Karakter je naša sudbina

Autor: Tomislav Novaković

 

Tomislave, šta je presudilo da se za svoj životni poziv opredelite za filozofiju?

 

Veliki grčki filozof, Heraklit, kaže da nam karakter određuje sudbinu. Kako sam ja vrlo rano počeo da postavljam sebi ona najteža pitanja i istrajavao u tome sve dok ne dođem do pravih odgovora, očigledno da me sudbinski pozivala filozofija.  I mada sam dugo  i strpljivo izučavao najveće filozofa, onu najplemenitiju stranu filozofije sam dostigao kada istinu više nisam tražio samo kod drugih filozofa, već sam je pronašao u sebi.  Tek kada sam u filozofsku riznicu dodao nešto svoje, su sve  te filozofske ideje postale nekako moje, kao što i ono ja dodao sada pripada svima...

 

Da li je svako ko je završio filozofiju, filozof, ili je za izvornog filozofa potrebno još nešto?

 

Izvorni filozof postavlja neka suštinska pitanja koja su svi filozofi do njega preskočili, ili nisu na njih odgovorili na pravi način...

On ne poznaje „stvar“ iz druge, treće ruke kroz interpretaciju nekog istoričara filozofije, već kroz kritički dijalog sa svima njima donosi nove ideje. 

A filozofske nove ideje ne mogu nikako biti neko nedosledno mišljenje, već se jedna misao u potpunosti mora nastavljati na drugu...

Izvorna filozofija se kao „kosmički brod“ od "gravitacije" početnog opažaja uzdiže ka celovitoj ideji pa onda praktičnom mudrošću vraća čvrstom tlu.

I kao što kosmički brod tek kroz drugu kosmičku brzinu leti u nebesko prostranstvo, tako  samo izvorni filozof ima tu potrebnu snagu i brzinu duha, koja sve dotadašnje filozofske ideje sastavlja u novu sveobuhvatnu istinu...

Majstor uči od majstora prenosi dalje majstoru...

 

Vi živite i stvarate u Čačku. Da li je moguće ozbiljno bavljenje filozofijom u manjem gradu u unutrašnjosti Srbije?

 

Ne samo da nikakav grad ni konkretno mesto ni vreme ne uslovljavaju samu filozofiju, već sam ideal grada mnogo pre pretpostavlja filozofsko utemeljenje!

Prvo se radi i čuva u srcu gradina, vrt Božiji, a na kraju vremena silazi grad s neba za izabrane...

Gradi se duhom grad večni od najčasnijih dela iz svakog mesta vremena, naroda... gde se pravim ulicama istine ljudi susreću slobodnim duhom srcem k srcu, licem k licu.

Ako neko čovekovo područje treba da prevaziđe granice svake vrste, slobodno koristi duhovne plodove sa svih strana i svojom vizijom traži, nalazi rešenje za svako mesto, vreme, to je upravo filozofija.

Istok, zapad ko i sever i jug su prvo u nama...

Kad nas svetlo čiste misli ili osećaja obasja u duši, to je u istok, kad nam padne mrak na oči to je zapad...itd. 

Raspon pune snage je jug, a povučenost i hladnoća je  sever...

A sve to postoji u svakom čoveku, na svakoj strani sveta...

 

Zašto danas sve političko i kulturno događanje gravitira u najveće gradove?

 

Danas velegradi, kao države nad državama ne gutaju samo manje gradove nego i posebne kulture svakog naroda ili države dosadašnje civilizacije. I to se predstavlja kao neminovan civilizacijski put iz nekadašnjeg polisa grada–države i mitološke, religiozne, filozofske svesti, ka modernoj naučnoj i političkoj svesti, pa sve do današnjih megalopolisa i globalizma svetske države i savremene: komunikacijske, informacijske, virtuelne, medijske svesti...

Urbana kultura savremenih velegrada ne relativizuje samo selo, manje gradove, već i miris, ukus, zdrav vazduh, vodu, biljke, životinje, onaj najbitniji civilizacijski odnos domaćina–gosta ne samo čoveka prema čoveku, nego i čoveka prema biljkama, životinjama, zemlji, vodi, vazduhu, energiji, celokupnoj živoj i neživoj prirodi...

A zapravo je biljka, koja svakog trenutka sastavlja zemlju, vodu, vazduh i svetlost, neživo i živo – priprema hranu i kiseonik za sav ostali živi svet – prvi mikro-makrokosmički domaćin svim živim bićima na zemlji!

 

Religija je, očigledno, jako prisutna u vašoj filozofiji? Kako spajate kriticizam filozofije sa dogmatizmom religije?

 

Sumnja u teološka načela obično rađa na kraju sumnju i u opšteljudska načela...

Ko ne dopušta da ga drugi lažu, taj prvo ne treba da laže sebe ni sebe.

Zato se na krštenju traži da se čovek odrekne satane.

Da ne laže i ne čini zlo.

Sa prvom Božijom zapovešću je utemeljeno apsolutno Da, Božije najsvetije davanje čoveka i sveta; a sa ostalih devet: nemoj ovo, ono, apsolutno Ne, negacija...

Samo ako si Božiji ti si svoj i ako si svoj ti si Božiji.

To znači da bez samokritične čiste volje, negativnosti ka laži zlu (negativnom) iz praktično-moralnog uma – a to je u religiji  sama suština – nema nikakvog čistog: opažaja čula, ni čistog: pojma, suda, zaključka razuma (pozitivnosti pozitivnog ), u filozofiji, onog najkritičnijeg saznajno-teorijskog uma!

U dve najveće Hristove zapovesti je vertikala krsta – najonostranija ljubav ka Bogu svim: srcem, dušom, umom, snagom – izjednačena sa horizontalom krsta, najovostranijom ljubavlju ka bližnjem!

Obe zajedno su duhovna orijentacija za svako vreme, mesto.

 

Objavili ste knjige: Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma/Načela praktične logike.  I: Etika i Politika. Koja su vaša filozofska načela?

 

U prvoj knjizi sam na 1000 strana pokazao kako je Kantova kritika trebala da izgleda da je sa filozofskom doslednošću išla do kraja...

Ako Kant već tvrdi da je naša suština praktično–moralna, a ne saznajno-teorijska, zašto svoj „kopernikanski“ okret nije utemeljio u praktično-moralnoj sferi? 

Da ono drugostepeno pojavno: čistu čulnost, čist razum, čist saznajno kritički, teorijski,  um može  utemeljiti samo ono prvostepeno čisto: čista volja i onaj suštinski, samokritički, praktični-moralni um!

Da praktično-moralni um nije suštinski što je naše saznanje ograničeno i pojavno, nego je naše saznanje ograničeno i pojavno što je nadsaznajno jedinstvo čiste: misli, reči, odluke i dela praktično-moralnog uma svakog slobodnog čoveka i slobodne države ono što je suštinsko!

Druga knjiga razmatra suštinsko područje praktično-moralnog uma između etike i politike za utemeljenje Filozofije prava i najvažnijih pravnih kategorija... 

 

Da li filozofsko mišljenje može da utiče na praktični život ljudi? I zašto se filozofi pojavljuju samo u nekim narodima?

 

Kada čovek jedno misli, drugo govori, treće čini, nema karakterno jedinstvo ličnosti, kako će znati šta je od toga on sam i šta je tu njegova volja?

Kada su njegove misli, reči, odluke i dela u najvišem jedinstvu, jakim karakterom ima vlastitu ličnost, vodi svoju sudbinu, stvara sopstveni život.

Kao što ne može niko da jede i pije za njega, ne može ni da misli i odlučuje za njega...

A to, svakako, važi i za državu...

Zato svaki narod mora da ima svoje filozofe, kao i svoje državnike, naučnike, umetnike, sportiste...

Mudrost je potrebna bogatom i siromašnom, obrazovanom i neobrazovanom, jakom i slabom čoveku, čak i životinji da preživi, a kamoli državi i narodu ...

Države koje su imale svoje filozofe, bile su jake i dugotrajne ili su se održala i kada su bile vojno nadjačane i nakon toga ponovo razvijale...

A one koje nisu, bez obzira na veliku vojnu i ekonomsku snagu u nekom periodu, prvo su osvajane tuđim duhom, pa ekonomski, politički, vojno...gubile na kraju ljudsko i materijalno bogatstvo....

 

Da li je moguće da državu vode najbolji i najmudriji, kao što  su to predlagali grčki filozofi?

 

Kada u čoveku ili državi bolji deo vlada gorim, to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države.

Kada vlada gori deo, to ne samo da vodi u tiraniju, oligarhiju, anarhiju, smanjuje slobodu čoveka i slobodu države i pravi gore ljude i goru državu, nego vodi porobljavanju tog naroda, države od strane drugih naroda, država.

Samo kada vlada najbolji i najsposobniji deo naroda, vlada sam narod svojim najboljim, najmudrijim delom, a kada vlada gori i nesposobniji naroda, on prvo porobljava bolji deo naroda a zatim i ceo narod.

 

Je li filozofija i dalje značajna, s obzirom da je danas nauka preuzele mnoge oblasti kojima se ranije bavila filozofija?

 

To je u velikoj meri tačno. Ipak, ako je mudrost potrebna čoveku i državi, filozofija očigledno nije izgubila značaj što nije dovoljno naučna, nego što nije dovoljno mudra! 

Ona je postala sluga nauke na kraju, što je neka jako bitna područja praktične mudrosti zapostavila već na početku!

Umesto da prvo utemelji najvažnije pravne kategorije: slobode, ličnosti, imena i prezimena, porodice, svojine, zakona, države, pravnog subjekta u osnovi svakog dogovora, ugovora ... koje su presudne za naš konkretni život, ona se  u području pojavnog saznanja takmičila sa prirodnom naukom i bila na kraju ponižena....

Pravo, bez filozofije, nije ni izbliza moglo to da učini, pa su te najvažnije kategorije prepuštene na milost i nemilost politici, koja ih je „pojela za doručak“.

A šta je to najbitnije između prava i politike?

Upravo arhitektonika pravno-političkog sistema, s kojom se definiše taj suštinski odnos...

S jedne strane je sva politika, od izbornih zakona do ustanovljenja svih državnih institucija za sve socijalno, ekonomsko delovanje, uokvirena u pravne propise, a sa druge strane su svi zakoni, pa čak i sam ustav, utemeljeni iz politike...

Danas se stalno naglašava da pravosuđe treba da bude nezavisno od politike, a zapravo, pravo nikako ne može nikako biti nezavisno od politike, kao što ne može ni politika od prava, već se samo mogu, što je više moguće, dovoditi u ravnotežu! 

A zapravo, arhitektoniku pravno-političkog sistema tako treba utemeljiti da se i pravo nužno uključi u politiku, a ne, kao što je to sada slučaj, samo politika u pravo! 

Samo će se tako statika prava uravnotežiti sa dinamikom politike.

A naglašavanje njihovog odvajanja, u ime „nezavisnog“ pravosuđa, „nezavisne“ policije... ili bilo koje druge "nezavisne" institucije: univerziteta, instituta, državnih medija, televizije... upravo potire pravnu državu i proizvodi sve suprotno! 

Kako će postojati nezavisno: sudstvo,  policija, mediji, univerziteti, instituti, stručne službe, ako jedna sfera–zakonodavne vlasti– ne izglasava samo vladu ili u okviru ustava  nove i usavršava postojeće zakone, već postavlja i smenjuje predstavnike svih ostalih "nezavisnih“ sfere vlasti i  predstavnike svih državnih institucija: tužioce, sudije, gradonačelnike, načelnike policije... dekane, rektore, direktore instituta, državnih medija, državne televizije...

 

Pa kako u praksi  uravnotežiti sve različite sfere vlasti?

 

Tako što će se suverena izborna volja celog naroda na neposrednim izborima birati najviše predstavnike svake posebne sfere vlasti!

Jedino tako će svaka sfera vlasti imati svoj autoritet i svoju ustavom zagarantovanu nezavisnost i istovremeno sve te različite sfere vlasti uspostaviti ravnotežu između sebe...

Umesto da vlada zakon nad svima podjednako, sada  po samovolji pojedinca vlada čovek nad čovekom, i jedna sfera (zakonodavne) vlasti postavlja i smenjuje glavne predstavnike svih ostalih nezavisnih sfere vlasti, čime narušava njihovu samostalnost i podrivajući arhitektoniku pravno-političkog sistema.

To što politika ima sve više slobode izvan pravnog okvira, ili pravo nema moć koju bi trebalo da ima je zato što politički sistem ne saglašava pravo i politiku, ne vodi njihovoj jedinstvu i ravnoteži, već pod plaštom "nezavisnog pravosuđa" u ime prividne "pravne države" upravo narušava osnovna ustavna načela, proizvodeći nejedinstvo i neravnotežu...

Zbog prevelike moći izvršne vlasti utemeljene iz politike, sudska vlast uopšte nema svoju nezavisnost i autoritet zagarantovan ustavom, čime se umanjuje ne samo efikasnost pravosudnog vlasti u sprovođenju zakona, nego obesmišljava arhitektonika političkog sistema, u potpunosti relativizuje Ustav i svi zakoni, celokupna pravna država...

 

Je li to način da aktivnije pravosuđe konačno uspostavi autoritet pravne države?

 

Jeste. To je jedini način da pravni principi – koji su čak sličniji između različitih država nego politički principi u jednoj državi, jer se, „kako vetar duva“, vrlo često menjaju čak i kod jednog političara i po nekoliko puta u životu a kamoli kod različitih partija u državi – budu ravnoteža politici, a ne da politička promenljivost i karakterno nejedinstvo, kao što je to sada većinom slučaj, stoje nad sto puta čvršćim i manje promenljivim suštinskim pravnim principima, koji se u celom svetu čuvaju i nadograđuje stotinama godina...

Ako je suština savremene pravne države vladavina prava, da vlada zakon nad svima podjednako, a ne čovek nad čovekom, onda narod u takvoj suštini pravne države na neposrednim izborima, pre izbora za parlament, prvo treba da bira najviše predstavnike pravosudnih organa: državnog tužioca i vrhovne sudije ustavnog i kasacionog suda – svakako od onih nekoliko kandidata, koji su na svojim izborima od dna do vrha u okviru  struke sudija ili tužilaca izdvojili na kraju , i isto tako i najviše predstavnike policije (koji su radi odbrane zakona i delovanja po zakonu, ionako podređeni pravosuđu), ko su se na isto takvim izborima izdvojili i u samoj policiji...

Samo tako će se umesto vladavina čoveka nad čovekom obezbediti vladavina zakona nad svima ljudima podjednako, i ona ustavom zagarantovana arhitektonika pravno-političkog sistema, ona ustavom zagarantovana ravnoteža svih ravnopravnih sfera vlasti, koja obezbeđuje autoritet pravne države...

 

Vi na svom sajtu: www.filozof.rs u  radu: Najpravedniji politički sistem, čak kažete da bi kao četvrti „točak“, stub političkog sistema trebalo utemeljiti i  posebnu sferu „informativne vlasti“?! Kako to sprovesti i zašto?

 

Upravo tako. Trostruka struktura političkog sistema za ravnotežu: zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, više nikako nije dovoljna... Sa jačanjem medijskog  uma, širenjem komunikativne svesti, ko danas vlada medijima, informacijama, taj u velikoj meri utiče na sve sfere vlasti.

Ako je moć medija, komunikacija, javne misli, reči danas toliko velika da ta nezvanična "informativna vlast" ne samo narušava ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, nego čak ovladava njima, onda politički sistem očigledno treba suštinski reformisati tako da i ta "informativna vlast" uz: zakonodavnu, sudsku i izvršnu, postane i zvanično potpuno nezavisna konstitutivna sfera vlasti!

To praktično znači da narod na sveopštim izborima treba posebno da bira ne samo najviše predstavnike nezavisne zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, nego zbog nezavisnosti: državne televizije, državnih medija, nezavisnog obrazovanja, nezavisnih: univerziteta, instituta, stručnih službi i najviše predstavnike nezavisne informativne vlasti! 

Umesto toga, mi sada nemamo čak ni tu zakonom zagarantovanu trostruku strukturu, a kamoli  nezavisnu "informativnu vlast"!

„Nezavisno“ sudstvo, policija, mediji, univerziteti, instituti, stručne službe u praksi ne postoje već su samo  prazno slovo na papiru...

 

Zar je nezavisna informacija toliko bitna da treba da bude posebna sfera „informativne  vlasti“!?

 

Ako najrazličitiji instrumenti u svakom uređaju, mašini, vozilu omogućavaju tačne („nezavisne“) informacije da bi se upravljalo i delovalo s njima, ili najrazličitiji oseti tela i opažaji čula, posebno izdvojeni, da mozak i volja svakog živog bića bolje odlučuju i deluju, svakako da su tačne (nezavisne) informacija, utemeljene iz posebno izdvojene, skroz odvojene sfere nezavisne „informativne vlasti“,  potrebne svakom čoveku i celom narodu za pravo rasuđivanje, odlučivanje i delovanje u državi!  

I kao što čovek ima slobodu: misli, reči, odluke i dela i tek iz slobodne misli i slobodne reči slobodno odlučuje i deluje tako će i narod tek slobodno odlučivati, suditi i delovati u svojoj državi kada (pored predstavnike tri postojeće sfere vlasti), od vanstranačkih predstavnika svih društvenih grupa bude za slobodu duha (slobodu mišljenja, govora, saznavanja, informisanja...)  utemeljio i taj preko potrebni četvrti "točak", "stub" političkog sistema: posebnu sferu nezavisne informativne vlasti!

Samo će se tako vertikalna struktura predstavničke demokratije, piramida u vrhu: zakonodavne, sudske i izvršne vlasti izjednačiti sa horizontalnom strukturom neposredne demokratije, najširom bazom u dnu, snagom javnog mnjenja informativne vlasti i ceo ceo politički sistem imati teorijsku zaokruženost i zadobiti praktičnu operativnost!  

 

Da li su internet i društvene mreže, koji su upravo proistekli iz potrebe za većom slobodom informacija, komunikacija, alternativnih mišljenja i delovanja, dokaz da je država već „sazrela“ za posebnu sferu „informativne vlasti“?

 

Svakako. Porast interneta i sve većeg broja elektronskih društvenih mreže, alternativnih medija, komunikacija, obrazovanja kroz sve nove forme izražavanja, neformalnog organizovanja i delovanja... upravo dokazuje da taj četvrti "točak", "stub" posebne sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu: misli i reči: nauke, obrazovanja, instituta, kulture, komunikacija, informacija, stručnih službi, medija, televizije... treba da postane jedan od stubova savremenog političkog sistema.

Kao što se u građevini noseći zidovi i stubovi uravnotežuju horizontalnim pregradama, tako bi se vertikalne strukture predstavničke demokratije od tri postojeće sfere vlasti, uravnotežile između sebe sa horizontalnom strukturom javne misli, reči...

Samo bi jedna takva, nezavisna, decentralizovana sfera informativne vlasti delegirana od predstavnika svih društvenih grupa slobodnim duhom celog naroda, snagom javnog mnjenja, pokretanjem javnih rasprava ne samo o novim zakonima koje treba doneti u parlamentu, nego i preko potrebnih javnih diskusija o svim problemima bitnih za narod i državu, vratila onaj pozitivni smisao demokratije, naspram toliko mnogo negativnih koji sada postoje...

 

Neko može prigovoriti da jedno takvo „idealno rešenje“ u stvarnosti ne može funkcionisati, jer običan čovek nema dovoljnu stručnost da postavlja i smenjuje te najviše predstavnike sudske, izvršne i tzv. "informativne vlasti"  i da zato mora da prepusti da to umesto njega sprovode njegovi stručniji i odgovorniji politički predstavnici?

 

Besmisleno je da se ono što je u teorijskom smislu savršeno ispravno proglašava utopijom, a da se jedna unapred teorijski protivurečna stvar, kao „trouglasti“ ili „četvrtasti“ točak, s kojom se umesto vladavine zakona, sprovodi vladavina čoveka nad čovekom i obezvređuje autoritet celokupne pravne države, unapred nekritički prihvata i čak proglašava „realnošću“!

A zapravo je  lažni realizam i lažni idealizam upravo i ružičasto posmatramo stvari kada suverenu izbornu volju celog naroda  prenosimo samo na jednu sferu (zakonodavne) vlasti, i omogućavajući joj da bez moralne i stručne provere u tih sfera okviru svoje struke postavljaju i smenjuju sve najviše državne zvaničnike, narušavajući u potpunosti nezavisnost i autoritet svih ostalih sfera vlasti...

Ne samo da takozvano „nezavisno“: pravosuđe, policija, univerzitet, stručne službe, javni servis u stvarnosti uopšte ne funkcionišu, već se unapred iz tog lažnog realizma kao unapred protivurečnog „četvrtastog“, „trouglastog“ točka u potpunosti sve politizuje iz jedne sfere vlasti: i sudstvo i policija i državni mediji i kultura i obrazovanje i stručni instituti...

A prigovor, da narod ne zna da bira sudije, tužioce, načelnike, gradonačelnike, informativnu vlast, pa to mora da čini neko stručniji i odgovorniji umesto njega, pogotovo nema nikakvog smisla!

Kako to narod „zna da bira“ (političare, zakonodavnu vlast) – jednu unapred nedefinisanu sferu, čija se politički principi menjaju svaki čas,  „kako vetar duva “kod svakog političara – a one druge mnogo manje promenljive sfere: sudske, izvršne, informativne vlasti, čiji bi kandidati na ovaj način već bili provereni u svojoj struci, „ne zna“?!

Ako ne glasamo ko će da nas operiše, da vozi avion, da pravi centralu… već prvo mora neko stručan i moralno odgovoran da proveri stručnost i moralnu odgovornost tih ljudi koji preuzimaju te stručne i odgovorne poslove, kako ćemo moći prostim glasanjem odrediti ko će u državi preuzeti u najstručniju i moralno najodgovorniju vladavinu nad svim zanimanjima!?

A tačno je, zapravo, da bi običan čovek mnogo pre znao da bira te završne kandidate iz drugih sfera, nego predstavnike političkih partija!

U pravosuđu, policiji se pravila mnogo manje menjaju i tu je, maltene, svejedno koga će narod izabrati jer bi ti kandidati izdvojeni na kraju bili već stručno i moralno bili provereni od dna do vrha tim izborima u okviru svoje struke...

Ono što je najbitnije na tim neposrednim izborima za najviše predstavnike: sudstva, policije i informativne vlasti je da te završne kandidate (koji su izdvojeni na kraju) postavlja i smenjuje ceo narod, isto kao što postavlja i smenjuje i sam parlament, zadržavajući tako suverenitet svoje izborne volje kroz sve različite sfere vlasti, a ne da najviše predstavnike svake sfere vlasti bira samo jedna sfera vlasti (političari u parlamentu) ili da, sudije ili tužioci biraju sami sebe, bez mogućnosti da te kandidate na kraju proverava neposredna izborna volja naroda, narušavajući ravnotežu nezavisnih sgfera vlasti i arhitektoniku političkog sistema... 

Upravo je porota dokaz da se pravna volja ne pretpostavlja samo u čistoj volji: zakonodavca, sudije, tužioca, već i kod svakog čoveka!

Na  kraju krajeva zar nisu i sami izbori jedna vrsta proširene „porote“ celog naroda, kada na neposrednim izborima procenjuje za i protiv sve političke partije ili njihove kandidate za zakonodavnu vlast? 

 

Da li je bolje da u politici bude više ili manje partija?

 

Iako na prvi pogled izgleda da je bolje da se što više interesnih grupa politički organizuje i bori za svoja prava, činjenice su upravo suprotne. 

Ne samo da se u mnoštvu političkih partija bez jasno definisanih socijalnih, ekonomskih, strukovnih, etičkih koordinata ne vidi čije interese zastupaju te partije, već se vrlo često suštinski smisao politike mnogo pre ostvaruje tamo gde ima manje partija!

Kao što se sve suprotnosti u živom–neživom svetu saglašavaju u nekom jedinstvu, tako će samo socijalno, ekonomski, etički jasno definisane partije, iz čijih se političkih principa nesumnjivo vidi koga one predstavljaju, bez obzira na sve svoje razlike i suprotnosti, voditi skladu i ravnoteži u državi, dok će partije nedefinisanog svega i svačega zavaditi na kraju i oči u glavi...

 

Iz svega što ste do sada rekli  nameće se pitanje: Da li narod svojim karakterom određuje sudbinu države, ili karakter državne vlasti  sudbinu naroda?  

 

Kao što jedinstvo ispravne: misli, reči, odluke i dela omogućava čoveku da jakim karakterom vodi svoj život, isto tako i jedinstvo onog što narod svojim odgovornim: naučnim,  filozofskim, pravnim, političkim, informatičkim, umetničkim... duhom smisli i javno objavi, ili u parlamentu odluči, pa zakonom obznani i po tome sudi i čini, mu tim karakternim jedinstvom informativne, zakonodavne, sudske  i izvršne  vlasti omogućava da vodi svoj zajednički: privredni, pravni, politički, obrazovni, kulturni... život u državi...

A mišljenje koje narod treba da sledi ne može biti samo neko čeprkanje po problemu, kao kokoš kada nađe zrno, pa neko kaže: „to je moje mišljenje“, a zapravo samo govori tuđe fraze, i ništa suštinski ne rešava, već samo ono mišljenje koje će dugo i strpljivo da misli o najtežem problemu, pa smisli, dođe do rešenja, kao kada kopa bunar dok ne dođe do vode, pa to svima ponudi da jasno vide da li li se to „pije“ ili ne...

Čistom voljom čovek sastavlja sve svoje različite: misli, reči, osećaje, odluke, dela u slobodnu ličnost, a čistom voljom narod sve ono što njegov slobodan duh kroz nauku, kulturu, pravo, politiku... smisli i javno kaže (objavi), i u skladu sa tim odluči i uradi u slobodnu državu.

I kao što čovek karakternim jedinstvom slobodne: misli, reči, odluke i dela drži sudbinu u svojim rukama, tako i narod karakternim jedinstvom svoje slobodne volje, koja postavlja i smenjuje najviše predstavnike svake posebne sfere: zakonodavne, sudske i izvršne i informativne vlasti, tek drži sudbinu u svojim rukama...

 

Razgovor sa Tomislavom Novakovićem vodio novinar Nikola Janković