zbog te negativnosti prema ospoljenom sadržaju prirode, istorije na početku i na svakoj strani, kraju ostaje samo prazna logička forma mišljenja bez sadržaja (bića), i zato je subjektivnost, a ne objektivnost, koja samo može biti potpuno jedinstvo apsolutno forme i apsolutne sadržine.

Upravo on, odbacivanjem ospoljene prirode, istorije na račun čistih formi prvobivstvene dijalektičke logike svoju „apsolutnu istinu mišljenja“ ne nalazi pozitivno, u jedinstvu logičkih formi sa svim mogućim, stvarnim, nužnim drugobivstvenim sadržajem, nego samo negativno.

Zapravo, već je rečeno da je Hegelova Nauka Logike u sva tri stepena negacija a ne afirmacija...

I kao apsolutno logična ideja  pre sve prirode, istorije, i u filozofiji prirode kao otuđena, ospoljena ideja, i kada pojmom po sebi i za sebe napusti drugobivstvo prirode i istorije i kada se sa apsolutnim saznanjem, mišljenjem sa apsolutnim duhom vrati večnoj ideji.

U Hegelovoj misli koja uzima samu sebe za predmet, druga strana, predmetnosti bića se isključuje suštinski i sve razlike i suprotnosti u biću se posmatraju samo kao logičke razlike čistog pojma, mišljenja po sebi i za sebe u logičkom samorazvoju ka "apsolutnoj istini".

I na početku  (u jedinstvu čistog bića i ništa) i na kraju (apsolutne subjektivnosto, objektivnosti) ostaje samo prazan  identitet .

Apsolutna afirmacije ne može se ni utemeljiti saznajno-logički, u međuzavisnosti mišljenja vezanog za biće i bića vezanog za mišljenje, nego samo u Božijoj nadsaznajnoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

Čak ni Platonova dijalektika ne počiva na saznanju večne suštine apsolutne istine, nego na nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj ideji dobra...

Zapravo, svi pojmovi, sudovi, zaključci metafizike, dijalektike predlogički, predsaznajno podrazumevaju živu govornu svest, stariju metafiziku jezika, utemeljenju iz svete reči, imena.

Spekulativni pojam "po sebi i za sebe" nema veću jasnost, jezgrovitost od reči Svetog pisma, već je takav govor najčešće bez jedinstvo forme i sadržine, iako celovitu istina upravo treba da potvrdi  jedinstvo sa sadržajem.

Ne samo da spekulativni pojam nema veću jasnost, jezgrovitost od reči Svetog pisma, nego je takav govor najčešće bez sadržaj i prazan, iako bi to jedinstvo sa sadržajem trebala biti potvrda njegove istine, najviši kvalitet.

Upravo su žive misli, reči, odluke i dela Svetog pisma savršeno jedinstvo forme i sadržine...

Te priče ne umanjuju snagu pojma, nego ga kroz živo jedinstvo  Svete reči sa svim mogućim–stvarnim– nužnim sadržajem, bićem potvrđuju, pojačavaju.

Sveta reč utemeljena u svetom imenu (po sebi) je apsolutno jedinstvo forme i sadžine, konačnog i beskonačnog, duha i tela, ono "oko" uma, “intelektualni opažaj“...

„Nebo i zemlja će proći a moje reči neće proći“.

To nije spoznaja prirode kao nečega odvojenog, spoljašnjeg duhu (ospoljene ideje, ili ospoljenog mišljenja) nego unutrašnje bezmerje žive reči, koje u potpunosti uključuje svaku formu i svaki sadržaj.

Ta misao ima osećaja  i taj osećaj misao,  za unutršnje bezmerje misli i osećaja, istine i života iz večnog života.

Sveta reč na  delu najvišeg dobra svedoči čistotu uma i volje, jedinstvo razuma i osećanja, subjektivnog i objektivnog; "Ja i Otac jedno smo", "Ja sam u Ocu i Otac u meni", Sina i Oca,  istine i života iz večnog života...

 

METAFIZIKA JEZIKA

 

Čovek stalno vodi razgovor sa sobom i drugima, sećanjem,  razmišljanjem, zamišljanjem čuva rečima  svejedinstvo iskustva; povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost..

Ja je govorno Ja i svest govorna svest.

Sva: logika, filozofija, nauka... pretpostavlja stariji jezik.

Bez obzira da li je Ja logičko ili egzistencijalno, ono je mnogo pre logičko zato što je govorno, nego  što je govorno, zato što je logičko

I mišljenje je razgovor između reči...

Pre "Ja mislim" i svih zakona, kategorija logike i ideja filozofije stoji kroz "Ja govorim" jedna ista vlastitost; živa reč i starije kategorije jezika...

Prvostepena metafizika jezika kroz spoljašnje, unutrašnje "Ja govorim"  poima čak i saznajno-logičko "Ja mislim" i sve pojmove nauke, filozofije...

Kao što  čula, razum, um pretpostavljaju stariju volju a volja najstariju vlastitost, tako metafizika pojma – metafiziku jezika.

Međutim, iako sve kategorije logike, nauke, filozofije... upravo podrazumevaju kategorije gramatike, čak ni najveći filozofi nisu utemeljili metafiziku jezika...

Pored toga, jezik nije smo govor reči... 

Jezik je, sa zubima u ustima, organ s kojim se jede i pije, oseća ukus i govori.  

Kroz: jedenje i pijenje,  govor ili ljubav, vatreni suvišak srca: telom, dušom, duhom, jezik je ono najinstinktivnije i najtelesnije i istovremeno najosećajnije, najsvesnije i najuzvišenije...

Celokupan život direktno ili indirektno: znacima, informacijama, signalima. a ne rečima, uključuje neki govor.

Oseti se glad, želja, pa se kroz svakovrsni “razgovor“ daje uputstvo signalima za svako biološko ili hemijsko, mehaničko dejstvo, izvršenje...

Taj biološki govor povezuje i najsitnije i najkrupnije organe, podorgane, kao najrazuđeniji „razgovor“ celine sa svakom posebnom funkcijom, ili najraznovrsnijih funkcija između sebe u sveobuhvatnom jedinstvu živog kao i u najsitnijem delu neživog, ostaje podjednako velika tajna kao i naš govor rečima...

Ipak, iako se početna emocija shvata bez reči, ako sećanje kroz dubinu, širinu reči ne proširi osećanje i osećanje sećanje, osećanja će oslabiti i početna vatra ugasiti.

Iako je po empiričarima svaka reč samo sluga opažaja, ili još primarnije egzistencijalne potrebe, reči nisu moguće bez najstarijeg govornog jedinstva; bez onoga koji imenuje sve, govori sve, od reči, govora, odgovara za sve.

Samo artikulisana: slova, slogovi, reči, rečenice nisu nikako sine qua non jezika, već značenje svakog slova, sloga, reči, rečenice pretpostavlja živu govornu svest.

Sasvim logično pitanje: kako se od pojedinačnog opažaja dolazi do opšteg pojma, postaje sasvim nelogično ako se značenje svake reči oslanja na značenje neke druge reči, a ove dalje na značenje neke treće ili četvrte, jer semantički smisao bilo koje reči, rečenice traži, očigledno, celovitu metafiziku jezika!

I istina ne ide samo iz pojma. Ono između reči (što uključuje sav živi govor) je bitnije od svake pojedine reči... 

Moraju postojati “otvori“ za neizrecivo i nepitano; u biti različito, mnoštveno, višemisleno... 

Naizgled jedna reč objašnjava drugu reč, a zapravo se celoviti jezik sasvim značenjima pretpostavlja za značenje svake, i najmanje reči...

Prosto „Je“, jeste ili ne, nije između subjekta i predikata u živom govoru ili svim našim pojmovima, sudovima filozofskog ili naučnog govora koje sa svojim iskazima naizgled samo povezuje dva ili više pojmova, zapravo indirektno podrazumeva sav jezik, celu metafiziku jezika!

Zato je najmanja jedinica jezika: čitav jezik! 

 

STRUJA ŽIVE REČI

 

Iako je autoritet oca pisana reč, živa reč je "majka" koja "vaspitava" i "odgaja" jezik čoveka i naroda i zato se kaže: maternji jezik.

Živi govor licem k licu je suština jezika i ne može ga zameniti nikakva posredna komunikacija.

Žive slike postoje pre geometrije, žive melodije pre aritmetike, živo mišljenje pre logike, živi govor pre gramatike...

Tek kada se stavi brana površnom govoru jednoznačnih ("jednosmernih") reči i u dubokoj reci žive reči ukrste sva njihova različita ili suprotna značenja, iz tih prvostepenih rodnih reči se shvataju njihova drugostepena i trećestepena značenja...

Samo u najjačoj matici, najdubljem slivu čitavog jezika, taj čisti od početka do kraja isti tok, istočnik istine ima snagu i dubinu reke žive reči da u duhovnoj „centrali” pokrene “turbinu prvobitnog govora”, indukuje celovitu metafiziku jezika...

Da  svaku reč običnog jezika iz statora njenog jednosmernog značenja ukrsti sa najbržim rotorom žive metafizike jezika za najdublje značenje rodne reči...

Ili da iz „rotora” žive reči i „statora” metafizike jezika svaka slobodna vlastitost u živom govoru ukršta za tren sve reči i pojmove – indukuje „ struju istine“ za svako: shvatanje, rešenje, izvršenje.

 

METAFIZIKA SRPSKOG JEZIKA

 

Iako su A i E prvi, osnovni samoglasnici, u srpskom jeziku nema ni jedne reči koja počinje sa A ili E, iako ima mnoge reči koje počinju sa: I, O, U!

Zašto?

Zato što u osnovnim, takoreći svim najbitnijim rečima srpskog jezika uvek stoji kao bitnije voljno-sintetičko J  stoji ispred logičko-analitičkog A ili E!

Jaka veza od J ka A prvo temeljuje praosnovno Ja, a jaka veza od J ka E praosnovno: Je, Jeste, Jesam za logičko-gramatičku vezu subjekta i predikata...

Ta najstarija kuka voljno-sintetičkog J ispred logičko-analitičkog A ili E veže sve najbitnije reči srpskog jezika; potvrđuje da sintički najstarija jedna ista vlastitost ne utemeljuje samo sve naše voljno odlučivanje, delovanje nego i svu logiku, filozofiju; i samo Ja mislim i  svako Je (Jeste), jednako, isto u pojmovima, sudovima znanja...

 

JEZIK I IGRA

 

Kada se kaže da je "jezik samo jedna od igara“, previđa se da svaka igra mnogo pre traži stariji jezik za svoje određenje, nego jezik  igru...

Jezik imenuju sve moguće–nemoguće, ozbiljne i neozbiljne stvari, pojave i određuje pravila, ishode svake igre...

Reči nisu samo "džepovi“ za nekog, za nešto, niti su govorno oruđe, nego su mnogo pre kao pametne, vredne pčele koje dragocenim sećanjem i zamišljanjem drže skupoceno skupa sve naše misli i osećaje, pamte sve događaje i doživljaje...

Iako se igraju i pojedinci, manje i veće grupe i narodi i pravila igre često menjaju, strukture jezika se daleko manje relativizuju od ostalih normi...

Svako ima neku svoju igru sa:  mislima, osećajima, idejama, ili sportsku, hazardersku sa rizikom u: poslu, borbi, ratu, ljubavi, životu... u kojoj može dobiti ili izgubiti sve.

Čak se i moralni principi mogu shvatiti kao najozbiljnija pravila slobodne igre života, čijim se narušavanjem ta igra može izgubiti.

 

SVETA REČ–REČ KAO SVETINjA

 

Nije sve što ima pravila – igra.

Svi naši pisani ili nepisani zakoni i običaji koji regulišu prava i dužnosti u najrazličitijim situacijama, nisu, svakako, igra.

Suština jezika je mnogo pre pravila pisanja, govora ili slobodne igre reči u sadržaju govora, u poštovanju ili nepoštovanju obećanog dogovorai ugovora ili dubokog pitanja–odgovora...

I onaj ko laže ili čini zlo može književno govoriti i poštovati pravila gramatike...

Relativizacija govora, a pogotovu svesna laž, koja krši svaki pisani, nepisani dogovor, ugovor, potire karakterno jedinstvo ličnosti iz čiste: misli, reči, odluke i dela...

Ne igra se sa zavetnom reči, ne krši tvrdi dogovor ili ugovor.

Kada neko krši zakon, ili ne poštuje tvrdi dogovor (ugovor), ne kaže se da se igra, već da ruši pravila igre i da je zato kriv; da za to treba da da odgovor, ili se kazni, odgovara, plati odgovarajuću cenu...

Za jedinstvo: čiste misli, reči, odluke i dela, u temelju zakona, braka, svakog pisanog i nepisanog ugovora ili dogovora  slobodne ličnosti ili zajednice traži se od jasnog govora, razgovora, jasnog pitanja, odgovora, upravo takva odgovorna reč ...

  

IME I REČ

 

Da bi se shvatilo (imenovano) bilo šta, mora se shvatiti menovanje i samo ime.

Sve vrste reči  (glagoli, pridevi, predlozi i prilozi...) su imenovanje nekoga ili nečega i tek po starijem imenu imaju svoje značenje...

Tajna  reči je tajna imena, a tajna imena ime po sebi koje zove duhom sve reči jezika i zna sve znakove znanja...

To nije ime koje neko drugi daje, ime po sebi koje  imenuje sve druge reči...

Ime po sebi ne prisvaja samo značenje, znanje svake druge reči, nego sve naše: misli, reči, osećaje, odluke, dela...

Kao vlasnik svih imenovanja,  to ime poseduje duhom svaku reč; sabira, bere, bira sve-jedno-jedno-sve u celovitom jeziku.

To ime se ne može se svesti na druge reči, objašnjavati drugim rečima, nego se upravo sve reči, imena utemeljuju iz svetog imena, imena samog po sebi.

Pre Ja mislim i zakona, kategorija logike stoji starije Ja govorim i starije kategorije jezika. A pre svakog, imena, pojma, ime samo po sebi.

Pre svakog pojma, vlastito ime i ime po sebi.

Poznanje po imenu je starije od znanja po pojmu.

Čovek prvo ima ime i iz njega sve duhovno imanje.

Ime nije atribut nego supstancija (subjekt).

Vlastito ime je i sada (još uvek) najnematerijalnije u materijalnom životu i svetu.

Kao vlasnik i imalac svih ostalih imenovanja: zove, priziva, sabira, bere, bira skupoceno skupa sve-jedno-jedno-sve u celovitom jeziku.

Tek se od konkretne ličnosti i vlastitog imena po osnovi tvrde reči, jasnog ugovora obećanog-ispunjenog dogovora utemeljuje čista subjektivnost pre sve objektivnosti.

Voljno Ja iz jedne iste vlastitosti nema nikakav problem da uključi drugost, suštinsko Ti, bilo koju, kakvu različitost, suprotnost ili sličnost, istost, ili jedinstvo, zajedništvo.

„Svest po sebi“ ili „pojam  po sebi“, ne uključuju ni vlastito ime, a kamoli ime po sebi.

Ali ime po sebi se ne može se objasniti drugim rečima, nego ne samo  značenje svake reči nego čak i sam jezik, prepostavlja starije ime po sebi.

 

SVETO IME

 

Iako može biti dosta ljudi sa istim imenom, niko neće prihvatiti da je njegovo ime nešto spoljašnje nego, naprotiv, najizvornije unutrašnje, sa čim poistovećuje svoju ličnost.

Kao što se niko ne zna samo po reči čovek, već po vlastitom imenu, tako se ni Bog ne poznaje samo po reči Bog, nego kroz najviše zvanje, poznanje njegovog Svetog imena.

Sveto ime zove duhom svako ime, poznaje sve naše misli, reči, osećaje, odluke, dela.

Zvanje duhom Svetog imena Božijeg je najviše zvanje (i znanje) čoveka.

Kakva je duhovna punoća Svetog imena od koga dolaze sve reči, sva imenovanja?

Iz Svetog Božijeg imena ishodi Duh istine, sve znanje, poznanje.

U Svetom imenu reč je jedno sa delom, Božije: „Neka bude ... i bi.

 

METAFIZIKA POLNOSTI, RODA

 

Grčka politička teorija polazi od države kao zajedničkog dobra.

Sveto Pismo od fizičko–duhovne zajednice u Bogu prvog čoveka i žene...

Ipak, iako brak pretpostavlja duhovno jedinstvo, reči: „I biće dvoje jedno telo“, više naglašavaju fizičku jednoću, plodnost, kao osnovu za sve drugu plodnost.

Sa jedne brak strane isključuje krvno srodstvo a sa druge, sveta jednoća od Boga utemeljuje svaki rod...

Čista volja čoveka drži karakterno jedinstvo slobodne: misli, reči, odluke, dela... Praosnovu: imena i prezimena, ličnosti, porodičnog i naslednog prava...

Čista volja u zavetu braka ne sastavlja u novom rodu samo sve razlike muža i žene u jednom telu,  nego kroz najstarije srodstvo od Boga i sve razlike sa drugim ljudima u jednom duhu.

Taj stvarajući dodir za fizičko i duhovno jedinstvo od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti kroz spoljašnju i unutrašnju plodnost uključuje instinktivnost, borbu i uzvišenu duhovnost.

Sveta jednoća unapred od kraja, iz raja, iz ploda završnog, savršenog, "carstva Božijeg unutra u nama "z

Sa svakim otkucajem srca i disanjem, dahom dolazi  život.

Taj neprekidno kucanje i disanje, dah treba pojmiti za tajnu života i tajnu vremena...

Samo potpuno davanje istoog trena za jedno: srce, usta, dah uz duh za dostiže snagu ljubavi koja  iz trenutka hvata dan, iz dana godinu, iz godine život, iz života večnost... 

Bez te iskrenosti iz sve snage za sekund sve se promaši, izgubi... 

Jako unapred za sve unazad, unutra za sve van, desno za sve levo, gore za sve dole, osvajanje iz krune carskog podnožja...

Po vlasti Duha istine uzjahati maštu kao letećeg konja za silu prizemljenja, groma.

Prodiranje kroz nožno: mrsno, mrzno, zamršeno kao kroz mržnju, nož za mirisno-ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti...

Iz  plodnog spoja muža i žene začinje se fizički život.

Iz Božije reči u  čistoj duši duhovni plod koji od prolaznog života, vremena uzrasta ka danu–životu večnom.

Kao što žena oplođena u fizičkoj i duševnoj ljubavi sa mužem rađa novi zemaljski život, tako duša oplođena svetom rečju, rađa u ljubavi ka Bogu i bližnjem duhovnog čoveka za večni život...

To je iz večno živog spoja fizičke–duševne–duhovne jednoće ljubavi tajna najvišeg, najdubljeg sastavljanja, uzrastanje od dvoje jednog tela, ili kroz istinu jednu sa životom sabiranja, biranja, branja savršenih ljudi iz svakog mesta, vremena, u savršenoj ljubavi ka Bogu i bližnjem uzrastanje u nebeskom telu, rodu, u duhovnoj kruni (oreolu) sazrevanje za večnost.

 

METAFIZIKA MIRISA, UKUSA, DODIRA

 

Ako su miris, ukus, dodir osnovna čula, onda ih treba shvatati od fizike do metafizike.

Nagon za održanjem života kroz ishranu: jedenje, pijenje, disanje, dah podrazumeva suštinski dodir, a nagon za održanjem roda, prajedinstvom polova, začećem, stvarajući dodir.

Metafizika: mirisa, ukusa, daha kroz suštinski dodir i metafizika polnosti, roda kroz stvarajući dodir sastavlja ovostrano i onostrano, telo i duh, filozofiju i teologiju, nauku i umetnost...

Ono najlepše onostrano u ovostranom u jedinstvu raznovrsnih: boja i oblika je slikarstvo... Melodija i ritmova  muzika... Reči i rima pozeija...  Pokreta tela i udova igra... Dubokih  misli i ideja filozofija ...

A šta je  ono najlepše onostrano u ovostranom u najovostranijim čulima mirisa i ukusa? 

Iako se ta čula uglavnom posmatraju nižim, jer se ispoljavju instiktivno, gotovo na životinjskom nivou, ono najlepše  u tim najovostranijim čulima je najonostranija suština suštine!

Najonostranije u mirisu je istina, a u ukusu, ljubav. 

U najonostranijem nebeskom i najovotranijem zemaljskom smislu srca i lica celovite ličnosti svakog neponovljivog čoveka istina je  miris, a ljubav ukus.

Iako su  više lepe slike koje se vide, melodije koje se čuju, reči koje se govore, pokreti u igri, misli u ideji... nego ono što se jede i pije,  lepo je, kroz ukus, povezano sa sa ustima?  

Zašto? Zato što miris istine budi, uzbuđuje: srce, dušu, duh za ukus u ljubavi Boga.

To najuzvišenije umeće, umetnost (pre svakog drugog umeća, umetnosti) okršaja, ukrštanja, krsta od Oca ka Sinu i Sina ka Ocu, mirisom istine Duha Svetog za ukus u ljubavi Boga, sudarom telom, dušom, duhom sa nečistim, smradnim, bezukusnom duhom, oblikuje savršene ljude, u svetoj jednoći sastavlja za "carstvo nebesko unutra u nama".

Svaka spoljašnja lepota ili lepota umetničkih dela, po unutrašoj svetlosti pretpostavlja to najuzvišenije duhovno umeće, koji sastavlja ovostrano i onostrano, čulno i natčulno, sve razlike i suprotnosti  među ljudima i među živom i neživom prirodom.

Ta duhovna lepota iz središta srca od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti vodi sve druge lepote: slike, zvuka,  reči, pokreta, dodira... ka onom najvišem i najdubljem nepodeljenom: telom, dušom, duhom nadumno ukusnom jednom...

Lepe: slike, melodije, reči, pokreti ... su lepe za: oči, uši, telo, osećanja, pokreta ... a miris istine ukus ljubavi iz najdublje srede, središta i najviše svrhe vrha ​​ne samo da sastavlja sve ono najlepše što se: vidi, čuje, oseća, misli, govori, čini nego kroz nadumno ukusno jedno jede i pije Božije jeste, i tek daje odgovor zašto je lepo lepo.

Umeće slikara sastavlja lepe oblike i boje u slici, umeće muzičara lepe melodije i ritmove u muzici, umeće igrača lepe pokreta i ritmove u igri, umeće pesnika lepe reči i osećaje u pesmi, umeće filozofa duboke misli u ideji, a najjače jedemsko, edemsko osećanje, sećanje mirisa istine i ukusa ljubavi čistog središta srca, kao najuvišenije umeće, umetnost.  sastavlja  u duhovnoj lepoti same ljude ka "carstvu Božijem unutra u nama"!

Svi različiti ukusi se jedenjem i pijenjem sastavljaju u jednom telu, svi različiti osećaji duše ukusom ljubavi u jednom srcu, sve različite i suprotne misli, reči, ideje, odluke i dela u jednom duhu.

To najuzvišenije umeće, umetnost duhovne lepote okršaja, ukrštanja krsta u svetoj jednoći  izjednačuje najonostraniju ljubav ka Bogu i najovostraniju ljubav ka bližnjem..

Samo miris istine Duha Svetog za ukus u ljubavi Boga sa Drveta života nadjačavava svaku laž, sablazan, plod sa Drveta znanja dobra od zla.

U Starom Zavetu prvo se prinosi svagdašnja žrtva paljenica za miris ugodni, žrtvu ognjenu Gospodu....

U Novom Zavetu, u Otkrovenju Jovanovom anđeo u zlatnoj kadionici prinosi sa tamjanom molitve svih svetih na oltar zlatni pred prestolom.

 

STVAVARANjE ČOVEKA 

 

Zašto Gospod stvara Adama od praha zemaljskog i oživljava ga duhom,  a ne već samo po reči, kao čitavo nebo i zemlju? 

Zato što se od čitave zemlje, svih prošlih–sadašnjih–budućih: mesta, vremena, naroda stvara jedan zemaljsko-nebeski, ljudski–božanski rod za večnost.

Adam je stvoren od praha zemaljskog, sa fizičkim telom, a ne samo po reči, kao druga duhovna bića, i oživljen duhom, da se mirisom istine i ukusom ljubavi sa Drveta života j(edemskog) vrta iz veze  tela sa dušom i duše sa duhom utemelji od najvišeg do najnižeg i najvišeg do najnižeg veza Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom, zemlje sa nebom, telesnog, zemaljskog života sa nebeskim, duhovnim životom.

J(edemski) vrt je svrha stvaranja zemlje uz nebo,  rajskog središta za prvog čoveka, ženu od početka. 

Adamova suština je jedemskae. Miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života (i svih drugih rodnih drveta u raju) zasićavao je čovekovo telo i dušu i duh.

On nije jeo plodove u vrtu što je stvoren od zemlje, nego je stvoren od zemlje i postavljen u izabrani vrt, da bi mirisom istine i ukusom ljubavi jeo sa Drveta života (i ostalih rajskih plodova) Božije nadumno jeste... 

Inače, zašto je uopšte stvorena zemlja (sa nebom) i od nje sve biljke, životinje i pored duhovnih bića (kojima nije potrebna hrana i piće ni polaritet za množenje) i čovek na kraju sa telom od zemlje i žena kao drugi pol, iz njegovog rebra?

Adam pre greha je sa jedenjem imao sa ukusom svakog posebnog rajskog ploda istovremeno i neko otkrivanje, otkrovenje.

To je bilo  mnogo pre celovito fizičko, duševno, duhovno poznanje nego sa rečima jezika pojedinačno, posebno, opšte saznanje...

Sa biljkama razgovarao na nivou sna, sa životinjama skoro kao mi sada sa ljudima, a sa Evom imao najviše, najdublje telesno-duševno-duhovno poznanje od Boga za mirisno-ukusno j(edemsko) sve-jedno, jedno-sve. A kroz plodove sa Drveta života nadumno otkrivanje, otkrovenje od Boga i razgovor sa višim bićima

Božije najsvetije zvanje, znanje čoveka i Adamovo zvanje, znanje Svetog imena Božijeg je iznad svakog Adamovog imenovanja, znanja iz jezičkog duha...

 

DA LI JE ADAMOV PRVOBITNI GREH, GREH JEZIČKOG DUHA ?

 

Po Valteru Benjaminu, Adamov prvobitni greh je "greh jezičkog duha", s kojim je govor izgubio vezu imenovanja i saznanja sa Božijom stvarajućom reči, s kojom je iskazivao suštinu stvari sa plodom poznanja dobra i zla potonuo u neodređene odnose između stvari...  

Međutim, prvostepeni "greh jezičkog duha"  ne može se nikako pripisati Adamu (iako je takav greh moguć kasnije i kod čoveka), već nečistom duhu, koji, po reči Hristovoj, upravo jeste to što jeste: "Laža i otac laži i krvnik ljudski od početka" što jasno i otvoreno huli na ime Božije i najsvetije lice Duha Svetog i zato zaslužuje pakleni sud...

Jedno je prazan govor, kada reč ne izražava suštinu čoveka ni suštinu stvari, već je samo "sujetno brbljanje koji slabi i telo i dušu i duh. 

Zato se i kaže: "Za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan strašnog suda. i "Jer ćeš se svojim rečima opravdati i svojim ćeš se rečima osuditi."

Drugo je čovekova lažna, zla reč protiv vlastite suštine i suštine same stvari...

A sasvim treće svesno izgovorena reč duhovnog bića (Lucifera i sve njegove vojske) protiv Duha istine, koja huli na najsvetije ime i lice Božije, gde se nijedna takva reč hule ne oprašta, nego za nju plaća večnom smrću.

Adamov greh ugrizom zabranjenog ploda sa Drveta znanja dobra i zla je prvo greh volje (neposlušnost Božijoj reči) pa kroz gubitak mirisa istine i ukusa ljubavi (iz tela, duše, duha) i greh jezika...

Sa plodom Drveta Znanja dobra od zla Adam gubi neprekidnu vezu daha sa Božijim duhom i srca sa ljubavlju... Pa svetu jednoću,  j(edemski) miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života i svih drugih rajskih drveta za nadumno Božije jeste.

Bez svete jednoće gubi slobodu jezičkog duha za prapočetno imenovanje i saznanje večne suštine svake žive i nežive stvari iz Božije stvarajuće reči, i sa dvostrukošću  jeste i nije dolazi dvostruka priroda jezika...

Da se prvostepeni "greh jezičkog duha" može pripisati čoveku od početka, to bi bio njegov neoprostiv greh i večni sud, suštinska, duhovna smrt...

Ali nije tako. Adamu je rečeno: " U koji dan okusiš ploda sa drveta znanja dobra od zla, umrećeš".

Ako Adam nakon isterivanja iz raja živi još 930 godina, taj dan njegove smrti se, očigledno, kao prva smrt, ne odnosi na fizičku smrt (zadnji izdah i odvajanje duše od tela), već na prvu smrt: prekid stalne  veze daha sa duhom (duše sa Božijim duhom) i srca sa ljubavlju, koja je gubitak blagoslova večnog života u raju i pad u smrtni život "u znoju lica svog".

Druga smrt je odvajanje duše od tela i nakog 930 godina zadnjim izdahom fizička smrt.

A treća raspad tela.

A suštinska, duhovna smrt  je kroz izvorište laži, svesno i otvoreno suprotstavljanje Bogu nekadašnjeg duhovnog bića najviše svetlosti (Lucifera i sve njegove vojske), neoprostivom hulom na ime Božije (najsvetije lice) Duha Svetog,  upravo onaj prvostepeni "greh jezičkog duha", sa kojima dolazi potpuni sunovrat u tamu, bezdan, paklenu muku, oganj – večita smrt!

Duhovna bića ne zavise od jela, pića, odeće, kuće... i  njihova osećanja su potpuno istovetna sa njihovim duhom.

Kako je njihov jezik duhovne prirode i njihov greh jezika je neoprostiv, suštinske, duhovne prirode... 

 

TROSTRUKA PRIRODA JEZIKA

 

Sa Jezikom se jede i pije, izražavaju osećanja i govori, saopštavaju duhovne stvari. Kroz taj vatreni suvišak srca iz tela, duše, duha čovek ljubi i govori istinu...

To je iz desni, zuba (najtvrđeg) i jezika (najmekšeg) jedenjem i pijenjem ukusno jedno za sve kosti, meso, tela uz duh.

Kroz rame, ruku, mišicu ka glavi ključni okret od van ka unutra za sve mišiće, misli, osećaje, mišljenje.

Vrata u vratu, govoru, glasu ka glavi iz svete reči: unapred, odozgo, iznutra, sa desne strane, unutra, zaključak, ključ za telo i duh.

Sa mirisom istine i ukusom ljubavi (j)edemski osećaj, osećanje, sećanje sa Drveta života, savršena s vrha svrha unapred od kraja, iz raja; završna vršidba, kruna smisla...

Jezikom se sporazumevaju ljudi i narodi, a govorom znakova čak i različite vrste živih bića, ali se njime takođe i laže, obmanjuje, dvoliči...

Zato je to kroz trostruki  (duhovni, duševni i fizički) pad mirisa i ukusa, trostruka: duhovna, duševna i fizička smrt.

Prvo, odvojenost daha od duha Božijeg (duhovna smrt), pa odvojenost duše od tela (fizička smrt) pa na kraju i raspad svih delova tela, razdvajanjem od živog i neživog sveta, odvojenost ljudi kroz sva mesta, vremena.

Životinja ima rep a zmija je sam rep i u glavi palacavi jezik i otrovni zub. 

Tajna da nas zmija ujeda, što smo joj dali (ukus), "zub".

Opasniji je u srcu lukavi jezik laži, lukavstva nego otrovni zub zla, mržnje...

Otrovni zub zla, mržnje ubija telo, a lažna, misao misao, reč truje duh čoveka i naroda i usmrćuje sva pokolenja...

Laž deli duh, mržnja srce, neverstvo telo...

Bez mirisa istine nema jedinstva misli, bez ukusa ljubavi jedinstva osećanja, svih želja i potreba duše i tela...

Ta sila zmijskog ugriza, otrovnog zuba mržnje koji truje srce, dušu, ubija telo je naš izgubljeni miris istine i ukus ljubavi, koji je telom, dušom, duhom jeo Božije jeste.

Miris istine vraća svetu jednoću duha, ukus ljubavi svetu jednoću srca, vezu čoveka sa Bogom, zemaljskog, smrtnog života sa nebeskim, večnim životom...

Reči Hristove su plodovi sa Drveta života za Adama u svakom čoveku pre greha kakvog ga je Bog stvorio udahnuvši mu duh. To je iz svakog  pitanja, odgovora  svete reči sme, ne sme smer za sve čiste: misli, osećaje, odluke, dela.

Ulice istine iz večnog života za sretanje u Bogu srcem k srcu, licem k licu, buđenje duhom, ustajanje iz budućeg večnog – Vaskrs. Duhovno jelo, piće, odeća, kuća, vrata, put u jedino mogućem savršeno shvatljivom, doslednom, večnom smislu.

 

SVETA JEDNOĆA U  BOGU

 

Kao što su svi ljudi koji se nisu rodili duhom odvojeni od Boga i jedni od drugih rođeni za smrt, tako su svi rođeni duhom u ljubavi ka Bogu i ljubavi bližnjem  u jednom srcu kao u jednom telu i u jednom Duhu istine kao u jednom vazduhu sastavljeni  za večni život...

Ne samo da su jače povezani ljudi u Bogu nego sopstveni delovi tela, nego su u svetoj jednoći u krstu „svi za jednog, jedan za sve“ tek sopstveni delovi tela sjedinjeni za život, a ne za smrt! 

Samo kroz te savršene ljude iz prošlog-sadašnjeg–budućeg vremena i njihove neprocenjive duhovne darove i dela od Boga, mi sopstvene udove tela sastavljamo za život a ne za smrt. 

Onaj što vidi istinu svima otvori oči, onaj što je čuje, svima otvori uši, onaj što je zna, svima otvori um, onaj što je govori, svima otvori sveze jezika a onaj ko sve druge voli čak i kad ga svi odbacuju,  otvara svima srce ka carstvu Božijem...

Kada delimo sa drugima svoj "pečat dara Duha Svetog "vredniji od: oca, majke, žene, dece, bogatstva, zvanja, imanja, izgleda i svega zemaljskog života na ovome svetu", koji je iz semenke čiste vere u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem "po trideset, po šezdeset i po sto umnožio" i takav savršen rod rodio, da je i u carstvu Božijem svima potreban i nezamenljiv, tada i mi primamo od drugih isto takav savršen duhovni dar, rod, svima potreban i nezamenljiv... 

Kako će čovek imati srce koje pokreće ljubav i dušu koju oživljava duh od duhovnog Oca, duše majke, braće, sestara u Hristu,  ka duhovnoj kući, odeći, zvanju, znanju, jelu, piću za večni život, ako je samo vezan za fizičkog: oca, majku, decu,  kuću, odeću, zvanje, znanje, bogatstvo, jelo, piće, odeću, put... 

„Zaista vam kažem: nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i jevanđelja radi, a da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko kuća, i braće, i sestara, i otaca, i matera, i dece, i zemlje, u progonjenju, a na onom svetu život večni.“ (Jevanđelje po Marku 10, 29-30).

Taj početak od samo telesnog oca, majke, žene, dece, jela, pića, odeće, zvanja, imanja, bogatstva čoveka ili naroda  je svetom jednoćom u krstu zauvek upućen kroz Sina ka večnom duhovnom: Ocu, majci, bratu, sestri, duhovnom rođenju, kući, duhovnoj odeći, jelu, piću, bogatstvu, zvanju, putu...

Jedino sa tim ukrštanjem u svetoj jednoći u krstu svih prošlih–sadašnjih–budućih mesta, vremena, ljudi ne žive svoj pojedinačni telesni život, duhovno odvojeni od Boga i jedni od drugih samo za smrt, već u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem kroz Oca ka Sinu i kroz Sina ka Ocu, kao udovi u telu, organi u organizmu ćelije u organu „svi za jednog, jedan za sve“ das svi na kraju imaju jedni od drugih zajedno ono najbolje sve, sastavljaju za večni život... 

Samo to izjednačenje prve i druge zapovesti ljubavi,  ljudskosti i božanstvenosti u krstu od Oca ka Sinu i od Sina ka Ocu vodi večnom duhovnom: očinstvu, majčinstvu, bratstvu, sestrinstvu, večnoj, duhovnoj: hrani, jelu, piću, kući, odeći, putu, duhovnom bezmerju „carstva Božijeg unutra u nama", iznad svakog bića i samog bivstvovanja...

Sabirati, birati, brati, bran, brat, bratstvo mnogo pre naglašava nadumno ukusno jedno kroz  rod i plod, nego kroz broj...

Jeste jer je jestivo iz svih uglova, strana za, nadumno  ukusno, jedno za najdublje, najuzvišenije misli, osećaje. 

Kroz trostruku prirodu jezika, kojim se:  jede, govori  i ljubi, jesti trostruko jeste za telo, dušu i duh. 

Kao što svi opažaji pripadaju čulima, čula telu, osećaji duši i misli duhu, tako svi lepi: oblici i boje u slici, ritmovi i melodije u muzici, skladne rime i lepe reči u pesmi, lepi i skladni pokreti u igri... mirisu istine i ukusu ljubavi.

Pravoslavni isihazam dubokoj molitvi: Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj me grešnog"u ljubavi ka Bogu i bližnjem sjedinjuje u čistoj veri um i srce, dah i duh, misli i osećanja, reči i dela, istinu i živit za večni život.

Kruna istine i presto ljubavi osvaja "carstvo Božije unutra u nama." 

I stara indijska filozofija pre: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira, govora ili mišljenja prvostepenu onostranu osnovu svega živog vidi u najdubljoj veze daha sa duhom...

Prvostepena osnova život kroz otkucaje srca i disanje se sagledava kroz suštinsku vezu srca sa duhom...

Zato mnoge vrste joge vežbama tela i  dubokog i kratkog disanja poboljšavaju fizičko i duševno zdravlje, jačaju prvostepenu vezu daha sa duhom...

U srpskom jeziku zdravo sa naglaskom na nozdrvu, na miris, nos, dah, disanje... za zdravo telo i ispravne: misli, osećaje, odluke... istinit duh za zdravu dušu.

Na početku Svetog Pisma u knjizi Postanja Bog stvara Adama od zemlje a na kraju " dunu mu u nos duh životni i posta čovek duša živa".

Telo diše vazduh, po kome je živo, a duša duh, po kome je večno živa.

Stalno disanje, dah i kucanje srca daju telu život a Duh istine i oganj Božije ljubavi u srcu duši večni život...

 

 

STARI I NOVI ZAVET

 

Stari  Zavet je rudnik zlata, a Novi Zavet carska riznica.

Stari Zavet je seme u zavetu vere a Novi Zavet plod Svete reči sa Drveta života:"Carstvo Božije unutra u nama".

Stari Zavet je Božije obećanje izabranom narodu za plodnu zemlju, buduće carstvo, a Novi Zavet obećanje duši vezanoj za Hrista, za carstvo nebesko i život večni...

Stari Zavet je u zakonu seme a Novi Zavet zreo rod, ispunjenje  savršene ljubavi ka Bogu i bližnjem.

U Starom Zavetu, za blagoslov zemaljskog života se traži da se čovek odrekne svake laži i svakog zla.

U Novom Zavetu, za blagoslov večnog života nije dovoljno da čovek samo ne laže i ne čini zlo, već da iz sve snage ljubavi: srca, duše, uma svedoči istinu i čini dobro...

 

KRST KAO KVADRATURA KRUGA.

 

Okret duži daje kružnicu, sa svim tačkama podjednako udaljem od centra, a  preokret čiste volje u čoveku, najviše jedinstvu slobodne misli–reči–odluke–dela za svaku neponovljivu vlastitost,  kao najvišu kvadraturu kruga.

Preokret u svakom čoveku iz dve zapovesti ljubavi ka Bogu i ka bližnjem za carstvo Božije unutra u nama, podjednako udaljeno od svakog srca ljudskog.

Isus Hristos, savršen unapred od roda nebeskog i jedini bezgrešan u rodu ljudskom, postavlja se kao da je kriv za sve da u kvadratu kruga u krstu otkupi sve grešno, krivo,  sve naše krive: misli, osećaje, reči, odluke, dela... preokrene na ispravno, pravo.

Vertikala krsta je ljubav ka Bogu a horizontala krsta, ljubav ka bližnjem.

Obe zajedno su duhovna orijentacija  od Boga za svako vreme, mesto.

"Ako ne voliš brata koga vidiš (ljudska u krstu horizontala) – kako ćeš voleti Boga (Božija u krstu vertikala) koga, ne vidiš.?“

Kome je krst logičan, njemu je sve logično.

Kome krst nije logičan, njemu (od početka do kraja) ništa niće biti poptpuno logično.

Bezgrešno začeće – svedoči bezgrešno jagnje na krstu –raspeće.

Nema jačeg dokaza za začeće odozgo, od krsta!

Čisto srce vidi u krstu presto ljubavi, u trnovom vencu krunu istine.

Pre svake fizičke, postoji duševna i duhovna strana krsta.  

Svaka je reč Hristova krst."Ljubite neprijatelje svoje...Činite dobro onima koji vas mrze...Blagosiljajte one koji vas kunu...Ne sudite da vam se ne sudi... Ko tebe kamenom, ti njega hlebom... Dajte i daće vam se ... Svaki koji se podiže, ponizi će se; a ko se ponižuje, podignut će se... Ko hoće među vama prvi da bude, da bude sluga svima"...

Reči Hristove su plodovi sa Drveta života za Adama u svakom čoveku, kakvog ga je Bog stvorio pre greha, udahnuvši mu duh.

 

METAFIZIKA DAHA UZ DUH

 

Kad se čovek fizički rodi ne ostavlja ga vazduh, kad se duhovno rodi, ne ostavlja ga duh.

Ne može srce čas kucati, čas ne kucati, ili čovek čas disati, čas ne disati.

Kao što telu nije potrebna pamet da pozna vazduh, tako ni duši, koja duhom oživljuje, da pozna Duh istine, Sveti Duh. 

Samo je potrebno da u srcu nema laž i zlo...

Laž ka Bogu je i laž ka čoveku i  svim ljudima, ka sopstvenom: srcu, duši, telu...

Bez vazduha telo se guši i umire, a bez duha, duša se u laži guši i zamire...

"Zato se čovek treba roditi po drugi put" Duhom istine da u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem bude večno živ.

Oko bez ljubavi nije pravo lice, a razum bez srca, vlastito Ja.

Samo kada voli i govori istinu čovek izlazi iz granica svojih očiju, svoga razuma i kroz duhovno bezmerje vidi drugog čoveka, drugu ličnost.

 

SEME I REČ. DUHOVNO ROĐENjE.

 

Ako se seme baci u zemlju, nastane tajanstvena veza živog i neživog i iz semena živog u neživom i zemlje, vode, vazduha, svetlosti, izraste celo živo drvo; umnoži čitav rod.

Kada srce primi u tajni vere seme svete reči, nastane tajanstvena veza smrtnog i besmrtnog i iz semene besmrtnog u vernoj duši smrtnog čoveka, raste drugi, besmrtni rod, rađa se duhom za večnost....

Duh je otac, duša je majka u telu materici, koja  zavetom krštenja iz semena reči Božije uzrasta kao trudnica u trudu vere za večni život...

Čovek je rodio za večnost kada je u ljubavi (ka Bogu i bližnjem) sazreo u kruni, oreolu za carstvo nebesko, rodio duhovni rod koji se zauvek može jesti...

 

O CARSTVU BOŽIJEM UNUTRA U NAMA

 

Za carstvo Božije čovek treba biti po meri nebeskoj...

Da "voli Boga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim, i svom snagom svojom i bližega svojega kao samoga sebe."

Carska trpeza se ne sprema samo za dvoje ili troje, nego da jede i pije njih koliko hoćeš i ostane koliko hoćeš...

"Bog duha ne daje na meru".

Da kroz Sina kao Ocuu kao duhovno rođeni, božanstveni čovek za carstvo nebesko prima i daje bogatstvo od Boga i bogatstvo Boga u savršenoj: ljubavi, istini i dobru...

 

IGRA VEČNOG ŽIVOTA

 

Po reči Hristovoj, carstvu nebeskom je najbliže dete koje se igra.

Igra se suštinski, više nego svaki čovek po čistoj ljubavi, ne uznosi se, oprašta...

Samo prosto opraštanje srca širi dušu u duhovno prostranstvo čiste radosti, igre, a ono što čovek zove “igrom“, često je daleko od te radosti...

Taj povratak detetu, znači da čovek ne smatra da je pred Bogom zreo, nego zauvek dete, koje sve svoje misli, osećaje predaje sa potpunim poverenjem večnom roditelju – Bogu.

Zrelost nema nikakvog smisla pred Bogom, a u zadnjem smislu, ni pred čovekom...

Sve su Božije zapovesti date za najuzvišeniju igru ljubavi iz večnog života i narušavanjem Božijih reči ta duhovna radost se gubi.

 

SVETO JEDOSMO, PISMO

 

To što Bog stvara Adama od praha zemaljskog (a ne direktno po reči), pa oživljava duhom, znači da se ljudi po Duhu istine od Boga sjedinjuju iz svakog mesta, vremena za večni život, kao što se bez Duha istine odvajaju od Boga i jedni od drugih za smrt...

Mirisom istine i ukusom ljubavi sabiranje, biranje, branje od Boga kroz sva mesta, vremena, okršaj, ukrštanje, krst sa svim grehom, zlom, sveto jedenje, pijenje za iz zla, laži izlazak, u nebeskom Adamu: iskupljenje, očišćenje i vaskrsenje, u svetoj jednoći u Bogu sastavljanje, sjedinjenje za večni život.

 

O DUHU UTEŠITELjU

 

Pečat dar Duha Svetog, koji se dobija na krštenju, mora se čuvati i umnožavati, jačati kroz dobra dela vere, ljubavi, mudrosti.

Za taj najblagoslovljeniji dar traži se čistota: srca, duše, tela...

Čovek najpre treba da pazi da bezmerje Duha istine od sebe ne otuđi, ili rastuži...

Za hulu na Duha Svetog nema oproštaja ni na ovom ni na onom svetu...

Sila Duha sa visine naoružava čoveka ognjenim mačem istine da osvaja carstvo nebesko.

Sa blagodati Duha Svetog, u čoveku se ispunjavaju reči: „Carstvo je Božije unutra u vama.“

Kaže se: "Ko ima ljubavi “k njemu ćemo doći i u njemu ćemo se staniti“.

Presto ljubavi i kruna istine osvećuju čitav  svet...

Kao što se svetlost ne vidi, a sadrži sve boje, tako se i svetost ljubavi ne vidi, a sastavlja sve ljude.

 

O DUHOVNOJ BORBI (sa zlim mislima i zlim osećajima)

 

Priča o zmiji u edemskom vrtu, koja iskušava prvog čoveka i ženu može se shvatiti da skrivene zle misli i zle osećaji u nama izazivaju svako zlo...

Hristos kaže: „Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze: zle misli, blud, krađe, ubistva, preljube, lakomstva, zloće, prevare, raspojasanost, zavist, hula, oholost, bezumlje“.

Životinja ima rep a zmija je sam rep i palacavi jezik i zub!

Ipak, opasniji je u srcu lukavi jezik laži, zla, nego otrovni zub mržnje!

Otrovni zub truje telo, a lažna i zla misao, reč  ljude i narode i sva njihova pokolenja...

Iz dobre misli čovek se suprotstavlja zloj misli, iz dobre reči, zloj reči, iz dobre odluke, lošoj odluci, iz dobrog dela, lošem delu...

U Novom Zavetu se kaže. „Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti, ako najpre jakoga ne sveže“

I: „Duh je srčan, ali je tijelo slabo“.

Ako je u čoveku slabo što treba biti  najjače (Duh istine), kako je tek ono najslabije?

"Ako je vidjelo ...u tebi tama, a kamoli li tama"?

Nečisti duh kao "laža i otac laži" i  "krvnik ljudski od početka." prvo huli na Duha istine,  pa onda donosi i sve ostali zlo...

Kada lažni duh "sveže jakog", savlada duh čoveka i naroda, lako će zavesti sve ostale ukućane (njihove misli, osećaje, čula, telo, odluke, želje...).

Koliko svojim lukavstvom, nečistim duhom, lažnim jezikom prevari duh, domaćina (ono najjače u čoveku i narodu) toliko će ( kroz pogrešne: misli, osećaje),donet zla na sve ukućane: na  čula, razum, um, odluke, dela), krvništva, otrovnog zuba... 

Zato se na Duha Svetog ni reč hule ne oprašta.

Ako čovek i narod ne odbiju tu hulu, gube najjaču silu koju mogu imati.

A kad odbiju laž, koja ih najviše raslabljuje, nadjačat će svako zlo.

Samo jasno ne (neću, ne dam) srce laži, zlu, mirisno, ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti, jak oslonac gaženja sve laži, zla iz podnožja, nožnog, utemeljuje čisto da (hoću, dam) – jasno ispruženu ruku, dlan.

Odbacivanje laži, zla ne smanjuje svet, nego ga slobodnim činom dobra povećava ka kvalitativnom bezmerju.

Bez čiste volje (kada jedno misli, drugo govori, treće odlučuje, četvrto radi...), čovek ne može dostići jednu vlast u sebi, slobodnu lastitost... 

Zločinačku volju, koliko god imala "jedinstvo" u laži i zlu čeka, ako ne već danas ili sutra, onda u bližem, daljem vremenu sukob, nejedinstvo u sebi i sa drugim voljama.

 

O DANU–ŽIVOTU VEČNOM

 

Iako čovek ima sedmice, mesece, godine, on živi život kroz dan

Mnogo je pre život stvarni dan, nego prošli-budući dani, meseci, godine – stvarni život!

Po čistom srcu je dete, po zanosu čula mladić, po čistoj volji i zdravom razumu zreo čovek,  po dubini uma mudar starac, kroz sve vreme života, svaki prošli, budući dan!

Sve je prošlo i buduće stvarno kroz (neko tada) večno sada a vremena kao prolaznog toka i nema.

To je primanje–davanje čiste volje duše: „Ako ne sada, kada“, uzbuđenje u ljubavi, uzbuđenje, buđenje istinom iz dana–života večnog.

Točak od levog ka desnom, od unazad ka napred, od dole ka gore, od od van ka unutra; kvadratura kruga u danu–životu večnom.

Jedino tako "jede" sve prošlo, buduće vreme, skraćuje šta ne valja, produžuje šta valja, kroti ga, uzjahuje kao letećeg konja, nateruje na služenje!

Samo tada je misao vlastita misao, kao i: reč, osećaj, odluka, delo,  svako čulo: oko, uho miris, ukus, dodir, celo telo, celokupan život, vlastiti život...

 

KAD SRCE DOBIJE KAMEN I KAMEN ĆE DOBITI SRCE

  

Sva težina visi o očnim kapcima.

Zatvori srce za laž i zlo i nestaće sav teret.

 

Misli su većinom bezvredne, kameno srce što ne dotiče, ne grebe istinu.

Kopati dragoceni kamen ili kamen drag srcu, isto je što i tražiti istinu, buditi srce u kamenu.

Srce u veri što razmekšava kamen, kameno srce otvara za ljubav.

Od sumnje u obezvređenom srcu, odbačenom kao kamen, ka tvrdoći vere i mekoći ljubavi...

To je onaj najsporiji put mudrosti, gde na početku nema nikakvog pomeranja, a na kraju istina ide koracima od sedam milja.

 

O PROSVETLjUJUĆEM DOŽIVLjAJU

 

Iskustvo, po reči iskusiti, kušati, mnogo više naglašava iz ličnosti celovito  telesno-duševno-duhovno nadumno ukusno jedno, nego bezlično, objektivno znanje...

Čovek mnogo pre iz prosvetljujućeg doživljaja, presudnog za ceo život,  dostiže nadumno ukusno jednog za telo, dušu, duh, nego iz pojmovnog saznanja.

Takva duhovna vizija nekad nadjača sve prethodno dešavanje i utemelji sve novo: naučno, istorijsko, političko, umetničko, događanje...

 

MORAL I DOBRO

 

Ako važi homo homini homo est,  slobodni čin dobra stoji ispred nužnosti održanja, a aktivna pravednost brani prvostepeno dobro...

Ako važi homo homini lupus est, prvostepeno održanje najjače jedinke, vrste stoji ispred slobodnog čina dobra.

U oba slučaja moralni zakon nije prvostepena suština čoveka nego nešto izvedeno.

 

Stanovište evolucionizma da opstaju najjači najčešće je pogrešno (iako, svakako, ima izuzetaka) nego se većinom dešava obrnuto. Preživljavaju: prosečni karijeristi, uvlakači, kukavice, slabići, najgori…

Junaci, predvodnici u borbama najčešće stradaju...

Pomoću veštih demagoga i lažnih ideologa slabiji i gori kvantitet nadjača jači i bolji kvalitet, a zbog toga najviše trpe i stradaju oni natprosečni, najbolji pojedinci.

Tvrdnja da dobrota i pravednost pripadaju "poslušnom stadu", slaboj većini koja ih je izmislila da se suprotstavi najjačim, pojedincima – koji se ne rukovode dobrotom i pravdom, nego voljom za moć – nikako ne stoji, nego mnogo pre važi obrnuto.

Većina ljudi ide linijom manjeg otpora i "dobra" je i "pravedna" samo po strahu od kazne, ili po prinudi zakona, a u mnogim okolnostima čak i otvoreno zla i nepravedna, dok su dobri i pravedni oni retki i najjači pojedinci, koji ostaju takvi i u najtežim okolnostima.

Kaže se dobra: zemlja, voda, drvo, plod, kuća, kola, alatka... s naglaskom na: kvalitetno, jako, zdravo, vredno; baš onako kao što treba da bude po svojoj svrsi i potrebi.

Zašto bi kod čoveka bilo drugačije!?

Ne čini zlo je izvedeno iz prvostepenog: čini dobro.

Dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Čovek je dobar iz svoje slobodne volje, što voli dobro, što hoće da bude dobar, kao što neko drugi neće, a ne po nekakvoj “mora,“ “treba“ osnovi...

Kada se dobro povlači od zla, istina od laži, pravda od nepravde, kakvo je to dobro, kakva je to istina, kakva je to pravda?

Dobro mora nadvladati zlo, istina laž, a pravda nepravdu...

Kome je istina slana, njemu je pravda slatka.

Samo slobodan čin dobra suštinskog praktičnog uma naspram opštih i nužnih zakona prirode teorijskog, pojavnog  uma potvrđuje iz vlastitosti slobodu i iz slobode vlastitost.

Kao što teorijskom umu nije dovoljan pojam za istinito saznanje, već i sadržaji opažanja (potvrda iskustva), tako u praktičnom  pasivna moralna forma kategoričkog imperativa  – da se ne laže i ne čini zlo – već i da ona aktivna strana: da govori istinu i dobro, pravedno potvrdi na delu samoiskustveno, lično.

Čin zla narušava obraz čoveka, a ne suprotstavljanje laži, zlu u sebi, i ne činjenje dobra, lice čoveka...

Čist obraz je sečivo istine.

Zato Heraklit kaže: "Šta vrede ljudima oči i uši ako su im varvarske duše".

Samo se na pravom obrazu (čistoj volji, negativnoj prema laži, zlu u sebi), vaspitava, obrazuje slobodna ličnost.

Nečista volja bez pravog obraza će i  sve što vidi ili čuje... interpretirati čas ovako, čas onako, onako kako joj odgovara,  po svojoj iskvarenom karakteru iskriviti i same činjenice...

Samokritična čista volja, kao ono prvostepeno, suštinski čisto  ne utemeljuje samo slobodno odlučivanje i delovanje napeg praktično-moralnog uma nego i sve čiste: misli,  reči, pojmove čistog razuma i čistog opažaja, čistog saznajno-teorijskog kritičkog uma.

 

VOLjA I ŽELjA

 

Za Džona Stjuarta Mila "volja je samo naše uobraženje da želimo ono što hoćemo, umesto da hoćemo ono što želimo".

A, zapravo, tačno je sasvim suprotno: bez čiste volje, koja selektuje kvalitet i kvantitet svake želje, sve su te "konkretne" želje mnogo pre opsena da volimo ono što samo želimo, umesto da želimo ono što volimo!

Milov stav  je tipična evolucionistička postavka da sve više oblike života svodi na niže, sve složeno na jednostavno, sve sekundarne pojmove, sudove razuma na primarne opažaje, hipotetičko jedinstvo ličnosti i slobodnu volju duše, na primarne potrebe, želje tela ...

A zapravo od početka, sa svake strane, kraja svaki spoljašnji opažaj, pojedinačnu želju ili potrebu tela utemeljuje složenija unutrašnjost, čista volja celovite duše ili celoviti razum ili  svest...  

Svaki pojedini opažaj podrazumeva starije čulo, svaki pojam stariju svest, svaka ideja stariji duh, a sve želje stariju volju, a volja najstariju  vlastitost.

Čim čovek može nešto da želi i ne želi, ili više želi jednu a ne drugu stvar, očigledno da starija volja selektuje sve naše različite ili suprotne želje...

I kao što različiti ili suprotni pojmovi i opažaji ne utemeljuju našu subjektivnost, nego, sasvim obrnuto, tek  nadpojmovna, i nadopažajna sintetički najstarija subjektivnost sastavlja sve različite i suprotne pojmove i opažaje u celovito znanje i iskustvo, tako ni različite ili suprotne odluke i želje ne uobličavaju stariju ličnost, već starija čista volja u temelju naše ličnosti selektuje sve različite, suprotne želje.

Samo čista volja (pre svake želje) i starije voleti, kroz nepodeljenu vlast u sebi, slobodnu vlastitost, mnoštvo najrazličitijih: misli, osećaja, odluka, želja, dela, sastavlja ka celovitoj sreći..

Iako je čovek često rob svoje ili tuđe (pogrešne) odluke ili je sledi bez obzira na sopstvenu korist i šta mu srce želi, treba, svakako, sagledati suprotno stanovište... 

Koliko puta iz čiste (dobre) volje ne učini nešto (nemoralno, nečisto) „što mu srce želi“, ne sluša uobraženje opsesivnih nagona, neselektovane potrebe ili prekomerne želje, koje na prvi pogled izgledaju kao da će ga uzvisiti i učiniti “srećnim“, a zapravo će ga na kraju poniziti, trajno unesrećiti, jer su ne samo moralno pogrešne, nego neumerene i štetne?

I nasuprot tome, kada ne sluša opsesivne nagone, neumerene potrebe i želje, već ih selektuje po čistoj volji, bude na kraju srećan?

I zato se za ono što se iz sve snage srca, duše, uma najviše želi, jer (pre, za vreme i posle same želje) kroz puno zadovoljstvo duše, tela donosi najvišu sreću, kaže da to čovek po slobodnoj volji voli...

Jedino se slobodna vlastitost, koja selektuje kvalitet i kvantitet svake svoje želje, želi po sebi...

Srećan želi ono što (što iz celovite duše,  srca, tela) voli, a nesrećan voli (samo) ono što želi.

Na primer, iako čovek može imati želju ka mnogim ženama, on opet traži onu konkretnu ženu koju ne samo želi, nego iz slobodne volje voli, dok želje ka drugim ženama shvata kao uobraženje da voli ono što želi, umesto da želi ono što voli.

I upravo se čista volja – da želi ono što po svojoj slobodnoj volji voli – pretpostavlja u osnovi braka.

Prema tome, ne samo da nije tačna tvrdnja da je "volja čedo želje" i samo naše uobraženje "da čovek želi ono što hoće umesto da hoće ono što želi", već je upravo suprotno tačno: da je upravo srećan kada dobije ono što voli (što hoće po svojoj volji), a nesrećan kada uobražava da voli ono što samo želi!

To je potpuno suprotno od onoga što tvrdi Mil – da je naša volja (ono što volimo) samo uobraženje da želimo ono što hoćemo, umesto da volimo (hoćemo) ono što želimo i da "konkretna želja" i prvostepeno želeti (ja želim) stoji pre fiktivne volje i starijeg voleti (ja volim). 

 

LIBERALIZAM I EMPIRIZAM, EVOLUCIONIZAM

 

Politički liberalizam Mila, Loka podrazumeva slobodnu volju konkretnog pojedinca sa imenom i prezimenom za identitet ličnosti, i utemeljenje svih institucija od porodice do države, a opšta i nužna prirodna nauka sa empirizmom, evolucionizmom u osnovi institucije obrazovanja, sve složene sisteme žive organizacije svodi na jednostavnije i nežive, pojedinačno na opšte, slobodu na nužnost... unapred odbacuje svaku transcendentnu osnovu vlastitosti i slobode ili duše u osnovi tela!

Ako stanovište opšte i nužne prirodne nauke sa empirizmom, evolucionizmom u instituciji obrazovanja unapred isključuje svaku transcendentnu osnovu ličnosti ili slobode,  kako sada tu slobodnu volju i ličnost podrazumeva u sferi praktičnog života za svaki pravni ugovor, dogovar: svojinu svake vrste, porodično i nasledno pravo, zavet braka, glasanje, donošenje zakona, slobodno odlučivanje i upravljanje, praktično delovanje...kako uopšte ima pravo da sa stanovišta „liberalizma“ individualizma) govori: vi  birate, odlučujete...

A ako pak prirodna nauka u osnovi empirizma, evolucionizma ipak podrazumeva slobodnu volju, sa koje je filozofske ili naučne osnove utemeljuje?

Zapravo, sasvim je očigledno da se bez metafizike čiste volje i i metafizike jezika  (zaveta rečenog-učinjenog) u osnovi slobodne vlastitosti pojedinca i države ne može utemeljiti: identitet ličnosti,  svojina, porodica, država, svaki pravni dogovor ili ugovor, uopšte  ustanoviti nijedna ustanova...

 

FILOZOFIJA I POLITIKA

 

Filozofski principi u staroj Grčkoj već se kroz dve početne dijametralno suprotne filozofije (Parmenida i Heraklita) više razlikuju nego sve politike u istoriji!

Samo slobodni duh pre  apsolutizma "opšte i nužne" prirodne nauke ili bilo koje političke  ideologije, uključuje sve moguće razlike, suprotnosti...

Zato su u staroj Grčkoj,  veće su razlike bile između samo dve grčke državice (npr Sparte i Atine) nego sada između neke dve država sa dva kraja sveta.

Kao što čovek nema pravo da nasrne na svoj život, nego sme da ga brani po osnovi prirodnog prava, tako još više nema pravo da se odrekne duhovne slobode, kao suštine svoje duše, u ime drugog čoveka, grupe, partije – i ostane (suštinski) čovek!

Mnogi se odriču političke slobode, svojeg glasačkog prava ili političkog delovanja, a duhovne slobode, kao suštine svoje ličnosti, ni u snu.

Tačnije, ono prvo (fizička sloboda) postoji za ovo drugo (duhovnu slobodu).

Iako razlika između istoka i zapada, svakako, postoji, istok i zapad kao i sever i jug prvo treba pojmiti u samom čoveku.

Kad te nešto svetlo ogreje u srcu i duši, to je istok, kad ti "padne mrak na oči" to je zapad…

A i jedno i drugo je moguće na svakoj strani sveta… 

Kao što osa zemlje okretanjem uravnotežuje kroz dan i noć, svetlo i senku  sve uglove i strane, tako i pravednik ne pripada jednoj strani, već u središnjem položaju uravnotežuje sve strane

 

GEOPOLITIKA I FILOZOFIJA

 

Današnja geopolitika iz geostrategijskog položaja države tumači njenu: istoriju, privredu, kulturu, politiku...

Ona tako sledi empirističku filozofiju u osnovi evolucizma, koja sve složene ideje svode na jednostavne opažaje, apstraktnu volju na konkretne želje, uzvišenu dobro na interes, etiku na politiku, živo na neživo, dušu na telo, Boga na prirodu...

A zapravo, tačno je sasvim suprotno, kao što svi nagoni pripadaju telu, svi opažaji čulima, svi pojmovi i sudovi razumu, celoviti zaključci i ideje umu, tako sve želje starijoj volji, a volja najstarijoj vlastitosti...

Samo slobodnim duhom svaki čovek i ceo narod pronalaze svoje mesto među drugim ljudima i drugim narodima.

I kao što se čulo ne može izvesti iz opažaja razum iz pojma, volja iz želje ni ličnost iz spoljašnjeg izgleda, ni duša iz tela, tako ni iz mesta prebivanja ili geostrategijskog položaja države slobodan duh čoveka ili naroda.

Mi između istoka i zapada, severa i juga  nemamo neopredeljenu politiku zbog središnjeg položaja nego smo u središtu  svih političkih, duhovnih polariteta da bi smo iz nepodeljene etike, pre svake podeljene politike, sastavljali sve polaritete! 

I upravo na takvoj praktičnoj filozofiji treba da utemeljimo svoju ekonomiju, kulturu,  politiku...

Bez obzira što je vrlo teško živeti između najvećih (ekonomskih političkih, religijskih...)  polariteta istoka i zapada, samo ako budemo toliko mudri da u tom ukrštanju indukujemo nove ideje za i za sebe i čitav svet, potvrdićemo taj središnji položaj između različitih civilizacija, naroda ...

 

ETIKA I POLITIKA

 

Odnos etike i politike je kao odnos duše i tela.

Samo pravedni ljudi u (mikrosvetu) mogu utemeljiti pravnu državu (u makrosvetu).

Ako čovek "ne voli bližnje" s kojima živi  ("koje vidi"), kako može voleti državu ("Boga koga ne vidi")?

 

U arhitektonici države stub etike u osnovi zakona je statika, a  praktična sposobnost politike dinamika...

Svrha politike nije samo da praktičnom sposobnošću razvije dinamiku nauke, obrazovanja, privrede... nego da zakonima koje donosi i sprovodi kroz pravni sistem  usavrši socijalne odnose, ojača statiku države, etiku.

Čista volja u čoveku sastavlja sve različite misli, reči, osećaje, odluke, dela... u slobodnnu ličnost, a pravedna država najvišim jedinstvom onog što: misli, govori, odlučuje, i čini kroz: informativnu, zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast:  nauku, obrazovanje, pravo, politiku, ekonomiju, vojsku, bezbednost, religiju, kulturu,  umetnost...u jedan slobodan narod.

Analitička snaga (prirodne i društvene) nauke kroz tehniku, tehnologiju... pravo, politiku, ekonomiju...  jača praktičnu oblast života, a između onostrane religije i ovostrane nauke sintetička snaga umetnosti i filozofije traži mikro-makrokosmičko sve-jedno, jedno-sve...

 

Na prvi pogled izgleda da je dobro da se što više interesnih grupa politički organizuje i bori za svoja prava...

Međutim, činjenice su upravo suprotne. Ne samo da se u mnoštvu nedefinisanih političkih partija bez jasnih strukovnih, socijalnih, ekonomskih, etičkih koordinata ne vidi čije interese oni zastupaju, već se suštinski smisao politike mnogo pre ostvaruje tamo gde ima manje partija!

Kao što se sve suprotnosti u živom–neživom svetu saglašavaju u nekom jedinstvu, tako će socijalno, ekonomski, etički jasno definisane partije, iz čijih se političkih principa nesumnjivo vidi koga one predstavljaju, bez obzira na sve razlike i suprotnosti, voditi skladu i ravnoteži u državi, dok će partije nedefinisanog svega i svačega zavaditi na kraju i oči u glavi...

 

Ako ne glasamo ko će da nas operiše ili ko će a vozi avion ili pravi centralu… nego neko najstručniji i najodgovorniji prethodno proverava sposobnost ti odovornst ljudi za takve poslove, kako možemo prostim glasanjem određivati ko će u državi preuzeti najstručniju i najodgovorniju vladavinu nad svim  zanimanjima!?

 

ETIKA I POLITIKA KOD PLATONA I ARISTOTELA  

 

PLATONOVA VERTIKALNA STRUKTURA DRŽAVE PO VLADAVINI UMA NAD RAZUMOM, RAZUMA NAD ČULIMA, ČULIMA NAD TELOM IZ NAJVIŠE IDEJE DOBRA. 

"Kao što sunce vidljivim stvarima ne daje samo moć da budu viđene, nego i moć da budu rođene, da rastu i da se hrane, dok ono samo ne pripada rođenim bićima,..tako i u stvarima koje se tiču saznanja, prisustvo dobra ne daje samo to da budu saznate, nego upravo iz njega samog proishodi njihovo bivstvovanje i njihova suština, a samo dobro nije suština, nego se po uzvišenosti i moći uzdiže iznad nje.“ Platon, Država, 509

 

Ni u demokratiji ne vlada ceo narod, već samo njegovi izabrani predstavnici.

Samo kada vlada bolji i sposobniji deo naroda, vlada narod, a kada vlada gori i nesposobniji, on prvo porobljava bolji deo naroda a zatim i ceo narod.

Kada u čoveku ili državi bolje vlada gorim, to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države.

A kada vlada gori deo, to ne samo da vodi u tiraniju, oligarhiju, anarhiju, smanjuje slobodu čoveka i slobodu države i pravi gore ljude i goru državu, nego vodi u porobljavanja tog naroda, države od strane drugih naroda, država...

 

Po Platonu najveći broj ljudi vode pojedinačni opažaji ka užitku tela i zadovoljstvu čula, koji su samo senke najvišeg dobra (samih stvari, večnih ideja)

Mnogo manji broj, kroz razborito spajanje i razdvajanje svih stvari, vode opšti pojmovi i sudovi razuma, koje su samo kopije najvišeg dobra (samih stvari, večnih ideja). 

Najređi su oni koje vode celoviti zaključci uma ka najvišem dobru (od večne suštine ka večnoj suštini svih stvari)

Koga vode sebični interesi i neumerene želja  takav čovek ne može  vladati ni sobom, ni državom.

Samo ko u potpunosti vlada sobom, može vladati državom.

Kada neumerene želje vladaju: telom, čulima, razumom, umom, ono mnogo manje vredno poseduje ono najvrednije, spoljašnje stvari vladaju dušama ljudi.

Kada vlada um, najvredniji, večni deo deo duše, onda sam narod vlada sobom svojim najmudrijim delom iz večnih ideja svim njihovim kopijama i senkama ...Ljudi vladaju stvarima.

Kao što ideja svih ideja, najviša ideja dobra, kao Bog za ideje,  vlada nad svim idejama, ili svaka ideja nad svojim kopijama u pojmovima i sudovima razuma i svojim senkama u opžajima čula i instinktima tela , tako i vladar filozof iz celovitih zaključaka uma iz večnih ideja, zemaljskom državom koja nastaje i nestaje...

I kao što senke najvišeg dobra u instinktima tela i opažajima čula ili njegove kopije u pojmovima i, sudovima razuma utemeljene u biću po sebi večne ideje, a sve ideje u najvišoj dobra, tako se svi različiti ili suprotni telesni i čulni ili razumski interesi svakog pojedinca ili grupe sa vladavinom umnog filozfa  utemeljeni u najvišem zajedničkom dobru,  idealnoj  zajednici, najpravednijoj državi

Naspram pojedinačnih instinkata tela i opažaja čula uvek se mogu staviti potpuno suprotni instinkti i opažaji, kao i ispred opštih pojmova i sudova, drugi suprotni pojmovi i sudovi, te se sa takvim suprotnim: instinktima ili opažajima  čula ili suprotnom pojmovima, sudovima razuma, koji se sudaraju među sobom, ljudi ne mogu uskladiti o ni u samima sebi, a kamoli u zajedničkom životu u državi...

Vladar filozof teži umom najvišem dobru, neprolaznoj vrednosti po sebi, večnim idejama, a ne prolaznom dobru, sebičnom interesu i prolaznom bogatstvu...

On nema porodicu, jer iz porodice svih porodica, najstarijeg duhovnog srodstva čitavog naroda, svakog građanina države vidi kao člana porodice.

On, takođe, nema materijalnu imovinu, niti je vezan dušom za zemaljsko bogatstvo, jer iz večne ideje, duhovnog imanja, znanja istine savršenih ideja uma vlada nad svakom kopijom zemaljskog imanja, bogatstva, imanja cele države pojmova razuma i senki opažaja čula i nagona tela...

Samo vladar filozof, koji nije vezan čulima za pojedinačne opažaje (samo senke najvišeg dobra), ni opštim pojmovima, sudovima razuma za kopije samih stvari (samo odsjaje najvišeg dobra), može iz večnog dela duše celovitim zključcima uma sagledati  najvišu ideju dobra i stvari po sebi,  savršene ideje.

U svim drugim slučajevima će se iz senke jednog nagona ili opažaja naspram drugog suprotnog nagona ili opažaja, kopije jednog pojma ili suda protiv drugog različitog ili suprotnog pojma i suda interes jednog čoveka ili grupe sudarati sa različitim ili suprotnim interesom drugog čoveka ili grupe; jedan: čovek, porodica, grupa  beskrupolozno boriti za vlast , svoje bogatstvo i imanjo protiv drugog, trećeg ... čoveka, porodice ili grupe... na štetu celog naroda, razdirući tako zajednicu naroda i države...

  

KOMENTAR

 

Ne samo da  osnova fizičkog roda (zemaljske porodice) nije  utemeljena  do kraja, nego ona nije ni moguća po sebi, bez starijeg odnosa jedne porodice prema drugoj porodici iz duhovnog srodstva od Boga ili utemeljenja  celovitog naroda ili države.

Tačnije, tek  iz duhovnog srodstva od Boga,  najstarijim prapolaritetom utemeljuje  venčanjem novi rod, pravna osnova porodica: ime, prezime, privatno i nasledno i svakog drugo pravo celovitog naroda ili države...

Bez duhovnog srodstva  ne može se do kraja utemelji celovita ideja ni porodica ni narod ni država; suštinsko imenovanje,  ime,  ličnost, posedovanje, imanje,  vlast, vladanje,  gospodarenje,   bogatstvo iz celovite ideje...

P,laton se pita: Da li posedovanje, imanje, vladanje uopšte postoji u suštinskom smislu, ako ono manje vredno – pojedinični opažaji čula ili opšti i posebni pojmovi, sudovi razuma (samo senke ili kopije večnih ideja) –poseduju onaj najvredniji, večni deo duše u čoveku i državi, kada stvari vladaju ljudima a ne ljudi stvarima, kada telo  vlada duhom, a ne duh telom?   

Po njemu, samo iz najvišeg dobra po sebi imanja (posedovanja), saznanja istine svake večne ideje (iznad njenih kopija u opštim pojmovima, sudovima razuma i senkama u pojedinačnih opažajima čula ili nagonima tela) kroz umnog vladara filozofa, slobodan narod (država) kao i svaki slobodan pojedin vlada svojom teritorijom, svakim materijalnim imanjem, bogatstvom; svim opštim i nužnim zakonima razuma i pojedinačnim opažajima čula.Kada  jače unared počelo iz večnosti, odozgo čelo, vlada svim onim dole, unazad, zadnjim... Desno levim, najjače jezgro, svoje središte unutra svim onim stranim, sa strane, površnim  van...

Inače će se senke, kopije različitih suprotnih opažaja, pojmova suprotstavljati među sobom, u stalnom bezvlašću ono dole  vladati onim gore, ono levo onim desnim, ono unazad, zadnje onim napred i unapred početnim, večnim, spoljašnje unutrašnjim.... uopšte, stvari vladati ljudima, a ne ljudi stvarima ... telo duhom, a ne duh telom...

 

ARISTOTELOV ZOON POLITIKON  PO HORIZONTALI PRAVDE  IZMEĐU ŽIVOTINjSKOG I BOŽANSKOG,  INSTINKTIVNOG I UMNOG, FIZIČKOG I METAFIZIČKOG

 

Nasuprot  najviše ideje dobra nad svim idejama po vertikali uma nad razumom, razuma nad čulima iz Platonove idealne, večne države nad svakom državom koja nastaje i nestaje, Aristotel po horozotali pravde, jedinstva razuma i volje,  instinktivnosti i umnosti, životinjskog i božanskog  stvarnu državu vidi kao najviše dobro!

Ne samo da država ne podražava najvišu ideju dobra, nego je  stvarna zemaljska država najviše dobro... 

Ujednačenja slobodnih pojedinaca kroz horizontalu pravednosti, kao majku svih vrlina, a ne vertikalu transcendentnog dobra, najviši vrh, supstancijalnom društvenošću (zoon politikon) uslovljava čoveka državom, kao dete porodicom, kroz socijalnu inteligenciju  uobličava sve vrline i saglašava sve raznovrsnosti zajednice kroz kroz politiku...

Praktična etika u zajednici nije moguća bez političkog jedinstva u državi, a političko jedinstvo u državi bez  primenjenih zakona i etike...

Monteskje kaže da dobri običaji uređuju unutrašnjeg čoveka, a organizovana vlast i proglašeni zakoni spoljašnjeg čoveka. Država i njeni zakoni služe da se takav unutrašnji čovek oblikuje na dobrim običajima u porodici, bližem i daljem rodu, i tako svako prošlo i sadašnje materijalno i duhovno dobro sačuva i proširi dalje u naredna pokolenja...

Svaki čovek, zbog dvostrukosti u sebi večno žive duhovne stvarnosti – umne duše, i telesnog života (samo po mogućnosti materije) u kome se koji se rađa i umire kao zoon politikon saglašava polaritete instinktivnog i umnog, životinjskog i božanskog u sebi i državi...

Zato  je za Aristotela svaka vrlina  zlatna sredina između njenog potpunog nedostatka (lišenosti)  i druge krajnosti  (njene preteranosti); kao, npr. hrabrost, sredina između kukavičluka i preterane smelosti.

Vrlina se posmatra iz središta, koji  uravnotežuje, saglašava sve strane. Kao pravedna sredina, podjednako udaljena od svih krajeva, a ne iz krajnosti najvišeg, najboljeg, savršenog vrha.  

Odredi, sredi, uredi po načelu kruga, lopte iz čiste srži, jezgra, sredine, dubokog središta istog sa svih strana...

Neko, nasuprot tome, postavi visok ideal, skoro nedostupan, pa ono što se u stvarnosti postigne bude neka sredina dostupna za sve i to dođe na isto...

To jest, kada se savršenstvu teži po krajnjem vrhu, najvišem, najboljem, a ne zlatnoj sredini, srednjem stanju, velike razlike mogućeg i idealnog (u pojedincu i državi) usaglase se opet u nekom srednjem stanju.

Etika zlatne sredine ne stoji samo nasuprot preteranosti ili potpunog nedostatka nekog kvaliteta, već preterano naglašavanje bilo kojeg kvaliteta sagledava kao nedostatak mnogo drugih kvaliteta. Kao, npr. kada neko vodi previše vodi računa o bogatstvu, a zapostavlja mnoge druge vrednosti (najčešće misli da će moći kasnije ih kupiti, nadoknaditi sa tim bogatstvom), ili previše pridaje značaj snazi tela a ne razvija svoj duh, kao i obratno...

Za zadovoljno se traži, naspram preteranosti, ovog, onog kvaliteta prava, tačna mera: dovoljno...

Zato Aristotel smatra da ta postavka vrline kao zlatna sredine između suprotnosti manjka i viška svakog kvaliteta srednjeg staleža kroz osnovnu vrlinu pravednost, najpre osigurava stabilnu  državu...

Ako svako umeće pronalazi pravu meru suprotnih elementa  (slikar kroz ravnotežu kroz svetle i tamne boje, ili ošte i blage linije pronalazisklad najraznovrsnijih oblika i detalja, muzičar harmonične melodije od brzih i sporih ritmova, visokih i niskih tonova, pesnik kroz rimu sjedinjuje najraznovrsnije reči i osećaje, igrač od pravih i kružnih, oštrih blagih, brzih i sporih pokreta radost, opuštanje u igri, kuvar od slanog i slatkog,  kiselog, ljutih iz svih raznovrsnih sastojaka ukusnu hranu...itd. pa i sva neživa priroda kroz preobražaje klime drži raznovrsne  nežive i žive elemente u jedinstvu, pronalazi ravnotežu zašto ne bi jedinstvo razuma i volje, praktično umeće tražilo teorijsko-praktični, ontološko-etičko-estetsko  jedinstvo, sklad u svih različitih: socijalnih staleža, zanimanja, karaktera, starosnih doba svih  ljudi kroz kroz politiku i tako omogućava najsavršeniji   život u najvišem zajedničkom dobru, državi...

Čovek se politički organizuje u gradu-državi kao građanin sa drugim građaninom, s kojim se razume po istom jeziku, običaju, zakonu... i izgrađuje svako materijalno i duhovno dobro...saglašava sa drugim ljudima i narodima sve međusobne  razlike ili suprotnosti , pa čak i sa neživom, živom prirodom...

Načelo građanina naspram varvarina, traži da se razum sjedini sa voljom,  polaritet umnosti i instinktivnosti saglasi  kroz politiku, dok kod varvarina instinkt preteže nad razumom i zato ne prihvata razjašnjenje kroz razgovor, politiku, jasan ugovor, dogovor kroz građansko pravo i zakone, već samo prirodno pravo i zakon jačeg kroz sukob, rat .

Iako politika traži dobro za nas (državu), a ne najviše dobro po sebi za dušu, za Aristotela je, opet, najblagoslovenija duhovna sloboda prisutna u večnom delu duše kroz filozofski život i teorijsko posmatranje. I zato na početku svoje metafizike kaže: "Nijedna nauka nije manje  korisna za život od filozofije, ali nijedna nije za dušu bolja od nje".

Teorijski um, koji razmišlja o onim nepromenljivim: načelima, stvarima, bićima koji ne mogu nastati i nestati, biti drugačiji, istinom dodiruje Boga, zato je najvišom umnom svrhom ono nepokretno što pokreće, što donosi čoveku najvišu duhovnu radost, budnost blaženstvo, mir, odmor (kao kod Platona dijalektika kružnim tokovima uma u večnom delu duše kod filozofa).

I kako duhovna samostalnost teorijskog uma traži ekonomsku i političku slobodu i zaštićenost od brige ovoga sveta i punu dokolicu, um upošljava razum da u jedinstvu sa voljom koordinira sve vrline u praktičnom životu, brine oko zemaljskih poslova kroz politiku.

To jest, iako je čisto prijateljstvo suština društvenosti (kao kod filozofa jednakost po vrlini, blagorodnosti, koje podrazumeva umnu dušu  i najviše duhovno posmatranje Boga kada um u ljubavi ka istini ide do kraja), što bi trebalo da bude osnova svake druge društvenosti s kojom bi se umna vladavina u državi utemeljila na etici (kao što želi Platon), kako su slučajevi takvog čistog prijateljstva po ljubavi ka večnoj istini jako retki, Aristotel vladavinu u državi, ipak, traži kroz ono praktično jedinstvo razuma i volje, životinjskog i božanskog, instinktivnog i umnog za osnovu pravedne zajednice od većine ljudi, gde se etika prilagođava politici...

Ipak, da li je moguće dobro za nas (bilo koga) bez dobra po sebi?

I zašto  čovek teži samo svome dobru (dobru za sebe) kao pojedinac ili grupa, a ne i dobru po sebi, za sve? 

Čak i kada čini zlo, čovek pre i posle toga opet traži (za sebe) i svoje bližnje neko dobro: dobre stvari (svejedno da li ta dobra; otima, pljačka, kupuje, koristi...  Dobru:  zemlju, kuću, imanje,  hranu, piće, odeću... itd.

Očigledno da je u osnovi svega neko manje i veće dobro i da svako posebno dobro ka svakoj svrsi u svojoj vrsti, opet utemeljuje dobro po sebi...

Zato kod Platona najviša ideja dobra tek utemeljuju  bivstvenost bića; daje razlog zašto je svako biće i samo bivstvovanje biće , bivstvovanje a e nebiće, nebivstvovanje,  kao svu: smislenost misli, logičnost logike, saznatljivost saznanja, istinitost istine...

Ni Aristotel  ne može utemeljiti praosnovne uzroke: materije, oblika, kretanja, svrhe bez nekog najviše dobra...

Ako nadbivstvujuće dobro po sebi ne utemeljuje sve bivstvovanje i sve mišljenje, kako će bilo šta istinito  biti nužno  afirmacija  a ne negacija, nego uopšte biti nešto a ne ništa?

Zato za Platona čovekova težnja ka bilo kojoj spoljašnjoj stvari nije bespogovorno dobra, već je  svaki nagon, osećaj, opažaj samo  senka najvišeg dobra (večne ideje), a pojam te stvari samo njena kopija, dok je najviše dobro prisutno samo u umnom delu duše, koji saznaje savršene ideje, vidi ono što večno jeste...

Prema tom večnom jeste sve drugo ne ostaje, staje, stoji, nego pada u trenu, nestaje, propada,  istinski i ne postoji...

Duša se menja za trenutke tela, a zapravo kroz te najbolje, najlepše trenutke senke opažaja, ili odraze pojma duša duhom samo shvata, obuhvata u vremenu savršene ideje, lovi istinom neizmerno puniju večnost.

Iako Aristotel tvrdi da da je znanje jedna vrsta dobra, on opet kaže da je za vrlinu nedovoljno znanje. Da ne postoji ni znanje po sebi ni  dobro po sebi ni jedno po sebi, nego da su i znanje i dobro i jedno  uvek znanje, dobro, jedinstvo (jedno) neke pojedinačne, posebne, opšte zajedničke, konkretne stvari...

Ako je tako, zašto onda i za Boga ne kaže da nije znanje po sebi, da nije dovoljno da Bog savršeno  zna sebe, nego i da je još pre savršen čin, delatnost, delo svog večnog života, bića?

On će  to indirektno i reći, jer je Bog ao duhovni oblik svih oblika, svrha svih svrha svog večnog života po sebi kroz unutrašnjim dodirom istine sve-jednog, jednog-svega savršeni uzor za svaki oblik, svrhu, kretanje koja je pokreće od njene mogućnosti ka njenoj najvišoj stvarnosti.

Ako je tako, Bog nije samo mišljenje mišljenja, nego mnogo pre vrlina same vrline, delo samog dela, kroz večni duhovni život po sebi,  dobro po sebi, pravedno po sebi, lepo po sebi, večni život po sebi... bivstvovanje bivstvovanja, život svakog života, pravda svake pravde, lepota svake lepote...

Za platoničare je postavka vrline kao zlatne sredine, "pravedne" mere, ravnoteže naspram njene lišenosti ili preteranosti... nedopustivi konformizam...

Nikakva preteranost u vrlini nije moguća, ona ne može nikako biti sredina između krajnje preteranosti ili lišenosti, nego po punoj svrsi sa vrha, savršenog, dovršenog vrhunca, vrška upravo ono najviše, najbolje, najvrlije... 

Zato Platon kroz najboljeg pojedinca (u kome um vlada nad razumom, i razum nad čulima), koji podražava najviše dobro i pravednost,  konstituiše moral, etiku,  državu i sve njene zakone...

Doduše, ni Aristotelov Bog nije oblik svih oblika, vrlina svih vrlina po sredini, srednjem stanju, nego po najvišem, najboljem  iz vrha izvrsnog, sa vrha, savršenog naspram bezoblične, nesvrhovite samo mogućnosti materije...

I Heraklit, nasuprot ostrakizma Efešana (straha prosečne gomile prema onom ko se izdvaja, pa taman on bio: najbolji, najpravedniji, najmudriji (jer bi tada mogao po tim vrlinama iznad svih da se proglasi za tiranina), jer su njegovog druga Hermodor proterali upravo što je takav), kaže: "Jedan je meni koliko i deset hiljada drugih, samo ako je najbolji."

U Starom zavetu Bog najbolje, najpravednije (Avrama, Isaka, Jakova, Mojsija...) nadahnjuje Svetim duhom za praoce naroda utemeljuje zavet, da ih vode, uče, opominju  (a ne sa "10 000") pa tek od njega savez sa njegovim potomcima, izabranim narodom kroz zakone, zapovesti...

 

TEOLOŠKA OSNOVA DRŽAVE

 

Teokratska država etičku osnovu pravne zajednice: porodice, naroda, države utemeljuje  iz otkrivenog Božijeg zakona deduktivno a sekularna,  iz običajnog prava ili na političkoj osnovi, indukivno... 

Stanovište religioznog morala kroz apsolutno Da i Ne  (otkrivenih Deset zapovesti, Zakona) ispravnost pravog u svakom zemaljskom pravu, zakonu utemeljuje iz jednog, jedinog  Boga zavetom sa  izabranim pravednikom (narodom).

Za poštovanje apsolutnog Da i Ne iz Božijeg zakona, zapovesti  u izabranom narodu se izdvajaju dva posebna plemena: Judejci za vladare (careve), koji organizuju državu i kažnjavaju za prestup i Leviti za sveštenike (koje nemaju zemlju i žive u gradovima i kojimao sva ostala plemena daju desetak od svega), za službu  Bogu, zahvalnost za sve: fizičke, duševne  i duhovne darove i za osvećenje, osvetu Božiju,  za svaki greh,  prestup u zakonu.

 Čovek stvoren u Božijem obrazu i licu. Greh je prvo greh pred Božijim licem, pa onda i pred svakim čovekom i bližnjim.

Zakon je Božiji obraz. Čist obraz je sečivo istine.

Deset zapovesti od jednog jedinog Boga kao  uspravno, ispravno, iz večnosti pravo za svakog čoveka i ceo narod, kao kruna za izabranu zemlju, carstvo...

Uspravni položaj čoveka normalnnim uglom od zemljom ka nebu i pravim pogledom ka napred

Uspravnost glave iznad nogu, stopala, glave iznad uda, ruke iznad noge, počelo unapred iz večnosti čela, pečata svetog imena Božijeg za sve unazad, onoga gore za sve dole, desnog za sve levo ili najvrednijeg svojeg unutra,  središnje  srži, jezgra, da sredi, uredi sve ono sa strane, strano, van...

Poštovanjem prve zapovesti,  jedinog, jednog Boga se utemeljuje čisto Da, apsolutna afirmacija (potvrda)  svakog bića i samog bivstvovanja čoveka i sveta ("Ja sam Gospod Bog Tvoj, ne imaj drugih bogova osim mene") a od ostalih devet zapovesti, čisto Ne, apsolutna negacija.

Čista volja poštovanjem Boga iz prve zapovesti utemeljnjuje apsolutno Da,  a negativnošću ka negativnom (svakoj laži i svakom zlu) aposlutn o Ne iz ostalih devet zapovesti za jedinstvo u čoveku i narodu čiste: misli, reči, odluke i dela, jednu vlast u sebi, za karakterno jedinstvo  vlastite ličnosti u jedinom, jednom Bogu, pa kroz isto takvo jedinstvo čiste: misli, odluke, dela,  karakterno jedinstvo jedne vlasti (države), celog  naroda pred Bogom.

Bez ispravnog, pravog Duha istine,  nasuprot najkrivlje, laži lukavstva u osnovi svakog prestupa, zlog čina, ne može se do suštiski utemeljiti ispravno, pravo u  osnovi zakona, ne samo pravedna  kazna i sud,  nego ni  ispravno, pravo: matematike, logike, nauke!

Kad neko laže, ima nečistu volju, on će krivi i činjenice i logiku i  nauku, svu teoriju i sve praktično delovanje...

Ako Da i Ne, nasuprot sve laži i sveg zla, utemljeljeni zavetom čiste volje pred Bogom  iz Duha istine, deli se volja, vlast u čoveku, sukobljavaju se u njoj različiti kriterijumi vrednosti, i gubi se jedinstvo ispravnog: mišljenja, odlučivanja delovanja u ličnosti čoveka i u narodu, državi.

Samo kada si svoj ti si Božiji i ako si Božiji, ti si svoj.

Laž i nepravda prema drugima je nepraveda  i prema onom najvrednijem sebi, i obratno, koja razbija karakterno jedinstva ličnosti čoveka i u narodu,  državi...

U Starom Zavetu nadumna Božija vertikala iznad jednog izabranog naroda utemeljuje jednakost u horizontali svih ljudi u izabranom nariodu.

U Novom Zavetu pored vertikale uspravnog, ispravnog, pravog, prve zapovesti ljubavi ka Bogu, pečata unapred iz večnosti počela čela iz savršene svrhe vrha svakog vernog, jačeg unapred odozgo, iznutra, sa desne strane Božije reči, ruke za sve unazad, dole, sa leve strane van,  po drugoj zapovesti ljubavi traži iz čiste horizonntale, sredine, središta čistog po istini, istog srca i izjednačenje svih  naroda u ljubavi ka bližnjem kao prema samome sebi.

 

VRLINA HEROJA, JUNAKA I ZLATNA SREDINA

 

U Aristotelovoj etici najgori greh zverstva nema nikakvu nasuprot odgovarajuću vrlinu u čoveku koja ga može nadjačati.

Tom najvećem zlu  ne može nikako suprotstaviti nikakva vrlina hrabrosti koja počiva na zlatnoj sredini između preterene smelosti i kukavičluka... 

Čudovišta  u mitovima (zveri koje čine najveće zločinsto, koje vodi zli demon, huliteljski duh), daleko nadjačavaju običnu ljudsku snagu i pamet. 

Njih pobeđujuu samo  heroji izabrani od Boga (Herkul, Jason, Persej, Tezej...),  kojima božanstvo pojačava snagu, mudrost...

Dakle, nikako neko srednje stanje, nego nasuprot zverstva najnižeg, najgoreg krajnost  onog najvišeg, najboljeg... 

U hrišćanstvu samo bezgrešni Sin Božiji nadjačava otrov laži,  zla celog sveta,  otkupljući  duše za carstvo Božije...

Sudar Božijeg i demonskog nije nikako kao u manihejskoj filzofiji,  samo polaritet instinkata tela i opažaja čula na jednoj i: razuma, uma, svesti, duha  na drugoj strani...

Telo nije po sebi loše, kao što nije ni životinja, nego poslušnost nečistom duhu, zloj: misli, reči, koja vodi lošoj odluci i delu,  kvareći  čovekovu dušu i telo i duh .

Zato se jedino po religioznoj osnovi, iz jjačeg Duha istine  taj sudar sa zverskim,  lukavi šapat razotkriva do kraja, nadjačava iz dobre: misli, reči, odluke, dela.

Zato u Novom Zavetu stoji: „Niko ne može kuću opljačkati, dok najpre ne sveže jakoga.“

A najjači u čoveku i narodu je njegov duh.Kad savlada najjačeg domaćina u kući (njihovu veru, njihov duh), lako će porobiti i sve ostale "ukućane": njihove nezaštićene: oči, uši, osećanja, želje, pa čak i razum, um i samu volju ... svu njihovu: kulturu, tradiciju i na kraju i ekonomiju, privredu... da ga svaki čovek i cela država slušaju kao na dugme...

Hristos kaže: "Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati". Ali i: "Ja nisam došao da donesem mir, nego mač", za borbu istine i laži, dobra i zla bez prestanka. po pobede...  I: " Koji pobedi dat ću mu da jede sa Drveta života nasred raja Božijega."

Sa krunom iz večnosti iz carstva Božijeg, jačom  silom Duha istine; jačeg unapred, odozgo,  sa desne strane, unutra, osvajanje svega: unazad, dole, sa leve strane, van....

U starom Zavetu se zapoveda da se ne laže i ne čini zlo.

U Novom Zavetu nije dovoljno samo da se  ne laže i ne čini zlo nego  jasno i otvoreno govori i živi istina i čini dobro...

Svi za jednog, jedan za sve, za svetu jednoću u Bogu za večni život.

Mirisom istine i ukusom ljubavi   carsko, nebesko umeće, umetnost sastavljanja savršenih ljudi u Bogu za jedinstvo dobra sa lepim,  jače od umetničkog sklada oblika i boja u slici,  tonova u muzici, reči u poziji, pokreta u igri..

Okršajem, ukršatanjem, krstom   unutrašnja lepota  što oblikuje sebe i drugog jedinstvom  duha i tela, neživog i živog, Boga i čoveka, smrtnog i večnog života, s kojom tek i svaka spoljašnja lepota dobija potpuni smisao. 

Izjednačenjem prve i druge zapovesti ljubavi sveta jednoća u Bogu  ljudi kroz sva mesta i vremena izabranih za večni život; kao ćelija, organa u telu; sabiranje, biranje, branje, sabranje od svakog roda,  naroda.

Lepota čistog središta srca koja sjedinjuje u Bogu sve suprotnosti; religio, savez, vera, veza spoj, poverenje; spojiti, sjediniti u jedno, zajedno.

Gospod kaže :... "izbljuvaću vas iz usta svojih" .. ako nisu iz unutrašnje lepote čistog srca plemeniti  kroz dve zapovesti ljubavi ukusni pred Bogom i čovekom svojim časnim životom, delom...

Sveti Jovan Bogoslov kaže: "Ako ne voliš čoveka koga vidiš, kako možeš voleti Boga koga ne vidiš?"

Ako ne voli konkretne ljude pored sebe, kako voli narod, državu?

Ako ne voliš svoj konkretan posao, imanje, porodicu, ne radiš, najbolje, najsavršenije u svom  životu u mikroplanu, šta možeš promeniti  u državi, u svetu u makroplanu.

Jače unapred odozgo, sa desne strane vođenje iz svete Božije reči, ruke za sve ono unazad, dole, levo, van svakog ispravnog odlučivanja, delovanja  ("da ne vidi levica šta čini desnica",  "koje daje kišu i svetlost i dobrima i zlima")...

Miris istine i ukusom ljubavi svetog jedosmo pismo kroz dve zapovesti ljubavi nadumna  umeće, umetnost duhovne lepote   nad svakim prostorom, vremenom koja oblikuje celovite ljude za carstvo nebesko.

Čvrsto unapred  načelo, počelo čiste volje što ne pada, propada već ostaje sa svake strane, kraja u jakom stavu, da staje, stoji, za večnost postoji... "Šta vredi da čovek ceo svet zadobije a duši svojoj naudi?"

Pobednički hod, ishod Duha Svetog napred, odozgo,  a desne strane, unutra,  vladavina iz carstva nebeskog koja preokreće sve ono unazad, dole, levog, van...

Agni, agnec, jagnje, plamen, složiti, založiti  oganj ljubavi  iz dubokog jezgra, plemenito pleme, rod vatre istine,  zlata koje se ne kvari u teškoći, sukobu, već ostaje čvrsto, staje stoji...

Za Heraklita je  najsuvlja duše, koja u vatrenom logosu sve jednog-jednog svega  sastavlja sve, najbolja i najpravednija.

Središte vatrenog srca, čisto, po istini, pravedno, isto  ka svim stranama  koje sjedinjuje  sve polaritete... 

 

NEDOSLEDNOSTI U UTEMELjENjU PLATONOVE DRŽAVE

  

FILOZOFI VLADARI

 

Platon kaže da su ljudi već po rođenju: čulni, razumski ili  umski.

Čulne, pojedinačnim opažajima i prolaznim željama vode senke ideja...

Razumne, opštim i nužnim pojmovima i, sudovima kopije ideja...

Umne, celovitim zaključcima same večne ideje ...

I kako  ta podela već postoji po prirodi stvari, najpravednije je da se po njoj uredi i sama država.

„Da svaki pojedinac obavlja samo svoj posao i ne trpa se u mnoštvo drugih poslova". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 d.

Da oni najređi, umni ljudi (koje vode večne ideje) budu vladari, oni razumni, koje vode opšti i nužni pojmovi, sudovi zakona, čuvari, a oni čulni, koje vode nestalni opažaji i prolazne želje, radnici.

Iza pojedinačnih opažaja čula i prolaznih želja tela ili opštih pojmova i sudova razuma uvek postoje drugi suprotni opažaji i želje tela ili drugi suprotni pojmovi, sudovi te čulni i razumski ljudi ne mogu nikako dostići najviše jedinstvo u sebi ni za vladavinu nad sobom a kamoli za vladavinu nad državom.

I kao što sve različite ili suprotne opažaje i želje (samo senke ideja) i sve različite ili suprotne pojmove, sudove (samo kopije ideja) tek sjedinjuje celovita ideja tako i sve različite ili suprotne čulne i razumske ljude u državi uman čovek po ideji pravednosti.

Večne ideje uma vladaju svojim kopijama razuma i svojim senkama čula, a uman filozof razumnim čuvarima i čulnim radnicima.

Samo umna vladavina otelotvoruje savršenu ideju pravednosti u idealnoj državi, sjedinjuje vrline svih ljudi, utemeljuje srećan život za sve.

Zato izriče čuvenu rečenicu: "Problemi u državama neće nestati dok filozofi ne postani vladari, ili vladari filozofi" .isto, 473 d

 

NAJVIŠA IDEJA DOBRA I PRAVIČNOST

 

Ako je: „Najviša nauka... ideja o dobrom i ... tek kroz nju pravičnost i sve što sa njom stoji u vezi dobijaju vrednost i postaju korisni“ (Država, 505 b) i um tek kroz nju vidi ideje, razum kopije, čula senke, zašto onda Platon idealnu državu ne utemeljuje na ideji dobra, nego na ideji pravičnosti!

Iako se može reći da je pravedno da večne ideje uma vladaju kopijama razuma i senkama čula, mnogo je ispravnije reći da je bolje da večni, umni deo duše vlada smrtnim delovina razumne i čulne duše!

I kao što tek nad bivstveno, nad suštastveno dobro utemeljuje večno postojanje i večnu suštinu svake ideje, tako i ljudi tek iz najviše nadbivstvene, nadsuštastvene ideje dobra, kao ideje svih ideja, podržavaju sve večne ideje, bivaju: hrabri, umereni, mudri, pravični...

I kao što  je najviša ideje dobra, kao ideje svih ideja, toliko iznad svih drugih ideja, koliko sve ideje iznad svojih kopija, tako i filozof iz savršenih ideja uma, stoji nad svim kopijama ideja u razumu čuvara ili senkama ideja u čulima i nagonima radnika...

Bez ideje dobra ne samo da nema dobre države i dobrog čoveka nego ni pravednog države i pravednog čoveka!

Samo zato što misli da je bolje (dobro) biti pravedan nego nepravedan, hrabar a ne kukavica, umeren a ne neumeren, mudar a ne ne mudar...  čovek biva: pravedan, hrabar, umeren, mudar!

A ako ga u prvostepenom smislu vodi pravda, neće biti čak ni ni pravedan do kraja (kao ni hrabar, umeren, mudar...), a kamoli dobar!

Ako se dete uči da bude dobro, ono će možda biti pravedno, a ako se samo uči da bude pravedno, neće biti ni pravedno ...

U knjizi Postanja posle svakog dana stvaranja se kaže: "I vidje  Bog da je dobro".

Dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

U Starom zavetu važe načela pravde: oko za oko, zub za zub...

U  Novom zavetu, nikako nije dovoljno da čovek samo ne laži i ne čini zlo (iako se taj zavet podrazumeva), nego da jasno i otvoreno govori istinu i čini dobro...

Da iz dara večne ljubavi i večne istine svedoče  najviše dobro od Boga i ne traži ništa zauzvrat...

A prvostepena Božija pravda je dar večnog života za dostojne ili za nedostojne ( hulitelje na Duha Svetog)  večni sud; razdvajanje raja i pakla, pomilovanih i osuđenih zauvek...

I u Platonovoj idealnoj državi je prvostepena hijerarhija prvo duhovna vlast najviše ideje dobra nad svakom drugom idejom, pa onda i svake ideje nad svojom kopijom i senkom...

U nekom suženom smislu pravda možda može biti svedočanstvo vrline pravičnosti u razumnoj duši čuvara, kao neka ravnoteža između božanske ideje dobra, koja preovladava u umnoj duši filozofa vladara i senke najvišeg dobra u telesnim i čulnim stvarima, koje preovladava  u čulnim i nagonskim dušama radnika.

Pravičnost u zemaljskoj državi je mnogo pre ravnoteža sličnih kvaliteta kroz horizontalu nego vlast višeg nad nižim kroz vertikalu...

Za  Aristotela je Platonova hijerarhija nadbivstvene ideje dobra, po vertikali uma nad razumom i čulima, nezemaljski ideal... i zato upravo na horizontali pravednosti, kao ravnoteži umnosti i čulnosti (razuma u skladu sa vrlinom) utemeljuje državu. 

Po njemu država ne podražava ni onostrano dobro ni večne ideje, nego  se kroz temeljnu vrlinu pravednosti, koja u organizovanoj zajednici ujednačava sve polaritite  upravo utemljuje država kao najviše dobro!

Čovek je zoon politikon jer kroz vladajuću vrlinu pravednosti između čiste mogućnost materija (neživog, elemenata) i Božije savršene stvarnosti (večno duhom živog) u zajedničkom životu u polisu (gradu državi) pronalazi ravnotežu životinjskog i božanskog....

U  svakom slučaju, Platonova vertikala u idealnoj državi umnih vladara–filozofa nad razumnim čuvarima i čulnim i nagonskim radnicima se ne može nikako temeljiti na pravednosti (koja vlada ravnotežom svih suprotnosti u horizontali) nego samo po hijerarhiji najviše ideje dobra nad svim ostalim idejama i svih ostalim idejama nad njihovim kopijama i senkama...

 

IDEJE SVOJINE I SRODSTVA

 

Kako  filozofi vide umom večni svet savršenih ideja, oni, po Platonu,  ne drže mnogo do njihovih nesavršenih kopija i senki koje nastaju i nestaju u ovom svetu; do zemaljske: vlasti, svojine, imovine i fizičkog srodstva...

I kako samo kod njih večne ideje uma vladaju kopijama razuma i senkama opažaja čula i nagona tela, oni su, po njemu, predodređeni da na ideji pravičnosti uspostave isto takvu hijerarhiju za vladavinu nad njihovim kopijama i senkama u idealnoj državi.

Na vrhu da budu filozofi vladari, koje celovitim zaključcima uma vode same ideje, ispod njih razumni čuvari, koje opštim i posebnim pojmovima i sudovima razuma vode njihove kopije i  na dnu čulni i instinktivni radnici, koje pojedinačnim opažajima čula i nagonima tela vode  njihove senke...

Međutim, iako filozofi iz prvostepenog imanja, posedovanja u umnoj duši celovite ideje nad svakom njenom kopijom ili senkom upravo iz savršene ideje večne duhovne svojine odbacuju nestalne kopije i senke prolazne materijalne svojine, imovine iz smrtne razumne ili čulne duše i iz prvostepenog očinstva (majčinstva) večnog duhovnog srodstva iz najviše ideje dobra nad svakom idejom, i svake savršene ideje nad njenom kopijom i senkom, odbacuju sve kopije i senke telesnog srodstva, zemaljske, Platon opet ne kaže su oni isto tako pozvani da iz večnih duhovnih suština svojine i večnog srodstva , njihovih savršenih ideja utemelje  svaku kopiju i senku prolazne zemaljske svojine i prolaznog telesnog srodstva, kao i bilo koju drugu stvar iz njene večne duhovne suštine, savršene ideje.

I kada Platon filozofe vladare lišava imovine, materijalnog bogatstva i porodice, zemaljskog srodstva, on  samo: imanje, posedovanje, imovinu, kao i samu: porodicu, srodstvo ne sagledava do kraja iz njihove večne suštine, celovite ideje, kao se oni  u  najvišem, prvostepenom smislu samo i mogu shvatati, pozitivno, nego po njihovoj  lišenosti, njihovoj kopiji i senci, negativno...

Umesto da kaže da cela država i svaki čulni ili razumski pojedinac tek imaju suštinsku svojinu i suštinsko srodstvo celovitog naroda (gde prolazne stvari ne gospodare njima nego oni stvarima) kada iz večne duhovne svojine kroz vladara filozofa iz savršenih ideja uma  poseduju sve kopije i senke svojine u pojmovima i sudovima razuma i instinktima tela i opažajima čula, i kada iz večnog očinstva, večnog duhovnog srodstva iz najviše ideje dobra i savršenih ideje uma tek poseduju kopije i senke zemaljskog srodstva u pojmovima i sudovima razuma u opažajima čula i nagonima tela, Platon, lišavajući vladare–filozofa svake svojine i svakog srodstva i posmatrajući svojinu i srodstvo samo po njihovoj drugostepenoj i trećestepenoj kopiji i senci negativno, umesto, kao i bilo koju drugu stvar,  po njihovoj večnoj suštini, iz njihove savršene ideje,  pozitivno– kako ih je jedino moguće dosledno posmatrati–lišava tako unapred ne samo vladare filozofe i celu državu i svakog čoveka u njoj večne suštine svojine i večnog suštine srodstva, a koje su za držanje i održanje savršene, idealne države i vertikalu vlasti u njoj i u svakom pojedincu (za razliku od njene nesavršene kopije ili senke), mnogo bitnije od pravičnosti!

U njoj je upravo presudno da se prolazna zemaljska: svojina, imanje, bogatstvo i zemaljsko imanje, imenovanje, ime početnih senki nagona tela i opažaja čula ili iz daljih kopija pojmova ili sudova razuma iz smrtnog dela duše koje nastaju i nestaju, gde mnogo pre stvari (zemaljska, prolazna imovina) vladaju ljudskim dušama, utemelje večnom duhovnom; imovinom, imanjem, imenovanjem, imenom  (celovitim idejama) kao i telesno srodstvo smrtnog dela duše, večnim duhovnim srodstvom celog naroda i države, iznjegove  večne suštine, savršene ideje iz umnog dela duše umnih vladara–filozofa, koji vide savršene ideje,  kao i svaka druga:  stvari, bića, pojave, pa da tako ljudi (njihove večne duše) vladaju (prolaznim) stvarima... 

Ili takođe, da se od vladara–filozofa iz večnog očinstva, majčinstva prvostepenog duhovnog srodstva najviše ideje dobra koja stvara i rađa sve druge ideje, kao i sve ideje svoje kopije i senke prvo iz  večnog očinstva i srodstva savršene ideje utemelji duhovno očinstvo i srodstvo celog naroda i države pa iz njega i svako drugo duševno ili telesno zemaljsko očinstvo, srodstvo zemaljske porodice po kopijama pojmova i sudova razuma i senkama opažaja čula i nagona tela...

Za Pravdu je već rečeno da ona mnogo pre vlada uravnoteženjem suprotnosti kroz horizontalu, nego hijerarhijom višeg nad nižim kroz vertikalu...

I kao što najviša ideja dobra kao nadbivstvena i nadsuštastvena tek utemeljuje  večno biće i večnu suštinu svake ideje,  vlada nad svima njima i poseduje njihovo (večno) biće i njihovu (večnu) suštinu, i  stoji sa svima njima u večnom očinstvu, duhovnom srodstvu i dalje svaka večna ideja uma svaku svoju prolaznu kopiju u pojmovima i sudova razuma i senku u opažajim čula i instinktimatela i iz večne istine isto tako stoji sa svima njima u večnom očinstvu, duhovnom srodstvu, tako i ideja svojine, njena večna suština i prvostepeno duhovno imanje, ime, poseduje sve svoje kopije svojine, svako imanje, imenovanje, ime u pojmovima i sudovima razuma i senke imanja, imenovanja, imena u opažajima čula i nagonima tela, kao i savršena ideja očinstva, večna suština očinstva, prvostepenog duhovnog srodstva, svaku svoju kopiju ili senku telesnog ili duševnog srodstva u pojmovima i sudovima razuma ili opažajima čula i nagonima tela...

I kao što ideja ideja dobra vlada svim idejama, iz večnog očinstva stoji sa svima njima u duhovnom srodstvu a svaka večna ideja svojim kopijama u pojmovima, sudovima razuma ili senkama opažaja čula i nagona tela tako će i svaki čovek u idealnoj državi tek iz ideje svojine, večne suštine svojine, iz duhovnog poseda istine večne ideje iz umskog dela duše vladara filozofa suštinski utemeljiti svaku svoju pojedinačnu i zajedničku telesnu, zemaljsku svojinu, imovinu, iz duhovnog poseda, imanja večne istine savršene ideje vladati kopijama i senkama svojine materijalnih  stvari a iz večne suštine očinstva (majčinstva, bratstva, sestrinstva) prvostepenog  duhovnog srodstva večne ideje  zajedništva  naroda, cele države,  tek utemeljiti i svako zemaljsko očinstvo (majčinstvo bratstvo, sestrinstvo), telesno srodstvo...

Međutim, iako večne ideje uma, svakako, poseduje sve svoje kopije u pojmovima razuma i senke u opažajima čula i nagonima tela i iz starijeg večnog očinstva utemljuju sa njima prvostepeno duhovno srodstvo, Platon nije kopiju i senku materijalne svojine ili telesnog srodstva (kao i bilo koju drugu stvar) utemeljio iz njihove večne suštine, savršene ideje.

Da je idealnu zemaljsku državu postavio iz savršene ideje države na najvišoj ideji dobra umesto na pravednosti (iako sam kaže da ona tek daje sve sve ideje, pa i ideju pravednosti) onda bi i prvostepeni smisao svojine i srodstva morao biti utemeljen po sebi, iz njihovih večnih suština, savršenih ideja (kao sve ostale stvari), i tek onda bi se jasno videlo: zašto filozofi treba da vladaju takvom državom, a ne da zbog tih njegovih nedoslednosti ništa ne bude rešeno do kraja, i zbog toga obesmisli celokupna postavka idealne države!

I da li: vlast, svojina, srodstvo i sloboda u: čoveku, narodu, državi uopšte postoje u suštinskom smislu kada senke ili kopije, obrisi ideja iz: nagona tela, opažaja čula i pojmova, sudova razuma iz smrtnog dela duše ljudi, koje nastaje i nestaju, poseduju, vladaju večnim umnim delom duše ljudi, koji jedino ima, poseduje prvostepenu: vlast, svojinu, srodstvo istinom savršenih ideja?

Ili vlast, svojina, srodstvo i  sloboda tek postoje kada najviši večni deo umne duše (gore) vlada onim najnižim (dole) razumskim i čulnim delovima smrtne duše, kada ono unutrašnje poseduje ono spoljašnje, i počelo, čela unapred neprolaznim večnim vlada  svime  unazad-unapred  prošlim, sadašnjim i budućim prolaznim vremenitim, gornje donjim, desno levim...

Kada vlada večni umni deo duše kroz vladara filozofa svaki čovek i ceo narod iz večnih ideja uma vladaju stvarima, poseduju stvari (večne ideje vladaju svim svojim prolaznim kopijama i senkama, poseduju svoje prolazne kopije i senke), a kada vlada smrtni, razumski čulno-nagonski deo duše, kopije razuma i senke čula poseduju ljude, prolazne stvari, vladaju ljudima, porobljavaju njihove večne duše!

Jedino se iz večnog: očinstva (majčinstva, sinovstva, bratstva, sestrinstva)  srodstva iz duhovnog rađanja, rođenja srodstva celog naroda i države iz celovite ideje mogu utemeljiti sve kopije i senke telesnog, zemaljskog srodstva: očinstva (majčinstva, sinovstva, bratstva, sestrinstva) srodstva fizičkog rađanja, rođenja naroda, države...

Samo iz duhovnog imanja svih večnih ideja jedno imanje, bogatstvo smrtnog dela duše nije u sudaru sa drugim imanjem, bogatstvom, ili iz duhovnog očinstva, srodstva večne ideje svakog čoveka i celog naroda jedno: očinstvo, majčinstvo, sinovstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo, srodstvo smrtnog dela duše nije u sudaru sa drugim očinstvom (majčinstvom, sinovstvom, rađanjem, rođenjem, bratstvom, sestrinstvom) srodstvom drugog smrtnog dela duše, već iz umne duše vladara–filozofa svaki čovek i ceo narod kroz večno duhovno: imanje, imovinu, svojinu,  bogatstvo i večno očinstvo, duhovno srodstvo iz  savršenih ideja suštinski poseduje svaku zemaljsku: imovinu, imanje, svojinu bogatstvo i utemeljuje svako telesno: očinstvo, majčinstvo, bratstvo, sestrinstvo... zemaljsko srodstvo koje počiva na pojmovima, sudovima razuma ili nagonima tela i  opažajima čula...

Ako zemaljska svojina (posed, imovina, bogatstvo) i zemaljsko srodstvo (očinstvo, sinovstvo, majčinstvo, bratstvo, sestrinstvo) rađanje, rođenje ) nisu shvaćeni do kraja, utemeljeni iz savršenih ideja, večne duhovne svojine i duhovnog srodstva celovitog naroda i sama idealna država iz najviše ideje dobra (pa tek onda dalje iz nje svi zakoni po ideji pravednosti), u toj senci, kopiji svojine, srodstva će, kao i u saznanju, zauvek ostati jedan pojedinačan opažaj protiv drugog pojedinačnog opažaja ili posebni, opšti pojam, sud protiv drugog posebnog, opšteg pojma, suda, jedan: nagon, oset, osećaj, odluka, volja, delo, protiv drugog: nagona, oseta, osećaja, opažaja, volje, odluke, dela, sudarati jedan sa drugim čak i u svakom pojedincu, a kamoli različiti ljudi, grupe ili narodi u državi...

Ostaće zauvek samo jedna prividna senka ili kopija telesne  vlasti nasuprot kopije ili senke druge prividne telesne vlasti... kopija ili senka jedne svojine ili  srodstva  nasuprot senke ili kopije druge svojine, srodstva u sudaru među sobom...

Ako je cela prostorno-vremensko-materijalna priroda, kao kopije i senka večnog duhovnog sveta utemeljena iz savršenih ideja, a sve savršne ideja iz večnog očinstva, duhovnog srodstva iz ideje svih ideja, Boga za ideje, najviše ideje dobra a sve kopije ideje u pojmovima, sudovima razuma i senke nagona tela i opažaja čula iz večnih ideja, onda dosledno shvatanje idealne države iz savršenih ideja uma traži da se iz večnih suština: svojine, imovine i srodstva prvo utemelji zemaljska svojina (imovina) i svako zemaljsko srodstvo ...

Samo kada su svaka: svojina, imovina, bogatstvo i očinstvo, srodstva (sinovstvo, majčinstvo, bratstvo, sestrinstvo) utemeljeni iz večne duhovne suštine, savršene ideje, svaki čovek će podjednako voditi računa i o svojoj svojini, imovini i zajedničkoj svojini, imovini države, kao i podjednako o svojem očinstvu, srodstvu i o zajedničkom duhovnom srodstvu sa svakim čovekom celog naroda, države...

Čak se i sada, u bilo kojoj državi za pravno utemeljenje: braka, porodice, roda, imena, prezimena, svojine, privatnog, naslednog i svakog drugog  prava... traži potvrda svedoka iz starijeg duhovnog srodstva, bez obzitra da li je ono utemeljeno po religioznoj osnovi od Boga ili po pravno-političkoj iz države...

Platon je jasno trebalo da pokaže da kao što ideja svih ideja, najviša ideja dobra poseduje sve ideje, a svaka ideja svoje kopije u pojmovima razuma i senke u opažajima čula i nagonima tela, tako večni duhovni život poseduje telesni život, večna duhovna vlast zemaljsku vlast, večno duhovno srodstvo, zemaljsko srodstvo, prvostepeno duhovno imanje istine neprolaznih večnih ideja uma, svako prolazno materijalno imanje i imenovanje iz pojmova razuma ili opažaja čula ili nagona tela.

Isto tako da večna duhovna: građevina, kuća, grad odeća, jelo, piće... iz savršene ideje utemeljuje svaku: zemaljsku građevinu, kuću, grad, hranu, odeću, piće...

Radost saznanja večne istine savršenih ideja uma utemeljuje svaku drugu radost saznanja u: pojmovima razuma i opažajima čula, večna duhovna savršena radost i blaženstvo, svaku: telesnu, čulnu, duševnu nesavršenu prolaznu radost, blaženstvo ...

Kao što su svi naši instinkti  utemeljeni u jedinstvu tela, svi opažaji u jedinstvu čula, svi pojmovi u jedinstvu razuma, svi osećaji u jednistvu srca, sve odluke u jedinstvu volje, sve savršene ideje kroz jedinstvo uma u  najvišoj ideje dobra, tako i sve prolazne: telesne, čulne, osećajne i duševne radosti, blaženstva  smrtnog zemaljskog života u večnoj duhovnoj, neprolaznoj radosti, blaženstvu...

Kao što sve nestalne senke i kopije ideja utemeljeni u večnoj ideji,  svi organi, udovi u jedinstvu tela, telo u jedinstvu duše, sve: misli, osećaji, reči, odluke, dela volje u najvišem jedinstvu duhovne ličnosti, svaki prolazni život u večnom životu...

Bez duhovne suštine večne ideje sav zemaljski čovekov život nagonske ili čulne duše kroz zemaljsku: kuću, odeću, hranu, piće, ili razumske duše kroz sve: misli, osećaje, reči, odluke, dela... samo je prolazna kopija, senka savršenog duhovnog večnog života (kao i bilo koja druga stvar)... 

Međutim, po Platonu, večni duhovni život ne pripada pojedinačnoj ličnosti čoveka već metafizičkim sećanjem dijalektičkih zaključaka samo umnoj duši koja u filozofiji saznaje opšte i nužne istine večnih ideja .

Svi naši: nagoni tela, opažaji čula, pojmovi, sudovi razuma ovozemaljskog života su samo senke ili kopije savršenog duhovnog života umskog dela duše koji prepoznaje večne ideje...

Zato gnostici, pod uticajem platonizma, odbacuju ne samo  idealitet nagona tela: jedenja, pijenja ili polnosti, srodstva (suštinskog ili stvarajućeg) dodira nego i opažaja čula: mirisa, ukusa, vida, sluha dodira...

Međutim, za idealizam do kraja sa idealizacijom: nagona tela i opažaja čula: mirisa, ukusa, jedenja, pijenja, dodira, daha, kao i dalje osećaja, odlučivanja, delovanja iz večne suštine njihovih savršenih ideja je isto tako bitan, kao i idealizacija: misli, reči, pojma, suda, zaključka istinine,  saznanjem večnih ideja uma...

Idealizam do kraja traži da se: miris, ukus, vid, sluh, dodir, jedenje, pijenje, dodir, dah, osećaj, a pogotovu volja, zrela duhovna ličnost i sve njeno odlučivanje, delovanje, kao i i svaka druga stvar posmatra iz njene prvostepena suštine, savršene ideje kao i istinito saznanje svake: misli, reči, pojmova, sudova, zaključaka  mišljenja.

Sve naše oddluke su utemeljene u volji, volja u vlastitosti, a vlastitost u duhovnom zvanju, imenu,  a svako ime, reč, pojam u Svetoj reči, Svetom imenu...

Ne samo da se tek iz Svete reči, Svetog imena (večne, savršene suštine reči, govora), utemeljuje praosnova pisanog i nepisanog dogovora ili ugovora praktično-moralnog uma nego i stinito znanje, poznanje svakog pojma, suda, zaključka saznajno-teorijskog uma.

Prema tome: ne samo da nije tačna teza "da je hrišćanstvo platonizam za neuke", nego se, naprotiv, Platonov idealizam ne može nikako razumeti, utemeljiti neprotivurečno do kraja bez teološkog, hrišćanskog utemeljenja!

 

POLIS I MEGALOPOLIS

 

Današnji velegradi, kao države nad državama, ne pokoravaju samo manje gradove nego i tradicionalizam posebne nacionalne kulture svakog naroda i države dosadašnje civilizacije...

To se predstavlja kao neminovan civilizacijski put od nekadašnjeg polisa grada–države, od: mitološke, religiozne, filozofske ili naučne svesti, do savremenih megapolisa multikulturne svetske države i multikulturne: komunikacijske, informacijske, vladajuće virtuelne, medijske svesti...

 

ČETVOROSTRUKA STRUKTURA POLITIČKOG SISTEMA: ZAKONODAVNE, SUDSKE, IZVRŠNE I INFORMATIVNE VLASTI

Trostruka struktura političkog sistema za ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (teorijski utemeljena još kod Monteskjea), više nikako nije dovoljna...

Sa sve širenjem medijskog uma, jačanjem komunikativnog svesti, ko danas vlada informacijama, taj u velikoj meri utiče na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast...

Ako je moć medija, komunikacija, javne misli, reči toliko velika danas da  ta nezvanična "informativna vlast" ne samo narušava ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, nego čak ovladavava njima, očigledno da politički sistem treba tako reformisati da ta "informativna vlast" i zvanično bude jedna potpuno nezavisna,  konstitutivna (uz već postojeće: zakonodavnu, sudsku i izvršnu) sfera vlasti!

I država, kao i čovek, za nezavisno: odlučivanje, suđenje, delovanje traži slobodu misli i reči..

I kao što čovek tek iz slobodne misli i reči utemeljuje slobodne odluke i dela tako i država tek ima punu slobodu odlučivanja, suđenja, delovanja (kroz tri postojeće sfere vlasti), kada od  vanstranačkih predstavnika svih društvenih grupa konstituiše i četvrti "točak", "stub" političkog sistema: nezavisnu sferu informativne vlasti, ne samo za slobodu medija, komunikacija, nego i za nezavisnost školstva, univerziteta, nauke, kulture, vere!

Samo tako će politički sistem imati punu teorijsku zaokruženost i potrebnu praktičnu operativnost!

Tek ta posebno konstituisana sfera nezavisne, decentralizovane informativne vlasti za slobode duha, ne samo nezavisnost medija i informacija, nego uopšte: nauke, obrazovanja, kulture, vere, vraća onaj pozitivni smisao demokratije, naspram mnogih negativnih koji sada postoje.

U arhitektonici političkog sistema samo nezavisna informativna vlast (kao u građevini) može uravnotežiti vertikalnu strukturu predstavničke demokratije sa horizontalnom strukturom javne misli i reči, koja danas postoji samo (glasanjem) na početku, a kasnije je izrazita politička moć jedne sfere vlasti nad svih ostalim sferama u potpunosti potire...

Svakako da bi ta nezavisna informativna vlast, pored izabranih predstavnika svih vanpolitičkih društvenih grupa za slobodu: duha, javne misli i reči, obrazovanja, univerziteta, nauke, kulture, imala u svom sastavu stručnu: naučnu, kulturnu, medijsku podršku jednog broja stalno zaposlenih stručnih ljudi iz područja nauke, medija, informacija, kulture...

 

NE SAMO DA POSTOJEĆU TROSTRUKU STRUKTURA POLITIČKOG SISTEMA TREBA DOPUNITI SA SFEROM NEZAVISNE INFORMATIVNE VLASTI NEGO I POSEBNO BIRATI NAJVIŠE PREDSTAVNIKE SVAKE POSEBNE SFERE VLASTI

 

Samo kroz četvrti točak, stub posebno konstituisane sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu: misli, reči, obrazovanja: škola, univerziteta, nauke, kulture, vere, državnih medija... sve potrebne sfere vlasti će imati nezavisnost i punu operativnost i politički sistem zadobiti onu (kao u svakoj građevini) potrebnu ravnotežu svoje vertikalne (predstavničke) i horizontalne (neposredne) strukture...

Ne samo da je suštinski bitno da se taj četvrti  "točak", "stub" informativne vlasti, za čvrst oslonac političkog sistema,  "kuću", "kola" čoveka i države kroz slobodu: misli, reči, univerziteta, nauke, kulture, medija posebno konstituiše nego da jedna ista i suverena volja građana iz svog neotuđivog političkog prava na direktnim izborima  posebno bira i smenjuje glavne predstavnike svih sfera: zakonodavne, sudske, izvršne i informativne vlasti!

A nikako da (kao što je to sada slučaj) ajedna sfera zakonodavne vlasto bira sve ostale "nezavisne" sfere vlasti, narušavajući operativnost  i međusobnu ravnotežu svih sfera vlasti!

Ako  se svaka, pa i "svoja" partija skoro po pravilu toliko iskvari kad dođe na vlast, da osim interesa uskostranačkog vrha čak ni većina njenih članova i pristalica od nje nema koristi,  a kamoli ceo narod, nego čak donese mnogo više štete, mnogo je bolje da se pristalice neke grupe, ili članovi hipotetičke partije okupe oko zajedničke ideje da se izbore za nezavisnu informativnu vlast za slobodu misli i reči, nezavisnog: obrazovanja, nauke, kulture, vere... i posebno glasanje za najviše predstavnike svake nezavisne sfere vlasti (jer će samo tako imati mogućnost da spreče buduću izvitoperenje i neravnotežu izvršne vlasti nad svim ostalim sferama, koja sada nije izuzetak, nego takoreći pravilo, nužnost),  nego da glasaju za bilo koju „svoju“ za partiju koja se bori za vlast!

Samo duhovna sloboda i u osnovi nezavisnih informacija: nezavisnog obrazovanja, nauke, kulture, vere, slobode medija, snage javne misli, reči, može uravnotežiti horizontalnu strukturu neposredne demokratatije sa vertikalnom strukturom predstavničke demokratije i tako ceo politički sistem učiniti daleko operativnijim i pravednijim, bez obzira koje partija ili grupa partija bude na vlasti...

A sada, zbog nedostatka posebno konstituisane nezavisne informativne vlasti i snage horizontalne strukture političkog sistema nezavisne nauke, kulture, iz slobode misli, reči kritičke snage nezavisnih medija, gde vertikala jedne (zakonodavne) sfere vlasti ne određuje samo najviše predstavnike: državnih medija, informacija, univerziteta, uopšte: obrazovanja, nauke, kulture, već i najviše predstavnike ostalih "nezavisnih" sfera vlasti, jedna sfera (većinom izvršne) vlasti, širi svoju moć  nad svim ostalim sferama i čitavim narodom bez ikakve mere...  

U takvim okolnostima, kada jedna suverena politička volja građana bira samo najviše predstavnike zakonodavne vlasti a ne i najviše predstavnike ostalih nezavisnih konstitutivnih sfere vlasti (osim predsednika države), a pogotovu najviše predstavnike posebne informativne vlasti za nezavisnost informacija, univerziteta, obrazovanja, nauke, kulture, slobodnih medija, zakonodavna vlast (bez obzira koja je partija ili koalicija partija na vlasti u pitanju) beskrupulozno koristi tu pogodnost da što duže vlada nad ostalim sferama vlasti i čitavim narodom, bez obzira na svoju uspešnost...

 

INTERNET, DRUŠTVENE MREŽE

 

Porast interneta i sve većeg broja elektronskih društvenih mreže, alternativnih medija i proširenja svih vrsta komunikacija za raznovrsnost infomacija, obrazovanja, izražavanja, uopšte neformalnog organizovanja i delovanja... najveći je dokaz da bi taj četvrti "točak", "stub" posebne sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu: misli, reči, nauke, kulture, obrazovanja,  medija, koji tom slobodom spontanog društvenog organizovanja, i delovanja iz horizontale neposredne demokratije –  nasuprot preterane moći posredne predstavničke demokratije iz zakonodavne, sudske, i izvršne vlasti –  vraća snagu javne misli, reči, trebalo da postane jedan od temeljnih konstituenata savremenog političkog sistema...

 

 

ANALITIČKA METAFIZIKA

 

Analitička metafizika ne rešava samo tradicionalne filozofske probleme: ontologije, logike, etike, poetike... već pronalazi prevodnicu između: filozofije, teologije, prirodne nauke, umetnosti, prava, politike ...

Platonovi dijalozi i Aristotelova Metafizika, gde se po kriterijumu četvorostruke uzročnosti: šta je nešto (po obliku) od čega je  (po materiji),  šta ga pokreće i koju svrhu ima, klasifikuju sve filozofije, najbolji su primer analitičke metafizike.

I jedan i drugi mnogo pre Hegela dokazuju da je svaka jaka filozofija, filozofija sve prethodne filozofije, i da samo izvorni filozof, koji rešava suštinske filozofske probleme,  razumeva istoriju filozofije na pravi način...

 

META (LOGIKA, NAUKA, ETIKA, ESTETIKA, PRAVO, POLITIKA, PSIHOLOGIJA, SOCIOLOGIJA, RELIGIJA)...I ANALITIČKA METAFIZIKA 

 

Savremeni pozitivizam ne samo da ne prihvata sve: pojmove, sudove, ideje teorijskog uma, koji se ne mogu potvrditi opažajima čula, već traži da se Kantova kritika metafizike, teologije proširi i na društvenu nauku i praktično-moralni um!

Prirodna nauka odbacuje svaku unapred zadatu svrhu prirode... politika unapred zadati ideal države... umetnost svaki unapred zadati ideal lepote...

Evolucionizam, empirizam tzv. "filozofije duha" umesto onostranog: Boga, duha, duše, najviše ideje dobra... pozitivizmom prirodne nauke u osnovi društvene nauke utemeljuje "metareligiju" ovostranog života.

Za Šelinga je (po Kantovoj Kritici moći suđenja), intelektualni opažaj genija u subjektivno-objektivnom idealitetu umetničkog dela  apsolutno jedinstvo forme i sadržine, pojave i suštine...

Za Ničea je umetnost najsavršenija Volja za moć...

Za Hajdegera, poezija najvećih pesnika–najizvorniji govor bića...

Međutim, "meta-estetika" savremene "umetnosti po sebi" ne samo da se oslobađa bilo kakvih metafizičkih ili teoloških onostranih ideala: lepote, istine, dobra... nego čak podjednako ističe snagu: ružnoće, zla, destrukcije, umeće laži, lukavstva, pretvornosti, provokacije...

Zapravo, obesmišljavanjem svih onostranih ideala koji unapred zadaju umetnost neku svrhovitost takva "umetnička sloboda" po sebi, koja uključuje i negativne heroje,  relativizuje u čoveku borbu protiv laži i zla, završava ono spoljašnje: ekonomsko, finansijsko, političko, fizičko porobljavanje, raslabljujući duh ljudi...

Zato je Platon smatrao da je rđava muzika (uopšte umetnost) gora za državu od najgoreg neprijatelja. Kada neki spoljašnji neprijatelj pokori državu, ljudi strpljivo čekaju trenutak da neprijatelj oslabi, a oni da ojačaju pa da se oslobode. A kada mnogo gori i jači unutrašnji neprijatelj sa lošom muzikom (uopšte lošom umetnošću negativnih junaka, koja naspram pozitvnih ideala slavi: zlo, laž, slabost, izdaju, kukavičluk) pokori duše ljudi, tu više pomoći nema...

Savremena psihologija: biheviorizam, struturalizam, psihoanaliza, geštalt psihologija, kognitivna psihologija...  iz empirističke osnove pozitivističke filozofije nekih presudnih događaa ili doživljaja bližeg i daljeg životnog okruženja: pojedinca, grupe, naroda izvodi ne samo sve individualne i grupne obrazce njihovog ponašanja nego i  njihovu duševnu i duhovnu ličnost i slobodu...

Savremena sociologija iz: ekonomskih, političkih, religioznih, kulturnih... mikro ili makro istorijskih spoljašnjih okolnosti izvodi ne samo sve socijalne oblike (od porodice do države) društvenog organizovanje, nego i slobodan duh  čoveka i naroda...

Međutim, bez obzira, koliko su ekonomske, političke, kulturne, religiozne... društveno-istorijske okolnosti uticale na razvoj čoveka ili naroda i sve načine njihovog ponašanja ili društvenog organizovanja, svaka empiristička, pozitivistička, analitička, induktivna osnova psihologije ili sociologije... opet mora pretpostaviti neku nadopažajnu i nadsaznajnu sintetičku i deduktivnu duhovnu osnovu ličnosti slobodnog čoveka i naroda, jer se oni ne mogu nikako izvesti iz tih spoljašnjeg uzroka... 

Čak i rani Hajdeger, koji nasuprot onostranih religioznih ideala imanentnih ideja praktično-moralnog uma, ili transcendentalnog „ja mislim“ ili praznih saznajno-logičkih kategorija saznajno-teorijskog uma, polazi od „ ja konačno egzistiram“ kao konkretna egzistencija iz konkretne egzistencijalne svesti i konkretnih egzistencijalnih kategorija, pored egzistencijalne hermeneutike i egzistencijalne fenomenologije, opet tu najkonkretniju ovostranu egzistenciju osmišljava kroz egzistencijalnu analitiku...

Savremena: etika, pravo, politika, nasuprot autoriteta otkrivene religije, ili deontološke etike u osnovi društvene nauke: prava, sociologije, politike, koja moralne principe izvodi deduktivno iz nekog onostranog dobra (Boga, slobode, besmrtnosti duše) kao u Platonovoj, Kantovoj, Hegelovoj, Rusoovoj filozofiji..., sada po induktivnoj i analitičkoj metodi: Bekonove, Hobsove, Lokove, Hjumove, Milove...Monteskjeove... empirističke, pozitivističke filozofije (pojma koji se potvrđuje opažajima, teorije koje se proverava eksperimentom, činjenicama proverljivim pozitivnom naukom), etiku kao nauku i sve sudove vrednosti, pravo kao nauku i sve pravne zakone i spravosudni sistem, politiku kao nauku i celokupni politički sistem vladanja i odlučivanja kroz sve institucije, izvode iz običajnog prava i pozitivnog iskustva tradicionalnog  pravno-političkog poretka po kome se do tada vladalo i vlada ili sudilo i sudi u toj državi, narodu...

Ako je tako, onda to ne može nikako biti sintetička (deduktivna) metaetika metapravo, metapolitika... nego, u zavisnosti od konkretnog pravno-političkog poretka, posebnosti svakog moralnog, pravnog, političkog iskustva naroda ili države, samo analitička, induktivna: mikroetika, mikropravo, mikropolitika...

A zapravo, suštinska metaetika (etika sa metafizičkom osnovom) može biti samo ona etika koja je utemeljena u meta-osnovi morala tradicionalnih religija u transcendentnom Bogu, ili u nekom prasintetičkom jedinstvu praktične–teorijske filozofije: kao u Platonovoj najvišoj onostranoj ideji dobra, Kantovoj čistoj volji  nadsaznajnog praktično-moralnog suštinskog uma, iznad čistog pojma ili čistoh opažaja saznajno-teorijskog pojavnog uma...

Iako se glavna Spinozina knjiga zove Etika, pa na prvi pogled izgleda kao da je njegova metafizika utemeljena iz nekakve "metaetike" (metafizičke osnove vrednosti najvišeg: dobra, pravde, zakona), a tačno je sasvim suprotno: praktično-moralna osnova njegove etike i svi vrednosni sudovi su nasuprot svakog antropomorfizma (slično kao kod Heraklita: „Bogu je sve lepo, dobro i pravedno, samo što su ljudi jedno shvatili kao dobro, lepo, pravedno a drugo kao zlo, ružno, nepravedno“) podređeni su starijoj saznajno-logičkoj osnovi najviših istina metafizike, i zato stoje nasuprot transcendentne osnove dobra (naspram zla), pravde (naspram nepravde) kod Platona, ili u judeo-hrišćanskoj religiji...

Iako su za Hegela i moral i običajno pravo mogući samo po osnovi apsolutnog duha iz religije, i kod njega je svaka religiozna osnova morala i običajnog prava u porodici, državi... po pojmu po sebi i za sebe podređena sveobuhvatnoj istini dijalektičke logike u filozofiji, Božijem samosaznanju, samomišljenju apsolutne ideje.  

 

ČISTA TEORIJA PRAVA

 

Hans Kenzel iz običajnog prava ili konkretnih zakona po kojima se sudilo i sudi analitičkom metodom pozitivne nauke pokušava da utemelji „čistu teoriju  prava“ nezavisnu od posebnosti: politike, religije, filozofije, psihologije, kulture...svakog naroda, države...

Međutim njegovo stanovište "čiste teorije prava" je unapred protivurečno, jer je upravo pozitivno pravo postojećih zakona po kojima se nekom narodu, državi sudilo ili sudi utemeljeno iz tradicionalnog pravnog poretka, njihovog običajnog prava te se ne može nikako odvojiti od  posebnog iskustva tog konkretnog naroda, države i njegove pozitivne: politike, ekonomije, religije, filozofije, psihologije, kulture,  stvarne istorije...

To jest, ako se takvi pozitivni zakoni, pravni običaji razlikuju od države do države, od naroda do naroda, pa čak i okviru jednog istog naroda ili države u različitim periodima u zavisnosti od političkih oblika vladanja i upravljanja, ili ekonomskih interesa, njihovih kulturnih obrzaca, religioznih uverenja, ili dostignutog nivoa obrazovanja, nikako se jedno takvo pozitivno-pravno stanovište ne može zvati „čista teorija prava“...

 

MIKROMAKROKOSMOLOGIJA

 

KVANTITATIVNA I KVANTITATIVNA LOGIKA

 

Osnova naše logike može biti kvalitativna i kvantitativna.

Kvalitativna osnova (skoro sva filozofija, teologija i umetnost) sve moguće: kvalitete, kvantitete, relacije i modalitete svodi na apsolutni kvalitet i način postojanja: Boga, Duha, ideje, nekog praelementa, prasupstancije, monade....

Prirodna nauka pretpostavlja apsolutan kvantitet ili relaciju za najveću zbirnu količinu toplote-pritiska hiper-hiperzgusnute tačke prvobitnog singulariteta beskonačne praenergije pre: prostora, vremena, mase, svakog sadašnjeg poznatog oblika energije makrofizike, ili najmanjih neodređenih kvanata dejstva čestica mikrofizike, a tek nakon prvobitnog Big-Bang-a, od svih kvantiteta ili kvaliteta prostora-vremena–materije–energije sve moguće-stvarne-nužne relacije, načine postojanja mikro ili makrofizike... 

 

PRIRODNA I DUHOVNA NAUKA

 

Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!

Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi uopšte bila nauka, mora predočiti neki jedinstveni logos mikro-makro sveta...

Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike sve materije–energije–prostora–vremena–brzine, svih oblika makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski  objašnjava!

Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svako biće ili stvar  jeste to što jeste.

Prirodna nauka, npr. slobodno, živo svodi na slučajnost opšteg i nužnog neživog.

Međutim, kada se bilo šta objašnjava „slučajnošću“, to je isto kao i da se ne objašnjava.

Zapravo svemogućnost živog mnogo pre traži slobodu i neodređenost nego opštost i nužnost!

Ako sadašnje izvodimo iz prošlog, složeno iz jednostavnog, živo iz neživog i tvrdimo da će se iz najjednostavnijeg "samog po sebi neživog" razviti na kraju toliko savršeno živo, da će moći iz jednostavnog neživog da stvori svako složeno živo, zašto takvo savršeno živo ne bi moglo postojati od početka?

Ako će po naučnim postavkama najsloženije, najrazvijenije živo u svom najvišem stepenu  razvoja nužno dostići stvarajuću volju, onda ta stvarajuća volja večno žive savršene organizacije – pre svake prošle, sadašnje, buduće jednostavne nežive i složene žive organizacije – mora  sa još većom nužnošću sa svake strane (kraja) postojati  od početka!

Bez stvarajuće moći unutar žive stvari stalno različite, drugačije, naspram nepromenljivog i istog ne samo da se ne može objasniti živo, nego ni neživo, utemeljiti (bilo koje, kakvo) nešto naspram ništa, biće, bivstvovanje naspram nebića, nebivstvovanja...

Kad ne bi imalo čoveka (živog sveta) ne samo da ne bi imala smisla razlikovati milionsku temperaturu unutar zvezde od apsolutne nule praznog prostora, ili bilo koju jednu stvar od druge stvari, nego i bilo šta je, koliko je, kakvo je... nešto od ničeg...

Za spregnute čestice teorije simetrije mikrofizike više ne važe (kao za čvrsta tela) opšti i nužni zakoni, jer je to stvarajuća sloboda pre prostora–vremena–materije–energije makrofizike...

Kada nestanu svi kvaliteti, modaliteti kontinuuma prostora–vremena–materije–energije fizike, ne važe ni opšti i nužni kvantitativni odnosi matematike, nego se sa singularitetom pre prostora, vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike, ili slučajnošću neodređenošću kvantne fizike skače, u nadmatematičku creatio ex nihilo stvarajuću slobodu starije metafizike!

 

APORIJE EVOLUCIONIZMA

 

Ako je "hipermoralno" i "hipersocijalno" načelo "svi za jednog, jedan za sve" prisutno već u neraskidivom jedinstvu čestica u atomskom jezgru, ili atoma u svakom molekulu neživog, a kamoli u organskim molekulima ili daleko složenijim vezama organela u ćeliji, ćelija u organu, organima u organizmu kod svake jedinke ili vrste živog, "sebični gen teorije evolucije, koji u "borbe za opstanak u borbi za opstanak i širenje svake vrste selektuje najjače jedinke, ne može se nikako apsolutizovati kao fundamentalni princip.

Suštinsko pitanje je mnogo pre: kako i zašto se ogroman broj sličnih i različitih organskih molekula sastavlja u organele u ćeliju, ćelije u podorganu i organu, organi u čula,  udovu u organizmu sa stotine i hiljade najrazličitih funkcija u telu svake jedinke ili vrste po fundamentalnijem principu svi za jednog, jedan za sve!?

 

SEME I PLOD

 

Za Platona su pojedinačne stvari, koje opažamo čulima samo senke,  a svi posebni ili opšti pojmovi ili sudovi koje shvatamo razumom, samo kopije bića po sebi, celovitih ideja koje saznajemo umom.

Za Aristotela, svrha po sebi savršenog oblika svih oblika Božijeg večnog života, najnužnijeg duhovnog bića, utemeljuje svaku mogućnost i stvarnost svakog konačnog prirodnog života, materijalnog bića koji se rađa i umire...

I kao što je savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha Božijeg duhovnog života, večnog bića, pokretač svih kretanja, najnužnija duhovna stvarnost, a  svaki oblik, svrha konačnog života, materijalnog bića u prirodi koji nastaje i nestaje,  rađa i umire samo mogućnost, tako je zrela jedinka (gotov plod) ispred svoga semena (svoje mogućnosti).

Zato i kaže u svojoj Metafizici: „Pre semena postoji čovek koji ne proizilazi od semena, nego drugi, od koga proističe seme“.

Međutim, Aristotel se ne pita: Otkud taj prvi čovek stariji od svog semena (kao, na primer Adam i Eva na početku Biblije knjizi Postanja, koji su stvoreni od Boga) ??

Sa druge strane, prirodna nauka u objašnjenju mikro-makro sveta unapred isključuje stvarajući duh i sve svodi na stariju svemogućnost "majke prirode."

Međutim, čim postoji "majka priroda" ne samo da mora postojati "otac priroda", nego i "otac prirode", od koga ide sva tvorevina, živa bića, njihova semena, život.

Na primer, u pitanju: šta je starije, kokoška ili jaje zaboravlja se da da uopšte nije logički nužno da se jajeta izleže kokoška, nego, teorijski, to može uvek biti pevac a pogotovu, da su oba semena (od pevca i kokoške) nužni za plod, i da su zato, u svakom slučaju, oboje stariji od svog semena!

 

 

 

 

 

 

 

 

vrati na skraćen prikaz