Tomislav Novaković filozof

Utorak | 17. Maj 2022.

Tomislav Novakovic

Izabrane misli

Autor: Tomislav Novaković

Ako imaš (svoje) ime, prezime, porodicu, državu, imovinu, zanimanje… zašto da nemaš i svoje misli, vlastiti duh?

Kao što ne može drugi da jede i pije za tebe, ne može ni da misli i odlučuje za tebe.

Izabrane misli

 

IZVORNA FILOZOFIJA

 

Izvorni filozof hteo ne hteo vodi dijalog sa celom Istorijom filozofije...

Zato je svaka izvorna filozofija i Kritička istorija filozofije.

Majstor uči od majstora i predaje majstoru...

Filozof se kao "kosmički brod" brzinom duha odvaja od početne čulne stvari ka celovitoj ideji i praktičnom mudrošću vraća čvrstom tlu...

I kao što se kosmički brod tek kroz prvu, drugu, treću kosmičku brzinu odvaja od zemljine gravitacije u nebesko prostanstvo, tako i taj "vremeplov" najdubljih pitanja odgovora samo kroz izvornog filozofa ima onu potrebnu brzinu duha koja sve različite ideje Istorije filozofije sastavlja u sveobuhvatnu istinu...


DUHOVNA SLOBODA 

 

Nema unapred  zadatog modela slobode za sve ljude,  niti filozofija koju unapred treba slediti...

Čak se i shvatanja same filozofije, a kamoli filozofskih ideja, razlikuju od filozofa do filozofa...

Zato svaki narod treba da ima svoje filozofe, kao i svoje vladare, naučnike, umetnike, sportiste...

Mudrost je potrebna obrazovanom i neobrazovanom, jakom i slabom, bogatom i siromašnom čoveku... čak i životinji da preživi, a kamoli čoveku i narodu...

Ako je neki narod imao svoje filozofe, njegova država je bila jaka i dugotrajna ili se održala čak i kada je bila vojno nadvladana u neprekidnom kontinuitetu hiljadama godina do dan danas!

A ako nije, bez obzira na veliku vojnu i ekonomsku snagu u nekom periodu, drugi narodi su ga prvo duhovno osvajali, pa onda i politički, ekonomski i vojno; preuzimali na kraju njegovo ljudsko i materijalno bogatstvo...

 

 STARA I NOVA FILOZOFIJA

 

Zanimljivo da se najveći filozofi javljaju baš u Atini, koja je ime dobila po boginji mudrosti!

I kao što za Platona  ideja dobra iznad svih ideja, tako je  ljubav ka božanskoj mudrosti (filozofija) iznad svih nauka...

A za Aristotela najbolja ta dušu,  "najbožanstvenija nauka o istini...

Ako je mudrost svakako potrebna čoveku i narodu, zašto je onda filozofija danas samo sluškinja nauke (kao nekada teologije)? 

Filozofija, očigledno, nije izgubila značaj što nije dovoljno naučna, nego što nije dovoljno mudra!

Ona  je postala sluga nauke na kraju, što je neke suštinske stvari preskočila na početku!

Stari Grci utemeljili mnoga područja mudrosti, ali neka druga, jako bitna za naš život, nisu...

Jaz između  filozofije i tih područja se toliko povećao, da su to kasnije postali odvojeni svetovi...

Zato ova Kritička istorija filozofije podjednako vodi dijalog sa grčkom filozofijom na njenom početku kao i sa nemačkom filozofijom na njenom kraju...

Mudrost ne dolazi samo iz grčko-rimske kulture, nego i judeo-hrišćanske i mnogih drugih kultura sa svih strana sveta...

  

OSNOVNA NAČELA MUDROSTI

 

Metafizika čiste volje i jedne slobodne vlastitosti u jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela utemeljuje slobodu čoveka i države…

Metafizika jezika  iz svetog imena i svete reči–reči kao svetinje  svaki pisani i usmeni ugovor i dogovor...

Metafizika polnosti, roda fizički rod i duhovno srodstvo svih ljudi...

Metafizika mirisa, ukusa, dodira i daha uz duh mirisom istine budi, uzbuđuje srce, dušu, telo za ukus ljubavi...

Mikromakrokosmologiju za sve-jedno–jedno-sve traži jedinstvo mikro–makro sveta, živog i neživog, tela i duha...

 

METAFIZIKA VLASTITOSTI  

 

Ne raste drvo da bude najviše, nego da bude bliže Suncu!

Ako Ja nije vlastito Ja, kako je uopšte Ja, zašto se zove Ja?

Ako imaš (svoje) ime, prezime, porodicu, državu, imovinu, zanimanje… zašto da nemaš i svoje misli, vlastiti duh?

Kao što ne može drugi da jede i pije za tebe ne može ni da misli i odlučuje za tebe.

Kako ćeš slobodno odlučivati, delati ako samo slušaš tuđe misli, reči?

Kada tvoje reči ne izražavaju tvoje misli i osećanja, nećeš biti slobodan za samostalne odluke i dela.

Ako jedno misliš, drugo govoriš, treće radiš, kako ćeš znati da si to uopšte ti sam i da je to tvoja volja!?

Samo kada su ti čiste misli, reči, odluke i dela u jedinstvu, to je tvoja slobodna volja, tvoj vlastiti život.

 

KAD SRCE DOBIJE KAMEN I KAMEN ĆE DOBITI SRCE

 

Sva težina visi o očnim kapcima.

Zatvori srce za laž i nestaće sav teret.

Kad srce dobije kamen i kamen će dobiti srce

 

 

METAFIZIKA MIRISA, UKUSA, DODIRA I DAHA UZ DUH

 

Ako su miris, ukus, dodir osnovna čula, onda njihovu suštinu treba utemeljiti od fizike do metafizike.

Održanje svake jedinke kroz jedenje, pijenje, disanje podrazumeva suštinski dodir, a održanje vrste, jedinstvom polova, začećem, stvarajući dodir.

Metafizika mirisa, ukusa, daha kroz suštinski dodir i metafizika polnosti, roda kroz stvarajući dodir, sastavlja fiziku i metafiziku, teologiju i filozofiju, nauku i umetnost.

Iako su mnogo više lepe slike koje se vide, melodije koje se čuju, reči koje se govore, nego ono što se jede, pije... opet je lepo kroz ukus povezan sa ustima. Zašto?

Zato što  miris istine budi, uzbuđuje srce, dušu, duh za ukus u ljubavi Boga.

Ta celovita lepota (čistog središta srca ili najviše svrhe vrha) osmišljava svaku pojedinačnu lepotu slike, zvuka, reči, pokreta, dodira.., jede sveobuhvatno fizičko–duševno–duhovno (j) edemsko (najviše, najdublje) jeste.

Svaka spoljašnja lepota tela, lica, ili umetničkih dela,  po svetlosti najvišeg dobra podrazumeva tu unutrašnju lepotu harmonizuje telo i duh, sve razlike između ljudi i sa živom i neživom prirodom.

Kao što čula pripadaju telu, osećaji duši, misli duhu, tako sve lepe slike, melodije, stihovi, ritmovi, pokreti... u umetnosti mirisu istine i ukusu ljubavi!

Iako se lepe slike, melodije, reči, pokreti... lepe za oči, uši,  telo, osećaje ... tek miris istine i ukus ljubavi u duhovnom središtu čoveka–ljudskog roda sastavlja čulno i natčulno najlepše što se vidi, čuje, oseća, misli, govori, čini; jede Božije jeste i daje odgovor zašto je lepo lepo.

To najjače osećanje, sećanje (J)edemskog vrta izjednačuje najonostraniju ljubav ka Bogu i najovostraniju ljubav ka bližnjem.

Stara indijska filozofija  takođe, pre vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira, govora ili mišljenja prvostepenu onostranu osnovu svega živog sagledava kroz metafiziku daha...

Život se sagledava kroz suštinsku vezu (čiste volje) srca, duše sa  duhom.

Zato u staroj indijskoj filozofiji  mnoge vrste joge  umećem disanja poboljšavaju fizičko i duševno zdravlje jačanjem te prvostepene veze daha sa duhom...

Zdravo sa naglaskom na nozdrvu, na pravilan dah, disanje za zdravo telo i pravilne misli,  istinit duh za zdravu dušu.

Na početku Biblije u knjizi Postanja Bog stvara Adama od zemlje a na kraju " dunu mu u nos duh životni i posta čovek duša živa"..

Stalno disanje, dah i kucanje srca za živo telo a večni uh istine i vatra ljubavi za večno živu dušu...


 

METAFIZIKA POLNOSTI, RODA

 

Grčka politička teorija polazi od države kao najvišeg dobra.

Sveto Pismo od zajednice u Bogu prvog čoveka i žene...

Iako brak pretpostavlja duhovno jedinstvo, reči: „I biće dvoje jedno telo“ naglašavaju fizičku jednoću, plodnost, kao osnovu za sve drugu plodnost.

Sa jedne strane, ta fizička jednoća isključuje krvno srodstvo, sa druge, utemeljuje svaki rod.

Kada se muž i žena zavetuju pred Bogom za zajednicu novog roda ta čista volje ne sastavlja samo sve razlike oba pola u jednom telu,  nego kroz starije duhovno srodstvo od Boga i sve razlike sa drugim ljudima u jednom duhu.

Čista volja se ne podrazumeva samo u zavetu braka, nego i za jedinstvo slobodne misli, reči, odluke, dela u svakoj ličnosti; za svako ime i prezime, privatnu svojinu, porodično i nasledno pravo...

Metafizika polnosti sastavlja instinktivnost, borbu i uzvišenu duhovnost, ljubav: svest, podvest i nadsvest.

Začeće za spoljašnju i unutrašnju plodnost traži u ljubavi celog čoveka...

Taj stvarajući dodir nije dat da služi kiču, nego da kroz fizičko i duševno prožimanje plodnih misli, reči, osećaja unutrašnjom lepotom od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti nadvlada svaku površnost,  kič.

Po vlasti Duha istine maštu treba uzjahati kao letećeg konja za silu prizemljenja, groma.

To je prodiranje kroz nožno, mrsno, mrzno, zamršeno kao kroz mržnju, nož mirisno-ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti za osvajanje od krune ka carskom podnožju.

Iz  plodnog spoja muža i žene začinje se novi fizički život.

Iz uzvišene misli, osećaja u duši duhovni plod istine jači od svog prolaznog života, vremena koji uzrasta ka danu–životu večnom.

Kao što žena oplođena u fizičkoj ljubavi sa mužem rađa novi zemaljski život, tako duša oplođena rečju Božijom, rađa u duhovnoj ljubavi novog nebeskog čoveka za večni život.

To je iz večno živog spoja fizičke, duševne, duhovne jednoće ljubavi tajna najvišeg, najdubljeg sastavljanja, uzrastanje od dvoje jednog tela, ili kroz istinu jednu sa životom u Božijoj ljubavi tajna sabiranja, biranja, branja duhom savršenih ljudi iz svakog mesta, vremena, uzrastanje u nebeskom telu, rodu, u savršenoj kruni, oreolu sazrevanje za večnost.

 

METAFIZIKA JEZIKA

 

Iako sve kategorije logike, nauke, filozofije... podrazumevaju kategorije gramatike, čak ni najveći filozofi nisu utemeljili metafiziku jezika

Kao što  čula, razum, um pretpostavljaju stariju volju i najstariju vlastitost, tako metafizika pojma – stariju metafiziku jezika

Čovek stalno vodi razgovor sa sobom i drugima, sa prošlošću, budućnošću...

Ja je govorno Ja, a svest je govorna svest.

Istina ne ide samo iz pojma...

Moraju postojati “otvori“ za neizrecivo, nepitano, u biti različito, mnoštveno, višemisleno.

Bez obzira da li je Ja logičko ili egzistencijalno, ono je mnogo pre logičko, zato što je govorno, nego što je govorno, zato što je logičko.

Kroz spoljašnji, unutrašnji govor čovek poima čak i logičko Ja, sve pojmove nauke, filozofije.... čuva jedinstvo iskustva.

I mišljenje je razgovor između reči...

Samo artikulisana slova, slogovi, reči, rečenice nisu nikako onaj sine qua non jezika, jer značenje svakog slova, slova, reči, rečenice pretpostavlja živu govornu svest.

Sasvim logično pitanje: kako se od pojedinačnog opažaja dolazi do opšteg pojma, postaje sasvim nelogično kada se pita kako se značenje jedne reči ukršta sa značenjem svake druge reči u celovitoj metafizici jezika.

Ono između reči bitnije od svake druge reči.

Semantički smisao reči dolazi tek iz živog govora i celovite metafizike jezika.

Zato je najmanja jedinica jezika čitav jezik.


STRUJA ŽIVE REČI

 

Iako je autoritet oca pisana reč, živa reč je "majka" koja "vaspitava" i "odgaja" jezik jednog naroda i zato se kaže: maternji jezik.

Živi govor licem k licu je suština jezika i njega ne može zameniti nikakva posredna komunikacija.

Žive slike postoje pre sve geometrije, žive melodije pre sve aritmetike, živo mišljenje pre sve logike, živi govor pre sve gramatike...

Tek kada se stavi brana površnom govoru "jednosmernih", jednoznačnih reči i u dubokoj reci žive reči ukrste sva različita, suprotna značenja, iz njihovog prvostepenog značenja se shvataju sva njihova drugostepena, trećestepena značenja.

Samo u najjačoj matici, slivu čitavog jezika taj čisti od početka do kraja isti tok, istočnik istine ima snagu i dubinu reke žive reči da u duhovnoj „centrali” pokrene “turbinu prvobitnog govora”, indukuje celovitu metafiziku jezika.

Da se „rotorom” žive metafizike jezika jedna reč iz svog jednosmernog značenja u običnom govoru ukrsti sa „statorom” svih ostalih reči za svoje najdublje značenje.

Ili da iz „rotora” svake pojedine reči i „statora” žive metafizike jezika jedna ista vlastitost slobodno ukršta sve reči, pojmove – indukuje „duhovnu struju istine“ za svako rešenje, izvršenje.

 

METAFIZIKA SRPSKOG JEZIKA

 

Iako su A i E prvi, osnovni samoglasnici, u srpskom jeziku nema ni jedne reči koja počinje  sa A ili E, iako mnoge reči počinju sa I, O, U.

Zašto je to tako?

Zato što u osnovnim, takoreći, najbitnijim rečima srpskog jezika, voljno-sintetičko J uvek stoji ispred logičko-analitičkih A i E, kao bitnije od A i E!

Jaka veza od J ka A utemeljuje praosnovno Ja, a od J ka E praosnovno Je, Jeste, za logičko-gramatičku vezu subjekta i predikata.

Ta najstarija kuka voljno-sintetičkog J ispred logičko-analitičkog A i E u srpskom jeziku veže sve najbitnije reči; potvrđuje da tu jedna ista vlastitost ne utemeljuje samo sve naše voljno odlučivanje, delovanje, svu logiku, filozofiju pa čak i samo Ja mislim i svako Je, Jeste, jednako, isto u pojmovima, sudovima znanja.

 

JEZIK I IGRA

 

U tvrdnji da je "jezik samo jedna od igara“, se previđa da igra mnogo pre traži stariji jezik za svoje određenje, nego jezik igru.

Jezik imenuju sve moguće–nemoguće, ozbiljne i neozbiljne stvari, pojave i određuje pravila, ishode svake igre.

Reči nisu samo "džepovi“ za nekog, za nešto, ili govorno oruđe, nego mnogo pre kao pametne, vredne pčele koje dragocenim sećanjem, zamišljanjem drže skupoceno skupa sve naše misli, osećaje, doživljaje...

Iako se igraju i pojedinci, manje i veće grupe i narodi i pravila igre često menjaju, strukture jezika se daleko manje relativizuju od ostalih normi.

Svako ima neku svoju igru u mislima, osećajima, idejama, ili sportsku, hazardersku sa rizikom u poslu, borbi, ratu, ljubavi, životu, u kojoj može dobiti ili izgubiti sve…

Čak se i moralni principi mogu shvatiti kao najozbiljnija pravila u slobodnoj igri života, čijim se narušavanjem ta slobodna igra može izgubiti.

 

SVETA REČ–REČ KAO SVETINjA

 

Pre pravila pisanja, govora ili slobodne igre reči, suština jezika je u sadržaju govora, u poštovanju obećanog dogovora, ugovora ili dubokog pitanja–odgovora.

I onaj ko laže ili čini zlo može književno govoriti i poštovati pravila gramatike.

Nije sve što ima pravila – igra.

Pisani i nepisani zakoni i običaji koji regulišu naša prava i dužnosti u najrazličitijim situacijama, nisu, svakako, igra.

Ne igra se sa zavetnom reči, ne krši tvrdi dogovor, ugovor.

Relativizacija govora, a pogotovu svesna laž, koja krši svaki pisani, nepisani dogovor, ugovor, potire karakterno jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela...

Kada neko krši propisani zakon, ili ne poštuje tvrdi dogovor, ugovor, ne kaže se da se igra, nego da je pogazio zadatu reč, narušio pravila igre i da za to  da odgovor, ili da se kazni, odgovara, plati odgovarajuću cenu.

 

IME I REČ

 

Svaka reč (glagol, pridev, predlog, prilog...) je imenovanje nekoga ili nečega.

Razumevanje reči pretpostavlja starije ime.

Poznanje po imenu je starije od znanja po pojmu.

Pre Ja mislim i svih zakona, kategorija logike i ideja filozofije stoji jedna ista vlastitost i Ja govorim: živa reč i starije kategorije jezika; pre svakog pojma vlastito ime i ime po sebi.

Samo po starijem imenu reči u rečenici imaju svoje značenje.

Ime zove sve reči jezika i poznaje sve znakove znanja.

Iz njega ide sve duhovno imanje.

Ono nije atribut nego supstancija (subjekt).

Vlastito ime je i sada (još uvek) najnematerijalnije u materijalnom svetu.

„Svest po sebi“ ili „pojam  po sebi“, ne uključuju ni vlastito ime, a kamoli ime po sebi.

Kada jedna reč objašnjava drugu reči tu celoviti jezik stoji ispred svake takve reči, međutim, ime po sebi se ne može se objasniti takvim rečima, nego svaka takva reč i sam jezik, imenom po sebi.

Tajna  reči je tajna imena, a tajna imena ime po sebi koje zove duhom sve reči jezika.

To nije ime koje neko drugi daje, nego ime koje sve drugo imenuje.

Kao vlasnik svih imenovanja,  ima svaku reč, sabira, bere, bira sve-jedno-jedno-sve u celovitom jeziku.

Ime po sebi ne prisvaja samo značenje, znanje svake druge reči, nego sve naše misli, osećaje, reči, odluke, dela...

 

SVETO IME

 

Iako ima dosta ljudi sa istim imenom, niko ne misli da je njegovo ime nešto spoljašnje nego najunutrašnjiji oslonac sopstvene misli, reči, osećaja i svake odluke, dela s kojim potvrđuje svoju vlastitost.

I kao što se niko ne zna samo po reči čovek, nego po vlastitom imenu, tako se ni Bog ne poznaje samo po reči Bog, nego kroz najviše zvanje, znanje njegovog Svetog imena.

Sveto ime zove duhom svako ime, poznaje sve naše misli, reči, osećaje, odluke, dela.

Zvanje duhom Svetog imena Božijeg je najviše zvanje (i znanje) čoveka.

Kakvo je  duhovna punoća Svetog imena od koga dolaze sve reči, sva imenovanja?

Iz Božijeg imena ishodi Duh istine, svako znanje, poznanje.

U Svetom imenu reč je jedno sa delom, Božije: „Neka bude ... i bi.

 

FILOZOFIJA I TEOLOGIJA

 

O DUHOVNOJ BORBI (sa zlim mislima)

 

Priča o zmiji u edemskom vrtu, koja iskušava prvog čoveka i ženu, može se shvatiti kao da su skrivene zle misli, osećaji izazivači svakog zla.

Životinja ima rep a zmija je sam rep i otrovni zub!

Opasniji je u srcu lukavi jezik laži, zla, nego otrovni zub mržnje.

Otrovni zub truje telo, a zla misao, reč duh svakog čoveka i naroda.

Iz dobre misli čovek se suprotstavlja zloj misli, iz dobre reči, zloj reči, iz dobre odluke, lošoj odluci, iz dobrog dela, lošem delu.

U Novom Zavetu se kaže. "Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti, ako najpre jakoga ne sveže" I: " Duh je srčan, ali je tijelo slabo".

Ako je u čoveku slabo što treba biti najjače (Duh istine), kako je slabo tek ostalo?

"Ako je vidjelo što je u tebi tama, a kamoli li tama"?

Nečisti duh prvo huli na Duha Svetog, pa na sve ostalo zlo.

Kada lažni duh "sveže jakog", pokori duh čoveka, lako će savladati sve ostalo (zavoditi njegove misli, osećaje, čula, odluke, želje...)

Zato se hula na Duha Svetog ni reč ne oprašta.

Ako čovek ne odbije tu hulu, gubi najjaču silu što može imati.

A kad odbije laž, koja ga najviše raslabljuje, nadjačat će svako zlo.

Samo jasno ne (neću, ne dam) srce laži, zlu, mirisno, ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti, kroz jak oslonac iz podnožja, nožnog, utemeljuje čisto da (hoću, dam) – jasno ispruženu ruku, dlan.

Odbacivanje laži, zla ne smanjuje svet, nego ga slobodnim činom dobra povećava ka kvalitativnom bezmerju.

Čovek ne može dostići jednu vlast u sebi, slobodnu vlastitost, kada jedno misli, drugo govori, treće odlučuje, četvrto radi...

Zločinačku volju, koliko god imala "jedinstvo" u laži i zlu čeka, ako ne već danas ili sutra, onda u bližem, daljem vremenu sukob, nejedinstvo u sebi i sa drugim voljama.

 

O PROSVETLjUJUĆEM DOŽIVLjAJU

 

Čovek mnogo pre iz prosvetljujućeg doživljaja dostiže fizičko-metafizičko jedno, nego iz pojmovnog saznanja.

Takav doživljaja nekada je presudan za sav dalji život. 

Jaka duhovna vizija može nadjačati sve prethodno dešavanje i nadahnuti sve novo naučno, političko, umetničko događanje... 

Reči: kušati, iskusiti, iskustvo mnogo pre naglašavaju vlastiti doživljaj, nego zajedničko saznanje.

Oko bez ljubavi nije pravo lice, a razum bez srca, vlastito Ja.

Samo kada voli i govori istinu čovek izlazi iz granica svoga razuma, svojih očiju i kroz duhovno bezmerje vidi drugog čoveka, drugu ličnost.

 

O DANU–ŽIVOTU VEČNOM

 

Iako čovek ima sedmice, mesece, godine, on živi život kroz dan

Samo po tom uzimanju svega vremena pod svoje, obuhvatanju u danu-životu večnom  čovek "jede" sve prošlo, buduće vreme, skraćuje šta ne valja, produžuje šta valja, kroti ga, uzjahuje kao letećeg konja, nateruje na služenje!

Po  srcu je dete, po čulnosti mladić, po razumu zreo čovek, po mudrosti starac kroz sve vreme života, svaki prošli, budući dan!

Mnogo je pre život stvarni dan, nego prošli-budući dani, meseci, godine – stvarni život!

Sve je prošlo i buduće stvarno samo kroz (neko tada) večno sada i vremena kao prolaznog toka i nema.

Primanjedavanje iz čiste volje: „Ako ne sada, kada“, uzbuđenje u ljubavi, buđenje istinom iz budućeg dana-života večnog.

Točak od van ka unutra, od levog ka desnom, od unazad ka napred, od levog ka desnom od prolazne godine–života kvadratura kruga.

Jedino tako je misao vlastita misao, ili reč, oko, uho miris, ukus, dodir, celokupan život, vlastiti život...

 

STARI I NOVI ZAVET

 

Stari  Zavet je rudnik zlata, a Novi Zavet carska riznica.

Stari Zavet je seme u zavetu vere a Novi Zavet rod svete reči sa Drveta života:"Carstvo Božije unutra u nama".

Stari Zavet je obećanje izabranom narodu za plodnu zemlju, carstvo, a Novi Zavet obećanje duši vezanoj za Hrista, za carstvo nebesko i život večni...

Stari Zavet je seme u zakonu a Novi Zavet  zreo plod  ljubavi ka Bogu, bližnjem.

U Starom Zavetu se traži da se čovek odrekne svake laži, zla za blagoslov zemaljskog života.

U Novom Zavetu, za blagoslov večnog života čovek nije dužan samo da ne laže i ne čini zlo, već da iz sve snage ljubavi: srca, duše, uma svedoči istinu i čini dobro.

 

KRST KAO KVADRATURA KRUGA.

 

Kao što okret duži daje kružnicu, tako čista volja kroz čistu misao–reč–odluka–delo jednu slobodnu vlastitost,  kao najvišu kvadraturu kruga...

Okret duži daje kružnicu sa svim tačkama podjednako udaljenim od centra, a ljubav ka Bogu i bližnjem, carstvo Božije unutra u nama, podjednako udaljeno od svakog srca ljudskog.

Čisto srce vidi u krstu presto večne ljubavi, u trnovom vencu krunu večne istine.

Savršen od roda nebeskog i jedini bezgrešan u rodu ljudskom, postavlja se kao da je kriv za sve da u kvadratu kruga u krstu otkupi sve grešno, krivo, sve naše krive misli, osećaje, reči, dela okrene na ispravno, pravo.

Ljubav ka Bogu je vertikala, a ljubav ka bližnjem horizontala krsta.

Obe zajedno su duhovna orijentacija za svako vreme, mesto.

"Ako ne voliš brata koga vidiš (ljudska u krstu horizontala) – kako ćeš voleti Boga (Božija u krstu vertikala) koga ne vidiš.?“

Kome je krst logičan, njemu je sve logično.

Kome krst nije logičan, njemu  (na kraju) ništa nije logično.

Nema jačeg dokaza za začeće odozgo, od krsta!

Bezgrešno začeće – svedoči raspeće.

Pre svake fizičke postoji duševna i duhovna strana krsta. 

Svaka je reč Hristova krst: Ljubite neprijatelje svoje...Činite dobro onima koji vas mrze...Blagosiljajte one koji vas kunu...Ne sudite da vam se ne sudi... Ko tebe kamenom, ti njega hlebom... Dajte i daće vam se ... Svaki koji se podiže, ponizi će se; a ko se ponižuje, podignut će se... Ko hoće među vama prvi da bude, da bude sluga svima"...

Miris istine i ukus ljubavi nadjačavava svaku laž, sablazan u srcu ploda Drveta znanja dobra od zla.

Reči Hristove su plodovi sa Drveta života za Adama u svakom čoveku pre greha, kakvog ga je Bog stvorio, udahnuvši mu duh.

 

METAFIZIKA DAHA UZ DUH

 

Kad se čovek fizički rodi ne ostavlja ga vazduh, kad se duhovno rodi, ne ostavlja ga duh.

Ne može srce čas kucati, čas ne kucati, ili čovek čas disati, čas ne disati.

Kao što telu nije potrebna pamet da pozna vazduh, tako ni duši, koja duhom oživljuje, da pozna duh. 

Samo je dovoljno da u srcu nema laž i zlo.

Laž ka Bogu je laž i ka čoveku, svim drugim ljudima, sopstvenom srcu, duši, telu.

Bez vazduha telo se guši i umire, a bez duha, duša se u laži guši i zamire...

Zato se čovek treba roditi "po drugi put Duhom istine odozgo" da u bogatstvu ljubavi od Boga i bogatstvu Boga bude večno živ...

 

SEME I REČ. O DUHOVNOM ROĐENjU.

 

Ako se seme baci u zemlju, nastane tajanstvena veza živog i neživog i iz semena živog u neživom i zemlje, vode, vazduha, svetlosti, izraste celo živo drvo; umnoži čitav rod.

Kada srce primi u tajni vere seme svete reči, nastane tajanstvena veza smrtnog i besmrtnog, i iz semene besmrtnog u duši smrtnog čoveka, raste drugi, besmrtni rod, rađa se duhom za večnost....

Bog je otac, duša majka trudnica u telu materici, koja zavetom krštenja iz semena svete reči uzrasta u trudu vere za večni život...

Čovek se rodio za večnost kada je u ljubavi (ka Bogu i bližnjem) sazreo u kruni, oreolu za carstvo nebesko, dao duhovni rod koji se zauvek može jesti...

 

O CARSTVU BOŽIJEM UNUTRA U NAMA

 

Za carstvo nebesko čovek treba biti po meri carstva večnog...

Da voli Boga svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom i bližnjega svojega kao samoga sebe.

"Bog duha ne daje na meru".

Carska trpeza se ne sprema za dvoje, troje, nego da jede i pije njih koliko hoćeš i ostane koliko hoćeš...

Da kao duhovno rođeni čovek, carstveni, nebeski prima i daje  bogatstvo od Boga i bogatstvo Boga u večnoj ljubavi, istini i dobru

 

IGRA VEČNOG ŽIVOTA

 

Po reči Hristovoj, carstvu nebeskom je najbliže dete koje se igra.

Igra se suštinski, više nego svaki čovek: poštuje pravila ljubavi, ne uznosi se, oprašta...

Samo prosto opraštanje srca širi dušu za duhovno prostranstvo nebeske radosti, igre, a ono što čovek zove “igrom“, često je daleko od te radosti.

Zrelost nema nikakvog smisla pred Bogom, a u najvišem smislu gledano, čak ni pred čovekom.

Taj povratak detetu, znači da čovek ne smatra da je pred Bogom zreo, prav, nego zauvek dete koje svoje misli, osećaje predaje sa poverenjem večnom roditelju – Bogu.

Sve su Božije zapovesti date za najuzvišeniju igru ljubavi iz večnog života i narušavanjem tih pravila ta radost se gubi.

 

SVETO JEDOSMO, PISMO

 

To što se Adam stvara od praha zemaljskog i tek oživljava duhom Božijim, a ne direktno po reči Božijoj, znači, da se iz svakog mesta, vremena ljudi u duhu Božijem sastavljaju za večni život, kao što su i sada svi koji nisu duhom rođeni (koji su se ranije rodili i umrli ili će kasnije roditi i umreti kroz sva mesta, vremena) odvojeni od duha Božijeg i jedni od drugih...

Krst je okršaj, ukrštanje sa svim grehom, zlom, sveto jedenje, pijenje za iz zla, laži izlazak, u nebeskom Adamu, iskupljenje, očišćenje i vaskrsenje...

 

O DUHU UTEŠITELjU

 

Pečat dar Duha Svetog, koji se dobija na krštenju, mora se čuvati i umnožavati, jačati kroz dobra dela vere, ljubavi,  mudrosti.

Za taj najblagoslovljeniji dar traži se čistota: srca, duše, tela.

Čovek najpre treba da pazi da to bezmerje Duha istine ne otuđi od sebe, ili rastuži.

Za hulu na Duha Svetog nema oproštaja ni na ovom ni na onom svetu.

Sila duha sa visine naoružava čoveka ognjenim mačem istine da osvaja carstvo nebesko.

Sa blagodati Duha Svetog, u čoveku se ispunjavaju reči: „Carstvo je Božije unutra u vama.“

Kaže se: ko ima ljubavi “k njemu ćemo doći i u njemu ćemo se staniti“.

Kao što se svetlost ne vidi, a sadrži sve boje, tako se i svetost ne vidi, a u ljubavi sastavlja sve ljude.

Presto ljubavi i kruna istine osvećuju čitav  svet...

 

 MORAL I DOBRO

 

Naša suština nije praktično-moralna što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego što je naša suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje je pojavno i ograničeno i mora biti podređeno nadsazjnajnoj praktično-moralnoj suštini!

Kao što u teorijskom umu nije dovoljan samo pojam za istinito saznanje, nego se traže i sadržaji opažanja, potvrda iskustva, tako u praktičnom umu nije dovoljna samo forma kategoričkog imperativa  – da čovek ne laže i ne čini zlo već da govori istinu i dobro i pravedno potvrđuje na delu samoiskustveno i lično.

Ne čini zlo je izvedeno iz prvostepenog: čini dobro.

Kada se dobro povlači od zla, istina od laži, pravda od nepravde, kakvo je to dobro, kakva je to istina, kakva je to pravda?

Dobro mora nadvladati zlo, istina laž, a pravda nepravdu.

Kome je istina slana, njemu je pravda slatka.

Čin zla narušava lice, a ne suprotstavljanje laži, zlu u sebi, obraz čoveka.

Obraz je sečivo istine.

Stanovište evolucionizma da opstaju najjači najčešće je pogrešno (iako, svakako, ima izuzetaka) jer se upravo dešava obrnuto: preživljavaju prosečni karijeristi, uvlakači, kukavice, slabići, najgori…

Junaci, predvodnici u borbama prvi stradaju.

Pomoću veštih demagoga i lažnih ideologa slabiji i gori kvantitet nadjača jači i bolji kvalitet, a najviše trpe, stradaju oni natprosečni, najbolji pojedinci.

Tvrdnja da dobrota i pravednost pripadaju "poslušnom stadu", slaboj većini koja ih je izmislila da se suprotstavi najjačim, pojedincima – koji se ne rukovode dobrotom i pravdom, nego voljom za moć – nikako ne stoji, nego mnogo pre važi obrnuto.

Većina ljudi ide linijom manjeg otpora i "dobra" je i "pravedna" samo po strahu od kazne, ili po prinudi zakona, a u mnogim okolnostima čak i otvoreno zla i nepravedna, dok su dobri i pravedni oni retki, najjači, pojedinci, koji ostaju takvi i u najtežim okolnostima.

Kaže se: dobra zemlja, voda, drvo, plod, kuća, kola, alatka... s naglaskom na kvalitetno, jako, zdravo, vredno; baš onako kao što treba da bude po svojoj svrsi, potrebi...

Zašto bi kod čoveka bilo drugačije!?

Dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Čovek je dobar iz svoje slobodne volje, što voli dobro, hoće da bude dobar, kao što neko drugi neće, a ne po nekakvoj “mora,“ “treba“ osnovi.

Samo slobodni čin dobra, naspram opštih i nužnih zakona prirode iz vlastitosti potvrđuje slobodu i iz slobode vlastitost.

Ako važi homo homini lupus est, zakon za održanjem najjače jedinke, vrste je prvostepen.

Ako važi homo homini homo est, volja čoveka u slobodnom činu dobra stoji ispred nužnosti održanja, a aktivna pravednost se ispoljava kada je to dobro ugroženo.

U oba slučaja moralni zakon nije prvostepena suština čoveka nego nešto izvedeno.

 

VOLjA I ŽELjA

 

Za Džona Stjuarta Mila "volja je samo naše uobraženje da jednu stvar želimo zato što je hoćemo, umesto da je hoćemo zato što je želimo".

Međutim, tačno je sasvim suprotno: bez naše volje koja selektuje kvalitet i kvantitet svake željene stvari, sve te "konkretne" želje mnogo su pre opsena da volimo ono što samo želimo, umesto da želimo ono što volimo.

Čim čovek može nešto da želi i ne želi, ili više želi jednu a ne drugu stvar, očigledno da starija volja selektuje sve različite, suprotne želje.

Kao što različiti ili suprotni pojmovi, opažaji ne utemeljuju našu vlastitost, nego, sasvim obrnuto, starija vlastitost sve različite ili suprotne pojmove, opažaje sastavlja u celovito znanje, iskustvo, tako ni različite ili suprotne želje ne uobličavaju stariju ličnost, već slobodna ličnost selektuje sve različite, suprotne želje.

Samo čista volja, kroz nepodeljenu vlast u sebi, slobodnu vlastitost, mnoštvo najrazličitijih misli, osećaja, odluka, želja... vodi ka celovitoj sreći.

Jedino se slobodna vlastitost, koja (koliko selektuje kvalitet i kvantitet svake svoje želje), želi po sebi.

Kao što opažaj podrazumeva starije čulo, pojam stariju svest, ideja stariji duh, tako želja stariju volju, a volja najstariju vlastitost.

Iako je čovek često rob svoje ili tuđe (pogrešne) odluke ili je sledi bez obzira na sopstvenu korist i što mu srce želi, treba sagledati suprotno stanovište. 

Koliko puta iz čiste (dobre) volje ne učini nešto (nemoralno, nečisto) „što mu srce želi“, ne sluša uobraženje opsesivnih nagona, neselektovane potrebe ili prekomerne želje, iako one na prvi pogled izgledaju kao da će ga uzvisiti i učiniti “srećnim“, a  zapravo će ga poniziti, trajno unesrećiti, jer su ne samo moralno pogrešne, nego neumerene i štetne?

I nasuprot  tome, kada ne sluša te opsesivne nagone, neumerene želje, nego ih selektuje, bude na kraju srećan?

I zato se za ono što najviše želi, jer mu (pre, za vreme i posle same želje) kroz puno zadovoljstvo duše, tela donosi najvišu sreću, kaže da to po slobodnoj volji voli.

Srećan želi ono što voli, a nesrećan voli ono što želi.

Samo čista volja (pre svake želje) i starije voleti vode celovitoj sreći.

Na primer, iako čovek može imati želju ka mnogim ženama, on traži baš onu konkretnu ženu koju ne samo želi, nego iz svoje slobodne volje voli, dok želju ka drugim ženama shvata kao uobraženje da voli ono što želi, umesto da želi ono što voli.

I upravo se čista volja – da želi ono što po svojoj slobodnoj volji voli – pretpostavlja u osnovi braka.

Prema tome, ne samo da nije tačna tvrdnja da je volja čedo želje i samo naše uobraženje "da čovek želi ono što hoće umesto da hoće ono što želi", nego da je upravo srećan kada dobije ono što hoće (po svojoj volji voli), a nesreće kada uobražava da hoće (voli), ono što samo želi!

To je potpuno suprotno od onoga što tvrdi Mil – da je naša volja (ono što volimo) samo uobraženje da želimo ono što hoćemo, umesto da volimo (hoćemo) ono što želimo i da "konkretna želja" i prvostepeno želeti (ja želim) stoji pre fiktivne volje i starijeg voleti (ja volim).

 

 

FILOZOFIJA POLITIKE

 

FILOZOFIJA I POLITIKA

 

Sloboda duha, nasuprot bilo kakvog apsolutizma, totalitarizma nauke ili politike uključuje sve moguće razlike, suprotnosti.

Kao što čovek nema pravo da nasrne na svoj život, nego ga brani po osnovi prirodnog prava, tako još više nema pravo da se odrekne duhovne slobode, kao suštine svoje duše, preda je drugom čoveku, grupi, partiji – i ostane (suštinski) čovek!

Mnogi se odriču političke slobode, svoga prava glasa ili političkog delovanja, ali se duhovne slobode, kao suštinske osnove ličnosti, ne odriču ni u snu.

Tačnije, ono prvo pravo postoji za ovo drugo.

Filozofski principi u staroj Grčkoj samo kroz dve početne filozofije (Parmenida i Heraklita) se više razlikuju nego sva politička shvatanja u istoriji!

Veće su razlike bile tada između dve susedne grčke državice (npr Sparte i Atine) nego sada između država sa dva kraja sveta.

Iako razlika između istoka i zapada svakako postoji, istok i zapad kao i sever i jug prvo treba pojmiti u samom čoveku.

Kad te nešto svetlo ogreje u srcu, duši, to je istok, kad ti "padne mrak na oči" to je zapad…

A i jedno i drugo je moguće na svakoj strani sveta… 

Pravednik sastavlja sve strane, kao osa zemlje dan i noć.

Mi ne pripadamo nijednoj strani, jer u središnjem položaju uključujemo sve strane

Nismo takvi što se tu nalazimo, pa da po načelima geopolitike, iz tog središnjeg položaja objašnjavamo svoju neopredeljenu politiku, nego smo u središtu svih polariteta jer smo takvi, što smo pre svake podeljene politike iz starijeg duhovnog roda utemeljeni iz nepodeljene etike! 

I zato bi iz takve praktične filozofije trebalo da utemeljimo svoju ekonomiju, kulturu,  politiku...

Bez obzira što je vrlo teško iskoristiti to ukrštanje svih strana, samo ako budemo toliko mudri da u tom središtu najvećih polariteta indukujemo nove ideje za okolinu i čitav svet, zadobićemo svoju suštinsku ulogu među drugim narodima.

 

GEOPOLITIKA I FILOZOFIJA

 

Današnja geopolitika iz geostrategijskog položaja države tumači njenu istoriju, privredu, kulturu, politiku...

Ona tako sledi empirističku filozofiju, koja složene ideje svodi na jednostavne opažaje, apstraktnu volju na konkretne želje, dobro na interes, etiku na politiku, dušu na telo...

Kao što nagoni pripadaju telu, opažaji čulu, pojmovi razumu, ideje umu, tako želje volji, a volja vlastitosti

I kao što se čulo ne može izvesti iz opažaje, razum iz pojma, volja iz želje, ličnost iz spoljašnjeg izgleda i duša iz tela, tako ne može ni iz mesta prebivanja ili geostrategijskog položaja slobodan duh čoveka ili naroda.

Sasvim suprotno, samo iz slobodnog duha čovek i narod pronalaze svoje mesto među drugim ljudima i drugim narodima.

 

ETIKA I POLITIKA.

 

Odnos etike i politike je kao odnos duše i tela.

U arhitektonici države statika u temelju je etika, zakoni stubovi svih institucija, a dinamika praktična sposobnost politike.

Svrha politike nije samo da praktičnom sposobnošću razvije dinamiku nauke, obrazovanja, privrede... nego da zakonima koje donosi i sprovodi usavrši socijalne odnose, ili ojača statiku države, etiku.

Ako čovek "ne voli bližnje" s kojima živi  ("koje vidi"), kako može voleti državu ("Boga koga ne vidi")?

Jedino pravedni ljudi u mikrosvetu mogu utemeljiti pravnu državu u makrosvetu.

Platonovu ideju filozofa–vladara treba razumeti da mudrost treba da vodi čoveka i državu. 

Samo ko u potpunosti vlada sobom, može vladati državom.

Ko se vodi sebičnim interesima i željom za bogatstvom, ne može  vladati ni sobom, ni državom.

Kada neumerene želje vladaju našim čulima, razumom, umom, onda ono najmanje vredno poseduje ono mnogo vrednije i stvari vladaju ljudima.

Čula dopiru do pojedinačnih opažaja, razum do opštih pojmova, a tek um sve  različito, suprotno sastavlja u najviše jedinstvo.

Samo ko iznad pojedinačnih opažaja ili opštih pojmova sagledava celovitu ideju, može suprotne interese različitih pojedinaca, društvenih grupa sastaviti u zajednički interes cele države.

Mudraci–vladari teže umom večnim idejama, a ne samo ličnom interesu i zemaljskom bogatstvu.

Kada vlada um, najvredniji deo deo duše poseduje stvari i sam narod vlada državom svojim najmudrijim delom.

Mnogo je bolje da onaj ko sve razlike, suprotnosti svakog dela države sastavlja u najvišem jedinstvu vlada nad svakim opštim, posebnim ili pojedinačnim delom, nego da onaj, ko sa pojedinačnim opažajima ili opštim pojmovima ostaje stalno u sudaru sa drugim suprotnim opažajima, pojmovima, odlukama, "vlada" nad najvišom celinom…

Ni u demokratiji ne vlada ceo narod, nego samo jedan deo njegovih izabranih predstavnika.

Samo kada vlada  bolji i sposobniji deo naroda, vlada narod,  a kada vlada gori deo naroda, on prvo porobljava bolji deo naroda a zatim i ceo narod.

Kada u čoveku ili državi bolje vlada gorim, to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države.

A kada vlada gori deo, to ne samo da vodi u tiraniju, oligarhiju, anarhiju, smanjuje slobodu čoveka i slobodu države i pravi gore ljude i goru državu, nego vodi u porobljavanja tog naroda, države od strane drugih naroda, država.

Čista volja  sve različite misli, reči, osećaje, odluke, dela... u čoveku  sastavlja u jednu slobodnu ličnost, a pravedna država kroz najviše jedinstvo onog što misli, govori, odlučuje, i čini, svu nauku, privredu, kulturu, religiju, pravo, vojsku, bezbednost, politiku... u jedan slobodan narod.

Analitička snaga prirodne i društvene nauke kroz tehniku, tehnologiju... pravo, politiku, ekonomiju...  jača praktičnu oblast života, a između onostrane religije i ovostrane nauke sintetička snaga umetnosti i filozofije traži ono mikro-makrokosmičko sve-jedno, jedno-sve.

Ako ne glasamo ko će da nas operiše, vozi avion, pravi centralu… nego prvo neko mora da proveri stručnost tih zanimanja, kako možemo prostim glasanjem određivati ko će u državi preuzeti najstručniju i najodgovorniju vladavinu  nad svim zanimanjima!?

Na prvi pogled izgleda da je dobro da se što više interesnih grupa politički organizuje i bori za svoja prava.

Međutim, činjenice su upravo suprotne. Ne samo da se u mnoštvu nedefinisanih političkih partija bez jasnih socijalnih, ekonomskih, etičkih koordinata ne vidi čije interese zastupaju te partije, već se suštinski smisao politike više ostvaruje tamo gde ima manje partija.

Kao što se sve suprotnosti u živom–neživom svetu saglašavaju u nekom jedinstvu, tako će socijalno, ekonomski, etički jasno definisane partije, iz čijih se političkih principa nesumnjivo vidi koga one predstavljaju, bez obzira na svoje suprotnosti, voditi ka skladu i ravnoteži u državi, dok će partije nedefinisanog svega i svačega zavaditi i oči u glavi.

 

POLIS I MEGALOPOLIS

 

Današnji velegradi, kao države nad državama, pokoravaju samo manje gradove nego i svu tradicionalnu kulturu dosadašnje civilizacije.

To se predstavlja kao neminovan civilizacijski put od nekadašnjeg polisa grada–države iz mitološke, religiozne, filozofske ili naučne svesti, do savremenih megapolisa svetske države i vladajuće komunikacijske, informacijske, virtuelne, medijske svesti.

 

MIKROMAKROKOSMOLOGIJA

 

KVANTITATIVNA I KVANTITATIVNA LOGIKA

 

Osnova naše logike može biti kvalitativna i kvantitativna.

Kvalitativna osnova (skoro sva filozofija i umetnost) sve moguće kvalitete, kvantitete, relacije i modalitete svodi na apsolutni kvalitet i način postojanja: Boga, Duha, ideje, praelementa, supstancije, monade....

Prirodna nauka pretpostavlja apsolutan kvantitet ili relaciju za najveću zbirnu količinu toplote-pritiska prvobitne hiper-hiperzgusnute tačke u singularitetu beskonačne praenergije pre prostora, vremena, mase, svakog oblika energije makrofizike, ili najmanje kvante dejstva za neodređene čestice mikrofizike, a tek nakon prvobitnog Big-Bang-a, sve kvantitete ili kvalitete prostora-vremena materije-energije, sve moguće-stvarne-nužne relacije, načine postojanja mikro-makrofizike. 

 

PRIRODNA I DUHOVNA NAUKA

 

Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!

Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.

Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski  objašnjava!

Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kroz stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.

Prirodna nauka, npr. slobodno, živo svodi na slučajnost opšteg i nužnog neživog.

Međutim, kada se bilo šta objašnjava „slučajnošću“, to je isto kao i da se ne objašnjava.

Zapravo svemogućnost živog mnogo pre traži slobodu i neodređenost nego opštost i nužnost!

Ako sadašnje izvodimo iz prošlog, složeno iz jednostavnog, živo iz neživog i tvrdimo da će se iz najjednostavnijeg "samog po sebi neživog" razviti na kraju toliko savršeno živo, da će iz jednostavnog neživog stvarati svako složeno živo, zašto takvo savršeno živo ne bi moglo postojati od početka?

Ako najsloženije, najrazvijenije živo nužno na kraju dostiže stvarajuću volju, onda stvarajuća volja večno žive savršene organizacije (pre svake prošle, sadašnje, buduće jednostavne nežive i složene žive organizacije) postoji sa svake strane, kraja sa još većom nužnošću od početka!

Iako na prvi pogled izgleda da se samo iz prvostepenih jednostavnih razlika neživog može objasniti složeno živo, tačno je obrnuto: bez složenih (čulnih, razumskih, umskih, voljnih) razlika živog, nije moguće razlikovanje jednostavnog, neživog!

Ne samo da sve te razlike toplog i hladnog, tvrdog i mekog, punog i praznog, suvog i vlažnog, svetlog i mračnog, teškog i lakog... svih čestica u atomu, atoma u molekulu u mikrosvetu, ili energija, supstanci, tela (vatre, vode, vazduha, zemlje) u makrosvetu jedino imaju smisla iz složenog živog, nego je jedino iz te starije osnove to razvrstavanje i moguće!

Bez stvarajuće moći unutar žive stvari stalno različite, drugačije, naspram nepromenljivog i istog ne samo da se ne može objasniti živo, nego ni neživo; utemeljiti bilo koje, kakvo nešto naspram ništa, biće, bivstvovanje naspram nebića, nebivstvovanja!

Kad ne bi imalo čoveka (živog sveta) ne samo da ne bi imala smisla razlika milionske temperature unutar zvezde od apsolutne nule praznog prostora, nego ni bilo koje jedne od druge stvari, nego i bilo čega od ničeg!

Za spregnute čestice teorije simetrije mikrofizike više ne važe (kao za čvrsta tela) opšti i nužni zakoni, jer je to stvarajuća sloboda pre prostora–vremena–materije–energije makrofizike!

Kada nestanu svi kvaliteti, modaliteti kontinuuma prostora–vremena–materije–energije fizike, ne važe ni opšti i nužni kvantitativni odnosi matematike, nego se sa singularitetom pre prostora, vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike, ili slučajnošću neodređenošću kvantne fizike skače, u nadmatematičku creatio ex nihilo stvarajuću slobodu starije metafizike!

 

APORIJE EVOLUCIONIZMA

 

Ako je "hipermoralno", "hipersocijalno" načelo "svi za jednog, jedan za sve" prisutno već u jedinstvu čestica u atomu, ili atoma u svakom molekulu neživog, a kamoli u organskim molekulima ili vezi organela u ćeliji, ćelija u organu, organa u organizmu svake jedinke, vrste živog, "sebični gen "borbe za opstanak koji selektuje najjače jedinke, vrste ne može se nikako apsolutizovati kao jedna fundamentalna teorija.

Suštinsko pitanje je mnogo pre: kako i zašto se ogroman broj sličnih i različitih organskih molekula, organela sastavljaju u ćelije, ćelije u podorgane, organi u čula i udove tela i sa stotine i hiljade različitih funkcija u  organizam svake jedinke ili vrste!?

 

SEME I PLOD

 

Za Platona je duhovni svet savršenih i večnih ideje stariji od svake njihove senke u opažajima čula i odsjaja u pojmovima razuma.

Za Aristotela večna svrha, obličje Božijeg savršenog života, najnužnijeg duhovnog bića tek utemeljuje mogućnost svakog materijalnog prirodnog života, konačnog bića.

I kao što je večna duhovna stvarnost  Boga (kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha, pokretač svih kretanja),  nužnost, a materija samo mogućnost, tako je zrela jedinka (gotov plod) starija od svog semena.

Zato kaže: „Pre semena postoji čovek koji ne proizilazi od semena, nego drugi, od koga proističe seme“.

Međutim, Aristotel se ne pita: Otkud taj prvi čovek (kao u knjizi Postanja Adam i Eva), pre svog semena?

Kada se  pita: šta je starije, kokoška ili jaje, zaboravlja se pevac!

Ne samo da su pevac i kokoška nužni za plod i stariji od svog semena nego uopšte nije logički nužno da se jajeta izleže kokoška, nego, teorijski, uvek može biti pevac!

Prirodna nauka u objašnjenju mikro-makro sveta unapred isključuje stvarajući duh i sve svodi na "majku prirodu."

Međutim, čim postoji "majka priroda" ne samo da mora postojati "otac priroda", nego i "otac prirode", od koga ide sva tvorevina, živa bića, njihova semena, život.

 

O Novaković Tomislavu

Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju  na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.

više o autoru

Filozofija dana

Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski  objašnjava!

Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.

  

Tomislav Novaković

Видео дана