Tomislav Novaković filozof

Ponedeljak | 28. Septembar 2020.

Tomislav Novakovic

Kritička istorija filozofije

Autor: Tomislav Novaković

Samo filozof sa sveobuhvatnom idejom, kao kućom od temelja do krova, sa svim potrebnim "prostorijama" u kojima se može duhovno prebivati, s kojom rešava ona najizvornija filozofska pitanja, stručno i objektivno interpretira istoriju filozofije...


Kritička istorija filozofije
ceo tekst

 

DUHOVNA SLOBODA 

 

Kao što se razlikuju ljudi i narodi tako i filozofi i njihove filozofije...

Zato svaki narod treba da ima svoje filozofe, kao što  ima i svoje državnike, naučnike, umetnike, sportiste... 

Mudrost je potrebna obrazovanom i neobrazovanom, jakom i slabom, bogatom i siromašnom... i životinji da preživi, a kamoli čoveku i narodu,

Države koje su imale svoje filozofe, bile su jake i dugotrajne ili su se čak održala i kada su bile vojno nadjačane i nakon toga ponovo razvijale...

A one koje nisu, bez obzira na veliku vojnu i ekonomsku snagu u nekom periodu, prvo su osvajane tuđim duhom, pa ekonomski, pa politički, kulturno i na kraju i vojno... gubile na kraju i ljudsko i materijalno bogatstvo...

 

STARA I NOVA FILOZOFIJA

 

Najveći filozofi živeli su u Atini, čije je  ime i glavni hram posvečeno boginji mudrosti!

Platon je ljubav ka mudrosti (filozofiju) postavio iznad svih nauka, a ideju dobra iznad svih ideja...

Aristotel proglasio za " najbolju za dušu nauku o istini".

Zašto je danas samo sluškinja nauke!?

Ako mudrost potrebna svakom čoveku i svakom narodu, filozofija očigledno nije izgubila značaj što nije dovoljno naučna, nego što nije dovoljno mudra!

Ona je postala sluga nauke na kraju, što je najbitnije područja životne mudrosti zapostavila na početku...

Umesto da prvo utemelji osnovna načela praktične mudrosti i najvažnije pravne kategorije: slobode, ličnosti, imena i prezimena, svojine, zakona, porodice, države, pravnog subjekta u osnovi svakog dogovora, ugovora (najbitnije za konkretan život čoveka i države), ona se u području pojavnog saznanja takmičila sa prirodnom naukom i tako bila ponižena!

Taj jaz između filozofije i praktične mudrosti sve više povećao, da su to na kraju postali potpuno odvojeni svetovi...

Zato ova KRITIČKA ISTORIJA FILOZOFIJE vodi svoj dijalog od grčke filozofije na njenom početku do  nemačke filozofije na njenom kraju...

Mudrost, svakako, ne dolazi samo iz grčke kulture, već i  judeo-hrišćanske, indijske, kineske... i mnogih drugih kultura sa svih strana sveta.

 

OSNOVNA NAČELA PRAKTIČNE MUDROSTI

  

Metafizika čiste volje kroz vlastitu misao, reč, odluku i delo utemeljuje slobodu čoveka i države…

Metafizika jezika iz svete reči–reči kao svetinje svaki pisani–nepisani ugovor–dogovor...

Metafizika polnosti, roda fizički rod i duhovno srodstvo svih ljudi...

Metafizika mirisa, ukusa, daha uz duh mirisom istine budi, uzbuđuje srce, dušu, telo za ukus ljubavi...

Mikromakrokosmologija (već iz stare grčke filozofije) kroz sve-jedno–jedno-sve traži jedinstvo živog i neživog, duha i tela...

 

IZVORNI FILOZOF

 

Majstor (uči) od majstora (i predaje) majstoru...

Izvorni filozof vodi kritički dijalog sa celom istorijom filozofije...

Zato je svaki izvorni filozof i kritički istoričar filozofije...

Njegova misao se od "gravitacije" početne čulnosti uzdiže ka celovitoj ideji i praktičnom mudrošću vraća čvrstom tlu...

I kao što kosmički brod tek kroz drugu kosmičku brzinu leti u nebesko prostranstvo, tako i taj "filozofski vremeplov" kritičke istorije filozofije samo kod izvornog filozofa ima onu potrebnu brzinu duha koja sve njihove ideje sastavlja u novu sveobuhvatnu istinu...

  

METAFIZIKA LIČNOSTI

 

VLASTITOST

 

Ne raste drvo da bude najviše, nego da bude bliže Suncu!

 

Ako čovek ima (svoje) ime, prezime, porodicu, imovinu, zanimanje, državu… zašto da nema vlastite misli, slobodan duh?

Ako Ja nije vlastito Ja, kako je uopšte Ja, zašto se zove Ja!?

Kako da slobodno odlučuje i deluje, ako samo sluša tuđe misli i reči?

Bez vlastite misli i reči nema slobodne odluke i dela.

Kao što ne može drugi da jede i pije za njega ne može ni da misli i odlučuje za njega...

Kada jedno misli, drugo oseća, treće govori, četvrto radi, kako će znati šta je od toga on sam i šta je njegova volja!?

Samo kada mu čiste: misli, reči, osećaji, odluke i dela u  najvišem jedinstvu, to je njegova slobodna volja, njegov vlastiti život!

 

SAZNANjE I VLASTITOST

 

Pre svake upitnosti:  "šta je",  "kakvo je", "koliko je",  "u kom odnosu je"  bilo koje  "ovo", "ono" biće i samo bivstvovanje, treba shvatiti samu "upitnost".

Šta mi to, uopšte, hoćemo kada se pitamo?

Šta je samo "šta" (pitanje) i samo "saznanje" (odgovor)?

Svako pitanje –odgovor neku nepoznatu stvar ili pojam svodi na neku poznatu stvar, ili pojam...

Kada pitamo: "Šta je čovek", ili: "Šta je suština samog sebe", mi pretpostavljamo da postoje neke "potpuno poznate“ stvari ili pojmovi s kojima saznajemo ili objašnjavamo unapred “manje poznate" ili potpuno "nepoznate" stvari i pojmove "čoveka" i "samog sebe"...

A koji su to skroz poznati pojmovi, potpuno nesumnjiva saznanja, skroz pouzdane stvari!?

Postoje li takva saznanja, takve stvari!?

I kako znanje da "meri" stvari kada ne zna njihovu suštinu ?

Ako nekoj stvari nedostaje suština, nje, zapravo i nema!

I šta to uopšte znači suštinski "znati" svet i samog sebe?

I zašto bi suština (sveta i nas samih) bila znanje koje ih shvata pojmovima, izražava rečima!?

Odakle nam uopšte pravo da samu stvar i samo znanje posmatramo iz ugla našeg pojavnog saznanja, umesto iz nadsaznajne suštine same stvari ili  nas samih,  koje imaju sve znanje (znaju sve) šta im je potrebno)!

Saznanje nije ograničeno na pojavu što ne zna suštinu (stvari i nas samih), nego što suština (stvari i nas samih) ne može biti nikako znanje odvojeno od nas samih i same stvari! 

Suštinsko znanje nije nešto sa strane stvari ili nas samih, već je jedno sa njihovom suštinom, po kojoj one jesu to što jesu, bez obzira da li je mi našim čulima, razumom, umom tu suštinu znali ili ne!

A naše drugostepeno, trećestepeno... pojavno "saznanje", koje ne zna suštinu stvari, ne ulazi u suštinu stvari, nije jedno sa suštinom stvari i nema ni pravo da se zove znanje niti da procenjuje suštinu saznanja i suštinu stvari!

Ono unapred ne može biti "po sebi" jer zavisi od nadsaznajnog saznavaoca i nadsaznajne stvari. 

 

JEDAN I VLASTITOST

 

Bilo koje šta je (ili koliko je, kakvo je, u kom odnosu je) biće i samo bivstvovanje sa pitanjemodgovorom pretpostavlja starije Je i Da.

A Je i Da (uvek neko) starije (celovito) Jedan.

A jedan, starije Jesam...

A jesam, nadsaznajnu volju i nadsuštastvenu vlastitost.

Sve naše saznajne forme (čula, razuma, uma) teorijskog uma pretpostavljaju nadsaznajnu volju i nadsuštastvenu vlastitost praktično-moralnog uma, a svi saznajni sadržaji predmete saznanja...

Svako pitanje–odgovor najkritičnijeg saznajno-teorijskog, pojavnog  uma (prirodno-naučnog pojma koji se proverava opažajem), već podrazumeva nadsaznajnu volju i nadsuštastvenu vlastitost, suštinsko jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela, samokritičnog praktično-moralnog uma!

 

LOGIKA I VLASTITOST

 

Iako na prvi pogled izgleda da čista logika ne zavisi ni od onoga koji misli ni od onog što se misli, tačno je, zapravo da tzv. "čista" logika i svi njeni zakoni i kategorije (pa čak i "prosnovno" Ja mislim)  čista čulnost, čist razum, čist teorijski pojavni um, za jedinstvo opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku, već podrazumeva sintetički stariju (nadsaznajnu) čistu volju i sintetičku najstariju (nadsuštastvenu) vlastitost i čisti praktično-moralni suštinski um!

Ne utemeljuje "čista logika" teorijskog uma saznajno-pojavnim jedinstvom praznog pojma slepog opažaja " čistu volju suštinskog praktično-moralnog uma,  ni opštelogičko "Ja mislim"  neponovljivu vlastitost, nego nadsaznajna čista volja i neponovljiva vlastitost suštinskim jedinstvom čiste misli, reči, odluke i dela praktično-moralnog uma čistu logiku i opšte-logičko  "Ja mislim"!

Nema čovek iz opšte-logičke analitičke (A=A)  prazne istosti svoju neponovljivu i pojedinačnu, istu vlastitost, već saznajno-logičku-analitičku  (A=A) opštu istost iz nadsaznajne, nadlogičke (Ja=Ja) sintetički najstarije pojedinačne i neponovljive iste vlastitosti!

 

FORMALNA I PRAKTIČNA LOGIKA

 

Čisti razum (i sva formalna logika) i analitički identitet (A=A) za svaku je, da, jeste ili ne, nije vezu subjekta i predikata u svakom sudu, zaključku pojavnog saznanja već podrazumeva kroz stariju čistu volju praktičnu logiku i najstariji (Ja=Ja) sintetički identitet – nadsuštastvenu vlastitost!

Zakon identiteta, A=A, prvo podrazumeva da je jedna ista vlastitost (bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe) jednaka sebi; da nije druga vlastitost, drugo Ja.

A zakon neprotivurečnosti, da A nije ne A,  sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću, da jedna ista vlastitost nije protivurečna sa sobom.

Zakon identiteta u jednoj slobodnoj vlastitosti sastavlja čistu: misao, reč, odluku i delo: izjednačuje misli sa osećajem, reči sa delom, istinu sa životom...

A zakon neprotivurečnosti u čistoj volji i sintetički najstarijoj vlastitosti sve opažaje u pojmu, pojmove u sudu, sudove u zaključku...

Zakon isključenja trećeg, takođe, u čistoj volji i sintetički najstarijoj vlastitosti utemeljuje isključivo da–ne, jeste–nije, hoću–neću mišljenje, suđenje ili odlučivanje, delovanje...

Samo zato što postoji jedna (Ja=Ja) nadsaznajna slobodna vlastitost suštinskog praktično uma i saznajno (A=A) istost pojmova, sudova, zaključaka opšteg i nužnog teorijskog pojavnog uma ima utemeljenje...

I to je kraj ove filozofske diskusije duge dve i po hiljade godina!

  

POSTOJANjE I VLASTITOST

   

Kada Kant tvrdi da je čovek samo iz praosnovnog "Ja mislim" siguran da postoji (jeste), on, očigledno, samo ponavlja Dekartovo: cogito, ergo sum...

Međutim, čovek nikako nije svestan sebe i svog samoizvesnost postojanje iz čistog razuma, teorijskog uma praosnovne opštelogičke forme "Ja mislim"  već iz čiste volje praktičnog uma i sintetički najstarije konkretne i pojedinačne iste vlastitosti!

Iz jedne konkretne i pojedinačne iste vlastitosti, koja pre bilo kojeg pojedinačnog opažaja ili posebnog, opšteg pojma pojavnog saznanja ili nestalne misli ili nestalnog osećaja, pojedinačne odluke, želje u nama ili promenljive spoljašnje stvari, bića, pojave ostaje stalno u nama, staje, stoji (nadopažajno, nadmisleno), nadsaznajno postoji, svestan je svog i bilo kojeg drugog postojanja!

Bez starije čiste volje i sintetičke najstarije (Ja=Ja) iste vlastitosti, ne gubi utemeljenje samo sve naše slobodno odlučivanje, delovanje čistog praktičnog uma nego i svi čisti: opažaji čula, pojmovi, sudovi razuma i "prasintetičko " Ja mislim za analitički identitet A=A i sve zaključke  saznajno-teorijskog uma! 

Kao što telo i sva naša čula vid, sluh, miris, ukus, dodir podrazumevaju u svom jedinstvu stariju dušu, tako i duša za jedinstvo čiste: čulnosti, razuma, teorijskog uma (pojavnog saznanja) i čistog praktičnog uma (odlučivanja, delovanja) stariju čistu volju i najstariju vlastitost!

Čista volja u osnovi jedne iste vlastitosti ne utemenjuje imenom i prezimenom samo slobodno odlučivanje, delovanje praktično-moralnog uma nego i sve  čiste forme: čula,  razuma, saznajno-teorijskog uma!

Slobodna vlastitost iz nadsaznajnog jedinstva čiste: misli, reči, odluke i dela suštinskog praktično-moralnog  uma  tek utemeljuje saznajno-logičko "ja mislim "jedinstvo prazne forme-slepe sadržine čiste: čulnosti, čistog razuma pojavnog, teorijskog uma... 

 

TEORIJSKI I PRAKTIČNI UM

 

Paradoksalno je da pojavni, saznajno-teorijski um bude kritički, a da suštinski, nadsaznajni praktično-moralni, samokritički, počiva na postulatima: Boga, slobode i besmrtnosti duše!

A tačno, zapravo, može biti obrnuto: samo zato što je suštinska čista volja i nadsuštinska vlastitost samokritičkog praktično-moralnog uma nadsaznajna i deduktivna, svi naši opažaji, pojmovi, sudovi, zaključci saznajno-pojavnog teorijskog, kritičkog uma su saznajni i induktivni!

Šta će utemeljiti kritičku osnovu saznajno-teorijskog pojavnog uma, ako ne nadsaznajna čista volja i nadsuštastvena slobodna vlastitost samokritičkog praktično-moralnog suštinskog uma?!

Svako (šta je, kako je, zašto je... ovo, ono), pitanje–odgovor saznajno-teorijskog pojavnog uma, pa čak i pitanje: "Šta je čovek", već pretpostavlja nadsaznajnu (čistu) volju i nadsuštastvenu (slobodnu) vlastitost praktično-moralnog suštinskog uma!

Nadsaznajni okret čiste volje za suštinsko jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela svake slobodne vlastitosti praktično-moralnog uma, tek utemeljuje neprotivurečnu logiku praznih pojmova, slepih opažaja – saznajni okret opštih i nužnih pojmova, sudova, zaključaka teorijskog pojavnog uma!

A kada:  "šta je čovek za glavno" proglašava za glavno pitanje, Kant ponovo nadsaznajnu praktično-moralnu suštinu čoveka–ljudskog roda svodi na saznajno-teorijsku pojavu!

A zapravo, naša suština nije praktično-moralna što je naše saznanje pojavno i ograničeno, već zato što je naša suština praktično-moralna i podređena nadsaznajnoj praktično-moralnoj suštini, naše saznanje je pojavno i ograničeno!

Duhovno bezmerje vlastitosti nije suštinska strana stvari što je naše saznanje ograničeno i pojavno, već naše saznanje je ograničeno i pojavno što je duhovno bezmerje vlastitosti u najvišem jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela čoveka i zajednice suštinska strana stvari!

Voljno Ja nema nikakav problem da uključi drugost, suštinsko Ti; bilo koju, kakvu različitost, suprotnost i sličnost, istost ili sa mi, vi, oni... bilo koje, kakvo zajedništvo.

Nije suština "čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti" u obezličenom, obezvoljenom jedinstvu praznih formi–slepih sadržaja, koje u pojavnom okretu kritičkog uma utemeljuje sve naše saznanje u okviru mogućeg iskustva, nego u suštinskom okretu praktično-moralnog uma, koji u nasaznajnom jedinstvu samokritične čiste volji utemeljuje ne samo sve naše slobodno odlučivanje, delovanje, nego i jedinstvo same logike i svega saznanja, iskustva,  svaki pojavni okret teorijskog, kritičkog uma!

 

POJAVNI I SUŠTINSKI OKRET

 

Kant na početku Kritike čistog uma Kant tvrdi da se "predmeti upravljaju prema našem saznanju"....

A na kraju  "da ne znamo suštinu stvari ni suštinu nas samih"!?

Po tom završnom zaključku je mnogo pre trebalo da tvrdi obrnuto: da se predmeti ne upravljaju prema našem saznanju!

U Kritici praktičnog uma, pak: da naša suština nije saznajno-teorijska nego praktično-moralna...

Ako je tako, suštinski (prvostepeni) okret se ne izvršava u saznajnom "Ja mislim" i pojavnim moćima: čula, razuma, teorijskog uma, već u nadsaznajnom : Ja odlučujem, delam; u suštinskoj volji i nadsuštastvenoj vlastitosti praktično-moralnog uma!

Nije praktično-moralni, slobodni um suštinski što je naše saznanje ograničeno i pojavno, nego je saznajno-teorijski um ograničen i pojavan što je nadsaznajno jedinstvo čiste: misli, reči, odluke i dela praktično-moralnog uma svake slobodne ličnosti i zajednice ono što je suštinsko! 

Prvostepeno čisto nije u praznim formama čiste: čulnosti, razuma, teorijskog uma odvojenim od slepih sadržaja niti u jedinstvu sa slepim sadržajima u saznajno-pojavnoj strani stvari, već u samokritičnoj čistoj volji praktično-moralnog uma i nadsaznajnom jedinstvu slobodne misli, reči, odluke i dela svake slobodne vlastitosti, koja je suštinska forma i sadržina stvari!

Samo kroz suštinski  praktično-moralni um, stariju čistu volju i najstariju vlastitost, čovek ima čistu čulnost, jednu neprotivurečnu logiku, čisti razum, čisti teorijski uma!

Suštinski okret čiste volje (u nadsaznjanom jedinstvu  čiste: misli, reči, odluke i dela) ne utemeljuje samo svaku slobodnu vlastitost praktično-moralnog uma, nego i čistu čulnost, čisti razum, pojavni okret čistog kritičkog saznajno-teorijskog uma!

  

ČISTA VOLjA U OSNOVI JEDNE SLOBODNE VLASTITOSTI  

 

NAČELA PRAKTIČNE LOGIKE

 

Kant tvrdi da naš  um ne može biti filozof samo iz pojma (bez sadržaja opažaja).

A, zapravo, on još mnogo pre ne može biti  “logičar“ i "naučnik" samo iz kritičke osnove čistog razuma i čistog opažaja, ako nije "filozof"; bez samokritične čiste volje i najstarije vlastitosti!

Ne samo da se nikakvom indukcijom iz pojedinačnih opažaja ni dedukcijom iz opštih pojmova saznajno-pojavnog teorijskog uma ne može utemeljiti starija čista volja i najstarija slobodna vlastitost suštinskog praktično-moralnog uma, nego "praosnovno Ja mislim" i svi (pojedinačni) opažaji čula i (opšti i nužni) pojmovi, sudovi razuma i (celoviti) zaključci saznanja teorijskog, pojavnog uma već podrazumevaju suštinsku čistu volju i nadsuštastvenu vlastitost  nadsaznajnog praktično-moralnog uma!

Bez sintetički starije čiste volje i najstarije vlastitosti (nadsaznajnog jedinstva čiste: misli, reči, odluke i dela) ne samo da se ne može utemeljiti odlučnost slobodne odluke i delatnost slobodnog dela praktično-moralnog uma, nego ni opažajnost čistog opažaja, logičnost  logike čistog pojma, sudstvenost čistog suda, zaključivost čistog zaključka, bilo kakva saznatljivost saznanja i istinitost istine opšteg i nužnog saznajno-teorijskog uma!

Analitička nauka, zapravo, počiva na "fisiji", razbijanju duhovnog jezgra i samo "lančana reakcija", "duhovna fuzija" slobodnih ličnosti i ideja to duhovno razdvajanje između čoveka i čoveka ili naroda i naroda može okrenuti na sastavljanje, spajanje...

 

LIČNOST I NAUKA

 

Iako ne postoji neko naučno „vjeruju“, nikakav naučni "Ustav" za naučno usmerenje čoveka, čovečanstva nekakvom apsolutnom istinom, prirodna nauka svoje univerzalne, takoreći "univerzumske" opšte i nužne istine širi i u sve društvene nauke...

Njen ideal je da (nasuprot onostrane teologije i metafizike) iz ovostrane  fizike, hemije, biologije... objasni ne samo svaki njen uži i širi deo prirode, već da iz "jedinog doslednog: naturalizma, empirizma, evolucionizma prirodne nauke utemelji i sve društvene nauke...

Na kraju, da u svom najvišem praktičnom vidu primenjene tehnologije: informatičke tehnologije, bioinžinjeringa, sintetičke genetike, kao savršena opšta i nužna "naučna ličnost" veštačke inteligencije sa prirodnim zakonima jedinstvene mikro-makrofizike "zameni Boga" u prirodi, dušu u telu; konačno iz same sebe ovlada stvaranjem; celinom spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i svesti, neživom i živom prirodom: ljudima, životinjama, biljkama...svakim bićem i samim bivstvovanjem...

Međutim, iako na prvi pogled izgleda da se samo iz prvostepenih razlika jednostavnog neživog može objasniti složeno živo (tako što se svi viši, složenijiji oblici sastavljaju, razvijaju iz nižih, jednostavnijih oblika), tačno je, zapravo, obrnuto: bez svih (čulnih, razumskih, umskih, voljnih) razlika najsloženijeg živog, nije moguće ni shvatanje, razlikovanje jednostavnog, neživog!

Sve te najsitnije, jednostavne čulne razlike neživog: toplog i hladnog, tvrdog i mekog, punog i praznog, suvog i vlažnog, svetlog i mračnog, teškog i lakog svih vidljivih tela, supstanci (vatre, vode, vazduha, zemlje) u makrosvetu koje naša čula opažaju direktno ili sa pojačanim naučnim instrumentima kroz najrazličitije sile, energije u mikrosvetu (čestice u atome, atome u molekulu, jednostavnije i složenije molekule) indirektno, ne samo da jedino imaju smisla iz složenog živog nego je iz te (celovite) prasintetičke osnove najsloženog živog to početno čulno razvrstavanje "najjednostavnije"  pojedinačne opažajne činjenice ili posebnog ili opšteg pojma ili suda razuma ili zaključka uma jedino i moguće!

Ne samo da nije moguće više forme, organizacije živog objasniti razvojem iz jednostavnijih formi, organizacija živog a ove dalje ili najnižih, najjednostavnijih i najsloženijih formi, organizacija neživog, već se uvek neka hipersložena celina, organizacija ćelije, organa, organizma starijeg živog živog pretpostavlja u tom objašnjavanju.

Samo se iz najviše, najsloženije savršene forme večno (duhom) živog, mogu objasniti te najjednostavnije forme, organizacije neživog i sve niže, jednostavnije forme živog...

Sintetičko jedinstvo čula je starije od svakog njegovog opažaja, sintetičko jedinstvo razuma, svesti od svakog njegovog pojma ili suda, sintetičko jedinstvo duše od svakog osećaja tela,  sintetičko jedinstvo tela od svakog njegovog organa,  sintetičko jedinstvo volje od svake njene odluke ili želje, sintetičko jedinstvo duha od svake ideje...

"Tehnologija“  svakog organa, čula živog tela  (ili razuma, uma) traži jedinstvo u nadčulnoj, nadtelesnoj duši, duša u jedinstvu volje, a volja u  vlastitosti...

Mada sinteza svakog opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku podrazumeva kod svakog živog (nadopažajnu) volju i (nadsaznajnu) slobodu i vlastitost, prirodna nauka svako pojedinačno, slobodno živo unapred svodi na opšte i nužno neživo!

Međutim, čak i matematika u osnovi najobjektivnije prirodne nauke i saznajno-logičko "Ja mislim" svakog odgovornog naučnika ili stručnog naučnog veća za jedinstvo opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku saznanja, ili završnu sintezu svih eksperimentalnih rezultata u najširoj osnovi opšteg i nužnog teorijskog uma, pretpostavljaju  sa svake strane, kraja nadsaznajnu čistu volju i nadsuštastvenu vlastitost i slobodu praktično-moralnog uma!

Iako je prav obraz zaklon najdubljeg srca i odbrana najvlastitijeg lica za suštinsko jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela svakog slobodnog čoveka i naroda u najvišem idealu praktično-moralnog uma, današnje institucije obrazovanja (u svrhu jačanja prirodne  nauke i tehnologije) samo naglašavaju saznajno-pojavno jedinstvo opšteg i nužnog teorijskog uma.

I mada je načelo "svi za jednog jedan za sve" prisutno čak i u neživom, a kamoli slobodno živom, empirizam, evolucionizam sa principima širenja i održanja najjače jedinke, vrste prekida svaki suštinski dijalog ne samo sa filozofijom, teologijom... nego sa svakom društvenom naukom, ako se ona ne temelji na pozitivizmu prirodne nauke, sprovodeći tako najveći totalitarizam u istoriji...

Međutim, svi opšti i nužni zakoni nauke moraju uključiti stvaranje, a Ustav i svi zakoni države u utemeljenju svake ustanove, stariju slobodu (ličnosti) za svoje ustanovljenje...

Ako empirizam i evolucionizam sa opštim i nužnim zakonima prirodne nauke unapred isključuju duhovnu osnovu ličnosti i slobode i sve složene forme slobodnog živog unapred svodi na jednostavne opšte i nužne forme neživog, kako sada tu pojedinačnu slobodu konkretne ličnost (sa imenom i prezimenom) uključuju za celokupnu sferu praktičnog života: za privatnu svojinu, porodično i nasledno pravo, zavet braka, donošenje zakona... svaki pravni ugovor, dogovor, svako slobodno odlučivanje, delovanje... uošte ima pravo da sa stanovišta „liberalizma“ ili "individualizma" govori: "vi" birate, odlučujete!?

 

POJAVNO I SUŠTINSKO SAZNANjE

 

Moderno shvatanje, koje sve meri saznanjem, u prvoj premisi (kod Kanta) tvrdi da se "ne može saznati stvar po sebi"...

U drugoj premisi (kod Vitgenštajna), da „o onome o čemu se ne može govoriti“ (ili verifikovati kao istinito ili lažno), „treba ćutati“...

Na kraju (kroz savremenu nauku i filozofiju) zaključuje: da sve ono izvan subjektivno-objektivnog saznanja i ne postoji!

Međutim, saznanje odvojeno od onoga koji saznaje i onog ga što saznaje ne samo da nikako ne može nikako biti po sebi, nego se i zvati saznanje"

Ni Bog i duša i „stvar po sebi“, sve do nemačkih filozofa, nisu nikad ni bili takvo saznanje, gde su odvojeni onaj što saznaje, samo saznanje i ono što se saznaje, već saznanje u prvostepenom smislu u  stvari,u samoj stvari, delu,  koja zna sve što joj je potrebno, jedino može pripadati "samoj stvari"

Zato su Bog, duh, duša, "stvar po sebi" uvek bili nadsaznajno, nadsuštastveno područje vere, kao što je već kod Platona to najviša ideje dobra – bez koje, po njemu, nema ni saznatljivosti saznanja ni bivstvenosti bivstvovanja – te se ni na koji način iz njihove nesaznatljivosti nije imalo prava zaključiti da oni ne postoji!

A, zapravo, tačno je, da već u nama samima nadsadsaznajno stvarajuće umeće drži u svakom trenu i održava u celom življenju svaku spoljašnju i unutrašnju telesnu i duševnu stranu, svaku i najmanju funkciju u ćeliji, podorganu, organu, celom organizmu, sastavlja u samoj stvari na delu neživo i živo, vodi od fizike do metafizike telo i duh– bez obzira da li spavamo, ili smo budni, znamo ili ne znamo za sebe, da li smo u zrelom dobu ili smo dete – dok je sve ono što: mislimo, vidimo, čujemo, mirišemo, kušamo, dodirujemo... samo saznanje u drugostepenom, trećestepenom smislu! 

Svakako da je to nadsaznajno, stvarajućem umeće, kroz jedinstvo  svake ćelije, organa u organizmu ili svakog dela i celine na samoj stvari, delu, po kome bilo koja stvar ili biće jeste to što jeste, mnogo je pre biti ono suštinsko, nego naši opažaji ili naši pojmovi pojave same stvari, ili pojave nas samih!

Stvarajuće znanje iz celovite svrhe svake uže i šire celine vodi, održava svaki manji ili veći delić žive ili nežive stvari (svaka biljka, npr. zna sve šta joj je potrebno) bez obzira da li ga mi znali ili ne, pa, svakako i čoveka...

Sve se dešava, izvršava po (nadopažajnom, nadmislenom) stvarajućem umeću unutar same stvari, koje pre naše svesti, podsvesti i nadsvesti, svakog oseta tela, opažanja čula, saznanja, mišljenja razuma, uma pravi svaku ćeliju, organ, ceo organizam, kao i svaku sliku, zvuk, reč, misao, osećaj...

 

JEDINSTVO BILjKE, ŽIVOTINjE, ČOVEKA

 

Teorija evolucije (u postepenom prelazu od neživog ka živom sa borbom za opstanak između jedinki i vrsta) pretežno se oslanja na razvoj od životinja ka čoveku...

Zapravo, suštinsko jedinstvo neživog i svih različitih rodova živog zapravo utemeljuje biljka, kao prvi mikromakrokosmički pra-domaćin koji svakog trenutka sastavlja zemlju, vodu, vazduh i svetlost (nebo) i priprema tako hranu i kiseonik za sav ostali živi svet!

Međutim, iako preobražava neživo u živo, "jede" svetlost i proizvodi hranu i kiseonik za sav ostali život, biljka se u teoriji evolucije marginalizuje i proglašava nižom organizacijom...

Po čemu su čovek i životinje "viša" organizacija, ako dve suštinske stvari – da preobraze neživo u živo, ili "jedu" svetlost, kao najsavršeniji vid energije – ne mogu!?

Tek se u tom pra-domaćinskom odnosu neživog i živog kroz hranu, vodu, disanje i svih različitih rodova živog između biljke, životinje i čoveka, kroz metafiziku mirisa i ukusa, daha i metafiziku roda, utemeljuje suštinska mikromakrokosmologija!

Prvostepena kultura domaćina i gosta nije samo odnos čoveka prema čoveku, nego i prema biljkama, životinjama, zemlji, vodi, vazduhu, energiji, celokupnoj živoj i neživoj prirodi...

Urbana kultura velegrada politikom, ekonomijom tehnologijom ne marginalizuje samo selo, manje gradove, miris, ukus, zdrav vazduh, vodu, biljke, životinje, nego i to prvostepeno pra domaćinstvo–gostinstvo čoveka prema zemlji, vodi, vazduhu, vatri, biljkama, životinjama, svemu živom, neživom...

 

JA MISLIM I JA POSTOJIM

 

Po Dekartu,  filozof ništa ne prihvata unapred, već sve proverava, ispituje, dok ne dođe do jasnih i razgovetnih ideja na kojima tek može utemeljiti sve dalje saznanje...

On kaže da se u sve može sumnjati,  ali ne i da taj koji misli, sumnja,  postoji, jeste ...

Zato  "cogito, ergo, sum" (mislim, dakle postojim, jesam) proglašava za najizvesniji stav, koji potvrđuje naše nesumnjivo postojanje...

Međutim, taj stav ni izdaleka nije tako bespogovorno utemeljen da se u njega ne može sumnjati!

Kako će naše misli, koje potpuno zavise od naših oseta, opažaja, želja, osećaja, predstava... koje se svaki čas menjaju (i u koje se i te kako može sumnjati), potvrditi naše (ili bilo koje, kakvo drugo) "nesumnjivo" postojanje!?

Ako ne znamo suštinu same misli, niti šta misli taj koji misli (sadržinu te misli), otkud znamo da se njegove misli razlikuju od njegovih opažaja, osećaja... predstava (u koje se i te kako može sumnjati)?

I pored toga, ako su (po Dekartu), mišljenje i prostiranje dve potpuno različite supstancije, nesvodive jedna na drugu, kako će se prostiranje potvrđivati mišljenjem, ili mišljenje prostiranjem?

Zato su za Spinozu, kasnije, i mišljenje i prostiranje samo beskonačni atributi jedne sa svih strana beskonačne supstancije (Boga), koja pored ta dva, ima još beskonačno drugih beskonačnih atributa...

A za Hegela pak, je supstancijalno samo ono mišljenje po sebi i za sebe, koje se od opažaja čula okreće sopstvenom samosaznanju, sastavlja početak s krajem, i kao misao o samoj misli dostiže logičku kružnost istine, saznaje  apsolutnu ideju.

Taj logos misli o samoj misli ne potvrđuje samo svako drugobivstveno (naše fizičko ili bilo koje, kakvo drugo prostorno-vremensko-materijalno) prirodno postojanje nego je ta prvobivstvena logička istina pojma po sebi i za sebe koji saznaje sebe sama večna suština Boga, jedino apsolutno duhovno postojanje!

 

JA MISLIM  I VLASTITOST

 

Između dogmatizma metafizičko-sintetičkog racionalizma Dekarta, Spinoze, Lajbnica – koji sve pojedinačne opažaje čula, i posebne, opšte pojmove razuma izvode iz jasnih i razgovetnih urođenih ideja uma i naučno-analitičkog skepticizma, empirizma, agnosticizma Bekona, Loka, Hjuma – koji sve opšte i nužne pojmove i složene ideje na praznoj tabli razuma izvode iz jednostavnih opažaja čula, utemeljuje se Kantova kritička filozofija ...

Umesto gotovih (urođenih) ideja racionalizma njegov transcendentalizam (čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti) postavlja samo prazne saznajne forme čiste: čulnosti, razuma, uma, a umesto gotovih čulnih impresija empirizma, slepe sadržaje opažanja...

Apriorno jedinstvo praznih saznajnih formi čistog: uma, razuma i čula (regulativnih ideja, čistih pojmova i čistih opažaja) utemeljuje opšte i nužne sudove prirodne nauke, a njihovo jedinstvo sa slepim sadržajima sve naše ostalo pojavno saznanje u okviru mogućeg iskustva...

Međutim, iako Kantov kriticizam kao prvostepenu stvar izričito tvrdi da ne možemo saznati ni suštinu nas samih ni suštinu sveta, i da je sav spoljašnji kao i unutrašnji svet izvan transcendentalnih uslova iskustva (apriornih čula–opažaja prostora i vremena) prazno transcendentalno H, on i dalje – pored saznajno-pojavnog jedinstva praznih formi–slepih sadržaja – prihvata objektivno postojanje nesaznatljive suštine nas samih i nesaznatljive suštine stvari po sebi!

S pravom se može pitati: ako nesaznatljiva suština (nas samih ili stvari po sebi) postoji, jeste nezavisno (pre) od saznajno-pojavnog jedinstva prazne forme–slepe sadržine, kakvog ima smisla njegog kritički okret saznajno-teorijskog uma u kome se sva pojavna objektivnost (spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta) uobličava po transcendentalnoj subjektivnosti (čistoj: čulnosti, razumu, umu)!?

Zato Fihte, rani Šeling, Hegel kasnije odbacuju Kantovu "nesaznatljivu suštinu" (nas samih ili stvari po sebi), i u totalitetu subjektivno-objektivnog Ja–saznanje–mišljenja izjednačuju onoga koji misli (saznaje), samu misao (saznanje) i ono što se misli (saznaje).

Sa druge strane, iako se naše nesumnjivo postojanje ne odnosi samo na praznu opštelogičku formu transcendentalnog "Ja mislim" nego na pojedinačno, empiričko Ja – koje i te kako traži sadržaje spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja – Kant ne samo da ne dovodi u pitanje nesumnjivo postojanje pojedinačnog, empiričkog Ja, nego ga potvrđuje bez sadržaja spoljašnjeg ili unutrašnjeg opažanja već iz prazne opštelogičke forme "Ja mislim"!

To razotkriva suštinsku nemogućnost njegovog transcendentalno-kritičkog stanovišta: praznih (saznajnih) formi naspram slepih sadržaja.

Ako našem saznanju izmiče suština stvari,  odakle uopšte smelost za jednu takvu  izvitoperenu ideju čiste subjektivnosti pre svake objektivosti, i u osnovi svake objektivnosti iz  saznajnih moći teorijskog uma?

Umesto da suštinski okret čiste volje praktično-moralnog uma ka nadsaznajnoj stvari (daleko iznad, izvan našeg saznanja, koja zna svoju suštinu, ima svo saznanje koje joj je potrebno), kroz suštinu čoveka  utemelji svaku kritičnost: čiste čulnosti, čistog razuma, čistog uma, on i suštinu čoveka i suštinu stvari uokviruje iz čistih: opažaja, pojmova, ideja čistog: razuma,  teorijskom umu  naše pojavnog saznanja!

Pa tako za potvrdu stvarnosti stvarajućeg bića – pre svega stvorenog, pa i pre samog čoveka koji zamišlja ili opaža ili same njegove moći zamišljanja ili opažanja – kao što ga traži kada razlikuje zamišljene od stvarnih talira!

Stvarajuće biće može opažati samo stvarajuće biće. Kako će opažajuća moć stvorenog bića iz tvorevine opažati stvarajuće biće pre svega stvorenog, pre sve tvorevine!? 

Međutim, iako traži nešto unapred apsurdno da se opažajem stvorenog bića potvrdi postojanje stvarajućeg bića, još je apsurdnije da za sopstveno sopstveno postojanje, uopšte ne traži takav opažaj, nego ga potvrđuje već iz samog mišljenja, praosnovnog„Ja mislim“, svesti o sebi u samosvesti !

Ako za bilo koju, kakvu stvar, čak i za Boga, koji je po definiciji svog pojma stvarajuće biće pre sve tvorevine i svake stvorene stvari i stvorenih bića koja opažaju, misle,  i njihovih moći opažanja ili mišljenja traži za potvrdu postojanja pored pojma i opažaj, kako to isto ne traži i za samog sebe!?

Ako svako mišljenje za potvrdu svoje izvesnosti traži opažaj, kako ga ne traži praosnovno „Ja mislim“' u temelju sve logike,  transcendentalne filozofije, sveg  pojavnog saznanja, iskustva?

Očigledno da se ovde već na početku javlja  nedopustiva protivurečnost. Da se za potvrdu stvarnog postojanja bilo koje stvari, s kojom bi ono razlikuje od samo njenog zamišljanja, pa čak i kada je u pitanju i samo stvarajuće biće (Bog), traži pored pojma te stvari iz mišljenja i potvrda spoljašnjeg opažaja,  a da taj sine qua non sve kritičnosti saznajno-teorijskog uma uopšte ne traži za samozvesnoist sopstvenog postojanja, već se (kao kod Dekarta),  potvrđuje već iz mišljenja, čime se čitavo transcendentalno-kritičko stanovište: čiste subjektivnosti pre svake objektivnost i u osnovi svake objektivnosti obesmišljava!

Kant posebno naglašava da je „skandal za ljudski um“ što ne može dokazati objektivno postojanje spoljašnjeg sveta...

A zapravo iz njegove transcendentalno-kritičke filozofije sledi mnogo veća nemogućnost: ne samo da nema sigurnog postojanja spoljašnjeg sveta nego ni ni sigurnog postojanja unutrašnjeg sveta; zapravo, nikakvog sigurnog sveta, nikakvog sigurnog postojanja!

Suština Hjumove kritike je upravo počivala na tome da neko naše jedinstva svesti ili jedinstvo mišljenja ne postoji; da se nikako ne može potvrditi iz  nesumnjivog sadržaja neke stvarne slike, opažaja, već se menja svaki čas po slučajnosti i da je zbog toga bilo kakva nepromenljiva unutrašnjost, nesumnjiva subjektivnost i stalno jedinstvo spoljašnjeg sveta, nepromenljiva spoljašnjost, nesumnjiva objektivnost, fiktivna, da su čak i svi opšti i nužni moralni zakoni ili opštih i nužnih naučnih zakoni prirode samo stvar navike, naša puka želja za tim,  a da takva opštost i nužnost ne postoji...

Ne samo da prazno opšte-logičko "Ja mislim" ne može nikako potvrditi naše nesumnjivo postojanja, već je samo obrnuto moguće!

I samo opšte-logičko"Ja", i samo "mislim" tek iz postojanosti jedne nadmislene (nadsaznajne volje) i nadsuštastvene vlastitosti konkretnog, pojedinačnog Ja, koje pre svakog opažaja, pojma, suda, zaključka saznanja, mišljenja, pre svake promene u samim stvarima ili naših nepostojanih misli, opažaja, osećanja, odlukama, želja, ostaje, staje, stoji, nadsaznajno, nadmisleno samoočigledno postoji, tek imaju svoje utemeljenje!

Samo iz jedne sintetički najstarije (nadopažajne, nadsaznajne) vlastitosti, koja ostaje u svakoj promeni, staje, stoji (nadmisleno), postojano postoji, čovek ima svest o sopstvenom i svakom drugom postojanju, o postojanosti bilo koje stvari, bića ili ili pojma, suda, zaključka svega saznanja, mišljenja!

Nije saznanje pojavno što ne zna suštinu stvari ili suštinu nas samih, nego zato što sve saznajne forme pojavnog uma pretpostavljaju nadsaznaju volju i nadsuštastvenu vlastitosti suštinskog, praktičnog uma, a svi saznajni sadržaji predsaznajne predmete saznanja –  ono  je pojavno a ne suštinsko!

 

ČULA I OPAŽAJI, RAZUM I MISLI, UM I IDEJE, VOLjA I ŽELjE...

 

Hjum odbacuje sve opšte predstave, posredno izvedene pojmove, ideje koji se ne mogu potvrditi iz neposrednih predstava (pojedinačnih opažaja čula).

Sa tim doslednim empirizmom, zapravo, sledi svog prethodnika Loka, koji sve složene (posredne, sekundarne) predstave (pojmove, ideje) našeg razuma izvodi iz jednostavnih (neposrednih, primarnih) opažaja čula...

I kako se čulni opažaji svaki čas menjaju i nemaju u sebi ničeg nesumnjivog i stalnog, iz tih spoljašnjih činjenica i unutrašnjih impresija i utisaka ne može nikako potvrditi nužno postojanje  ni našeg Ja ni spoljašnjeg sveta...

Zamišljeno "jedinstvo sveta" ili nas samih ( "našeg Ja"), nije ništa stvarno što pripada realnim percepcijama već su sve te "opšte" i "nužne" (fiktivne) pojmove, ideje o stalnom "svetu", o stalnoj  "ličnosti", "moralu" ili opštim i nužnim zakonima prirode kroz sve opšte pojmove, ideje našeg saznanja ili odlučivanja, delovanja, samo instinktivno-emotivni intuitivni proizvodi naše mašte!

Mašta podjednako uobličava ne samo sve opšte pojmove, ideje nego i fiktivno jedinstvo ličnosti, nepromenljivu predstavu, ideju našeg jedinstvenog Ja...

Ta instinktivna priroda ne vodi samo našu "slobodnu volju" i sve naše "slobodno" odlučivanje, delovanje praktičnog uma, nego čak i samu logiku, proizvodi fiktivni identitet svesti i fiktivno jedinstvo sveta i sve " opšte i nužne uzročno posledične naučne zakone "prirode", celokupnno saznanje, mišljenje teorijskog uma!

 

Hjumova tvrdnja da naše stalno Ja nije nije ni jednoznačno određena nepromenljiva realna predstava, ni tačno određen skup realnih predstava, već samo fiktivna impresija, zasnovana na mašti, ima mnogo slabosti...

To je isto kao da tvrdimo da oko i viđenje (ili uho i čujenje)... ne postoje, jer se ta čula ne mogu svesti ni na jednu realnu sliku (ili realan zvuk), ni na jednoznačni skup realnih slika (ili skup zvukova) jer se sve te slike opažaji, imresije u nama i van nas stalno menjaju!

To jest, pošto ne postoji nikakva realna slika sa kojom se može poistovetiti čulo vida ili samo viđenje ili konkretan zvuk za čulo sluha ili samo čujenje, a pored toga sve se te nestalne slike ili nestalni zvukovi (uopšte čulni utisci) koji nastaju i nestaju svaki čas menjaju, pa u našem viđenju ili čujenju nema ničeg stalnog (kao, uostalom i u svakoj drugoj vrsti opažanja), da se zbog toga slobodno može reći da i oko, i samo viđenje ili uho i samo čujenje  ne postoje?!

A po istoj logici stalno različitih i promenljivih opažaja, čulnih draži ostalih čula (mirisa, ukusa, dodira), na koje se ona ne mogu nikako svesti, niti s njima izjednačiti da ni  ta čula ne postoji ni njihovi nestalni opažaji?!

Ili, takođe, kako se sve naše misli, reči, pojmovi, sudovi, zaključci, ideje svaki čas menjaju te se ni razum ni um ne mogu izjednačiti ni sa jednom konkretnom misli, reči, pojmom, sudom, zaključkom, idejom, niti a ni sa tim promenljivim čulnim sadržajima potvrditi svoj realitet – da ni naš razum i um  ni njihovo nestalni pojmovi, sudovi, zaključci, ideje ne postoje!

I na kraju, kako se svaki čas menjaju sadržaji našeg Ja i sve naše odluke i želje, pa se ni samo Ja ni sama volja ne mogu izjednačiti ni sa jednim konkretnim sadržajem u nama, niti sa bilo kojom konkretnom odlukom ili željom, da ni naše Ja (jedinstvo svesti) ni naša vlastita volja (jedinstvo ličnosti) ne postoje!

Međutim, kao što se oko (i samo viđenje) razlikuje od slike koju gleda, uho od zvuka koji čuje ili mirisanje, kušanje, dodirivanje od svega što se miriše, kuša, dodiruje, i sam razum od konkretnih misli koje misli (na koje se ne može svesti niti sa njima izjednačiti), tako se i naše Ja i naša volja razlikuju od svojih (konkretnih) osećaja, odluka, želja, na koje se ne mogu svesti, niti se sa njima izjednačiti...

I kao što se iz činjenice, što se naši opažaji, misli, odluke, želje svaki čas menjaju, ili sama čula, razum, volja ne mogu svesti na konkretne opažaje, misli, odluke, želje, ili s njima izjednačiti (izvesti iz njih), ne može zaključiti da čula, razum, volja ne postoje, već postoje pre tih konkretnih sadržaja, tako se isto ni iz činjenice što se konkretni sadržaji u nama stalno menjaju i vlastito Ja ne može izjednačiti sa konkretnim sadržajima naših misli, reči, osećaja, odluka ili dela, svesti na njih na njih (izvesti iz njih) ili potvrditi sa njima svoj realitet, ne može nikako zaključiti da naša vlastitost ne postoji, već nadopažajno postoji pre svih tih opažaja!

Mi se, svakako, možemo pitati da li su stvari baš takve kakve ih vidimo svojim čulima  (npr. našim čulom vida) ali nikako ne možemo zaključiti, da zbog toga što se te slike svaki čas menjaju, ne postoji nikakva stalna, jedinstvena osnova čula vida ili samog viđenja...

A slično važi i za sva ostala čula. Iz činjenice što se: slušanje, mirisanje, kušanje, dodirivanje... ne mogu poistovetiti sa bilo kojim svojim opažajem: konkretnog zvuka ili mirisa, ukusa, dodira... nikako se ne može zaključiti da sama čula: sluha, mirisa, ukusa, dodira ne postoje!

Iako svaka slika zavisi i od čula vida, samog viđenja i sadržaja od onoga što se gleda, samo viđenje takoreći i ne zavisi od tih konkretnih sadržaja!

Tačnije, oko, za gledanje svega vidljivog, ima u svetlosti spolja i čistoj volji unutra, oslonac u nevidljivom!

Svakako da isto važi za naš sluh, miris, ukus, dodir, ili volju, razum, um...

To znači da u samim slikama, impresijama (osećajima, mislima, rečima, odlukama, delima), pored onog što se gleda, sluša, miriše, kuša, dodiruje u bilo kojoj pojedinačnosti, posebnosti opažanja ne učestvuju samo čula vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira (koja se ne mogu izjednačiti ni sa tim "realnim" opažajem, izvesti iz njih, svesti na njih), već podrazumevaju starije jedinstvo mišljenja, govora, osećanja, odlučivanja, delovanja (volje, razuma, uma, svesti), a po Platonu, za unutrašnje sagledavanje umom svega sa svih strana po celini stvari iz unutrašnje svetlosti najviše ideje dobra čak i metafizičko iskustvo duše (sećanje, prepoznavanje sveobuhvatne ideje), gde se mora znati umom sve, da bi se čulima opažalo bilo šta pojedinačno, ili znalo pojmovima, sudovima razuma bilo šta posebno, opšte!

Hjumu se pravom može postaviti pitanje: ako su svaki unutrašnji ili spoljašnji svet samo skupovi senzacija koji se svaki čas menjaju, a "stalno", "suštinsko celovito Ja", ili "stalni", "suštinski celoviti svet" samo naša verovanja, zasnovana na mašti, a ne nešto stvarno, što pripada "realnim percepcijama" zašto uopšte prihvata tu (samo) pojavnu tvorevinu (naše) mašte: fiktivno jedinstvo  (spoljašnjeg) sveta ili fiktivno jedinstvo  (unutrašnjeg) sveta nas samih, našeg Ja, a ne po tom istinitom uvidu, suprotstavi toj fiktivnoj tvorevini mašte, odbaci taj spoljašnji ili unutrašnji privid, fiktivni svet?

 

BUDIZAM

"Svet nije ništa, jer nije ni po sebi ni za sebe". (samyutta-nikayo, xxxv, 85)

“Ako je ovo, onda je i ono, ako nastaje ovo, nastaje i ono. Ako nema ovoga, nema ni onoga. Ako prestaje ovo, prestaje i ono."(A. X, 10, 92)

Ne postoji ni Braman (Bog, bivstvovanje), ni Atman (duša, sopstvo, duh)...

“U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta.“(Angutara-nikayo, IV, 45) Prevod Čedomila Veljačića

 

Mnogo pre Hjumovog skepticizma (ili Kantovog saznajno-pojavnog spoljašnjeg-unutrašnjeg sveta iz transcendentalne mašte), Buda daleko doslednije odbacuje svaki unutrašnji–spoljašnji privid sveta ili svesti!

Nestalno unutrašnje (oseti, osećanja, opažaji, pojmovi, sudovi, misli, saznanje, svest, volja, odluke), sadržaj dobija iz varljivog spoljašnjeg (sveta), a sve nestalno spoljašnje (svet) se uobličava kroz takođe varljivo unutrašnje: kroz naša: čula, osećanja, razum, um, volju, mišljenje svest!

Svi naši nestalni nagoni, oseti ili osećaja tela i svi naši opažaji čula, ili misli, pojmovi, sudovi razuma, zaključci uma kao i sve naše voljne odluke, dela, zavise u potpunosti od varljivih sadržaja spoljašnjeg sveta...

A i svi varljivi sadržaji spoljašnjeg sveta isto tako zavise od nestalnih: telesnih, čulnih, razumskih, umskih unutrašnjih formi naše volje ili svesti...

Sa ovim najdirektnijim tvrdnjama Buda, očigledno, mnogo pre Kanta (ili grčkih sofista, Hjuma i svih ranijih i kasnijih skeptika daleko doslednije zaključuje da je ne samo bilo kakvo saznanje, mišljenje o  nekom "po sebi i za sebe (u nama ili izvan nas) iz tih međuzavisnih formi-sadržaja: tela i nagona (oseta), čula i opažaja, razuma, uma i svih  pojmova, sudova, zaključaka bepredmetno, bezsadržajno, nego i svet i  svest i svako voljno odlučivanje i delovanje...

Da je bilo kakav govor o"onostranom duhovnom, večnom tamo" izvan "ovostranog ovde i sada" fiktivan... kao i bilo kakva čista svest po sebi bez sadržaja svesti ili volja po sebi, vlastito odlučivanje ili delovanje nezavisna od konkretnih potreba i želja...

A  iz tih međuzavisnih spoljašnjih-unutrašnjih formi sadržaja se ništa: ne saznaje, ne misli, ne govori, ne odlučuje, ne deluje....

Za Kanta je svaki spoljašnji ili unutrašnji svet izvan međuzavisnih apriornih formi praznih saznajnih formi: čistog razuma i čistog opažaja iz  transcendentalne uobrazilje u jedinstvu sa slepim sadržajeima, prazno transcendentalno H...

Za Budu, je svaki spoljašnji – unutrašnji svet iz međuzavisnih formi–sadržaja: tela i nagona, oka i oblika, uha i zvukova, nosa i mirisa, jezika i ukusa, kože i dodira, osećaja i onoga što se oseća, misli i onoga o čemu se misli, reči i onoga o čemu se govori, volje i onoga o čemu se odlučuje, delovanja i onoga što se izvršava (zato što ništa od toga nije po sebi ni za sebe), ništavnost, ništa... 

A izvan tih međuzavisnih formi-sadržaja ništa ne postoji...

Ne samo da sve sve naše slike, zvukovi mirisi, ukusi, dodiri...osećaji zavise po sadržaju u potpunosti od onog što gledamo, slušamo, mirišemo, kušamo, dodirujemo... osećamo a po formi od samih čula vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira, osećaja tela kao i naše, reči, misli, odluke i delovanja po sadržini od onog o čemu govorimo, što mislimo, odlučujemo, što delamo a po formi od našeg razuma, uma, ili volje, svesti, već svako opažanje, osećanje, saznanje, mišljenje onog "vanprostornog, vanvremenskog noumenalnog onostranog duhovnog večnog tamo": Atmana, Bramana, Ideje.., ili hipotetičke "pratvari, elementa, prabića"... od svega osećanja, opažanja, saznanja, mišljenja prostorno-vremenskog fenomenalnog, promenljivog, nestvarnog ovde i sada...

I kada kaže: "Ako je ovo, onda je i ono, ako nastaje ovo, nastaje i ono. Ako nema ovoga, nema ni onoga. Ako prestaje ovo, prestaje i ono" Buda ne misli samo na međuzavisnost praznih umskih, razumskih ili čulnih saznajnih formi naše svesti, saznajno-logičkog Ja od svih slepih sadržaja, već i "noumenalne" volje i svih njenih "slobodnih" odluka, dela i od onog o čemu odlučuje i onog što dela, kao i obrnuto, već i svakog "večnog", "duhovnog" ("onostranog") sveta ("tamo") od prividnog (ovostranog) "sveta" (ovde i sada)...

Ta zavisnost unutrašnjeg privida osećaja, opažaja, mišljenja, odlučivanja, delovanja od spoljašnjeg privida predmetnosti, bića i spoljašnjeg privida predmetnosti, bića od unutrašnjeg privida (volje, svesti, mišljenja, delovanja) samo širi paučinasti svet iluzija koji povećava bol i patnju...

Zato u potpunosti odbacuje svaku unutrašnji privd volje i svesti koji zavisi od privida spoljašnjeg sveta i svaki spoljašnji svet koje zavisi od unutrašnjeg privida volje ili svesti... 

Iluzije mišljenja, saznanja, slobodne odlučivanja, delovanja koje zavisi od iluzije predmetnosti, bića kao i obrnuto, iluziju predmetnosti, bića koje zavisi od iluzije saznanja, mišljenja, slobodne odlučivanja, voljnog delovanja...

I mada sa rečima. “Ako je ovo, onda je ono" privid "onostranog večnog tamo" duše ili Boga uslovljava prividom ovostranog"ovde i sada" našeg Ja, i prividom spoljašnjeg sveta, kako se, opet, mnogo više može uticati na unutrašnji privid, konstrukciju, obmanu mašte privida nagona, osećaja, volje ili svesti, nego na spoljašnji privid, kosmičku konstrukciju, iluziju sveta, Buda prvenstveno naglašava zavisnost spoljašnjeg privida od unutrašnjeg privida...

To jest, da bi se umanjio uticaj te spoljašnje iluzije i na kraju otpuno isključio, prvo treba raščistiti sa unutrašnjom iluzijom, varljivom tvorevinom, građevinom mašte (prividom želje, osećaja iz  volje, mišljenja, svesti); saseći obmanu na samom izvoru, u dubokom korenu bez ostatka...

Iluziju unutrašnjeg sveta, od svih sadržaja svesti (prvo svih opažaja, osećanja, pa pa razuma, uma saznanja, mišljenja, svesti), pa na kraju i iluziju volje (svakog odlučivanja, delovanja) i onda će se smanjiti i na kraju nestati svaka spoljašnja iluzija predmetnost predmeta, stvarnost stvari, svetskosti sveta, bivstvenosti bića...

U potpunom utrnuću (Nirvani) svih međuzavisnih spoljašnjih-unutrašnjih formi-sadržaja, iluzija bez ostatka nestaju svi ništavni nagoni, oseti, osećaji, opažaji, misli, reči, odluke, dela, voljs, svest koji se lepe za prividni život, biće...

"Nestankom ovog (negacijom prividnih izraza volje, svesti koji se lepe za pojavno, fenomenalno – T .N.) nestaje i ono (prvo prividno fenomenalno sa njim i prividno transcendentno, noumenalno – T. N.)... i tako nestaje (ovostrano-onostrani bolni privid -T.N.) celo to gomilište patnje.“

Tim smanjivanjem, što je više moguće unutrašnje iluzije prividnih nagona–osećanja–saznanja–volje–odlučivanja–delovanja, će na kraju u potpunom utrnuću (nirvani) nagona–osećanja–saznanja– volje–odlučivanja–delovanja će nestati bez ostatka svaki spoljašnji–unutrašnji privid mišljenja–bića...

 

"U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta.“

 

DA LI JE POSTOJANjE PREDIKAT?

 

Za metafiziku je pojam "bića" (bivstvovanja) temeljni pojam za svaki drugi pojam.

Za nauku o jeziku,  to je samo jedna apstraktna imenica izvedena iz neodređenog glagola "biti"; za prošlo bilo je, sadašnje jeste i buduće biće...

Bilo da se "biti" temelji u starijem jeste,ili "jeste" u starijem biti, to su, u svakom slučaju, isti pojmovi, te sud: "biće jeste" ništa ne tvrdi, nego je prazna tautologija...

Naspram subjekta "biće" (bivstvovanje) u sudu: " Biće (bivstovanje) jeste" jeste nema ništa (stvarno različito, sadržajno, drugo) u predikatu, već se sa "je" ("jeste") samo ponavlja isti pojam; jednom kao imenica a drugi put kao glagol u sadašnjem vremenu!

Ipak, i neodređeno glagolsko "biti" i imenica "biće" kroz prošlo "bilo je" i buduće "biće", više traže sadašnje "jeste" za svoje određenje, nego sadašnje "jeste" imenicu "biće", neodređeno glagolsko "biti", prošlo "bilo je" ili buduće  "biće"...

Kada se traži značenje bilo koje reči, pojma ili "biti" bilo kojeg "bića" ili samog "bivstvovanja",  pita se šta ta reč, pojam, biće "jeste"?

Sa najstarijim "je" ("jeste") jedan pojam (subjekt) u sudu, ili bilo koja stvar, biće traži vezom sa drugim pojmom (predikatom) ili drugom stvari, drugim bićem sa nekim dodatnim sadržajem, potvrdu svog realiteta ili (bližeg) istinitog određenja.

Međutim, iako se tim odnosom između subjekta i predikata sa "je" ("jeste")  jednakošću, istošću dva pojma utemeljuje istiniti sud znanja, taj odnos čak i u najpreciznijoj definiciji indirektno pretpostavlja mnoštvo drugih je (jeste) veza istinitih pojmova, sudova našeg saznanja, mišljenja, ili spoljašnjih, unutrašnjih vrednosti našeg osećanja, odlučivanja ili delovanja  po nekoj celini (spoljašnjeg) sveta ili celini (unutrašnje) svesti! 

Da je filozofija zadržala mitološko–umetničko–religiozno–filozofsko–naučno prajedinstvo, jako sećanje, osećanje iz najstarije metafizike jezika, današnje utemeljenje pravno-političke, ili komunikacijsko-informacijske svesti iz žive reči bilo bi mnogo jače i celovitije...

Iako se na prvi pogled tu samo jedan manje poznat ili nepoznat (uži) pojam bliže određuje (definiše) s jednim ili više drugih poznatih (širih) pojmova, kako i ti drugi "poznatiji" pojmovi za svoje određenje traže neke druge još poznatije pojmove, svaki pojam za svoje značenje indirektno podrazumeva skoro sve ostale pojmove, očigledno da se svaka pojedinačna ili posebna stvar, ili pojam, zapravo, shvata po mnoštvu "je", "da" veza neke sveobuhvatne teorije ili celovite ideje! 

Svako "jeste", ili "nije" u bilo kojoj reči, rečenici ili sudu znanja podrazumeva mnoštvo veza žive reči, govorne svesti i znanje neke starije celine a ona dalje najstarije sve jedno-jedno-sve spoljašnje ili unutrašnje jedinstvo sveta ili svesti...

Na primer, za shvatanje drveta, pored korena, stabla, grana, listova... podrazumeva se shvatanje zemlje, vode, vazduha, svetlosti... mnoštvo drugih bića, stvari misli, osećaja, pojmova, sudova zaključaka spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta ili svesti (skoro sav živi i neživi svet).

A tako je i za svaku drugu (pojedinačnu, posebnu, opštu)stvar, biće, pojam ili, pojavu...

Iako Kant tvrdi da je "je", "jeste" samo apriorni spoj subjekta i predikata u jednom sudu znanja, s kojom se uži pojam podvodi predikacijom pod širi, tačno je, zapravo, da se ta praosnova veze svih veza za značenje bilo koje reči, rečenice, ili pojma, suda, zaključka saznanja uvek pretpostavlja neku sveobuhvatnu teoriju ili sveobuhvatnu ideju po celini sveta i celini svesti!

Svako: "Šta je ovo, ono" (ili kakvo je, koliko je, u kom odnosu je) bilo koja stvar, bića, pa i "šta je šta je samo "biti", "bivstvovanje" sa  "je" i "da" u pitanju i odgovoru  indirektno pretpostavlja uvek neko jedinstvo, neko starije (celovito) je-da-n.

A  samo da, je (jeste) ili ne (nije) neko najstarije  je-da-n u osnovi bilo koje misli, reči ili odluke, dela... celovitu metafiziku jezika: jednu istu vlastitost i najstarije imenovanje, ime.

Zato po Aristotelu, istinitu veza subjekta i predikata, suštinsko je, da, jeste ili ne, nije svakog pojma, suda, zaključka našeg saznanja, mišljenja utemeljuje tek Božiji samoidentitet savršenog mišljenje o samom mišljenju iz njegovog  života po sebi, večnog duhovnog bića...

Hegel preuzima Aristotelovo stanovište da svako "Jeste", pa i za praosnovno "Ja mislim", podrazumeva apsolutno Ja, "Božije mislim " u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i ono o čemu se misli....

Tek apsolutni (samoodređujući, samosaznajući) pojam po sebi i za sebe sastavlja sve "je" ("da"), "jeste" ili, "ne" ("nije") moguće–stvarne–nužne relacije, predikacije Božijeg samosaznanja, (samomišljenja)...

Međutim, Kant tvrdi: "Biće nije realan predikat" ... već samo kopula jednoga suda.“

Po njegovom transcendentalizmu praznih umskih, razumskih, čulnih formi i slepih sadržaja, nije moguće nikakvo po sebi apsolutno da, jeste (istinito saznanje)...

Praosnovno: "Biće (bivstvovanje) je, jeste" u temelju metafizike, ontologije (još od Parmenida), nije po Kantu nikakav ontološki predikat supstancijalnog bića ili apsolutno istinite misli, mišljenja, već samo apriorna veza, spoj prazne logičke forme suda između subjekta i predikata; saznajno-logička relativna pozicija jedne pojavne stvari (pojma), prema drugoj pojavnoj stvari (pojmu) i koja u bilo kojem sudu znanja za potvrdu svoje istinitosti traži sadržaje čulnih opažanja...

Za njega je svepodležuća supstacijalnost" samo prazna forma "Ja mislim" u osnovi sve logike, filozofije, svega našeg saznanja, pojavnog iskustva, uopšte sve smislenosti mišljenja i bivstvenosti bića...Samo sintetička praosnova čistog razuma za praosnovu veze subjekta i predikata da sjedinjuje predstave u pojmu, pojmove u sudu, sudove u zaključku...

Transcendentalna subjektivnost čiste forme "Ja mislim", kao čista svet o sebi, samosvest (samoizvesnost sopstvenog postojanja) zajedno sa praznim formama čiste: čulnosti, čistog razuma, čistog uma za svako dodatno saznanje o sebi i o svetu u potpunosti zavisi od slepih sadržaja spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja...

I kako, sa druge strane, podjednako i sami slepi sadržaji spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja zavise od praznih saznajnih formi, sve naše saznanje je samo pojavno, nužno svedeno na okvir mogućeg iskustva...

Pored toga su i te prazne saznajne forme (čistog razuma i čiste spoljašnje i unutrašnje čulnosti) uslovljene i između sebe: čisti pojmovi sa čistim opažajim (i obrnuto)...

A i jedni i drugi sa (praosnovnim sintetičkim jedinstvom) "Ja mislim."

Međutim, Kantovo "čisto": Ja mislim, sa praznim saznajnim formama čiste: čulnosti, razuma, uma nikako nije dovoljno za sintetičku praosnovu subjektivnosti (samosvesti), a samim tim ni za bilo koje, kakvo istinito izricanje (za predikativnost, objektivnost) u pojmovima, sudovima saznanja...

Iako Kant tvrdi da je transcendentalno Ja praosnovna  sintetička osnova sve logike, filozofije, prazno opštelogičko "Ja mislim" (sa svim zakonima, kategorijama logike) već je rečeno da čulnost i razum i teorijski um, uopšte, sve pojavno saznanje, očigledno traži sintetičko jedinstvo starije volje i  sintetički najstarije vlastitosti, suštinski praktično-moralni slobodni um...

Zapravo, bilo koja, kakva predikativnost, atributivno, modusno postojanje, nužno traži neku svepodležuću supstancijalnost, starije supstancijalno postojanje...

Već je kod Parmenida ontološko utemeljenje, supstancijalno postojanje, jestastvo nužno Jednog–Bića dato nasuprot (pre) bilo kakvog pozicionizma jedne (nužno) pojavne stvari prema nekoj drugoj (nužno) pojavnoj stvari.

On ne pridaje Jednom–Biću nikakvu predikativnost, jer svi predikati (mnoštva, promene, kretanja bilo kakvi kvaliteti) pripadaju sudovima po „poziciji“, relativnom mnjenju, pojmovima i stvarima koji mogu da ne postoje, a supstancijalno, nužno jestastvo, postojanje  (koje ne može da ne postoji) samo Jednom–Biću...

I skoro sva kasnija metafizika podrazumeva (slično kao kod Parmenida) neko logičko-ontološko supstancijalno,nužno postojanje, jestastvo naspram drugostepenih atributa ili, trećestepenih (slučajnih) modusa...

Doduše to nadpredikativno (nadatributivno, nadmodusno) supstancijalno postojanje, nužno jestastvo, se od filozofa do filozofa dosta razlikuje...

Za Talesa je to Voda, za Anaksimena Vazduh, za za Anaksimandra Beskonačno, za Parmenida Jedno, za Heraklita Logos večne Vatre... za Empedokla Elementi (Vatra, voda, zemlja, vazduh) i Ljubav i Mržnja, za Demokrita i Leukip Atomi i Prazan prostor, za Pitagoru Harmonija i Brojevi, za Platona večne Ideje, za Aristotela Bog...

Ipak, za sve njih je zajedničko da se supstancijalno postojanje, nužno jestastvo ne može izjednačiti sa bilo kakvom predikativnošću, iskazivošću, sudom o njemu na osnovu nekog pojedinačnog opažaja ili posebnog, opšteg pojma, nego se, sasvim obrnuto, svepodležuća supstancijalnost (nužna čak i za svaku negaciju a ne samo afirmaciju) mora pretpostaviti za svaki pojedinačni opažaj ili poseban, opšti pojam, svaku relativnu poziciju (relaciju, odnos) između stvari ili bliža određenja unutar same stvari...

Zato Aristotel tvrdi: „Prva supstancija niti je u jednom subjektu niti je atribut jednog subjekta,“ nego upravo „konačni subjekt koji više ne potvrđuje nikakav drugi“ (subjekt).

Supstancija, dakle, nije predikat (ni sebe same, ni nekog drugog subjekta), nego su sve druge stvari (pojave, predstave) njeni predikati, svojstva a ona nužno jestastvo, svepodležući subjekt...

Ona se ne potvrđuje predikatima, iako joj unapred pripada predikativnost svakog mogućeg atributa, modusa kojima se opisuje, ali tek u drugostepenom, trećestepenom smislu...

Prema tome, sa tvrdnjom: "Biće nije realan predikat" Kant ne dokazuje ništa suprotno nasuprot tradicionjalne metafizike, nego sa suvišnom rečju: "realno" zapravo izvrće osnovni stav tradicionalne filozofije: "Biće nije predikat" (već svepodležuća supstancijalnost).

Sud:  "Biće nije realan predikat" umesto (kako je kako bi trebalo) "biće nije predikat" nego supstancija, supstancijalnost, on nikako ne potire supstancijalno postojanje, jestastvo, nego samo bez potrebe upliće (drugostepeni, trećestepeni) atributivni, modusni pojam "realnog“, nemoguć po sebi, bez nekog nužno starijeg supstancijalnog postojanja, jestastva!

Ako širi sud: "Biće nije predikat", sa tim "nije predikat" već podrazumeva negaciju svake moguće (vrste) predikativnosti (pa, svakako, i drugostepeni, trećestepeni atribut ili modus "realnog"),  onda je reč "realni" tu očigledno  suvišna...

To jest, ako već važi širi sud: "Biće nije predikat"(i ne može se izjednačiti sa bilo kakvom predikativnošću nego stoji ispred nje), već svepodležuća supstancijalnost, koja prima sve moguće vrste predikativnosti,  šta se dodatno dobija užim sudom: "Biće nije realan predikat"?

I kada se iz Kantove rečenice: "Biće nije realan predikat", izbaci, očigledno suvišna reč "realno" i ostane sud: "biće nije predikat" (koje nikad nije ni bilo predikativnost, nego starija supstancijalnost), to je sada jedan tačan (sasvim uobičajen) sud tradicionalne metafizike koji tvrdi potpuno suprotno od onoga što je on hteo da dokaže!

Da svaka predikativnost (pa i predikativnost realnog), uopšte, bilo koja, kakva atributivnost, akcidentalnost za svoje značenje i postojanje traži stariju supstancijalnost, nad predikativno, nad atributivno, nad modusno  (po sebi i za sebe) supstancijalno postojanje,  nužno jestastvo.

Predikativnost, akcidentalnost iz bilo kojeg posrednog pojma razuma na osnovu neposrednog opažaja čula, svakako, više traži subjektivnost i supstancijalnost, nego obrnuto, kako to ovde pretpostavlja Kantovo varljivo zaključivanje, zasnovanom na jednoj suvišnoj reči, koju dodaje ispravnom sudu tradicionalne filozofije: da subjekat više zavisi od svojih predikata, supstancija od svojih atributa, modusa!

Kada kaže: "Biće nije realan predikat", jer se njegovo postojanje, jestastvo ne može potvrditi "realnim" predikatom (spoljašnjim opažajem), on traži unapred nešto nemoguće: da se supstancija (supstancijalno, napredikativno, nad atributivno, nad modusno, nužno postojanje, jestastvo) potvrdi predikatima, atributima, modusima, iako je, zapravo nužno sasvim obrnuto: da predikati, atributi, modusi postoje ili se shvataju tek po najstarijem subjektu, starijoj supstanciji!

U čulnom opažaju nešto je sa jedne strane: toplo, suvo, teško, slatko... a sa druge druge strane: hladno, vlažno, lako, gorko...

Ne samo da taj "realni" predikat", s kojim jedan pojam potvrđuje svoje postojanje i određenje spoljašnjim opažajem iz neke slike, zvuke, mirisa, ukusa, dodira... za taj relativan odnos jedne prema drugoj stvari pretpostavlja dalje neke druge,  treće... stvari, nad odnosnu, nadrelacionu, supstancijalnu stranu stvari, nego i neku nadopažajnu, nadpojmovnu subjektivnost, čiji su to opažaji, pojmovi...

Prema tome, bez supstancijalne subjektivnosti nas samih, ili supstancijalne strane stvari nikako se ne može govoriti o bilo kakvoj predikativnosti ili "realnosti" po sebi...

Samo ono što u svakoj promeni istrajava, ne pada, propada, zauvek ostaje, staje, vrsto stoji – prvostepeno (prvobivstveno) supstancijalno postoji...

A ono što pada, ne staje, ne stoji, prolazi, nestaje, prestaje – ne postoji, ili postoji tek u drugostepenom smislu (atributivno, modusno, drugobivstveno)...

Svakako da je to supstancijalno postojanje, jestastvo (što nužno jeste, postoji) starije od svih svojih pojedinačnih, posebnih, opštih (kategorijalnih) određenja: šta je, koliko je, zašto je, kakvo je nešto (po kvalitetu, kvantitetu, relaciji, modalitetu ...).

Supstancijalno postojanje, jestastvo ne može se dokučiti pojmom ili opažajem a ni njihovim jedinstvom, uopšte, po bilo po kakvoj predikativnosti, nego je upravo obrnuto: svaka čulna realnost ili razumska, umska modusna ili atributivna predikativnost, objektivnost bilo kojeg, kakvog pojma, suda, zaključka našeg saznanja, iskustva (koja kod njega nužno zavisi spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja) zapravo traži nad modusnu, nad atributivnu subjektivnost, supstancijalno jestastvo (pre pojavne razlike spoljašnjeg, unutrašnjeg)...

Supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) ne može se nikako potvrđivati našim opažajima, mislima (koji i te kako mogu da ne postoje), već je to nužno potojanje, jestastvo nadopažajno, nadmisleno...

Po Kantu čak i sud: "Bog postoji, jeste" kao i svaki drugi izvan okvira našeg mogućeg iskustva, nema "realne" predikate, potvrdu spoljašnjeg opažaja...

Međutim, mnogi su upravo na odbacivanju "realnih" predikata (spoljašnjih opažaja naših čula), utemeljivali Božije (nad predikativno, nad atributivno), supstancijalno postojanje, jestastvo (po sebi za sebe).

Za Spinozu je, po principu omnis determinatio est negatio (svako određenje je neka negacija, ograničenje) svako određenje Boga moguće samo atributivno, modusno, inače je to antropomorfizam, a ne supstancijalna  (sa  svih logičko-ontoloških strana) apsolutna afirmativnost, Božija sa svih logičko-onoloških strana beskonačna beskonačnost, nužno postojanje, jestastvo.

U apofatičkom bogoslovlju za Boga se samo može reći da (nadsaznajno, nadbivstveno apsolutno) jeste...

Bog je (nad opažajno, nad misleno, nad saznajno, nad bivstveno...) nad atributivno jestastvo i njegova suština se ne može dokučiti nikakvom predikativnošću pojedinačnog opažaja, posebnog, opšteg pojma niti celovite ideje...

 

SUPSTANCIJA I PREDIKATI

 

Anselmo Kenterberijski u svom ontološkom dokazu (koga prihvata i Dekart) tvrdi da već iz postojanja savršenog pojma Boga u našem umu, našoj svesti, mišljenju, sledi nužno da Bog postoji, jeste...

A Kant taj dokaz kritikuje, kao da je to prvostepeni (najbolji, najsavršeniji) ontološki dokaz, iako postoje mnogi bolji dokazi najnužnijeg supstancijalnog postojanja: Jednog–Bića kod Parmenida, sve-jednog–jednog svega Logosa vatre kod Heraklita, duhovnog Νοϋς-a kod Anaksagore, a pogotovu kvalitativnog bezmerja najviše Ideje dobra (ideje svih ideja) kod Platona ili savršene svrhe svih svrha, večne forme svih formi, Božijeg savršenog duhovnog bića kod Aristotela, kao pokretača svake svrhe, svake forme od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti ... ili u novijoj filozofiji jedne sa sih strana beskonačne beskonačnosti  supstancije–Boga kod Spinoze... prema kojima Anselmov ili Dekartov ontološki dokaz skoro da i nisu dokaz!

Pogotovo je nedopustivo da pritom uopšte ne definiše šta je za njega postojanje, jestastvo u prvostepenom smislu, koje suštinski ostaje, staje, stoji, supstancijalno postoji?!

Ontološki dokazi tih filozofa ne počivaju na zamišljanju bilo koje (određene) stvari, ili pojma – koja može da postoji, ili ne postoji, po sadržajima našeg, ili nečijeg opažanja ili mišljenja (bez obzira da li čula zavise od razuma, ili razum od čula) – nego svi jasno razlikuju najnužnije, supstancijalno po sebi postojanje (koje ne može da ne postoji) i svako drugo: modusno, odnosno, relaciono, poziciono postojanje po drugom, prema drugom (razuma koji zavisi od opažanja ili opažaja koji zavisi od razuma) koje može da ne postoji...

Aristotel jasno razlikuju najnužniju večnu duhovnu stvarnost, Božije istinito mišljenje o samom mišljenju, kao večnu svrhu svih svrha, najsavršeniji oblik svih oblika, koji je pokretač svake svrhe, svakog oblika od njene mogućnosti kao njenoj stvarnosti, od samo mogućnosti materije, ili Spinoza, beskonačnu beskonačnost Boga–supstancije, od njegovih beskonačnih suština(atributa) ili konačnih stanja (modusa).

Samo supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) može utemeljiti postojanje koje može da ne postoji, a nikako, kao u Kantovom primeru sa talirima, da se unapred traži nešto nemoguće: da se supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) potvrđuje pojedinačnim opažajima čula, ili posebnim, opštim pojmovima, sudovima razuma, izvedenih iz njih (koji mogu da ne postoje)!

Zapravo, celokupno Kantovo transcendentalno stanovište je od početka protivurečno.

Sa jedne strane za potvrdu postojanja bilo koje stvari, bića ili realiteta jednog pojma traži pored pojma i opažaje čula, i za osnovnu tvrdnju svoje filozofije uzima da je sve naše saznanje, mišljenje prazno bez opažaja čula, pa čak i u jedinstvu sa opažajima čula samo pojavno.

Sa druge, naše nesumnjivo postojanje potvrđuje već iz praznog " Ja mislim (bez sadržaja opažanja), jer je, svakako, svestan da u našim opažajima, koji se svaki čas menjaju, nema ničega u šta se ne može sumnjati!?

Međutim, nesumnjivo postojanje naše samoočigledne vlastitosti, pre svakog pozicionog (relacionog, odnosnog) saznajno-logičkog (pojma, suda, zaključka) po: kvalitetu, kvantitetu ili modalitetu, nije utemeljeno samo nadopažajno, nego i nadsaznajno, nadmisleno i nasuštastveno!

I kao što su, pre bilo kakvog pojma ili opažaja svako (saznajno-logičko) je i da pretpostavlja neko starije (metafizičko) je-da-n, a svako jedan jednu naopažajnu, nadmislenu samoočiglednu vlastitost (iz koje tek znamo ne samo svako jedan ili postojanje nas samih,  naše fizičko i duhovno samoočigledno jestastvo, spoljašnje i unutrašnje postojanje, nego bilo koje, kakvo drugo postojanje, jestastvo ), tako isto, pre pre svakog (relacionog, odnosnog) saznajno-logičkog kvaliteta, kvantiteta, modaliteta, Božija nadopažajna, nadmislena (nadsaznajna nasuštastvena)  večno ista vlastitost, utemeljuje jestastvo spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.

Kako će se iz stvorenog nečeg (samo odnosa bilo koje, kakve  pojedinačne, posebne ili opšte stvari prema bilo kojoj drugoj pojedinačnoj, opštoj ili posebnoj stvari) potvrditi ne samo stvoreno sve (celina stvari), nego ono nadbivstveno stvarajuće pre (međuzavisnog mišljenja-bića) stvorenog svega, neizmerno više nego stvoreno sve?!

Više traže pojedinačni opažaji čula ili posebni, opšti pojmovi, sudovi razuma za svoje postojanje, opažanje i saznanje celovite zaključke uma, nego obrnuto.

Ne može se sve (celovita ideja) potvrđivati odnosom sa nečim; samo svojom senkom u opažaju, ili  kopijom (obrisom, odrazom, ogledalom) u pojmu...

Za relativan kvalitet, relaciju ili modalitet po odnosu jedne stvari prema drugoj stvari (koje mogu da ne postoje), mora postojati apsolutni kvalitet, relacija i modalitet  (večnih ideja po sebi), koji ne mogu da ne postoje...

Zato Platon, mnogo pre Kanta, sasvim obrnuto tvrdi da mnogo pre pojedinačni nestalni opažaji čula (čulni kvaliteti kao senke bića), ili njihove suštine kroz posebne, opšte pojmove sudove razuma (kao kopije bića) traže za svoje postojanje, opažanje, poimanje, razumevanje... starije biće po sebi, celovite ideje, a sve ideje za postojanje i saznanje svoje večne suštine nadsuštastvenu, nadsaznajnu ideju svih ideja, najvišu ideju dobra, nego obratno... nadsaznajna, nadsuštastvena najviša ideja dobra sve druge ideje, ili bilo koja večna (celovita) ideja delimične obrise u posebnim, opštim pojmovima, sudovima razuma ili nestalne senke u pojedinačnim opažajima čula...

Iza senke (same) stvari, bića u pojedinačnim opažajima čula, ili njene posebne, opšte kopije u pojmovima razuma (koja mogu i da ne postoje), stoje po celini uma, "sama stvar": večno biće natčulne ideje (koje ne može da ne postoji).

A u osnovi saznanja i nužnog postojanja večnih suština svih natčulnih ideja, najnužnija nadsaznajna, nadsuštastvena ideja svih ideja, kao Bog za ideje, najviša ideja dobra, koja utemeljuje sve večne ideje,  kao sve večne ideja svoje  kopije.

Aristotel, takođe, tvrdi da je Božije mišljenja o samom mišljenju, kao najnužnija duhovna stvarnost (koja ne može da ne postoji) naspram samo mogućnosti materije, kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha večnog života po sebi, nepokretni pokretač svakog obličja, svrhe, kretanja, postojanja konačnog života, prirodnog bića (koje može da ne postoji) od njegove mogućnosti ka ka njegovoj stvarnosti...

Tačnije, da bi postojala mogućnost bilo kakvog oblika, svrhovitog kretanja prirodnog života, bića, mora postojati savršeni umski oblik svih oblika, svrha svih svrha, savršenog mišljenja o samom mišljenju, istovetna sa savršenom delatnošću, delom Božijeg večnog života po sebi, najstvarnijeg duhovnog bića koje nužno jeste, postoji.

Za mogućnost bilo kojeg, kakvog relativnog (ljudskog) mišljenja, saznanja koje može i da ne postoji, potrebno je (Božije) večno duhovno postojanje (apsolutno samomišljenje, samosaznanje koje ne može da ne postoji).

Svaki prostorno-vremensko materijalni nesavršeni konačni život po mogućnosti, traži večni, savršeni život po sebi, po najnužnijoj duhovnoj stvarnosti.

U suštini, da bi po mogućnosti materije mogla da postoji bilo koja, kakva pojedinačna, posebna delimična stvarnost, svrha, obličje (koja može da ne postoji), mora postojati večna duhovna stvarnost, Božije savršeno obličje, kao svrha svih svrha (koja ne može da ne postoji).

Spinoza u velikoj meri ponavlja Parmenidov, Aristotelov... dokaz nužnog postojanja Jednog–Bića; supstancijalnog postojanja Boga (pre svakog drugog atributivnog, modusnog postojanja).

Ne samo da Božija suština nužno sadrži postojanje, nego je to upravo najnužnije sa svih strana beskonačno postojanje sama suština Boga!

Pre bilo čega konačnog, što može da ne postoji, je sa svih strana beskonačna beskonačnost, Bog koji ne može da ne postoji, koji uzrokuje svoju suštinu i svoje postojanje.

Božiju sa svih strana beskonačnu beskonačnost koja ne može da ne postoji ne dotiče "da li su zlatni taliri zamišljeni ili stvarni, ni bilo koja  stvar, ili ideja savršenog–nesavršenog koja može da postoji i ne postoji.

Za Talesa je supstancijalno postojanje Voda, za Anaksimena Vazduh, za Empedokla Vatra, Voda, Zemlja, Vazduh i Ljubav i Mržnja, za Anaksimandra Beskonačno, za Parmenida Jedno–Biće, za Demokrita i Leukipa Atomi i prazan prostor, za Anaksagoru Νοϋς (razum, um, duh) i beskonačno mnoštvo semena, za Pitagoru Brojevi i njihove Harmonije... Za Platona Ideja, za Aristotela Bog...

 

LOGIČKA I ONTOLOŠKA NUŽNOST

 

Šeling kaže da se od "pojma onoga što jest" može doći samo do pojma nužno egzistirajućeg bića, ali ne i do pojma Boga,“ jer se  Bog i "nužno egzistirajuće biće" ne mogu izjednačiti.

Međutim,  on uopšte ne kaže šta je za njega sama nužnost u prvostepenom smislu (logički ili ontološki)?

Ako je posmatra saznajno-logički: kako utemeljuje tu saznajno-logičku nužnost opštih i nužnih pojmova, sudova, zaključaka mišljenja?

A ako pre saznajno-logičke nužnosti pretpostavlja ontološku nužnost, kako utemeljuje tu početnu predsaznajnu, predlogičku: ontološku nužnost (bivstvovanja), teološku (Boga), filozofsku (apsolutnog duha, ideje), umetničku (stvarajuće slobode)  koja vodi na kraju najnužnijem nužnom biću (Bogu), koje ne može da ne postoji?

Kant, npr. kategorije modaliteta: mogućnosti, stvarnosti i nužnosti (kao uostalom, i bilo kojih druge kategorije: kvaliteta, kvantiteta i relacije), kao prazne apriorne logičke forme utemeljuje transcendentalno, i tvrdi: „Uslovi mogućnosti iskustva uopšte [apriorni opažaji prostora i vremena, kao čiste čulne forme spoljašnjeg i unutrašnjeg] su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva.

Za Parmenida je nužno samo jedno–biće...

Za Heraklita mikro-makrokosmičko sve-jedno–jedno-sve drži povezuje najnužniji logos večne vatre.

Za Platona, sve pojedinačne opažaje i posebne, opšte pojmova razuma, celovita ideje uma, a sve večne ideje najnužnija (nadsaznajna, nadsuštastvena) ideja svih ideja, najviša ideja dobra.

Za Aristotela, Božiji večni duhovni život po sebi savršenog mišljenja o samom mišljenju.

Aristotel i Spinoza kasnije, očigledno, ne utemeljuju Boga nužnim postojanjem, nego svaku logičku, ili ontološku mogućost, stvarnost, nužnost (atributa i modusa), najnužnijim Bogom!

Iako je Aristotel odredio Boga kao najviše mišljenje o samom mišljenju, Bog za njega nikako nije samo mišljenje, niti je Božije samosaznanje, samomišljenje isto što najviše ljudsko najviše saznanje, mišljenje, kao kod Hegela kasnije, gde su u apsolutnoj ideji, kao sveobuhvatnoj filozofiji sve filozofije, znanju sveg saznanja, mišljenju sveg mišljenja  objedinjene na kraju ne samo sve filozofije, nego čak izjednačeno saznajno-logičko i ontološko, onaj što saznaje, misli, ono što se saznaje, misli i samo saznanje, mišljenje...

Aristotel nikako ne izvodi iz pojma Boga njegovo postojanje (egzistenciju), nego svako moguće, stvarno, nužno saznanje ili postojanje (mogućnost bilo kojeg, kakvog oblika, svrhe, kretanja) prirodnog života, materijalnog bića iz najnužnijeg oblika svih oblika, svrhe svih svrha, pokretača svih kretanja, Božijeg večnog života po sebi, najstvarnijeg duhovnog bića!

Po Spinozi, Božije mišljenje je samo jedan od beskonačnih Božijih atributa Bogasupstancija (sa beskonačno beskonačnih atributa) za koju se ne može ni zamisliti da ne postoji...

Za Hegela su: mogućnost, stvarnost, nužnost svakog bića i samog bivstvovanja utemeljeni u dijalektičkoj nužnosti subjektivno-objektivnog pojma po sebi i za sebe: u Božijem apsolutno istinitom samosaznanju, samomišljenju...

Zato i kaže: Aristotel „ne tvrdi da je jedino mišljenje istina, da je sve misao; već on tvrdi da je mišljenje ono što je prvo, najsnažnije, najdostojnije poštovanja, mi međutim kažemo da misao kao ono što se ponaša, prema samom sebi  j e  s  t  e,  da je istina.“

To jest, Hegel prostorno-vremensko-materijalnu drugobivstvenu prirodu, istoriju shvata kroz logičku nužnost apsolutnog pojma, ideje, sve moduse, atribute prirode, istorije kroz jedino supstancijalno apsolutno samosaznanje, Božije samomišljenje a Aristotel i saznajno-logičku i prirodnu ili istorijsku mogućnost, stvarnost, nužnost svakog života ili bića utemeljuje kroz ontološku nužnost prve supstancije, najnužnijeg duhovnog života po sebi, Božijeg večnog bića.

U teologiji, Božije jestastvo nije dato iz uslovljenog mišljenja–bića, već je nadmisleno i nadbivstveno...

I ontološka nužnost (bilo kojeg, kakvog mogućeg, stvarnog) bića ili samog bivstvovanja, kao i saznajno logička (bilo kojeg, kakvog pojma, suda, zaključka mišljenja), traži najnužniju nadbivstvenu, nadsaznajnu Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

 

O ONTOLOŠKOM DOKAZU

 

Sveti Anselmo tvrdi: ako je najsavršenije, najuzvišenije biće (Bog od koga se ne može zamisliti ništa uzvišenije, savršenije) prisutno kao predstava, pojam, ideja u našem: mišljenju, osećanju, umu, duši, duhu – takvo biće nužno postoji!

Dekart, kasnije, usavršava taj dokaz: nesavršeno, konačno biće (čoveka) ne može po sebi (iz sebe) imati ideju najsavršenijeg, najuzvišenijeg, beskonačnog bića Boga. 

Kako će nesavršeno, konačno biće izmisliti najsavršenije, najuzvišenije beskonačno biće?

Ideju najsavršenijeg, najuzvišenijeg, beskonačnog bića (Boga) nesavršeno, konačno biće može dobiti samo od najsavršenijeg, najuzvišenijeg beskonačnog bića!

Prema tome, već iz postojanja ideje najsavršenijeg, najuzvišenijeg beskonačnog bića Boga u našem umu, duši, duhu, sledi nužno da takvo biće postoji!

Oba dokaza pretpostavljaju pojmove: savršenog, beskonačnog, postojanja... bez suštinskog utemeljenja.

U Svetom pismu, savršeno, po najvišoj svrsi s vrha, svršenog u konačnom nastajanju, završnom postajanju, svemu stvorenom postojanju ne samo da nije suština, nego čak ni atribut Boga, nego samo stvorenih stvari, bića.

Tako je čovek, kao kruna stvaranja, najsavršenije stvoreno biće na zemlji.

Međutim, već je u knjizi Postanja je starije dobro pre završenog postajanja, postojanja mera svakog spoljašnjeg i unutrašnjeg stvorenog savršenstva iz Božijeg bezmerja!

“I vidje Bog da je dobro...“  

I kod Platona, kasnije, najviša ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za sve druge ideje, tek utemeljuje idealnu suštinu, savršenstvo svih večnih ideja.

Bilo šta savršeno, uzvišeno (najsavršenije, najuzvišenije), svejedno da li u čulnoj ili natčulnoj stvarnosti (večne ideje), za svoje shvatanje i postojanje traži (nadbivstvenog, nadsaznajnog) Boga, ili (nadbivstvenu, nadsaznajnu) ideju dobra.

Bog kroz najviše dobro utemeljuju najsavršenije i najuzvišenije, a ne najsavršenije i najuzvišenije Boga i najviše dobro!

Bez Boga ili najviše ideje dobra ne samo da ne mogu postojati ili saznavati (opažati ili poimati) čulne ili razumske stvari, nego ni postojati ni saznavati večne ideje, a nikako obrnuto (kao u Anselmovom ili Dekartovom dokazivanju), gde se iz najsavršenije, najuzvišenije: predstave, pojma, ideje Boga u našem umu, duši, duhu, zaključuje o njegovom nužnom postojanju...

Ne samo da se Božije večno postojanje ne dokazuje opažajima ili mislima (koji mogu da ne postoje), nego bez apsolutne volje i stvarajuće slobode (nadopažajnog, nadmislenog, nadsaznajnog, nadbivstvenog) Boga ni opažajnost opažaja, ni smislenost misli, ni saznatljivost saznanja, ni postojanost postojanja, ni bivstvenost bivstvovanja  – nemaju utemeljenje!

Aristotel savršeno sagledava iz Božijeg duhovnog života po sebi, večnog mišljenja o samom mišljenju, kao savršene forme svih formi, svrhe svih svrha, naspram samo mogućnosti materije

Svaku moguću mogućnost (materije) i forme konačnog, prirodnog bića koje se rađa i umire utemeljuje najnužnija stvarnost večnog života po sebi, Božijeg duhovnog bića.

Večno mišljenja o samom mišljenju, u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i ono što se misli kao savršena svrhe svih svrha, forma svih formi pokreće svaki oblik, svrhu konačnog, prirodnog života, bića od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti. 

 

O KANTOVOJ  KRITICI ONTOLOŠKOG DOKAZA 

 

Kant tvrdi da se iz predstave, pojma, ideje "savršenog" bića u našem umu, duši, duhu ne može nikako zaključiti da takvo biće nužno i postoji...

Čuven je njegov primer "da sto zamišljenih i stvarnih talira nisu isto".

To što čovek može zamisliti sto talira, ne znači da ih stvarno ima".Pojam svoj realitet potvrđuje tek sadržajima opažanja.

Ako uz pojam "savršenog bića" nema opažaja tog savršenog bića, dodatak „savršeno“ uz biće, po njemu, ništa suštinski ne dodaje njegovom stvarnom postojanju...

Na prvi pogled izgleda da je njegovo dokazivanje besprekorno, a zapravo je njegov kriticizam nedosledan, jer ni njegovi prvostepeni pojmovi realiteta  i postojanja nemaju suštinsko utemeljenje.

Sa jedne strane, Kant realitet bilo koje stvari potvrđuje iz spoljašnjih opažaja (iz kojih razlikuje “stvarne od zamišljenih talira“) i "sve naše unutrašnje iskustvo uslovljava spoljašnjim iskustvom", a sa druge, potpuno nekritički, realitet nas samih (samoizvesnost našeg postojanja) potvrđuje već iz mišljenja (ne traži potvrdu opažaja)!

[...] U sintetičkom praosnovnom jedinstvu apercepcije ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje“.

Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Prevod Nikole Popovića,  Napomena, str 116.

Iako nikakvi bliži i dalji predikati, atributi našeg bića ne iscrpljuju našu suštinu, niti to saznajno-logičko pojmovno-opažajno pojavno jedinstvo zahvata, obuhvata iskazivanjem taj nadopažajni realitet, i pored toga svaka stvar ili pojam za potvrdu svoje istinitosti ili svog realiteta nužno traži i opažaj, Kant opet naše nesumnjivo postojanje potvrđuje već iz praznog "Ja mislim", bez potvrde (spoljašnjeg ili unutrašnjeg) opažaja!

Sa druge strane, za potvrdu Božijeg postojanja (pre bilo stvorene stvari, bića, svega duhovnog i fizičkog sveta) traži, kao za bilo koju drugu stvar ili pojam, ni manje ni više nego potvrdu spoljašnjeg opažaja!

Kako će  nadmislenog, nadbivstvenog stvarajućeg Boga (koji ex nihilo stvara sve mišljenje i sve biće), potvrđivati bilo koje, kakvo opažanje (koje zavisi od mišljenja) ili mišljenje (koje zavisi od opažanja) stvorenog bića, bilo koje, kakvo mišljenje koje zavisi od bivstvovanja ili bivstvovanje koje zavisi od mišljenja!?

Bog, svakako, ne može biti neki deo čulne stvarnosti zahvaćene od konkretnog opažanja...

Vidi se drvo, kuća, kamen.. oseća težina, temperatura, glad, žeđ... a ne opaža samo "postoji", "jeste".

Takođe, oči  ne čuju, uši ne vide,nego kao i sva ostala čula opažaju samo jedan deo stvarnosti...

S kojim ćemo "čulom" opažati "sve"; celinu spoljašnjeg  i unutrašnjeg (sveta ili svesti)?

Kako će stvarajućeg Boga pre sve tvorevine (koji ex nihilo stvara sve mišljenje i sve biće), potvrđivati bilo koje, kakvo opažanje ili mišljenje stvorenog bića (mišljenje koje zavisi od mišljenja ili mišljenje koje zavisi od opažanja)!?

Bilo kakvo "sve" spoljašnjeg ili unutrašnjeg (sveta ili svesti) može se opažati samo nekim hipotetičkim svedimenzionalnim čulom (koje bi sažimalo, obuhvatalo u sebi sva čula) ili sa unutrašnjim vidom znanja celovito  sagledavalo sve sa svih strana sa nekim najstarijim umnim jedinstvom.

Mi čak imamo problem da sagledamo vidljivu celinu dostupnu mogućim opažajima čula (pojačanu raznovrsnim instrumentima), a kamoli nevidljivo "sve" (spoljašnjeg sveta) ili nevidljivo "sve" (unutrašnjeg sveta) nas samih!

 

DEKART 

 

Dekart kaže da se može sumnjati da bilo šta dostupno našim konketnim opažajima, mislima postoji, jeste, ali „[..] nikako da.. ja sam koji mislim ne budem nešto.“ (Dekart, druga meditacija).

Da je samo najizvesnijim činom mišljenja potvrđeno naše nesumnjivo postojanje...

I zato je taj njegov zahtev da se iz samoizvesnog ega cogita sve naše saznanje, mišljenje utemelji na potpuno jednostavnim i očiglednim idejama, iz kojih bi se objasnile sve složene, nejasne, preteča modernog racionalizma...

 

SAMO SUŠTINSKO MIŠLjENjE POTVRUJE POSTOJANjE

 

Kada se malo bolje ispita Dekartovo cogito, ergo, sum (mislim, dakle, postojim, jesam), vidi se da taj stav uopšte nije zasnovan na nekoj potpuno jasnoj i razgovetnoj ideji u koju se ne može sumnjati!

Ako su te misli vezane za nestalne čulne sadržaje ne vidi se nužnost da se kaže: (ja) "mislim" (pa zato), znam (sigurno postojim), jesam, a ne i podjednako i (ja) gledam, slušam, osećam, radim, jedem, pijem, sedim,  hodam... pa isto tako postojim (jesam)...

Ako su sadržaji naših misli samo varljive čulne slike, predstave (u koje se i te kako može sumnjati), kako će takvo mišljenje potvrditi naše nesumnjivo postojanje!?

Čovek se često odriče „svojih“ površnih ili pogrešnih misli i osećanja kada su ga navodile ili ga navode na pogrešna odluke, dela...

Takođe, ne misli svakog trena, a svakog trena postoji, jeste (čak i u snu kada nema svest), te se iz prostog čina mišljenja ne može nikako zaključiti da postoje ni same misli ni onaj koji misli...

Samo kada se zna šta misli taj koji misli, i kada se shvati suština ne samo te konkretne misli nego i u čemu se samo mišljenje razlikuje od nestalnih opažaja čula, to samoizvesno mišljenje (kada se dugo, s trudom misli i nešto vredno smisli, sazna nesumnjiva istina) te suštinske misli će potvrditi naše sigurno postojanje,  inače taj stav ne znači ništa...

Kada, Platon, nakon senki početnih čulnih opažaja i daljih kopija pojmova razuma dijalektikom pojma traži u svojim dijalozima večnu suštinu: lepote, pravičnosti, umerenosti, mudrosti, hrabrosti ili dokaze o besmrtnosti duše, on suštinskim mislima tek iz završnog umnog razmatranja pronalazi ono što ostaje, staje, stoji, zauvek, nužno postoji... celovitu ideju kao večnu suštinu, istinu  mišljenja...

Ako Kant samoizvesnost sopstvenog postojanja potvrđuje već iz „Ja mislim“, zašto onda i samoizvesnost Božijeg duhovnog postojanja (pre sve tvorevine, pa samim tim i pre svakog svakog opažaja), ne bi još pre utemeljio već iz mišljenja, i to, kao, apsolutnog postojanja, iz apsolutnog „Ja mislim“, mišljenja u apsolutom jedinstvu  forme i sadržine, koje zna istinu, sebe sam, kako već dokazuje Aristotel, ili kasnije Hegel?

Za Aristotela samo Božije mišljenje o samom mišljenju večnom istinom  potvrđuje nesumnjivo postojanje Božijeg savršenog duhovnog bića.

Mišljenje je samoizvesno samo kada je večnom istinom Božije misli (o samoj misli) jedno sa Božijim večnim životom, savršenim duhovnim bićem...

Za Hegela, mišljenje tek u zadnjem stepenu, apsolutnom formom–sadržinom Božije misli o samom misli dostiže istinu apsolutne ideje, suštinski različitu od nestalnih čulnih opažaja, predstava, svih činjenica prostorno-vremenske-materijalne pojavne prirode, istorije.

 

DEKARTOV COGITO ERGO SUM I KANTOVO JA MISLIM

 

Iako u svojoj Kritici čistog uma (naspram Dekarta) tvrdi: „Naše unutrašnje iskustvo, koje je po Kartezijusu nesumljivo, je moguće samo pod pretpostavkom spoljašnjeg iskustva", Kant u utemeljenju najstarije sintetičke osnove „Ja mislim“ (pre sve: logike, filozofije, sveg pojavnog saznanja, iskustva) opet kaže:„U sintetičkom praosnovnom jedinstvu apercepcije ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti kao stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje" .

I kada predopažajnu, nadopažajnu samoizvesnost našeg postojanje potvrđuje već iz prostog čina mišljenja (bez sadržaja spoljašnjeg opažanja) on, očigledno, nekritički ponavlja Dekartov cogito...

Međutim, kako će se prazno mišljenje (koje je kod njega samo posredna predstava o samoj predstavi)  potvrditi bilo koju, kakvu istinu (pa čak i prosnovno "Ja mislim"), bez opažaja čula?

 

SAMO JEDNA NADSAZNAJNA I NADSUŠTASTVENA VLASTITOST UTEMELjUJE NAŠE SAMOIZVESNO POSTOJANjE

 

Da li Dekart mišljenjem po sebi utemeljuje naše (i kasnije bilo koje drugo) postojanje, ili mišljenjem samo potvrđuje naše (predmisleno, nadmisleno) starije postojanje?

Iako na prvi pogled izgleda da Dekart i Kant Dokazuju da samo naše samočigledno mišljenja potvrđuju naše nesumnjivo postojanje, tačno je, zapravo, sasvim obrnuto: da naše „samoizvesno mišljenje“ u potpunosti podrazumeva ono što treba da dokaže  – naše  starije nadopažajno i nadmisleno nesumnjivo postojanje!

Kada se iz naših konkretnog mišljenja tvrdi da nužno postoji onaj koji misli, to je jedna stvar, a kada se nezavisno od sadržaja konkretnih misli iz prostog čina mišljenja zaključuje da sama misao ne može postojati bez našeg samočiglednog samopostojanja (onoga koji ne mora uopšte nužno da misli i čije se postojanje ne može izjednačiti sa praznom formom ili varljivom sadržinom mišljenja), to je sasvim druga stvar!

Samim tim što Dekart kaže da se može sumnjati u sve naše opažaje i konkretne misli, koje, svakako, zavise od tih sadržaja, a ne i u postojanje onoga koji misli, očigledno da on naše postojanje ne izvodi iz varljivih opažaja ni iz konkretnih misli (čiji sadržaji zavise od varljivih opažaja), "samoočiglednom intuicijom duha" već iz prostog čina mišljenja zaključuje o našem nesumnjivom: predopažajnom, predmislenom (nadopažajnom, nadmislenom) starijem postojanju!

To jest, iako na prvi pogled izgleda da to "mislim, dakle postojim, jesam", nezavisno od opažanja i sadržaja konkretnih misli potvrđuje naše nesumnjivo postojanje, tačno je, zapravo, da taj prosti čin mišljenja ne dokazuje naše saoočigledno postojanje, niti je naše mišljenje to nesumnjivo postojanje, već da iz tog prostog čina mišljenja samo zaključi o nekom starijem nadopažajnom, nadmislenom, pre (nezavisno) od opažaja i konkretnih misli (koji zavise od opažaja) nesumnjivom postojanju onoga koji opaža, saznaje, misli;  kome opažanje, saznanje, mišljenje samo pripada kao svojstvo!

E sad, kakvo je to nesumnjivo (pre svakog opažaja, konkretnog saznanja, mišljenja), naše supstancijalno postojanje (o kome prosti čin mišljenje samo zaključuje) i kome kao svojstva pripadaju sve naše saznanje, mišljenje, odlučivanje i delovanje!?

Kao što se konkretna misao po svojoj sadržini ne može može odvojiti od sadržaja čulnosti tako po svojoj formi praznog („mislim“) ni razum, sve saznanje, mišljenje od prasintetičke Ja=Ja (nadmislene, nadsaznajne) vlastitosti, starije od saznanja, mišljenja, nesvodive na saznanje, mišljenje...

Da predmisleno (nadmisleno) samoočigledno postojanje nije različito od prostog čina mišljenja, zašto bi se uopšte iz samoizvesnog čina mišljenja zaključivalo o (svakako drugačijem od mišljenja) – postojanju?

Jedino samočigledna sintetički najstarija vlastitost u nama, što ostaje u svakoj promeni, staje, stoji, predmisleno, predsaznajno (nadmisleno, nadsaznajno) postoji, ima svest o svom i svakom drugom postojanju (uopšte), pa i postojanju svakog našeg opažanja, saznanja ili mišljenja!

I samo zato što jedna samoočigledna i neponovljiva ista vlastitost nadsaznajno, nadmisleno nesumnjivo postoji, može da misli, saznaje, odlučuje, dela: gleda, sluša, govori, oseća, radi, želi,  jede, pije, spava… a nikako da postoji, jeste zato što saznaje, misli!

Prema tome, čovek nikako nije svestan sebe, da postoji, jeste iz praosnovnog "Ja mislim", već iz samoočiglednog samoidentiteta jedne iste vlastitosti što u svakoj promeni ostaje, staje, stoji, nadsaznajno, nadmisleno nadsuštastveno postoji, ima svest o svojoj (i svakoj) spoljašnjoj ili unutrašnjoj postojanosti postojanja svake stvari, bića i svake misli, reči, odluke, dela!

 

MISLIM, DAKLE, POSTOJIM I VEČNO POSTOJANjE DUŠE

 

Ne radi se o tome da mišljenje potvrdi naše čulno, telesno postojanje, koje ne dovode u pitanje ni umni filozofi, a kamoli zdravorazumski ljudi, nego s obzirom da svaki vidljivi, telesni čovek stari i nakon nekog vremena umire i njegovo telo nestaje pred našim očima (kao i svaka druga telesna stvar ili biće)... gubi svaku nesposrednu vezu sa živima, suštinsko pitanje je da li se ima pravo čoveku (kao i bilo kojoj telesnoj, vidljivoj stvari koja nastaje i nestaje pred našim čulima) suštinski pripisivati postojanje?

Ili, ipak, svaki čovek, po nekoj starijoj duhovnoj suštini iza nestalnog čulnog, telesnog postojanja ostaje i dalje živ, opstaje, staje, stoji, nevidljivom dušom suštinski i dalje večno postoji?

Platon, npr. misli da iza svake promenljive nastajuće, nestajuće telesne ili čulne stvari (samo senke ideje) ili njenog opšteg i nužnog pojma (samo kopije ideje), nesumnjivo postoji  sama celovita stvar, večna ideja ... 

I kao što iza nastajuće, nestajuće čulne, telesne stvari postoji večna ideja, tako iza čovekovih promenljivih osećaja, želja nastajućeg-nestajućeg tela ili misli, odluka, dela smrtne čulne i razumske duše (samo senke ili kopije duhovnog života) pre i za vreme i nakon smrti njegovog fizičkog (čulnog, razumskog) života, živi večna umna duša koja vidi (zna) savršene ideje ...

I u skladu sa tim, "mislim, dakle, postojim" ima smisla samo kada suštinsko mišljenje iza varljivih želja tela, prolaznih opažaja čula ili opštih pojmova, sudova smrtne čulne ili razumske duše, celovitim svedoči dijalektikom ideja večnom dela duše, celovitim zaključcima uma jedino istinito duhovno postojanje ...

Prema tome, stav "mislim, dakle postojim" kod tradicionalnih filozofa ima smisla samo po suštinskom (jedino mogućem doslednom) mišljenju duboko razložne istine, kada iz večno živog duha potvrđuje večnu dušu ne samo u temelju svakog osećanja živog tela i opažaja čula nego i pojmova, sudova, zaključaka razuma, uma, svega našeg svesnog saznanja, mišljenja, odlučivanja, delovanja...

Sa stavom "Ja mogu u sve da sumnjam, ali nikako da i ja koji mislim, sumnjam, postojim", gde se iz prostog "mislim" (bez suštinskog sadržaja mišljenja, suštine mišljenja) ne zna ni samo Ja, ni  samo mišljenje, ni samo postojanje, Dekart još ne dokazuje čak ni da uopšte misli (a ne  da su to samo posredne predstave čula nestalnog sećanja, zamišljanja bez ikakvog nužnog postojanja) a kamoli samo Ja i samo postojanje!

Na primer, kada neko kaže "mislim", dakle, postojim, ti ga dalje pitaš: Šta ti znači to " mislim"? Ili: Šta misliš (koji je sadržaj tvog mišljenja)?

Ako on, npr. kaže: pa mislim kako idem na put, ili da kopam baštu (ili bilo šta  drugo po sadržaju čula)...

Ti mu onda kažeš da se te njegove "misli" suštinski ne razlikuju od nestalnih opažaja čula... da su samo posredne predstave, koje, kao kao i bilo koje neposredne, nemaju nikakvog nužnog postojanja...

Samo ako suštinsko mišljenje saznaje nesumnjivu istinu što zauvek ostaje, staje, stoji, pa zato postoji (kao što pokušava Platon ne samo ne samo u Fedonu, sa dokazima o besmrtnosti duše, nego u svim svojim dijalozima), i skoro svaki drugi pravi filozof, ono će potvrditi suštinsko postojanje i nas samih (večne duše iza propadljivog tela) ili večne ideje (suštine bilo koje stvari, bića) iza njene čulne ili fizičke senke ili razumske kopije...

Iako ne zna za objavu otkrivenog Boga, Platonu 2000 godina pre Dekart,  ne pada na pamet da iz prostog mišljenja (čiji sadržaja u potpunost zavise od nestalnih opažaja čula i varljivih želja tela), potvrđuje nesumnjivo postojanje sebe ni bilo oje druge stvari (kao ni mnogim drugim filozofima pre i posle njega), već jasno uviđa da samo suštinsko mišljenje, koje metafizičkim sećanjem umne duše saznaje celovitu istinu, potvrđuje ono nesumnjivo postojanje: večne ideje iza svake prolazne stvari bića i večne duše iza nestalnih čulnih opažaja, prolaznog tela...

Slično kao što samo istinito mišljenja, koje dostiže celovite ideje, potvrđuje za Platona nesumnjivo, večno postojanje, tako i za Aristotela, samo Božije mišljenja o samom mišljenju (koje potpuno zna istinu), koja kao savršena forma svih formi, svrha svih svrha pokreće svaku svrhi, svaki oblik od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti, svedoči najnužnije Božije večno duhovno postojanje i svako drugo moguće prolazno prostorno-vremensko-materijalno konačno prirodno postojanje...

To njegovo dokazivanje kasnije preuzima i Hegel, koji tek iz Božijeg "mislim, apsolutno znam istinu, potvrđuje prvo prvobivstveno Božije večno duhovno postojanje i svako drugo prostorno-vremensko-materijalno drugobivstveno (nastajuće-nestajuće) prirodno postojanje...

A prosto "mislim" iz nestalnih opažaja čula i  varljivih želja tela ne potvrđuje čak ni da je to sama misao, a kamoli samo Ja ili nesumnjivo postojanje nas samih ili bilo koje stvari, bića ...

Ni Kant ne vidi da se samo iz nad saznajne čiste volje duše i jedne nad mislene vlastitosti suštinskog praktično-moralnog slobodnog uma može utemeljiti saznajno Ja mislim, opšti i nužni pojmovi, sudovi, zaključci saznajno-teorijskog uma...

Ne svedoči svest, mišljenje stariju dušu, nego ne samo nad čulna, nad saznajna nego i nad mislena, nad svesna duša svedoči  samo Ja i samu misao i samo postojanje...utemeljuje  ne samo telo, sve želje, osećaje, nego i čula, razum, um, svest, saznanje, mišljenje,  reči, odluke, dela ... 

Samo najviše jedinstvo suštinske misli, reči, odluke i dela svedoči večno živu dušu, iz suštinskog, praktično-moralnog slobodnog uma suštinsko postojanje nas samih pa onda i bilo koje druge nežive, žive stvari, bića.

Kao što telo, svi organi tela ili  sve naše želje i osećaji služe duši, tako joj služi i  čula, mišljenje, saznanje, razum i um...

U svakom slučaju: Ja=Ja u zadnjem smislu nije ni prazni logički identitet, niti posebnost ličnosti po svom  zanimanju,  imenu, prezimenu, narodu (iako joj to sve pripada), nego prvostepena neponovljivost duše i prema njenoj ne samo nad telesnoj, nad čulnoj, nego i nadmislenoj i nadsaznajnoj postojanosti postojanja... a sve naše promenljive misli, osećaji, opažaji, želje, odluke, dela su nešto drugostepeno...

Samo nad telesna, nad čulna neponovljiva duša iza nestalnih opžaja čula i smrtnih želja tela utemeljuje živo jedinstvo želja tela, opažaja čula, svih osećanja, odluka, dela u životu, nadsaznajni, nad suštastveni Ja=Ja personalitet za jedinstvo svesti i mišljenja...

Zašto neko baš sa kakvom svešću, mišljenjem, bilo da li je dobar ili loš, lep ili ružan, sposoban ili nesposoban, bogat i siromašan...po svojoj neponovljivoj duši iz večnosti i po večnosti postoji po volji Božijoj za sav život tela, čula, razuma, uma, volje... velika je tajna...

 

PARMENID, DEKART, HAJDEGER

 

Kao što Dekart iz prostog čina mišljenja zaključuje o našem nužnom samopostojanju tako još Parmenid iz mišljenja zaključuje o jedinom stvarnom (nužnom) postojanju jednogbivstvovanja; jer se ne može misliti (govoriti, iskazivati) o ništa, nebiću, nego samo o nečemu i biću...

Međutim, iz činjenice da se naše misli ne mogu odvojiti od sadržaja toga "nečeg", bez obzira da li se naše misli ili ne mogu mogu izjednačiti sa tim  "nečim", nikako ne sledi datonešto ili te misli o nečem nužno moraju biti nešto a ne ništa!

Parmenid prvo kaže da se ne može saznavati, misliti, govoriti o ništa, nebivstvovanju, nego samo o bivstvovanju, a nakon toga da je svaka misao, saznanje promene, kretanja, nastajanja, nestajanja (kao i govor u mnoštvu, razlikama, suprotnostima, dvojstvu) prividna (samo mnenje).

Ako kod jednog sa svih strana isto bivstvovanja nema nastajanja, nestajanja, kretanja, promene, razlike, mnoštva  (a sve naše saznanje, mišljenje, govorenje je upravo dato u takom dvojstvu), on mnogo pre treba da tvrdi da se jedno jedino sa svih strana istinom isto bivstvovanje ne može potvrđivati mišljenjem, saznanjem, govorom (koje se nužno ispoljava u suprotnostima, promeni, kretanju, mnoštvu) već da je jednobivstvovanje ne samo nadopažajno nego i nadmisleno, nadsaznajno, i nadizrecivo!

Na primer, iz činjenice da se naše misli ne mogu odvojiti od onoga koji misli ni od onog što se misli, Buda sasvim suprotno zaključuje: da su i sve naše misli i onaj koji misli i ono o čemu misli zbog te međuzavisnosti prividne, ništavne, ništa!

Mnogo godina kasnije Huserl kao nešto "novo" tvrdi da su sve naše misli (osećaji, odluke, reči) nužno vezane uz “nešto“ (iako je to stanovište postojalo još kod Parmenida), a u potpunosti utemeljeno kod Kanta, koji tvrdi da je sve naše saznanje, mišljenje zavisno od naših čula, usmereno uvek ka sadržajima opažanja... i da bez toga nije ništa...

Doduše, kada Kant tvrdi da su sve naše misli, pojmovi nužno vezani uz nešto (sadržaje opažanja), kao i to nešto za naše misli (prazne saznajne forme čula, razuma, uma) takve misli, misli, pojmovi, po njemu, ne mogu nikako potvrđivati apsolutnu istinu, saznavati suštinu nas samih ni suštinu samog bivstvovanja, ni suštinu bilo koje, kakve stvari, bića, nego samo pojavu...

Na kraju Hajdeger, sa svojom egzistencijalnom fenomenologijom (hermeneutikom, analitikom) izjednačuje pojavu i suštinu i iz najizvesnije najvlastitije smrti vremenitog konačnog tubivstvovanja, razotkriva istinu bivstvovanja...

Po načelu, kome je prvobivstvena konačnost, jedina moguća najizvesnija i najvlastitija smrt, vremenito tubivstvovanje i slobodno ništa logično, njemu je sve logično (svako biće i samo bivstvovanje), a kome najvlastitija smrt, konačno vremenito tubivstvovanje i nadbivstveno slobodno ništa nije logično njemu na kraju ništa nije logično!

Ne samo da se misli ne mogu odvojiti od onoga koji misli i onoga što se misli, nego se tek iz egzistencijalne ontologije čovekovog slobodnog ništa, supstancijalnog zašto, smisla njegovog konačnog, vremenitog tubivstvovanja razotkriva svaki red, poredak, smisao svakog šta je (kako je, koliko je, i u kom odnosu je) svakog bića i samog bivstvovanja...

 

AKO DEKART VEĆ TVRDI IMA DVE SUPSTANCIJE, ON NE MOŽE  NIKAKO SVE POSTOJANjE POTVRĐIVATI MIŠLjENjEM

  

Ako za Dekarta supstancijalno nije samo mišljenje, već i postojanje sasvim druge vrste (prostornost, rasprostrtost, nesvodiva na mišljenje), on ne može nikako jednom supstancijom (mišljenjem) dokazivati postojanje druge supstancije (prostornosti, rasprostrtosti)!

Čim postoje dve potpuno različite supstancije, misleća (res cogitans) i rasprostrta (res extensa), on ne može (sve) postojanje izjednačiti sa mišljenjem,i zato njegovo dokazivanje od početka nema utemeljenje...

Da „samoizvesno“ mišljenja može potvrditi sve moguće postojanje, ne bi se pored supstancije mišljenja uvodila, postojala druga supstancija protežnosti i čak to dokazivanje iz "samoivesnost“ mišljenja temeljilo na tome “da nas  dobri tvorac ne vara.“

Već je pokazano da prosti čin mišljenja  (u kome se misli ne mogu odvojiti od čulnih sadržaja u koje se i te kako može sumnjati), bez suštinskih misli, suštine samog mišljenja, ne može potvrditi ni naše suštinsko duhovno ni fizičko postojanje, a pogotovu supstancijalno mišljenja, izjednačiti sa supstancijom mišljenja ili čak potvrđivati drugu supstanciju, rasprostrtosti, suštinski različitu od mišljenja, nesvodivu na mišljenje...

Da  je mišljenje isto što i (sve) postojanje, Dekart ne bi ni imao potrebu da iz prostog čina mišljenja potvrđuje postojanje, mišljenje razlikuje od postojanja, jer bi tada supstancijalno mišljenje (kao kod Hegela) bilo ne samo naše prvostepeno postojanje nego apolutnosti po sebi i za sebe sa svake strane, kraja jedino (prvobivstveno) Božije postojanje...

 

DEKART I HEGEL

 

Po Hegelu, mišljenje kod Dekarta još uvek nije utemeljeno po sebi i za sebe, jer mišljenje i postojanje, biće ostaju razdvojeni...

Prosti čin mišljenja, po njemu, ne potvrđuje ni naše, ni bilo koje postojanje, nego samo supstancijalna misao po sebi i za sebe, koja saznanjem same sebe, istinom apsolutne ideje potvrđuje večno duhovno (prvobivstveno) Božije postojanje pa onda i svako drugo prostorno-vremensko-materijalno prirodno ili istorijsko (drugobivstveno) postojanje...

Ako već Dekart svog ontološkog dokaza (iz prisustva najsavršenije ideje Boga u nama samima) zaključuje: „[..] „očito razumijevam da je više stvarnosti u beskonačnoj nego u konačnoj supstanciji, pa je stoga u meni nekako prvotnija predstava (perceptio) o beskonačnom nego o konačnom, to jest, o Bogu nego o meni samom" (Dekartova treća meditacija), zašto onda  njegov cogito, ergo, sum, ne ide obrnutim redom i ono što  dokazuje u malom“ cogitu, dokazuje u “velikom“ cogitu;  a ono što dokazuje u “velikom“  cogitu, umalom“ cogitu?

Hegel iz  “malog“ cogita,“ i početne činjenice prisustva našeg prostog čina mišljenja zaključuje da pre takve nedovoljno po sebi i za sebe utemeljene misli postoji Božija misao, mišljenje, pa iz takvog “velikog“ cogita, apsolutnog mišljenja po sebi i za sebe potvrđuje prvo nužnog postojanje Boga, pa i postojanje svega ostalog i nas samih!

Samo zato što iz tek prvobivstvenog Božijeg mislim, dakle postojim, apsolutnog po sebi i za sebe istinitog samosaznanja, samomišljenja sledi Božije savršeno duhovno večno postojanje, daleko izvesnije, svakako, od našeg mislim, dakle, postojim,  sledi i po našoj konačnoj misli, naše konačno postojanje.

Tek iz „velikog“ cogita,  Božije misli, večne istine apsolutnog samosaznanja, samomišljenja (jedinog stvarnog mišljenja) dokazuje prvo Božije apsolutno duhovno postojanje pa onda i svaki “mali“ cogito naše ili bilo koje, kakvo drugo moguće stvarno, nužno prirodno, istorijsko postojanje!

Pod uticajem Aristotela, on Dekartov cogito i slabo utemeljen ontološki dokaz prevodi u jedini po njemu na ispravan način interpretiran „veliki“ cogito i suštinski utemeljen ontološki dokaz...

Već Aristotela zaključuje da apsolutna misao o samoj misli tek  saznanje, mišljenje po sebi i za sebe, nego i da jedina potvrđuje večno Božije duhovno postojanje. I da svaka ljudska misao, istina, sva prostorno-vremenska-materijalna priroda mora pretpostaviti takvu savršenu, apsolutnu misao,  istinu, Boga koji misli takvu apsolutnu misao, istinu.

Samo zato što postoji apsolutna forma–sadržina, stvarajuća misao, savršena svrha–delo, Božije veliko Ja (“veliki“ cogito), apsolutna subjektivnost, može da postoji i bilo koje, kakvo naše Ja, bilo kakva subjektivnost (“mali“ cogito) izvesno, samosizvesno postojanje nas samih, ili postojanje bilo čega, bilo koja, kakva  objektivnost...

I jedno takvo dokazivanje indirektno je prisutno još kod Parmenida, Heraklita, Anaksagore, Platona, a direktno kod Aristotela, Spinoze, Šelinga, Hegela...

Međutim, za mnoge filozofe, nasuprot Hegelu,  kriterijum istinite misli, mišljenja ne može nikako biti dat iz nekakvog "apsolutnog" mišljenja, pojma, "po sebi i za sebe" nego  istiniti pojmovi, sudovi, zaključci moraju potvrđivati sa nečim različitim od mišljenja...

I kao što Kantovo transcendentalno Ja mislim pretpostavlja nadsaznajnu, nadmislenu volju i jednu Ja=Ja istu vlastitost, tako i Božije apsolutno mišljenje pretpostavlja Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu i Božiju apsolutnu, večno istu vlastitost...

Pre svake nastajuće, nestajuće pojave ili suštine neke stvari, bića, ili na kraju suštine svih suština u najvišem pojmu pojmu, Hegel za to svoje apsolutno mišljenje o samom mišljenju, svoju dijalektičku logiku kao „večnu suštinu Boga“ što jedino zauvek ostaje, staje, stoji, postoji, mora pretpostaviti apsolutnu sintetičnost – nadmislenog, nadsaznajnog Boga.

Čak i Dekart, kao preteča racionalizma, koji sve utemeljuje iz samoizvesnosti mišljenja opet kaže: „Nema u meni nijedne druge stvari koja bi bila savršena ili velika a da ne bih mogao zamisliti da može biti još savršenija i još veća...Jedina je volja ona – ili sloboda izbora – koju u sebi otkrivan tolikom da ideju ni jedne druge ne mogu zamisliti većom; stoga ja po njoj razumijevam da sam stanovita slika i prilika Božija".(Dekart , četvrta meditacija) “

Samoočigledna volja i jedna slobodna vlastitost nije samo najstarija sintetička osnova našeg odlučivanja, delovanja, nego i opažajnosti čula, razumnosti razuma, umnosti uma, našeg saznanja, mišljenja...

I mada Dekartovo „mislim dakle postojim, jesam,“ više više stavlja naglasak na mišljenje, nego na Ja, njegova logičko-matematičko analitičke metoda kritičkog preispitivanja saznanja koja pokušava na jasnim i razgovetnim idejama da utemelji naše saznanje, svu modernu nauku, filozofiju, indirektno priprema Kantov kriticizam čiste subjektivnosti u osnovi svake moguće objektivnosti...

Ipak, ako se Dekartovo" mislim, dakle, postojim, jesam",  shvati tako, kao da stavlja naglasak da čovek stvarno postoji, jeste tek ako suštinski preispituje sebe i svet oko sebe, kritički, samokritički misli i da mora da misli on sam (svaki čovek, pojedinac za sebe), a ne neko drugi umesto njega, da jakom svešću i samosvešću sam pojedinac suštinskim mišljenjem shvati (svoje) postojanje, pravu svrhu, smisao života i u skladu sa takvim mišljenjem govori, odlučuje, dela i živi, da mu kriterijum najviše izvesnosti, vrednosti nije samo nešto spolja, nametnuto, u čijem preispitivanju nije prethodno učestvovalo njegovo kritičko mišljenje, on sam nego da taj kriterijum istine upravo sledi iz (njegovog) kritičkog, samokritičkog mišljenja s kojim odgovorno traži, preispituje najvišu svrhu, vrednost svog postojanja s kojom govori, dela, živi, tek svedoči da postoji, jeste, onda je taj ego cogito jedan apsolutan stav.

 

SPINOZA

 

Po Spinozi, Bog (ili jedna jedina supstancija) sa beskonačno beskonačnih atributa i unutar svakog atributa beskonačno konačnih modusa se ne može ni zamisliti da ne postoji, već je njegova večna suština jedna sa njegovim večnim postojanjem...

Božija beskonačna beskonačnost je  utemeljena u apsolutnoj jednosti i zato se ne može ni sa jedne  strane ograničiti; svaka  razlika u jednom Bogu (spustanciji) je samo atributivna ili modusna.

Drugi "Bog",  druga "supstancija", negira božanstvenost, negira supstancijalnost.

Zato na početku svoje Etike prvo definiše beskonačnu beskonačnost jednog Boga (supstancije) sa beskonačno beskonačnih suština i beskonačnost atributa (svake Božije suštine, atributa) sa beskonačno konačnih modusa...

Bog ili beskonačno beskonačna supstancija " po sebi jeste i samu sebe shvata".  "Atributi...ono što razum opaža na supstanciji kao da predstavlja njenu suštinu".  "Modusi su... stanja supstancije".

Međutim, iako Bog (svedimenzionalna beskonačnost supstancije) ima beskonačno beskonačnih atributa, mi, sa konačnim modusima našeg razuma i našeg tela, znamo samo za dva: beskonačno mišljenje i beskonačno prostiranje...


Spinozino učenje već od tih početnih definicija ima nerešive teškoće...

Ako je za naš razum samo modus beskonačnog atributa Božijeg mišljenja a telo samo modus beskonačnog atributa Božijeg prostiranja, kako će ti modusi saznavati ili opažati čak i beskonačne suštine Božijeg mišljenja ili  prostiranja, a pogotovu beskonačno drugih beskonačnih suština, koji su ne samo  različiti od našeg razuma ili našeg tela nego i jedni od drugih!?

Čak i da te atribute supstancije opaža beskonačni Božiji razum (beskonačno mišljenje) suštinski problem i dalje ostaje: Kako će jedan atribut, u ovom slučaju beskonačno mišljenje, kao samo jedna večna suština sa svih strana beskonačne supstancije, znati, opažati sve ostale  (suštinski različite od njega i među sobom) večne suštine, druge atribute supstancije!?

Zapravo početno pitanje je: da li atributi "kao  ono što razum uočava na supstanciji" postoje u supstanciji po sebi, nezavisno od razuma, ili ti atributi, kao večne suštine supstancije, postoje samo time što ih opaža, uočava naš razum?

U oba slučaja postoje nerešive teškoće. Ako atributi postoje što ih razum uočava, oni nisu atributi supstancije, nego modusi, pa će tako, paradoksalno, naš razum, koji je samo konačni modus jednog beskonačnog atributa Božijeg mišljenja, uslovljavati, određivati ni manje ni više nego sve beskonačne suštine supstancije!

Ako atributi postoje nezavisno od razuma ne samo da ta beskonačnost atributa i međusobna nesvodivost svih večnih suština ne može biti dostupna našem konačnom razumu, nego čak ni samom tom (jednom) Božijem beskonačnom atributu mišljenja, jednoj beskonačnoj suštini, već samo beskonačno beskonačnom nadsušstastvenom, nadmislenom Bogusupstanciji... 

I ako umesto našeg konačnog razuma, koji je samo jedan modus beskonačnog Božijeg mišljenja, sve te večne suštine supstancije opaža beskonačni Božiji razum, mora se razjasniti veza između beskonačnog Božijeg razuma i beskonačnog atributa mišljenja...

I da li se oni, uopšte, mogu izjednačiti?

Takođe i sama beskonačost atributa je pod velikom znakom pitanja...

Ako svaki atribut (kao večna suština supstancije, bez obzira da li je opaža ljudski ili Božiji razum) nije neka druga suština, tačnije, beskonačno drugih suština, već je, po pravilu: omnis determinatio est negatio (svako određenje ograničenje) u odnosu „svedimenzionalnu sa svih strana beskonačnu beskonačnost supstancije, samo “jednodimenzionalna beskonačnost" sa bezbroj drugih logičko-ontoloških večnih svojstava, strana svih ostalih atributa, večnih suština supstancije ograničen konačan, a samo sa jednog večnog svojstva beskonačan, da li se onda uopšte ima pravo govoriti da je beskonačan?

Zatim sledi još jedna teškoća:  ako te razlike na supstanciji (nesvodive večne suštine) dolaze od Božijeg razuma, sve beskonačne atribute određuje beskonačno Božije mišljenje, ne samo sa atributi više nisu nesvodive beskonačne suštine supstancije jer ih sve određuje mišljenje (svi zavise od mišljenja) nego tada beskonačno mišljenje mora biti supstancija  ("ono što po sebi jeste i što samo sebe shvata"), određivati, utemeljivati sve večne suštine i Hegel ga upravo tako kasnije i shvata...  

Međutim, to iz početnih Spinozinih definicija nikako nije moguće. Ako se atribut mišljenja ne može svesti na neke druge atribute, ni drugi atributi na mišljenje, izvesti iz mišljenja, nego su suštinski drugačiji od mišljenja i među sobom, ne samo da nikakvo beskonačno mišljenje, kao ni bilo koji drugi beskonačni atribut, večna suština ne može se izjednačiti sa beskonačnom beskonačnošću Boga (supstancije), biti supstancijalno, nego da supstancija mnogo pre treba da bude nadsuštastvena!

A zatim sledi još jedan paradoks: Ako beskonačna beskonačnost Boga, kao svepodležuće jedno prima sve moguće beskonačne atribute kao i sve moguće konačne moduse (Bogu se ne može ništa odreći),  supstancijalna sa svih strana kvalitativna (atributivna) beskonačna beskonačnost Boga uključuje i svaku moguću konačnost!

I da li je uopšte kvantitativna beskonačnost (aritmetička, geometrijska) prostora, broja prvostepena "beskonačnost"( uopšte moguća po sebi)?

Ili i geometrijska (prostorna) i aritmetička beskonačnost (po broju), traže stariju  logičku–metafizičku beskonačnost po pojmu, tačnije za sve logičko-ontološke beskonačnosti najstariju kvalitativnu beskonačnost po sebi i za sebe, gde je bilo kakav kvantitet samo neki poseban kvalitet, samo jedna večna suština beskonačno beskonačne supstancije?

Zapravo, Spinoza beskonačnu po sebi i za sebe i ne posmatra kvantitativno, u prvostepenom smislu ne pripisuje ni prostoru, ni vremenu ni broju nego kroz kvalitativno bezmerje beskonačnih aributa i njihovih konačnih modusa jednom beskonačno beskonačnom Bogu–supstanciji.

Zato je Platonova najviša ideju dobra, koja utemeljuje sve saznajno-bivstvene večne suštine ideja ne samo nadsaznajna  i nadsuštastvena, nego i nadbivstvena...

Kao ideja svih ideja, Bog za sve večne kvalitete, savršene ideje, ona je u svom kvalitativnom bezmerju mnogo pre kvalitativna određenost, konačnost nego (još uvek) nedovoljno jasno određena i nemoguća po sebi kvantitativna neograničenost, beskonačnost...

On od početka, sa svake strane, kraja staje naspram kvantitativne beskonačnosti, i iz savršenstva svako savršenstva, kvalita svih kvaliteta, ideje svih ideja, kvalitativnog bezmerja najviše ideje dobra, utemeljuje savršene kvalitete večnih ideja...

 

AKO JE SUPSTANCIJA SAMOPOSTOJEĆA I SAMOSHVATAJUĆA, MIŠLjENjE MORA BITI SUPSTANCIJALNO

 

„Božija moć mišljenja je jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja.“ Baruh D. Espinoza, Etika, Geca Kon, Beograd, 1934,  str. 120, izvedeni stav  iz VII postavke  II knjige.

Ako nesvodive logičko-ontološke predikate,  večne suštine na supstanciji ne pronalazi naš konačni razum nego Božiji beskonačni razum, taj suštinski čin Božijeg mišljenja ne može nikako (kao naše konačno  mišljenje) samo uočavati, opažati, saznavati beskonačne suštine supstancije, nego od početka, sa svake strane, kraja, određivati sve večne suštine supstancije... 

Ako je „Božija moć mišljenja je jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja.“ ono nije samo jedan od atributa s kojim Bog sebe shvata, već kao supstancijalni causa sui samouzrok, natura naturans (stvarajuća priroda) neprekidno daje, „proizvodi“ sve  beskonačne atribute i konačne moduse te mora biti jedno sa samom beskonačnom beskonačnošću Boga ...

Samo je sa takvim beskonačnim razumom–delatnim mišljenjem, supstancijalna egzistencija Boga izjednačena sa svim njegovim večnim suštinama, beskonačnim atributima...

Međutim, ako sada Božiji beskonačni razum, mišljenje daje, proizvodi večne suštine, sve atribute supstancije, svi drugi atributi gube svoju nesvodivost i postaju samo modusi Božijeg po sebi i za sebe  supstancijalnog razuma, mišljenja!

Ako je već u osnovnoj definiciji supstancija naglašeno da ona nije samo samopostojeća, samodelatna nego i samosaznajuća, samoshvatajuća ("i samu sebe shvata"), to znači da je u njenoj supstancijalnosti već uključeno mišljenje i da je mišljenje  supstancijalno, a svi atributi na neki način samo modusi Božijeg razuma–supstancijalnog (delatnog) mišljenja, koji ih neprekidno proizvodi, ili određuje, opaža,  uočava...

Već se kod Aristotela, ili kasnije Hegela, večno duhovno Božije samopostojanje, samodelanje svode na supstancijalno samosaznanje, večnu istinu apsolutnog pojma pojma, Božije samomišljenje...

Takav supstancijalni razum ne može biti samo prazna beskonačna forma supstancije odvojene njene večne sadržine (kao Kantove prazne kategorije razuma neograničene po svojoj logičkoj mogućnosti) niti jedna apsolutna logička sveforma, prvobivstveni duhovni sadržaj u kome se ogledaju sva drugobivstvena prostorno-vremensko-materijalna stanja ospoljene prirode, kao u Hegelovom prvobivstvenom logičko-ontološkom mišljenju mišljenja, apsolutnom pojmu pojma dijalektičke logike kao večnoj suštini Boga...  

Doduše, to još uvek nije neki Božiji nadmisleni, nadsaznajni nadbivstveni creacio ex nihilo beskonačni razum–mišljenje, ali čak i takav razum, mišljenje, čija je moć mišljenja jedno sa samom stvari, svedimenzionalnim delovanjem, delom ne može samo saznavati, uočavati večne suštine supstanacije...

 

BOŽIJE POSTOJANjE NE MOŽE BI JEDNO SA BILO KOJOM, KAKVOM ATRIBUTIVNOM SAZNAJNO-LOGIČKOM SUŠTINOM VEĆ JE NE SAMO NADSAZNAJNO, NADSUŠTASTVENO NEGO I NADBIVSTVENO

 

Spinoza kaže da je Božije postojanje jedno sa njegovom suštinom, ali u Bogu ima beskonačno beskonačnih suština, i nijedna od njih nije supstancija, nego samo jedna njena večna suština...

To jest, ako jedna večna suština nije druga večna suština te se mišljenje ne može ograničiti prostiranjem ni prostiranje mišljenjem, postojanje nijedne večne suštine, pa čak ni beskonačni zbir svih večnih suština se ne može izjednačiti sa supstancijom (njenom večnom suštinom), jer je se tako atribut (koji je jedna suština) izjednačuje sa supstancijom, u kojoj nije samo ta jedna, nego beskonačno drugih suštine, te  supstancija (koja je svepodležuća za sve suštine) mora biti nadsuštastveno (iznad svih suština).

I kao što  se svi konačni modusi skupa jednog beskonačnog aributa ne mogu izjednačiti sa samim beskonačnim atributom nego ostaju još uvek samo modusi tog atributa, tako se ni beskonačni zbir večnih suština Boga–supstancije ne može izjednačiti sa Bogom–supstancijom, nego je nadsuštastveni (nadrazumski) Bog (beskonačna beskonačnost supstanacije) toliko različit od tih razumskih "beskonačnih suština" a kao i sve beskonačne suštine atributa od svojih konačnih modusa...

Božije sa svih strana nadsuštastveno, nadrazumsko bezmerje postoji pre svake atributivne ili modusne forme–sadržine, pojedinačne, posebne, opšte pojave–suštine beskonačnog razuma, mišljenja ili prostiranja; bilo kojeg beskonačnog atributa, ili njegovog njegovog modusa...

Očigledno da se Spinozino razlikovanje atributa i supstancije ne može nikako utemeljiti iz saznanja, razuma (po osnovi samo jednog Božijeg atributa–beskonačnog mišljenja).

Nikakvo mišljenje, koje samo saznaje konačne ili beskonačne suštine bilo kojeg bića i samog bivstvovanja, ne može biti sa svih strana beskonačna beskonačnost supstancije koja po sebi jeste i samu sebe shvata (biti po sebi i za sebe) jer zavisi i od onog nadsaznajnog, nadmislenog koji saznaje, misli kao i od predmeta saznanja, mišljenja) a pogotovu biti Božije creatio ex nihilo... 

Platon prihvata samo večne suštine same po sebi, supstancijalne kvalitete savršenih ideja, a ne i "konačne moduse" (kopije ideja u pojmovima razuma ili senke u opažajima čula i nagonima tela); jasno daje do znanja da je večna suština svake pojedinačne supstancije (savršene ideje) utemeljena ne samo u nasuštastvenoj nego čak nadsupstancijalnoj ideji svih ideja, najvišoj ideji dobra...

Njegove ideje, dakle, nisu nekakve suštine koje uviđa razum (um) na supstanciji (supstancijalno starijem nekome, nečemu), ili neke prazne forme pre slepe sadržine, a ni neke podsuštine najviše ideje dobra, nego prvostepene forme-sadržine, sama večna bića, dok je najviša ideja dobra, koja utemeljuje njihovo večno biće i njihovu idealnost, svaku sustancijalnu formu–sadržinu  pojedinačnog, posebnog kvalitativnog savršenstva, ne samo nadsaznajna, nadsuštastvena, nego i nadbivstvena, kao ideja svih ideja, kao Bog za (sve) ideje...

Savršenstvo ideje izvan prostora, vremena, materije, sve pojavne prirode kod Platona mnogo pre dato kvalititivnom logikom kroz savršenu određenost, konačnost nego kroz neodređenost, beskonačnost, jer ona po idealnosti forme ili savršene svrhe svake ideje nije nedostatak,  ograničenje već iz kvalitativnog bezmerja upravo ono najsavršenije što treba da bude – najviša potvrda, uzvišenje...

 

DEUS SIVE NATURA  MNOGO PRE SVODI BOGA NA PRIRODU, NEGO PRIRODU NA BOGA

 

Spinozino Deus sive Natura mnogo pre svodi Boga na prirodu, nego prirodu na Boga i atribut mišljenja na atribut prostiranja (prostorno-vremensku prirodu), nego atribut prostiranja na atribut mišljenja...

Ako se samopostojeća i samoshvatajuća, ontološka nužnost Boga svodi na saznajno-logičke opšte i nužne uzroke prirode, zašto Spinoza uopšte uvodi Boga, ima pored prirode potrebu za Bogom?

A ako se umesto Boga koristi metafizičko–fizički pojam prirode, u samoj prirodi po sebi se mora utemeljiti jedinstvo svih opštih i nužnih zakona, oblika, kretanja... od svake njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti!

Upravo zato što priroda nema samoodređenje po sebi (ne postoji nužnost da neki jedinstveni samouzrok prirode utemelji svejedinstvo prirode, priroda sa njim ima jedinstvo, bude jedna), njemu je za to logičko-ontološko jedinstvo prirode (svih beskonačnih atributa) potreban jedan prasintetički Bog!

Spinoza pokušava logičku nužnost da svede na nužnost prirode, red i veza večnih ideja u Bogu na red i vezu opštih i nužnih stvari prirode, a tačno je, zapravo, da logika prirode, opštost i nužnost zakona prirode ima jedinstvo u sebi,  po sebi, on ne bi se ni pominjao Boga, uopšte govorio o Bogu!

Pored toga, kada kaže „red i veza ideja je isti kao red veza stvari“ on ne izjednačuje samo jedan beskonačni atribut prostornosti (prostorno-vremensko-materijalne prirode) sa drugim atributom (mišljenjem), već jedan atribut sa beskonačno drugih atributa, sa samom svih strana beskonačnom supstancijom, Bogom, iako, po njegovim sopstvenim definicijama, Bog nema u sebi samo taj jedan atribut, nego još beskonačno drugih beskonačnih atributa (nesvodivih jednih na druge)!

Ako beskonačna beskonačnog Boga tek potvrđuje svaku atributivnu beskonačnu i modusnu konačnu prirodu, mnogo pre treba da kaže da red i veza ideja u Božijem beskonačno, razumu–mišljenju određuje opšte i nužne zakone prirode: da modusi treba da odgovaraju atributima, a atributi supstanciji...

Iako je na prvi pogled izgleda da je to Hegel kasnije i pokušao: da dokaže da prvobivstveno,  apsolutno logičko-ontološko duhovno, red i veza večnih ideja u Bogu određuje opšte i nužne zakone  otuđene, ospoljenje drugobivstvene prirode, istorije, on, isto kao i Spinoza radi sasvim suprotno: ne dedukuje dijalektikom čistih pojmova apolutnu logičko-ontološku istinu po sebi iza sebe, red i vezu ideja kao večnu suštinu Boga, nego umesto toga iz otuđene, drugobivstvene, ospoljene prirode: od pojavnog bića nebićabivanja iz ospoljene, drugobivstvene prirode, istorije izvodi red i vezu večnih ideja, pravi ("večnu suštinu) Boga!"

U svakom slučaju, pre će supstancijalni razum, Božije po sebi i za sebe delatno mišljenje davati, utemeljivati sve svoje atribute, moduse, svako moguće, stvarno, nužno postojanje (opšti i nužni red prirode), nego što će neka po sebi (još uvek nejasna, neodređena) priroda (nemoguća po sebi) utemeljivati razum, određivati opšti i nužni red ideja Božijeg delatnog mišljenja!

Bez svrhe same po sebi, nema nikakvog razloga da se traže oblici prirode, razlikuju bilo koje, kakve mogućnosti od stvarnosti, nepromenljivi i večni atributi i konačni modusi prolaznog nastajanja, nestajanja, a pogotovu da se suštinska “priroda,“ “jedinstvo“ večnih suština (beskonačnih atributa) prirode u jednoj beskonačnoj beskonačnosti Bogasupstancije.

Sa jedne strane Spinoza ne prihvata stvarajuću slobodu (svodi Boga na logičko-ontološku nužnost prirode), a sa druge strane tu logičko-ontološku nužnost samopostojeće, samoshvatajuće prirode samo može utemeljiti Božija svrha po sebi i za sebe...

Ništa ne znači da se pri objašnjenju opštosti i nužnosti celovite prirode Spinoza poziva na Boga, ako Božanstvenost Boga ne utemelji po sebi po sebi i za sebe.

To jest, kada se Bog svodi na prirodu, ili priroda na Boga, slično kao mišljenje na bivstvovanje ili bivstvovanje na mišljenje, ništa se zapravo, suštinski ne objašnjava; ni mišljenje ni bivstvovanje, ni Bog ni priroda...

Ako se unapred odbaci, ne traži svrhoviti uzrok u prirode, ne samo da nema potrebe za celovitošću prirode, nego i za svakim uzrokom (u) prirodi, jedinstvom prirode, svrhovitošću (u) prirode, prirodnošću prirode!

Ne samo da svako uvođenje svrhe u prirodu, izlazi iz prirode, nego sama celovita „priroda“, jedinstvo prirode, opštost i nužnost prirode, izlazi iz “prirode“, traži za svoje jedinstvo, svoju prirodnost prirode, svrhu po sebi, i starije natprirodno utemeljenje!

Za Aristotela je upravo Božiji razum, um, sveobuhvatni, suštinski uzrok, celovita svrha (Anaksagorin Nus) uzrok svake stvari bića i samog bivstvovanja...

On iz svoje tetrade savršeno jasno uviđa se za svaki oblik traži apsolutni oblik, za svaku mogućnost materije, večna duhovna stvarnost, za svako fizičko (mehaničko, hemijsko, biološko) kretanje nepokretni pokretač savršene misli o samoj misli, svrhoviti uzrok iz Božijeg večnog života, savršenog  duhovnog bića...

Svrha po sebi savršenog duhovnog života po sebi, Božijeg večnog bića iz starije metafizike utemeljuje jedinstvo fizike; svakog prirodnog života, bića...

Spinoza se sa svake strane trudi da nasuprot svakog antroporfizma u ontologiji, metafizici, depersonaizovanjem Boga–prirode  izbaci teleološki uzrok...

Međutim, upravo zato što bez svrhovitog uzroka ne samo da nema jedinstva prirode, svrhovitosti prirode, bilo kojeg, kakvog jedinstva prirode i zato Spinoza izjednačuje  Boga i prirodu...

Sama (svaka) zakonitost, opštost i nužnost fizike, prirode, traži za utemeljenje opštosti i nužnosti zakona prirode, a pogotovo jedinstvo svih opštih i nužnih zakona fizike oslonac metafizike, pre, posle prirode nad prirodno utemeljenje!

Savršeni duhovni život po sebi Božijeg večnog bića, kao svrha svih svrha, oblik svih oblika iz starije metafizike utemeljuje jedinstvo fizike, pokreće svaku svrhu, oblik konačnog života, prirodnog bića od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti...

 

ETIČKO I ONTOLOŠKO KOD SPINOZE I KANTA

  

Spinoza svoju metafiziku naziva Etika, tj. etiku temelji na metafizici, a Kant, upravo na kritici metafizike utemeljuje , najviša načela praktično-moralnog uma svoju etiku!

Kantovo rešenje, da dve nespojive, potpuno različite Dekartove supstancije mišljenja i prostornosti posmatra samo kao dve različite nesvodive forme našeg konačnog saznanja: mišljenja i spoljašnjeg opažaja prostora, sastavlja u najstarijoj sintetičkoj osnovi jedne čiste subjektivnosti, nalik je sa Spinozinom rešenju, gde se mišljenje i prostiranje posmatraju samo kao dva nesvodiva atributa supstancije, sastavljaju u sintetičkoj osnovi Boga–supstancije, jednoj apsolutnoj subjektivnosti... 

Spinoza iz saznajno-ontoloških opštih i  nužnih metafizičkih načela Boga–prirode izvodi opšte i nužne etičke principe, izjednačuje slobodu sa saznanjem potpuno jasnih i razgovetnom opštih i nužnih ideja koje intelektualnom intuicijom oslobađaju dušu od nerazumnih  afekata i preteranih žudnji tela...

Kant iz nadsaznajnih transcendentnih ideja: Boga, slobodne volje i besmrtnosti duše iznad sveg pojavnog saznanja utemeljuje suštinsku praktično-moralnu prirodu čovekaljudskog roda...

Spinoza, intelektualnm intuicijom, duhovnom ljubavlju prvo starijom metafizikom poznaje beskonačnu beskonačnost Boga, čija je suština jedno sa njegovim postojanjem pa opštim i nužnim idejama saznaje sva osećanja, afekte, žudnje tela, s kojima utemeljuje saosećanje ka drugima, opšte i nužne principe Etike, svega moralnog odlučivanja, delovanja...

I Spinozina Etika, po ugledu da na Toru, Zakon, Petoknjižje, najsvetijih pet knjiga Starog zaveta ima pet knjiga...

Zato utemeljenje njegovo etike iz metafizike (svih opštih i nužnih praktično-moralnih načela iz beskonačne beskonačnosti Boga) izgleda kao prevođenje Deset zapovesti i jevrejske vere, biblijskog govora, na filozofsku veru i filozofski govor...

Spinozin Bog nije ličan kao u jevrejskoj veri ...pa tu nema ideje svrhovitosti i Božijeg nagrađivanja i kažnjavanja, a pogotovu iz Deus sive Natura Božijeg ex nihilo stvaranja sveta već je apsolutna logičko-ontološka samouzročnost Boga–prirode utemeljena po sebi i za sebe (kao ranije kod Aristotela).... 

Doduše, kod Aristotela postoji večni duhovni život Boga i ostaje suprotnost između najstvarnije večne duhovne stvarnosti Boga i moguće–stvarne prirode, dok Spinoza tu razliku ukida, sve različite atributa i moduse sastavlja u jednom Bogu–supstanciji.

Ipak, postoje i neke sličnosti kod Spinoze i Kanta: kao što Spinozina intelektualna intuicija razuma može biti praktično-moralni um, tako i Kantova čista volja, kada zakonodavnim umom svaku pojedinačnu volju podvrgava jednoj opštoj volji, liči na Spinozin prosvećeni razum, intelektualnu intuiciju...

Takođe, iako je kod slobodna volja praktično-moralnog uma suštinsko, a saznajno-logičko područje teorijskog uma pojavno, Kantov kategorički imperativ, kao univerzalno načelo praktičnog uma: "čini tako, da načelo kojom se rukovodiš u svom delovanju može postati opštevažeći zakonodavni princip za sve" je upravo postavljanje afektivne, pojedinačne, volje pod kroz opšti i nužni razum, Spinozinu intelektualnu intuiciju, duhovnu ljubav ka Bogu i saosećanje ka bližnjem...

To jest, čista volja  najvišim interesom zajedničkog dobra  pristrasnu afektivnost, svojevolju za  sa opštim i nužnim načelima  podređuje nepristrasnoj umnoj, opštoj volji; kao što Spinozina intelektualna intuicija iz opštih i nužnih načela beskonačnog Božijeg mišljenja jasnim i adekvatnim idejama razuma (po redu i vezi stvari, koje je isti kao red i veza ideja),oslobađa od svih preteranih afekata, slučajnih modusa, pojedinačnih žudnji tela...

Na kraju, zanimljiva je, takođe, velika sličnost Spinoze i Kanta u bezinteresnoj posvećenosti svojim duhovnim principima i usklađenost proklamovanih moralnih načela sa konkretnim životom, što je, nakon Grka, redak primer u svetovnoj filozofiji...

 

KOMENTAR: PARMENIDOV, ARISTOTELOV, HEGELOV... ONTOLOŠKI DOKAZ

 

Ontološki dokaz o nužnosti jednog–bivstvovanja utemeljuje još Parmenid, kada tvrdi da samo ono što se iz apsolutnog istinitog pojma misli – večno postoji, jeste.

Kako se ne može misliti o nebivstvovanju, nego samo o bistvovanju, jedina apsolutna istina – nasuprot nastajanja–nestajanja, kretanja promene nesavršenog, mnoštvenog čulnog bića–nebića – je misao o nepromenljivom i savršenom Jednom– Bivstvovanju.  

Nema dva jestastva, dve istine.

Jedna istina je istina jednog.

Je–Da pretpostavlja starije Je-da-n.

Logos je jedan i jedno je logos.

Ipak,  postoji razlika između nužnog postojanja Parmenidovog jednog–bivstvovanja, naspram sveg nestalnog čulnog mnoštva i nužnog postojanja Boga, pre bivstvovanja i svakog bića.

Već Aristotel, naspram Parmenida, tvrdi da jedan, bivstvovanje i saznanje nisu mogući po sebi.

Iako je Bog sličan jednom, ili bivstvovanju, ne samo da je Bog stariji od jednog i biovstvovanja i svakog (jednog, jedinstva) bića i svakog (jednog, jedinstva istine) znanja i ne može se izvoditi iz njih ili izjednačiti sa njima, već bilo koje: jedno, znanje, biće i samo bivstvovanje (ili jedinstvo istine, znanja, svakog bića i samog bivstvovanja) mogu postojati samo po (nadsaznajnom, nadbivstvenom) Bogu...

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoje obličje, svrhu, kretanje od mogućnosti ka stvarnosti, pre jednog po sebi, ili bića po sebi, traži Božije savršeno mišljenje o samom mišljenju, kao savršeni oblik svih oblika, svrhu svih svrha, večnu duhovnu stvarnost u osnovi svake moguće mogućnosti prirodnog života, bića, kao pokretača svih kretanja – jedno sa večnom delatnošću, savršenim delom...

Božije večno duhovno biće, apsolutno istinito mišljenje o samom mišljenju, kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha pokreće svako obličje, svrhu, biće od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti...

Hegel u najvećoj mogućoj meri koristi to Aristotelovo shvatanje da Apsolutno subjektivno-objektivno Božije samosaznanja, samomišljenja jedino zauvek ostaje, staje, stoji, večno postoji, da postojanje bilo kojeg bića ili (jednog) ili unutar sebe različitog i istog bivstvovanja shvati samo kao jedan logičko-ontološki stepen samoodređujućeg po sebi i za sebe apsolutnog mišljenja o samom  mišljenju...

To jest, Hegelov ontološki dokaz ne potvrđuje iz najsavršenijeg, najuzvišenijeg pojma (Boga) u našoj svesti, umu, mišljenju Božije duhovno postojanje, biće, nego dokazuje da samo logička beskonačnost apsolutno istinitog pojma–ideje, Božije savršeno mišljenje o samom mišljenju, dokazuje objektivno postojanje, biće!

Zato Hegel traži od Aristotela da na delu svake pojedinačne nauke spekulativnim pojmom pojma demonstrira taj monizam, panlogizam apsolutnog duhovnog bića; dokaže da je svako  pojedinačno, posebno, opšte biće i mišljenje samo neki logički stepen Božijeg mišljenja o samom mišljenju, njegovog apsolutnog samosaznanja, samomišljenja.

Nasuprot primarnih čulnih opažaja kao i konkretnih događanja, dešavanja svega nastajućeg, nestajućeg mnoštva ili zdravog razuma koji koji sumnja u nužno postojanje (jednog) večnog bića, on celovitim zaključcima, dijalektičkim idejama uma iz apsolutnog pojma o samom pojmu, mišljenja o samom mišljenju a svako moguće–stvarno–nužno čulno ili razumsko nastajuće-nestajuće postojanje, biće tek dokazuje iz najnužnijeg Božijeg postojanja,  apsolutnog duha, ideje.

Iako Hegel nigde direktno ne daje takav ontološki dokaz, sva njegova filozofija pretpostavlja jedno takvo dokazivanje...

Ipak, da li je njegovo "mišljenje po sebi i za sebe", apsolutni pojam pojma, zaista suštinski različit od čulnosti?

Mada samo dijalektički zaključci uma od ideje ka ideji (pre senki ideja u opažajima čula, ili kopija ideja u pojmovima razuma) mogu potvrditi nužno postojanje večnog bića, po Platonu tek (nadbivstvena, nadsuštastvena, nadsaznajna) najviša ideja ideja svih ideja, kao Bog za ideje, najviša ideja dobra (koja je toliko iznad svake ideje, koliko je svaka ideja iznad od svoje kopije ili kopija iznad od svoje senke), omogućava ne samo svako čulno i razumsko bivstvovanje i saznanje, nego i saznanje umom večnog bivstvovanja i večnih suština svih savršenih  ideja.

Na prvi pogled izgleda da Hegel iz "apsolutnog" mišljenja, saznanja, logike, pojma po sebi i za sebe (koji ništa drugo ne pretpotavlja) utemeljuje apsolutnost Boga, a zapravo i njegovo "apsolutno" Božije samosaznanje, samomišljenje, i sva i njegova dijalektička logika-ontologija (večnog mišljenja o mišljenju) koja potvrđuje savršeno duhovno biće, pretpostavlja sintetički najstarijeg, nadsaznajnog,  nadmislenog, nadlogičkog Boga!

I Biće (po sebi) koje zavisi od Suštine (za sebe), kao biti bića (njegovog pojma), i suština koja zavisi od apsolutnog po sebi i za sebe (pojma o pojmu) Pojma Boga kao suštine svih suština, večne biti svih bića, zapravo, pretpostavljaju nadbivstvenog, nadsuštastvenog, nadpojmovnog Boga! 

I kao što Kantovo čisto "Ja mislim" pre sve logike, filozofije, sveg saznanja, iskustva pretpostavlja sintetički stariju (nadmislenu, nadopažajnu) čistu volju i jednu nadsaznajnu (nadpojmovnu, nadlogičku) najstariju vlastitost, tako i Hegelovo apsolutno Božije "Ja mislim", pretpostavlja (nadopažajnu, nadmislenu), Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu i nadsaznajnu (nadpojmovnu, nadlogičku) večno istu vlastitost.

 

ŠELINGOV BOG KAO GOSPODAR BIĆA

 

Ako Bog stvara biće i svet, njegova nadbivstvenost, nadsvetskost je pre bića i sveta i (pre) izvan relacije suštinskog gospodarenja bićem ili svetom; isključuje svaku u zavisnost od bića i sveta...

 

U svojoj poznoj pozitivnoj filozofiji stvaranja Šeling sasvim drugačije sagledava: mogućnost, stvarnost i nužnost Boga i samog bivstvovanja...

Ako je stvarajući Bog gospodar svakog bića i samog bivstvovanja, kao creatio ex nihilo, beskonačna mogućnost bivstvenosti bića, svetskosti sveta i stvarnosti stvari... onda je on, po njemu, mnogo pre nadstvarna (nadbivstvena, nadsvetska) apsolutna potencija, svemogućnost nego (stvorena) stvarnost!  

Ako Bog gospodari davanjem i uzimanjem bivstvenosti bivstvovanja, stvarnošću stvorene stvari i svetskošću stvorenog sveta, Božija apsolutna svemogućnost ne može se potvrđivati sa bivstvenošću stvorenog bivstvovanja, stvarnošću stvorenih stvari, svetskošću stvorenog sveta (kojih može biti i ne biti) već postoje tek po njegovoj volji).

To jest, iako je "bit Boga apsolutno A koje može stvoriti B", samim tim što je u Božijoj volji da stvori B (svako biće i samo bivstvovanje), on se ne može nikako s njima njima izjednačavati.

Time se distancira ne samo od Spinozinog Deus sive Natura (Bog ili priroda), već svog početnog Sistema transcendentalnog idealizma i Hegelove tvrdnje da je stvoreni svet samo ospoljen duhovni svet apsolutne ideje, sve prostorno-vremensko drugobivstvo materijalne prirode, istorije, samo otuđeno Božije prvobivstvo...

Ako se svako A određuje kroz neko B  (svako jedno kroz neko drugo), čak i kada neko kaže: Bog jeste, Bog se određuje po drugosti (po relaciji sa nečim drugim), te se tako stvarajuće, pre sve tvorevine, stvorene stvarnosti se potvrđuje sa tvorevinom, sa stvorenom stvarnošću.

Međutim, ako je suština stvaranja da tek nadbivstveno, nadstvarstveno, nadsvetsko, nadstvarstveno A daje suštinsku drugost, B (stvorenog bića, stvari ili sveta), da može postaviti ili ukloniti bilo kakvo B (bića, stvari, ili sveta), onda je, za Šelinga ta apsolutna potencija svake bivstvenosti bića, svetskosti sveta i stvarnosti stvari, suštinska relacija gospodarenja, davanja i uklanjanja svakog bića i samog bivstvovanja prvostepena suština Gospodstvenosti Gospoda, Božanstvenosti Boga...

Ipak, i to Šelingovo određenje Boga kroz slobodno davanje i uzimanje biće, suštinsku relaciju gospodarenja (bivstvovanjem ili svetom), i dalje pokazuje nekakvu „zavisnost“ Boga od bivstvovanja (ili sveta).

Ako je Bog pre bivstvenostig bivstvovanja, stvarnosti  stvari i svetskosti sveta, on je, svakako i pre te relacije suštinskog gospodarenja bivstvovanjem ili svetom.

Nije suština da se Bog shvata iz stvorenog bića pojavnog sveta, ili stvaranje sveta, kao kod Šelinga, shvata kao slobodno samoograničenje Božije beskonačne potencije, svemoći, svemogućnosti, nego da se nadbivstveni, nadsvetski Bog ni na kakav način ne može shvatiti, potvrđivati iz stvorenog bića ili stvorenog sveta (bilo koje, kakve relacije sa stvorenim bićem i svetom).

Svako je umsko, razumsko, čulno bivstvovanje vezano uz neki sadržaj a cretio ex nihilo je nadumno, nadrazumsko, natčulno, i zato nadbivstveno, nadasaznajno, nadlogično...

Ako Bog suštinski gospodari bićem (uzimanjem i davanjem bića ili sveta) on se ne može nikako izjednačiti sa bićem ili svetom ili shvatati iz bića i sveta kao početno A koje može biti B. 

Jedino kada bi se mogla izreći nadbivstvenost, nadsvetskost pre (iznad) bića ili sveta, mogao bi se izreći božanstvenost Boga koja postavlja ili ukida biće ili svet...

Zato se ni ta apsolutna potencija uzimanja i davanja bivstvovanja ili sveta, ili relacija apsolutnog gospodarenja bivstvovanjem i svetom ne može izjednačiti sa samim Bogom.

Ako Bog stvara biće i svet, njegova nadbivstvenost, nadsvetskost je pre bića i sveta pa čak i (pre) izvan relacije suštinskog gospodarenja bićem ili svetom (isključuje svaku zavisnost od bića i sveta)...

Inače se briše razlika između stvarajućeg i stvorenog, i slično apsolutnoj  formi zavisnoj od sadržaja i apsolutnom sadržaju zavisnom od forme (kao i u Sistemu transcendentalnog idealizma ranog Šelinga) i ostaje i dalje u Spinozinom Deus sive Natura.

Samim tim što A može i ne biti B, ta relacija suštinskog gospodarenja bićem ili svetom, ili apsolutno potentno A koje može biti suštinska drugost, B, ne može biti nikakva „zavisnost“ nadbivstvenog A od stvorenog B, niti sama suština Boga, već Božija nadbivstvenost, nadsvetskost stoji pre svake takve relacije...

Kada pokušava da shvati kako jedan nadbivstveni Bog, uslovno uzet kao A, postavlja suštinsku drugost, B, uopšte stvara biće ili svet, Šeling, zapravo, hoće filozofski da pojmi Svetu Trojicu.

On tvrdi da Bog, kao gospodar bivstvovanja, postavlja prvo ograničeno, pa neograničeno bivstvovanje, koje se na kraju, u apsolutnosti subjektivno-objektivnog savršenstva religije, filozofije, umetnosti) ponovo vraća Bogu kao, kao najnužnije nužno ograničeno bivstovanje...

Međutim, to izražavanje nosi mnoge protivurečnosti...

To što Bog stvara, ili uklanja nešto različito od sebe ili tačnije sve, nikako ne daje Šelingu za pravo da Boga označi kao neko prvo A ni da to stvoreno nešto, ili sve,  kao u azbučnom redu, označi kao neko drugo B...

Stvoreno B je suštinski drugačije od početnog (stvarajućeg) A, i nikako ne može biti u istom nizu sa (stvarajućim) A.

Bog nije nikakvo prapočetno prvo A ili Jedan, kao u nekom nizu azbuke ili brojeva, posle kojeg sledi suštinsko drugo, dva, ili B, nego nadpočetno, nabrojno jedan za svako prvo i drugo, treće, sto, hiljadu treće... beskrajno mnoštvo sa svake strane, kraja moguće, stvarno, nužno sve...

Sve spoljašnje, unutrašnje stvorenog sveta ili svesti ne može biti neko suštinski drugo posle prvog, ili dva posle jedan kao u nizu prirodnih brojeva, niti neko B posle (stvarajućeg) prapočetnog A, kao slova azbuke, jer nadpočetni Bog ne daje stvaranjem samo suštinsko drugo, treće… (B, V, G, D)..., nego sa svake strane kraja svaki (mogući) niz i samo početno jedan ili A!

To jest, ako je Bog gospodar svakog bića i samog bivstvovanja, onda je on gospodar i svake istovetnosti i razlike (ili granice i neograničenog), pa prema tome ne može ikako biti neko prapočetno A koje daje neko B, ili prapočetna jednost koja prvo daje prostu ili suštinsku drugost, nego Božija apsolutna volja, ex nihilo stvarajuća sloboda daje ne samo prvo i drugo, treće ... nego sa svake strane kraja svaki mogući, stvarni, nužni početni, završni niz, vascelo, sve (svet)...

Nikakva "drugost" fiktivne materije, „pukog“ bivstvovanja ne može stajati naspram svemogućnosti Boga, nego je drugost svakog mogućeg–stvarnog–nužnog sveta ili bivstvovanja moguća samo po Božijoj (nadbivstvujućoj, nadsvetskoj) creatio ex nihilo apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

Aristotel (kao uostalom i sva grčka filozofija) ne prihvata stvaranje ex nihilo (tu važi načelo: ex nihilo nihil fit).

Za njega je prirodni svet, život, biće po svojoj materiji mogućnost, a po svom obliku, svrsi, kretanju, s kojima podražava večnu svrhu svih svrha, oblik svih oblika, pokretanje svih kretanja, Božiju večni život po sebi, najstvarnija, najnužnija duhovna stvarnost.

 

MAJSTOR EKHART

 

Između čoveka i Boga ne može biti ništa. Ili samo može biti ništa. Ništa je nadumni zaklon, pokrivalište Boga pre svega stvorenog sveta. “Koji izabra tamu za pokrivalište svoje.“ ... i najviša bića u prestolu Božijem.

 

Za Majstor Ekharta Božija ex nihilo apsolutna volja i stvarajuća sloboda, svemogućnost utemeljuje svaku saznajno-logičku ili ontološku: mogućnost, stvarnost, nužnost.

On jedini primećuje da su Bog i biće protivurečne stvari; da Božije „Ja sam onaj što jest“, znači da je svaka logika i svaka kauzalnost ispod volje Božije, svako biće i samo bivstvovanje, svaka stvarnost i svaki svet!

Čim se ostaje u biću, u stvarnosti stvari i svetskosti sveta, ne ostaje se u stvarajućem Bogu pre stvorenog sveta, svakog bića i samog bivstvovanja i logike stvorene stvari, bića u jedino mogućoj kvalitativnoj, pozitivnoj uzročnosti (pre drugostepene "uzročnosti" od stvari ka stvari) apsolutne volje i stvarajuće slobode.

Mora se u duši doživeti ništavilo pre stvorenog sveta, tvorevine, napustiti svako biće i samo bivstvovanje i vratiti verom prapočetno creacio eh nihilo da bi se pre svakog bića koje zavisi od mišljenja ili mišljenja koje zavisi od bića rodilo duhom u čoveku kao iz ništa ono stvarajuće naddbivstveno, nadmisleno Božije...

Zato Majstor Ekhart kaže “Bog... ima povlasticu da je čist od svakog Bića, i na osnovu toga..., može biti njegov uzrok... Bogu treba oduzeti svako biće da bi bio uzrok svakog bića... Prema tome Bog je nešto više od Bića.“

 

BOŽIJA APSOLUTNA VOLjA I STVARAJUĆA SLOBODA

  

Skoro svi veliki filozofi: Parmenid, Heraklit, Anaksimandar, Anaksagora, Platon Aristotel, Spinoza.., Šeling, Hegel utemeljuju kvalitativno bezmerje supstancije (Jednog, Vatre, Ideje, Νοϋς -a, Boga...).

Svakako da nije isto reći da jedna beskonačna supstancija "po sebi jeste i samu sebe shvata" (Spinoza) i da je "samo Jedno supstancija" (kao kod Parmenida), jer Spinozina apsolutna afirmativnost, kvalitativna beskonačnost sa svih logičko-ontoloških strana beskonačne supstancije podrazumeva i beskonačno mnoštvo beskonačno različitih beskonačnih atributa...

Po uticajem Aristotela, Hegel tvrdi da je supstancijalna misao o misli, pojam po sebi i za sebe koji saznaje svoju apsolutnu logičnu istinu sama večna suština Boga...

A već je rečeno da pozni Šeling (sa stanovišta svoje pozitivne dijalektike, spekulativne filozofije stvaranja) tvrdi da se Bog (koji gospodari davanjem i uzimanjem bića) ne može potvrđivati sa (bilo kojom, kakvom) bivstvenošću stvorenog bivstvovanja, svetskošću stvorenog sveta, stvarnosti stvorenih stvari (kojih može biti i ne biti, i koje postoje tek po njegovoj volji), i da je zato Božija nadbivstvena, nadsvetska, nadstvarna apsolutna volja i stvarajuća sloboda mnogo pre apsolutna svemogućnost nego (stvorena) stvarnost! 

Ipak, iako Šeling kaže da je Bog, kao gospodar bića (svakog bića i samog bivstvovanja) nadstvaran, nadbivstven, nadsvetski, on opet ne kaže i da da je i nadmislen, nadpojmovan...

Ako iz svoje pozitivne dijalektike stvaranja staje naspram Hegelove negativne dijalektičke logike saznanja, mišljenja, pojma pojma po sebi i za sebe koji na kraju proizvodi najvišu pozitivnost istine, on prvo treba da odgovori šta je ta kvalitativna, afirmativna beskonačna svemogućnost bivstvenosti bića, gospodarstvenosti Boga, Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda u prvostepenom smislu?

Zapravo, njegovo početno predmisleno, predsaznajno postojanje (bivstvovanje), pre onog na kraju najnužnijeg nužnog postojanja (bivstvovanja) u apsolutnom subjektivno-objektivnom jedinstvu teologije, filozofije, umetnosti se, zapravo, uopšte suštinski ne razlikuje od Hegelovog početnog (pojavnog, čulnog) neposrednog Bića.

Pod uticajem Kantove Kritike moći suđenja, koja dozvoljava (ono što Kritika moći suđenja ne dozvoljava) da "intelektualnig opažaj" genijalnog umetnika sjedinjuje pojam i opažaj, unutrašnje i spoljašnje, samo menja hijerarhiju apsolutnog duha Šeling umesto Hegelovog apsolutnog po sebi i za sebe pojma u filozofiji koji saznaje večnu suštinu Boga (koji kod njega stoji na vrhu, ispred apsolutne predstave Boga u religiji i apsolutne čulnosti u umetnosti), sada čulno-natčulno, realno-idealno, konačno-beskonačno, nužno-slobodno, materijalno-duhovno, subjektivno-objektivno apsolutno jedinstvo vidi u genijalnom umetničkom delu, ispred filozofskog pojma, ili religiozne predstave...

Međutim, ni Hegelov apsolutni pojam pojma u filozofiji, ni Šelingovo apsolutno-subjektivno-objektivno (konačno-beskonačno, realno-idealno, materijalno-duhovno) umetničko delo genija nisu Božija apsolutna volja i (creatio ex nihilo) stvarajuća sloboda...

I kao što se Kantovo „Ja mislim" ne može izjednačiti sa logikom, filozofijom, sa našim saznanjem, iskustvom, nego stoji pre njih, tako se ni apsolutno (Božije) "mislim" ne može izjednačiti sa apsolutnim pojmom, mišljenjem, dijalektičkom logikom, kao metafizičkim iskustvom uma, filozofijom same filozofije u samorazvoju duha, samosaznanju apsolutne ideje, nego stoji pre njih.

Bez apsolutne vlastitosti (nadbivstvenog, nadsuštastvenog, nadsaznajnog) stvarajućeg Boga, kao vlasnika svakog bića i samog bivstvovanja, svakog  saznanja i delovanja, nema nikakvog suštinskog: saznanja, bivstvovanja, delovanja...

Kao što čovek nije samo "Ja mislim", nego kroz čistu volju i slobodnu vlastitost: Ja odlučujem, delam, niti država država samo kroz svoju nauku, filozofiju, saznajno-teorijski um, već i kroz svoju slobodnu reč, odluku i delo, samostalnu vlast, praktično-moralni um, tako ni Bog nije Bog samo kroz apsolutno saznanje, mišljenje, već kroz svoju ne samo nadsaznajnu, nadmislenu, već nadbivstvenu, nadsvetsku apsolutna volju i stvarajuću slobodu, večno istu vlastitost!

 

UMETNOST I PRAKTIČNO UMEĆE

 

U svojoj trećoj Kritici moći suđenja, Kant genijalnost u suštinskom smislu (nasuprot grčkih filozofa), pripisuje samo umetniku!

Pozni Šeling čak ide dotle da tvrdi da je to najveće Kantovo delo, s kojim je, zapravo, trebalo započeti sav kriticizam!

Samo umetnička uobrazilja (pre religije, filozofije) kao najviši objektivitet ljudskog duha, intelektualnom intuicijom genija sastavlja natčulno i čulno, pojam i opažaj, duh i telo, subjektivno i objektivno beskonačno i konačno, idealno i realno...

A tačno je, zapravo, sasvim suprotno, da je ono što Kant tvrdi u svojoj trećoj Kritici (Kritici moći suđenja) protivurečna sa Prvom i Drugom kritikom (Kritikom čistog uma i Kritikom praktičnog uma)!

Bilo da su te praktično-moralne ideje otkrivene od Boga kroz Deset zapovesti, dedukovane iz suštinskog praktično-moralnog uma ili, naspram prirodnog zakona jačeg indukovan kao građanski zakon iz običajnog prava, taj suštinski okret praktično-moralnog uma iz čiste volje praktično-moralnog uma za najviše jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela za svaku slobodnu vlastitost čoveka i države je ona suštinska genijalnost (prvi genius, duhovni vodič) čoveka-ljudskog roda.

Prvostepa genijalnost nije nikako u "intelektualnom opažaju" umetnika koji u lepoj: slici, muzici, misli, reči, igri sastavlja prazne forme razuma, teorijskog uma i pojavne sadržaje čula već u suštinskom umeću, umetnosti praktično-moralnog uma na delu dobra i pravednosti, koje po mirisu istine i ukusu ljubavi sastavlja čiste reči, misli, odluke i dela u čoveku i zajednici, dostižući ono najviše jedinstvo spoljašnje i unutrašnje lepote... 

 

KRITIKA ČISTOG UMA I KRITIKA PRAKTIČNOG UMA

 

Kao što čist obraz vodi najvlastitijem licu, tako pravedni zakoni najvlastitijoj državi...

 

Iako je po Kritici čistog uma nama sva priroda dostupna samo  pojavno (kao transcendentalna konstitucija), Kant u Kritici moći suđenja tvrdi da priroda kroz genija (po skladu boja i oblika u slici, zvukova i ritmova u muzici, reči i rime u poeziji, pokreta u igri... ) određuje pravila umetnosti!

A, zapravo, tačno je sasvim suprotno (što i sam tvrdi u svojoj Kritici praktičnog uma) da nadsuštinska slobodna volje iz čistog obraza i najvlastitijeg lica čoveka–ljudskog roda (pre pojavnih opažaja čula i saznajnih pojmova, sudova razuma) suštinskim praktično-moralnim umećem, nadopažajnim, nadsaznajnim slobodnim (genijalnim) duhom, kao prvostepenom umešnošću, umetnošću, pronalazi najviši sklad i u samom čoveku i između najrazličitijih ljudi u zajednici i naroda u svetu, ili biljala, životinja i ljudi i na kraju žive i nežive prirode!

Ako je teorijski um pojavna strana stvari, a praktični um suštinska strana stvari, prvostepeni okret se ne izvršava u saznajno-teorijsko području, već praktičnom–moralnom i njegovim nadsaznajnim, nadopažajnim  idejama, u suštinskoj volji i nadsuštastvenoj slobodnoj vlastitosti, koje stoje nad svom opštom i  nužnom pojavnom (prirodnom) naukom ili umetnošću...

Ako su i teorijski um i razum u sprezi sa čulima, pojavna strana stvari, a nadsaznajna slobodna volje i nadsuštatstvena vlastitost na delu dobra i pravednosti suštinska strana stvari, onda je prvostepena genijalnost, suštinsko umeće, umetnost, umešnost  upravo ono praktično-moralno umeće čiste misli, reči, odluke i dela na delu dobra i pravednosti slobodnim duhom dostiže najviše jedinstvo u sebi i sa drugima u zajednici i sa svom opštom i nužnom pojavnom prirode...

Bilo koja, kakva nauka ili umetnost, umeće harmonije boja i oblika u slici, tonova i ritmova u muzici, pokreta u igri ... mora uključiti najviše umeće, umetnost nadsaznajnog, nadopažajnog slobodnog duha, koji u unutrašnjoj lepoti spaja sve različite, suprotne misli, osećaje, odluke u čoveku, sve različite, suprotne ljudi u zajednici i sve razlike, suprotnosti žive i nežive prirode...

Najviše umeće nadopažajnog, nadsaznajog slobodnog duha, koje iz suštinskih ideja praktično-moralnog uma,  pre svih slepih opažaja, praznih pojmova i transcendentalnih ideja saznajno-teorijskog pojavnog uma potvrđuje u čoveku i  državi najviša dela dobra, pravednosti, ne može nikako biti samo neka moć čistog suđenja, prosuđivanja...

Suštinsko praktično-moralno umeće,  najviša umetnost ne sastavlja u slobodi umetničke mašte samo sve razlike, suprotnosti onoga što se vidi, čuje, pokreće, dodiruje u lepoj slici, muzici, dodiru, igri... ili sve različite, suprotne misli, reči, osećaje u književnom delu, pozorišnoj  predstavi, filmu...  već suštinskom čistom voljom i nadsuštinskom vlastitošću u duhovnoj lepoti ličnosti i naroda dostiže spoljašnje-unutrašnji sklad slobodne misli, osećaja, reči, odluka, dela svih razlika, suprotnosti u sebi i sa drugima i sa svom živom i neživom prirodom...

Kroz: metafiziku čiste volje, metafiziku jezika, metafiziku mirisa i ukusa, metafiziku polnosti i mikromakrokosmologiju prvo utemeljuje najvlastitiju duhovnu slobodu čoveka i naroda i sa njom i svako: tehničko i naučno i ekonomsko i pravno, i političko i umetničko i umeće...

Kao što se pojmovi, sudovi saznajno-teorijskog pojavnog uma potvrđuje sadržajima opažanja, tako se  suštinske ideje praktično-moralnog uma potvrđuju na delu dobra i pravednosti  samoiskustveno, lično...

Takozvani bezinteresni, naučno–analitički stav svrhoviti uzrok najvišeg jedinstva (u čoveku, državi, prirodi) isključuje ne samo iz logike, prirodne nauke, nego i iz umetnosti, prava, politike...

Međutim, ne samo da se neki svrhoviti uzrok podrazumeva u unutrašnjoj prirodi naše volj, uopšte u svemu živom  nego se tasvrhovitost ne može isključiti ni u neživoj priridi, da bi ona uopšte imala nekakvu logiku bila na kraju nešto a ne ništa;

To znači da niko može biti naučnik, logičar, umetnik, pravnik, političar... ako nije u nekoj meri i filozof.

Čak i za sve regulativne ideje saznajno-teorijskog uma nad opažajima čula, pojmovima, sudovima razuma  mora da postoji neka celovita teorija za osmišljanje svega pojavnog iskustva, a kamoli za slobodno odlučivanje, delovanje praktično-moralnog uma...

Iako transendentalni stav prazne forme naspram slepe sadržine ne dolazi do celovite svrhe, suštinskog osmišljavanja, smisla najvišeg dobra za čoveka i zajednicu, Kant u Kritici moći suđenja to jedinstvo pojma i opažaja, forme i sadržine, pojave i suštine, duha i prirode, slobodnog i nužnog, konačnog i beskonačnog.... traži bezuspešno kroz genijalnog umetnika...

Umesto da praktično-moralna genijanost, najviše umeće svake slobodne duše na delu dobra i pravednosti, koje kroz unutrašnju lepotu, sklad  pronalazi najviše jedinstvo u sebi i zajednici sa drugima, bude prvostepena  umetnost, genijalnost suštinskog, praktičnog uma, slobodnog duha, kome služe i saznajno-teorijski, pojavni um i razum i čula, sva nauka, tehnika i svaka druga umetnost, Kant u Kritici moći suđenja  pojavno jedinstvo razuma i čulnosti u lepoti umetničkog dela kroz "intelektualni opažaj" umetnika vidi kao jedinu genijalnost!

Sa jedne strane lepota umetničkog dela bezinteresnim dopadanjem ne podražava opšte i nužne zakone ni svrhe u samoj priroda, sa druge strane priroda  kroz genijalnost umetnika određuje pravila umetnosti (slobodnoj uobrazilji umetnika)!

Umesto da čista volja nadsazajnim, nadopažajnim slobodnom dušom i praktično-moralnim idejama stoji nad "opštom i nužnom" pojavnom prirodom (koja je samo transcendentalna konsticucija saznajno-teorijskog uma), isto kao i pojavno jedinstva pojma-opažaja umetničkih dela, nepodeljenim jedinstvom forme–sadržine slobodne volje na delu najvišeg dobra, pravednosti, bude prvostepeno, najviše umeće, genijalnost, umešnost, umetnost, on suštinsku (tačnije jedinu genijalnost traži u umetničkoj lepoti, bezinteresnom prosuđivanju, dopadanju umetničkog dela!

Iako moć suđenja razuma, estetskog prosuđivanja uobrazilje umetnika ili delatnosti praktičnog uma zavisi od pojedinačnih opažaja čula, um traži celovito: saznanje, logiku, istinu, umetničko delo celovitu lepotu, odluka celovitu volju, moralno delo celovitog čoveka ...

I upravo zato kod Platona večnu suštinu i večno biće svake pojedinačne ideje utemeljuje nadsaznajna, nadsuštstvena ideja svih ideja, najviša ideje dobra.

Čak i u Aristotelovoj tetradi, uobličenje svakog oblika, svrhovitost svake svrhe u poretanju od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti  svakog smrtnog života, bića, omogućava najviši oblik svih oblika,  svrha svih svrha,  pokretač svih kretanja, večni duhovni život Božijeg savršenog bića ...

Tek Lajbnic nakon Aristotela tvrdi da bez supstancijalne svrhovitosti svake duhovne monade nije moguć ne samo njen unutrašnji život, bilo koja, kakva osećajnost osećaja, opažajnost opažaja, razumnost razuma, logičnosti logike...već je tek taj supstancijalni vitalitet svake neponovljive monade dovoljan razlog bivstvenost bivstvovanja, svetskost sveta, da bi oni uopšte bilo bešto, a ne ništa...

Sav prostorno-vremensko-materijalni svet drugobivstvenih složevina samo je samo drugobivstvena složevina prvobivstvenih neprostornih, nevremenskih duhovnih monada...

I to njegovo shvatanje o druobivstvu prostorno-vremensko-materijalnog sveta preuzima Hegel, ali ne prihvata sustancijalnost Lajbnicovih pojedinačnih duhovnih supstancije (monada) već sve pojedinačne, posebne, opšte  "supstancije shvata samo kao različite stepene supstancijalnog saznanja, mišljenja po sebi i za sebe jedne celovite logičke istine apsolutnog duha, ideje....

Međutim, bez supstancijalne volje, vitaliteta, razložnosti iz neke najviše unutrašnje svrhe razumnosti razuma i opažajnosti opažaja ni razum nije razum, ni um um...

Prvostepeno praktično umeće celovite svrhe unutar same stvari nije samo osnova samog života, i bivstvenosti bivstvovanja nego i logičnosti logike i saznatljivosti saznanja i istinitosti istine...

Kada je prvostepenu genijalnost (uzvišenog duha koji vodi slobodu čoveka–zajednice), umesto u praktični um, kao što je to slučaj kod Platona, Aristotela, postavio u drugostepeno, trećestepeno praktično područje (umeća, umetnosti) umetnosti, Kant je tako porekao osnovne ideje svoje Kritike čistog uma i Kritike praktičnog uma...

Umesto da praktično-moralni uma sa najvišim, umećem, umeštnošću, umetnošću nad saznajnog, nad opažajanog duha u najvišem jedinstvu čiste misli, reči odluke i dela uobličava slobodnu vlastitost svakog čoveka i naroda na delu dobra i pravednosti, stajući tako nad pojavnim jedinstvom praznog pojma–slepog opažaja saznajno-teorijskog uma, ili pojavnim jedinstvom  razuma i opažaja naučnog saznanja ili umetničke uobrazilje, on sasvim obrnuto, suštinska načela praktično-moralnog uma ponovo podređuje pojavnoj saznanju prirodne nauke ili pojavnoj uobrazilji  umetnosti... 

A najviša umetnost, zapravo je ono umeće u središtu srca koje u unutrašnjoj lepoti sjedinjuje čiste misli, reči, odluke i dela u čoveku i usklađuje sve različite, suprotne ljude u zajednici...

Tu prvostepenu genijalnost, umeštnost, umetnost vodi nad saznajni, nad suštinski duh od Oca ka Sinu i Sina ka Ocu... i zato ta suštinsko praktično moralno umeće, koja u unutrašnjoj lepoti saglašava sve razlike, suprotnosti u pojedincu i različitim ljudima u zajednici,  stoji, svakako, nad svakim pojavnom naukom i svakom pojavnom umetnošću...  

Te zaključke njegove Kritike moći suđenja) koristi kasnije prvo Šeling, pa Niče i kraju u svojoj poznoj filozofiji Hajdeger ...

Od toga je bio potreban jedan korak da se ne samo prirodna već i društvena nauka ili umetnost "oslobode ne samo svake religije, metafizike već i praktično-moralnog (nadopažajnog, nadsaznajnog) uma i njihovih onostranih ideja, i u obožavanju ikona pojavne nauke, umetnosti, politike, bogatstva vrate u granice ovostrane prirode...

One se sada,  kao "nepristrasna" nauka (znanje po sebi) ili "umetnost po sebi" , pravo po sebi, politika po sebi oslobađaju bilo koje, kakve metafizičke, religiozne, antropološke osnove  i sprovode dekonstrukciju svih tradicionalnih vrednosti dobrog, lepog, pravednog, istinitog  i otvoreno utemeljuju negativne heroje, estetiku ružnog i snagom informativnog, medijskog uma, reklame, marketinga,  politike idu sasvim suprotno ka umeću zla, laži, destrukcije čoveka i zajednice, prirode...

U svakom slučaju, ako Kant u Kritici praktičnog uma tvrdi da je prvostepeno umeće čoveka praktično-moralno odlučivanje, delovanje, gde je apriorna forma čiste volje izjednačena sa suštinskom sadržinom zakonodavne slobode, nikako ne može neka hipotetička "produktivna uobrazilja umetnika između razuma i empiričkog opažaja saznajno–pojavnog uma biti prvostepena (kod njega jedina genijalnost),  što prihvataju, prvo pozni Šeling, pa Niče, pa pozni Hajdeger, nego čista volja i jedna slobodna vlastitost  praktično-moralnog uma, koja slobodnim odlučivanjem, delovanjem suštinskog umeća, umešnosti, umetnosti celovite, duhovne lepote mirisa istine i ukusa ljubavi objedinjuje sve druge lepote, umeća, umetnosti u suštinskom jedinstvu čoveka, ljudskog roda.

Mašta je produktivna u prvostepenom smislu kada kroz prostepenu genijalnost slobodnog duha, suštinska praktično-moralna načela na delu dobra i pravednosti kroz nadopažajnu nadsaznajnu čistu volju iznad saznajno-pojavnog uma, razuma, čula dostigne slobodnu vlastitost svakog čoveka i naroda u najvišem jedinstvu čiste misli reči odluke i dela...

Zato za Platona je prvostepna uobrazilja i bila metafizičko iskustvo večnog dela duše; između uma na jednoj i razuma, čula na drugoj strani...

Početni opažaji, samo senke ideja, i dalje pojmovi, sudovi razuma (samo odsjaji ideja), samo iniciraju onu tu suštinsku uobrazilju da metafizičkim sećanjem umne duše dijalektikom čistog pojma prepozna večne ideje...

 

UMETNOST I PRAKTIČNO UMEĆE KOD PLATONA I ARISTOTELA


Za stare filozofe umetnost nije ni jedina genijalnost (kao kod Kanta) ni apsolutni subjektivno-objektivni idealitet-realitet (kao kod Šelinga),ni najviša potvrda ovostranog bivstvovanja u najsavršenijem vidu volje za moć (kao kod Ničea) ni najizvorniji govor bivstvovanja (kao kod Hajdegera)...

Po Platonu, samo filozof iz najvišeg dijalektičkog umeća umskog dela duše sagledava da sav čulni, razumski svet, dok bilo koja zanatska umešnost, umetnost ili umeće umetnika samo podražava savršeni svet večnih ideja, kao što i sve večne suštine ideja podržavaju nadsaznajnu, nadsuštastvenu ideju dobra...

Praktično umeće mudraca–kraljeva, koje u idealnoj državi po ideji pravednosti podražava savršeni svet večnih ideja, stoji daleko ispred svake druge zanatske veštine koja samo podražava večnu ideju ili umeća umetnika, čija čulna lepota samo podražava ideju lepog po sebi.

Iako Aristotel, mnogo pozitivnije sagledava umetnost  (koja izazive katarzu u čoveku) nego Platon, i kod njega umetnost i sve ostale veštine, umešnosti (tέχνη) zanati za prozvodnju fizičkih, veštastvenih stvari (po svakoj posebnoj svrsi, rodu, vrsti) stoje daleko ispod dve suštinske moći slobodnog čoveka: umeća najvišeg teorijskog saznanja, metafizike i  prvostepenog praktičnog umeća, umešnosti – politike.

Državotvornost, praktična mudrost, politika kroz temeljnu vrlinu pravednosti čuva, održava zajedničko dobro, omogućava svakom čoveku da razvije i ispolji svoju vrlinu, prima i daje svako dobro...

Po njemu, država ne podražava nikakvo dobro ili pravedno po sebi, nego je pravedna država, kao ravnoteža prirodnog i duhovnog, instinktivnog i umnog, za pojedinca i zajednicu upravo ono prvostepeno, najviše zajedničko dobro po prirodi stvari...

Zoon politikon, politička suština čoveka (kao primenjena etika) kroz supstancijalnu vrlinu pravednosti uravnotežuju suprotnosti fizike i metafizike, krajnosti nagonskog i razumskog, telesnog i duhovnog, egoizma i altruizma, instinktivnog i umnog, životinjskog i  božanskog, sastavlja u pojedincu i državi (polisu) sve polaritete...

Bilo koje, kakvo pojedinačno umeće, koje po svojoj  svrsi usklađuje sve razlike, suprotnosti u u čulnoj lepoti umetničkog dela po svakom posebnom rodu, vrsti najrazličitijih boja i oblika u slici, ili ritmova i tonova u muzici, reči i rime u poeziji, ili  blage i oštre pokreta u igri kroz umešnost, veštinu umetnika, stoji daleko je ispod praktičnog umeća politike, koja sve sve različite, suprotne veštine, područja, odluke, dela između lišenosti i preteranosti svake ljudske vrline usklađuje kroz supstancijanu politiku u državi i temeljnu vrlinu pravednosti... i ispod filozofije, koja sve suprotne misli, osećaje, odluke, dela u čoveku između životinjskog i božanskog, tela i duha, instinktivnog i umnog, prolaznog i večnog  u čoveku vodi ka najvećoj sreći, blaženstvu, sastavlja u najprosvećenijoj ličnosti filozofa...

Prvostepena vrlina pravednosti, koja traži i pronalazi najviše jedinstvo svih razlika, suprotnosti u čoveku i državi, objedinjuje po prirodi stvari i sve suprotnosti oblika i boja u lepoj: slici, tonova i ritmova muzici, pokreta u igri i ili sve sve razlike, suprotnosti mirisa, ukusa u hrani, dodira polnosti, tela, udova u sportskoj igri... a sa sve razlike, suprotnosti pojmova, sudova, razuma, zaključaka, ideja uma nauke, filozofije, teologije, Boga i prirode, metafizike i fizike ...

Središnje područje volje slobodnim odlučivanjem delovanjem,  praktično-moralnim umećem, vladajućom vrlinom pravednosti sjedinjuje sve polaritete, saglašava kroz politiku ka najvišem zajedničkom dobru po prirodi stvari; harmonizuije ljude u državi i sa biljkama, životinjama, svom živom i neživom prirodom....

Zato po Platonu, Aristotelu, kada mudraci–kraljevi vladaju, iz najvišeg praktično-moralnog umeća, vlada upravo ceo narod (sam sobom, svojom državom) po prirodi stvari svojim najmudrijim delom, a kada nema u vladaru najviše genijalnosti praktično-moralnog umeća (duha mudrosti koji ga uči, vodi, savetuje) koja kroz temeljnu vrlinu pravednosti harmonizuje sve vrline, sve razlike, suprotnosti u državi, i u pojedincu nego po političkoj slobodi vlada prosta većina, koja te praktične genijalnosti nema, to je bezvlašće u čoveku i u državi unapred vodi tiraniji, oligarhiji ili anarhiji...

Kada se politika svodi na prost izbor većine, vlast se sagledava kroz kvantitet, a ne kvalitet, tu se u startu odriče genijalnost slobodnog duha suštinskog praktično-moralnog umeća (iako bi to kod Kanta upravo trebalo bilo ono prvostepeno, ona  suštinska umetnost koja u njpravednijoj, najboljoj državi na delu dobra, pravednosti otelotvori suštinske ideje praktičnog uma,  potvrđuje  onu prvostepenu genijalnost čoveka, zajednice, ljudaskog roda, koja iz najvišeg jedinstva svih razlika, suprotnosti u najboljem, najpravednijem pojedincu i zajednici objedinjuje jedinstvo teorijsko i praktično ka najpravednijoj, najboljoj državi.

 

LOGIKA I METAFIZIKA

 

Aristotel iz najnužnijeg mišljenja o samom mišljenju, potvrđuje ne samo saznajno-logičku: mogućnost, stvarnost, nužnost našeg konačnog mišljenja ili svakog prirodnog života, bića nego i najnužniju ontološku nužnost Božijeg duhovnog večnog bića.

Ipak, Božije mišljenje o sebi, o najizvrsnijoj duhovnom biću nije dato samo kao neka saznajno-logička večna suština Boga (kao kasnije kod Hegela), nego je to večni duhovni život po sebi.

"A misao i to ona koja je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je „najviša misao, misao o najvišem dobru... Božije delo koje postoji samo po sebi je savršeni i večni život...Bog je savršena i večita stvarnost, tako da život i stalno i večito trajanje pripada Bogu, sam Bog je upravo to.“

Aristotel iz večne svrhe–dela Božijeg savršenog života po sebi, večnog duhovnog bića, utemeljuje  svrhu-delo bilo kojeg, kakvog prirodnog života, bića...

Iako na prvi pogled izgleda da kod njega logički zakoni ispravnog pojma, suda, zaključka važe po sebi, nezavisno od svakog sadržaja mišljenja, tačno je, zapravo, da njegova logika (Organon) u potpunosti pretpostavlja njegovu ontologiju (Metafiziku), kao i sve logičke kategorije, starije metafizičke kategorije, a ne obrnuto.

Logički zakoni neprotivurečnosti i identiteta samo u Božijem mišljenju o samom mišljenju, u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i predmet mišljenja mogu imati utemeljenje...

Sva njegova logika se oslanja na njegovu metafiziku i logos mikro ili makrokosmosa naspram haosa u osnovi bilo kakvog oblika u njegovom pokretanju od mogućnosti ka stvarnosti, ne može postojati bez celovitog svrhovitog uzroka.

Suštinski logos, po Aristotelu, ne treba da objasni samo konkretno dešavanja, događanja od pojave ka pojavi, drugostepenu uzročnost od stvari ka stvari, nego i samu stvarnost stvari i svetskost sveta, smislenost misli i bivstvovanje bivstvovanja...

Čisto mehanička, čulna uzročnost (od stvari ka stvari, pojave ka pojavi) po Aristotelu ne samo da nije moguća po sebi, nego je čak protivurečna.

Samo se iz večne svrhe–dela Božijeg života po sebi, savršenog duhovnog bića može  utemeljiti  bilo koja, kakva svrha-dela prirodnog života, bića...

Bez Božijeg duhovnog života po sebi, kao savršenog oblika svih oblika, svrhe svih svrha, pokretača svih kretanja, ne može postojati niti se shvatiti nikakav oblik, kretanje, svrha, dešavanja; ni stvarnost stvari, ni svetskost sveta, ni saznatljivost saznanja, ni bivstvenost bivstvovanja!

Hegel apsolutnom logikom, jednog, jednom dijalektičkom logikom sve moguće–stvarne–nužne čulne, razumske, umske spoljašnje-unutrašnje objektivne razlike, suprotnosti vidi kao po sebi drugo samoga sebe, kao logičke razlike apsolutnog duha po sebi i za sebe, Božije apsolutne  subjektivnosti...

Saznajno-logička opštost i nužnost apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, pojma o samom pojmu, znanja o samom znanju, svesti o samoj svesti, večna logička istina apsolutnog duha, ideje je ono prvobivstveno ontološko, a svaka konkretnost ovog, onog prirodnog, istorijskog bića ili opšteg i nužnog zakona prirode, istorije je po tim prvobivstvenim zakonima dijalektičke logike – samo ospoljeno prostorno-vremensko-materijalno drugobivstvo...

 

MALO  I  VELIKO JA

 

Kant mnogo veće tajne: samog Ja, svesti, mišljenja, volje pretpostavlja, ili uzima kao same po sebi jasne, da bi transcendentalnom analizom čovekovih saznajnih moći utemeljio nešto mnogo lakše: opštu i nužnu osnovu matematike, nauke; objasnio: kako su mogući sintetički sudovi a priori!?

Međutim, kada se iz malog Ja shvata saznanje, mišljenje, suđenje, mora se misliti o misli, suditi o sudu, razumeti razum, umovati o umu, pojmiti pojam, saznati: Ja, saznanje, mišljenje, svest, samosvest.

Ili utemeljiti apsolutna subjektivnost–objektivnost za neodvojivost dela od celine i celine od svakog svog dela u svakoj stvari, biću; kao kod Heraklita, Anaksagora, Platona, Aristotela, Spinoze, Šelinga, Hegela...  

Zato je Aristotela, Spinozu, Hegela... nužna apsolutna Božija, metafizička subjektivnost, za svaku bilo koju, kakvu pojedinačnu, posebnu opštu (političku, istorijsku, naučnu) konkretnu subjektivnost...

Za svako “malo“ Ja, relativnu istinu, po razlici subjekta i predikata, mišljenja i bića, pojavnog saznanja ograničenog iskustvom je nužno veliko, Božije Ja, velika, apsolutna istina,  metafizičko iskustvo, neograničeno saznanje po apsolutnom jedinstvu subjektivnog i objektivnog, identitetu mišljenja i bića.

Apsolutna istina (metafizičko iskustvo duha, ideje po sebi i za sebe)  koja postoji koja postoji bez obzira na to znamo li je mi ili ne...

Ko pita naše malo ili veliko Ja"... naše malo, veliko iskustvo?

Po Hegelu, izričito, mora postojati najviša, apsolutna misao, svest, duh za bilo kakvu misao, svest, duh; za bilo koje, kakvo razumevanje, suđenje, mišljenje, apsolutno (samo po sebi) razumevanje, suđenje, mišljenje...

Zato, nasuprot Kantu, Hegelova filozofija (pod uticajem Aristotela, Spinoze, Fihtea, ranog Šelinga) o ničem drugom ne govori nego o samospoznaji u apsolutnom smislu, o apsolutno samospoznatom Božijem Ja.

Razbijajući atom malog Ja, sitne subjektivnosti našeg ograničenog razuma, svesti, mišljenja, on od početka do svake strane, kraja ide od nužnih iz jednog unutar sebe različitog i istog duha po sebi i za sebe apsolutnog mišljenja identičnog sa svim mogućim, stvarnim, nužnim sadržajem, bićem, samokretanjem pojmova, dijalektičkim zaključcima uma ka ka apsolutno samosaznatom, samomislećem Božijem Ja...

 

 MALI I VELIKI COGITO

 

Hegel Anselmov ontološki dokaz (kao i Dekartov usavršeni) o nužnom postojanju Boga proglašava ispravnim, ali naglašava da to dokazivanje ostaje i dalje samo na nivou razumskog mišljenja, koje ostavlja naspram sebe suprotstavljeno postojanje, biće...

To jest, iako kod Dekarta postoji od početka krug od mišljenja (pojma) ka biću i od bića ka mišljenju (pojmu), taj se krug razdvaja, i to ostaju dve skroz različite, a ne jedna ista stvar...

Međutim, kada se taj dokaz izvodi iz celine uma u samokretanju apsolutnog pojma o pojmu koji, kroz filozofiju same filozofije, mišljenje samog mišljenja (koje je samo sebi predmet) izlaže sve stepena samorazvoja apsolutne ideje, ta suprotnost mišljenja i bića nestaje...

Po Hegelu, ako mišljenje traži potpunu izvesnost, istinu po sebi i za sebe, to samosaznanje mora biti jedno sa bićem, kao što se, takođe, zadnja samoizvesnost, istina bića može naći samo u samodređujućem pojmu po sebi i za sebe apsolutnom saznanju, mišljenju u filozofiji...

Jedna najviša logičko-ontološka osnova mora, mora dokazati da je deduktivni put od apsolutnog Božijeg mišljenja ka biću (čulnoj prirodi), isti kao i induktivni put iz ospoljenog prostorno-vremensko-materijalnog čulnog bića (drugobivstvene prirode, istorije) ka večnoj suštini, istini mišljenja na kraju u apsolutnom pojmu pojma, prvobivstvenom Božijem samomišljenju–večnom duhovnom biću...

Svako je, jeste, pa i praosnovno "Ja mislim," ili "Ja jesam" pretpostavlja apsolutni identitet subjekta i predikata (subjektivnosti i objektivnosti), sve moguće je, jeste relacije, predikacije saznanja objektivnog pojma, suda, zaključka sveobuhvatnog mišljenja, apsolutne ideje.

Umesto Dekartovog ili Kantovog "malog cogita" (Ja mislim) iz koga se ne može potvrditi ni postojanje nas samih, ni postojanje sveta, a pogotovu apsolutno (Božije) večno postojanje, Hegel iz velikog cogita "Božijeg (apsolutno) mislim, večno postojim, jesam", kao jedinog mogućeg doslednog mišljenja po sebi i za sebe samoodređujućeg pojma dijalektičke logike, koja sve (moguće, stvarne, nužne) razlike, suprotnosti atributa, modusa supstancijalnog samosaznanja, samomišljenja sastavlja u apsolutno istinitoj ideji, potvrđuje ne samo večno duhovno postojanje Boga ili samoizvesno postojanje nas samih, nego tek dokazuje svaku (moguću, stvarnu, nužnu) postojanost postojanja,  bivstvenost bivstvovanja i smislenost mišljenja...Svaku pojmovnost pojma, sudstvenost suda, zaključivost zaključka, saznatljivost saznanja i istinitost istine!

Samo (apsolutno istinito) "Ja mislim,  postojim " iz subjektivno-objektivnog samosaznanja, mišljenja završne filozofije sve filozofije apsolutnog duha, ideje velikog cogita apsolutne istine Božijeg mišljenja, potvrđuje izvesnost našeg "Ja mislim, postojim";  svaku postojanost postojanja, saznatljivost saznanja, smislenost misli i bivstvenost bivstvovanja...

Slično Platonu, ili Aristotelu, Hegel ne potvrđuje apsolutni pojam, ideju (Boga) kroz bilo koji posebni, opšti pojam ili pojedinačnu predstavu, opažaj, nego, sasvim obrnuto, svaki opšti ili posebni pojam razuma ili pojedinačan opažaj čula kroz apsolutni pojam Boga – celovitu ideju uma...

Ipak, bez obzira što Hegel se sa svake strane kraja dokazuje apsolutnost večne ideje, njegovo dokazivanje se mnogo pre zasniva na apsolutnom mišljenju o samom mišljenju Aristotelovog Boga, nego na Platonovoj nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj najvišoj ideji dobra.

 

HEGELOVA ISTORIJA FILOZOFIJE

 

Hegel tvrdi da su sve filozofije jednog vremena samo slične varijante glavnog logičkog principa, samo neki stepen samorazvoja pojma po sebi i za sebe  s kojim apsolutni duh saznaje sebe...

I kao što živo biće u svom razvoju semena do ploda sastavlja mnoštvo razlika, suprotnosti, tako se isto po slobodi duha i logičkoj nužnosti istine sve različite, suprotne filozofske ideje istorije filozofije objedinjuju na kraju u sveobuhvatnom mišljenju po sebi i za sebe u njegovoj na kraju završnoj filozofiji apsolutno umne ideje...

Svaka vladajuća filozofija jednog vremena sastavlja logičke principe svih dotadašnjih filozofija, a njegova završna filozofija apsolutnog duha u totalitetu sveobuhvatne ideje, objedinjuje logičke principe celokupne istorije filozofije!

Za to shvatanje da je suština neke filozofije, kao aktivno što je pokreće, njena logička forma, samo jedan stepen apsolutnog samosaznanja, samomišljenja, Hegel je, svakako, podstaknut Aristotelom,  i njegovim shvatanjem Boga, kao savršenog mišljenja o samom mišljenju, koje je apsolutna logičko-ontološka forma svih formi, najnužnija večna duhovna stvarnost, naspram samo mogućnosti bezoblične, alogične materije...

Svi oblici, svrhe, kretanja u konačnoj prirodi su sa svojim obličjem, svrhom koja ih pokreće aktivno biće (stvarnost) a sa pasivnom materijom, samo mogućnost...

Svaki niži oblici, svrhe, kretanja u konačnoj prirodi, životu, bića su utemeljeni iz savršenog oblika svih oblika, večne svrhe svih svrha Božije misli o samoj misli, duhovnog dodira istine sve-jednog-jednog svega koji ih pokreće od njihove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti...

Samo je savršena forma svih formi Božijeg mišljenja o samom mišljenju izjednačena sa savršenim sadržajem duhovnog života po sebi Božijeg večnog bića najnužnija, večna stvarnost.

Zato Hegel svoju Istoriju filozofije, koja  sve različite, suprotne filozofije apsolutnim mišljenjem samog mišljenja, sveobuhvatnom filozofijom sve filozofije objedinjuje završnoj filozofiji apsolutnog duha, ideje, izjednačava sa svojom Naukom logike, koja apsolutnim pojmom pojma, znanjem samog znanja, svešću same svesti sve (moguće–stvarne–nužne) različite ili suprotne principe dijalektičke logike sastavlja u večnoj istini Boga.

Na početku jedna Parmenidova apsolutna misao: Samo jedno-biće postoji, dok prostor, vreme, materija, sva mnoštvena čulna priroda... samo prividno postoje.

Na kraju, apsolutni duh kroz celoviti umski lik jednog čoveka (celog čovečanstva), koji sveobuhvatnom filozofijom sve (istorije) filozofije na kraju sastavlja sve različite, suprotne misli, ideje, saznaje u apsolutnoj ideji večnu suštinu Boga...

Otuđenjem umskog oblika svih oblika, apsolutnog duhovnog lika istine u drugobivstvo prirode, po prvostepenoj logičkoj suprotnosti praznog bića bez sadržaja, koje se tako izjednačuje sa nebićem, započinje logički rascep mišljenja i bića, ospoljenje prvobivstvenog duha u prostor-vreme-materiju i jedinstvom bića i nebića, postojanja i nepostojanja kroz prapočetno postajanje, bivanje – Heraklit...

Tek se u unutrašnjem bezmerju apsolutnog pojma o pojmu, znanja o samom znanju, svesti o samoj svesti razotkriva suštinska, logička istorija:  kako i zašto se sve različite, suprotne filozofije smenjuju tako kako se smenjuju na samosaznajnom putu apsolutnog duha, ideje...

To jest, kada naučno mišljenje o samom mišljenju u završnoj filozofiji sve filozofije objedini celokupnu istoriju duha, i jedinstvom logičkog i ontološkog izjednači, kao kod Aristotelovog Boga, onog koji misli, mišljenje i predmet misli, onoga koji saznaje, saznanje i predmet saznanja, ili se dijalektikom čistog pojma o pojmu večnog dela duše, kao kod Platona, metafizičkim iskustvom uma, dilijalektikom čistog pojma seti celokupnog duhovnog puta, prepozna istinu po sebi i za sebe, vrati u carstvo večnih ideja pre pada duše (otuđenja duha, ospoljenja ideje) u privid prostorno-vremensko-materijalnog  čulnog bića, tada subjektivno konačno postaje objektivno, i objektivno subjektivno, i zato apsolutno...

 

SPOLjAŠNjA I UNUTRAŠNjA ISTORIJA

 

Hegel  logičku po sebi i za sebe istoriju duha, po svim stepenima samosaznanja apsolutne ideje stavlja ispred svakog razumskog, čulnog sadržaja, spoljašnjeg prostorno-vremensko dešavanja...

Unutrašnja saznajno-logička istorija apsolutne ideje ne određuje samo sve istorijsko (političko, ekonomsko, kulturno...) dešavanje, događanje, nego i sve prostorno-vremensko-materijalno prirodno i istorijsko događanje!

I kao što je logički princip preovlađujuće filozofije u jednom vremenu, kao objektivno mišljenje duha o sebi samom, samo neki stepen samosaznanja apsolutne ideje, tako svaki narod, po logičkoj nužnosti unutrašnje istorije, svojom spoljašnjom istorijom, društvenim uređenjem i delovanjem u konkretnom mestu, vremenu ispoljava neki stepen samoosvešćenja apsolutnog duha, samorazvoja apsolutne ideje.

Ipak, kada tvrdi da preovlađujuća filozofija u jednom periodu svojom formom odražava objektivni duh svog vremena, on je u protivurečnosti sa svojom osnovnom tezom da je logička forma, kao ono suštinsko u jednoj filozofiji, ne samo nezavisna od konkretnog dešavanja tog vremena, nego čak i od sve prostorno-vremensko-materijalne sadržine drugobivstvene prirode i istorije (koje su samo njeno ospoljenje, otuđenje)...

To jest, ako je sva prostorno-vremensko-materijalna priroda samo ospoljenje unutrašnje istorije, samorazvoja apsolutno logične ideje i sva spoljašnja istorija država i naroda samo služi samosaznanju apsolutnog duha, da u čistom pojmu pojma u filozofiji na kraju postane apsolutno svestan sebe, nikako ne može spoljašnja istorija, dešavanje, ospoljeni prostor-vreme-materija, drugobivstvena priroda, otuđena istorija određivati unutrašnju, suštinsku istoriju prvobivstvenog duha, večnu logičku suštinu apsolutne ideje (svaka filozofija odražavati samo svoje vreme)!

Ako je, za Hegela, apsolutan (večni) duh nepokretni pokretač i večna svrha svakog prostorno-vremensko-materijalnog kretanja, dešavanja, a sva drugobivstvena priroda i istorija služe da se po logičkoj nužnosti unutrašnje istorije apsolutno mišljenje o samom mišljenju završnom filozofijom sve filozofije vrati prvobivstvu večne ideje, kako može onda sasvim suprotno tvrditi: da spoljašnje istorijske okolnosti datog vremena (spoljašnja prostorno-vremenska istorija) određuju logički princip neke filozofije suštinsku unutrašnju (logičku istoriju), uobličava ono mnogo starije prvobivstveno duhovno, apsolutno, večno!?

Hegel, svakako, logičku sadržinu podređuje logičkoj formi da kroz apsolutnu subjektivnost Božijeg mišljenja o samom mišljenja, kao večne logičke forme svih formi čistog pojma o pojmu prvobivstvenog duha, apsolutne ideje, shvati, obuhvati sav (mogući–stvarni–nužni) sadržaj ospoljenog prostorno-vremenskog-materijalnog bića – drugobivstvenu prirodno-istorijsku objektivnost.

Njemu je, svakako, lakše da sve različite, suprotne logičke forme istorije filozofije shvati kao stepene samorazvića slobodne umske forme apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, nego sve beskonačno različite, suprotne prirodne, istorijske razumske, čulne sadržine...

Međutim, Platonove ideja su samo površno posmatrane apsolutne saznajno-logičke forme, idealni umski oblici...

Kako se ne mogu sagledati spoljašnjim očima, bilo kakvim pojedinačnim opažajima, već jedino dijalektikom čistog pojma o pojmu i unutrašnjim vidom uma svega sa svih strana po celini stvari, one su mnogo pre idealni (nadlogički, nadsaznajni) sadržaji, nego idealne (saznajno-logičke) forme.

Kao što su svi pojedinačni sadržaji koje opažamo čulima ili njihove suštine koje saznajemo posebnim, opštim pojmovima razuma (kao samo senke ili odrazi duhovnih sadržaja) mogući tek iz večnih suština celovitih  ideja, tako su svi večni duhovni sadržaji, večne suštine celovitih  ideja, mogući tek iz nadsaznajne,  nadsuštastvene ideje svih ideje, najviše ideje  dobra.

Čak ni večne suštine pojedinačnih ideja, a kamoli (nadsaznajna, nadsuštastvena) ideja svih ideja, najviša ideja dobra, nisu apsolutne saznajno-logičke forme, nego mnogo pre nadsaznajni, nadlogički večni sadržaji.

A ni Aristotelov Bog, kao  apsolutna  forma svih formi (mišljenje o samom mišljenju) ne može se odvojiti od apsolutne sadržine svog večnog života (jer misli o sebi), svog savršenog duhovnog bića.

Međutim, Hegel ipak misli da se to apsolutno jedinstvo mišljenja i bića, od "semenke" Istorije filozofije Parmenidove istinite misli apsolutno Jednog–Bića, d ojednog sa svih strana istinom istog mišljenja o samom mišljenju,  završnog ploda, koji sastavlja sve moguće različite, suprotne misli, ideje, dostiže tek njegovoj Nauci logike.

Zato je njegova Istorija filozofije, kao sveobuhvatna filozofija sve filozofije, koja u završnom totalitetu apsolutnog duha sastavlja sve različite, suprotne filozofske principe tokom njene istorije, identična sa njegovom Naukom logike, koja apsolutnim pojmom pojma izlaže istinu po sebi i za sebe apsolutne ideje kao večne suštine Boga.

Na prvi pogled izgleda da kod njega nadpočetni večni prvobivstveni duh potpuno izjednačenim "logičkim suprotnostima bića i nebića proizvodi drugobivstvene suprotnosti prirode i istorije, a zapravo, on, sasvim obrnuto, iz izjednačenih drugobivstvenih suprotnosti prostorno-vremensko-materijalne prirode i istorije proizvodi logičke (duhovne) suprotnosti, da bi na kraju,  negacijom negativnog, "lukavstvom uma",  samokretanjem "pojma po sebi i za sebe" iz tih logičkih (duhovnih) suprotnosti izveo apsolutnu ideju u filozofiji, "prvobivstveni," apsolutno samosvesni, samoznajući Božiji duh, najpozitivniju pozitivnost večne istine "pre svih drugobivstenih suprotnosti ospoljene prirode, istorije!

To jest, iako Hegel tvrdi da večni Bog pre svih suprotnosti prirode ili istorije svojim ospoljenjem, otuđenjem (kao stvaranjem ex nihilo) kroz izjednačene apsolutne logičke suprotnosti bića i ništa (nebića) daje prvo početno postajanje, bivanje, i daljom konkretizacijom mišljenja, samokretanjem, samoodređenjem saznanja, pojma po sebi i za sebe sve moguće razlike, suprotnosti prirode i istorije, tačno je, zapravo, sasvim suprotno, da on iz tih prapočetnih nedefinisanih suprotnosti početnog pojavnog Bića prostorno-vremensko-materijalne drugobivstvene čulne prirode i istorije saznanjem razumom, pojmom, sudom njegove dalje Suštine izvodi u svojoj Nauci Logike  "apsolutno izjednačene logičke prapočetne (duhovne) suprotnosti", pa negacijom negacije i jedinstvom suprotnosti dijalektičkim samorazvojem saznanja, završnom suštinom svih suština apsolutnog mišljenja o samom mišljenju u svojoj završnoj filozofiji, kao filozofiji sve filozofije  "samokretanja, samoodređenjem Pojma "po sebi i za sebe",  najpozitivniju pozitivnost večne istine, prvobivstvenog Boga pre svih pojavnih suprotnosti (prostorno-vremensko-materijalne) stvorene  prirode, istorije!

Međutim, izjednačene "prvobivstvene" duhovne suprotnosti apsolutno logične ideje ne mogu utemeljiti ni sebe same ni suprotnosti prirode i istorije, a kamoli negacijom negacije (zla, neznanja, nelogičnosti), apsolutnim saznanjem, mišljenjem večne istine Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu (pre) pre svih pojavnih suprotnosti pojavnog bića–mišljenja prirode i istorije!

Bog ne stvara prvo prazno bivstvovanje (tako što se ospoljava u prostorno, vremensku drugobivstvenu prirodu) koje je početnom postajanju, bivanju izjednačeno sa nebivstvovanjem, nego je Božije cretio ex nihilo od početka sa svake strane neizmerno više nego sve...

Ako Bog (apsolutni duh, Logos, Tao, najviša ideja dobra...), vodi prirodu, istoriju, sve suprotnosti ili negativnosti bivstvovanja i mišljenja, dešavanja ili saznanja samo mogu biti nešto izvedeno...

Ako su sve suprotnosti (dobra i zla, pozitivnosti i negativnosti...) ravnopravne, kao u Zaratustrinoj, ili staroj indijskoj religiji, onda prostorno-vremensko-materijalna priroda, istorija iz polariteta: zla, neznanja, tame, ili mogućnosti materije, alogičnog, nesvesnog... uobličava, određuje polaritet: pozitivnog, dobrog, svetlog, svesnog, logičnog, duhovnog; "stvara", "proizvodi" dijalektikom na kraju najstvarniju stvarnost Boga, najpozitivniju istinu, apsolutnu ideju, večni duh.

 

PRIVID NEMAČKOG IDEALIZMA

 

U transcendentalnoj dijalektici Kritike čistog uma Kant demonstrira kako čisti um izvan okvira mogućeg iskustva (gde se pojam ne proverava opažajem) upada u antinomije (transcendentalni privid u kome su suprotni sudovi podjednako verovatni).

Međutim, sa najvišim stavom svoje transcendentalne analitike: „Uslovi mogućnosti iskustva uopšte su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva" prvostepenim receptivitetom apriornih čula–opažaja prostora i vremena on upravo apriorno svodi na aposteriorno, transcendentalno na empiričko, unutrašnje na spoljašnje, pojam na opažaj... zapravo pokazuje da taj  "transcendentalni privid čistog uma" već podrazumeva privid transcendentalizma  čistog razuma!

I mada Fihte kasnije ne prihvata Kantov stav da je sadržaj opažanja suštinska drugost, nesvodiva na mišljenje, već je doslednim monizmom, panlogizmom svoga Učenja o nauci svu čulnost podvodi pod apsolutno Ja–saznanje–mišljenje (utemeljujući tako po sebi i za sebe "apsolutno subjektivno-objektivno samosaznanje-samomišljenje ranog Šelinga i kasnije Hegela) i on naspram tog daleko moćnijeg (samodelatnog) Ja, iz koga ide svaka saznatljivost saznanja i bivstvenost bivstvovanja, opet postavlja njegovim samoograničenjem neku suštinsku drugost, neko "Ne-ja"!

Zapravo, Fihteovo subjektivno-objektivno  "apsolutno" Ja-saznanje-mišljenje ne samo da potire razliku između noumenalnog i fenomenalnog, nego ponovo ono Kantovo nadsaznajno (nadpojmovno, nadopažajno) praktično-moralno slobodno noumenalno filozofsko-naučnim pojmom "po sebi i za sebe" podvodi pod saznajno-teorijsko opšte i nužno fenomenalno!

I to izjednačenje u potpunosti nastavlja sa svojim Sistemom transcendentalnog idealizma rani Šeling, kada po subjektivno-objektivnom totalitetu tvrdi da je "priroda usnuli duh a duh probuđena priroda"...

Zapravo, kada se duh svodi na prirodu ili priroda na duh, mišljenje na biće i biće na mišljenje i dalje se ostaje u početnoj mehaničkoj uzročnosti od jedne relativne stvari, pojave ka drugoj relativnoj stvari, pojavi i jedno i drugo (priroda i duh, mišljenje i biće) potire i ništa suštinski ne objašnjava.

Hegel tvrdi da Bog stvara prostorno-vremensko-materijalni svet tako što se prvobivstveni, večni duh, apsolutno logična ideja otuđuje od sebe, ospoljava u drugobivstvenu prirodu, istoriju....

A zapravo sve te nefilozofske formulacije (otuđenja, ospoljenja, drugobivstva...) samo razotkrivaju da taj prividni monizam, panlogizam "apsolutnog" mišljenja o samom mišljenje njegove Istorije filozofije, koja sveobuhvatnom filozofijom sve filozofije saznaje apsolutni duh, ili "apsolutni" pojam pojma njegove Nauke logike, s kojim izlaže sve stepene samorazvoja apsolutne ideje, zapravo, čini nešto sasvim suprotno: odriče, ukida stvaranje tako što stvarajuće svodi na stvoreno i  iz stvorene prirode "pravi"stvarajućeg Boga, prvo iz pojavne prostorno-vremensko materijalne prirode, istorije izvodi pojmovima, sudovima razuma njihovu suštinu, pa iz završne suštine svih svih suština ospoljene, otuđene prostorno-vremenske stvorene drugobivstvene prirode i istorije, dijalektikčim zaključcima uma, završnim pojmom pojma večni logos apsolutne ideje, Božiji prvobivstveni stvarajući duh!

Ako je, za Hegela, apsolutan (večni) duh nepokretni pokretač i večna svrha svakog prostorno-vremensko-materijalnog kretanja, dešavanja, a sva drugobivstvena priroda i istorija služe da se po logičkoj nužnosti unutrašnje istorije apsolutno mišljenje o samom mišljenju u završnom filozofijom sve filozofije vrati prvobivstvu večne ideje, kako može onda sasvim suprotno tvrditi: da spoljašnje istorijske okolnosti datog vremena (spoljašnja prostorno-vremenska istorija) određuju logički princip neke filozofije (suštinsku unutrašnju, logičku istoriju), uobličava ono mnogo starije prvobivstveno duhovno, apsolutno, večno!?

I taj prividni "idealizam" nemačke klasične filozofije, koji počinje sa Kantom i nastavlja se sa Fihteom i (pod uticajem Spinoze) sa ranim Šelingom, ne završava se sa Hegelom, nego, potpuno logično u Marksovom subjektivno-objektivnom naučno-tehničko-političko-umetničkom praktičnom realitetu–idealitetu čoveka–zajednice–prirode.

On koristi Aristotelov supstancijalni zoon politikon, Platonovu, Kantovu i Fihteovu praktičnu filozofiju i  Hegelovu dijalektiku, Šelingov subjektivno-objektivni monizam duha kao svesne prirode i prirode kao nesvesnog duha da kroz polaritet naturalizma–humanizma razvija supstancijalnu svrhu prirode–čoveka...

Kroz naučno-tehničko-umetničko-politički subjektivno-objektivni realitet-idealitet čoveka-zajednice-prirode pokušava da objedini formalni, materijalni, pokretački i svrhoviti uzrok Aristotelove tetrade.

Socijalni instinkt svi za jednog, jedan za sve na početku i na kraju istorije (države), kroz polaritet nagona za održanjem jedinke i nagona za održanjem vrste vodi, po njemu, svaku početnu–završnu svrhu evolucije i revolucije.

Od svakog čoveka u službi prirodnoj zajednici pre istorije, do potpuno razvijene naučno-tehnološke humane prirode–idealne ljudske zajednice na kraju istorije koja služi svakom slobodnom čoveku.

Sa razvojem naučno-tehničko-političko-umetničke subjektivno-objektivne praktične prirode–čoveka, humanizam, nagon za jačanjem i održanjem vrste, kao (prvostepena) rodna priroda, u komunizmu,  carstvu slobode na kraju istorije, konačno prevladava nagon za održanjem tela (carstvo nužnosti).

Zato je za Marksa razvoj snage i moći tela i bogatstva i raznovrsnosti pet  čula ( i njihovih produženih sprava, instrumenata, mašina) od instinktivnog, pojedinačnog opažaja do potpuno svesnih čula u celovitoj naučno-tehničko-umetničko-političkoj  drugoj prirodi čoveka-zajednice, svrha čitave istorije...

Umesto Božijeg stvarajućeg duha, Platonove onostrane apsolutne ideje dobra, to je naučno-tehničko-političko-umetničko subjektivno-objektivno ospoljenje, otelovljenje savršenog jedinstva  ovostranog čoveka–zajednice–prirode. 

Marksov subjektivno-objektivni realitetidealitet čoveka zajednice prirode odbacuje (osim slobode) sve druge postulate (Boga, besmrtnost duše) Kantove Kritike praktičnog uma.

Tu nema više transcendentnog Boga, duha, duše, ideje... nego subjektivno-objektivna naučno-tehničko-umetničko-politička praktična dijalektika vodi vodi ka  savršenom jedinstvu čoveka i prirode i čoveka i čoveka.

Kada naučno-tehnološko-političko-umetnička praktična genijalnost dostigne na kraju istorije realitet–idealitet prirode-čoveka-zajednice, priroda kao i država će iz carstva nužnosti stupiti u carstvo  slobode.

 

PRIVID HEGELOVOG IDEALIZMA

 

Hegel se slaže sa Spinozom, da postoji samo jedna supstancija; da druga supstancija (drugi Bog) potire supstancijalnost (sa svih strana beskonačnu beskonačnost Boga)...

I kako mogućnost objašnjenja duha iz prostiruće prirode unapred ne postoji, a prostiruće prirode iz apsolutnog duha ipak postoji, druga Dekartova prostiruća "supstancija" može po njemu, biti samo drugobivstveni Božiji duh, apsolutno mišljenje, ideja "otpuštena" ospoljena u prostorno-vremensku materijalnu prirodu, istoriju...

Prema tome, on ne samo da, nasuprot Spinoze, sve "beskonačne" atribute (Boga ili prirode) svodi na jedan beskonačni atribut mišljenja, već pod uticajem Aristotelovog shvatanja Boga kao mišljenja samog mišljenja, Božiji beskonačni atribut mišljenja, apsolutno samosaznanje, samomišljenje, izjednačuje sa samim Bogom, jednom jedinom po sebi i za sebe sa svih strana beskonačnom supstancijom!

 

BOG I DIJALEKTIČKA LOGIKA

 

Iako Hegel tvrdi da je njegova dijalektička logika "kao sistem čistog uma, carstvo čiste misli... istine po sebi i za sebe bez omota, izlaganje Boga kakav je on i svojoj večnoj suštini pre stvaranja prirode i jednog konačnog duha", kada treba iz čistog pojma da izloži tu "istinu po sebi i za sebe bez omota" (samu "večnu suštinu Boga pre sve stvorene prirode i svakog konačnog duha"), ili pokaže: kako Bog stvara prirodu i svakog konačnog duha, on kroz jednu potpuno filozofsku formulaciju prvo kaže da se apsolutna ideja "otuđuje" u "drugobivstvenu" prirodu, istoriju, pa nakon toga radi nešto suprotno: iz pojavnog bića–nebića (početnog bivanja) i svake dalje njegove suštine, iz završne suštine svih suština prostorno-vremensko-materijalne stvorene prirode, istorije kroz sve moguće stepene logičkog samorazvoja svoje Istorije filozofije, kao filozofije sve filozofije i apsolutnog samosaznanja, čistog pojma o samom pojmu svoje Nauke logike, stvara "apsolutni duh", indukuje apsolutnu ideju, "carstvo istine po sebi i za sebe",  kao "večnu suštinu Boga"!

Mada sa početnom tezom da je "sistem logike večna suština Boga pre stvorene prirode i jednog konačnog duha" razdvaja stvarajuću prirodu, beskonačni duh Boga i stvorenu prirodu, konačni duh čoveka, sa tvrdnjom da je stvorena (prostorno-vremensko-materijalna) priroda i istorija samo drugobivstvo Boga (prvobivstvene duhovne prirode apsolutne ideje) ta razlika između stvarajuće prirode (natura naturans) i stvorene prirode (natura naturata) ne samo da nije više apsolutna, kao u tradicionalnoj teologiji, filozofiji, već u potpunosti nestaje, jer je stvorena priroda, istorija sada samo ospoljen Božiji duh, Bog "otuđen" od sebe!

To jest, ako je prirodno ili istorijsko drugobivstvo samo otuđeno Božije prvobivstvo, apsolutna ideja ospoljena u prostor, vreme, materiju, Božiji, beskonačni, večni duh razliven u ljudsku istoriju u konačni duh čoveka, Hegel sada ne mora iz apsolutnog logosa po sebi i za sebe, kao čistog pojma, "carstva istine po sebi i za sebe bez omota...kao večne suštine Boga" da dedukuje sve zakone prostorno-vremensko-materijalne prirode i istorije, niti objašnjava: kako Božiji duh stvara prirodu, istoriju, već zbog tog izjednačenja može da radi sasvim suprotno: Da iz početnog čulnog bića–nebića i svake njegove dalje suštine, dijalektičkom logikom, kao završnom suštinom na kraju svih suština apsolutnim: pojmom pojma, znanjem samog znanja, mišljenjem samog mišljenja, naukom same nauke, svešću same svesti svoje Nauke logike... da iz drugobivstvene prostorno-vremensko-materijalne konačne prirode, istorije, indukuje apsolutno logičnu ideju, beskonačni duh, Božije prvobivstvo!

Iako dosledni monizam, panlogizam "sve je jedno i jedno sve", zahteva da je "sve stvarno logično i logično stvarno", formulacije "otuđenja", "ospoljenja", apsolutnog duha, ideje u "drugobivstvo" prirode pokazuju da kod njega ne samo da nije "sve stvarno logično i sve logično stvarno", već od početka, sa svake strane, kraja nestvarno, nelogično!

Sa tvrdnjom da se Božiji duh (apsolutna ideja) "ospoljuje" u prostorno-vremensko-istorijski drugobivstveni svet materijalne prirode, umesto jasno: stvara svet, on ne samo da ukida razliku između stvarajućeg i stvorenog, nego sada, sasvim suprotno, iz (prostorno-vremensko-materijalne) stvorene prirode, istorije "pravi Boga" stvara stvarajući (Božiji) duh!

Kada tvrdi da se Bog, apsolutni duh slobodno otuđuje u prostorno-vremensko-materijalni svet drugobivstvene prirode a ne jasno (creatio ex nihilo) svet, Hegel, zapravo, preuzima Spinozino Deus sive Natura (Bog ili priroda)...

Umesto da beskonačni duh stvara konačnu prirodu i konačni duh čoveka, on iz samosaznatog konačnog duha čoveka svoje sveobuhvatne Istorije filozofije, kao filozofije sve filozofije, identične sa apsolutnim pojmom pojma svoje Nauke logike, kao svih logičkih stepena (od početnog pojavnog Bića čulne prostorno-vremenske drugobivstvene stvorene prirode i istorije i dalje Suštine do na kraju čistog Pojma) u samorazvoju apsolutne ideje, izvodi stvarajuću prirodu, prvobivstveni "istinu po sebi i za sebe", "stvara beskonačni duh, kao večnu suštinu Boga!

Prava suština tih formulacija da je stvorena priroda "ospoljen" duh ili apsolutna ideja "otuđena" u prostor, vreme, istoriju da se Božije prvobivstvo i drugobivstvo prirode i istorije u ime "doslednog" monizma  (nekako) izjednače, da stvarajuće i stvoreno u teorijskoj postavci (kao u Fihteovom Učenju u nauci ili Šelingovom apsolutnom subjektivno objektivnom idealizmu Sistema transcendentalnog idealizma) budu isto... Da se logičkim samokretanjem apsolutnog mišljenja, pojma kroz završnu filozofiju sve filozofije, prvobivstveni "Bog" iz drugobivstvene prirode, istorije, saznanjem djalektičke logike kao večne suštine Boga, istine po sebi i za sebe apsolutne ideje "vrati u večni duhovni život"..

Taj odnos Božijeg duha, apsolutne ideje i svih opštih i nužnih zakona prostorno-vremensko materijalne prirode, istorije u večnom jedinstvu dijalektičke logike kod Hegela, je kao odnos praznih logičkih kategorija i apriornih čula–opažaja u Kantovom transcendentalnom šematizmu...

Ipak, po Kantu, iz prazne logičke forme čistog pojma nije moguće čak ni pojavno saznanje, nego samo u jedinstvu sa slepim sadržajima opažanja...

Međutim, već Fihte tvrdi da nema nikakve prazne logičke forme (subjektivnog) niti slepe čulne sadržine (objektivnog), nego apsolutna subjektivno-objektivna umna forma–sadržina opšteg i nužnog saznanja-mišljenja svaku objektivnost potvrđuje kroz istiniti pojam, saznajno-naučnu subjektivnost...

To Fihteovo izjednačenje Ja, mišljenja i onog o čemu se misli (forme i sadržine), misli i predmeta misli, saznanja i predmeta saznanja i shvatanja svake drugosti opažaja, predmeta saznanja ili prirode, uopšte predmetnosti, objektivnosti kao Ne-ja, kao vlastitog samoograničenja apsolutnog subjektivno-objektivnog Ja, saznanja, mišljenja po sebi i za sebe, utemeljuje Hegelovo shvatanje prirode, istorije kao ne-Boga, Ne-duha, Ne-ideje; ospoljenja Božijeg duha, otuđenje apsolutno logične ideje u prostorno-vremensko-materijalne forme, zakone drugobivstvene prirode, istorije...

A svakako da na Hegela utiče i glavna ideja Sistema transcendentalnog idealizma da je "Priroda usnuli duh, a duh probuđena priroda" s kojom rani Šeling (pod uticajem Spinoze) pre njega tvrdi da je induktivi put od pojavne prostorno-vremensko-materijalne prirode (početnih opažaja čula i daljih pojmova, sudova razuma) do sveobuhvatnog jedinstva saznanja u apsolutnoj subjektivnosti duha, u celovitim zaključcima, najvišim idejama uma, isti kao i deduktivni put iz apsolutne subjektivnosti (najviših ideja uma) ka svoj objektivnoj prirodi; tj. da se u subjektivnom-objektivnom totalitetu apsolutnog saznanja, mišljenja, pojma po sebi i za sebe ukida kvalitativna razlika duha i prirode...

 

BIĆE, SUŠTINA, POJAM ILI BIĆE, POJAM, IDEJA?

 

Iako u velikoj trijadi Hegelove Nauke logike (Biće, Suština, Pojam) nije apsolutna Suština, jer i početno čulno (Biće po sebi) i dalja razumom izvedena (Suština za sebe) za svoje postojanje i određenje retpostavljaju najstariju po sebi i za sebe završnu suštinu svih suština, apsolutni (Pojam Boga), on opet tvrdi  da on tu izlaže večnu Suštinu Boga, a ne apsolutni Pojam Boga!

To jest, iako saznanje, mišljenje iz početne pojave neposrednog čulnog bića–nebića izvodi suštinu, tek sveobuhvatno mišljenje sveg mišljenja, znanje sveg znanja, svest same svesti, sveobuhvatnim pojmom pojma, završnom suštinom svih suština izvodi "večnu istinu po sebi i za sebe" apsolutne ideje...

To jest, iako Suština (za sebe), zavisi od  neposrednog čulnog Bića (po sebi), i završnog (po sebi i za sebe) Pojma on opet kaže da apsolutnim samomišljenjem, samosaznanjem svoje dijalektičke logike izlaže večnu suštinu Boga.

Zašto ne kaže da apsolutnim Pojmom izlaže apsolutno istinitu Ideju (Boga), ili apsolutnom Idejom (Boga) apsolutno istiniti Pojam (Boga), nego kroz apsolutni Pojam, Ideju   večnu  Suštinu (Boga)!?

Da je Hegel rekao da izlaže apsolutan pojam Boga po apsolutnoj istinitoj Ideji, ili apsolutnu ideju Boga po apsolutno istinitom Pojmu, jasno bi se videlo da apsolutni Pojam, Ideja, kao "večna suština Boga" mnogo pre traže nadpojmovnog, nadsuštastvenog, nadbivstvenog Boga, nego što obrnuto, apsolutni Pojam, Ideja, a pogotovu nadpojmovni, nadsuštastveni nadbivstveni (stvarajući) Bog, traže saznajno-logičku večnu suštinu (svakako, nemoguću po sebi)!

To jest, kada tvrdi da njegova Nauka logike predstavlja Boga kakav je on u svojoj večnoj Suštini (pre sve stvorene prostorno-vremensko-materijalne prirode, istorije), te reči, zapravo, samo razotkrivaju da se "apsolutni" po sebi i za sebe "prvobivstveni" pojam, ideja (Boga) mnogo pre oslanjaju na saznajnu Suštinu pojavnog Bića drugobivstvene stvorene prirode, nego drugobivstveno pojavno Biće i svaka iz njega dalja saznajna Suština na "apsolutni po sebi i za sebe" prvobivstveni" Pojam Boga (apsolutnu ideju) pre stvorene prirode!

U svakom slučaju, čak i da dijalektička logika, kao sistem čistog uma, kao “carstvo istine po sebi i za sebe bez omota "izlaže "večnu suštinu Boga“, a ne apsolutni pojam (ideju) Boga, taj apsolutni samoznajući, samomisleći pojam pojma (večno mišljenje o samom mišljenju), može biti samo "carstvo istine po sebi i za sebe bez omota pre stvorene prirode, istorije i jednog konačnog duha", a nikako ona završna suština svih suština izvedena iz početnog čulnog bića–nebića stvorene prirode ili istorije jednog konačnog duha".

"Večna suština" stvarajućeg bića (pre stvorene prirode) ne može nikako biti ona izvedena završna suština svih suština apsolutnog pojma o pojmu iz početne pojave čulnog bića–nebića stvorene prirode!

Hegel je svakako svestan da ne može poći od prvobivstvenog apsolutnog Pojma ka Suštini i drugobistvenom Biću jer za taj apsolutni Pojam, s kojim bi izložio apsolutnu istinu po sebi i za sebe, nema nikakav sadržaj...

Kako će iz "čistog" (praznog) pojma izložiti "večnu suštinu Boga" pre sve prirode, istorije!?

Pa kako ne može iz "apsolutnog" pojma i zakona dijalektičke logike dedukovati istinu po sebi i za sebe niti sve zakone stvorene prirode, istorije on sa nefilozofskim formulacijama: "otuđenja", "ospoljenja", "otpuštanja" apsolutnog duha, ideje duha u "drugobivstvo", zapravo, prikriva da radi sasvim suprotnu stvar: da iz sadržaja pojavnog bića–nebića, i svake dalje suštine do pojma, završnom suštinom svih tih suština u "apsolutnom pojmu  pojma", iz svih mogućih zakona pojavne prirode, istorije iz stvorenog "stvara" nestvoreno (apsolutni duh, ideju),  iz prostorno-vremensko-materijalne stvorene prirode, istorije večni duh, stvarajućeg Boga!

Iako se i Biće i Suština i Pojam mogu utemeljiti samo stvarajućim (nadbivstvujućim), nadsuštastvenim (nadsaznajnim) Bogom, Hegel sasvim obrnuto, iz početnog (nužno pojavnog) čulnog Bića i njegove dalje saznajne Suštine završnim Pojmom (svakog pojma), suštinom svih suština, izvodi "apsolutnost" Boga...

I zato ne ide od apsolutnog Pojma, ideje ka Suštini i Biću deduktivno, nego, sasvim suprotno, od početnog bića–nebića, ka Suštini i suštinom svih suština, ka apsolutnom Pojmu – induktivno!

To jest, kako ne može iz apsolutnog Pojma (po sebi i za sebe) da dedukuje Suštinu (za sebe) i Biće (po sebi) on formulacije: "ospoljenja duha", "otuđenja apsolutne ideje" u "drugobivstvo" prirode, istorije koristi da iz čulnog bića–nebića i svake dalje (pojedinačne, posebne, opšte) suštine prostorno-vremensko-materijalne prirode, istorije iz svoje Istorije filozofije, kao znanje samog znanja, svesti same svesti, mišljenja samog mišljenja,  identične sa Naukom logike, koja iz apsolutnog pojma o pojmu izlaže sve moguće stepene logičkog samorazvoja apsolutne ideje, da iz završne suštine svih suština (prirode, istorije) indukuje apsolutni  (po sebi i za sebe) Pojam (svih pojmova), "kao večnu suštinu" Boga!"

Umesto da se svaka, pa i „večna" saznajno-logička suština utemeljuje, određuje nadsaznajnim, nadsuštastvenim po sebi i za sebe apsolutnim Pojmom (idejom) Boga, ovde se apsolutni po sebi i za sebe nadsaznajni, nadsuštastveni pojam, ideja Boga saznaje, potvrđuje "večnom" suštinom (nemogućom po sebi i za sebe).

Kao da suština sa tim „večnim“, ispred sebe ima sada, kao „večna" suština (Boga), mnogo više od apsolutno (nadbivstvenog, nadsuštastvenog, nadpojmovnog) Boga po sebi i za sebe!

Međutim, ta  "suština svih suština", koja završnim pojmom pojma izlaže apsolutno logičnu ideju, zavisi od početka zavisi od pojavnog bića!

Ni Biće, Suština ni Pojam (ni bilo kakvo mišljenje, saznanje) ne mogu biti po sebi i za sebe, već pretpostavljaju nadbivstvenog nadsuštastvenog, nadpojmovnog Boga (iznad Bića, Suštine, Pojma).

Kao što Kantovo "Ja mislim", pretpostavlja nadsaznajnu čistu volju i nadpojmovnu, nadsuštastvenu vlastitost, tako i Hegelova apsolutna dijalektička logike kao "večna suština Boga" od početka, sa svake, strane, kraja apsolutnu vlastitost nadpojmovnog, nadsuštastvenog Boga.

 

 BOG I NAJVIŠA IDEJA DOBRA IZNAD BIĆA, SUŠTINE, POJMA

 

Svaka suština (kao  suština nekoga i nečega) traži starije biće čija je suština; bez obzira da li u pitanju početno pojavno, stvoreno, ili večno, stvarajuće biće, te nema nikakvog smisla govoriti o suštini po sebi...

A ni Hegelovi Biće, Suština i Pojam (uopšte "dijalektička logika kao večna suština Boga)" u osnovi "apsolutnog" saznanja, mišljenja po sebi iza sebe ne mogu biti po sebi, nego traže nadbivstvenog, nadsuštastvenog, nadpojmovnog Boga ili najvišu ideju dobra.

Saznajno-logička suština iz početnog čulnog bića, a ni najopštija suština svih suština završnog pojma o pojmu ne može biti čak ni večna ideja, a kamoli najviša ideja dobra.

Zato je za Platona najviša ideja dobra, u osnovi svakog saznanja ili mišljenja i svakog bića ili postojanja, pa i postojanja i saznanja večne suštine svake ideje, ne samo nadsaznajna ili nadsuštastvena, nego i nadbivstvena.

Svi opažaji čula, pojmovi, sudovi razuma, ideje uma, bilo koje šta, kako, koliko, sva saznatljivost saznanja, istinitost istine za svoju senku u opažaju, kopiju u pojmu traži savršeni kvalitet, modalitet, savršenu meru kvaliteta večne ideje, a večno biće i večna suština savršene ideje, kvalitet svih kvaliteta,  nadbivstvenu, nadsuštastvenu ideju dobra.

Hegel, ipak, tvrdi da njegova Nauke logike od pojave, suštine do pojma iz svih mogućih stvarnih-nužnih logičko-ontološke razlika, suprotnosti drugobivstvene prirode i istorije, sa apsolutnim pojmom pojma,završnom kao suštinom svih suština izvodi na kraju večnu suštinu apsolutne ideje...

Međutim, samorazvoj pojma kroz sve različite, suprotne filozofske principe ne može nikako biti "po sebi i za sebe" večna suština Boga, jer je ta dijalektika "apsolutnog" saznanja, mišljenja, zapravo, samo suština svih suština početne pojave, dok je večnost Boga (u tradicionalnoj teologiji ili Platonovoj ideji dobra) ne samo nadsuštastvena i nadsaznajna nego i nadbivstvena.

Zapravo, Hegelovo početno (neposredno) Biće, i svaka njegova (dalja Suština), i večna suština svih suština na kraju – apsolutni ("po sebi i za sebe") Pojam od početka, sa svake, strane, kraja, pretpostavlja nadbivstvenog nadsuštastvenog, nadpojmovnog Boga!

Ni kod Spinoze Bog (sa svih strana beskonačna supstancija) nije dat po svojoj (večnoj, beskonačnoj suštini), nego svaka večna suština, beskonačni atribut, po nadsuštastvenom Bogu (sa svih strana beskonačnoj supstanciji).

 

 DA–NE, JESTE–NIJE ( KAO NI SAMA LOGIKA) NISU MOGUĆI PO SEBI

 

Hegel kaže : „Oni koji koji žele da ostanu pri razlici bića i ničega neka pokušaju da pokažu u čemu se ta razlika sastoji.“

Zapravo, to izjednačenje bića i ništa na početku njegove Nauke logike, s kojim počinje razvojni put subjektivno-objektivnog saznanja po sebi i za sebe, od čulne pojave ka daljoj suštini i suštinom svih suština ka apsolutnom pojmu, već od početka ima nerešivu teškoću:

Ako su biće i ništa jedna ista stvar, kako iz te "jedne iste stvari" (čistog bića ili ništa)  uopšte nastaje neka„treća“ stvar – njihovo „jedinstvo“ – bivanje!?

Tačno je, zapravo, da taj "identitet" čistog bića i ništa (nebića), s kojim započinje najnužnija logičko-ontološka dijalektička logika, čak za najosnovnije pojmove da i ne već već pretpostavlja formalnu logiku!

Ako se umesto čistog bića i ništa logički izjednače da i ne (jeste i nije) iz takvog "početka" ne može se dalje utemeljiti značenje nijednog pojma, pa i jedinstvo "čistog" bića i "ništa" u postajanju, bivanju gubi smisao...

To jest, taj „apsolutni“ princip dijalektičke logike sa izjednačavanjem čistog bića i ništa u prapočetnom postajanju, bivanju ne može da utemelji ni samo logičko, a kamoli apsolutnošću dijalektičko-logičkog – ontološko!

Ne samo da Hegelovi "čisti pojmovi po sebi i za sebe" ne mogu nikako utemeljiti "apsolutnu logiku–ontologiju"... nego svaka pa i njegova  „apsolutna dijalektička logika–ontologija“ za stariji pojmova da–ne, jeste–nije pretpostavlja neko nadsaznajno jedno!

Ne samo da utemeljenje afirmacije i negacije (ili kategorija: kvantiteta, relacije i modaliteta), ili bilo kojeg pojma, suda, zaključka saznanja, mišljenja nije moguće samo "čisto logički" nego ni utemeljenje logičkih zakona i same logike!

Zato kod Platona ne postoji logika kao organon naučnog saznanja, mišljenja, kao što ni filozofija nije "nauka o istini"  kao kasnije kod Aristotela (jer samo Bog zna istinu), već je, kao kod Pitagore, ljubav ka mudrosti, dijalektika je metafizičko iskustvo umne duše, koja se prepoznavanjem ideja priprema za smrt i najvišom idejom dobra budi za večni život.

 

ZNANjE NE MOŽE BITI PO SEBI

 

Po Hegelu, Božije apsolutno samosaznanje, samomišljenje  (kao Spinozina supstancija), po sebi jeste i samo sebe shvata.

Međutim, određenje bivstvovanja pomoću saznanja ili mišljenja ili saznanja ili mišljenja pomoću bivstvovanja, potire apsolutnost saznanja,  mišljenja i apsolutnost bivstvovanja...

Bivstvovanje i saznanje, mišljenje("po sebi“) koje prvo nije, pa jeste, ili prvo sebe ne zna, pa „mišljenjem (za sebe“) saznaje, zna, nije ni apsolutno bivstvovanje, ni apsolutno  saznanje!

Ako Bog daje svako biće i samo bivstvovanje, Božije creatio ex nihilo je starije od svakog saznanja koje zavisi od bivstvovanja ili bivstovanja koje zavisi od saznanja (ili mišljenja koje zavisi od bića ili bića koje zavisi od mišljenja)...

Prvi fizičari filozofi sva složena bića izvode iz neko jednostavnog prapočetnog bivstvovanja: vode ili vazduha, vatre; ili elemenata i ljubavi i mržnji, atoma i praznog prostora ...

I savremena nauka, isto tako, drugostepeno (slučajno, pojedinačno) složeno živo (organske molekule,  organe, organizne) svodi unapred na prvostepeno  opšte i nužno jednostavno neživo (atome, neorganske molekule).

Opet, ako (akcidentalno) složeno, živo nastaje slučajnim kombinovanjem prapočetnog supstancijalnog bivstvovanja jednostavnog, neživog, zašto je uopšte bitno da je živo a ne neživo, da se jedna neživa stvar, biće (čestica, atom, elemenat, energija...) ne samo razlikuje od neke druge nežive stvari, bića (čestice, atoma, energija) nego čak i bilo koje, kakvo nešto ili "sve" od ništa!?

Međutim, ne samo da se iz prvostepenih jednostavnih razlika neživog ne može objasniti složeno živo, već se, sasvim obrnuto, samo se iz složenih (čulnih, razumskih, umskih, voljnih) razlika najsloženijeg, najsavršenijeg živog mogu razlikovati i svako jednostavnije živo i najjednostavnije neživo!

Zato je za Hegela je sve u prostorno-vremensko-materijalnoj prirodi ili istoriji neživo i živo samo ospoljenje večno živog duha, drugobivstvo Boga, otuđenje apsolutno logične ideje...

Kada kaže: "Priroda se pokazala kao ideja u formi drugobivstva... kao ono negativno same sebe, ili kao sebi spoljašnja...“ na prvi pogled izgleda da za njega spoljašnje (prostorno-vremenska materijalna priroda, istorija) nije dato po sebi, nego je samo ospoljenje, otuđenje starijeg unutrašnjeg (večno živog Božijeg duha)

A, zapravo, ni kod njega ni unutrašnje nije dato po sebi, nego je kroz samosaznanje prirode, istorije od počenog čulnog Bića, razumske Suštine do umskog Pojma, samo pounutrenje spoljašnjeg!

I da to objašnjavanje jednog preko drugog (kada se duh svodi na prirodu a priroda na duh), ne objašnjava ni logos duha, ni logos prirode!

Zato Dekart spoljašnjost, prostornost, rasprostrtost prostorno-vremensko-materijalne prirode ne shvata kao drugobivstvo mišljenja, ospoljenu unutrašnjost prvobivstvenog duha (kao kasnije Hegel), nego kao drugu supstanciju, suštinski nesvodivu na unutrašnjost mišljenja.

A ni Spinoza prostornost, rasprostrtost, spoljašnjost ne shvata samo kao drugobivstvenu unutrašnjosti mišljenja, kao kasnije Hegel, već kao drugi atribut, suštinski nesvodiv na atribut mišljenja...

To jest, iako  kaže da je „red i veza ideja isti kao red i veza stvari“ (kao i obrnuto), to nije nikako neki identitet nekog apsolotnog mišljenja–bića.

Niti je Spinozin Bog samo mišljenje, niti je priroda samo prostiranje, pa da se prostiranje (kao ospoljeno mišljenje) ili, kao kod Šelinga, nesvesna priroda budi, samosvešćuje samosaznanjem (pounutruje ka) mišljenju, ili kao slobodna ideja kod Hegela, prvo otuđuje, ospoljuje u drugobivstvenu prirodu, pa kroz subjektivni, objektivni i aposlutni duh apsolutnim samosaznanjem, samomišljenjem u filozofiji ponovo vraća sebi...

Spinozini beskonačni atributi su večne suštine jedne sa svih strana beskonačne beskonačnosti supstancije, a ne večne suštine (samo jednog beskonačnog atributa) mišljenja...

Bog – sa svih strana beskonačna supstancija – pored mišljenja i prostiranja ima još beskonačno drugih beskonačnih atributa, nesvodivih jednih na druge...

Kada Hegel kaže da je prostorno-vremenska priroda ospoljen duh, a apsolutno samosaznanje, samomišljenje apsolutne ideje, da je to u njegovoj završnoj filozofije sve filozofije povratak Božijeg duha sebi, on prvo izjednačuje dva beskonačna atributa (mišljenja i prostornosti), a zatim atribut mišljenja izjednačuje sa supstancijom, svaki atribut posmatra samo kao modus apsolutnog samosaznanja, samomišljenja.

Prvo Božije causa sui samopostojanje svodi na prvobivstveno samosaznanje, supstancijalno samomišljenje.

Zatim sve beskonačne atribute sa svih strana beskonačne supstancije svodi na supstancijalno po sebi i za sebe Božije samosaznanje, samomišljenje.

Na kraju, po slobodi duha i logičkoj nužnosti istine subjektivno-objektivno saznanje sjedinjuje apsolutnu formu i sadržinu mišljenja i svako moguće, stvarno, nužno čulno, razumsko modusno, atributivno postojanje potvrđuje tek kroz apsolutno istinito umno mišljenje.

 

NEGATIVNA DIJALEKTIKA

 

Za Kanta su dijalektički zaključci "čistog" pojma (koji se ne mogu proveraviti  sadržajima čula) ne samo prazni tautologije (gde se um samo bavi svojom praznom formom) nego i antinomični (jer mogu podjednako imati suprotne rezultate)...

Za Aristotela su dijalektički sudovi samo verovatni...

Međutim Hegel, podstaknut negativnim dijalektikom dijaloga Parmenid, gde Platonov sa podjednakom logičkom nužnoću dokazuje da jedno (biće) jeste, postoji i da nije, ne postoji, Parmenidovo jedno–biće, zato što nema nikakav drugi pozitivni sadržaj sem negacije drugostepenog mnjenja (svakog nastajanja, nestajanja, razlike, suprotnosti, promene, kretanja, mnoštva), izjednačuje sa nebićem, i to najnužnije jedinstvo bića i ništa u prapočetnom postajanju, bivanju uzima za apsolutnu osnovu dijalektičke logike kao večne suštine Boga...

Po jedino mogućoj dijalektičkoj logici jednog, jednoj logici, sve te protivurečnosti različitih, suprotnih filozofija za njega su samo kao unutrašnje razlike pojma po sebi i za sebe, koje pokreću aposlutno samosaznanje, samomišljenje Božijeg duha, samorazvoj sveobuhvatne ideje, večne istine pre sve prostorno-vremenske-materijalne (drugobivstvene, otuđene, ospoljene) prirode, istorije...

Lukavstvo uma kroz istoriju filozofije se "uči na greškama", objedinjuje dijalektikom sve različite, suprotne logičke principe, sve dok u totalitetu duha ne dostigne apsolutnu samosvest, u jednoj sveobuhvatnoj filozofiji sve filozofije ne sastavi na kraju sve moguće–stvarne–nužne čulne, razumske, umne razlike, suprotnosti u apsolutno istinitoj ideji...

Međutim, iako tvrdi da pojam po sebi i za sebe u svom samokretanju ka aposlutnoj istini objedinjuje sve razlike, suprotnosti i da negacijom negacije dostiže na kraju subjektivno-objektivno saznanje, najpozitivniju  istinu, njegova dijalektika je u sva tri stepena velike trijade (Logike, Filozofije prirode i Filozofije duha), negacija, a ne afirmacija!

U apsolutno logičnoj ideji (Logici) je večna suštine Boga stoji "pre (nasuprot) sve  prostorno-vremensko-materijalne stvorene prirode, istorije i jednog konačnog duha".

U Filozofiji prirode, samo je otuđena, ospoljena, drugobivstvena ideja.

U Filozofiji duha, završnom filozofijom sve filozofije napušta drugobivstvo prirode i istorije i saznanjem istine u totalitnjetu apsolutne ideje vraća se večnom duhu pre sve prostorno-vremensko-materijalne-prirode, istorije!

To jest, kada potpuno slobodni duh po sebi i za sebe beskonačnom negativnošću apsolutne forme pojma napusti na kraju drugobivstvo prirode i istorije, oslobodi konačnog, uslovljenog sadržaja i apsolutnim mišljenjem o samom mišljenju, pojmom o samom pojmu vrati duhovnom prvobivstvu večne istine apsolutno logične ideje, to subjektivno-objektivno jedinstvo misli i predmeta misli, saznanja i predmeta saznanja,  je i dalje samo prazni početni identitet čistog bića i ništa!

Ako apsolutni pojam i na početku (u Logici) i na kraju (u Filozofiji duha) stoji naspram otuđene, spoljene prirode, istorije i kao apsolutno mišljenje o samom mišljenju određuje negativno spram svih formi, sadržaja prirode, istorije, onda se tom "Božijem apsolutnom samosaznanju, samomišljenju" (pre stvorene prirode, istorije) ne može ništa pozitivno izreći, jer sav sadržaj tog mišljenja dolazi samo iz negativnog: čulne, konačne prirode (Kantova kritika metafizike).

Kada Hegelova dijalektička logika–filozofija–ontologija u subjektivno-objektivnoj apsolutnoj istini pokušava da ukine razliku forme i sadržine, bivstvovanja i mišljenja, onoga koji saznaje, samog saznanja i predmeta saznanja, onoga koji misli, mišljenja i predmeta mišljenja... u potpunosti pretpostavlja i Fihteovo Učenje o nauci  i  Sistem transcendentalnog idealizma ranog Šelinga

Po Kantu se te negativne dijalektike bave samo praznom logičkom formom, što Hegel u svojoj dijalektičkoj logici (negativnoj ka početnom čulnom biću i svoj drugobibvstvenoj prirodi) i priznaje, smatraju ći da je ta apsoltna forma dijalektičke logike ono večno carstvo Platonovih ideja, Aristotelov Bog kao mišljenje o samo mišljenju, "istina po sebi i za sebe bez omota kao  sama večna suština Boga"...

Međutim, ako pojmovi da–ne, jeste–nije (ne samo kategorija kvaliteta, nego i kvantiteta, relacije, modaliteta) nisu mogući po sebi (samo kroz čisto logičko, apsolutnošću logičkog), onda ni dijalektička (apsolutna) logika saznanja, mišljenja po sebi i za sebe nije moguća po sebi, nego već za prapočetno „jedinstva protivurečnosti“ čistog bića i ništa pretpostavlja te starije pojmove formalne logike.

Doduše, ni Kant sa "praosnovnim Ja mislim" , najstarijom sintetičkom osnovom čiste subjektivnosti  (pre sve logike, filozofije, saznanja, iskustva) pre sve objektivnosti i u osnovi sve objektivnosti, ne ide do kraja...

Ne samo da se prvostepeni okret ne dešava saznajno-pojavnom, teorijskom umu, već u suštinskom, praktično-moralnom, nego svaka kritička osnova (čistog) opažaja (čistog) razuma (čistog) teorijskog uma, za svu logičnost logike, i  saznatljivost saznanja i istinitost istine, već pretpostavlja starije jedinstvo (nadsaznajne) čiste volje i najstarije (nadsuštastvene) vlastitosti samokritičkog praktično-moralnog uma!

 

POZITIVNA DIJALEKTIKA

 

Pravi rezultat Platonove dijalektike u dijalogu Parmenid ne treba nikako sagledati po negativnoj dijalektici, izjednačenju jednog i mnoštva, bića i nebića u prapočetnom postajanju, bivanju, kako ga, po saznajno-logičkom samorazvoju apsolutnog duha, ideje samokretanju čistog pojma o pojmu tumači mnogo kasnije Hegel na početku svoje Nauke logike, nego kroz pozitivnu dijalektiku same Platonove filozofije (gde su sve večne suštine ideja utemeljenje u nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj ideji svih ideja, najvišoj ideje dobra) i gde nikakve suprotnosti i negativnosti ne postoje po sebi...

Za razliku od negativne dijalektike  iz suprotnih pojmova bića–nebića po jedinstva protivurečnosti u prapočetnom postajanju, bivanju, koja je beskonačnom negativnošću mišljenja, pojma po sebi i za sebe dijalektičke logike pokretač najpozitivnije pozitivnosti istine na putu saznanju večne suštine apsolutne ideje, Platonova pozitivna dijalektika ne svodi ontologiju na logiku, niti biće na saznanje, mišljenje, nego od početne pozitivnosti pojedinačnih opažaja čula (samo senke ideja), i daljih imena, pojmova, sudova po posebnosti, opštosti razuma (samo odraza, kopije ideje) ide zaključcima uma ka celovitoj večnoj suštini po celini stvari najpozitivnije ideje, i tek na kraju, dijalektikom večnih suština svih ideja, ka nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj ideje svih ideja, najvišoj ideji dobra...

Ne samo da negativni kvaliteti za njega nemaju biće, nego su i pozitivni kvaliteti pojedinačnih opažaja ili posebnih, opštih pojmova, sudova razuma samo manji ili veći nedostaci večnog bića: senke ili kopije celovitih ideja uma...

Platonova kvalitativna logika u kvalitativnom bezmerju (nadsaznajne, nadbivstve, nadsuštastvene) ideje svih ideja, najviše ideje dobra utemeljuje saznanje i večno postojanje savršenih kvaliteta večnih suština svih ideje, idealnost svih ideja i supstancijalnu različitost, drugost, kvalitativno mnoštvo svih pojedinačnih ideja...

Pojedinačne ideje nisu samo (neki) "stepeni samosaznanja istine", večne logičke suštine apsolutne ideje", nego nesvodivi savršeni kvaliteti, pojedinačne večne suštine, supstancijalna strana stvari...

A nadsaznajna, nadsuštastvena, nadbivstvena ideja ideja svih ideja, najviša ideja dobra ne samo da utemeljuje svaku moguću opažajnost opažaja (samo senku ideje), razumnost razuma (samo njihovu kopiju, odraz) i umnost uma (suštinu ideje), bilo koju, kakvu pojmovnost pojma, sudstvenost suda, zaključivost zaključka, ne samo saznatljivost saznanja, istinitost istine nego i bivstvenost bivstvovanja, suštastvenost idealnih suština svake ideja, savršenstvo svake večne ideje.

U teologiji, takođe, afirmacija i negacija nisu utemeljeni saznajno-logički, najvišim pojmovima, sudovima, zaključcima uma, već u nadsaznajnoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

Prva Božija zapovest: "Ja sam Gospod Bog tvoj" je apsolutno da, creatio et nihilo davanje iz Božijeg bezmerja a a sve ostale, od: „Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti“ ... do: "Ne poželi ništa što je tuđe", apsolutno ne (odricanje).

Negacija negativnog  (svake laži i zla) u sebi, utemeljuje  najvišu pozitivnost pozitivnog...

Samo ako si Božiji ti si svoj i ako si svoj ti si Božiji...

Negativno je svesna laž, zlo; prvo svojevoljno protivljenje najvišeg anđela svetlosti (sa svom svojom vojskom) Bogu, hula na njega, što ga vodi u gubitak svetlosti, pakleni oganj ili bezdan, tamu, mrak...

Čista čulnost, čist razum, čist teorijski um su kroz prvostepenu čistu volju, utemeljeni u transcendentnom Bogu kroz praktično-moralni, verući um.

Ta negacija laži, zla u sebi ne samo da ne smanjuje svet, nego ga kvalitativno usavršava, širi, povećava unutra, produbljuje, uzvišuje ka duhovnom bezmerju.

Negacija laži, zla u utemeljenju čiste volje nije nužna samo za odlučnost slobodne odluke ili delatnost slobodnog dela praktično-moralnog uma, već i za svaku da–ne, jeste–nije istinitu sintezu opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku saznajno-teorijskog uma.

Heraklit kaže: „Šta vredi ljudima oči i uši, ako su im kvarne duše.“

Kada neko laže ili čini zlo i  gazi sve principe, ne poštuje pravila dogovora, ugovora, on po svom interesu krivi i same činjenice!

Jedino tako se razgraničava pozitivna i negativna slobode.

Samo apsolutna volja i stvarajuća sloboda  sastavlja čiste misli, reči, odluke i dela u jednoj nepodeljenoj vlasti, slobodnoj vlastitosti i sve slobodne volje u jednoj nepodeljenoj vlasti u državi, slobodnom narodu.

 

NAUKA I LOGIKA

 

Ako je za Hegela dijalektika večna suština Boga (logika Boga), ona je mnogo pre logika (sve) nauke, nego nauka (sve) logike!

Sa naslovom: Nauka logike, Hegel naglašava da on tu po naučnom metodu čistog pojma izlaže večnu logičku suštinu Božijeg apsolutno istinitog duhovnog postojanja.

Da  apsolutni pojam pojma utemeljuje samu (svu) nauku, samu (svu) logiku...  apsolutna naučnost logike i apsolutna logičnost nauke...

Da samorazvoj saznanja kroz svu prirodu, istoriju vodi najvišem logičko-ontološkom jedinstvu pojma i stvarnosti, mišljenja i bića; da se svi različiti, suprotni umni principi celokupne istorije filozofije po punoj slobodi duha i istovremeno logičkoj nužnosti istine objedinjuju na kraju u totalitetu apsolutne ideje...

To jest, apsolutna forma logike je upravo (apsolutno slobodna) duhovna sadržina filozofije (apsolutnog mišljenja o samom mišljenju) a apsolutna logička forma metoda završnog pojma o pojmu  svu logičku sadržinu istorije  filozofije, sve različite, suprotne logičke principe svake filozofije objedinjuje u apsolutnoj ideji.

A to je upravo Hegel traži od Aristotela: da apsolutnošću logičkog – spekulativnog mišljenja o samom mišljenju i apsolutnošću ontološkog  (večnog duhovnog bićaBoga) znanjem samog znanja, pojmom samog pojma kroz sva sva područja prirode i istorije izjednači logičko i ontološko, mišljenje i biće...

Da sa najvišom naučnom filozofijom–logikom u samokretanju spekulativnog pojma na sadržajima svake posebne nauke dokaže najviši panlogizam jedne sa svih strana iste istine apsolutnog mišljenja–bića...

Kako je apsolutna logička forma pojma Boga i istovremeno  sadržina njegovog apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, dijalektička logika je, saznanjem forme-sadržine apsolutnog duha, ideje sama večna suština Boga – znanje svih znanja, nauka svih nauka, istina svih istina...

Apsolutno mišljenje o samom mišljenju, kao nauka svake nauke, znanje svakog znanja, apsolutna, večna istina svake delimične, konačne istine, apsolutna svest svake delimične svesti, večni oblik svih oblika, večna svrha svih svrha, stvarnost svake moguće mogućnosti...

Tom savršenom logičkom istinom, kao večna suština Boga, nepokretni pokretač svih kretanja, iz večnog duhovni života, bića uzrok svakog konačnog, prirodnog života, bića ...

Zato je za Hegela apsolutno logičko (mišljenje o samom mišljenju) jedino stvarno, ontološko, duhovno, večno biće a sve prirodno, istorijsko prostorno-vremensko-materijalno postojanje, dešavanje, biće samo ispoljenje apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, apsolutno logične ideje...

Međutim, sa naglašavanjem naučnosti u naslovu (Nauka logike) ispred logike, Hegel postiže upravo suprotno, jer upravo on, kao ono najosnovnije tvrdi: Da ne utemeljuje naučnost samu logičnost, nego apsolutna logičnost (dijalektičke logike) samu (svu) naučnost!

Ako je apsolutno logična ideja, kao znanje sveg znanja, "večna istina po sebi i za sebe bez omota", nauka svih nauka, onda je ono najnaučnije (najistinitije) u nauci upravo ono najlogičnije u logici, jer  tek (apsolutna) logičnost logike potvrđuje (apsolutnu) naučnost nauke.

Nije logika logična po nauci nego je jedna sveobuhvata, celovita nauka naučna po jednoj apsolutnoj  (celovitoj dijalektičkoj) logici koja u totalitetu apsolutno logične ideje sebi obuhvata logičke razlike, suprotnosti svih nauka (svake pojedinačne nauke)!

Ako je dijalektika večna suština Boga (logika Boga), ona je mnogo pre Logika (sve) nauke, nego Nauka (sve) logike.

I ako je dijalektička logika apsolutna nauka nauke, pravi naslov njegove knjige mora biti: Logika nauke, Logika apsoluta (apsolutne ideje), ili Apsolutna (Božija) logika...

Međutim, kao što nije logično da se sva priroda i istorija poistovete sa drugobivstvom „apsolutnog“ duha, a samosaznata priroda, istorija u sveobuhvatnoj filozofiji sve filozofije sa njegovim prvobivstvom, tako nije logično to Hegelovo izjednačenje mišljenja–bića u dijalektičkom jedinstvu svih (logičkih, ontoloških, etičkih, estetskih), različitih, suprotnih kategorija prirode i istorije apsolutno naučne logike ili apsolutno logične nauke, s kojom koja izlaže večnu suštinu apsolutno samosvesnog, samoznajućeg Boga.,,

 

HEGELOVA SAMOSPOZNAJA DUHA KAO SPOZNAJA SEBE I SAMOSPOZNAJA SEBE KAO SAMOSPOZNAJA DUHA

 

Iako je i za Hegela jedna najviša istina je samo istina jednog, za njega ne postoji samo jedno–biće i samo jedna apsolutna misao: da samo nepokretno, nepromenljivo biće jeste, a sve promenljivo nastajanje, nestajanje, pokretljivo mnoštvo nije, već apsolutno mišljenje, kao heraklitovski logos večno žive vatre kroz sve-jedno–jedno-sve sadrži i jeste i nije, biće i nebiće, isto i različito, svaku moguću, stvarnu, nužnu formu, sadržinu mišljenja–bića...

 

Mada filozofija, po Hegelu, od početne do završne teži jedinstvu subjektivnog i objektivnog, duha i prirode, idealnog i realnog, mišljenja i bića, ona tek na kraju, znanjem samog znanja, svešću same svesti, završnim pojmom pojma izjednačava logičko i ontološko, subjektivno i objektivno, slobodu i nužnost; dokazuje da se svako moguće–stvarno–nužno (različito, suprotno) drugobivstveno biće potvrđuje kroz prvobivstveno logičko jedinstvo svih razlika, suprotnosti– apsolutno Božije mišljenje.

Subjektivno-objektivna dijalektika saznanja po sebi i za sebe razotkriva kako se izlaskom iz drugobivstvene prirode, istorije duh samosvešćuje, samoodređuje iz subjektivnog, objektivnog do aposlutnog duha...I u  završnom pojmu pojma, istinitim mišljenjem o samom mišljenju u filozofiji vraća svom duhovnom prvobivstvu, Božijem večnom životu, carstvu Platonovih savršenih ideja...

Pokazuje, dokazuje kako je  mišljenje o samom mišljenju ona apsolutna logička formasadržina večni oblik svih oblika, večna svrha svih svrha Aristotelovog Boga koja je duhovnim dodirom istine unutrašnji, nepokretni pokretač svake svrhe, oblika prirodnog života, bića od njegovog semena (mogućnosti) do njegovog ploda (punog ostvarenja, savršene stvarnosti)...

Od početne semenke filozofije iz jedne Parmenidove potpuno određene misli o nepromenljivom, nepokretnom sa svih strana istom jednom–biću, nasuprot neodređenom, promenljivom pojavnom mnoštvu i njihovog jedinstva u Heraklitovom prapočetnom postajanju, bivanju, i svakoj daljoj logičkoj formisadržini  istorije filozofije u samorazvoju suštinskog saznanja, mišljenja, do završne suštine svih suština sa svih strana iste istine u apsolutnom pojmu,  završnom plodu večne ideje...

Hegel Parmenidovo apsolutno određeno jedno–biće, bez ikakve druge konkretne odredbe, negativnosti spram svake razlike, promene, kretanja, prirodnog sadržaja, čulnog mnoštva...u svojoj Nauci logike izjednačuje sa nebićem...

Zatim iz najvećih suprotnosti Parmenidovog jednog–bića i Heraklitovog logosa „sve-jednog, jednog-svega“ započinje dijalektičko jeste–nije, biće–nebiće u njihovom jedinom mogućem–stvarnom–nužnom jedinstvu u početnom  postajanju, bivanju, samokretanje saznanja, mišljenja, pojma  sebi i za sebe ka saznanju večne istine apsolutno logične ideje, koja sastavlja sve razlike, suprotnosti prirode, istorije...

On ne samo da izjednačava suprotnosti dve Dekartove supstancije (mišljenja i prostiruće prirode) ili na jedan Spinozin beskonačni atribut (mišljenja) svodi sve ostale beskonačne atribute, nego (pod uticajem Aristotela) kroz apsolutno mišljenje o samom mišljenju supstancijalizuje atribut mišljenja, poistovećujući ga sa logičkom beskonačnošću Boga...

To jest, iako njegovo izjednačenje prvobivstenog duha i drugobivstvene prirode pretpostavlja Šelingov apsolutni identitet subjektivnog i objektivnog, forme i sadržine, konačnog i beskonačnog, realnog i idealnog, duha i prirode, za Hegela samo duh (kroz apsolutno saznanje, mišljenje) ima apsolutno postojanje.

Sve čulne forme, materijalni, energetski oblici, sadržaji drugobivstvene prirode ili istorije samo otuđene logičke forme, ospoljeni sadržaji prvobivstvenog duha, Božijeg samosaznanja, samomišljenja, večne logičke istine apsolutnog pojma, ideje...

Otuđenjem duha počinje rascep mišljenja i bića, ospoljenje duhovnog lika apsolutne istine u pojavne oblike prostorno-vremenske materijalne prirode, istorije kroz prividni život, biće.

Međutim, dijalektika saznanja, mišljenja po sei i za sebe negacijom negacije i jedinstvom suprotnosti prevladava rascep mišljenja i bića i njihovo početno samoogledanje u praznini, ničemu...

U svojoj negativnosti spram drugobivstvene prirode i istorije duh kroz filozofsku misao sve više saznaje sebe, ali tek apsolutnim mišljenjem samog mišljenja u totalitetu subjektivnog i objektivnog identiteta završne logičke istine  sveobuhvatnog pojma o pojmu, vraća svom prvobivstvu, izjednačuje sa večnim duhovnim bićem Boga.

Sve prostorno-vremensko-materijalno pojavno, čulno, prirodno, istorijsko drugobivstveno biće samo je unutar sebe različiti Božiji duh, otuđeno prvobivstveno Božije mišljenje, te ospoljeno biće svakim svojim kretanjem, događanjem, dešavanjem u drugobivstvenoj prirodi, istoriji sa konačnom merom razuma, čula proizvodi i sopstvenu “smrt“ i kroz filozofsko saznanje o samom saznanju, svest o samoj sveti, mišljenje o samom mišljenju večnim dijalektičke logike umskog dela duše vraća na kraju sebi, Božijem prvobivstvu...

 

IZJEDNAČENjE SUBJEKTIVNOG I OBJEKTIVNOG U HEGELOVOJ LIČNOSTI–FILOZOFIJI

 

"Spoznaj samoga sebe", nije za Hegela samo psihološka svest o sebi kao pojedincu, ili istorijska svest naroda, čovečanstva, već kroz sveobuhvatno mišljenje samog mišljenja, završnog pojma o pojmu u njegovoj filozofiji apolutnog duha, ideje samospoznaja večne suštine Boga, istina po sebi i za sebe bez omota...

 

Tako se načelo Γνωύι σεηυτόν (spoznaj sebe) dostiže tek u njegovoj umskoj ličnosti–filozofiji, kada u totalitetu pojma apsolutno logični duh kroz sveobuhvatnu filozofiju sve filozofije sastavi filozofiji apsolutnog duha ideje subjektivno i objektivno, mišljenje i biće...

Ta spoznaja duha (apsolutne istine, kao večne suštine Boga) iz večnog, umskog dela duše je samospoznaja (najsuštastvenijeg dela sebe), a sveobuhvatna filozofija same filozofije, apsolutna spoznaja večne suštine čoveka, ljudskog roda.

Zato Hegel svaku filozofiju u svojoj Istoriji filozofije shvata kao jedan princip samosaznanja apsolutnog duha, postovećuje sa nekim stepenom dijalektičkog samorazvoja svoje Nauke logike, koja čistim pojmom o pojmu, mišljenjem o samom mišljenju izlaže od početka do kraja metafizičko iskustvo uma, saznaje apsolutnu istinu, prepoznavaje večnu ideju.

Apsolutni duh kao beskonačna negativnost spram prirode potpuno “guta“ sve razumsko, čulno mnoštvo da bi na kraju svog puta napustio svako drugobivstveno postojanje, negacijom negativnog proizveo najvišu pozitivnost čiste misli o samoj misli i dijalektikom čistog pojma o pojmu vratio prvobivstvu apsolutne ideje...

Kada se u završnoj filozofiji sve filozofije apsolutno samosaznanje čovekačovečanstva izjednači sa samosaznanjem apsolutnog duha, večni umski lik čoveka (ljudskog roda) izlazi iz prostorno-vremensko-materijalne prirode, istorije, koji na toj razlici početka kraja (apsolutnog duha koji se ospoljuje, otuđuje od sebe) i počivaju i završnim pojmom pojma apsolutne ideje dostiže logičku kružnost istine, večni duhovni lik Boga.  

To je jedno sa svih strana istinom isto Parmenidovo mišljenje–biće, ili Heraklitov logos sve–jednog jednog–svega, Anaksagorin Νοϋς pre svega sveta i u osnovi svega sveta, Platonove večne ideje, Aristotelov Bog kao nepokretni pokretač...

Sve je prirodno (mehaničko, hemijsko, biološko) drugobivstveno kretanje u prostoru-vremenu, materiji došlo do kraja i u logičkom kružnom kretanju apsolutne misli o samoj misli dostiglo prvobivstveno bezmerje istine, duhovni lik Boga.

Duh je prošao sve puteve prirode, istorije, svako ospoljenje čulne, razumske raznovrsnosti u prostoru, vremenu, materiji i u kvalitativnom bezmerju istine završne filozofije sve filozofije sastavio sve logičke stepene apsolutne ideje...

Sa mišljenjem u natčulnom, umskom delu duše dijalektika apsolutnog pojma o pojmu dostiže "nepokretno što pokreće“ logički lik istine pre prirode, istorije, samosaznanjem večne ideje izjednačava večni umni lik čoveka (ljudskog roda) i apsolutni duhovni lik Boga.

Apsolutnim pojmom pojma mišljenje uspostavlja logičko-ontološko jedinstvo sa večnim duhovnim bićem; „punoću bez ikakve praznine,  jedne zaokružene sa svih strana iste istine – „niti ovde veće, niti tamo manje“ nalik Parmenidovoj kugli, ili Aristotelovom Bogu.

Aristotel u Metafizici kaže: „Um postaje svestan samog sebe [misao koja u natčulnom pojmu dostiže kružnost, jer sastavlja početak s krajem, ima  logički početak, pokretanje] shvatajući natčulno, pošto stupajući [istinom] u dodir sa svojim predmetom [natčulnim bićem – Bogom i istovremeno sa samim sobom] i promišljajući o njemu on sam postaje shvatljiv [jer shvatajući Boga shvata tako i svoju prvu suštinu, svrhu samog sebe], tako da postoji istovetnost između uma i shvatljivog; um je stecište shvatljivog i samog  bića.“

Apsolutnim samosaznanjem duhovni lik čoveka se na kraju života oslobađa otuđenog drugobivstvenog života u pojavnoj prirodi, istoriji, svakog fizičkog oblika koji se rađa i umire i metafizičkim iskustvom (večnog) umskog dela duše kroz celokupnu istoriju filozofiju prepoznaje večnu formu–sadržinu (Platonove) ideje, a apsolutnim mišljenjem samog mišljenja, znanjem samog znanja sa svim stepenima svog samorazvoja, dostiže nepokretnog pokretača,  logički lik istine, večnu svrhu–delo Božijeg života po sebi, savršenog duhovnog bića.

 

JA=BOG U APSOLUTNOM SAMOSAZNANjU, MIŠLjENjU O SAMOM MIŠLjENjU

 

Negativnošću spram svakog delimičnog oblika, celoviti umski lik čoveka pre kraja fizičkog života i smrti tela zauvek napušta spoljašnje prostorno, vremensko iskustvo, prirodno, istorijsko dešavanje i kroz logičku kružnost misli o samoj misli dostiže nepokretnog pokretača, unutrašnje bezmerje istine, drugo, za večnost duho “rođenje.“

Hegel svoju fizičku smrt može shvatiti ne samo kao kraj svog zemaljskog života, nego kao svojevoljan izlazak duha iz svakog prividnog oblika u prostoru-vremenu-materiji; kao oslobađanje celovitog lika apsolutne istine večne ideje od svakog delimičnog lika (pojavnih razlika, suprotnosti) ospoljene prirode, istorije; kao (smrt), kraj drugobivstvene prirode, istorije!

Kad u fizičkoj smrti napusti svoj telesni život u drugobivstvu,  završno mišljenje samog mišljenja kroz umski lik čoveka-čovečanstva ostavlja na kraju svu ospoljenu prirodu, istoriju,  dostiže apsolutni lik istine, večno živi, duhovni lik Boga.

Dijalektikom čistog pojma o pojmu kroz istoriju filozofije u završnom izlaganju svih stepena samorazvoja sveobuhvatne ideje, apsolutni duh je ispoljio sve moguće-stvarne-nužne prirodne, društvene, istorijske oblike, prošao sve što se imalo proći i u unutrašnjem bezmerju istine se apsolutno samoznajući, samomisleći umski lik čoveka (čovečanstva) izjednačio sa apsolutno samoznajućim, samomislećim duhovnim likom Boga...

U fizičkoj smrti on napušta konačni, prirodni oblik, lik, ali kako je njegov samosvesni umski lik metafizičkim iskustvom duha potpuno spoznao sebe i samokretanjem apsolutnog pojma završne filozofije filozofije dostigao logičku kružnost, sastavio početak s krajem, subjektivno je postalo objektivnokonačno beskonačno, apsolutno samoznato drugobivstveno prirodno, istorijsko biće, se večnom istinom apsolutne ideje vratilo u prvobivstveno Božije mišljenje...

Duhovni lik na kraju smrtnog života (pojavnog oblika podeljenog mišljenja–bića), napušta sve puteve prirode, istorije i kroz apsolutno samosaznanje večnog, umskog dela duše vraća u logički nadpočetak, izjednačuje subjektivno i objektivno, prepoznaje večnu istinu apsolutne ideje...

Objektivni duh je napustio subjektivno, ali se subjektivno, potpunim samosaznanjem u istinitom pojmu pojma, izjednačilo sa objektivnim – postalo apsolutno...

Zato Hegel na samrti, izlazeći iz prirodnog oblika, života u potpunoj negativnosti mišljenja spram prirode (doduše, pri bunilu, na smrtnoj bolesti) kaže čak: „Ja sam Bog."

Iako umire njegov prirodni oblik, fizički lik, kako se sa logičkom kružnošću apsolutnog pojma o pojmu njegove završne filozofije sve filozofije završava prostorno-vremensko-materijalno kretanje svakog fizičkog oblika, lika u prirodi, istoriji, njegov umni, večni deo duše je metafizičkim iskustvom prošao sve moguće–stvarno–nužno što se imalo proći i sa istinitom misli o samoj misli dostigao apsolutnu ideju, te se na kraju  duhovni lik jednog čoveka – celog umnog čovečanstva, izjednačio sa nepokretnim pokretačem, večnim duhovnim likom Boga.

Apsolutnim samosaznanjem, “metafizičkim iskustvom“ uma, logičkom formom–sadržinom sveobuhvatne misli o misli večni duh se konačno vratio sebi, prirodni oblik, ljudski lik najviše umnosti čoveka–ljudskog roda, izjednačio sa logičkim uzrokom i početkom – večnim duhovnim likom istine apsolutne ideje.

Sa jedne strane ta pojedinačna smrt je kraj prostorno-vremenskog prividnog života, bića u drugobivstvu, a sa druge, saznanjem apsolutne ideje, izlaskom duha iz drugobivstvene prostorno-vremenske-materijalne prirode, istorije, povratak svom prvobivstvu, drugo za večnost istinom rođenje.

Saznanjen apsolutne ideje u završnoj filozofiji sve filozofije se unutrašnje bezmerje slobodne forme mišljenja izjednačava na kraju sa logičkim sadržajem večnog duhovnog bića Boga, dostiže „ jedna zaokružena, puna sa svih strana, bez ikakve praznine ista istina – „niti ovde veća, niti tamo manja,“ nalik Parmenidovoj kugli, ili Aristotelovom Bogu, gde ništa ne postoji što nije pretočeno u mišljenje:„Jer, sve jedno mi je odakle ću početi, jer ću se opet tamo vratiti.“

Parmenidov početna istina jednog bića, bez ikakve drugog sadržaja, tone u negativnost nebića, i zato se prazan identitet jednog (punog, nepokretnog) bića otuđuje ospoljenu materiju, nastajanje, nestajanje, kretanje, mnoštvo... čime se utemeljuje najnužnije jedinstvo bića–nebića u početnom postajanju, bivanju...  

Na kraju puta u kvalitativnom bezmerju duha po sebi i za sebe pronalazi opet jednu sa svih strana istu istinu, sastavlja sve moguće-stvarne-nužne logičke razlike, suprotnosti mišljenja–bića u apsolutnom pojmu, ideji...

 

BOŽIJI VEČNI  DUHOVNI ŽIVOT KAO APSOLUTNO SAMOSAZNANjE, SAMOSVEST....

 

Iako na prvi pogled izgleda da Hegelova dijalektika počiva na protivurečnosti i suprotstavlja samom temelju logike, on, zapravo, pokušava da u večno živom Božijem mišljenju o samom mišljenju sve različite, suprotne logične forme–sadržine pojma, suda, zaključka živog neživog, prirode, istorije unutar jednog “ po sebi i za sebe“ istog i različitog duha sastavi u apsolutno logičnoj ideji...

Za njega, kao i za Heraklita, Spinozu pre njega, Bog nije Bog kada ima naspram sebe prirodu, niti je večni život život, kada ima naspram sebe smrt, neživo.

Čim neka istina ima naspram sebe isključivu suprotnost, protivurečnost, ona nije totalitet po sebi i za sebe, apsolutna istina...

Neko pojedinačno, posebno, opšte može biti protivurečno nekom drugom pojedinačnom, posebnom, opštem, ali kako će bilo koje, kakvo pojedinačno, posebno, opšte biti protivurečno celini, gde suprotnosti, ili negativnosti nisu apsolutne, nego se negacijom negacije u samorazvoju pojma po sebi i za sebe ka celovitoj istini postepeno prevazilaze, sjedinjuju i na kraju nestaju...

Po jedino mogućoj dijalektičkoj logici apsolutni (duhovni) život ne može naspram sebe imati smrt, neživo, niti Božiji duh, apsolutna istina, naspram sebe prirodu, neistinu.

Ako živo prelazi u neživo i neživo u živo, večni duhovni život Boga kroz apsolutno samosaznanje, samomišljenje, samosvest, sva logička pododređenja apsolutne ideje, obuhvata sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti živog–neživog, duha–prirode...

Nasuprot večno živog ne može stajati nikakva (prirodna) smrt ili neživo, niti naspram duha, priroda, nego apsolutni duh, kao večno živi logos Heraklitove vatre sve-jednog, jednog svega, sastavlja sve razlike, suprotnosti žive i nežive prirode, sve forme, sadržaje mišljenja–bića.

Prirodno je po sebi različito i nikada po sebi, početak i kraj se uvek razlikuju, dok je logička kružnost završnog pojma o pojmu (kao u Parmenidovoj kugli) jedna sa svih strana ista istina apsolutne ideje...

Zato je, po Hegelu, nauka o celini, dijalektika različitog i istog apsolutnog duha koji sastavlja sve moguće-stvarne-nužne razlike, suprotnosti živog–neživog, mišljenja–bića jedini dosledni monizam, panlogizam, dok formalna logika i dalje zadržava isključive suprotnosti (protivurečnosti) živog–neživog, duha–prirode...

Dijalektika, kao "organon" apsolutno logične ideje, a um je, kao večni deo duše, dodirom istine kroz sve-jedno, jedno-sve, najvišim pojmom pojma, mišljenjem samog mišljenja, znanjem samog znanja, svešću same svesti, najviši saznajni organ Boga, ono prvostepeno duhom večno živo.

Um je saznajni organ večno živog duha a  subjektivno-objektivno jedinstvo večne forme–sadržine dijalektičke logike mišljenja–bića organon apsolutno istinitog Božijeg samosaznanja, samomišljenja.

 

BOG, NAJVIŠA IDEJA DOBRA I APSOLUTNO SAZNANjE, MIŠLjENjE, POJAM

 

Mnogo manje kažemo kada tvrdimo da je apsolutna istina Bog, nego kada kažemo da je Bog apsolutna istina...

 

Hegel drugostepenuje, trećestepenuje svaku pojedinačnu, posebnu stvar (ili ideju) u ime prvostepenih logičkih odnosa unutar jedne po sebi i za sebe različite–iste umne stvari, apsolutno logične ideje.

Međutim, po čemu je po sebi i za sebe različita–ista ideja apsolutna, ako u njoj nestaje supstancijalno postojanje svake pojedinačne, posebne stvari, ideje?

Da bi istina bila istina, a kamoli apsolutna istina, mora imati u sebi i savršeno lepo i pravedno i hrabro i mudro...svaku po sebi posebnu ideju.

Večni kvaliteti ideja u celini apsolutne ideje treba  da zadobiju svoje mesto, pojačaju, konkretizuju svoj pojedinačni, posebni smisao, a ne da se sve pretoče  u apsolutno saznanje, mišljenje...

Ne samo da Platonove ideje nisu samo stepeni saznanja istine koja se sagledava umom, niti pododređenja apsolutne logičke forme pojma, već starija bića po sebi, koje naša umetnost, nauka, obrazovanje, teorijski, praktični život, celokupan makro ili mikro svet, samo podražava, već večna suština, istina, savršen kvalitet svake ideje tek u kvalitativnom bezmerju ideje svih ideja, najvišoj ideji dobra, utemeljuj svoje savršenstvo, idealnost...

Čak je lepo po sebi iznad svih osećaja tela ili opažaja čula ili pojmova razuma, kao i pravedno po sebi; uopšte svaka pojedinačna ideja iznad svojih kopija u pojmovima razuma ili senki i opažjima čula ili nagonima tela ...

Kao što sve kopije pojmova razuma ili senka opažaja čula ne mogu postojati niti shvatati bez večne ideje, tako ni sve ideje bez najviše ideje dobra...

Koliko svaka ideja stoji iznad svojih kopije, toliko ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za sve ideje, iznad svih ideja.

Pre svake vidljive svetlosti, nadumna ideja dobra obasjava umnu dušu i omogućava da čula, osećanja, volja, telo, razum, um primaju  spoljašnju i unutrašnju, vidljivu i nevidljivu  svetlost istine; svaku moć saznanja, odlučivanja  ili delovanja.

Bez unutrašnje svetlosti najviše ideje dobra, opažajnost čistog opažaja, razumnost čistog razuma, umnost čistog uma, sloboda čiste volje, odlučnosti čiste odluke,  delatnosti čistog dela, saznatljivost saznanja, istinitost istine...nemaju utemeljenje.

Nije dobro dobro po savršenoj istini, nego su savršena lepo, pravedno, mudro to što jesu po najvišem dobru...

Nadsaznajno, nadsuštastveno, nadbivstveno dobro je, po Platonu, pretpostavka stvaranja, postojanja i saznanja, dok nikakvo "apsolutno " saznanje, mišljenje, ne mogu ni postojati ni biti shvaćeni po sebi...

Mnogo manje kažemo kada tvrdimo da je apsolutna istina Bog, nego kada kažemo da je Bog apsolutna istina.

Više se pre traži nadsaznajni, nadsuštastveni Bog (dobro po sebi) za postojanje ili shvatanje večne suštine apsolutne istine, nego "večna suština" apsolutna istine za shvatanje nadsaznajnog, nadsuštastvenog Boga. 

Kad kažemo da je Bog je duh po sebi i za sebe koji se jedino dostiže spekulativnim mišljenjem u završnom pojmu pojma, koji apsolutno saznaje, zna sebe, to je mnogo, mnogo manje.

I kako, uopšte, znamo da je Bog Bog, bez apsolutne volje i stvarajuće slobode ili da "apsolutno" znamo, poznajemo sebe, bez najviše ideje dobra?

Dobro je kvalitativna mera savršenstva svega spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta iz Božijeg bezemerja.

Jedno lice Svete Trojice je Duh istine. Ali ne i jedino lice.

A i apsolutna istina je svakako Božija, a ne ljudska...

Za razliku od Aristotela ili kasnije Hegela, za koje je filozofija nauka o istini, po Platonu, samo Bog zna istinu, a ljubav ka mudrosti (filozofija) je najviši božanski dar predat čoveku da iza početnih čulnih opažaja (samo senke bića) i daljih pojmova, sudova razuma (samo odraza, odsjaja bića) dijalektičkim zaključcima umnog dela duše prvo sagleda večne ideja a onda iznad svih večnih ideja, istine svega saznanja i svega bivstvovanja, nadsaznajnu, nadbivstvenu ideju svih ideja, najvišu ideju dobra...

Vascelo, vaseljena, svet, čovek, biljke, životinje, sve stvari, bića nisu date po kriterijumu nečije lepote, gde je sa jedne strane, ugla, vrste lepo jedno, iz drugog ugla, vrste lepo nešto drugo, nego po Božijem bezmerju najvišeg dobra za savršenstvo celine i svakog posebnog roda, vrste.

Svakako, ako je najviša ideja dobra nadlogička, nadsaznajna, ne znači da je nužno suprotna logici i znanju, nego samo da ih daleko prevazilazi...

Ne samo da se ne može shvatiti saznanjem, logikom, nego da sve opažanje, mišljenje, sva logika, saznanje moraju uključiti nadlogičku, nadsaznajnu ideju dobra, nadopažajnog, nadmislenog, nadbivstvenog Boga, njegovu apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

Međutim, za Hegela je "apsolutni po sebi i za sebe" pojam „pojeo“ ideju dobra i dušu i Boga.

Za njega je ideja dobra još uvek subjektivna ideja: „Subjektivna ideja kao ono po sebi i za sebe određeno i sebe samome jednaki jednostavni sadržaj jest dobro.“

I zato kroz subjektivno-objektivno saznanje, mišljenje iz svih mogućih uglova, strana apsolutnu istinu sagledava kao prvostepeno dobro, a ne ljudsko (ili bilo čije) dobro.

Sa druge strane “beskonačna dobrota pojma“, kao svrha–delo po sebi i za sebe u putu ka apsolutnom samoosaznanju, samomišljenju, samosvesti, koja slobodno prima u sebi, podnosi, iznosi sve razlike, suprotnosti, jedino, po njemu,  polazi od sebe i dolazi do sebe...I zato joj služi sva priroda i sva istorija, sve države i svi pojedinci...

Zato kaže: „Bog je dostižan jedino u čistom spekulativnom mišljenju; i nalazi se u samo u njemu, i jeste jedino ono samo, jer Bog je Duh; i to spekulativno znanje jeste znanje otkrivene religije. Ono poznaje Boga  kao mišljenje ili kao čistu suštinu, i to mišljenje poznaje kao biće ili kao postojanje"...

Tu se povodi za Heraklitom (i Spinozom, koji svoju Etiku utemeljuje iz svoje ontologije) koji u sve-jednoj-jednom-svemu logosu večne vatre sastavlja sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti koji kaže-: „Bogu je sve i lepo i dobro i pravedno, samo što su ljudi shvatili jedno kao pravedno jedno kao nepravedno.“

On kaže: „Kada je Bog bio samo dobrota on je bio samo ime", još ne Bog koji određuje sama sebe i koji je određen,“ jer se on samoodređuje  po sebi i za sebe tek u totalitetu čistog pojma o pojmu kao večna istina apsolutne ideje.

Za koga određuje? I kakav je to Bog koji određuje sebe "apsolutnim" samosaznanjem, samomišljenjem!?

Zašto Bog da određuje sebe, saznaje sebe? I kome? Sebi ili nekom drugom, nama ljudima!?

Ako je to "bliže shvatanje" Boga potrebno nekom nama (čak je i to pod znakom pitanja), ili nekom Bogu naše predstave ili relativne svesti, saznanja, mišljenja, koga ne poznajemo dovoljno, ne znamo, pa treba da ga bliže "odredimo" pojmom, "saznamo" takvo (drugostepeno, trećestepeno…) saznanje, određenje pojmom nije potrebno samom nadbivstvenom Bogu pre svakog mišljenja zavisnog od bivstvovanja i bivstvovanja zavisnog od mišljenja.

Saznaje ko nije po sebi ni za sebe. Ko ne zna apsolutno ni pre nego što nešto sazna, ni dok saznaje, ni kad sazna. A po sebi i za sebe je samo onaj ko od početka, sa  svake strane, kraja apsolutno sve poznaje, zna...

To nije čak ni znanje u samoj stvari delu (kao kod Aristotela), kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha, koji svaku stvar, biće pokreće od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti, a kamoli nadmislena, nadbivstvena Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda pre svakog saznanja (ili mišljenja) vezanog za bivstvovanje ili bivstvovanja vezanog za saznanje (ili mišljenje)!

Zapravo: kada se Bog objašnjava, bliže određuje saznanjem, mišljenjem (koje ne može biti po sebi bez onoga koji misli, saznaje i onoga što se misli, saznaje), Bog određuje se nečim drugim, što je tada  jasnije, određenije od Boga, što je apsurdno!

Sve što traži određenje preko nečeg drugog, nije istina po sebi i za sebe ni apsolutna ideja a kamoli stvarajući duh...

Bog "bliže" određen saznanjem, mišljenjem samo je Bog svog saznanja, mišljenja a ne Bog!

I  svako takvo određenje je neka negacija (ograničenje).

Omnis determinatio est negatio.

Zato se u apofatičkoj teologiji za Boga samo može  reći da: jeste.

Bogonadahnuti mističari kažu: „Ne može se lampom obasjavati sunce“; svetlošću ljudskog saznanja, mišljenja duhovna svetlost nadsaznajnog, nadbivstvenog Boga.

Već kod Platona nadsaznajna, nadbivstvena ideja svih ideja, najviša  ideja dobra prvo omogućava svu idealnost ideja (njihovo postojanje i saznanje,) pa onda i svako saznanje, mišljenje,  biće kroz kroz kopije razuma ili senke čula i nagona tela... 

Ne može se dokazivati Bog "apsolutno samosaznatim, samomislećim pojmom, idejom", nego samo obratno:  apsolutnošću nadsaznajnog, nadpojmovnog  Boga,  istina saznanja, mišljenja svakog pojma, ideje (koji nisu mogući po sebi).

Apsolutnošću nadsaznajnog, nadmislenog Boga tek utemeljiti jedinstvo svih misli u istinitom mišljenju, svih saznatih pojmova u sveobuhvatnoj ideji...

Apsolutni pojam, misao ne može biti po sebi i za sebe večna suština Boga, jer mu za tu nedostaje večna svrha savršenog duhovnog života, bića, istovremena sa večnom delatnošću delom, nego tek nadsaznajni, nadmisleni, nadbivstveni Bog svojom savršenom svrhom–delom večnog duhovnog života daje jedinstvo svih različitih, suprotnih pojmova u istini apsolutne ideje, svakom mišljenju i svakom biću...

Tek sa (nadsaznajnim, nadsuštastvenim, nadlogičkim, nadbivstvenom) Božijom aposlutnom voljom i stvarajućom ex nihilo slobodom suština saznanja i suština logike, svakog mišljenja  i samog bivstvovanja i svakog bića imaju utemeljenje...

Iako najstarija sintetička prosnova "Ja mislim", stoji pre logike, sve filozofije, sveg saznanja, iskustva, Kant ne izvodi logiku iz njega, a još manje dozvoljava da se predsaznajno, predlogičko, predopažajno čisto "Ja mislim" izjednači sa logikom, svede na logiku, izvede iz logike, a pogotovu da se suštinski drugačija čulnost, opažanje, nesvodiva na pojmove mišljenje, izvodi iz logike, pojmova mišljenja...

Na prvi pogled izgleda da Hegel izjednačenjem bića i ništa na početku svoje Nauke logike apsolutnim saznanjem, mišljenjem utemeljuje apsolutno, Božije Ja u dijalektičkoj po sebi i za sebe logici, međutim, kao što mi sa svojim konačnim saznanjem, mišljenjem, logikom ne znamo čak, ni suštinu našeg, ljudskog Ja, niti se ona može izvesti iz bilo kojeg, kakvog opažanja ili mišljenja, nego je sinetička osnova Ja mislim (Ja=Ja) starija od sve logike, filozofije, sveg saznanja, iskustva, isto tako se ne može ni iz "apsolutnog saznanja, mišljenja" dijalektičke logike izvoditi apsolutno Božije Ja, saznavati večna suština Boga, nego je upravo obrnuto nužno: i ta dijalektička logika i "apsolutno saznanje, mišljenje" moraju pretpostaviti sintetičku osnovu nadlogičkog, nadsaznajnog, nadmislenog Boga!

Prema tome, čak i kada se apsolutno Ja izjednači sa dijalektičkom logikom, svim njenim zakonima, kategorijama u samokretanju pojma po sebi i za sebe, opet se to apsolutno Ja ne može izvoditi iz dijalektičke logike, apsolutnog saznanja, mišljenja, nego samo obrnuto, dijalektička logika, "apsolutno po sebi i za sebe" saznanje, mišljenje iz nadmislene sintetičnosti Božijeg Ja, nadsaznajnog, nadlogičkog Boga.

 

APSOLUTNA IDEJA KAO JEDINSTVO TEORIJSKE I PRAKTIČNE IDEJE

 

Ako je Isus Hristos za verujućeg čoveka samo najuzvišenija predstava Boga (apsolutnog duha, ideje), nije sam za sebe (iz sebe, po sebi), već apsolutnim jedinstvom teorijske i praktične ideje, mišljenja i bića, pojma i opažaja, forme i sadržine, pojave i suštine, vremenskog i večnog, stvarajućeg duha i stvorene prirode potvrđuje reči ("Ja sam u Ocu i Otac u meni") svoju apsolutnost!

 

Iako Hegel tvrdi "da je Platonova definicija Boga [u Timaju] kao besmrtni život što ima jedno telo i jednu dušu koji su po sebi i za sebi uvek jedno isto, neodvojeno jedna duboka, velika ideja: identitet objektivnog i subjektivnog, nerazdvojenost idealnog i realnog, duše i tela.".. da se: „Bog kao živi Bog i još više kao apsolutni duh saznaje...samo u njegovom delanju"... i da "pojmovno saznanje njegovog delanja shvata pojam Boga u njegovom biću", kako je za njega prvostepena delatnost saznanje, mišljenje u samokretanju pojma, on opet na kraju kaže: "A njegovo biće u njegovom pojmu.“

Međutim, isto kao što nikakvo biće ne može biti po sebi i za sebe, bez saznanja, mišljenja, pojma, ne može ni „potpuno slobodno“ saznanje, mišljenje, pojam kao „apsolutna forma“ duha biti bez sadržaja, bića.

Parmenid kaže „Ti nećeš naći misao bez onoga u čemu je ona pokazana“ – bez predmeta misli.

A Kant: „pojmovi bez opažaja su prazni, opažaji bez pojmova slepi“.

Sa početnom  definicijama: „Ideja je... apsolutno jedistvo pojma i objektiviteta“ ... „čistoga pojma i njegove realnosti" ostaje u tradicionalnom određenju istinite ideje, Hegel kasnije pokušava sa "doslednim" monizmom, panlogizmom" saznanja, mišljenja apsolutne ideje dokaže da je pojam po sebi i za sebe jedini (prvobivstveni) objektivitet; ne samo način pojma koji subjektivno zna sebe, već i sama supstancijalnost stvari...

Međutim, kada Platon kaže da ideje nisu samo pojmovi saznanja, nego same supstancijalne stvari, pojedinačna večna bića, njihovu večnu suštinu i večno postojanje ne utemeljuje nikakvo saznanje, mišljenje "po sebi i za sebe" (gde je svaka pojedinačna ideja samo neki stepen saznanja apsolutne istine), već i saznanje i postojanje svake večne ideje nadsaznajna, nadsuštastvena (ideja svih ideja), najviša ideja dobra...

Mišljenje "po sebi i za sebe" ne može utemeljiti čak nionoga starijeg nadsaznajnog, nadmislenog koji misli, a kamoli ex nihilo stvarajući duh, već samo obrnuto: onaj nadsaznajni, nadmisleni koji misli – samu misao, mišljenje!

I kada Hegel (pod uticajem Fihtea, i ranog Šelinga) pokušava da u subjektivno-objektivnom saznanju, mišljenju po sebi i za sebe izjednači formu i sadržinu, saznajno i ontološko, misao i predmet misli u apsolutnoj ideji, on, zapravo, ontološko svodi na saznajno-logičko, predmet misli na  najstariju saznajno-logičku  formu mišljenja, završnog pojma o pojmu...

Iako je kriterijum apsolutne istine  identitet mišljenj i  bića (pojma i objektiviteta, forme i sadržine...), a ne samo samodovoljnost mišljenja, kod Hegela je pojam po sebi i za sebe „pojeo“ svaki sadržaj bića i te istovetnosti mišljenja i bića nema kod njega.

Forma, svakako, nije apsolutna kada stoji naspram sve sadržine, nego u jedinstvu sa svom mogućom–stvarnom–nužnom sadržinom.

Iako je za njega „apsolutna ideja... jedinstvo teorijske i praktične ideje", i apsolutno ne potvrđuje sebe samo saznanjem kroz teorijsku ideju, već kroz najviše jedinstvo teorijskog (znanja) i praktičnog (delovanja), on opet apsolutnu istinu potvrđuje samo sa teorijske strane filozofskog mišljenja, čiste logičke forme apsolutnog pojma, a ne upravo u apsolutnom jedinstvu teorijske i praktičke ideje, mišljenja i bića, konačnog i beskonačnog, forme i sadržine, subjektivnog i objektivnog, realnog i idealnog, duha i prirode ...

Ako već kaže: „U hrišćanskoj religiji...je čovek kao čovek određen za večno blaženstvo,.. ima apsolutnu, beskonačnu vrednost...u hrišćanstvu se sadrži dogma o jedinstvu božanske i ljudske prirode koju je Hristos otkrio ljudima: čovek i Bog, objektivna i subjektivna ideja tu su jedno isto, onda ne može večnu istinu sagledavati samo kroz saznajno-teorijsku logičku formu pojma po sebi i za sebe,  apsolutnog samosaznanja, mišljenja “pre sve stvorene prirode i jednog konačnog duha“ (jer i ta forma „„apsolutnog“ pojma, saznanja, mišljenja zavisi i od nadsaznajnog, nadmislenog Boga i od sadržaja drugobivstvene prirode), već kroz apsolutno jedinstvo potpuno slobodne forme mišljenja i sve mogućeg prirodnog sadržaja, bića, koje je po svetoj reči–delu („Ja sam u Ocu i Otac u meni“) u Isusu Hristu jedino stvarno prisutno?

I kako su te najuzvišenije predstave Boga u alegorijskim pričama, vizijama u spisima otkrivene religije još uvek vezane za čulne predstave, one su u Hegelovom sistemu Apsolutnog duha, kao i sama religija, religiozno osećanje, uverenje čoveka i čovečanstva postavljene, doduše, iznad apsolutne čulnosti u umetnosti, jer apsolutno u području lepog zavisi od čulnog opažanja, ali ispod apsolutnog mišljenja u filozofiji, koje u samorazvoju saznanja od pojavnog bića, suštine do apsolutno istinitog pojma po sebi i za sebe više ne zavisi od ničeg spoljašnjeg, i zato kao sama večna logička suština Boga koja sastavlja sve te moguće–stvarne–nužne logičke razlike, suprotnosti...

Ako je Isus Hristos za verujućeg čoveka samo najuzvišenija predstava Boga (apsolutnog duha, ideje), nije sam za sebe (iz sebe, po sebi), već apsolutnim jedinstvom teorijske i praktične ideje, mišljenja i bića, pojma i opažaja, forme i sadržine, pojave i suštine, vremenskog i večnog, stvarajućeg duha i stvorene prirode jedino potvrđuje ("Ja sam u Ocu i Otac u meni") apsolutnu subjektivnost-objektivnost.

Kako može Isus Hristos u svetoj reči, pričama svetog pisma u najvišem delu dobra prema „samosaznajućem pojmu“ u spekulativnoj filozofiji biti predstava, kad upravo u krstu nadjačava suprotnosti forme i sadržine, realnog i idealnog,  živog i neživog, duha i prirode, subjektivnog i objektivno,g konačnog i beskonačnog?

Hegel, doduše, ne kaže da je sam Isus Hristos sam po sebi predstava, jer se u  njegovim pričama, reči, delu svakako projavljuje Duh istine, ali da se mnogo pre, više govori o Bogu, saznaje Bog po apsolutnoj misli, spekulativnom pojmu, oslobođenom od svake čulne predstave, svih prirodnih, duševnih sadržaja, dok se kroz sve te žive slike, uzvišene događaje, doživljaje meša stvarno i moguće, spoljašnji događaji, subjektivni doživljaji, slučajni čulni sadržaji, u filozofiji je to logička nužnosti saznanja u samokretanju pojma ka apsolutnoj istini... 

On kaže: „Religija i filozofija imaju zajedničku sadržinu i razlikuju je samo po svojim formama; i radi se samo o tome da se forma pojma dotle usavrši da bi bila u stanju da shvati sadržinu religije."

Međutim, apsolutno svoj realitet, idealitet upravo potvrđuje u jedinstvu forme sa sadržajem, mišljenja sa bićem, Sina sa Ocem, i Oca sa Sinom, Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom; u svakoj Hristovoj reči, delu svedoči da je subjektivno objektivno i objektivno subjektivno, što priznaje i sam Hegel.

Ne može drvo dati rod kada je koren iščupan iz zemlje. Ako na početku i na kraju to logičko prvobivstvo apsolutnog duha, ideje, osim logičke forme pojma,  nema nikakav sadržaj, to nije slobodni duh, apsolutna istina mišljenja u jedinstvu sa svim (mogućim stvarnim, nužnim) bićem.

U skladu sa monističkim načelom, Hegel traži da sve bude jedan apsolutni duh, ideja, međutim upravo je u Isusu Hristu idealno, duhovno, večno potvrđeno u prostoru, vremenu, materiji, telu realno...

To je jedini izvorni monizam gde podeljenosti voljno-logičkog i ontološkog, bića i mišljenja, duha i tela...nema, jer je najviša logička mogućnost istovremeno i najstvarnije, najviše delo, subjektivno objektivno i objektivno subjektivno i zato apsolutno.

Zato može reći: „Ja i Otac jedno smo...“ jer svakom svojom mišlju, rečju, odlukom, delom svedoči apsolutno jedinstvo Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom, teorijskog i praktičnog, beskonačnog i konačnog,  forme–sadržine, pojave i suštine, istine i života iz večnog života.

Upravo kod Hegela to jedinstvo teorijske i praktične ideje ne postoji, već se "apsolutna ideja po sebi za sebe" kao večna suština Boga razotkriva samo iz teorijske strane filozofske misli o samoj misli, koja u završnom pojmu pojma  sastavlja sve moguće–stvarno–nužne razlike, suprotnosti mišljenja, bića.

Njegova dijalektika apsolutne logičko-ontološke forme u sva tri stepena velike trijade ostaje negativna prema svakom mogućem–stvarnom–nužnom sadržaju bića...

Po Hrišćanskoj trijadi Boga Oca Sina i Svetog duha, on u Nauci logike čistim pojmom pojma izlaže večnu logičku suštinu Boga Oca; apsolutni duh, carstvo ideja pre stvaranja sveta; u Filozofiji prirode, stvaranjem sveta otuđenje Boga Oca, otpuštanje duha u prirodu, drugobivstvo apsolutne ideje, otelovljenje Boga Sina.

I najzad, u Filozofiji duha, Bog Sveti Duh, koji se apsolutnim samosaznanjem, samomišljenjem vraća sebi...

Međutim, ako čisto mišljenje o samom mišljenju iz potpuno slobodne forme pojma nema nikakav prirodni, čulni sadržaj ni na početku u Logici, večnoj duhovnoj ideji (u apsolutno logičkom sadržaju), ni u sredini, u Filozofiji prirode, gde sav prirodni sadržaja shvata samo kao ospoljeno, otuđeno apsolutno mišljenje, kao drugobivstvo večne ideje, kako ga može imati u Filozofiji duha ka0 samosaznajući, samomisleći pojam, kada sveobuhvatnom filozofijom filozofije napusti na kraju sve sadržaje, prirode, istorije i vrati večnom prvobivstvu, apsolutne ideje!?

Božiji Duh otelovljenjem, zemaljskim životom Sina ništa ne gubi, nego kroz nebesko sinovstvo–očinstvo potvrđuje nerazdeljivost Svete Trojice: da je Bog jedno sa čovekom, i čovek jedno sa Bogom, da mišljenje jedno sa bićem i biće jedno sa mišljenjem, da duh jedno sa telom i telo jedno sa duhom, da je subjektivno u potpunom jedinstvu sa objektivnim i zato apsolutno.

Ne može se negativnom dijalektikom to trojično biće Boga Oca Sina i Duha Svetog nekakvim samorazvojem, stepenovanjem saznanja (kroz otuđenje duha, ospoljenje i povratak duha sebi) prekidati, ukidati.

Isus Hristos nije drugobivstvo ospoljene ideje u prirodi, prostoru, vremenu, istoriji, već svakom rečju, delom života svedoči da je Sin jedno sa Ocem i Otac  jedno sa Sinom, i da je u toj  istovetnost istine jedne sa  životom život večni život.

Apsolutni duh se ne može odvojiti od Boga Oca i apsolutnim  samosaznanjem, mišljenjem po sebi i za sebe posmatrati kao samo kao apsolutno logičko  večno prvobivstvo.

Ko odriče tu istinu, huli na jedinstvo Sina i Oca, istine i života iz večnog života.

Božiji Sin se zemaljskim životom ne otuđuje, nego bezgrešnim: Začećem, Otelovljenjem, Raspećem, Vaskrsenjem, Vaznesenjem, Pedesetnicom… potvrđuje savršeno jedinstvo Sina sa Ocem i Oca sa Sinom, Boga a čovekom i čoveka sa Bogom i bezgrešnog života sa večnim životom. 

Nije dovoljno samo znati šta je dobro, pravedno, lepo, istinito... pa čekati da se u nekom budućem milenijumu „ opšta svest kao samosvest izjednači sa delom“ i to dobro, lepo, istinito...  izvrši; da se duh pojedinca, njegova samosvest, znanje izjednači sa sveobuhvatnom stvarnošću, da subjektivna i objektiva ideja apsolutnom idejom izjednači mišljenje sa bićem, nego po dobrom, pravednom, lepom, istinitom treba od početka, sa svake strane, kraja dobro, lepo, pravedno, istinito delati, živeti...

 

TRI STEPENA APSOLUTNOG DUHA  KOD HEGELA: APSOLUTNA ČULNOST (UMETNOST), APSOLUTNA PREDSTAVA (RELIGIJA) APSOLUTNO SAZNANjE (FILOZOFIJA)

 

Čulna samoprikazivanja "apsolutnog duha" u savršenoj umetničkoj lepoti umetnika, najuzvišenija samopredstavljanja u religijskom osećanju, uverenju verujućih ili samosaznanja u filozofskom pojmu, ideji filozofa nisu čak ni Božija samootkrivanja, samopredstavljanja, niti su  Božije zapovesti, ili proroštva otkrivena u Duhu Svetom prorocima, ili  učenje, zapovestisvete reči, dela Isusa Hrista predate apostolima, svima vernima, a kamoli Božija (nadčulna, nadpredstavljiva, nadsaznajna) apsolutna volja i stvarajuća sloboda!

 

Iako su i umetnost  i religija, po Hegelu, takođe, najviše (ali čulne, duševne) forme apsolutnog duha, kao i filozofija, on opet kaže: „Umetnost  i religija su forme u kojima najviša ideja postoji za nefilozofsku, osećajnu, opažajnu i predstavnu svest“.

Uzvišena predstava u religiji zavisi, po njemu, od apsolutnog pojma i od slučajnih opažaja čula, a slobodno mišljenje u spekulativnom pojmu ne zavisi ni od čulnosti, ni od nečije uzvišene predstave, nego apsolutni duh  u filozofskom samosaznanju jedan dosledan logos po sebi i za sebe.

Ipak, kako, religiozna predstava ima opet više unutrašnjeg sadržaja od spoljašnjih sadržaja čula, a manje od potpuno unutar sebe određenog mišljenja, pojma, ona, po Hegelu, stoji iznad apsolutne čulnosti u umetnosti, a ispod samosaznate apsolutne ideje  u filozofiji.

Na prvi pogled izgleda da apsolutni duh kroz umetnost potvrđuje savršenstvo čulne lepote, kroz najuzvišenije predstave u religiji najviše dobro, a kroz apsolutno saznanje, mišljenje, pojam u filozofiji, apsolutnu istinu po sebi i za sebe, i da tako svu objektivnost, umesto u Kantovoj transcendentalnoj subjektivnosti,  utemeljuje u Božijoj, apsolutnoj subjektivnosti.

Da je savršenstvo čulne lepote u umetnosti Božija (apsolutna) čulnost, najuzvišenija predstava u religiji Božije (apsolutno) samopredstavljanje, a istiniti pojma po sebi i za sebe u filozofskom saznanju, mišljenju, Božije (apsolutno) samomišljenje, samosaznanje, međutim, nije tako.

Međutim, Hegelov kriterijum apsolutne čulnosti po savršenoj umetničkoj lepoti, gde apsolutna ideja sebe čulno otkriva, ili po apsolutnoj predstavi u religiji, gde apsolutna ideja sebe predstavlja, ili po apsolutnom mišljenju u filozofiji, gde apsolutna ideja u filozofiji sebe saznaje, nije nikako apsolutan...

Ni lepota apsolutnog u umetnosti, ni uzvišena predstava u nečijem verovanju, ni saznanje pojma po sebi i za sebe u filozofiji nisu nikako Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda (nadčulni, nadpredstavljivi, nadsaznajni) Bog.

To prikazivanje u umetničkoj lepoti, ili verovanje u najuzvišenijoj religioznoj predstavi, saznanje u filozofskom pojmu nije čak ni prikazivanje, predstavljanje, saznanje Boga kroz Božiju reč, zapovest predatu u Duhu Svetom prorocima, ili kroz svetu reč Isusa Hrista zadatu apostolima, svecima, vernima... 

Kao što prvostepeno (stvarajuće) saznanje ne može pripadati onome ko saznaje apsolutno, nego samo samoj apsolutnoj stvari (bez obzira na to da li je mi znali ili ne) tako ni apsolutna (apsolutova) čulnost nije ona "savršena čulnost" u umetnosti koja prikazuje Boga, niti je savršeno predstavljanje apsolutnog (apsoluta) nečija najuzvišenija predstava Boga, već i to samootkrivanje Boga samopredstavljanje Boga prorocima, apostolima, svecima, vernima... pripada samom  apsolutnom – Bogu

Hegel misli da  je najsavršenija umetnost sama apsolutova (apsolutna) čulnost, najuzvišenija predstava Boga u religiji, samo apsolutovo (apsolutno) samopredstavljanje a celokupna istorija  filozofije, samo apsolutovo (apsolutno) samoasaznanje, samomišljenje...

Međutim, Božija apsolutnost nije nikako savršena čulna lepota u umetnosti, niti najuzvišenija predstava Boga u religiji, ili "apsolutno" samosaznanje, samomišljenje kroz pojmove, ideje u filozofiji, nego samo nadčulna, nadredstavljiva, nadsaznajna Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda: „I reče Bog neka bude ... i Bi..“.

Čulno samoprikazivanje "apsolutnog duha" u savršenoj umetničkoj lepoti, najuzvišenije samopredstavljanje u religijskom osećanju, uverenju ili samosaznanje u filozofskom pojmu, ideji nisu čak ni Božija samootkrivanja, samopredstavljanja, Božije zapovesti otkrivene u Duhu Svetom prorocima, ili svete reči, dela Isusa Hrista predate apostolima, svima vernima, a kamoli Božija (nadčulna, nadpredstavljiva, nadsaznajna) apsolutna volja i stvarajuća sloboda!

Nije apsolut apsolut po savršenoj čulnosti u umetnosti, nečijoj najuzvišenijoj religioznoj predstavi ili filozofskom mišljenju, pojmu, nego, pre svake naše čulnosti, predstave, saznanja mišljenja kroz svoju nadčulnu, nadprestavljivu, nadsaznajnu apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

Najuzvišenija umetnost (koja čulno prikazuje apsolutno), ili naš način verovanja (koji predstavlja apolutno), ili naše saznanje, mišljenje (koje saznaje apsolutno), bilo da se posmatraju po istorijskom razvoju ili vanvremenski iz večnog, su jedna stvar, a sama (apsolutova) apsolutna čulnost, ili samo (apsolutovo) apsolutno predstavljanje, ili (apsolutovo) apsolutno saznanje, sasvim druga stvar...

Takođe, religije nije samo nečija najuzvišenija predstava, nego (pre svako umetničkog opažanja,  uzvišene predstave ili filozofskog pojma) praosnova nadlogičke, nadsaznajne čiste volje jedne slobodne vlastitosti u osnovi samokritičkog, praktično-moralnog verujućeg uma za najviše jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela.  

 

LEPO I NAJVIŠA IDEJA DOBRA

 

Za Platona večna suština lepog nije ni ni apsolutna (umetnička) čulnost, ni apsolutna istina na nivou čulnosti, nego natčulna ideja lepog po sebi.

Ipak, iako svaka pojedinačna ideja, po Platonu, ima posebnost u odnosu na ostale ideje, ni lepo po sebi, ni bilo koja druga ideja, ne može se u idelnom carstvu večnih ideja odvojiti od drugih ideja, već je lepo po sebi lepota celog večnog sveta, lepota svih ideja, kao što je  pravednost po sebi pravda između svih ideja savršenog sveta ideja, koji je utemeljen na nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj ideji dobra, koja se, kao ideja svih ideja, Bog za sve ideje, uzdiže iznad svih večnih suština (savršenih ideja).

 

Najčistija ljubav nije ljubav ka lepom po sebi, već kroz ljubav ka nadsaznajnom, nadsuštastvenom dobru po sebi, savršenom svetu: lepog, pravednog, umerenog, hrabrog... po sebi, svim večnim idejama; ljubav ka Bogu iznad svih ideja.

To jest, iako se za lepo po sebi, naspram samo senke ideje lepog u fizičkom svetu, ili njegovog odsjaja u umetničkim delima, za koje se lepe čula, osećanja ili razum, večna umna duša lepi tek po najvišoj ideji dobra, onda bi takva duša, pre bilo kojeg zemaljskog dobra telesnog ili čulnog sveta, koje je samo senka, ili razumskog pojma koji je samo odsjaj dobra po  sebi, pa čak i pre bilo koje druge večne ideje, trebala da voli dobro po sebi, i sa dobrim po sebi večni svet svih savršenih ideja: lepo,  pravedno, istinito,  umereno, hrabro... po sebi...sve večne ideje.

Ako su lepo, pravedno... po sebi  to  po dobru po sebi... onda je lepo po sebi, lepota celog večnog sveta,  pravedno po sebi, pravda celog večnog sveta... a isto je tako i sve ostale ideje.

Najjača ljubav nije ljubav ka lepom po sebi, nego kroz ljubav ka nadbivstvenom Bogu, prvo ljubav ka nadsaznajnom, nadsuštastvenom dobru po sebi iznad svih ideja, savršenom svetu svih večnih ideja: lepog, pravednog, umerenog, hrabrog po sebi, pa ka večnoj suštini svake savršene ideje...

Samo tako, pre ljubavi ka bilo kojoj čulnoj stvari, koja je samo senke bića, ili ljubavi ka tvorevinima razuma, umetnosti, voli idealni svet po sebi, sve večne ideje.

U knjizi Postanja posle svakog dana stvaranja kaže: „I vidje Bog da je dobro“

Nadsaznajna, nadsušastvena ideja dobra je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Ipak, samo nadbivstvena Božija volja i stvarajuća sloboda može utemeljiti ne samo večno biće i večnu suštinu svih večnih, ne samo savršenstvoh svih ideja večnog sveta, nego i najvišu ideju dobra...

 

APSOLUTNI POJAM I SVETO IME, SVETA REČ

 

Hegel tvrdi da religiozna predstave verujućih kao i u samim Hristovim rečima i delima živih primera njegovog zemaljskog života meša subjektivni osećaj i objektivna misao, da to nije samomisleći (svemisleći), samosaznajući (sveznajući) pojam po sebi i za sebe, kao večna suština Boga, koji saznanjem apsolutne istine sastavlja sve moguće-stvarne-nužne logičke razlike, suprotnosti, što nikako nije tačno...

Zapravo, njegov "apsolutni pojam po sebi i za sebe"je zbog te negativnosti prema ospoljenom sadržaju prirode, istorije na početku i na svakoj strani, kraju samo prazna logička forma mišljenje bez sadržaja (bića), i zato subjektivnost, bez objektivnosti.

On apsolutnu istinu mišljenja ne nalazi pozitivno, u jedinstvu logičkih formi  sa svim mogućim, stvarnim, nužnim drugobivstvenim sadržajem, nego samo negativno, odbacivanjem ospoljene prirode, istorije na račun čistih formi prvobivstvene dijalektičke logike..

Već je rečeno da je Hegelova Nauka Logike, zapravo, u sva tri stepena negacija a ne afirmacija...

I kao apsolutno logična ideja  pre sve prirode, istorije, i u filozofiji prirode kao otuđena, ospoljena ideja, i kada pojmom po sebi i za sebe napusti drugobivstvo prirode i istorije i kada se sa apsolutnim saznanjem, mišljenjem sa apsolutnim duhom vrati večnoj ideji.

U Hegelovoj misli koja uzima samu sebe za predmet, druga strana, predmetnosti bića se isključuje suštinsi i sve razlike, suprotnosti u biću posmatraju samo logičke razlike čistog pojma,  mišljenja po sebi i za sebe u svom logičkom samorazvoju ka "apsolutnoj istini".

I na početku  (u jedinstvu čistog bića i ništa) i na kraju (apsolutne subjektivnosto, objektivnosti) ostaje samo prazan  identitet (A=A).

Božija apsolutna afirmacije ne može se ni utemeljiti saznajno-logički, nego samo u njegovoj nadsaznajnoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

Ni Platonova pozitivna dijalektika ne počiva na saznanju večne suštine apsolutne istine, nego na nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj ideji dobra...

Zapravo, svi pojmovi, sudovi, zaključci metafizike, dijalektike predlogički, predsaznajno podrazumevaju živu govornu svest, stariju metafiziku jezika utemeljenju iz svete reči, imena.

Spekulativni pojam "po sebi i za sebe" nema veću jasnost, jezgrovitost od reči Svetog pisma, već je takav govor najčešće bez jedinstvo forme i sadržine, iako celovita istina upravo treba da potvrdi sebe kroz jedinstvom sa sadržajem.

Ne samo da spekulativni pojam nema veću jasnost, jezgrovitost od reči Svetog pisma, nego je takav govor najčešće bez sadržaj i prazan, iako bi jedinstvo sa sadržajem trebala biti potvrda njegove istine, najviši kvalitet.

Upravo su žive misli, reči, odluke i dela Svetog pisma savršeno jedinstvo forme i sadržine.

Te priče ne umanjuju snagu pojma, nego ga kroz živo jedinstvo sa svim mogućim sadržajem potvrđuju, pojačavaju.

Sveta reč utemeljena u svetom imenu (po sebi) je "oko" uma, “intelektualni opažaj“...

„Nebo i zemlja će proći a moje reči neće proći“.

To nije spoznaja prirode kao nečega odvojenog, spoljašnjeg duhu (ospoljene ideje, ili ospoljenog mišljenja) nego unutrašnje bezmerje žive reči, koje u potpunosti uključuje svaku formu i svaki sadržaj.

Ta misao ima osećaja  osećaj misao,  za bezmerje misli i osećaja, istine i života iz večnog života.

Sveta reč na najvišem delu dobra svedoči čistotu uma i volje, jedinstvo razuma i osećanja, subjektivnog i objektivnog; "Ja i Otac jedno smo", "Ja sam u Ocu i Otac u meni", Sina i Oca,  istine i života iz večnog života...

 

METAFIZIKA JEZIKA

 

Čovek stalno vodi razgovor sa sobom i drugima, kroz mnoštvo sećanja, zamišlja sa prošlošću, budućnošću...

Ja je govorno Ja i svest govorna svest...

I mišljenje je razgovor između reči...

Istina ne ide samo iz pojma...

Kroz spoljašnji, unutrašnji govor poima čak i  saznajno-logičko "Ja mislim", sve pojmove nauke, filozofije.... čuva svejedinstvo iskustva.

Bez obzira da li je Ja logičko ili egzistencijalno, mnogo je pre logičko zato što je govorno, nego  što je govorno, zato što je logičko...

Moraju postojati “otvori“ za neizrecivo, nepitano, u biti različito, mnoštveno, višemisleno.

Ono između reči je bitnije od svake pojedine reči...

Samo artikulisana slova, slogovi, reči, rečenice nisu nikako onaj sine qua non samog jezika, jer značenje svakog slova, sloga, reči, rečenice pretpostavlja živu  govornu svest...

Sasvim logično pitanje: kako se od pojedinačnog opažaja dolazi do opšteg pojma, postaje sasvim nelogično ako se značenje svake reči oslanja na značenje neke druge reči, a ove dalje na značenje neke treće, četvrte, semantički smisao bilo koje reči, rečenice dolazi, očigledno iz celovite metafizike jezika!

Zato je najmanja jedinica jezika: čitav jezik!

Kao što  čula, razum, um pretpostavljaju stariju volju i volja najstariju vlastitost, tako metafizika pojma – metafiziku jezika.

Međutim, iako sve kategorije logike, nauke, filozofije... podrazumevaju kategorije gramatike, čak ni najveći filozofi nisu utemeljili metafiziku jezika!

 

STRUJA ŽIVE REČI

 

Iako je autoritet oca pisana reč, živa reč je "majka" koja "vaspitava" i "odgaja" jezik jednog naroda i zato se kaže: maternji jezik.

Živi govor licem k licu je suština jezika i ne može ga zameniti nikakva posredna komunikacija.

Žive slike postoje pre sve geometrije, žive melodije pre sve aritmetike, živo mišljenje pre sve logike, živi govor pre sve gramatike...

Tek kada se stavi brana površnom govoru jednoznačnih ("jednosmernih") reči i u dubokoj reci žive reči ukrste sva različita, suprotna značenja, iz prvostepenih rodnih reči se shvataju sva drugostepena, trećestepena značenja reči ...

Samo u najjačoj matici, slivu čitavog jezika taj čisti od početka do kraja isti tok, istočnik istine ima snagu i dubinu reke žive reči da u duhovnoj „centrali” pokrene “turbinu prvobitnog govora”, indukuje celovitu metafiziku jezika...

Da se svaka reč običnog jezika iz statora svog jednosmernog značenja ukrsti sa rotorom žive metafizike jezika za svoje najdublje značenje iz prvostepene rodne reči...

Ili da iz „rotora” žive reči i „statora” metafizike jezika svaka slobodna vlastitost ukršta u živom govoru sve reči, pojmove – indukuje „ struju istine“ za svako shvatanje, rešenje, izvršenje.

 

METAFIZIKA SRPSKOG JEZIKA

 

Iako su A i E prvi, osnovni samoglasnici, u srpskom jeziku nema ni jedne reči koja počinje sa A ili E, iako ima mnoge reči koje počinju sa I, O, U...

Zašto?

Zato što u osnovnim, takoreći svim, najbitnijim rečima srpskog jezika  uvek voljno-sintetičko J,kao bitnije od A i E, stoji ispred logičko-analitičkog A ili E!

Jaka veza od J ka A uprvo temeljuje praosnovno Ja, a jaka veza od J ka E praosnovno Je, Jeste, Jesam za logičko-gramatičku vezu subjekta i predikata...

Ta najstarija kuka voljno-sintetičkog J ispred logičko-analitičkog A i E veže sve najbitnije reči srpskog jezika; potvrđuje da jedna ista vlastitost ne utemeljuje samo sve naše voljno odlučivanje, delovanje nego i svu logiku, filozofiju; i samo Ja mislim i svako Je, Jeste, jednako, isto u pojmovima, sudovima znanja...

 

JEZIK I IGRA

 

U tvrdnji da je "jezik samo jedna od igara“ se previđa da svaka igra mnogo pre traži stariji jezik za svoje određenje, nego jezik igru...

Jezik imenuju sve moguće–nemoguće, ozbiljne i neozbiljne stvari, pojave i određuje pravila, ishode svake igre...

Reči nisu samo "džepovi“ za nekog, za nešto, niti su govorno oruđe, nego su mnogo pre kao pametne, vredne pčele koje dragocenim sećanjem, zamišljanjem drže skupoceno skupa sve naše misli, osećaje, pamte sve događaje, doživljaje...

Iako se igraju i pojedinci, manje i veće grupe i narodi i pravila igre često menjaju, strukture jezika se daleko manje relativizuju od ostalih normi...

Svako ima neku svoju igru u mislima, osećajima, idejama, ili sportsku, hazardersku sa rizikom u poslu, borbi, ratu, ljubavi, životu, u kojoj može dobiti i izgubiti sve…

Čak se i moralni principi mogu shvatiti kao najozbiljnija pravila u slobodnoj igri života, čijim se narušavanjem ta slobodna igra može izgubiti.

 

SVETA REČ–REČ KAO SVETINjA

 

Nije sve što ima pravila – igra.

Svi pisani li nepisani zakoni i običaji koji regulišu prava i dužnosti u najrazličitijim situacijama, nisu, svakako, igra.

Suština jezika je mnogo pre pravila pisanja, govora ili slobodne igre reči u sadržaju govora, u poštovanju ili nepoštovanju obećanog dogovora, ugovora ili dubokog pitanja–odgovora...

I onaj ko laže ili čini zlo može književno govoriti i poštovati pravila gramatike...

Relativizacija govora, a pogotovu svesna laž, koja krši svaki pisani, nepisani dogovor, ugovor, potire karakterno jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela...

Ne igra se sa zavetnom reči, ne krši tvrdi dogovor, ugovor.

Kada neko krši zakon, ili ne poštuje tvrdi dogovor, ugovor, ne kaže se da se igra, već da ruši pravila igre i da je zato kriv; da za to treba da da odgovor, ili se kazni, odgovara, plati odgovarajuću cenu...

Utemeljenje zavetne reči  (u zavetu zakona, braka, svakog čvrstog ugovora, dogovora)  za najviše jedinstvo misli, reči, odluke i dela zapravo traži  onu prvostepenu, suštinsku praktičnu  metafiziku čiste volje i jedne slobodne vlastitosti...

 

IME I REČ

 

Razumevanje bilo koje reči podrazumeva starije ime.

I glagoli i pridevi i predlozi i prilozi... su imenovanje nekoga ili nečega i tek po starijem imenu imaju svoje značenje...

Pre "Ja mislim" i svih zakona, kategorija logike i ideja filozofije stoji jedna ista vlastitost i "Ja govorim": živa reč i starije kategorije jezika; pre svakog pojma, vlastito ime i ime po sebi.

Poznanje po imenu je starije od znanja po pojmu.

Ime zove sve reči jezika i zna sve znakove znanja.

Iz njega ide sve duhovno imanje.

Ime nije atribut nego supstancija (subjekt).

Vlastito ime je i sada (još uvek) najnematerijalnije u materijalnom životu, svetu.

„Svest po sebi“ ili „pojam  po sebi“, ne uključuju ni vlastito ime, a kamoli ime po sebi.

Kada jedna reč objašnjava drugu reč, tu celoviti jezik stoji ispred svake takve reči, međutim, ime po sebi se ne može se objasniti takvim rečima, nego svaka takva reč i sam jezik, imenom po sebi.

Tajna  reči je tajna imena, a tajna imena ime po sebi koje zove duhom sve reči jezika i zna sve znakove znanja...

To nije ime koje neko drugi daje, nego ime koje sve drugo imenuje...

Ime po sebi ne prisvaja samo značenje, znanje svake druge reči, nego sve naše misli, osećaje, reči, odluke, dela...

Kao vlasnik svih imenovanja,  ima svaku reč, sabira, bere, bira sve-jedno-jedno-sve u celovitom jeziku.

 

SVETO IME

 

Iako može biti dosta ljudi sa istim imenom, niko neće prihvatiti da je njegovo ime nešto spoljašnje nego, naprotiv, najizvornije unutrašnje, sa čim poistovećuje svoju ličnost.

I kao što se niko ne zna samo po reči čovek, već po vlastitom imenu, tako se ni Bog ne poznaje samo po reči Bog, nego kroz najviše zvanje, poznanje njegovog Svetog imena.

Sveto ime zove duhom svako ime, poznaje sve naše misli, reči, osećaje, odluke, dela.

Zvanje duhom Svetog imena Božijeg je najviše zvanje (i znanje) čoveka.

Kakva je duhovna punoća Svetog imena od koga dolaze sve reči, sva imenovanja?

Iz Svetog Božijeg imena ishodi Duh istine, sve znanje, poznanje.

U Svetom imenu reč je jedno sa delom, Božije: „Neka bude ... i bi.

 

METAFIZIKA POLNOSTI, RODA

 

Grčka politička teorija polazi od države kao zajedničkog dobra.

Sveto Pismo od zajednice u Bogu prvog čoveka i žene...

Metafizika polnosti uključuje istovremeno instinktivnost, borbu i uzvišenu duhovnost, ljubav: svest, podvest i nadsvest.

Iako brak pretpostavlja duhovno jedinstvo, reči: „I biće dvoje jedno telo“ naglašavaju fizičku jednoću, plodnost, kao osnovu za sve drugu plodnost.

Sa jedne strane, ta fizička jednoća isključuje krvno srodstvo, sa druge, utemeljuje svaki rod...

Čista volja u zavetu muža i žene pred Bogom za zajednicu novog roda ne sastavlja samo sve razlike oba pola u jednom telu,  nego kroz starije srodstvo od Boga i sve razlike sa drugim ljudima u jednom duhu.

Čista volja se ne podrazumeva samo u zavetu braka, nego i za jedinstvo slobodne misli, reči, odluke, dela u svakoj ličnosti; za ime i prezime, privatnu svojinu, porodično i nasledno pravo...

Začeće za spoljašnju i unutrašnju plodnost traži u ljubavi celog čoveka...

Taj stvarajući dodir nije dat da služi kiču, nego da kroz fizičko i duševno prožimanje plodnih misli, reči, osećaja unutrašnjom lepotom od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti nadvlada svaku površnost,  kič.

Kao što žena oplođena u fizičkoj i duševnoj ljubavi sa mužem rađa novi zemaljski život, tako duša oplođena svetom rečju u Božijom ljubavi, rađa duhovnog čoveka za večni život...

Iz  plodnog spoja muža i žene začinje se novi fizički život.

Iz istinite misli, osećaja u duši duhovni plod koji od prolaznog života, vremena uzrasta ka danu–životu večnom.

To je iz večno živog spoja fizičke, duševne, duhovne jednoće ljubavi tajna najvišeg, najdubljeg sastavljanja, uzrastanje od dvoje jednog tela, ili kroz istinu jednu sa životom sabiranje, biranje, branje savršenih ljudi iz svakog mesta, vremena, Božijoj ljubavi  uzrastanje u nebeskom telu, rodu, rod u duhovnoj kruni, oreolu, sazrevanje za večnost.

Po vlasti Duha istine maštu treba uzjahati kao letećeg konja za silu prizemljenja, groma.

To je prodiranje kroz nožno, mrsno, mrzno, zamršeno kao kroz mržnju, nož mirisno-ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti, osvajanje od unapred ka unazad, od unutra ka van, od desnog ka levom, od gore ka dole iz  krune ka carskom podnožju...

 

METAFIZIKA MIRISA, UKUSA, DODIRA

 

Održanje jedinke kroz jedenje, pijenje, disanje podrazumeva suštinski dodir, a održanje vrste, jedinstvom polova, začećem, stvarajući dodir...

Metafizika mirisa, ukusa, daha kroz suštinski dodir i metafizika polnosti, roda kroz stvarajući dodir, sastavlja fiziku i metafiziku, teologiju i filozofiju, nauku i umetnost.

Ako su miris, ukus, dodir osnovna čula, onda njihovu suštinu treba utemeljiti od fizike do metafizike.

Iako su mnogo više lepe slike koje se vide, melodije koje se čuju, reči koje se govore, nego ono što se jede, pije... opet je lepo kroz ukus povezano sa ustima.

Zašto? 

Zato što  miris istine uzbuđuje srce, budi dušu, duh za ukus u ljubavi Boga.

Svaka spoljašnja lepota tela, lica, ili umetničkih dela,  po svetlosti najvišeg dobra, pretpostavlja tu unutrašnju lepotu za telo i duh koja harmonizuje sve razlike između ljudi i sa živom i neživom prirodom.

Jedino ta unutrašnja lepota čistog središta srca i najviše svrhe vrha (koja tek utemeljuje svaku pojedinačnu lepotu slike, zvuka, reči, pokreta, dodira...)  mirisom istine i ukusom ljubavi  dostiže ono telom, dušom, duhom nepodeljeno fizičko–duševno–duhovno (j) edemsko večno jeste.

Lepe slike, melodije, reči, pokreti... lepe za oči, uši,  telo, osećaje ... a miris istine i ukus ljubavi sastavlja  čulno i natčulno, sve najlepše što se vidi, čuje, oseća, misli, govori, čini iz duhovnog središta čoveka–ljudskog roda jede Božije jeste i zato tek daje odgovor zašto je lepo lepo.

Slika sastavlja lepe boje i oblike, muzika lepe tonove i ritmove, igra lepe pokrete, poezija lepe reči i osećaje, filozofija čiste misli i ideje, najuzvišenije umeće, umetnost duhovne lepote u miriua istine i ukusu ljubavi celovite ljude u Bogu...

Kao što opažaji pripadaju čulima,  čula telu, osećaji duši i  misli duhu, tako sve lepe slike, melodije, stihovi, ritmovi, pokreti... mirisu istine i ukusu ljubavi!

To najjače osećanje, sećanje (J)edemskog vrta sastavlja sve lepe: boje i oblike u slici, tonove i ritmove u muzici, pokrete u igri...

Izjednačuje najonostraniju ljubav ka Bogu i najovostraniju ljubav ka bližnjem...

Stara indijska filozofija  takođe, pre vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira, govora ili mišljenja, prvostepenu onostranu osnovu svega živog, sagledava kroz metafiziku daha...

Život se sagledava kroz suštinsku vezu (čiste volje) srca, duše sa  duhom...

Zato u staroj indijskoj filozofiji mnoge vrste joge umećem disanja poboljšavaju fizičko i duševno zdravlje jačanjem te prvostepene veze daha sa duhom...

Zdravo sa naglaskom na nozdrvu, na pravilan dah, disanje za zdravo telo i na pravilne misli, istinit duh za zdravu dušu.

Na početku Biblije u knjizi Postanja Bog stvara Adama od zemlje a na kraju " dunu mu u nos duh životni i posta čovek duša živa".

Stalno disanje, dah i kucanje srca za živo telo a večni Duh istine i vatra ljubavi za večno živu dušu.

 

STARI I NOVI ZAVET

 

Stari  Zavet je rudnik zlata, a Novi Zavet carska riznica.

Stari Zavet je seme u zavetu vere a Novi Zavet plod svete reči sa Drveta života:"Carstvo Božije unutra u nama".

Stari Zavet je Božije obećanje izabranom narodu za plodnu zemlju, carstvo, a Novi Zavet obećanje duši vezanoj za Hrista, za carstvo nebesko i život večni...

Stari Zavet je seme u zakonu a Novi Zavet  zreo rod  ubavi ka Bogu, bližnjem.

U Starom Zavetu se traži da se čovek odrekne svake laži, zla za blagoslov zemaljskog života...

U Novom Zavetu, za blagoslov večnog života čovek nije dužan samo da ne laže i ne čini zlo, već da iz sve snage ljubavi: srca, duše, uma svedoči istinu i čini dobro...

 

KRST KAO KVADRATURA KRUGA.

 

Okret duži daje kružnicu, a  okret čiste misli–reči–odluke–dela svaku slobodna vlastitost,  kao najvišu kvadraturu kruga...

Okret duži daje kružnicu sa svim tačkama podjednako udaljenim od centra, a ljubav ka Bogu i bližnjem, carstvo Božije unutra u nama, podjednako udaljeno od svakog srca ljudskog...

Savršen od roda nebeskog i jedini bezgrešan u rodu ljudskom, postavlja se kao da je kriv za sve da u kvadratu kruga u krstu otkupi sve grešno, krivo, sve naše krive misli, osećaje, reči, dela preokrene na ispravno, pravo...

Vertikala krsta je ljubav ka Bogu a horizontala krsta, ljubav ka bližnjem.

Obe zajedno su duhovna orijentacija iz večnosti za svako vreme, mesto.

"Ako ne voliš brata koga vidiš (ljudska u krstu horizontala) – kako ćeš voleti Boga (Božija u krstu vertikala) koga ne vidiš.?“

Čisto srce vidi u krstu presto ljubavi, u trnovom vencu krunu istine.

Kome je krst logičan, njemu je sve logično.

Kome krst nije logičan, njemu (na kraju) ništa nije logično.

Nema jačeg dokaza za začeće odozgo, od krsta!

Bezgrešno začeće  – svedoči bezgrešno jagnje na krstu –raspeće.

Pre svake fizičke postoji duševna i duhovna stranu krsta. 

Svaka je reč Hristova krst: Ljubite neprijatelje svoje...Činite dobro onima koji vas mrze...Blagosiljajte one koji vas kunu...Ne sudite da vam se ne sudi... Ko tebe kamenom, ti njega hlebom... Dajte i daće vam se ... Svaki koji se podiže, ponizi će se; a ko se ponižuje, podignut će se... Ko hoće među vama prvi da bude, da bude sluga svima"...

Miris istine i ukus ljubavi nadjačavava svaku laž, sablazan u srcu ploda sa Drveta znanja dobra od zla.

Reči Hristove su plodovi sa Drveta života za Adama pre u svakom čoveku, kakvog ga je Bog stvorio pre greha, udahnuvši mu duh.

 

METAFIZIKA DAHA UZ DUH

 

Kad se čovek fizički rodi ne ostavlja ga vazduh, kad se duhovno rodi, ne ostavlja ga duh.

Ne može srce čas kucati, čas ne kucati, ili čovek čas disati, čas ne disati.

Kao što telu nije potrebna pamet da pozna vazduh, tako ni duši, koja duhom oživljuje, da pozna duh. 

Samo je dovoljno da u srcu nema laž i zlo.

Laž ka Bogu je i laž ka čoveku, svim ljudima, sopstvenom srcu, duši, telu.

Bez vazduha telo se guši i umire, a bez duha, duša se u laži guši i zamire...

Zato se čovek treba roditi "po drugi put Duhom istine odozgo" da u bogatstvu ljubavi od Boga i bogatstvu Boga bude večno živ...

Oko bez ljubavi nije pravo lice, a razum bez srca, vlastito Ja.

Samo kada voli i govori istinu čovek izlazi iz granica svojih očiju, svoga razuma i kroz duhovno bezmerje vidi drugog čoveka, drugu ličnost...

 

 SEME I REČ. O DUHOVNOM ROĐENjU.

 

Ako se seme baci u zemlju, nastane tajanstvena veza živog i neživog i iz semena živog u neživom i zemlje, vode, vazduha, svetlosti, izraste celo živo drvo; umnoži čitav rod.

Kada srce primi u tajni vere seme svete reči, nastane tajanstvena veza smrtnog i besmrtnog, i iz semene besmrtnog u duši smrtnog čoveka, raste drugi, besmrtni rod, rađa se duhom za večnost....

Duh je otac, duša majka u telu materici, koja zavetom krštenja uzrasta  iz semena Božije reči  kao trudnica u trudu vere za večni život...

Čovek je rodio za večnost kada je u ljubavi (ka Bogu i bližnjem) sazreo u kruni, oreolu za carstvo nebesko, dao duhovni rod koji se zauvek može jesti...

 

O CARSTVU BOŽIJEM UNUTRA U NAMA

 

Za carstvo Božije čovek treba biti po meri carstva nebeskog...

Da voli Boga svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom i bližnjega svojega kao samoga sebe.

"Bog duha ne daje na meru".

Carska trpeza se ne sprema za dvoje, troje, nego da jede i pije njih koliko hoćeš i ostane koliko hoćeš...

Da kao car nebeski prima i daje  bogatstvo ljubavi od Boga i bogatstvo Boga u večnoj istini i dobru...

 

IGRA VEČNOG ŽIVOTA

 

Po reči Hristovoj, carstvu nebeskom je najbliže dete koje se igra.

Igra se suštinski, više nego svaki čovek po čistoj ljubavi, ne uznosi se, oprašta...

Samo prosto opraštanje srca širi dušu u duhovno prostranstvo čiste radosti, igre, a ono što čovek zove “igrom“, često je daleko od te radosti.

Taj povratak detetu, znači da čovek ne smatra da je pred Bogom zreo, prav, nego zauvek dete koje čiste misli, osećaje predaje sa poverenjem večnom roditelju – Bogu.

Zrelost nema nikakvog smisla pred Bogom, a u zadnjem smislu, ni pred čovekom...

Sve su Božije zapovesti date za najuzvišeniju igru ljubavi iz večnog života i narušavanjem tih pravila ta duhovna radost se gubi.

 

SVETO JEDOSMO, PISMO

 

To što Bog stvara Adama od praha zemaljskog (a ne direktno po reči), pa oživljava duhom, znači da ljudi u Duhu istine sastavljaju od Boga iz svakog mesta, vremena za večni život, kao što se bez Duha istine odvajaju od Boga i jedni od drugih za smrt...

Mirisom istine i ukusom ljubavi sabiranje, biranje, branje od Boga kroz sva mesta, vremena, okršaj, ukrštanje, krst sa svim grehom, zlom, sveto jedenje, pijenje za iz zla, laži izlazak, u nebeskom Adamu, iskupljenje, očišćenje i vaskrsenje...

 

O DUHU UTEŠITELjU

 

Pečat dar Duha Svetog, koji se dobija na krštenju, mora se čuvati i umnožavati, jačati kroz dobra dela vere, ljubavi, mudrosti.

Za taj najblagoslovljeniji dar traži se čistota: srca, duše, tela...

Čovek najpre treba da pazi da to bezmerje Duha istine ne otuđi od sebe, ili rastuži.

Za hulu na Duha Svetog nema oproštaja ni na ovom ni na onom svetu...

Sila duha sa visine naoružava čoveka ognjenim mačem istine da osvaja carstvo nebesko.

Sa blagodati Duha Svetog, u čoveku se ispunjavaju reči: „Carstvo je Božije unutra u vama.“

Kaže se: ko ima ljubavi “k njemu ćemo doći i u njemu ćemo se staniti“.

Presto ljubavi i kruna istine osvećuju čitav  svet...

Kao što se svetlost ne vidi, a sadrži sve boje, tako se i svetost ne vidi, a u ljubavi sastavlja sve ljude.

 

O DANU–ŽIVOTU VEČNOM

 

Sve je prošlo i buduće stvarno kroz (neko tada) večno sada a vremena kao prolaznog toka i nema.

Iako čovek ima sedmice, mesece, godine, on živi život kroz dan

Mnogo je pre život stvarni dan, nego prošli-budući dani, meseci, godine – stvarni život!

Po  srcu je dete, po čulnosti mladić, po razumu zreo čovek, po mudrosti starac kroz sve vreme života, svaki prošli, budući dan!

Primanje–davanje iz čiste volje duše: „Ako ne sada, kada“, uzbuđenje u ljubavi, buđenje istinom iz sadašnjeg–prošlog–budućeg dana–života večnog.

Točak od levog ka desnom, od unazad ka napred, od dole ka gore, od od van ka unutra, kvadratura kruga u danu–životu večnom.

Jedino tada "jede" sve prošlo, buduće vreme, skraćuje šta ne valja, produžuje šta valja, kroti ga, uzjahuje kao letećeg konja, nateruje na služenje!

Samo tako je misao vlastita misao, ili reč, oko, uho miris, ukus, dodir, celokupan život, vlastiti život...

 

KAD SRCE DOBIJE KAMEN I KAMEN ĆE DOBITI SRCE

 

Sva težina visi o očnim kapcima.

Zatvori srce za laž i nestaće sav teret.

Misli su većinom bezvredne, kameno srce što ne dotiče, ne grebe istinu.

Kopati dragoceni kamen ili kamen drag srcu, isto je što i tražiti istinu, buditi srce u kamenu.

Srce u veri što razmekšava kamen, kameno srce otvara za ljubav.

Od sumnje u obezvređenom srcu,  odbačenom kao kamen, ka tvrdoći vere i mekoći ljubavi...

To je najsporiji put mudrosti, gde na početku nema nikakvog pomeranja a na kraju istina ide koracima od sedam milja.

 

O PROSVETLjUJUĆEM DOŽIVLjAJU

 

Iskustvo, iskusiti po reči: kušati više naglašava telesno-duševno-duhovno ukusno jedno kroz konkretnu ličnost, nego bezlično objektivno saznanje...

Čovek mnogo pre iz prosvetljujućeg doživljaja dostiže nadumno jedno nego iz pojmovnog saznanja.

Takav prosvetljujući doživljaj je presudan za sav život.

Jaka duhovna vizija nadjačava sve prethodno dešavanje i nadahnjuje novo naučno, političko, umetničko, istorijsko događanje... 

 

MORAL I DOBRO

 

Ako važi homo homini homo est,  slobodni čin dobra stoji ispred nužnosti održanja, a aktivna pravednost brani to prvostepeno dobro...

Ako važi homo homini lupus est, prvostepen je održanje najjače jedinke, vrste.

U oba slučaja moralni zakon nije prvostepena suština čoveka nego nešto izvedeno.

 

Stanovište evolucionizma da opstaju najjači najčešće je pogrešno (iako, svakako, ima izuzetaka) jer se upravo dešava obrnuto: preživljavaju prosečni karijeristi, uvlakači, kukavice, slabići, najgori…

Junaci, predvodnici u borbama prvi stradaju.

Pomoću veštih demagoga i lažnih ideologa slabiji i gori kvantitet nadjača jači i bolji kvalitet, a najviše trpe, stradaju oni natprosečni, najbolji pojedinci.

Tvrdnja da dobrota i pravednost pripadaju "poslušnom stadu", slaboj većini koja ih je izmislila da se suprotstavi najjačim, pojedincima – koji se ne rukovode dobrotom i pravdom, nego voljom za moć – nikako ne stoji, nego mnogo pre važi obrnuto.

Većina ljudi ide linijom manjeg otpora i "dobra" je i "pravedna" samo po strahu od kazne, ili po prinudi zakona, a u mnogim okolnostima čak i otvoreno zla i nepravedna, dok su dobri i pravedni upravo oni retki, najjači, pojedinci, koji ostaju takvi i u najtežim okolnostima.

Kome je istina slana, njemu je pravda slatka.

Kaže se: dobra zemlja, voda, drvo, plod, kuća, kola, alatka... s naglaskom na kvalitetno, jako, zdravo, vredno; baš onako kao što treba da bude po svojoj svrsi, potrebi...

Zašto bi kod čoveka bilo drugačije!?

Ne čini zlo je izvedeno iz prvostepenog: čini dobro.

Dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Čovek je dobar iz svoje slobodne volje, što voli dobro, što hoće da bude dobar, kao što neko drugi neće, a ne po nekakvoj “mora,“ “treba“ osnovi...

Kao što u teorijskom umu nije dovoljan pojam za istinito saznanje, već se traže sadržaji opažanja (potvrda iskustva), tako u praktičnom umu nije dovoljna pasivna forma kategoričkog imperativa  – da čovek ne laže i ne čini zlo – već i ona aktivna moralna strana, da govori istinu i potvrđuje dobro i pravedno na delu samoiskustveno i lično.

Kada se dobro povlači od zla, istina od laži, pravda od nepravde, kakvo je to dobro, kakva je to istina, kakva je to pravda?

Dobro mora nadvladati zlo, istina laž, a pravda nepravdu.

Samo slobodni čin dobra, suštinskog, praktično-moralnog uma naspram opštih i nužnih zakona prirode  saznajno-teorijskog, pojavnog  uma iz vlastitosti potvrđuje slobodu i iz slobode vlastitost.

Čin zla narušava lice, a ne suprotstavljanje laži, zlu u sebi, obraz čoveka.

Čist obraz je sečivo istine.

Zato Heraklit kaže: "Šta vrede ljudima oči i ući ako su im varvarske duše".

Samo se na pravom obrazu (čistoj volji, negativnoj prema laži,zlu u sebi),  vaspitava, obrazuje slobodna ličnost.

Nečista volja bez pravog obraza će i  sve što vidi, čuje... interpretirati čas ovako, čas onako, onako kako joj odgovara,  po svojoj iskvarenom karakteru iskvriviti i same činjenice...

Čista volja ne utemeljuje samo slobodno odlučivanje, delovanje praktično-moralnog uma nego i sve čiste misli,  reči čistog razuma i čistih opažaja saznajno-teorijskog uma!

 

VOLjA I ŽELjA

 

Za Džona Stjuarta Mila "volja je samo naše uobraženje da želimo ono što hoćemo, umesto da hoćemo ono što želimo".

A, zapravo, tačno je sasvim suprotno: bez čiste volje koja selektuje kvalitet i kvantitet svake željene stvari, sve su te "konkretne" želje mnogo pre opsena da volimo ono što samo želimo, umesto da želimo ono što volimo!

Čim čovek može nešto da želi i ne želi, ili više želi jednu a ne drugu stvar, očigledno da starija volja selektuje sve različite, suprotne želje...

I kao što različiti ili suprotni pojmovi, opažaji ne utemeljuju našu subjektivnost, nego, sasvim obrnuto, tek sintetički najstarija nadpojmovna, nadopažajna subjektivnost sastavlja sve različite ili suprotne pojmove, opažaje  u celovito znanje, iskustvo, tako ni različite ili suprotne odluke i želje ne uobličavaju stariju ličnost, već starija čista volja u temelju slobodne ličnosti selektuje sve različite, suprotne želje...

Opažaj podrazumeva starije čulo, pojam stariju svest, ideja stariji duh, želja stariju volju, a volja najstariju vlastitost.

Samo čista volja, kroz nepodeljenu vlast u sebi, slobodnu vlastitost, mnoštvo najrazličitijih misli, osećaja, odluka, želja, dela... sastavlja ka celovitoj sreći.

Jedino se slobodna vlastitost, koja (koliko selektuje kvalitet i kvantitet svake svoje želje), želi po sebi...

Iako je čovek često rob svoje ili tuđe (pogrešne) odluke ili je sledi bez obzira na sopstvenu korist i šta mu srce želi, treba, svakako, sagledati suprotno stanovište. 

Koliko puta iz čiste (dobre) volje ne učini nešto (nemoralno, nečisto) „što mu srce želi“, ne sluša uobraženje opsesivnih nagona, neselektovane potrebe ili prekomerne želje, koje na prvi pogled izgledaju kao da će ga uzvisiti i učiniti “srećnim“, a zapravo će ga na kraju poniziti, trajno unesrećiti, jer su ne samo moralno pogrešne, nego neumerene i štetne?

I nasuprot tome, kada ne sluša opsesivne nagone, neumerene želje, već ih selektuje, bude na kraju srećan?

I zato se za ono što se iz sve snage srca, duše, uma najviše želi, jer (pre, za vreme i posle same želje) kroz puno zadovoljstvo duše, tela donosi najvišu sreću, kaže da to čovek po slobodnoj volji voli...

Samo čista volja (pre svake želje) i starije voleti vode celovitoj sreći...

Srećan želi ono što voli, a nesrećan voli ono što želi.

Na primer, iako čovek može imati želju ka mnogim ženama, on opet traži onu konkretnu ženu koju ne samo želi, nego iz svoje slobodne volje voli, dok želje ka drugim ženama shvata kao uobraženje da voli ono što želi, umesto da želi ono što voli.

I upravo se čista volja – da želi ono što po svojoj slobodnoj volji voli – pretpostavlja u osnovi braka.

Prema tome, ne samo da nije tačna tvrdnja da je "volja čedo želje" i samo naše uobraženje "da čovek želi ono što hoće umesto da hoće ono što želi", već je upravo suprotno tačno: da je upravo srećan kada dobije ono što voli (što hoće po svojoj volji), a nesrećan kada uobražava da voli ono što samo želi!

To je potpuno suprotno od onoga što tvrdi Mil – da je naša volja (ono što volimo) samo uobraženje da želimo ono što hoćemo, umesto da volimo (hoćemo) ono što želimo i da "konkretna želja" i prvostepeno želeti (ja želim) stoji pre fiktivne volje i starijeg voleti (ja volim).

 

O DUHOVNOJ BORBI (sa zlim mislima)

 

Priča o zmiji u edemskom vrtu, koja iskušava prvog čoveka i ženu, da su skrivene zle misli, osećaji unama izazivači svakog zla...

Životinja ima rep a zmija je sam rep i otrovni zub!

Ipak, opasniji je u srcu lukavi jezik laži, zla, nego otrovni zub mržnje!

Otrovni zub truje telo, a zla misao, reč sve ljude i narode...

Iz dobre misli čovek se suprotstavlja zloj misli, iz dobre reči, zloj reči, iz dobre odluke, lošoj odluci, iz dobrog dela, lošem delu...

U Novom Zavetu se kaže. "Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti, ako najpre jakoga ne sveže" I: " Duh je srčan, ali je tijelo slabo".

Ako je u čoveku slabo što treba biti najjače (Duh istine), kako je onda slabo tek ostalo?

"Ako je vidjelo ...u tebi tama, a kamoli li tama"?

Nečisti duh prvo huli na Duha Svetog, pa na sve ostalo zlo.

Kada lažni duh "sveže jakog", savlada duh čoveka, lako će zavoditi sve ostalo (njegove misli, osećaje, čula, telo, odluke, želje...).

Zato se na Duha Svetog ni reč hule ne oprašta.

Ako čovek ne odbije tu hulu, gubi najjaču silu koju može imati.

A kad odbije laž, koja ga najviše raslabljuje, nadjačat će svako zlo.

Samo jasno ne (neću, ne dam) srce laži, zlu, mirisno, ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti, kroz jak oslonac iz podnožja, nožnog, utemeljuje čisto da (hoću, dam) – jasno ispruženu ruku, dlan.

Odbacivanje laži, zla ne smanjuje svet, nego ga slobodnim činom dobra povećava ka kvalitativnom bezmerju.

Čovek ne može dostići jednu vlast u sebi, slobodnu vlastitost, kada jedno misli, drugo govori, treće odlučuje, četvrto radi...

Zločinačku volju, koliko god imala "jedinstvo" u laži i zlu čeka, ako ne već danas ili sutra, onda u bližem, daljem vremenu sukob, nejedinstvo u sebi i sa drugim voljama.

  

FILOZOFIJA I POLITIKA

 

Filozofski principi u staroj Grčkoj već kroz dve početne filozofije (Parmenida i Heraklita) više se razlikuju nego sve politike u istoriji!

Veće su razlike između dve nekadašnje grčke državice (npr Sparte i Atine) nego sada između država sa dva kraja sveta.

Jedino slobodni duh, nasuprot bilo kakvog apsolutizma, totalitarizma, "opšte i nužne" prirodne nauke ili ideologije politike uključuje sve moguće razlike, suprotnosti...

Kao što čovek nema pravo da nasrne na svoj život, već da ga brani po osnovi prirodnog prava, tako još više nema pravo da se odrekne duhovne slobode, kao suštine svoje duše, preda je drugom čoveku, grupi, partiji – i ostane (suštinski) čovek!

Mnogi se odriču političke slobode, svoga prava glasa ili političkog delovanja, ali se duhovne slobode, kao suštinske osnove ličnosti, ne odriču ni u snu.

Tačnije, ono prvo (fizička sloboda) postoji za ovo drugo (duhovnu slobodu).

 

Iako razlika između istoka i zapada, svakako, postoji, istok i zapad kao i sever i jug prvo treba pojmiti u samom čoveku.

Kad te nešto svetlo ogreje u srcu, duši, to je istok, kad ti "padne mrak na oči" to je zapad…

A i jedno i drugo je moguće na svakoj strani sveta… 

Pravednik uključuje sve strane, kao osa zemlje dan i noć.

Ne pripadamo nijednoj strani, jer u središnjem položaju uključujemo sve strane

Mi nismo takvi što se tu nalazimo, pa da iz tog središnjeg položaja, po načelima geopolitike, objašnjavamo svoju neopredeljenu politiku, nego smo u središtu svih polariteta što smo takvi, što  iz najstarijeg duhovnog roda pre svake podeljene politike uključujemo sve strane iz  nepodeljene etike! 

I zato bi iz takve praktične filozofije trebalo da utemeljimo svoju ekonomiju, kulturu,  politiku...

Bez obzira što je vrlo teško živeti između najvećih (ekonomskih političkih, religijskih...)  polariteta istoka i zapada, samo ako budemo toliko mudri da u tom ukrštanju indukujemo nove ideje za i za sebe i čitav svet, potvrdićemo taj središnji položaj između različitih civilizacija, naroda ...

 

ETIKA I POLITIKA

 


Odnos etike i politike je kao odnos duše i tela.

Samo pravedni ljudi u (mikrosvetu) mogu utemeljiti pravnu državu (u makrosvetu).

Ako čovek "ne voli bližnje" s kojima živi  ("koje vidi"), kako može voleti državu ("Boga koga ne vidi")?

 

U arhitektonici države stub etike u osnovi zakona je statika, a  praktična sposobnost politike dinamika...

Svrha politike nije samo da praktičnom sposobnošću razvije dinamiku nauke, obrazovanja, privrede... nego da zakonima koje donosi i sprovodi kroz pravni sistem  usavrši socijalne odnose, ojača statiku države, etiku.

Čista volja  u čoveku sastavlja sve različite misli, reči, osećaje, odluke, dela... u slobodnu ličnost, a pravedna država kroz najviše jedinstvo onog što misli, govori, odlučuje, i čini (informativne, zakonodavne, sudske i izvršne vlasti), nauku, obrazovanje, kulturu, religiju, ekonomiju, pravo, vojsku, bezbednost, politiku... u jedan slobodan narod.

Analitička snaga (prirodne i društvene) nauke kroz tehniku, tehnologiju... pravo, politiku, ekonomiju...  jača praktičnu oblast života, a između onostrane religije i ovostrane nauke za mikro-makrokosmičko sve-jedno, jedno-sve je sintetička snaga umetnosti i filozofije...

 

Na prvi pogled izgleda da je dobro da se što više interesnih grupa politički organizuje i bori za svoja prava...

Međutim, činjenice su upravo suprotne. Ne samo da se u mnoštvu nedefinisanih političkih partija bez jasnih strukovnih, socijalnih, ekonomskih, etičkih koordinata ne vidi čije interese zastupaju te partije, već se suštinski smisao politike više ostvaruje tamo gde ima manje partija.

Kao što se sve suprotnosti u živom–neživom svetu saglašavaju u nekom jedinstvu, tako će socijalno, ekonomski, etički jasno definisane partije, iz čijih se političkih principa nesumnjivo vidi koga one predstavljaju, bez obzira na sve razlike i suprotnosti, voditi skladu i ravnoteži u državi, dok će partije nedefinisanog svega i svačega na kraju zavaditi i oči u glavi...

 

Ako ne glasamo ko će da nas operiše, vozi avion, pravi centralu… nego prvo neko mora da proveri stručnost tih zanimanja, kako možemo prostim glasanjem određivati ko će u državi preuzeti najstručniju i najodgovorniju vladavinu  nad svim  zanimanjima!?

 

ETIKA I POLITIKA KOD PLATONA I ARISTOTELA

 

PLATONOVA VERTIKALNA STRUKTURA DRŽAVE IZ NAJVIŠE IDEJE DOBRA, PO VLADAVINI UMA NAD RAZUMOM, RAZUMA NAD ČULIMA, ČULIMA NAD TELOM

 

"Kao što sunce vidljivim stvarima ne daje samo moć da budu viđene, nego i moć da budu rođene, da rastu i da se hrane, dok ono samo ne pripada rođenim bićima,..tako i u stvarima koje se tiču saznanja, prisustvo dobra ne daje samo to da budu saznate, nego upravo iz njega samog proishodi njihovo bivstvovanje i njihova suština, a samo dobro nije suština, nego se po uzvišenosti i moći uzdiže iznad nje.“

Platon, Država, 509 a


Ni u demokratiji ne vlada ceo narod, nego njegovi izabrani predstavnici.

Samo kada vlada  bolji i sposobniji deo naroda, vlada narod, a kada vlada gori i nesposobniji, on prvo porobljava bolji deo naroda a zatim i ceo narod.

Kada u čoveku ili državi bolje vlada gorim, to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države.

A kada vlada gori deo, to ne samo da vodi u tiraniju, oligarhiju, anarhiju, smanjuje slobodu čoveka i slobodu države i pravi gore ljude i goru državu, nego vodi u porobljavanja tog naroda, države od strane drugih naroda, država...

 

Po Platonu duše najvećeg broja ljudi vode pojedinačni opažaji ka zadovoljstvu tela i čula, koji su samo senke najvišeg dobra (samih stvari, večnih ideja)

Mnogo manji broj kroz razborito spajanje i razdvajanje svih stvari vode opšti pojmovi, sudovi razuma, koje su samo kopije najvišeg dobra (samih stvari, večnih ideja). 

Najređi su oni čije misli, reči, odluke i dela od početka do kraja vode celovite ideje uma ka najvišem dobru (od samih stvari ka samim stvarima)

Pojedinačni opažaji, kao  senke bića po sebi i opšti pojmovi, sudovi razuma kao njegove njegove kopije za svoje postojanje, opažanje i razumevanje traže biće po sebi (celovite ideje).

Ispred pojedinačnog opažaja uvek se može staviti drugi suprotan opažaj, ispred  opšteg pojma ili suda, drugi suprotan pojam ili sud i sa nestalnim opažajima čula i pojmovima ili sudovima razuma koji se sudaraju među sobom, ljudi ne mogu postići ni jedinstvo u sebi, a kamoli u zajedničkom životu...

I kao što se iza senke najvišeg dobra u zadovoljstvima tela i opažajima čula ili njegove kopije u pojmovima, sudovima razuma nalazi stvarnost večne ideje a iza svih ideja ideja dobra, tako se jedinstvo svih suprotnih čulnih, razumskih interesa zajedničkom dobru, pravednoj zajednici pronalazi u umnom vladaru filozofu u idealnoj državi...

Onaj koga vode sebični interesi i želja za bogatstvom (senka same stvari), ne može  vladati ni sobom, ni državom.

Samo ko u potpunosti vlada sobom, može vladati državom.

Kada neumerene želje vladaju telom, čulima, razumom, umom, ono mnogo manje vredno poseduje ono najvrednije i stvari vladaju ljudima.

Samo kada vlada um, najvredniji, večni deo deo duše, vlada sam narod svojim najmudrijim delom, iz večnih ideja, svim njihovim kopijama i senkama (ljudi vladaju stvarima).

I kao što najviša ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za ideje, vlada nad svim idejama, i svaka ideja nad kopijama razuma i senkama čula, tako umni vladar filozof iz carstva večnih ideja po sebi  svakom državom koja nastaje i nestaje...

Vladar filozof nije vezan čulima za pojedinačne opažaje (samo senke samih stvari, najvišeg dobra) niti opštim pojmovima, sudovima razuma za kopije samih stvari, samo delimične odraze najvišeg dobra, već večnim delom duše, umom za stvar po sebi, savršene ideje.

On teži umom večnim idejama, a ne samo ličnom interesu i zemaljskom bogatstvu...

On nema porodicu, jer iz porodice svih porodica, najstarijeg  duhovnog srodstva čitavog naroda svakog građanina vidi države kao člana porodice...

On, takođe, nema ni imovinu, niti je vezan telom za materijalne stvari, zemaljsko bogatstvo, jer iz  starijeg duhovnog bogatstva, posedovanja, saznanja večne istine savršenih ideja, kao imanja svih imanja, nad svim kopijama imanja, bogatstva u pojmovima razuma i senkama u opažajima čula i nagonima tela,  vlada  svakim delom  duhovnog i materijalnog bogatstva cele džave.

U svim drugim slučajevima (iz jednog nagona ili opažaja naspram drugog suprotnog nagona ili opažaja, jednog pojma ili suda protiv drugog različitog, suprotnog pojma, suda,  interesa jednog čoveka, grupe naspram suprotnog interesa drugog čoveka ili grupe) će se jedan čovek, porodica, imanje beskrupolozno boriti za vlast i bogatstvo, imanje protiv drugog, trećeg ... čoveka porodice na štetu i razdor cele države...

 

NEDOSLEDNOSTI U UTEMELjENjU PLATONOVE DRŽAVE

  

FILOZOFI VLADARI

 

Platon kaže da su ljudi već po rođenju čulni,  razumski ili  umski...

Čulne, kroz pojedinačne opažaje i prolazne želje vode senke ideja...

Razumne, kroz opšte i nužne pojmove, sudove kopije ideja...

Umne, kroz celovite zaključke, večne ideje ...

I ako  ta podela već postoji po prirodi stvari, najpravednije je da se tako uredi država: „Da svaki pojedinac obavlja samo svoj posao i ne trpa se u mnoštvo drugih poslova". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 d.

Da oni najređi, umni ljudi (koje vode večne ideje) budu vladari, oni razumni, koje vode opšti i nužni pojmovi, sudovi zakona, čuvari,  a oni čulni, koje vode nestalni opažaji i prolazne želje, radnici...

Iza pojedinačnih opažaja čula i prolaznih želja tela ili opštih pojmova i sudova razuma uvek postoje drugi suprotni opažaji, želje ili drugi suprotni pojmovi, sudovi te čulni i razumski ljudi ne mogu nikako dostići najviše jedinstvo u sebi za vladavinu nad sobom i državom...

I  kao što sve različite ili suprotne opažaje i želje (samo senke ideja) i sve različite ili suprotne pojmove, sudove (samo kopije ideja) tek objedinjuje celovita ideja tako i sve različite ili suprotne čulne i razumske ljude u državi uman čovek u ideji pravednosti...

Večne ideje uma vladaju svojim kopijama razuma i senkama čula, a uman filozof razumnim čuvarima i čulnim radnicima...

Njegova vladavina u idealnoj državi  po ideji pravednosti sastavlja vrline svih ljudi, utemeljuje srećan život za sve.

Zato izriče čuvenu rečenicu: "Problemi u državama neće nestati dok filozofi ne postani vladari, ili vladari filozofi" .isto, 473 d

 

NAJVIŠA IDEJA DOBRA I PRAVIČNOST

 

Ako je: „Najviša nauka... ideja o dobrom i ... tek kroz nju pravičnost i sve što sa njom stoji u vezi dobijaju vrednost i postaju korisni“ (Država, 505 b) i um tek kroz nju vidi ideje, razum kopije, čula senke, zašto idealnu državu ne utemeljuje na ideji dobra, nego na ideji pravičnosti!

 

Iako se može reći da je pravedno da večne ideje uma vladaju kopijama razuma i senkama čula, mnogo ispravnije reći da je bolje da večni, umni deo duše vlada smrtnim delovina razumne i čulne duše!

I kao što tek nadbivstveno, nadsuštastveno dobro utemeljuje večno postojanje i večnu suštinu svake ideje, tako i ljudi tek iz najviše ideje dobra podržavaju sve ideje: bivaju hrabri, umereni, mudri, pravični...

Zato što je najviša ideje dobra, kao ideje svih ideja, toliko iznad svih drugih ideja, koliko sve ideje iznad svojih kopija, filozof iz savršenih ideja uma vlada njihovim kopijama u razumu čuvara ili senkama u čulima i nagonima radnika...

Bez ideje dobra ne samo da nema dobre države i dobrog čoveka nego ni pravednog države i pravednog čoveka!

Sam zato što misli da je bolje biti pravedan nego nepravedan, hrabar a ne kukavica, umeren a ne neumeren, mudar a ne ne mudar...  čovek biva pravedan, hrabar, umeren, mudar!

A kada se u prvostepenom smislu rukovodi pravićnošću,  neće biti čak ni ni pravičan (ni hrabar, ni umeren, ni mudar...), a kamoli dobar!

 

U knjizi Postanja posle svakog dana stvaranja se kaže: "I vidje  Bog da je dobro".

Dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

U Starom zavetu važe načela pravde: oko za oko, zub za zub...

U  Novom zavetu, nikako nije dovoljno da čovek samo ne laži i ne čini zlo (iako se taj zavet podrazumeva), nego da jasno i otvoreno govori istinu i čini dobro...

Da na delu najvišeg dobra potvrđuje pravila večne ljubavi, istine i ne traži ništa zauzvrat...

A prvostepena Božija pravda je dar večnog života za dostojne ili za nedostojne ( hulitelje na Duha Svetog)  večni sud; razdeljivanje raja i pakla, pomilovanih i osuđenih zauvek...

 

 I u Platonovoj idealnoj državi je prvostepena hijerarhija prvo duhovna vlast najviše ideje dobra nad svakom idejom, pa onda i svake ideje nad svojom kopijom i senkom...

Pravičnost možda može u nekom suženom smislu biti preovlađujuća vrlina u razumnoj duši čuvara, kao nekakakva ravnoteža između božanske ideje dobra (umne duše vladara filozofa) i senke najvišeg dobra (čulne i nagonske duše radnika).

Čak je i u zemaljskoj državi pravičnost mnogo pre ravnoteža istih kvaliteta kroz horizontalu nego vlast višeg nad nižim kroz vertikalu...

I Aristotel upravo na horizontali pravednosti, kao ravnoteži zemlje i neba utemeljuje državu, jer mu je nadbivstveno dobro nezemaljski ideal...

Po njemu država ne podražava nikakvo onostrano dobro ni večne ideje, već se upravo kroz temeljnu vrlina pravednosti, koja ujednačava sve polaritite,  u organizovanoj zajednici, državi otelovljuje najviše dobro!

Čovek je zoon politikon jer kroz vladajuću vrlinu pravednosti između čiste mogućnost materija (neživog, elemenata) i Božije savršene stvarnosti (duhom večno živog) pronalazi u zajedničkom životu u državi  ravnotežu životinjskog i božanskog....

A Platonova vertikala umnih vladara–filozofa  u idealnoj državi nad razumnim čuvarima i čulnim i nagonskim radnicima se ne može nikako temeljiti na pravednosti (koja vlada kroz ravnotežu i horizontalu) nego samo na hijerarhiji najviše ideje dobra nad svim idejama i svim ostalim idejama nad njihovim kopijama i senkama...

 

IDEJE SVOJINE I SRODSTVA

 

Po Platonu, filozofi vide umom savršeni svet večnih ideja i zato ne drže mnogo do njihovih  nesavršenih kopija i senki koje nastaju i nestaju u ovom svetu; do zemaljske vlasti, svojine, imovine, fizičkog srodstva...

Ipak, kako samo kod njih večne ideje uma vladaju kopijama razuma i senkama opažaja čula i nagona tela, oni su, po njemu, predodređeni da na ideji pravičnosti uspostave isto takvu hijerarhiju u idealnoj državi`...

Filozofa vladara, koje celovitim zaključcima uma vode same ideje, razumnih čuvara, koje opštim, posebnim pojmovima, sudovima razuma vode njihove kopije i čulnih ili fizičkih radnika koje pojedinačnim opažajima čula i nagonima tela vode njihove senke...

 

Platonova nedoslednost u posmatranju prvostepene suštine svojine i srodstva iz njihove ideje obesmišljava celokupnu postavku njegove idealne države...

Iako filozofi iz prvostepenog imanja u umnoj duši celovite ideje nad svakom njenom kopijom ili senkom iz večne duhovne svojine savršene ideje, odbacuju kopije i senke prolazne materijalne svojine, imovine smrtne razumne ili čulne duše i iz prvostepenog očinstva, večnog duhovnog srodstva najviše ideje dobra nad svakom idejom, i svake ideje nad njenom kopijom i senkom, odbacuju sve kopije i senke zemaljske porodice, telesnog srodstva, Platon ne kaže su oni isto tako sada pozvani da iz večnih duhovnih suština, savršenih ideja svojine i srodstva utemelje i svaku kopiju i senku zemaljske svojine i telesnog srodstva (kao i bilo koju drugu stvar iz njene prvostepene duhovne suštine večne ideje),

Umesto da kaže da cela država i svaki pojedinac tek imaju suštinski svojinu i suštinsko srodstvo kada večne duhovne svojine iz celovitih ideja uma poseduju sve svoje kopije svojine u pojmovima, sudovima razuma i senke svojine nagonima tela i opažajima čula ili da se iz večnog duhovnog srodstva iz savršene ideje uma poseduju sve kopije srodstva u pojmovima, sudovima razuma i senke srodstva u opažajima  čula i nagonima tela, Platon odvaja vladare–filozofa od svake svojine i svakog srodstva –  svojinu i srodstvo posmatra samo po njihovoj negaciji a ne po pozitivnom utemeljenju (kako je jedino i moguće, iz njihove večne ideje) – lišavajući tako celu državu i svakog čoveka u njoj večne suštine svojine i večnog suštine srodstva!

Za savršenu, idealnu državu (za razliku od njene nesavršene kopije ili senke) i vertikalu vlasti u njoj  u večne suštine svojine i srodstva mnogo bitnije od večne suštine pravičnosti!

U njoj je upravo presudno da se prolazna zemaljska svojina, imanje, bogatstvo i početno imenovanje, ime iz senki nagona tela i opažaja čula ili kopija pojmova, sudova razuma iz smrtnog dela duše (gde više stvari vladaju ljudima nego ljudi stvarima) utemelje iz duhovnog imanja, imena, suštinskog imenovanja svake stvari, bića, pojave iz večnog dela duše umnih vladara–filozofa, koji poseduju savršene ideje...

Ili takođe, da se od vladara–filozofa iz večnog očinstva, prvostepenog duhovnog srodstva najviše ideje dobra nad svakom idejom i svake ideje nad njenom kopijom ili senkom prvo iz ideje večnog očinstva, srodstva utemelji duhovno očinstvo, srodstvo celog naroda pa iz njega i svako duševno ili telesno očinstvo, srodstvo zemaljske porodice u kopijama pojma, suda razuma i senke opažaja čula i želja tela...

A za pravda je već rečeno da ona mnogo pre vlada tako ujednačavanjem, uravnoteženjem kroz horizontalu, nego iz višeg nad nižim kroz vertikalu...

I kao što najviša ideja dobra vlada svim idejama, poseduje (večno) biće i (večnu) suštinu svake ideje i kao stvarajuća (nadbivstvena, nadsuštastvena nad njihovim savršenim bićem i njihovom večnom suštinom) stoji sa svima njima u večnom očinstvu, duhovnom  srodstvu, i svaka ideja uma poseduje svaku svoju kopiju pojma, sduda razuma i senku opažaja čula i nagona tela, i iz večne istine i stoji sa njima u duhovnom srodstvu, tako i večna suština, ideja svojine, duhovno imanje, ime, ima poseduje sve kopije svojine, svako imenovanje, ime u pojmovima razuma i senke u opažajima čula i nagonima tela, i večna suština, ideja očinstva, duhovno srodstvo svaku svoju kopiju ili senku telesnog ili duševnog srodstva pojma, suda razuma i opažaja čula i nagonima tela...

I kao što ideja ideja dobra vlada svim idejama, iz večnog očinstva stoji sa svima njima u duhovnom srodstvu a svaka ideja kopijama razuma ili senkama čula tako će i svaki će čovek u idealnoj državi tek iz ideje svojine, duhovnog poseda večne istine iz umskog dela duše suštinski utemeljiti svaku pojedinačnu i zajedničku zemaljsku svojinu,  imovinu, a iz ideje očinstva, večnog duhovnog srodstva tek utemeljiti svako zemaljsko srodstvo i duhovno zajedništo celovitog  naroda, države...

Međutim, iako večne ideje uma očigledno poseduje sve svoje kopije u pojmovima razuma i senke u opažajima čula i nagonima tela, i iz starijeg večnog očinstva stoje sa njima u duhovnom srodstvu, Platon nije i svaku senku ili kopiju svojine ili srodstva iz nagona tela, opažaja čula i pojmova razuma (kao i bilo koju drugu stvar) utemeljio iz njihove večne suštine, savršene ideje!

Da je idealnu državu postavio na najvišoj ideji dobra umesto na pravednosti i prvostepeni smisao svojine i srodstva shvatao iz njihove večne suštine, savršenih ideja svojine i srodstva, kao i bilo šta drugo, jasno bi se videlo zašto filozofi treba da vladaju takvom državom, a ne da iz tih  nedodoslednog njegovog izvođenja ostanu mnoge protivurečnosti i ništa ne bude rešeno do kraja!

I da li vlast, svojina, srodstvo uopšte postoje u suštinskom smislu kada senke i kopije ideja nagona tela, opažaja čula ili pojmova, sudova razuma smrtnog dela duše poseduju ljude, vladaju ljudima?

Ili postoji tek kada najviši umni deo duše (gore) vlada onim najnižim (dole) razumskim i čulnim delovima duše, ono unutrašnje spoljašnjim, ono unapred počelo iz večnog, čelo svim onim prošlim, sadašnjim i budućim unazad-unapred  u vremenu, ono desno onim levim...

Kada pomoću umnih vladara filozofa svaki čovek i narod iz večnih ideja poseduju stvari (sve njihove kopije i senke), vladaju stvarima,  a ne da stvari (senke i kopije ideja) poseduju ljude, vladaju ljudima!

Ili, kada duhovno očinstvo (sinovstvo, majčinstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo) srodstvo večne ideje utemelji senke, kopije očinstva (sinovstva, majčinstva, rađanja, rođenja, bratstva, sestrinstva), zemaljskog, telesnog srodstva...

Samo tako jedno imanje, bogatstvo smrtnog dela duše nije u sudaru sa drugim imanjem, bogatstvom, ili jedno očinstvo (majčinstvo, sinovstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo), srodstvo smrtnog dela duše u sudaru sa drugim očinstvom (majčinstvom, sinovstvom, rađanjem, rođenjem, bratstvom, sestrinstvom) srodstvom drugog smrtnog dela duše, već iz umne duše vladara–filozofa svaki čovek i ceo narod kroz večnu, duhovnu svojinu, imovinu, bogatstvo i večno, duhovno očinstvo, srodstvo savršenih ideja tek suštinski poseduje svaku svojinu, imovinu, bogatstvo i utemeljuje svako očinstvo, srodstvo u pojmovima razuma,  opažajima čula i nagonima tela...

Ako svojina (posed, imovina, bogatstvo) i srodstvo, očinstvo (sinovstvo, majčinstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo) nisu shvaćeni do kraja, utemeljeni iz svojih ideja, večne duhovne svojine i večnog duhovnog srodstva kao i savršena zemaljska vlast iz najviše ideje dobra (pa tek svi zakoni u idealnoj državi iz večne ideje pravednosti), u toj senci, kopiji svojine, srodstva će, kao u saznanju, zauvek ostati jedan pojedinačan opažaj protiv drugog pojedinačnog opažaja ili posebni, opšti pojam, sud protiv drugog posebnog, opšteg pojma, suda), jedan nagon, oset, osećaj, odluka, volja, delo, protiv drugog nagona, oseta, osećaja, opažaja, volje, odluke, dela, sudarati jedan sa drugim čak i u svakom pojedincu, a kamoli kroz različite ljude, grupe ili narode u državi...

Ostaće zauvek samo jedna prividna senka ili kopija telesne ili duševne vlasti nasuprot kopije ili senke druge prividne telesne ili duševne vlasti... kopija ili senka jedne svojine nasuprot senke ili kopije druge svojine, kopija ili senka očinstva, srodstva naspram kopije ili senke drugog očinstva, srodstva...

A zapraco, dosledno izvođenje je prvo trebalo iz večnog očinstva, duhovnog srodstva ideje svih ideja, najviše ideje dobra nad svakom savršenom idejom i večnog očinstva, srodstva svake ideje sa svakom svojom kopijom u pojmovima razuma ili senkom u opažajima čula i nagonima tela da iz celovite ideje srodstva utemelji večno duhovno srodstvo celog naroda (kao cele postorno-vremensko-materijalne prirode, kao kopije i senke savršenih ideja) u idealnoj državi, pa onda i svako telesno i duševno prolazno zemaljsko očinstvo, srodstvo...

Samo kada se svojina, imovina, bogatstvo i očinstvo, srodstva (sinovstvo, majčinstvo, bratstvo, sestrinstvo) utemelje iz svoje duhovne suštine, večne ideje, svaki čovek će podjednako voditi računa i o svojoj svojini, imovini i zajedničkoj svojini, imovini države, o svojem očinstvu, srodstvu i o zajedničkom duhovnom srodstvu sa svakim čovekom celovitog naroda, države...

Čak se i sada za pravno utemeljenje imena, prezimena braka, porodice, roda, svojine, privatnog, naslednog i svakog drugog  prava... traži potvrda svedoka iz starijeg duhovnog srodstva; svejedno da li po religioznoj osnovi od Boga ili po političkoj osnovi celovitog naroda iz države...

Platon je jasno trebalo da pokaže da kao što ideja svih ideja, najviša ideja dobra poseduje sve ideje, a sve ideje svoje kopije u pojmovima razuma i senke u opažajima čula i nagonima tela, tako večni duhovni život poseduje telesni život, večna duhovna vlast zemaljsku vlast, večno duhovno srodstvo zemaljsko srodstvo, večno duhovno imanje istine sa idejama uma prolazno materijalno imanje, imenovanje u pojmovima razuma, opažajima čula ili nagonima tela..Isto tako  večna građevina, kuća, grad odeća, hrana, piće... zemaljsku građevinu, kuću, grad, hranu, odeću, piće... Radost saznanja večne istine iz celovitih idejaa uma svaku drugu radost saznanja u pojmovima razuma i opažajima čula, najviša duhovna radost duše, svako čulno i telesno zadovoljstvo ...

Kao što su svi nagoni utemeljeni u jedinstvu tela, svi opažaji u jedinstvu čula, svi pojmovi u jedinstvu razuma, sve odluke u jedinstvu volje, sve savršene ideje kroz najvišu ideju dobra u jedinstvu uma, tako i sav telesni i čulni ili osećajni, duševni život u večnom duhovnom životu...

Da je bez duhovne suštine večne ideje sav zemaljski, fizički život ili  čulne ili razumske duše:  kuća, odeća, hrana, piće, ime, misao, osećaj, reč odluka, delo... samo senka, kopija (kao i bilo koja druga stvar)... 

Kao što sve senke i kopije ideja imaju oslonac u samoj ideji, tako svi organi, udovi tela u jedinstvu duše, sve misli, osećaji, reči, odluke dela, duše u najvišem jedinstvu duha, i svaki prolazni život u večnom duhovnom životu...

Međutim, po Platonu, večni duhovni život ne pripada pojedinačnoj ličnosti čoveka nego dijalektikom pojma, filozofijom, umskim sećanjem večnog umnog dela duše opštoj i nužnoj istini savršenih ideja ...

Nagoni tela,  opažaji čula, pojmovi, sudovi razuma našeg ovozemaljskog života,  samo su  senke ili kopije  večnog duhovnog života umskog dela duše koji posmatra savršene ideje...

Zato gnostici, pod uticajem platonizma, odbacuju svaki idealitet tela, čula: mirisa i ukusa, jedenja, pijenja, hrane ili polnosti, srodstva (suštinskog ili stvarajućeg) dodira...

Međutim, za utemeljenje idealizma do kraja ta potpuna idealizacija (večna suština, ideja) mirisa, ukusa, hrane, jedenja, pijenja, dodira, disanja, daha, osećanja, a pogotovu volje, ličnosti, odlučivanja, delovanja... je isto tako bitna kao i idealizacija slike, misli, reči, pojma, suda, zaključka istine, saznanja večne ideje...

Sve se odluke utemeljuju u jednoj volji, svaka volja u vlastitosti, vlastitost najvišim zvanjem u duhovnom imenu a svako ime, reč, pojam u svetoj reči, imenu...

Samo se iz večne suštine reči, imena, prvostepenog zvanja, poznanja iz svete reči imena može utemeljiti čvrstina dogovora, ugovora ili pojma, suda, zaključka istine...

Prema tome: ne samo da nije tačna teza da je hrišćanstvo platonizam za neuke, nego se, naprotiv, Platonov idealizam ne može razumeti, utemeljiti do kraja bez teološkog, hrišćanskog utemeljenja!

 

GEOPOLITIKA I FILOZOFIJA

 

Današnja geopolitika iz geostrategijskog položaja države tumači njenu istoriju, privredu, kulturu, politiku...

Ona tako sledi empirističku filozofiju u onovi evolucizma, koja sve složene ideje svodi na jednostavne opažaje, apstraktnu volju na konkretne želje, dobro na interes, etiku na politiku, živo na neživo, dušu na telo, Boga na prirodu...

A zapravo, tačno je sasvim suprotno, kao što svi nagoni pripadaju telu, svi opažaji čulima, svi pojmovi, sudovi razumu, celoviti zaključci, ideje umu, tako sve želje starijoj volji, a volja najstarijoj vlastitosti...

I čovek i narod samo slobodnog duhom pronalaze svoje mesto među drugim ljudima i drugim narodima.

I kao što se čulo ne može izvesti iz opažaja razum iz pojma, volja iz želje, ili ličnost iz spoljašnjeg izgleda i duša iz tela, tako ne može iz mesta prebivanja ili geostrategijskog položaja države slobodan duh čoveka ili naroda.

 

POLIS I MEGALOPOLIS

 

Današnji velegradi, kao države nad državama, ne pokoravaju samo manje gradove nego i sav tradicionalizam posebne nacionalne kulture svakog naroda, države dosadašnje civilizacije...

To se predstavlja kao neminovan civilizacijski put od nekadašnjeg polisa grada–države, 0d mitološke, religiozne, filozofske ili naučne svesti, do globalizma savremenih  megapolisa svetske države i vladajuće komunikacijske, informacijske, virtuelne, medijske svesti...

 

ČETVOROSTRUKA STRUKTURA POLITIČKOG SISTEMA: ZAKONODAVNE, SUDSKE, IZVRŠNE I INFORMATIVNE VLASTI


Trostruka struktura političkog sistema za ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (teorijski utemeljena još kod Monteskjea), više nikako nije dovoljna...

Sa sve širenjem medijskog uma, jačanjem medijske svesti, ko danas vlada komunikacijama, informacijama, taj u velikoj meri utiče na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast...

Ako je moć medija, komunikacija, javne misli, reči toliko velika da ta nezvanična "informativna vlast" ne samo narušava ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, nego čak ovladavava njima, očigledno da politički sistem treba tako reformisati da ta "informativna vlast" i zvanično bude potpuno nezavisna, jedna od konstitutivnih (uz postojeće: zakonodavnu, sudsku i izvršnu) sfera vlasti!

I država, kao i čovek za nezavisno odlučivanje, suđenje, delovanje traži slobodu misli, reči..

I kao što čovek iz svoje slobodne misli, reči utemeljuje svoje slobodne odluke i dela tako će i država tek imati punu slobodu odlučivanja, suđenja, delovanja (kroz tri postojeće sfere vlasti), kada  od  vanstranačkih predstavnika svih društvenih grupa bude konstituisala i četvrti "točak", "stub" političkog sistema: nezavisnu sferu informativne vlasti, ne samo za slobodu medija, komunikacija, nego i za nezavisnost škola, univerziteta, nauke, kulture, vere!

Samo će tako politički sistem imati punu teorijsku zaokruženost i potrebnu praktičnu operativnost!

Ta posebno konstituisana sfera nezavisne, decentralizovane informativne vlasti za slobode duha, ne samo nezavisnost medija, informacija, nego uopšte znanja, obrazovanja, kulture, vere, bi vratila onaj pozitivni smisao demokratije, naspram mnogih negativnih koji sada postoje; u arhitektonici političkog sistema (kao u građevini) uravnotežila vertikalnu strukturu predstavničke demokratije sa horizontalnom strukturom javne misli, reči, koja danas postoji samo (glasanjem) na početku, a kasnije je izrazita politička moć jedne sfere vlasti nad svih ostalim sferama u potpunosti potire...

Svakako da bi ta nezavisna informativna vlast, pored izabranih  predstavnika svih vanpolitičkih društvenih grupa za slobodu duha, javne misli i reči, obrazovanja, univerziteta, nauke, kulture, imala u svom sastavu stručnu: naučnu, kulturnu, medijsku podršku jednog broja stalno zaposlenih ljudi iz područja nauke, medija, informacija, kulture...

 

NE SAMO DA POSTOJEĆU TROSTRUKU STRUKTURA POLITIČKOG SISTEMA TREBA DOPUNITI SA SFEROM NEZAVISNE INFORMATIVNE VLASTI NEGO I POSEBNO BIRATI NAJVIŠE PREDSTAVNIKE SVAKE POSEBNE SFERE VLASTI

 

Samo kroz četvrti točak, stub posebno konstituisane sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu: misli, reči, obrazovanja: škola, univerziteta, nauke, kulture, vere... sve potrebne sfere vlasti će imati nezavisnost i punu operativnost i politički sistem zadobiti ravnotežu vertikalne i horizontalne strukture...

Ne samo da je suštinski bitno da se taj četvrti  "točak", "stub" informativne vlasti, za čvrst oslonac političkog sistema,  "kuću", "kola" čoveka i države kroz slobodu misli, reči, univerziteta, nauke, kulture, medija posebno konstituiše nego da jedna ista i suverena volja građana iz neotuđivog političkog prava na direktnim izborima i posebno bira i smenjuje glavne predstavnikesvih sfera: zakonodavne, sudske, izvršne i informativne vlasti, a nikako da (kao sada) jedna sfera zakonodavne vlasto bira sve ostale "nezavisne" sfere vlasti, narušavajući operativnost  i međusobnu ravnotežu svih sfera vlasti!

Ako  se svaka, pa i "svoja" partija skoro po pravilu toliko iskvari kad dođe na vlast, da osim uskostranačkog vrha čak ni većina njenih članova i pristalica od nje nema koristi,  a kamoli ceo narod, nego čak donese mnogo više štete, mnogo je bolje da se pristalice neke grupe, ili članovi hipotetičke partije okupe oko zajedničke ideje da se izbore za nezavisnu informativnu vlast za slobodu misli, reči, nezavisnog obrazovanja, nauke, kulture, vere... i posebno glasanje za najviše predstavnike svake nezavisne sfere vlasti (jer će samo tako imati mogućnost da spreče buduću izvitoperenje i neravnotežu izvršne vlasti nad svim ostalim sferama, koja sada nije izuzetak, nego takoreći pravilo, nužnost),  nego za bilo koju partiju koja se bori za vlast!

Samo duhovna sloboda u osnovi nezavisnih informacija: nezavisnog obrazovanja, nauke,  kulture, vere, slobode medija, snage javne misli, reči,  može horizontalnu strukturu neposredne demokratatije uravnotežiti sa vertikalnom strukturom predstavničke demokratije i ceo politički sistem učiniti daleko operativnijim i pravednijim, bez obzira koje partija ili grupa partija bude na vlasti...

A sada, zbog nedostatka posebno konstituisane nezavisne informativne vlasti i snage horizontalne strukture političkog sistema iz slobode misli, reči, kritičke snage nezavisnih medija,  nauke, kulture, vertikala jedne (zakonodavne) sfere vlasti ne određuje samo najviše predstavnike državnih medija, informacija, univerziteta, uopšte obrazovanja, nauke, kulture, već i najviše predstavnike ostalih "nezavisnih" sfera vlasti jedna sfera (većinom izvršne) vlasti, šireći tako svoju moć  nad svim ostalim sferama i čitavim narodom bez ikakve mere...  

U takvim okolnostima, kada jedna suverena politička volja građana bira samo najviše predstavnike zakonodavne vlasti a ne i najviše predstavnike ostalih nezavisnih konstitutivnih sfere vlasti (osim predsednika države), a pogotovu najviše predstavnike posebne informativne vlasti za nezavisnost inoformacija, slobodu medija, univerziteta, nauke, kulture, zakonodavna vlast koristi tu pogodnost da što duže vlada nad ostalim sferama vlasti i  čitavim narodom, bez obzira na svoju uspešnost...

 

INTERNET, DRUŠTVENE MREŽE

 

Porast interneta i sve većeg broja elektronskih društvenih mreže, alternativnih medija, komunikacija, obrazovanja, izražavanja, uopšte neformalnog organizovanja i delovanja... najveći je dokaz da bi taj  četvrti "točak", "stub" posebne sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu misli i reči (nauke, obrazovanja, kulture, komunikacija, informacija,  medija) – koji bi vertikalu posredne demokratije (zakonodavne, sudske, i izvršne vlasti) uravnotežio sa horizontalom neposredne demokratije (sa slobodom spontanog društvenog organizovanja, i delovanja) – trebalo da postane jedan od temeljnih konstituenata savremenog političkog sistema...

 

 

ANALITIČKA METAFIZIKA

 

Analitička metafizika ne rešava samo tradicionalne filozofske probleme: ontologije, logike, etike, poetike.. nego pronalazi prevodnicu između: filozofije, teologije, prirodne nauke, umetnosti, prava, politike ...

Platonovi dijalozi i Aristotelova Metafizike, gde po kriterijumu svoje četvorostruke uzročnosti: šta je nešto (po obliku) od čega je  (po materiji),  šta ga pokreće i koju svrhu ima,  klasifikuje sve filozofije, najbolji su primer analitičke metafizike.

On mnogo pre Hegela dokazuju da je svaka jaka filozofija, filozofija sve prethodne filozofije, i da samo izvorni filozof, koji rešava suštinski filozofski problem,  filozofske ideje razumeva na pravi način...

 

META(LOGIKA, NAUKA, ETIKA, ESTETIKA, PRAVO, POLITIKA, PSIHOLOGIJA, SOCIOLOGIJA, RELIGIJA)...I ANALITIČKA METAFIZIKA 

 

Savremeni pozitivizam ne samo da ne prihvata sve pojmove, sudove, ideje teorijskog uma, koje koji se ne mogu potvrditi opažajima čula, već traži da se Kantova kritika metafizike, teologije proširi i na društvenu nauku i praktično-moralni um!

Prirodna nauka odbacuje svaku unapred zadatu svrhu prirode... politika unapred zadati ideal države... umetnost svaki unapred zadati ideal lepote...

Evolucionizam, empirizam tzv. "filozofije duha" umesto onostranog: Boga, duha, duše, najviše ideje dobra... iz pozitivizma prirodne nauke u osnovi društvene nauke utemeljuje "metareligiju" ovostranog života.

Za Šelinga je intelektualni opažaj genija u subjektivno-objektivnom idealitetu umetničkog dela  (po Kantovoj Kritici moći suđenja), apsolutno jedinstvo forme i sadržine, pojave i suštine...

Za Ničea je umetnost najsavršenija Volja za moć...

Za Hajdegera, poezija najvećih pesnika–najizvorniji govor bića...

Međutim, "meta-estetika" savremene "umetnosti po sebi" ne samo da se oslobađa bilo kakvih metafizičkih ili teoloških onostranih ideala: lepote, istine, dobra... nego čak podjednako ističe snagu ružnoće, zla, destrukcije, umeće laži, lukavstva, pretvornosti, provokacije...

Zapravo, sa negativnim herojima laži, zla, destrukcije, obesmišljavanjem svih onostranih ideala, takva "umetnička sloboda" samo završava ono spoljašnje: ekonomsko, finansijsko, političko... fizičko porobljavanje, obesmišljava svaku unutrašnju borbu protiv laži, zla pokorava slobodni duh ljudi...

Zato Platon u Zakonima kaže da kada spoljašnji neprijatelj pokori državu, ljudi strpljivo čekaju da ojačaju i traže način da se oslobode, a kada mnogo gori i jači unutrašnji neprijatelj sa lošom muzikom (tj. lošom umetnošću negativnih junaka i ideala) pokori duše ljudi, tu više pomoći nema...

Savremena psihologija: biheviorizam, struturalizam, psihoanaliza, geštalt psihologija, kognitivna psihologija...  iz presudnih događa, doživljaja bližeg i daljeg životnog okruženja pojedinca ili grupe izvodi sve individualne i grupne obrazce ponašanja...

Savremena sociologija iz ekonomskih, političkih, religioznih, kulturnih... mikro ili makro istorijskih spoljašnjih okolnosti izvodi ne samo sve oblike društvenog organizovanje (od porodice do države), nego i slobodan duh čoveka i naroda...

Međutim, bez obzira, koliko su ekonomske, političke, kulturne, religiozne... društveno-istorijske okolnosti uticale na razvoj čoveka ili naroda i sve načine čovekovog ponašanja ili društvenog organizovanja, svaka analitička, induktivna osnova psihologije ili sociologije... opet mora pretpostaviti sintetičku, deduktivnu ličnost čoveka i nadsaznajni, nadopažajni duh naroda, jer se oni ne mogu nikako izvesti iz tih spoljašnjeg uzroka... 

Čak i rani Hajdeger, koji nasuprot onostranih religioznih ideala iz imanentnih ideja praktično-moralnog uma, ili transcendentalnog „ja mislim“ i praznih saznajno-logičkih kategorija, polazi od „konkretnog ja konačno egzistiram“ i od konkretne egzistencijalne svesti, konkretnih egzistencijalnih kategorija, pored egzistencijalne hermeneutike, fenomenologije, opet najkonkretniju ovostranu egzistenciju osmišljava kroz egzistencijalnu analitiku...

Savremena: etika, pravo, politika, nasuprot autoriteta otkrivene religije, ili deontološke etike u osnovi prava, politike izvedene deduktivno iz nekog onostranog dobra (Boga, slobode, besmrtnosti duše) kao u Platonovoj, Kantovoj, Hegelovoj, Rusoovoj filozofiji... po induktivnoj, analitičkoj metodi Bekonove, Hobsove, Lokove, Hjumove, Milove...Monteskjeove... empirističke filozofije (pojma koji se potvrđuje opažajima, teorije koje se proverava eksperimentom), etiku kao nauku i sve sudove vrednosti, pravo kao nauku, sav sudski sistem i sve pravne zakone, politiku kao nauku i celokupni politički sistem vladanja i odlučivanja, izvode iz običajnog prava i pozitivnog iskustva tradicionalnog  pravno-političkog poretka (po kome se do tada vladalo i vlada ili sudilo i sudi)...

Ako je tako, onda to ne mogu nikako biti sintetička (deduktivna) metaetika metapravo, metapolitika... nego, u zavisnosti od konkretnog pravno-političkog poretka, posebnosti moralnog, pravnog, političkog iskustva naroda ili države, samo analitička, induktivna: mikroetika, mikropravo, mikropolitika...

A zapravo, suštinska metaetika (etika sa metafizičkom osnovom) može biti samo ona etika koja je utemeljena u meta-osnovi morala tradicionalnih religija u transcendentnom Bogu, ili u nekom prasintetičkom jedinstvu praktične–teorijske filozofije: kao u Platonovoj najvišoj ideji dobra, Kantovom nadsaznajnom praktično-moralnom suštinskom umu  iznad saznajno-teorijskog pojavnog uma...

Iako se glavna Spinozina knjiga zove Etika, pa na prvi pogled izgleda kao da je njegova metafizika utemeljena iz nekakve "metaetike" (metafizičke osnove vrednosti iz najvišeg dobra, pravde), tačno je sasvim suprotno: praktično-moralna osnova njegove etike i svi vrednosni sudovi podređenu su starijoj saznajno-logičkoj osnovi njegove metafizike, i stoji nasuprot transcendentne osnove dobra (naspram zla), pravde (naspram nepravde) u judeo-hrišćanskoj religiji.

Iako su za Hegela i moral i običajno pravo mogući samo po osnovi apsolutnog duha iz religije, i kod njega je svaka religiozna osnova morala i običajnog prava u porodici, državi... po pojmu po sebi i za sebe podređena sveobuhvatnoj istini dijalektičke logike u filozofiji, Božijem samosaznanju, samomišljenju apsolutne ideje.  

 

ČISTA TEORIJA PRAVA

 

Hans Kenzel iz običajnog prava ili konkretnih zakona po kojima se sudilo i sudi analitičkom metodom pozitivne nauke pokušava da utemelji „čistu teoriju  prava“ nezavisnu od posebnosti politike, religije, filozofije, psihologije, kulture...svakog naroda, države...

 

Međutim stanovište "čiste teorije prava" je unapred protivurečno, jer je upravo pozitivno pravo postojećih zakona po kojima se nekom narodu, državi sudilo ili sudi utemeljeno iz tradicionalnog pravnog poretka, njihovog običajnog prava ne može se nikako odvojiti od  posebnog iskustva konkretnog naroda, države i njegove pozitivne: politike, ekonomije, religije, filozofije, psihologije, kulture, njegove stvarne istorije...

To jest, ako se takvi pozitivni zakoni, pravni običaji razlikuju od države do države, od naroda do naroda, pa čak i okviru jednog istog naroda i države u različitim periodima u zavisnosti od političkih oblika vladanja i upravljanja, ili ekonomskih interesa, njihovih kulturnih obrzaca, religioznih uverenja, ili dostignutog nivoa obrazovanja, nikako se jedno takvo pozitivno-pravno stanovište ne može zvati „čista teorija prava“...

 

MIKROMAKROKOSMOLOGIJA

 

KVANTITATIVNA I KVANTITATIVNA LOGIKA

 

Osnova naše logike može biti kvalitativna i kvantitativna.

Kvalitativna osnova (skoro sva filozofija i umetnost) sve moguće kvalitete, kvantitete, relacije i modalitete svodi na apsolutni kvalitet i način postojanja: Boga, Duha, ideje, praelementa, supstancije, monade....

Prirodna nauka pretpostavlja apsolutan kvantitet ili relaciju za najveću zbirnu količinu toplote-pritiska hiper-hiperzgusnute tačke prvobitnog singulariteta beskonačne praenergije pre prostora, vremena, mase, svakog sadašnjeg poznatog oblika energije makrofizike, ili najmanjih neodređenih kvanata dejstva čestica mikrofizike, a tek nakon prvobitnog Big-Bang-a, od svih kvantiteta ili kvaliteta prostoravremena–materije–energije sve moguće-stvarne-nužne relacije, načine postojanja mikro ili makrofizike... 

 

PRIRODNA I DUHOVNA NAUKA

 

Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!

Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.

Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski  objašnjava!

Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.

Prirodna nauka, npr. slobodno, živo svodi na slučajnost opšteg i nužnog neživog.

Međutim, kada se bilo šta objašnjava „slučajnošću“, to je isto kao i da se ne objašnjava.

Zapravo svemogućnost živog mnogo pre traži slobodu i neodređenost nego opštost i nužnost!

Ako sadašnje izvodimo iz prošlog, složeno iz jednostavnog, živo iz neživog i tvrdimo da će se iz najjednostavnijeg "samog po sebi neživog" razviti na kraju toliko savršeno živo, da će iz jednostavnog neživog stvarati svako složeno živo, zašto takvo savršeno živo ne bi moglo postojati od početka?

Ako najsloženije, najrazvijenije živo nužno na kraju dostiže stvarajuću volju, onda stvarajuća volja večno žive savršene organizacije (pre svake prošle, sadašnje, buduće jednostavne nežive i složene žive organizacije) postoji sa svake strane, kraja sa još većom nužnošću od početka.

Bez stvarajuće moći unutar žive stvari stalno različite, drugačije, naspram nepromenljivog i istog ne samo da se ne može objasniti živo, nego ni neživo; utemeljiti bilo koje, kakvo nešto naspram ništa, biće, bivstvovanje naspram nebića, nebivstvovanja!

Kad ne bi imalo čoveka (živog sveta) ne samo da ne bi imala smisla razlikovati milionsku temperaturu unutar zvezde od apsolutne nule praznog prostora, ili bilo koju jednu stvar od druge stvari, nego i bilo šta, koliko, kakvo... nešto od ničeg!

Za spregnute čestice teorije simetrije mikrofizike više ne važe (kao za čvrsta tela) opšti i nužni zakoni, jer je to stvarajuća sloboda pre prostora–vremena–materije–energije makrofizike!

Kada nestanu svi kvaliteti, modaliteti kontinuuma prostora–vremena–materije–energije fizike, ne važe ni opšti i nužni kvantitativni odnosi matematike, nego se sa singularitetom pre prostora, vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike, ili slučajnošću neodređenošću kvantne fizike skače, u nadmatematičku creatio ex nihilo stvarajuću slobodu starije metafizike!

 

APORIJE EVOLUCIONIZMA

 

Ako je "hipermoralno", "hipersocijalno" načelo "svi za jednog, jedan za sve" prisutno već u jedinstvu čestica u atomu, ili atoma u svakom molekulu neživog, a kamoli u organskim molekulima ili vezi organela u ćeliji, ćelija u organu, organa u organizmu svake jedinke, vrste živog, "sebični gen "borbe za opstanak koji selektuje najjače jedinke, vrste ne može se nikako apsolutizovati kao jedna fundamentalna teorija.

Suštinsko pitanje je mnogo pre: kako i zašto se ogroman broj sličnih i različitih organskih molekula, organela sastavljaju u ćelije, ćelije u podorgane, organi u čula i udove tela i sa stotine i hiljade najrazličitih funkcija u organizmima svake jedinke ili vrste!?

 

SEME I PLOD

 

Za Platona su sve pojedinačne čulne stvari, koje opažamo našim čulima, samo senke,  a svi posebni ili opšti pojmovi koje shvatamo razumom  samo kopije celovitih ideja, koje sagledavamo umom.

Za Aristotela, svrha po sebi savršenog obličja svih obličja Božijeg večnog života, najnužnijeg duhovnog bića, utemeljuje svaku mogućnost konačnog prirodnog života, materijalnog bića koji se rađa i umire...

I kao što je savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha Božijeg duhovnog života, večnog bića, pokretač svih kretanja, najnužnija duhovna stvarnost, a  svaki oblik, svrha konačnog života, materijalnog bića u prirodi koji nastaje ili nestaje, rađa se i umire, samo mogućnost, tako je zrela jedinka (gotov plod) ispred svoga semena (starija od svoje mogućnosti).

Zato kaže: „Pre semena postoji čovek koji ne proizilazi od semena, nego drugi, od koga proističe seme“.

Međutim, Aristotel se ne pita: Otkud taj prvi čovek (kao u knjizi Postanja Adam i Eva), pre svog semena?

U pitanju: šta je starije, kokoška ili jaje zaboravlja se da da uopšte nije logički nužno da se jajeta izleže kokoška, nego, teorijski, može uvek biti pevac a pogotovu da su oba semena (pevca i kokoške) nužni za plod, i, u svakom slučaju, oboje stariji od svog semena!

Očigledno da prirodna nauka u objašnjenju mikro-makro sveta unapred isključuje stvarajući duh i sve svodi na "majku prirodu."

Međutim, čim postoji "majka priroda" ne samo da mora postojati "otac priroda", nego i "otac prirode", od koga ide sva tvorevina, živa bića, njihova semena, život.

 

 

 

vrati na skraćen prikaz

O Novaković Tomislavu

Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju  na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.

više o autoru

Filozofija dana

Kao što opažaji pripadaju čulima,  čula telu, osećaji duši i  misli duhu, tako sve lepe slike, melodije, stihovi, ritmovi, pokreti... mirisu istine i ukusu ljubavi!

To najjače osećanje, sećanje izjednačuje najonostraniju ljubav ka Bogu i najovostraniju ljubav ka bližnjem...

 

Tomislav Novaković

Видео дана