Томислав Новаковић филозоф

Петак | 04. Децембар 2020.

Tomislav Novakovic

Карактер је наша судбина

Аутор: Томислав Новаковић

Као што човек карактерним јединством своје слободне: мисли, речи, одлуке и дела држи судбину у својим рукама, тако и народ, који на непосредним изборима слободно поставља и смењује највише представнике сваке посебне сфере: законодавне, судске и извршне и информативне власти, тим карактерним јединством своје изборне воље држи судбину у својим рукама...

Карактер је наша судбина

 

Томиславе, шта је пресудило да се за свој животни позив опредeлите за филозофију?

Велики грчки филозоф, Хераклит, каже да нам карактер одређује судбину. Како сам ја врло рано постављао себи она најтежа питања и тражио одговоре на њих, па је очигледно да ме судбински позивала филозофија. Али да би стварно и био филозоф, морао сам дуго и и стрпљиво проучавати идеје друге филозофа. На крају сам достигао ону најплеменитију страну филозофије, да истину више нисам тражим само у туђој мудрости, већ сам је пронашао у себи. Иако наше мисли никада нису само наше, тек када сам у ту филозофску ризницу додао нешто своје, све су те идеје постаје некако моје, као што и оно што ја дајем сада припада свима...

Да ли је свако ко је завршио филозофију, филозоф, или је за изворног филозофа потребно још нешто?

Изворни филозоф поставља нека суштинска питања која су сви филозофи до тада прескочили, или нису на њих одговорили на прави начин. Он не познаје „ствар“ из друге, треће руке, већ ступа у критички дијалог са свима њима. Мајстор учи од  мајстора преноси мајстору . Зато то не може никако бити неко недоследно мишљење, него се ту једна мисао у потпуности наставља на другу. Филозоф се као „космички брод“ који се од "гравитације" почетног опажаја уздиже ка целовитој идеји и практичном мудрошћу враћа чврстом тлу. И као што космички брод тек кроз другу космичку брзину лети у небеско пространство, тако само изворни филозоф има ону потребну брзину духа, која све идеје дотадашње филозофије саставља у нову свеобухватну истину...

Религија је, очигледно, јако присутна у вашој филозофији?Како спајате критицизам филозофије са догматизмом религије?

Са првом Божијом заповешћу је утемељено апсолутно Да, Божије најсветије давање човека и света, а са осталих девет: немој ово, оно,  апсолутно Не, негација...

Зато се на крштењу тражи да се човек одрекне сатане (да не лаже и не чини зло).

Сумња у теолошка начела обично рађа на крају сумњу и у општељудска начела...

Ко не допушта да га други лажу, не треба ни сам да лаже друге ни себе.

Без самокритичне чисте воље – негативности ка негативном (а у религији је то сама суштина) – нема никакве позитивности позитивног  чистог: опажаја чула, чистог појма, суда разума, чистог закључка ума у најкритичнијој филозофији!

Само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији.

У две највеће Христове заповести је вертикала крста – најоностранија љубав ка Богу свим: срцем, душом, умом, снагом, изједначена са хоризонталом крста – најовостранијом љубављу ка ближњем!

Обе заједно су духовна оријентација срца, душе за свако време, место.

Ви живите и стварате у Чачку. Да ли је могуће озбиљно бављење филозофијом у једном мањем граду у унутрашњости Србије?

Не само да никакав град ни конкретно место и време не условљавају саму филозофију, већ много пре сама идеја града затева у свом идеалу филозофско утемељење!

Прво се ради и чува у срцу градина, врт Божији, а на крају времена силази град с неба за изабране.

Гради се духом град вечни од најчасних дела из сваког места времена, народа правих улица истине где се људи слободним духом сусрећу срцем к срцу, лицем к лицу.

Ако неко човеково подручје треба да превазиђе границе сваке врсте, слободно користи духовне плодове са свих страна и својом визијом тражи, налази решење за свако место, време, то је управо филозофија.

И исток и запад и север и југ су прво у нама..

Кад нас светло чисте мисли или осећаја обасја у души, то је у исток, кад нам падне мрак на очи то је запад...итд. 

Распон пуне снаге у нама је југ, а повученост и хладноћа север...

A све то постоји у сваком човеку, на свакој страни света...

Зашто све политичко и културно догађање гравитира у највеће градове?

Данас велегради, као државе над државама не гутају само мање градове него и посебне културе сваког народа или државе досадашње цивилизације. И то се представља као неминован цивилизацијски пут из некадашњег полиса града–државе и митолошке, религиозне, филозофске свести, ка модерној научној и политичкој свести, па све до данашњих мегалопололиса и глобализма светске државе и савремене комуникацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести...

Урбана култура савремених велеграда не релативизује само село, мање градове, већ и мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, онај најбитнији цивилизацијски однос домаћина–госта не само човека према човеку, него и човека према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији, целокупној живој и неживој природи...

А заправо је биљка, која сваког тренутка саставља земљу, воду, ваздух и светлост, неживо и живо – припрема храну и кисеоник за сав остали живи свет – први микро-макрокосмички домаћин свим живим бићима на земљи!

Да ли филозофско мишљење може да утиче на практични живот људи? И зашто  се филозофи појављују само у неким народима?

Када човек једно мисли, друго говори, треће чини, нема карактерно јединство личности, како да зна шта је стварно од тога он сам и шта је у суштини његова воља?

Када су његове мисли, речи, одлуке и дела у највишем јединству, јаким карактером води своју судбину, ствара властити живот.

Као што не може нико да једе и пије за њега, не може ни да мисли и одлучује за њега...

А то, свакако важи и државу... Зато сваки народ мора да има своје филозофе, као и своје државнике, научнике, уметнике, спортисте...

Мудрост је потребнa, богатом и сиромашном, образованом и необразованом, јаком и слабом, чак и животињи да преживи, а камоли народу и држави.

Државе које су имале своје филозофе, биле су јаке и дуготрајне или су се одржала и када су биле војно надјачане и након тога поново развијале...

А оне које нису, без обзира на велику војну и економску снагу у неком периоду, прво су освајане туђим духом, па економски, политички, војно...губиле на крају људско и материјално богатство....

Да ли је могуће да државу воде најбољи и најмудрији, као што је то предлагали грчки филозофи?

Када у човеку или држави бољи део влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе. А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води поробљавању тог народа, државе од стране других народа, државa...

Само када влада  најбољи и најспособнији део народа, влада сам народ својим најбољим, најмудријим делом, а када влада гори и неспособнији народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

Је ли филозофија и даље значајна, с обзиром да је данас наука преузеле многе области којима се раније бавила филозофија?

То је у великој мери тачно. Али ако је мудрост потребна човеку и држави, филозофија очигледно није изгубила значај што није довољно научна, него што није довољно мудра! 

Она је постала слуга науке на крају, што је нека јако битна подручја практичне мудрости запоставила већ на почетку!

Уместо да прво утемељи најважније правне категорије: слободе, личности, имена и презимена, породице, својине, закона, државе, правног субјекта у основи сваког договора, уговора ... које су пресудне за наш конкретни живот, она се  у подручју појавног сазнања такмичила са природном науком и на крају ила понижена....

Право, без филозофије, није ни изблиза могло то да учини, па су те најважније категорије препуштене на милост и немилост политици, која их је „појела за доручак“.

Објавили сте књиге: Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/Начела практичне логике.  И: Етика и Политика. Која су ваша филозофска начела?

У првој књизи сам на 1000 страна показао како је Кантова критика требала да изгледа да филозофском доследношћу ишла до краја...

Ако већ тврди да је наша суштина практично–морална, а не сазнајно-теоријска, зашто свој „коперникански“ окрет није утемељио у практично-моралној сфери?

И јасно показао да чисту: чулност, разум, сазнајно критички, теоријски, појавни ум може само утемељити само чиста воља, самокритички, суштински практични-морални ум!

Да практично-морални ум није суштински што је наше сазнање ограничено и појавно, него је наше сазнање ограничено и појавно што је надсазнајно јединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела практично-моралног ума сваког слободног човека и државе оно што је суштинско!

Друга књига разматра суштинско подручје практично-моралног ума између етике и политике за утемељење Филозофије права и најважнијих правних категорија... 

А шта је то најбитније између права и политике?

Управо архитектоника политичког система, с којом се дефинише taj суштински однос...

С једне стране је сва политика, од изборних закона до установљења државних институција, за све социјално, економско деловање, уоквирена у правне прописе, а са друге су сви закони, па чак и сам устав, донесени из политике...

Ми данас стално чујемо да правосуђе треба да буде независно од политике, а заправо, право никако не може бити независно од политике, нити политика од права, већ се само могу доводити у равнотежу!

И то тако што ће се право укључити у политику, а не, као што је то сада случај, само политика у право. А наглашавање њиховог одвајања, у име „независног“ правосуђа, „независне“ полиције... или било које друге институције: универзитета, института, државних медија, телевизије... управо потиреа правну државу – производи све супротно!

Како ће постојати независно: судство,  полиција, медији, универзитети, институти, стручне службе, ако једна сфера–законодавне власти– не изгласава само владу или у оквиру устава доноси нове и усавршава постојеће законе, већ поставља и смењује остале „независне“ сфере власти и представнике свих државних институција: тужиоце, судије, градоначелнике, начелнике полиције... декане, ректоре, директоре института, државних медија, државне телевизије...

Па како онда уравнотежити различите сфере власти?

Тако што ће се суверена изборна воља целог народа на непосредним изборима бирати највише представнике сваке посебне сфере власти!

Једино тада ће свака сфера власти имати свој ауторитет и своју уставом зарантовану независност и истовремено све те различите сфере власти равнотежу између себе...

Само тако ће владати закон над свима подједнако а не човек по својој самовољи над човеком, или да једна сфера власти поставља и смењује представнике свих других независних сфере власти, умањујући њихов ауторитет, и нарушавајући у потпуности равнотежу и архитектонику правно-политичког система.

То што политика има све више слободе изван правног оквира, или право нема моћ коју би требало да има је ато што политички систем не саглашава право и политику, не води њиховој јединству и равнотежи, већ у име "независног правосуђа" у име привидне "правне државе" управо нарушава основна уставна начела и производи нејединство и неравнотежу.

Због превелике моћи извршне власти утемељене из политике, судска власт уопште нема своју независност и ауторитет загарантован уставом, чиме се умањује не само ефикасност правосудног власти у спровођењу закона, него релативизује архитектоника политичког система, у потпуности обесмишљава Устав и сви закони, правна држава...

Је ли то начин да активније правосуђе коначно успостави ауторитет правне државе?

Јесте. То је једини начин да правни приципи – који су чак сличнији између различитих држава него политички принципи у једној држави, јер се, „како ветар дува“, врло често мењају чак и код једног политичара и по неколико пута у животу а камоли код различитих партија у држави – буду равнотежа политици, а не да политичка променљивост и  карактерно нејединство, као што је то сада случај, стоје над сто пута чвршћим и мање променљивим суштинским правним принципима, који се у целом свету чувају и надограђује стотинама година...

Ако суштина савремене правне држави владавина права, да влада закон над свима подједнако, а да човек над човеком, онда народ у таквој суштини правне државе, владавине закона на непосредним изборима, пре избора за парламент, прво треба на непосредним изборима да бира највише представнике правосудних органа: државног тужиоца и врховне судије уставног и касационог суда – свакако од оних неколико кандидата на крају, који су претходно у оквиру своје струке већ од дна до врха прво изабрале саме судије и тужиоци на својим изборима – као и највише представнике полиције (која је у сврху одбране закона, и деловања по закону, ионако подређена правосуђу), од оних неколико кандидата који су се, такође,  издвојили на исто таквим изборима на крају и у самој полицији тако спречити владавину човека над човеком и обезбеди владавину закона, уставом загарантовану архитектонику правног система, ауторитет правне државе...

Ви на свом сајту: www.filozof.rs у  раду: Најправеднији политички систем, чак кажете да би као четврти „точак“, стуб политичког система требало утемељити и  посебну сферу „информативне власти“?! Како то спровести и зашто?

Управо тако. Трострука структура политичког система за равнотежу: законодавне, судске и извршне власти, више никако није довољна... Са јачањем медијског  ума, ширењем комуникативне свести, ко данас влада медијима, информацијама, тај у великој мери утиче на све сфере власти.

Ако је моћ медија, комуникација, јавне мисли, речи данас толико велика да та незванична "информативна власт" не само нарушава равнотежу законодавне, судске и извршне власти, него чак овладавава њима, онда политички систем очигледно треба суштински реформисати тако да и та "информативна власт" уз: законодавну, судску и извршну, постане и званично потпуно независна конститутивна сфера власти!

То практично значи да народ на свеопштим изборима треба посебно да бира не само највише представнике независне законодавне, судске и извршне власти, него због независности: државне телевизије, државних медија, независног образовања, независних: универзитета, института, стручних служби и највише представнике независне информативне власти! 

Уместо тога, ми сада немамо чак ни ту законом загарантовану троструку структуру, а камоли  независну "информативну власт"!

„Независно“ судство, полиција, медији, универзитети, институти, стручне службе само су празно слово на папиру... а у пракси та независност не постоји...

Зар је независна информација толико битна да треба да буде посебна сфера „информативне  власти“!?

Ако најразличитији инструменти у сваком уређају, машини, возилу омогућавају тачне („независне“) информације да се управља и делује с њима, или су најразличитији осети тела и опажаји чула посебно издвојени да мозак и воља сваког живог бића боље одлучују и делују, свакако да су тачне (независне) информација, које би биле утемљене из те посебно издвојене, скроз одвојене сфере независне „информативне власти“,  потребне сваком човеку и целом народу за право расуђивање, одлучивање и деловање у држави!  

И као што човек има слободу: мисли, речи, одлуке и дела и тек из слободне мисли и слободне речи слободно одлучује и делује тако ће и народ тек слободно одлучивати, судити и деловати у својој држави када (поред представнике три постојеће сфере власти), од ванстраначких представника свих друштвених група буде за слободу духа (слободу мишљења, говора, сазнањања, информисања...)  утемељио и тај преко потребни четврти "точак", "стуб" политичког система: посебну сферу независне информативне власти!

Само ће се тако вертикална структура представничке демократије, пирамида у врху: законодавне, судске и извршне власти изједначити са хоризонталном структуром непосредне демократатије, најширом базом у дну, снагом јавног мњења информативне власти и цео цео политички систем задобити теоријску заокруженост и практичну оперативност!  

Да ли су инернет и друштвенe мрежe, који су управо проистекли из потребе за већом слободом информација, комуникација, алтернативних мишљења и деловања, доказ да је држава већ „сазрела“ за посебну сферу „информативне власти“?

Свакако. Пораст интернета и све већег броја електронских друштвених мреже, алтернативних медија, комуникација, образовања кроз све нове форме изражавања, неформалног организовања и деловања... управо доказује да тај четврти "точак", "стуб" посебне сфере независне информативне власти за слободу: мисли и речи: науке, образовања, института, културе, комуникација, информација, стручних служби, медија, телевизије... треба да постане један од стубова савременог политичког система.

Као што се у грађевини носећи зидови и стубови уравнотежују хоризонталним преградама, тако би се вертикалне структуре представничке демократије од три постојеће сфере власти, уравнотежиле између себе са хоризонталном структуром јавне мисли, речи...

Само би једна таква, независна, децентрализована сфера информативне власти делегирана од представника свих друштвених група слободним духом целог народа, снагом јавног мњења, покретањем јавних расправа не само о новим законима које треба донети у парламенту, него и преко потребних јавних дискусија о свим проблемима битних за народ и државу, вратила онај позитивни смисао демократије, наспрам толико много негативних који сада постоје...

Неко може приговорити да једно такво „идеално решење“ у стварности не може функционисати, јер обичан човек нема довољну стручност да поставља и смењује те највише представнике судске, извршне и тзв. "информативне власти". И да зато мора препустити да то уместо њега управо раде његови стручнији и одговорнији политички представници?

Бесмислено је да се оно што је у теоријском смислу савршено исправно проглашава утопијом, а да се једна унапред теоријски противуречна ствар, као „троугласти“ или „четвртасти“ точак, с којом се уместо владавине закона, спроводи владавина човека над човеком и обезвређује ауторитет целокупне правне државе, унапред некритички прихвата и чак проглашава „реалношћу“!

А заправо се оваквим политичким  системом, где се изборном вољом народа једној сфери (законодавне) власти преноси сав суверенитет и омогућава да она и даље бира и судску и извршну власт, слободно поставља све највише државне званичнике и без моралне и стручне провере  у оквиру своје струке, нарушава независност и ауторитет осталих сфера власти; да „тзв“ „независно“: правосуђе, полиција, универзитет, стручне службе, јавни сервис у стварности уопште не функционишу, већ из унапред „четвртастог“, „троугластог“ точка у потпуности политизује: судство, полиција, медији, култура, образовање, стручни институти, државни медији...

А приговор, да народ не зна да бира судије, тужиоце, начелнике, градоначелнике, информативну власт, па то мора да чини неко стручнији и одговорнији уместо њега, поготово нема смисла!

Како то народ „зна да бира“ (политичаре, законодавну власт) – једну унапред недефинисану сферу, чија се политички принципи,  „како ветар дува“, мењају сваки час – а оне друге много мање променљиве сфере: судске, извршне, информативне власти, чији би кандидати већ били проверени у својој струци, „не зна“?!

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… већ неко мора прво да провери стручност тих људи који преузимају те стручне и одговорне послове, како да простим гласањем одредимо ко ће у држави да преузме најстручнију и најодговорнију владавину над свим  занимањима!?

А тачно је, заправо, да би обичан човек много  пре зна да бира те друге сфере власти него представнике политичких партија!

У правосуђу, полицији се правила много мање мењају и ту је, малтене, свеједно кога би народ изабрао јер би ти издвојени кандидати на крају већ били проверени у оквиру своје струке изборима од дна до врха...

На тим непосредним изборима за највише представнике судства, полиције и информативне власти је много пре суштина да те завршне кандидате поставља и смењује изборна воља целог народа, исто као и сам парламент, задржавајући ако свој суверенитет кроз све различите сфере власти, а не изабрани политичари у парламенту или судије или тужиоци сами себе...нарушавајући у потпуности равнотежу свих независних сгфера власти и архитектонику политичког система... 

Управо је порота доказ да правна воља не претпоставља у својој праоснови само чисту вољу законодавца, судије, тужиоца, већ и сваког човека!

На  крају крајева  и сами избори су једна врста проширене „пороте“ целог народа, када на непосредним изборима процењују за и против све политичке партије или њихове кандидате. 

Да ли је боље да у политици буде више или мање партија?

Иако на први поглед изгледа да је боље да се што више интересних група политички организује и бори за своја права, чињенице су управо супротне. 

Не само да се у мноштву политичких партија без јасно дефинисаних социјалних, економских, струковних, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике много пре остварује тамо где има мање партија!

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће само социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на све своје разлике и супротности, водити складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега на крају завадити и очи у глави...

Из свега што сте до сада рекли  намеће се питање: Да ли народ својим карактером одређује судбину државе, или карактер државне власти  судбину народа?  

Као што јединство исправне: мисли, речи, одлуке и дела омогућава човеку да јаким карактером води свој живот, исто тако и јединство оног што народ својим одговорним: научним,  филозофским, правним, политичким, информатичким, уметничким... духом смисли и јавно објави, или у парламенту одлучи, па законом обзнани и по томе суди и чини, му тим карактерним јединством информативне, законодавне, судске  и извршне  власти омогућити да води свој заједнички: привредни, правни, политички, образовни, културни... живот у држави...

А мишљење које народ треба да следи не може бити само неко чепркање по проблему, као кокош када нађе зрно, па неко каже: „то је моје мишљење“, а заправо само говори туђе фразе, и ништа суштински не решава, већ само оно мишљење које ће дуго и стрпљиво да мисли о најтежем проблему, па смисли, дође до решења, као када копа бунар док не дође до воде, па то свима понуди да јасно виде да ли ли се то „пије“ или не...

Чиста воља човека саставља све његове различите: мисли, речи, осећаје, одлуке, дела у слободну личност, а чиста воља народа све оно што његов слободан дух кроз науку, културу, право, политику... смисли и јавно кажу (објави), и у складу са тим одлучује и ради у слободну државу.

И као што човек карактерним јединством слободне: мисли, речи, одлуке и дела држи судбину у својим рукама, тако и народ карактерним јединством своје слободне воље, која поставља и смењује највише представнике сваке посебне сфере: законодавне, судске и извршне и информативне власти, тек држи судбину у својим рукама...

 

Разговор са Томиславом Новаковићем водио новинар Никола Јанковић

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што човек нема право да насрне на свој живот, већ да га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво (физичка слобода) постоји за ово друго (духовну слободу).

 

 Томислав Новаковић

Видео дана