Томислав Новаковић филозоф

Петак | 04. Децембар 2020.

Tomislav Novakovic

Homo homini lupus est и homo homini homo est

Аутор: Томислав Новаковић

Ако важи homo homini lupus est, онда је природни закон за одржањем јединке, врсте, првостепен. Ако важи homo homini homo est, онда слободна воља душе у првостепеном чину добра стоји испред закона природе, нужности одржања, а активна праведност  утемељује као одбрана од зла када је нарушено првостепено добро. У оба случаја морални закон  није првостепена суштина човекова него нешто изведено.

Homo homini lupus est и  homo homini homo est

 

Избор из књиге: Етика и Политика

 

По Хобсу се ограничењем природног права “рата свих против свих“ утемељују  држава и грађанско право. То јест, морални закон, морал уопште, има обавезујућу општу и нужну основу  оног “мора“, када људи,  насупрот слободног “рата свих против свих“ по начелу homo homini lupus est из природног права јачег, одлуче да се ради сопственог одржања супротставе злу једних против других и социјализацијом у држави успоставе грађанску слободу и грађанско право.

Ако важи основа homo homini homo est, онда се човекова првостепена суштина, пре моралног закона, или праведности с којом се супротставља злу, руководи првенственом сврхом добра, када бира добро и потврђује себе у слободном чину добра.

И ту се, пре било какве дедукције или индукције морала може дати  једини могући одговор да је неко добар  своје слободне воље, јер  хоће воли, жели добро, и тачка.

Бог из апсолутне воље и стварајуће слободе даје свако добро природе и тело, душу, дух човеку. Душа као првостепено живо даје живот телу и по целовитој сврси добра из своје човекове слободне воље  руководи  за сваки чин у животу.

Нема потребе да се доказује то првостепено добро, као што нема потребе ни да се доказује његова првостепена слобода. Слобода најпре потврђује тим чином добра, то јест, слободни чин добра највише искаче из  општих и нужних закона природе, борбе за одржањем најјаче јединке, врсте.

Према томе, највише “треба,“ “мора“ не иде из неког морала по себи, него се  увек изводи из неког старијег добра.

Морално “треба“ “мора“ не може  се ни индуковати из искуства, нити дедуковати из опште и нужне логике или општих и нужних закона природе.

Неко је моралан зато што је добар по својој слободној вољи, што хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи.

У ствари, свеједно да ли је неко добар сам по себи (као сама душа), што  не може бити другачији или је добар што тако хоће, што тај првостепени чин добра иде из слободне воље његове властите душе, он тим чином не подражава било шта у природи, него много пре стоји наспрам  опште и нужне природе! Само чин добра (старији од моралног закона) из првостепене властитости потврђује слободу или из првостепене  слободе властитост.[1]

Свакако да  је овде добро схваћено као  вишак у физичком, душевном, духовном смислу... Својство добра даје врлост врлини из врха, извршност, изврсност у својој врсти, потврђује да неко ради, ствара у  телу, души, духу, неки вишак с којим може даље чинити добро или  надјачати зло.

Ни човекова слободна воља се не може свести на морални закон, а камоли апсолутна воља и стварајућа слобода! Нека основа моралности постоји код сваке организоване врсте (мрава, пчела...). Да ли такво социјално организовање нужно подразумева слободу? А  и по Канту тек слободан чин сведочи моралну вољу. У сваком случају, чиста воља и слободна властитост као првостепена суштина човекова не подражава у активном чину добра, праведности никакав природни закон, него  апсолутну вољу и стварајућу слободу. У ствари, тек се из чисте, слободне воље може утемељити разумност разума, умност ума и један јединствен систем законодавства, а из Божије  апсолутне воље и стварајуће слободе сама природа и сви њени закони.

Када саму слободу, као суштину човекову изводи из моралног закона и ту најстарију синтетичку основу узима као основу законодавства, Кант покушава да своју практичну филозофију усклади са трансцендентализмом своје теоријске филозофије (следи праоснову празних форми ума, разума, чула, наспрам слепих опажаја чула). Међутим, у практичном уму  човек управо у јединству форме–садржине сведочи своју суштину у слободном чину добра или у активној праведности, када је нарушено добро, утемељује првостепено “треба“ “мора“ које води срећи и њега и заједницу.

Овде је јасно показано да се из апорије деонтолошког морала излази тек када се јасно тврди  да је један човек моралан зато што је добар, а не добар из старије дужности што је моралан. Праоснова моралног се претпоставља у слободном чину добра, али то није довољно, јер човек може знати  шта је добро, али да добро не чини. И као што појам тражи садржаје опажања за критеријум истине, тако практични ум захтева да се првостепена суштина човекова потврди на  слободном делу добра самоискуствено, лично. То јест, када се, уместо слободног чина добра, човечност потврђује у моралности, довољно је да се поколеба та моралност, па да се поколебају и сама човечност и сама слобода. Међутим, када се ноуменална слобода потврђује у првостепеном чину добра, та суштина нема шта даље да се доказује[2], јер је моралност већ укључена у слободном чину добра.

Кантов покушај да уместо апсолутне воље и стварајуће слободе Бога или потврде чисте воље и једне првостепене властитости у слободном чину добра,  ноуменалне идеје практичног ума (слично трансценденталним идејама теоријског ума)   схвати само у регулативном смислу, “придода“ првостепеном моралу, моралном закону, Бога сведе на морал, а слободу на првостепени морални закон, који следи, подражава општу и нужну природу, води индиректно у атеизам и интересни, политички морал.

 

 (Oдељак из шире теме: Морал и добро)



 

 

[1] У Новом Завету чиста, слободна воља полази од  добра ка добру („Не чине ли тако и цариници?“ – Мат 5, 46). Тек се по  првостепеном добру утемељује суштинска слобода човека.

[2] Свакако да и поштовање моралног закона (нечињење зла) сведочи слободу. Међутим, ми не бисмо знали за разлику моралног–неморалног да не разликујемо добро наспрам зла. На пример, неко може да следи морални закон из страха од казне или надзора  моралног ауторитета, а да при томе није уопште добар, па када нема надзора моралног ауторитета и страха од казне да отворено чини злочине (као у рату). Међутим, ако је неко по својој суштини добар и води себе слободним чином добра,  он  ни тада  неће чинити злочине.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што човек нема право да насрне на свој живот, већ да га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво (физичка слобода) постоји за ово друго (духовну слободу).

 

 Томислав Новаковић

Видео дана