Homo homini lupus est i homo homini homo est

Autor: Tomislav Novaković

 

Izbor iz knjige: Etika i Politika

 

Po Hobsu se ograničenjem prirodnog prava “rata svih protiv svih“ utemeljuju  država i građansko pravo. To jest, moralni zakon, moral uopšte, ima obavezujuću opštu i nužnu osnovu  onog “mora“, kada ljudi,  nasuprot slobodnog “rata svih protiv svih“ po načelu homo homini lupus est iz prirodnog prava jačeg, odluče da se radi sopstvenog održanja suprotstave zlu jednih protiv drugih i socijalizacijom u državi uspostave građansku slobodu i građansko pravo.

Ako važi osnova homo homini homo est, onda se čovekova prvostepena suština, pre moralnog zakona, ili pravednosti s kojom se suprotstavlja zlu, rukovodi prvenstvenom svrhom dobra, kada bira dobro i potvrđuje sebe u slobodnom činu dobra.

I tu se, pre bilo kakve dedukcije ili indukcije morala može dati  jedini mogući odgovor da je neko dobar  svoje slobodne volje, jer  hoće,  voli, želi dobro, i tačka.

Bog iz apsolutne volje i stvarajuće slobode daje svako dobro prirode i telo, dušu, duh čoveku. Duša kao prvostepeno živo daje život telu i po celovitoj svrsi dobra iz svoje čovekove slobodne volje  rukovodi  za svaki čin u životu.

Nema potrebe da se dokazuje to prvostepeno dobro, kao što nema potrebe ni da se dokazuje njegova prvostepena sloboda. Sloboda najpre potvrđuje tim činom dobra, to jest, slobodni čin dobra najviše iskače iz  opštih i nužnih zakona prirode, borbe za održanjem najjače jedinke, vrste.

Prema tome, najviše “treba,“ “mora“ ne ide iz nekog morala po sebi, nego se  uvek izvodi iz nekog starijeg dobra.

Moralno “treba“ “mora“ ne može  se ni indukovati iz iskustva, niti dedukovati iz opšte i nužne logike ili opštih i nužnih zakona prirode.

Neko je moralan zato što je dobar po svojoj slobodnoj volji, što hoće da bude dobar, kao što neko drugi neće, a ne po nekakvoj “mora,“ “treba“ osnovi.

U stvari, svejedno da li je neko dobar sam po sebi (kao sama duša), što  ne može biti drugačiji ili je dobar što tako hoće, što taj prvostepeni čin dobra ide iz slobodne volje njegove vlastite duše, on tim činom ne podražava bilo šta u prirodi, nego mnogo pre stoji naspram  opšte i nužne prirode! Samo čin dobra (stariji od moralnog zakona) iz prvostepene vlastitosti potvrđuje slobodu ili iz prvostepene  slobode vlastitost.^[1]

Svakako da  je ovde dobro shvaćeno kao  višak u fizičkom, duševnom, duhovnom smislu... Svojstvo dobra daje vrlost vrlini iz vrha, izvršnost, izvrsnost u svojoj vrsti, potvrđuje da neko radi, stvara u  telu, duši, duhu, neki višak s kojim može dalje činiti dobro ili  nadjačati zlo.

Ni čovekova slobodna volja se ne može svesti na moralni zakon, a kamoli apsolutna volja i stvarajuća sloboda! Neka osnova moralnosti postoji kod svake organizovane vrste (mrava, pčela...). Da li takvo socijalno organizovanje nužno podrazumeva slobodu? A  i po Kantu tek slobodan čin svedoči moralnu volju. U svakom slučaju, čista volja i slobodna vlastitost kao prvostepena suština čovekova ne podražava u aktivnom činu dobra, pravednosti nikakav prirodni zakon, nego  apsolutnu volju i stvarajuću slobodu. U stvari, tek se iz čiste, slobodne volje može utemeljiti razumnost razuma, umnost uma i jedan jedinstven sistem zakonodavstva, a iz Božije  apsolutne volje i stvarajuće slobode sama priroda i svi njeni zakoni.

Kada samu slobodu, kao suštinu čovekovu izvodi iz moralnog zakona i tu najstariju sintetičku osnovu uzima kao osnovu zakonodavstva, Kant pokušava da svoju praktičnu filozofiju uskladi sa transcendentalizmom svoje teorijske filozofije (sledi praosnovu praznih formi uma, razuma, čula, naspram slepih opažaja čula). Međutim, u praktičnom umu  čovek upravo u jedinstvu forme–sadržine svedoči svoju suštinu u slobodnom činu dobra ili u aktivnoj pravednosti, kada je narušeno dobro, utemeljuje prvostepeno “treba“ “mora“ koje vodi sreći i njega i zajednicu.

Ovde je jasno pokazano da se iz aporije deontološkog morala izlazi tek kada se jasno tvrdi  da je jedan čovek moralan zato što je dobar, a ne dobar iz starije dužnosti što je moralan. Praosnova moralnog se pretpostavlja u slobodnom činu dobra, ali to nije dovoljno, jer čovek može znati  šta je dobro, ali da dobro ne čini. I kao što pojam traži sadržaje opažanja za kriterijum istine, tako praktični um zahteva da se prvostepena suština čovekova potvrdi na  slobodnom delu dobra samoiskustveno, lično. To jest, kada se, umesto slobodnog čina dobra, čovečnost potvrđuje u moralnosti, dovoljno je da se pokoleba ta moralnost, pa da se pokolebaju i sama čovečnost i sama sloboda. Međutim, kada se noumenalna sloboda potvrđuje u prvostepenom činu dobra, ta suština nema šta dalje da se dokazuje^[2], jer je moralnost već uključena u slobodnom činu dobra.

Kantov pokušaj da umesto apsolutne volje i stvarajuće slobode Boga ili potvrde čiste volje i jedne prvostepene vlastitosti u slobodnom činu dobra,  noumenalne ideje praktičnog uma (slično transcendentalnim idejama teorijskog uma)   shvati samo u regulativnom smislu, “pridoda“ prvostepenom moralu, moralnom zakonu, Boga svede na moral, a slobodu na prvostepeni moralni zakon, koji sledi, podražava opštu i nužnu prirodu, vodi indirektno u ateizam i interesni, politički moral.

 

 (Odeljak iz šire teme: Moral i dobro)

---

 

 

[1] U Novom Zavetu čista, slobodna volja polazi od  dobra ka dobru („Ne čine li tako i carinici?“ – Mat 5, 46). Tek se po  prvostepenom dobru utemeljuje suštinska sloboda čoveka.

[2] Svakako da i poštovanje moralnog zakona (nečinjenje zla) svedoči slobodu. Međutim, mi ne bismo znali za razliku moralnog–nemoralnog da ne razlikujemo dobro naspram zla. Na primer, neko može da sledi moralni zakon iz straha od kazne ili nadzora  moralnog autoriteta, a da pri tome nije uopšte dobar, pa kada nema nadzora moralnog autoriteta i straha od kazne da otvoreno čini zločine (kao u ratu). Međutim, ako je neko po svojoj suštini dobar i vodi sebe slobodnim činom dobra,  on  ni tada  neće činiti zločine.