Изабране мисли

Аутор: Томислав Новаковић

 

ИЗВОРНА ФИЛОЗОФИЈА

 

 

Мајстор учи од мајстора и предаје мајстору...

 

Изворни филозоф хтео не хтео утемељењем  нове идеје води дијалог са целом Историјом филозофије...

Зато је свака изворна филозофија и Критичка историја филозофије.

Филозоф се као "космички брод" брзином духа одваја од почетне чулне ствари ка целовитој идеји и практичном мудрошћу враћа чврстом тлу...

И као што се космички брод тек кроз прву, другу, трећу космичку брзину одваја од земљине гравитације у небеско простанство, тако и тај "времеплов" најдубљих питања одговора само кроз изворног филозофа има ону потребну брзину духа која све различите идеје Историје филозофије саставља у свеобухватну истину...

ДУХОВНА СЛОБОДА 

 

Нема унапред  задатог модела слободе за све људе,  нити филозофије коју унапред сви требају следити...

Чак се и схватања саме филозофије, а камоли филозофских идеја, разликују од филозофа до филозофа...

Зато сваки народ треба да има своје филозофе, као и своје владаре, научнике, уметнике, спортисте...

Мудрост је потребна образованом и необразованом, јаком и слабом, богатом и сиромашном човеку... чак и животињи да преживи, а камоли човеку и народу...

Ако је неки народ имао своје филозофе, његова држава је била јака и дуготрајна или се одржала чак и када је била војно надвладана у непрекидном континуитету хиљадама година до дан данас!

А ако није, без обзира на велику војну и економску снагу у неком периоду, други народи су га прво духовно освајали, па онда и политички, економски и војно; преузимали на крају његово људско и материјално богатство...

 

 СТАРА И НОВА ФИЛОЗОФИЈА

 

Занимљиво да се највећи филозофи јављају баш у Атини, која је име добила по богињи мудрости!

И као што за Платона  идеја добра изнад свих идеја, тако је  љубав ка божанској мудрости (филозофија) изнад свих наука...

А за Аристотела је филозофија најбоља та душу,  "најбожанственија наука о истини...

 Зашто је онда  данас само слушкиња науке (као некада теологије)? 

Ако је мудрост свакако потребна човеку и народу, филозофија, очигледно, није изгубила значај што није довољно научна, него што није довољно мудра!

Она  је постала слуга науке на крају, што је неке суштинске ствари прескочила на почетку!

Стари Грци утемељили многа подручја мудрости, али нека друга, јако битна за наш живот, нису...

Јаз између  филозофије и тих подручја се толико повећао, да су то касније постали одвојени светови...

Зато ова Критичка историја филозофије подједнако води дијалог са грчком филозофијом на њеном почетку као и са немачком филозофијом на њеном крају...

Мудрост не долази само из грчко-римске културе, него и јудео-хришћанске и многих других култура са свих страна света...

  

ОСНОВНА НАЧЕЛА МУДРОСТИ

 

Метафизика чисте воље и једне слободне властитости у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела утемељује слободу човека и државе…

Метафизика језика  из светог имена и свете речи–речи као светиње  сваки писани и усмени уговор и договор...

Метафизика полности, рода физички род и духовно сродство свих људи...

Метафизика мириса, укуса, додира и даха уз дух мирисом истине буди, узбуђује срце, душу, тело за укус љубави...

Микромакрокосмологију за све-једно–једно-све тражи јединство микро–макро света, живог и неживог, тела и духа...

 

МЕТАФИЗИКА ВЛАСТИТОСТИ  

 

Не расте дрво да буде највише, него да буде ближе Сунцу!

Ако Ја није властито Ја, како је уопште Ја, зашто се зове Ја?

Ако имаш (своје) име, презиме, породицу, државу, имовину, занимање… зашто да немаш и своје мисли, властити дух?

Као што не може други да једе и пије за тебе не може ни да мисли и одлучује за тебе.

Како ћeш слободно одлучивати, делати ако само слушаш туђе мисли, речи?

Када твоје речи не изражавају твоје мисли и осећања, нећеш бити слободан за самосталне одлуке и дела.

Ако једно мислиш, друго говориш, треће радиш, како ћеш знати да си то уопште ти сам и да је то твоја воља!?

Само када су ти чисте мисли, речи, одлуке и дела у јединству, то је твоја слободна воља, твој властити живот.

 

КАД СРЦЕ ДОБИЈЕ КАМЕН И КАМЕН ЋЕ ДОБИТИ СРЦЕ

 

Сва тежина виси о очним капцима.

Затвори срце за лаж и нестаће сав терет.

Кад срце добије камен и камен ће добити срце

 

МЕТАФИЗИКА МИРИСА, УКУСА, ДОДИРА И ДАХА УЗ ДУХ

 

Ако су мирис, укус, додир основна чула, онда њихову суштину треба утемељити од физике до метафизике.

Одржање сваке јединке кроз једење, пијење, дисање подразумева суштински додир, а одржање врсте, јединством полова, зачећем, стварајући додир.

Метафизика мириса, укуса, даха кроз суштински додир и метафизика полности, рода кроз стварајући додир, саставља физику и метафизику, теологију и филозофију, науку и уметност.

Иако су много више лепе слике које се виде, мелодије које се чују, речи које се говоре, него оно што се једе, пије... опет је лепо кроз укус повезан са устима. Зашто?

Зато што  мирис истине буди, узбуђује срце, душу, дух за укус у љубави Бога.

Та целовита лепота (чистог средишта срца или највише сврхе врха) осмишљава сваку појединачну лепоту слике, звука, речи, покрета, додира.., једе свеобухватно физичко–душевно–духовно (ј) едемско (највише, најдубље) јесте.

Свака спољашња лепота тела, лица, или уметничких дела,  по светлости највишег добра подразумева ту унутрашњу лепоту хармонизује тело и дух, све разлике између људи и са живом и неживом природом.

Као што чула припадају телу, осећаји души, мисли духу, тако све лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети... у уметности мирису истине и укусу љубави!

Иако се лепе слике, мелодије, речи, покрети... лепе за очи, уши,  тело, осећаје ... тек мирис истине и укус љубави у духовном средишту човека–људског рода саставља чулно и натчулно најлепше што се види, чује, осећа, мисли, говори, чини; једе Божије јесте и даје одговор зашто је лепо лепо.

То најјачe осећање, сећање (Ј)едемског врта изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем.

Стара индијска филозофија  такође, пре вида, слуха, мириса, укуса, додира, говора или мишљења првостепену онострану основу свега живог сагледава кроз метафизику даха...

Живот се сагледава кроз суштинску везу (чисте воље) срца, душе са  духом.

Зато у старој индијској филозофији  многе врсте јоге  умећем дисања побољшавају физичко и душевно здравље јачањем те првостепене везе даха са духом...

Здраво са нагласком на ноздрву, на правилан дах, дисање за здраво тело и правилне мисли,  истинит дух за здраву душу.

На почетку Библије у књизи Постања Бог ствара Адама од земље а на крају " дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива"..

Стално дисање, дах и куцање срца за живо тело а вечни ух истине и ватра љубави за вечно живу душу...

 

МЕТАФИЗИКА ПОЛНОСТИ, РОДА

 

Грчка политичка теорија полази од државе као највишег добра.

Свето Писмо од заједнице у Богу првог човека и жене...

Иако брак претпоставља духовно јединство, речи: „И биће двоје једно тело“ наглашавају физичку једноћу, плодност, као основу за све другу плодност.

Са једне стране, та физичка једноћа искључује крвно сродство, са друге, утемељује сваки род.

Када се муж и жена заветују пред Богом за заједницу новог рода та чиста воље не саставља само све разлике оба пола у једном телу,  него кроз старије духовно сродство од Бога и све разлике са другим људима у једном духу.

Чиста воља се не подразумева само у завету брака, него и за јединство слободне мисли, речи, одлуке, дела у свакој личности; за свако име и презиме, приватну својину, породично и наследно право...

Метафизика полности саставља инстинктивност, борбу и узвишену духовност, љубав: свест, подвест и надсвест.

Зачеће за спољашњу и унутрашњу плодност тражи у љубави целог човека...

Тај стварајући додир није дат да служи кичу, него да кроз физичко и душевно прожимање плодних мисли, речи, осећаја унутрашњом лепотом од целовите личности ка целовитој личности надвлада сваку површност,  кич.

По власти Духа истине машту треба узјахати као летећег коња за силу приземљења, грома.

То је продирање кроз ножно, мрсно, мрзно, замршено као кроз мржњу, нож мирисно-укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити за освајање од круне ка царском подножју.

Из  плодног споја мужа и жене зачиње се нови физички живот.

Из узвишене мисли, осећаја у души духовни плод истине јачи од свог пролазног живота, времена који узраста ка дану–животу вечном.

Као што жена оплођена у физичкој љубави са мужем рађа нови земаљски живот, тако душа оплођена речју Божијом, рађа у духовној љубави новог небеског човека за вечни живот.

То је из вечно живог споја физичке, душевне, духовне једноће љубави тајна највишег, најдубљег састављања, узрастање од двоје једног тела, или кроз истину једну са животом у Божијој љубави тајна сабирања, бирања, брања духом савршених људи из сваког места, времена, узрастање у небеском телу, роду, у савршеној круни, ореолу сазревање за вечност.

 

МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

Иако све категорије логике, науке, филозофије... подразумевају категорије граматике, чак ни највећи филозофи нису утемељили метафизику језика

Као што  чула, разум, ум претпостављају старију вољу и најстарију властитост, тако метафизика појма – старију метафизику језика

Човек стално води разговор са собом и другима, са прошлошћу, будућношћу...

Ја је говорно Ја, а свест је говорна свест.

Истина не иде само из појма...

Морају постојати “отвори“ за неизрециво, непитано, у бити различито, мноштвено, вишемислено.

Без обзира да ли је Ја логичко или егзистенцијално, оно је много пре логичко, зато што је говорно, него што је говорно, зато што је логичко.

Кроз спољашњи, унутрашњи говор човек поима чак и логичко Ја, све појмове науке, филозофије.... чува јединство искуства.

И мишљење је разговор између речи...

Само артикулисана слова, слогови, речи, реченице нису никако онај sine qua non језика, јер значење сваког слова, слова, речи, реченице претпоставља живу говорну свест.

Сасвим логично питање: како се од појединачног опажаја долази до општег појма, постаје сасвим нелогично када се пита како се значење једне речи укршта са значењем сваке друге речи у целовитој метафизици језика.

Оно између речи битније од сваке друге речи.

Семантички смисао речи долази тек из живог говора и целовите метафизике језика.

Зато је најмања јединица језика читав језик.

СТРУЈА ЖИВЕ РЕЧИ

 

Иако је ауторитет оца писана реч, жива реч је "мајка" која "васпитава" и "одгаја" језик једног народа и зато се каже: матерњи језик.

Живи говор лицем к лицу је суштина језика и њега не може заменити никаква посредна комуникација.

Живе слике постоје пре све геометрије, живе мелодије пре све аритметике, живо мишљење пре све логике, живи говор пре све граматике...

Тек када се стави брана површном говору "једносмерних", једнозначних речи и у дубокој реци живе речи укрсте сва различита, супротна значења, из њиховог првостепеног значења се схватају сва њихова другостепена, трећестепена значења.

Само у најјачој матици, сливу читавог језика тај чисти од почетка до краја исти ток, источник истине има снагу и дубину реке живе речи да у духовној „централи” покрене “турбину првобитног говора”, индукује целовиту метафизику језика.

Да се „ротором” живе метафизике језика једна реч из свог једносмерног значења у обичном говору укрсти са „статором” свих осталих речи за своје најдубље значење.

Или да из „ротора” сваке поједине речи и „статора” живе метафизике језика једна иста властитост слободно укршта све речи, појмове – индукује „духовну струју истине“ за свако решење, извршење.

 

МЕТАФИЗИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

Иако су А и Е први, основни самогласници, у српском језику нема ни једне речи која почиње  са А или Е, иако многе речи почињу са И, О, У.

Зашто је то тако?

Зато што у основним, такорећи, најбитнијим речима српског језика, вољно-синтетичко Ј увек стоји испред логичко-аналитичких А и Е, као битније од А и Е!

Јака веза од Ј ка А утемељује праосновно Ја, а од Ј ка Е праосновно Је, Јесте, за логичко-граматичку везу субјекта и предиката.

Та најстарија кука вољно-синтетичког Ј испред логичко-аналитичког А и Е у српском језику веже све најбитније речи; потврђује да ту једна иста властитост не утемељује само све наше вољно одлучивање, деловање, сву логику, филозофију па чак и само Ја мислим и свако Је, Јесте, једнако, исто у појмовима, судовима знања.

 

ЈЕЗИК И ИГРА

 

У тврдњи да је "језик само једна од игара“, се превиђа да игра много пре тражи старији језик за своје одређење, него језик игру.

Језик именују све могуће–немогуће, озбиљне и неозбиљне ствари, појаве и одређује правила, исходе сваке игре.

Речи нису само "џепови“ за неког, за нешто, или говорно оруђе, него много пре као паметне, вредне пчеле које драгоценим сећањем, замишљањем држе скупоцено скупа све наше мисли, осећаје, доживљаје...

Иако се играју и појединци, мање и веће групе и народи и правила игре често мењају, структуре језика се далеко мање релативизују од осталих норми.

Свако има неку своју игру у мислима, осећајима, идејама, или спортску, хазардерску са ризиком у послу, борби, рату, љубави, животу, у којој може добити или изгубити све…

Чак се и морални принципи могу схватити као најозбиљнија правила у слободној игри живота, чијим се нарушавањем та слободна игра може изгубити.

 

СВЕТА РЕЧ–РЕЧ КАО СВЕТИЊА

 

Пре правила писања, говора или слободне игре речи, суштина језика је у садржају говора, у поштовању обећаног договора, уговора или дубоког питања–одговора.

И онај ко лаже или чини зло може књижевно говорити и поштовати правила граматике.

Није све што има правила – игра.

Писани и неписани закони и обичаји који регулишу наша права и дужности у најразличитијим ситуацијама, нису, свакако, игра.

Не игра се са заветном речи, не крши тврди договор, уговор.

Релативизација говора, а поготову свесна лаж, која крши сваки писани, неписани договор, уговор, потире карактерно јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела...

Када неко крши прописани закон, или не поштује тврди договор, уговор, не каже се да се игра, него да је погазио задату реч, нарушио правила игре и да за то  да одговор, или да се казни, одговара, плати одговарајућу цену.

 

ИМЕ И РЕЧ

 

Свака реч (глагол, придев, предлог, прилог...) је именовање некога или нечега.

Разумевање речи претпоставља старије име.

Познање по имену је старије од знања по појму.

Пре Ја мислим и свих закона, категорија логике и идеја филозофије стоји једна иста властитост и Ја говорим: жива реч и старије категорије језика; пре сваког појма властито име и име по себи.

Само по старијем имену речи у реченици имају своје значење.

Име зове све речи језика и познаје све знакове знања.

Из њега иде све духовно имање.

Оно није атрибут него супстанција (субјект).

Властито име је и сада (још увек) најнематеријалније у материјалном свету.

„Свест по себи“ или „појам  по себи“, не укључују ни властито име, а камоли име по себи.

Када једна реч објашњава другу речи ту целовити језик стоји испред сваке такве речи, међутим, име по себи се не може се објаснити таквим речима, него свака таква реч и сам језик, именом по себи.

Тајна  речи је тајна имена, а тајна имена име по себи које зове духом све речи језика.

То није име које неко други даје, него име које све друго именује.

Као власник свих именовања,  има сваку реч, сабира, бере, бира све-једно-једно-све у целовитом језику.

Име по себи не присваја само значење, знање сваке друге речи, него све наше мисли, осећаје, речи, одлуке, дела...

 

СВЕТО ИМЕ

 

Иако има доста људи са истим именом, нико не мисли да је његово име нешто спољашње него најунутрашњији ослонац сопствене мисли, речи, осећаја и сваке одлуке, дела с којим потврђује своју властитост.

И као што се нико не зна само по речи човек, него по властитом имену, тако се ни Бог не познаје само по речи Бог, него кроз највише звање, знање његовог Светог имена.

Свето име зове духом свако име, познаје све наше мисли, речи, осећаје, одлуке, дела.

Звање духом Светог имена Божијег је највише звање (и знање) човека.

Какво је  духовна пуноћа Светог имена од кога долазе све речи, сва именовања?

Из Божијег имена исходи Дух истине, свако знање, познање.

У Светом имену реч је једно са делом, Божије: „Нека буде ... и би.

 

ФИЛОЗОФИЈА И ТЕОЛОГИЈА

 

О ДУХОВНОЈ БОРБИ (са злим мислима)

 

Прича о змији у едемском врту, која искушава првог човека и жену, може се схватити као да су скривене зле мисли, осећаји изазивачи сваког зла.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб!

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње.

Отровни зуб трује тело, а зла мисао, реч дух сваког човека и народа.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу.

У Новом Завету се каже. "Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже" И: " Дух је срчан, али је тијело слабо".

Ако је у човеку слабо што треба бити најјаче (Дух истине), како је слабо тек остало?

"Ако је видјело што је у теби тама, а камоли ли тама"?

Нечисти дух прво хули на Духа Светог, па на све остало зло.

Када лажни дух "свеже јаког", покори дух човека, лако ће савладати све остало (заводити његове мисли, осећаје, чула, одлуке, жеље...)

Зато се хула на Духа Светог ни реч не опрашта.

Ако човек не одбије ту хулу, губи најјачу силу што може имати.

А кад одбије лаж, која га највише раслабљује, надјачат ће свако зло.

Само јасно не (нећу, не дам) срце лажи, злу, мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити, кроз јак ослонац из подножја, ножног, утемељује чисто да (хоћу, дам) – јасно испружену руку, длан.

Одбацивање лажи, зла не смањује свет, него га слободним чином добра повећава ка квалитативном безмерју.

Човек не може достићи једну власт у себи, слободну властитост, када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради...

Злочиначку вољу, колико год имала "јединство" у лажи и злу чека, ако не већ данас или сутра, онда у ближем, даљем времену сукоб, нејединство у себи и са другим вољама.

 

О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ

 

Човек много пре из просветљујућег доживљаја достиже физичко-метафизичко једно, него из појмовног сазнања.

Такав доживљаја некада је пресудан за сав даљи живот. 

Јака духовна визија може надјачати све претходно дешавање и надахнути све ново научно, политичко, уметничко догађање... 

Речи: кушати, искусити, искуство много пре наглашавају властити доживљај, него заједничко сазнање.

Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.

Само када воли и говори истину човек излази из граница свога разума, свoјих очију и кроз духовно безмерје види другог човека, другу личност.

 

О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ

 

Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан

Само по том узимању свега времена под своје, обухватању у дану-животу вечном  човек "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!

По  срцу је дете, по чулности младић, по разуму зрео човек, по мудрости старац кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!

Много је пре живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!

Све је прошло и будуће стварно само кроз (неко тада) вечно сада и времена као пролазног тока и нема.

Примање –давање из чисте воље: „Ако не сада, када“, узбуђење у љубави, буђење истином из будућег дана-живота вечног.

Точак од ван ка унутра, од левог ка десном, од уназад ка напред, од левог ка десном од пролазне године–живота квадратура круга.

Једино тако је мисао властита мисао, или реч, око, ухо мирис, укус, додир, целокупан живот, властити живот...

 

СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ

 

Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.

Стари Завет је семе у завету вере а Нови Завет род свете речи са Дрвета живота:"Царство Божије унутра у нама".

Стари Завет је обећање изабраном народу за плодну земљу, царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...

Стари Завет је семе у закону а Нови Завет  зрео плод  љубави ка Богу, ближњем.

У Старом Завету се тражи да се човек одрекне сваке лажи, зла за благослов земаљског живота.

У Новом Завету, за благослов вечног живота човек није дужан само да не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро.

 

КРСТ КАО КВАДРАТУРА КРУГА.

 

Као што окрет дужи даје кружницу, тако чиста воља кроз чисту мисао–реч–одлука–дело једну слободну властитост,  као највишу квадратуру круга...

Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског.

Чисто срце види у крсту престо вечне љубави, у трновом венцу круну вечне истине.

Савршен од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво, све наше криве мисли, осећаје, речи, дела окрене на исправно, право.

Љубав ка Богу је вертикала, а љубав ка ближњем хоризонтала крста.

Обе заједно су духовна оријентација за свако време, место.

"Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту вертикала) кога не видиш.?“

Коме је крст логичан, њему је све логично.

Коме крст није логичан, њему  (на крају) ништа није логично.

Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!

Безгрешно зачеће – сведочи распеће.

Пре сваке физичке постоји душевна и духовна страна крста. 

Свака је реч Христова крст: Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...

Мирис истине и укус љубави надјачавава сваку лаж, саблазан у срцу плода Дрвета знања добра од зла.

Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха, каквог га је Бог створио, удахнувши му дух.

 

МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ

 

Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.

Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.

Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна дух. 

Само је довољно да у срцу нема лаж и зло.

Лаж ка Богу је лаж и ка човеку, свим другим људима, сопственом срцу, души, телу.

Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...

Зато се човек треба родити "по други пут Духом истине одозго" да у богатству љубави од Бога и богатству Бога буде вечно жив...

 

СЕМЕ И РЕЧ. О ДУХОВНОМ РОЂЕЊУ.

 

Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.

Када срце прими у тајни вере семе свете речи, настане тајанствена веза смртног и бесмртног, и из семене бесмртног у души смртног човека, расте други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....

Бог је отац, душа мајка трудница у телу материци, која заветом крштења из семена свете речи узраста у труду вере за вечни живот...

Човек се родио за вечност када је у љубави (ка Богу и ближњем) сазрео у круни, ореолу за царство небеско, дао духовни род који се заувек може јести...

 

О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА

 

За царство небеско човек треба бити по мери царства вечног...

Да воли Бога свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом и ближњега својега као самога себе.

"Бог духа не даје на меру".

Царска трпеза се не спрема за двоје, троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...

Да као духовно рођени човек, царствени, небески прима и даје  богатство од Бога и богатство Бога у вечној љубави, истини и добру

 

ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА

 

По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.

Игра се суштински, више него сваки човек: поштује правила љубави, не узноси се, опрашта...

Само просто опраштање срца шири душу за духовно пространство небеске радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости.

Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у највишем смислу гледано, чак ни пред човеком.

Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, прав, него заувек дете које своје мисли, осећаје предаје са поверењем вечном родитељу – Богу.

Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем тих правила та радост се губи.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

То што се Адам ствара од праха земаљског и тек оживљава духом Божијим, а не директно по речи Божијој, значи, да се из сваког места, времена људи у духу Божијем састављају за вечни живот, као што су и сада сви који нису духом рођени (који су се раније родили и умрли или ће касније родити и умрети кроз сва места, времена) одвојени од духа Божијег и једни од других...

Крст је окршај, укрштање са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму, искупљење, очишћење и васкрсење...

 

О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ

 

Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави,  мудрости.

За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела.

Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи.

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету.

Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.

Са благодати Духа Светог, у човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“

Каже се: ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.

Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, a у љубави саставља све људе.

Престо љубави и круна истине освећују читав  свет...

 

 МОРАЛ И ДОБРО

 

Наша суштина није практично-морална што је наше сазнање појавно и ограничено, него што је наша суштина практично-морална, а не сазнајна, наше сазнање је појавно и ограничено и мора бити подређено надсазјнајној практично-моралној суштини!

Као што у теоријском уму није довољан само појам за истинито сазнање, него се траже и садржаји опажања, потврда искуства, тако у практичном уму није довољна само форма категоричког императива  – да човек не лаже и не чини зло – већ да говори истину и добро и праведно потврђује на делу самоискуствено и лично.

Не чини зло је изведенo из првостепеног: чини добро.

Када се добро повлачи од зла, истина од лажи, правда од неправде, какво је то добро, каква је то истина, каква је то правда?

Добро мора надвладати зло, истина лаж, а правда неправду.

Коме је истина слана, њему је правда слатка.

Чин зла нарушава лице, а не супротстављање лажи, злу у себи, образ човека.

Образ је сечиво истине.

Становиште еволуционизма да опстају најјачи најчешће је погрешно (иако, свакако, има изузетака) јер се управо дешава обрнуто: преживљавају просечни каријеристи, увлакачи, кукавице, слабићи, најгори…

Јунаци, предводници у борбама први страдају.

Помоћу вештих демагога и лажних идеолога слабији и гори квантитет надјача јачи и бољи квалитет, а највише трпе, страдају они натпросечни, најбољи појединци.

Тврдња да доброта и праведност припадају "послушном стаду", слабој већини која их је измислила да се супротстави најјачим, појединцима – који се не руководе добротом и правдом, него вољом за моћ – никако не стоји, него много пре важи обрнуто.

Већина људи иде линијом мањег отпора и "добра" је и "праведна" само по страху од казне, или по принуди закона, а у многим околностима чак и отворено зла и неправедна, док су добри и праведни они ретки, најјачи, појединци, који остају такви и у најтежим околностима.

Каже се: добра земља, вода, дрво, плод, кућа, кола, алатка... с нагласком на квалитетно, јако, здраво, вредно; баш онако као што треба да буде по својој сврси, потреби...

Зашто би код човека било другачије!?

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Човек је добар из своје слободне воље, што воли добро, хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи.

Само слободни чин добра, наспрам општих и нужних закона природе из властитости потврђује слободу и из слободе властитост.

Ако важи homo homini lupus est, закон за одржањем најјаче јединке, врсте је првостепен.

Ако важи homo homini homo est, воља човека у слободном чину добра стоји испред нужности одржања, а активна праведност се испољава када је то добро угрожено.

У оба случаја морални закон није првостепена суштина човека него нешто изведено.

 

ВОЉА И ЖЕЉА

 

За Џона Стјуарта Мила "воља је само наше уображење да једну ствар желимо зато што је хоћемо, уместо да је хоћемо зато што је желимо".

Међутим, тачно је сасвим супротно: без наше воље која селектује квалитет и квантитет сваке жељене ствари, све те "конкретне" жеље много су пре опсена да волимо оно што само желимо, уместо да желимо оно што волимо.

Чим човек може нешто да жели и не жели, или више жели једну а не другу ствар, очигледно да старија воља селектује све различите, супротне жеље.

Kао што различити или супротни појмови, опажаји не утемељују нашу властитост, него, сасвим обрнуто, старија властитост све различите или супротне појмове, опажаје саставља у целовито знање, искуство, тако ни различите или супротне жеље не уобличавају старију личност, већ слободна личност селектује све различите, супротне жеље.

Само чиста воља, кроз неподељену власт у себи, слободну властитост, мноштво најразличитијих мисли, осећаја, одлука, жеља... води ка целовитој срећи.

Једино се слободна властитост, која (колико селектује квалитет и квантитет сваке своје жеље), жели по себи.

Као што опажај подразумева старије чуло, појам старију свест, идеја старији дух, тако жеља старију вољу, а воља најстарију властитост.

Иако је човек често роб своје или туђе (погрешне) одлуке или је следи без обзира на сопствену корист и што му срце жели, треба сагледати супротно становиште. 

Колико пута из чисте (добре) воље не учини нешто (неморално, нечисто) „што му срце жели“, не слуша уображење опсесивних нагона, неселектоване потребе или прекомерне жеље, иако оне на први поглед изгледају као да ће га узвисити и учинити “срећним“, а  заправо ће га понизити, трајно унесрећити, јер су не само морално погрешне, него неумерене и штетне?

И насупрот  томе, када не слуша те опсесивне нагоне, неумерене жеље, него их селектује, буде на крају срећан?

И зато се за оно што највише жели, јер му (пре, за време и после саме жеље) кроз пуно задовољство душе, тела доноси највишу срећу, каже да то по слободној вољи воли.

Срећан жели оно што воли, а несрећан воли оно што жели.

Само чиста воља (пре сваке жеље) и старије волети воде целовитој срећи.

На пример, иако човек може имати жељу ка многим женама, он тражи баш ону конкретну жену коју не само жели, него из своје слободне воље воли, док жељу ка другим женама схвата као уображење да воли оно што жели, уместо да жели оно што воли.

И управо се чиста воља – да жели оно што по својој слободној вољи воли – претпоставља у основи брака.

Према томе, не само да није тачна тврдња да је воља чедо жеље и само наше уображење "да човек жели оно што хоће уместо да хоће оно што жели", него да је управо срећан када добије оно што хоће (по својој вољи воли), а несреће када уображава да хоће (воли), оно што само жели!

То је потпуно супротно од онога што тврди Мил – да је наша воља (оно што волимо) само уображење да желимо оно што хоћемо, уместо да волимо (хоћемо) оно што желимо и да "конкретна жеља" и првостепено желети (ја желим) стоји пре фиктивне воље и старијег волети (ја волим).

 

ФИЛОЗОФИЈА ПОЛИТИКЕ

 

ФИЛОЗОФИЈА И ПОЛИТИКА

 

Слобода духа, насупрот било каквог апсолутизма, тоталитаризма науке или политике укључује све могуће разлике, супротности.

Као што човек нема право да насрне на свој живот, него га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво право постоји за ово друго.

Филозофски принципи у старој Грчкој само кроз две почетне филозофије (Парменида и Хераклита) се више разликују него сва политичка схватања у историји!

Веће су разлике биле тада између две суседне грчке државице (нпр Спарте и Атине) него сада између држава са два краја света.

Иако разлика између истока и запада свакако постоји, исток и запад као и север и југ прво треба појмити у самом човеку.

Кад те нешто светло огреје у срцу, души, то је исток, кад ти "падне мрак на очи" то је запад…

А и једно и друго је могуће на свакој страни света… 

Праведник саставља све стране, као оса земље дан и ноћ.

Ми не припадамо ниједној страни, јер у средишњем положају укључујемо све стране

Нисмо такви што се ту налазимо, па да по начелима геополитике, из тог средишњег положаја објашњавамо своју неопредељену политику, него смо у средишту свих поларитета јер смо такви, што смо пре сваке подељене политике из старијег духовног рода утемељени из неподељене етике! 

И зато би из такве практичне филозофије требало да утемељимо своју економију, културу,  политику...

Без обзира што је врло тешко искористити то укрштање свих страна, само ако будемо толико мудри да у том средишту највећих поларитета индукујемо нове идеје за околину и читав свет, задобићемо своју суштинску улогу међу другим народима.

 

ГЕОПОЛИТИКА И ФИЛОЗОФИЈА

 

Данашња геополитика из геостратегијског положаја државе тумачи њену историју, привреду, културу, политику...

Она тако следи емпиристичку филозофију, која сложене идеје своди на једноставне опажаје, апстрактну вољу на конкретне жеље, добро на интерес, етику на политику, душу на тело...

Kао што нагони припадају телу, опажаји чулу, појмови разуму, идеје уму, тако жеље вољи, а воља властитости

И као што се чуло не може извести из опажаје, разум из појма, воља из жеље, личност из спољашњег изгледа и душа из тела, тако не може ни из места пребивања или геостратегијског положаја слободан дух човека или народа.

Сасвим супротно, само из слободног духа човек и народ прoналазе своје место међу другим људима и другим народима.

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА.

 

Однос етикe и политике је као однос душе и тела.

У архитектоници државе статика у темељу је етика, закони стубови свих институција, а динамика практична способност политике.

Сврха политике није само да практичном способношћу развије динамику науке, образовања, привреде... него да законима које доноси и спроводи усаврши социјалне односе, или ојача статику државе, етику.

Ако човек "не воли ближње" с којима живи  ("које види"), како може волети државу ("Бога кога не види")?

Једино праведни људи у микросвету могу утемељити правну државу у макросвету.

Платонову идеју филозофа–владара треба разумети да мудрост треба да води човека и државу. 

Само ко у потпуности влада собом, може владати државом.

Ко се води себичним интересима и жељом за богатством, не може  владати ни собом, ни државом.

Када неумерене жеље владају нашим чулима, разумом, умом, онда оно најмање вредно поседује оно много вредније и ствари владају људима.

Чула допиру до појединачних опажаја, разум до општих појмова, а тек ум све  различито, супротно саставља у највише јединство.

Само ко изнад појединачних опажаја или општих појмова сагледава целовиту идеју, може супротне интересе различитих појединаца, друштвених група саставити у заједнички интерес целе државе.

Мудраци–владари теже умом вечним идејама, а не само личном интересу и земаљском богатству.

Када влада ум, највреднији део део душе поседује ствари и сам народ влада државом својим најмудријим делом.

Много је боље да онај ко све разлике, супротности сваког дела државе саставља у највишем јединству влада над сваким општим, посебним или појединачним делом, него да онај, ко са појединачним опажајима или општим појмовима остаје стално у судару са другим супротним опажајима, појмовима, одлукама, "влада" над највишом целином…

Ни у демократији не влада цео народ, него само један део његових изабраних представника.

Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ,  а када влада гори део народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

Када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води у поробљавањa тог народа, државе од стране других народа, државa.

Чиста воља  све различите мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... у човеку  саставља у једну слободну личност, а праведна држава кроз највише јединство оног што мисли, говори, одлучује, и чини, сву науку, привреду, културу, религију, право, војску, безбедност, политику... у један слободан народ.

Аналитичка снага природне и друштвене науке кроз технику, технологију... право, политику, економију...  јача практичну област живота, а између оностране религије и овостране науке синтетичка снага уметности и филозофије тражи оно микро-макрокосмичко све-једно, једно-све.

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… него прво неко мoрa да провери стручност тих занимања, како можемо простим гласањем одређивати ко ће у држави преузети најстручнију и најодговорнију владавину  над свим занимањима!?

На први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права.

Међутим, чињенице су управо супротне. Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега завадити и очи у глави.

 

ПОЛИС И МЕГАЛОПОЛИС

 

Данашњи велегради, као државе над државама, покоравају само мање градове него и сву традиционалну културу досадашње цивилизације.

То се представља као неминован цивилизацијски пут од некадашњег полиса града–државе из митолошке, религиозне, филозофске или научне свести, до савремених мегаполиса светске државе и владајуће комуникацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести.

 

МИКРОМАКРОКОСМОЛОГИЈА

 

КВАНТИТАТИВНА И КВАНТИТАТИВНА ЛОГИКА

 

Основа наше логике може бити квалитативна и квантитативна.

Квалитативна основа (скоро сва филозофија и уметност) све могуће квалитете, квантитете, релације и модалитете своди на апсолутни квалитет и начин постојања: Бога, Духа, идеје, праелемента, супстанције, монаде....

Природна наука претпоставља апсолутан квантитет или релацију за највећу збирну количину топлоте-притиска првобитне хипер-хиперзгуснуте тачке у сингуларитету бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког облика енергије макрофизике, или најмање кванте дејства за неодређене честице микрофизике, а тек након првобитног Big-Bang-a, све квантитете или квалитете простора-времена материје-енергије, све могуће-стварне-нужне релације, начине постојања микро-макрофизике. 

 

ПРИРОДНА И ДУХОВНА НАУКА

 

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, кроз стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.

Природна наука, нпр. слободно, живо своди на случајност општег и нужног неживог.

Међутим, када се било шта објашњава „случајношћу“, то је исто као и да се не објашњава.

Заправо свемогућност живог много пре тражи слободу и неодређеност него општост и нужност!

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка!

Иако на први поглед изгледа да се само из првостепених једноставних разлика неживог може објаснити сложено живо, тачно је обрнуто: без сложених (чулних, разумских, умских, вољних) разлика живог, није могуће разликовање једноставног, неживог!

Не само да све те разлике топлог и хладног, тврдог и меког, пуног и празног, сувог и влажног, светлог и мрачног, тешког и лаког... свих честица у атому, атома у молекулу у микросвету, или енергија, супстанци, тела (ватре, воде, ваздуха, земље) у макросвету једино имају смисла из сложеног живог, него је једино из те старије основе то разврставање и могуће!

Без стварајуће моћи унутар живе ствари стално различите, другачије, наспрам непроменљивог и истог не само да се не може објаснити живо, него ни неживо; утемељити било које, какво нешто наспрам ништа, биће, бивствовање наспрам небића, небивствовања!

Кад не би имало човека (живог света) не само да не би имала смисла разлика милионске температуре унутар звезде од апсолутне нуле празног простора, него ни било које једне од друге ствари, него и било чега од ничег!

За спрегнуте честице теорије симетрије микрофизике више не важе (као за чврста тела) општи и нужни закони, јер је то стварајућа слобода пре простора–времена–материје–енергије макрофизике!

Када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије физике, не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике, него се сa сингуларитетом пре простора, времена, сваког облика материје, eнергије астрофизике, или случајношћу неодређеношћу квантне физике скаче, у надматематичку creatio ex nihilo стварајућу слободу старије метафизике!

 

АПОРИЈЕ ЕВОЛУЦИОНИЗМА

 

Ако је "хиперморално", "хиперсоцијално" начело "сви за једног, један за све" присутно већ у јединству честица у атому, или атома у сваком молекулу неживог, а камоли у органским молекулима или вези органела у ћелији, ћелија у органу, органа у организму сваке јединке, врсте живог, "себични ген "борбе за опстанак који селектује најјаче јединке, врсте не може се никако апсолутизовати као једна фундаментална теорија.

Суштинско питање је много пре: како и зашто се огроман број сличних и различитих органских молекула, органела састављају у ћелије, ћелије у подоргане, органи у чула и удове тела и са стотине и хиљаде различитих функција у  организам свакe јединке или врсте!?

 

СЕМЕ И ПЛОД

 

За Платона је духовни свет савршених и вечних идеје старији од сваке њихове сенке у опажајима чула и одсјаја у појмовима разума.

За Аристотела вечна сврха, обличје Божијег савршеног живота, најнужнијег духовног бића тек утемељује могућност сваког материјалног природног живота, коначног бића.

И као што је вечна духовна стварност  Бога (као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, покретач свих кретања),  нужност, а материја само могућност, тако је зрела јединка (готов плод) старија од свог семена.

Зато каже: „Пре семена постоји човек који не произилази од семена, него други, од кога проистиче семе“.

Међутим, Аристотел се не пита: Откуд тај први човек (као у књизи Постања Адам и Ева), пре свог семена?

Када се  пита: шта је старије, кокошка или јаје, заборавља се певац!

Не само да су певац и кокошка нужни за плод и старији од свог семена него уопште није логички нужно да се јајета излеже кокошка, него, теоријски, увек може бити певац!

Природна наука у објашњењу микро-макро света унапред искључује стварајући дух и све своди на "мајку природу."

Међутим, чим постоји "мајка природа" не само да мора постојати "отац природа", него и "отац природе", од кога иде сва творевина, жива бића, њихова семена, живот.