Хегелова историја филозофије

Аутор: Томислав Новаковић

 

„Као што је филозофија систем у развићу, тако је то и историја филозофије“^[1]

 

1. Филозофија као највиша наука

 

Поводећи се за Аристотелом: „Филозофија се с правом назива наука о истини.“^[2]  Хегел, такође, покушава да заснује филозофију као највишу науку. „Прави облик у коме истина егзистира може бити једино њен научни систем ... Задатак који сам себи поставио да сарађујем на томе да се филозофија приближи форми науке – циљу да буде у стању да збаци своје  име љубав ка знању и да представља стварно знање.“^[3]  Да целокупну историју филозофије изложи као научни систем у саморазвићу једне апсолутне идеје. „Име науке заслужује само она историја филозофије која је схваћена као један такав систем развића идеје..., проста збирка знања не сачињава никакву науку“^[4]

Та научност треба да покаже да су све различите филозофије кроз историју само логички моменти саморазвоја апсолутног духа. И да се крајњи резултат тог саморазвоја сагледава се тек у задњој, завршној филозофији апслутне идеје, која у свом расту, сазревању, као у органској целини од семена до плода, саставља све своје степене развића. Апсолутна идеја постаје  то што треба да буде, јер то што јесте носи у својој логичкој могућности од почетка. „Истинито јесте целина... она суштина која се завршава путем свог развоја. О Апсолутноме треба рећи да оно суштински представља резултат, да оно тек на крају јесте оно што уистину јесте; и управо се у томе састоји његова природа, да буде оно што је стварно, субјекат или самопостајање.“^[5]

 

2. Само филозоф може бити прави историчар филозофије

 

Иако "многозналаштво, како каже Хераклит, не учи мудрости", "филозоф мора у много ствари да буде обавештен".

И управо су највећи историчари филозофије, који најбоље знају, интерпретирају друге филозофе и све филозофске проблеме, били и највећи филозофи: Платон, Аристотел, Хегел. Ови су показали мање, више занимање за сваку дотадашњу филозофију; скоро ниједну нису оставили по страни ни својим кључним поставкама при решавању проблема ни излагањем добрих и лоших страна у њиховом учењу.

Како је, по Хегелу, целокупна историја филозофије свобухватна филозофије саме филозофије, он изричито тврди да само филозоф изграђеним филозофским становиштем може разумети друге филозофе, бити истински тумач,  интерпретиратор њихових идеја на прави начин.

Када се у историји филозофије излажу различите филозофије, наизглед супротне, противуречне, у  њима, свакако, треба пронаћи нешто заједничко, опште, као и пресудну филозофију која представља неко доба, током целе историје филозофије.  Да би се схватили сви разноврсне аспекте сваке филозофије и сва различита становишта целокупне историје филозофије до сада потребан је један доследан угао гледања из крајње широко,  дубоког свеобухватног  гледишта....

А једно такво  доследно становиште, које из најширег, највишег, најдубљег угла схвата суштину сваке претходне филозофије је способна само изворна филозофија. Зато историчар филозофије мора и сам бити филозоф.  Такозвано објективно, „непристрасно становиште“– некога ко је „само“ историчар филозофије, а да при том није и сам филозоф – није никакво становиште него аматеризам! 

Ако неко нема властито филозофско становиште, одакле ће гледати, процењивати достигнућа, резултате сваке филозофије? Мора се имати неко свеобухватно становиште, непротивуречни угао гледања,  а он могућ само из доследне властите филозофије!

 

3. Апсолутна слобода духа и апсолутна нужност истине

 

Пре свега, сваки историчар филозофије мора да објасни: ако је истина једна, како уопште могу да постоје наизглед потпуно различите, некада чак супротне филозофије? Да ли, ипак, постоји међу таквим различитим–супротним филозофијама нека суштинска повезаност, сличност? И како се уопште, и по по којем принципу, покретачу једна за другом смењују, настају, нестају? У сваком случају, нико не може схватити све суштинске разлике, супротности, или, пак, сагледати оно заједничко, опште у свим тим филозофијама, пронаћи неко највише јединство најразличитијих филозофских система током целокупне историје филозофије, ако није филозоф.

Тачније, по Хегелу,  прави филозоф чак мора  показати да су све те разлике, супротности кроз целу историју само делови једне свеобухватне филозофије; само логичка пододређења једне апсолутне идеје, неки степени развоја светског духа, који самосазнањем долази до себе. И да једна научна историја филозофије целокупну историју филозофије посматра као свеобухватну филозофију саме филозофије, која по апсолутној слободи духа и логичкој нужности истине све супротности различитих филозофских система саставља у апсолутној идеји.

Саморазвој слободног мишљења кроз целокупну историју, од прве појаве филозофије, па до његове филозофије апсолутног духа, идеје наликује органском сазревању од семенка до плода. Смисао свега различитог, појединачног,  посебног сагледава се тек из на крају из свеобухватне целине  заједничког, општег. Као што се сврховито кретање живе целине слободно прима, носи, испољава саморазвојем све разлике, супротности унутар себе,  тако чисти појам о појму, спекулативно мишљење о самом мишљењу својим слободним духом прима све разлике, супротности различитих филозофских система током све историје филозофије, води на крају самосазнању,  самоодређењу  апсолутне идеје.

Живи дух мисли по себи и за себе је оно супстанцијално, стварно; апсолутна субјективност  која је свеобухватном дијалектиком чистог појма о појму – апсолутна објективност!  Историја филозофије управо треба да разоткрије како се, наспрам свега просторно, временског оспољења и кретања у квантитативној, рђавој бесконачности, апсолутно  слободна мисао – ничим другим ограничена осим истином – враћа самосазнањем, логичким кретањем  објективног појма унутрашњем безмерју духа, квалитативној бесконачности апсолутне идеје.  

„Оно што је истинито јесте стварно само као систем, или да је супстанција у суштини субјект,..апсолутно као дух. Једино... духовно јесте оно што је стварно.., оно што јесте по себи и за себе.“^[6] Само мисао по себи и за себе која кроз све могуће разлике мишљења допушта сву разноврсност форме и садржаја, води саморазвићем органском јединству најсавршенијег плода на крају апсолутне идеје. Дух задобија своју истину само тако што у тој апсолутној расцепканости налази сама себе.“^[7]

Историја филозофије управо треба да разоткрије како се, наспрам свега просторно, временског оспољења и кретања у квантитативној, рђавој бесконачности, апсолутно  слободна мисао – ничим другим ограничена осим истином – достиже самосазнањем, логичким кретањем  објективног појма унутрашње безмерје духа, квалитативну бесконачност апсолутне идеје. То логичко кретање чистог појма о појму, излаже Божији дух пре створеног света. Самосазнање  чистог појма о појму, као развиће органске целине ка плоду, схвата, обухвата у спекулативној мисли ка истини,  све различите, супротне филозофске принципе апсолутне идеје.

У саморазвићу чисте мисли о самој мисли испољава апсолутну слободу свих могућих различитих, супротних принципа сваке филозофије а истовремено, логичку нужност појма ка тоталитету истине, самосазнању  апсолутне идеје. То апсолутном мишљењу о самом мишљења на почетку, средини и свакој страни, крају, логичко кретање  „непокретног покретача“ испољење Божије сврхе–дела по себи и за себе кроз све моменте свеобухватне идеје.

 

4. Апсолутна (филозофска) мисао о самој мисли као свеобухватна филозофија саме филозофије

 

Филозофска мисао није мисао о нечем другом: спољашњем, другобивству, отуђењу, природи, привидној конкретности, без  апсолутног јединства мисли и предмета, логичког и онтолошког у рђавој бесконачности  раздвојеног почетка–краја простора и времена или броја. Логичко кретање духа које пре сваке делимичне истине о појединачном, посебном овоме, ономе из све чулне природе тражи сопствени почетак, апсолутну истину о целини, свему.

Чиста мисао о самој мисли тражи вечни облик, духовни лик Бога у унутрашњем квалитету истине, логичком безмерју духа, самосазнању апсолутне идеје. „Најсавршенијим се мора сматрати оно где мисао не ради ништа друго нити се бави ичим другим, већ где је, будући заузета једино сама собом...тражила и пронашла саму себе.“^[8]

За Хегела филозофија може бити само једно самопроналажење мисли. А мисао може потпуно пронаћи себе, када самосазнањем у дијалектичком кретању појма производи себе. Зато он у својој историји филозофије покушава  да  докаже да су све дотадашње филозофије унутрашње разлике (по себи друго самога себе) једног истог апсолутног духа,  само степени саморазвића једне апсолутне филозофије. „Целина историје филозофије представља један у себи нужан, доследан развој; он је у себи рационалан, детерминиран својом идејом.“^[9] Све посебне филозофије по логичкој нужности истине могу нити само испољења потпуно слободног духа, и историја филозофије тако постаје филозофија саме филозофије, а свака филозофија  само логичка подформа те свеобухватне целине апсолутно логичне идеје.

Међутим, иако свеобухватно јединство свих различитих одредаба обухвата и себи разноврсне принципе свих претходних, наизглед супростављених филозофија, свака од њих по доследности свог филозофског принципа, има нешто од свеобухватности апсолутне идеје, и својом конкретном идејом представља и један посебни логички тоталитет; што је бит филозофског мишљења. „Конкретна идеја филозофије јесте делотворност развића у којој треба да се испоље разлике које она садржи по себи. Те разлике јесу мисли уопште; јер ми овде говоримо о развићу у мишљењу...оне тога ради морају бити целине, тоталитети, морају у себи садржати тоталитет идеје..“^[10]

Свака филозофија својим главним принципом, који сједињује многе разлике, супротности у себи, постаје елеменат неке наредне, свеобухватније филозофије, добија одговарајуће место у неком наредном, вишем тоталитету идеје. „Као што је филозофија систем у развићу, тако је то и историја филозофије“ Слободни дух у филозофији у свом саморазвоју саставља све различите, супротне логичке принципе у  органском јединству апсолутне идеје. То развиће је самоход идеје схватањем онога свеобухватног и непроменљивог. Самоодређењем мисли то је један ход ка унутра, којим се она самоудубљује, конкретизује, пуста слободно све разлике, супротности у датом степену развића, да би у неком следећем јединству, вишем степену повезаности  који доноси, преноси са собом, већом конкретношћу, разуђеношћу све богатство тих слободних разлика, супротности саставио у још логичнију целину. Само  то филозофско самосазнање испољава истовремено пуну слобода духа и логичку нужност истине, води свеобухватном филозофијој филозофије на крају до апсолутно логичне идеје.

Све те разлике, посебности сваке филозофије, нужним логичким путем воде само већем конкретизовању истине; служе јачем самоодређењу, чистијем кретању појма  ка највишој свеобухватности апсолутне идеје. Управо је са  супротностима у мишљењу (кроз различите принципе сваке филозофије)   свеобухватни дух у своме саморазвоју ка апсолутној истини у највећој слободи. „Ни у чему другом, осим у мишљењу, дух не долази до ове слободе.“^[11] Сва та различита мишљења, разноврсне форме–садржаје, појединачне, посебне, опште логичке одредбе сваке филозофије живи дух саморазвојем сазнања саставља у највишем јединству апсолутне идеје.

На почетку Парменид: „Исто постојеће се може мислити и бити;“ простор, време, сва мноштвена природа и чулно биће само привидно постоји. Кроз отуђење натприродног облика, лика у другобивство оспољене природе, празно биће без садржаја се изједначује са небићем, чиме настаје логички расцеп мишљења и бића, духа и природе, субјективног и објективног и јединство постојања и непостојања  у постајању, бића и небића у бивању – Хераклит...

На крају завршна филозофија филозофије, као свеобухватна историја духа  која обједињује целокупну историју филозофије.  И зато се Хегелова Историја филозофије, као свеобухватна филозофија филозофије која у логичком путу објективног духа саставља  у чистој мисли о мисли на крају све различите, супротне принципе дотадашњих филозофија, поистовећује са његовом Науком логике, која чистим појмом о појму, који излаже све различите, супротне (могуће–стварне–нужне) логичке одредбе апсолутне идеје.

Научна историја филозофије, којa прати редослед главних принципа сваке дотадашње филозофије, доказује да све оне својом логичком формом представљају неки степен самосазнања свеобухватне  филозофије апсолутне идеје. Па тако „последња филозофија садржи у себи оне филозофије које су јој претходиле, она обухвата у себи све ступњеве, и представља производ и резултат свих тих филозофија које су јој претходиле.“^[12] И како по апсолутној слободи духа и логичкој нужности истине у завршној филозофији,  тоталитету свеобухватне идеје саставља све могуће разлике, супротности претходних филозофских принципа субјективно је постало објективно.

„Историја филозофије показује у филозофијама, које се чине различнима, дијелом само једну филозофију на различитим ступњевима изграђености, дијелом пак да су посебни принципи, од којих  је један био основом једном систему, само гране једне те исте целине. По времену последња филозофија јест резултат свих претходних филозофија и мора стога садржавати принципе свих; она је зато, ако је иначе филозофија, најразвијенија, најбогатија и најконкретнија.“^[13]

 

5. Филозофија као објективни дух свог времена.

 

Филозофија је  „појам целог лика духа, свест и духовно суштаство целокупног стања, дух времена који постоји као дух који мисли о себи.“^[14]

Са горе наведеном тврдњом Хегел треба да  одговори на два суштинска питања. Ако филозофија говори о вечној, непроменљивој истини, како је могуће да постоје толике разлике међу њима,  готово искључиве, наизглед противуречне?

И поред тога још: ако све те филозофије, које претендују на апсолутну истину, већином говоре о лику непроменљивог бића, или вечне идеје  траже, налазе логички принцип старији од сваког места,  времена, како се, опет,  дешава да бивају напуштене, или чак побијене у оквиру тог истог, или неког будућег времена? Као што је већ је речено, Хегел одговара на то питање тако што тврди да увек постоји само једна (преовлађујућа, главна) филозофија која изражава главни логички принцип тога времена.

Све су различите филозофије у једном времену само нужне стране једног истог логичког принципа, само сличне варијанте с којима се објективни дух испољава пресудном филозофијом тог времена. У сваком случају, свака филозофија у дотадашњој историји филозофије кроз чисту мисао о мисли, појам о појму тежи да у логичкој кружности идеје да састави  почетак са крајем, логичко и онтолошко, мисао и предмет мисли, и зато у своме времену представља сам објективни дух који самосазнањем долази до себе.

То заправо значи да се  филозофски системи било којег времена се не рађају и смењују случајно, него увек се у њима само смењују различити степени саморазвића свеобухватне филозофије, све до коначног самоодређења апсолутне идеје. То јест, иако свака филозофија у историји филозофије као мисао о мисли, тежи да се окрене од спољашњег унутрашњем, и узме себе за предмет, постигне самосазнањем (знањем апсолутне истине) највише јединство мисли и предмета мисли, она то јединство никако  не постиже потпуно.

Иако је свака филозофија резултат свих претходних филозофија до тада, и поред тога њен логички принцип одражава самосвесни духа свога времена према  свеобухватној истини апсолутне идеје, самим тим што се одмах за њом у наредном времену јављају други, различити, супротни логички принципи, она, по Хегелу, нема свеобухватно јединство свих могућих различитих, супротних логичких принципа, него својим системом представља само неки степен самосазнања апсолутног појма, идеје. По њему, тек на крају, у свеобухватној филозофији саме филозофије, када апсолутни дух у чистом појму о појму у тоталитету истине, самосазнању апсолутне идеје састави у зрелом плоду његове филозофијe све претходне филозофије, достиже се то највише јединство.

Зато је научна историја филозофије, као свеобухватна филозофијa филозофије идентична са науком науке, или логиком саме науке,  која у тоталитету духа  по себи и за себе сазнаје  истину апсолутне идеје. „Пошто је напредовање развића даље одређивање идеје, а ово одређивање је њено продубљивање и схватање у њој самој, то најпознија, најмлађа, најновија филозофија јесте најразвијенија, најбогатија и најдубља^[15]  Тек се завршна филозодфија дијалектиком чистог појма о појму, потпуним научним мишљењем о самом мишљењу сећа апсолутне истине, препознаје вечним делом душе, умом Платоново  царство вечних идеја пре пада у просторно-временску природу, привидан живот, биће. То излагање  вечне идеје открива апсолутна истину Божијег духа и  највише умско лице човечанства човека.

 

6. Спољашња и унутрашња историја

 

Хегел разликује унутрашњу, логичку историју објективног духа, идеје  од  спољашње историје, спољашњег (просторно-временског) дешавања. И тврди да унутрашња, суштинска историја, не само одређује спољашњу историју, све догађање, него и све могуће спољашње, чулно постојање,  природно дешавање! 

Са поставком о вечности логичких принципа сваке посебне филозофије Хегел демонстрира јединствену  унутрашњу историје духа, саморазвој апсолутне идеје. Сви различити логички принципи током историје филозофије само су степени развића свеобухватне истине, конкретизована унутрашња историја филозофије, с којом дух долази себи, препознаје апсолутну идеју.

Хегел даље пореди место и улогу сваког посебног принципа који има нека филозофија у свом времену у   саморазвоју апсолутне идеја, са посебним местом и улогом који има сваки народ, држава у свом времену по историјској нужности светског духа у његовом долажењу до себе.

„Индивидум је син свога народа, свога света; ... он припада ономе једном општем духу који сачињава његову супстанцију и суштину; па како би могао да изађе из ње? Исти тај општи дух јесте оно што филозофија мишљењем сазнаје; она је његово мишљење о њему самом, и према томе је  његова одређена супстанцијална садржина. Свака филозофија је филозофија свога времена, она је беочуг у целокупном ланцу духовног развића; према томе она може да прихвати задовољење само за оне интересе који одговарају њеном времену.“^[16]

И као што је свака филозофија својим главним логичким принципом неко испољење свеобухватне идеје, један степен самосазнања апсолутног духа, тако је сваки народ у светској историји  својим  друштвеним уређењем и делом  у конкретном месту, времену, с којим учествује у целокупном догађању, опет у служби историјске нужности светског духа у његовом долажењу до себе.

„Како је тај развој у времену и егзистенцији, а према томе као повијест, његови су поједини ступњеви и моменти народни духови; сваки као појединачан и природан у некој квалитативној одређености одређен је да испуни само један ступањ и да изврши само један посао целог чина. То кретање јест пут ка ослобађању духовне супстанције, чин с којим се испуњава апсолутна крајња сврха света, чин с којим себе дух, који је исправа само по себи, доводи   до свести и самосвести, а тиме до очитавања и збиље свог бића које је по себи и за себе, да постаје себи и извањски, опћим, тј. светским духом“^[17]

Може се овде приговорити: ако, пре него што индивидуум припада своме народу, своме свету, или  општем духу свога времена, све опет припада апсолутном духу (и тај народ и тај свет),  зашто онда главни филозофски принцип не може ићи испред свога народа, општег духа свога времена? Јер, ако сви логички принципи на почетку, у средини, и на свакој страни, крају првенствено припадају апсолутном духу пре сваког места, времена, логички старијој вечности, и све време, природа, појаве, служе  старијој вечности идеје, онда његова теза, с којом захтева нужну везу логичког принципа сваке филозофије и пресудних историјских околности, времена у коме се она појављује –   губи суштински смисао.

Не може оно што је супстанцијално – у овоме случају,  самоспознаја светског духа, који кроз  индивидуални дух једног филозофа који утемељује владајући логички принцип свих филозофија тога доба, долази до себе, сада бити одраз  неких (било каквих) историјских околности,  бити само општи дух конкретног места, времена! Заправо, по његовој основној поставци  би управо  требало  бити обрнуто:  да све (само) време, као и свако место (сам), простор  – служе, припадају (много) старијој (апсолутној) логичкој стварности, старијом вечности идеје, свеопштем, светском духу који долази до себе. Да сви људи, догађаји, и њихове историјске околности буду управо тим старијим духом “принуђени“ да изађу из свога места, времена и служе њему (светском духу); апсолутној логичкој стварности, старијој вечности идеје!

Сви  филозофи својом филозофијом, и њеним основним принципом, показујуу, пре свега,  суштинску логичку историју, представљају објективни дух свог времена, те својим духом и делом, као и пре тога сама природа, свако створено биће, место, време служе апсолутном духу да самосазнањем дође до себе! И само се могу разумети, или јавити по старијој вечности апсолутне идеје; бити  по својој суштини, као и сва природа, историја нека њена испољења, оспољења; што и сам Хегел својом филозофијом апсолутног духа као суштинско и тврди.

То јест, ако унутрашња историја – историја светског духа – сви логички принципи испољени у саморазвоју апсолутне идеје кроз сву историју филозофије одређује не само спољашњу историју – све историјске околности, спољашње дешавање, догађање по народима, државама, цивилизацијама –  њихове облике, законе, него чак и саму природу, све њене појаве (околности), посебне природне облике, законе, Хегел не може, сада, са друге стране тврдити нешто потпуно супротно: да сада та спољашња историја, одређени историјски облик, садржај догађање, одређује која ће се филозофија настати, јавити у том времену,  који ће се логички принцип испољити! „Индивидум је син свога народа, свога света…па како би могао да изађе из ње?.. Свака филозофија је филозофија свога времена,.. она може да прихвати задовољење само за оне интересе који одговарају њеном времену.“

То јест, ако тренутно стање духа и сама филозофија служи историјским околностима и интересима свога времена, као првенствена мисао свога доба само одражава, одговара спољашњим дешавањима, догађањима свога времена, јер ту спољашња историја, одређује унутрашњу, суштинску, логичку историју – саморазвој саме апсолутне идеје, што је скроз супротно основној тези да унутрашња историја одређује спољашњу историју!

По његовом основном принципу, апсолутне слободе духа и истовремено логичке нужности истине, управо унутрашња историја апсолутног духа  или апсолутни логички принцип  (који из надпросторне, надвременске вечне идеје) влада над тим (или сваким) местом, временом, води не само све историјско догађање, дешавање, одређује сву спољашњу историју, него предодређује  све претходно предисторијско и сву природу, све природно дешавање! 

У сваком случају, Хегел ипак трди да је једина права, суштинска историја човечанства унутрашња – историја духа, самоодређење апсолутне  идеје. Светски дух у своме саморазвићу  није само творац свег дешавања у људској историји  него и у свој природи; јер једино саставља субјективно и објективно,  апсолутну слободу и логичку нужност истине. „Тај рад духа, који он изводи да би себе сазнао, да би себе нашао, та његова делатност представља сам дух и живот духа. Његов резултат јесте појам који је он о себи схватио: историја филозофије је јасно сазнање да је дух у својој историји то желео. Тај рад људског духа у унутрашњем мишљењу паралелан је свим ступњевима стварности (Ако је тако, онда никако не може рећи: – Т. Н.) Ниједна филозофија не превазилази своје доба.

Заправо, као што је већ речено да би он по својим основним поставкама требало  много пре да тврди обрнуто: ниједно доба појавне стварности не превазилази своју филозофију, тренутни степен самосазнања, испољења апсолутног духа, логичке идеје; јер управо – Т. Н.). Историја филозофије јесте оно што је најбитније у историји света...Ти појмови представљају најпростије откривање духа света: то откривање, у своме конкретном облику, јесте историја.“^[18]

Очигледно да овде Хегел хоће истовремено две супротне ствари. У једном случају, када филозофија изражава своје време, дух као супстанцијалност долази појединцу споља и да филозофија одражава степен апсолутног духа на коме се он испољава, налази у том времену. Да субјективност,  филозофа, као и сваког човека, сваког народа, државе буде у служби таквог апсолутног духа који кроји историју;  па да тако ниједан појединац, народ, држава не може ићи испред његовог самосазнања, тренутно оствареног бића. И тада је   „филозофија... потпуно идентична са својим временом.... не стоји изнад свога времена, она представља знање о супстанцијалности свога времена:“^[19]

У другом случају, када се у једном појединцу изражава филозофски, логички принцип,  који  сазнањем неког степена саморазвоја вечне идеје остаје као тековина заувек, апсолутни дух долази појединцу изнутра, и да тада човек својим духом иде далеко испред времена и припада старијој вечности. Па зато каже: „Нико уистину не може да изађе из свог времена (то важи само ако не служи спољашњој историји, времену, него унутрашњој, логичком саморазвоју светског духа, самосазнању вечне идеје –Т. Н.), исто онако као ни из своје коже. Па ипак,  с друге стране, филозофија стоји у погледу форме изнад свога времена, јер као мишљење о ономе што представља супстанцијални дух њеног времена она га чини својим предметом.“^[20]

 

7. Иако филозофије увек изражавају дух свога времена  њихови основни принципи остају за сва времена.

 

 Хегел, тврди да је главни принцип  једне филозофије у сваком времену неоповргљив, вечан и да представља тековину за сва времена. „Да је свака филозофија била нужна и да је још таква, ниједна дакле није пропала већ су се све филозофије одржале афирмативно као моменти једне целине.“^[21] Сви се главни принципи дотадашњих филозофија преносе у савршеније потоње филозофије, а најсавршенија, завршна филозофија садржи у себи логичке принципе свих претходних филозофија. „Приципи (свих досадашњих филозофија – Т. Н.) су се одржали, најновија филозофија представља резултат свих ранијих принципа; и тако ниједна филозофија није оповргнута. Није оповргнут принцип ове филозофије, већ је оповргнуто само то да је тај принцип нешто последње, апсолутна одредба.“^[22]

Хегел је ту очигледно подстакнут Аристотеловим учењем о највишој логичко-стварној форми, наспрам само могућности алогичне материје. Богу као апсолутној форми свих форми, чистом мишљењу о самом мишљењу, вечном лику идентичним са вечним садржајем. По Аристотелу је управо форма неког бића она највиша сврха, оно активно што га покреће, даје му живот, биће. Сваки је природни облик је делимично стварност (форма), делимично могужност (материја). Има неку пасивну могућност, материју, и неку  активност, стварност. А вечни духовни лик Бога је савршена сврха-дело, апсолутна стварност истине.

Само је Богу, апсолутној форми свих форми, мишљењу које мисли себе, апсолутни облик, лик истине идентичан са апсолутним садржајем – самим собом, нематеријалним, вечним бићем. То јест,  сви природни облици свој делимични лик, сврху, дело, покрећу се из натприродног облика, савршене сврхе–дела апсолутно  духовног лика Божијег. А Божија мисао о самој мисли је апсолутна сврха истоветна са апсолутном делатношћу, делом, вечном истином духовно кретање, покретање.

И по Хегелу, слично, “те форме (у различитим филозофијама–Т. Н.)  нису  ништа  друго  до исконске разлике саме идеје; само у њима она јесте оно што јесте, оне су дакле за њу нешто суштинско. Оне сачињавају садржину идеје. Садржина се развија и на тај начин представља форму. Али разноврсност одредаба која се овде појављује није неодређена већ нужна; форме се интеграле у целу форму. То су одредбе исконске идеје; узете заједно њихова слика сачињава целину… Сваки систем је у једној одредби; али се не остаје при томе да се оне налазе једне изван других.“^[23] Дакле, за њега је управо логичка форма неке филозофије, као преовлађујући умни принцип једног времена, оно суштинско, активно; што је унутар  сваког таквог посебног филозофског мишљења оно по себи и за себе, независно од сваког разумског, чулног садржаја.

Свакако да то Хегелово свођење једне филозофије на основни логички принцип не може бити довољно –  може  довести у питање и да  форма и треба бити једно са садржином. Самим тим што његово гледиште оштро одваја форму од садржаја, и што  једној филозофији првенствено признаје њену логичку форму као главни духовни принцип тог времена, као степен самосазнања апсолутног духа у том времену, Хегел, долази у противуречност.

Са једне стране тражи да  истинита филозофија својом формом буде преовлађујући логички принцип свог времена, као објективни дух тог времена изражава, одражава своје време, прати садржину свог времена. А са друге стране да се најистинитије у тој  филозофији, њена логичка форма, одвоји од сваке конкретне садржине, не само догађања, дешавања свога времена, него чак и сваког природног садржаја и или садржаја те филозофије и као главно у тој филозофији посматра само као подформа апсолутне логичке форме свеобухватне идеје. На тај начин теза да логичка форма једне филозофије  мора нужно бити у складу са садржином, представљати објективни дух свог времена – губи смисао.

Свакако да је Хегелу лакше да повеже различите логичке облике у јединствену целину неке апсолутне форме, него све могуће бесконачно различите, супротне филозофске садржине. И да по јединству неке највише логичке форме апсолутног духа тврди да сви ти различити, супротни принципи сваке филозофије током целокупне њене историје не настају и нестају без реда, него представљају логички пут апсолутно слободне форме чисте мисли о самој мисли, самосазнање апсолутног појма, идеје. Да се сви посебни принципи сваке филозофије, као степени самоазвића једне живе целине, своје потпуно логичко испуњење имају тек у зрелом плоду на крају  свеобухватне филозофије саме филозофије, истини апсолутне идеје.

У сваком случају, иако та преовлађујућа логичка форма неке филозофије испољава у дијалектичком саморазвоју свог чистог појма објективни дух једног времена, она својим умним принципом, суштинским решењем које даје, или задатим филозофским проблемом кога преноси у неко потоње време, често, не само далеко превазилази своје место, време и сав њему доступан разумско-чулни садржај, него тим  логичким радом свеопштег духа представља тековину за сва времена. А на крају „последња филозофија је резултат свих ранијих филозофија; ништа није изгубљено, сви су се принципи одржали. Та конкретна идеја је резултат оних напора духа које је он чинио у току две хиљаде и пет стотина година... у свом најозбиљнијем раду, да би постао објективан сам себи, да би сазнао себе.“^[24] 

Свакако да се то коначно, свеобухватно јединство мишљења и бића, физичког облика и метафизичког лика, које у живој целини апсолутног духа саставља све могуће различите, супротне принципе целокупне историје филозофије, чистим појмом о појму, знањем о самом знању достиже, по Хегелу, тек у његовој Науци логике. Тек се у  самокретању највишег мишљење о самом мишљењу, излагању свих могућих различитих, супротних логичких принципа завршне филозофије филозофије у тоталитету апсолутне идеје, осведочује суштинска, унутрашња, логичка историја филозофије; разоткрива како се и зашто се  све различите идеје тако смењују као  што се смењују.

Како дух по себи и за себе дијалектичком логиком, самокретањем чистог појма апсолутно слободним мишљењем саставља све могуће–различите–супротне филозофске принципе. И како тек на крају достиже потпуно јединство логичког и онтолошког,  апсолутну мисао у јединству са својим предметом, самом собом, која логичким кретањем чистог појма о појму достиже унутрашње безмерје истине, сагледава пут објективног духа кроз сву историју филозофије, све степене логичког развића у самосазнању  апсолутне идеје.

„Крајња сврха филозофије и њен интерес јесте у томе да се измири мисао, појам са стварношћу...уколико је дух дубље отишао у себе у толико је снажнија супротност: дубину треба мерити према величини супротности, потребе..., дубља је његова потреба да тражи споља, да нађе себе,.. шире.. обиље споља.“^[25] Код Хегела је тај повратак  духа у себе објашњен у Феноменологији духа као  прелазак из самства у самосвест.

 

8. Да ли је главни принцип преовлађујуће филозофије једног времена њена логичка форма? 

 

Већ је речено да за Хегела свака филозофија својом главном формом, свеопштим умним принципом који преовладава у једном времену, логичким одређењем објективног појма, само представља  неки степен самосазнања апсолутног  духа, делимични логички лик  истине вечне  идеје.

Међутим, ако својим филозофским увидом, знањем онога што јесте у свом времену, својим  формом, главним логичким принципом припада вечном облику, логичком лику апсолутног духа, свеобухватне идеје, онда и тај апсолутни лик, дух идеје припада делимично тој филозофији, па онда опет свака филозофија из логичког принципа свога времена сагледава свако, па и своје време, место унапред  из „будуће“ вечности.

Исто као што се може рећи, да се тек из свих делова види целина, још пре се може рећи да се тек из целине виде сви делови. Да сваки део, макар био само општа форма, принцип свога времена, свој филозофски увид, биће, живот, има из логички старије целине апсолутне идеје, са којим надилази и своје и будуће, а некада и свако место и време.

Свакако да је још теже замислити део без целине, него велину без дела. И то не целине која се развија сазрева, долази тек касније, на крају, него то није могуће ни  у било којем моменту, сада,  истог трена. Слично као што се нпр не може замислити никакво мноштво без логичко, онтолошки старијег једног (Парменид).

Иако се  у једној филозофији налази нешто што одражава дух тога времена, што она својим учењем представља, изражава нешто суштинско у том времену, из тог времена, не може се никако по томе критеријуму са логичком нужношћу закључити да та, тачније свака филозофија, нужно припада своме времену, не излази из свога времена, само изражава своје време – представља дух свога времена! Свакако да се у свакој великој филозофији у једном времену, као оном највишем и најдостојнијем објективном духу,  општој  свести, знању у облику појма, кохерентном размишљању у свеобухватној синтези идеја, највише садржи, одражава живот и дух тог доба, суштинско (духовно, историјско, научно, културно..,) догађање, дешавање из тог времена.

Међутим, не само да треба сагледати и шта то битно вредно у некој филозофији не припада само томе времену,  него се као суштинска духовна тековина преноси неком каснијем, или, чак, припада сваком (будућем) времену.

На пример: какве има везе Парменидово Једно – са духом тога времена? Или Хераклитово схватање Бога; вечно кретање и преображање у ватри свега? Или Аристотелово схватање Бога, непокретног што покреће као темељног принципа његове филозофије са грчким схватањем богова – духом тога времена? Или Платоново учење о вечном свету идеја, чији је материјални свет само сенка, са највећом афирмацијом чулног, материјалног живота,  присутног у тадашњој грчкој култури; која је тек са својом највишем морално-уметничком, и филозофском страном складна са његовом највишом идејом?

Свакако да се може у свему тражити веза и сличност, али треба гледати као битно и највеће посебности, суштинске разлике.

Чак се слободно може рећи да је супротна теза јача и плоднија! Да други облици човекове делатности: нпр. практично деловање, уметност, много више одговарају историјским, религиозним, политичким, социјалним околностима свога времена, а да управо филозофија, иако својом свешћу, учењем, свакако, највише одражава суштинско у свом добу, филозофским сазнањем надилази своје, а некада и свако могуће време и својом истином, главном идејом, досеже до саме вечности, потиче из старије вечности! Да је филозофско мишљење често у судару не само са својим временом, него чак са самим временом, јер својом истином тражи вечни принцип, лик апсолутне идеје за сва времена. И да често своје коначно време ставља у службу неког будућег времена или бескрајно „старије" вечности.

Сам Хегел каже: „Мисао која је суштински мисао јесте по себи и за себе, јесте вечна. Оно што је истинито садржи се само у мисли, истинито је не само данас и сутра, већ изван свих времена; а уколико се налази  у времену истинито је увек и у свако доба.“^[26]

Дакле, већ је речено да  се по његовој филозофији много пре може рећи да је не само (све) време у служби вечности,  него и сав материјални свет (простор, природа), да представља само неко испољење, оспољење духовног света идеја. И да сви народи, људи, државе, спољашња историја  само служе светском духу да он дође до себе, а никако  да (свако) конкретно време одређује (своју) филозофију; да она одражава дух свога времена!

По његовим основним начелима управо супротно апсолутно слободни (светски) дух води по лукавству ума све могуће околности природних, друштвених (дешавања, догађања) појављивања); подређује себи простор, време, материју, сву природу, историју,  народе, државе, особе, дешавања, догађаења, да је сва конкретна историја њему у служби. Апсолутни дух мења,  поправља, покреће све околности, па је јако мишљење, идеја – управо светски дух који долази до себе –  покретач и сврха свог кретања, дешавања у своме (сваком) времену, а не обратно. 

Стога теза: „Дух пре него што се доврши по себи, као светски дух, он не може да постигне своје довршење као самосвесни дух,“^[27] може важити за обичног човека – никако за филозофа, филозофију. Изузев, можда,  за неке политичке филозофије.

Хегелу је битно да нагласи ту апсолутност форме неке филозофије, као главни логички принцип који одражава своје време, представи историјски, постави само као један нужан степен у  саморазвоју, самосазнању апсолутног духа по себи, који долази до себе. И да тако по апсолутној логици науке или Науци (апсолутне) логике касније,  главне форме сваке посебне филозофије, са једне стране одражавају околности времена у коме настају, а са друге  по логичком следу самокретања појма све се те различите филозофије интеграле на крају ка свеобухватној целини  апсолутног духа у његовој филозофији филозофије.

Да све могуће различите, супротне логичке принципе током историје филозофије схвати само као подформе једног по себи и за себе потпуно слободног мишљења у самосазнању апсолутне истине, саморазвоју једне свеобухватне идеје.

Међутим, већ је речено да филозофија не може никако само својом формом  надилазити своје време. Да та  слободна форма,  апсолутна слободне мисли о самој мисли, појма о самом појму, мора бити једно са  свом садржином. И да чак  много пре оно суштинско у једној филозофији треба бити  суштински  садржај,  него суштинска форма  (која може бити оно преовлађујуће у уметности). А у некој  надолазећој  филозофији је управо нови проблем, као конкретнији, свеобухватнији садржај који се доноси са њом, оно суштински делотворно.

Првенствено живо у новом, надолазећем духу што мења  општеприхваћени  садржај проблема и преображава свако место и време у коме се појављује или формира. Тај нови логички садржај свакако долази од новог проблема, или јасније, јаче поставке већ постојећег проблема, која нуди боље решење; никако не  одражава само постојеће околности, него својим активним духом врло често стоји наспрам дотадашњих околности, и решења у томе времену, јер нуди,  доноси нешто суштински другачије.

Тако Талес узима за суштински, вечни садржај воду; Анаксимен ваздух; Анаксимандар бесконачно; Парменид једно–биће; Питагора меру и број;  Хераклит логос ватре; Демокрит, Леукип атоме и празан простор; Емпедокле елементе и љубав и мржњу; Анаксагора Νοϋς; Платон идеју; Аристотел Бога... итд.

Заједничко је да сви оно првенствено говоре о Бићу (као бићу). Шта је то што ( суштински) јесте; и зашто јесте тако као што јесте? 

У сваком случају, то су много пре различити логичко-онтолошки, суштински, апсолутни, вечни садржаји, него суштински различите логичко-онтолошке вечне апсолутне форме. У ствари, форма више ставља назнаку на спољашњост. Шта је нешто споља? Каквог је изгледа, облика? По коме, чему се формира, настаје? Које му је, по том спољашњем облику име, назив, на кога, на шта личи? А садржај: шта је у себи; шта држи, садржи? То је много пре нагласак на саму “ствар,“ суштинску садржину унутра супстанцијално што држи, садржи сав битни садржај.

Шта је нешто у самоме себи, по својој бити, пре било које, какве  (спољашње) форме, облика, у бити, суштини што држи, садржи истином свог првог појма.

Можда је у другим делатностима, где садржај  одговара духу времена,  битнија форма, међутим у филозофији  мишљење схвата, хвата, обухвата најбитнији, суштински садржај, без обзира да ли та њихова одређења говоре о свом времену, садржају свог времена, или свеобухватношћу свога мишљења, неком највишом идејом надилазе своје (свако) место и време.

Тачније, управо је у филозофији форма подређена садржини,  док  је у уметности садржина много пре подређена форми. Логичка садржина је оно делатно, суштинско, чему се форма прилагођава. Снага мисли није у њиховом облику, него свакако, много пре у њиховом садржају.

Свакако да и јасна логичка форма (појма, суда, закључка...), у начину изражавања, уобличења,  оформљења мисли има значај, али је она у филозофији ипак другостепена. И иако Хегел тврди да свака филозофија представља неку логичку форму, уобличава, одређује, дефинише филозофски принцип свога времена, очигледно да филозофију много пре одређеује  логички садржај. И зато не треба садржај неке филозофије сводити на њену логичку форму – одвајати логички форму од њене логичке  садржине, негио јасно рећи да главни принцип сваке филозофије много носи логички (суштинскои најбитнији) садржај, коме се, свакако, мора (подредити), прилагодити њена логичка форма.

Аристотел каже да ми  прво треба да сазнамо: шта је биће? Шта је то што најпре јесте, и зашто је тако као што јесте? Шта је, јместе је много пре суштински садржај, шта држи, садржи прва, задња суштина,  први појам, него каква је његова суштинска форма, облик. Па затим и зашто је то првостепено  јесте  такво какво јесте. 

На пример,  за Талеса је  суштински садржај за праосновно шта је, јесте: вода. За Анаксимена  ваздух, за Емпедокла четири елемента и љубав и мржња, за Анаксимандра – бесконачно, Парменида  једно–биће, Хераклита логос ватре,  за Питагору хармонија и број, за Анаксагору – Νοϋς и прасемене...за Платона – највиша идеја добра, за Аристотела – Бог... 

Сви они траже одговор на питање: шта је биће? И као одговор нуде, дају неки најбитнији, суштински садржај; траже, налазе неки логички и временски најстарији елеменат, онтолошки садржај,  пре било које, какве форме, облика који то праосновнно биће, елеменат, садржај може имати.

Само су Питагорине логичке форме  схваћене као чисто квантитативни принципи хармоније и броја.

И мада су Леукипови, Демокритови  атоми различитих облика стзоје наспрам празног простора као празнине,  небића, ничега (иако се то може довести у  питање), постављени као елементи свих бића, они се не разликују само по форми, облику, него и по реду и положају.

Поред тога, у та суштинска одређења првих атомиста мора, поред атома различитих по облику, реду и положају, укључити још и  кретање и празан простор. Чак и ако се ред, положај, кретање и празан простор схвате на крају само као разноврсна логичка одређења, недељиви атоми нису за Демокрита само праосновне форме, него првенствено нешто материјално.

А када Хегел каже да је форма у једној филозофији оно основно, он не мисли, свакако, на  материјалне форме, него првенствено на логичку форму неке филозофије, њен суштински логички принцип. И зато иза Леукипових, Демокритових атома он по први пут проналази принцип самосталног (појединачног) бића. Те прве материјалне праелементе свих твари, свих могућих облика појединачних бића схвата као логичке форме самосталних бића; као логичка самоодређења идеје.

Ипак, елементи воде, ваздуха, ватре, атома, код Талеса, Анаксимена, Хераклита нису  само апстрактни, спекулативни принципи праосновног бића, само различите логичке форма, него праосновни логички садржај.

Додуше, Анаксимандрово бесконачно, Парменидово једно–биће, Хераклитов логос, Питагорина мера и број, а поготову Анаксагоринм Νοϋς,  Платонова идеја или Аристотелов Бог су, свакако, суштински спекулативни принципи, али нису никако  само форме, него и суштински садржаји; неодвојиви од бића, или изједначени са бићем, једно са бићем.

Свакако да  Платове идеје нису никако само апсолутне логичке форме, него много пре апсолутни логичко–онтолошки садржаји. Такође, ни Аристотелов Бог, као савршена сврха–дело  не може се одвојити од апсолутне садржине свог вечног живота, бића.

Платонова идеја је само површно посматрана вечна форма;  као идеалан облик пра слика, праузор за све. Ипак, та се идеална форма не може видети очима, него се дијалектиком појма, духовним видом истине, умом много пре увиђа као вечна садржина. А како свака идеја има своју вечну појединачност, или посебност, свакако да је много више битан њен онтолошки садржај, него њена логичка форма. У сваком случају идеја, као праузор сваком свом одразу, сенци, чулној слици, имену, дефиницији, појму  која апсолутно, вечно јесте, прво је онтолошки садржај, па тек тек у другостепеном смислу логичка форма.

И Аристотелов Бог, као  мишљење које мисли о мисли, који је апсолутном формом истоветан са собом, са својим садржајем, вечним духовним животом, бићем није само апсолутно логичка форма свих форми, него је та највиша сврха–дело, истовремено најстварниј садржај сопственог вечног живота, бића, наспрам само пасивне могућности алогичне, безобличне материје. У сваком случју, барем подједнако апсолутна логичка форма и апсолутни онтиолошки садржај. 

Хегел, мисли  да се главни принципи тих првих  филозофија сагледати тек из потоњих, савршенијих филозофија, које су нужношћу чистог мишљења о самом мишљењу дошле до општег појма. На пример, из свеобухватних логичких принципа, Аристотелове тетраде узрока: материјалном, формалном, покретачком и сврховитом, на почетку егове Метафизике. Да се све те различите форме предсократовских филозофија, логички и онтолошки могу схватити  тек из апсолутне дијалектичке форме Платонове Идеје, или апсолутне логичке форме Аристотеловог Бога, чистог мишљења о самом мишљењу.

Хегел, свакако, логичку садржину подређује логичкој форми да би свеобухватну логичку форму – апсолутну субјективност,  поставио као оно што држи, носи обухвата сав (могућ) садржај – (апсолутну) објективност.

Да би по потпуној слободи духа и логичкој нужности истине у апсолутној субјективности–објективности све различите логичко-онтолошке форме–садржаје кроз сву историју филозофије биле подведене под једну апсолутну форму–садржај; схваћене само као унутрашње разлике, супротности једног апсолутног мишљења изједначеног са вечним духовним  бићем.

У Науци логике  је (апсолутно поимање, самосазнање, самосвест, мишљење) чист појам о појму „непокретно што покреће“ апсолутна истина идеје надпочетни  логички узрок из вечности –  Бог пре створене природе, коначног духа човека. А сви разноврсни моменти у самокретању чистог појма, самоодређењу, самоходу, „сазревању“ мисли ка истини, само прате испољења различитих логичких принципа током историје филозофије.

По аполутној слободи духа и унутрашњој нужности истине филозофска мисао о мисли, завршна дијалектика чистог појма о појму изједначава онога који мисли, сазнаје, само мишљење, сазнање и оно што се мисли, сазнаје,  зато самосазнањем  апсолутне идеје по себи иза себе  саставља све дотадашње филозофије „Чиста наука претпоставља ослобођење од супротности свести. Она садржи мисао, уколико је мисао исто тако сама ствар  по себи, или саму ствар по себи уколико  је она исто тако чиста мисао. Као наука је истина чиста самосвест која је развија и има облик самства, тако да оно што бивствује по себи и за себе јесте сазнати појам, а појам као такав јесте оно што бивствује по себи и за себе“^[28] Самоодређење апсолутне самосвести  у самокретању појма, где се изједначује свест и предмет свести.

Хегел у Науци логике посматра по логичкој нужности истине чисту мисао по себи и за себе, основне логичке форме, или метафизичке појмове, категорије апсолутне идеје, које апстрахује  од сваког садржаја. Опет, ако та свеобухватна мисао, чисти појам о појму у најчистијој спекулативној филозофији апсолутног духа искључује  све природне, чулне садржаје, по чему је то све (у једном логосу,  логично) – панлогизам? Код Декарта је просторност друга супстанција; код Спинозе други атрибут. Код Канта су простор и време чисте чулне форме–априорни опажаји спољашњег, унутрашњег, сазнајне моћи суштински другачије од разума, појма, несводиви на категорије суђења, мишљење.

 

Хегелова самоспознаја духа као спознаја себе и самоспознаја себе као  спознаја духа^[29]

 

„Спознаја је духа најконкретнија, стога највиша и најтежа. С п о з н а ј  с а м о г а   с е б е, та апсолутна заповед ни по себи, а тако ни тамо где долази као повијесно изречена, нема значење просто с а м о с п о з н а ј е  према  п а р т и к у л а р н и м способностима, карактеру, склоностима и слабостима индивидуе, него значење истинитога у човеку, као и истинитога по себи и за себе – саме  б и т и   као духа.“^[30]

Филозофско знање кроз целокупну историју филозофије тежи сједињењу коначног и бесконачног, идеалног и реалног, субјективног и објективног, духа и природе, мишљења и бића. И иако историја филозофије са свим могућим различитим, супротним филозофијама испољава истовремено највишу слободу духа и логичку нужност истине  она, по Хегелу,  тек на крају достиже то највише јединство.

Заправо његова Историја филозофије демонстрира „метафизичко искуство ума“, свеобухватну филозофију све филозофије која  на крају свог пута препознаје апсолутну идеју. Показује да се дух кроз историју филозофије сећа Платоновог царства вечних идеја и да су све дотадашње филозофије само степени самосазнања  апсолутне  идеје.

Та дијалектика научног појма открива логички пути сазнања, како се у самоходу спекулативног појма дух самосвешћује, долази самоодређењем до себе. Од потпуно неодређеног, појавног чулног бића на почетку, и сваком суштином даље, до суштине свих тих сазнајних суштина у истини  свеобухватне идеје. Она полази од највећих супротности мишљења–бића, почетних филозофско–логичких принципа (Парменидове–Хераклитове филозофије) које током даље историје филозофије све више саглашава, да би у завршној  филозофији све могуће логичко–филозофске разлике, супротности објединила у апсолутном духу,  идеји.

„Све што је најпрвобитније јесте нешто најапстрактније,..још није напредовало; последњи облик који произилази из овог напредовања, као једног непрекидног одређивања јесте најконкретније;...Савршена филозофија једног познијег времена представља у суштини резултат свих ранијих радова мисленог духа, да су њу захтевала, произвела та ранија становишта, те да није сама собом изникла из земље“^[31] 

На почетку Парменид. Не постоји празнина, ништа, небиће,  јер се не може мислити, говорити о небићу, него само о бићу. Само биће–једно јесте. Истинито мишљење је једном са свих страна истом истином,  нити тамо веће нити овамо мање, једно исто биће.

Хегел, опет то Парменидово једно апсолутно одређено истином мишљење–биће, због његове потпуне негативности спрам сваке разлике природног садржаја, чулног мноштва, јер нема никакве друге, ближе, конкретније одредбе, било каквог кретање, промене  – изједначује са небићем. И показује да све појавно, чулно, природно биће постоји само кроз унутар једног различитог–истог вечно живог духа апсолутног мишљења–биће.

Иако важе речи: Једна истина је само истина једног, за Хегела, дакле,  не постоји само једно–биће и једна једина апсолутна мисао: биће–једно јесте, небиће– мноштво није, него апсолутно мишљење, као хераклитовски логос све-једног–једног-свега садржи у једној апсолутној мисли, појму и јесте и није и  биће и небиће, појаву–суштину, исто и различито, сваку могућу форму, садржину мишљења–бића.

Дијалектиком чистог појма о појму, као филозофијом саме филозофије, Хегел разоткрива суштинску, унутрашњу, логичку историју филозофије, препознаје логички пут самосазнања свеобухватног духа, доказује да сви различити, супротни принципи током њене историје само степени саморазвоја једне апсолутне идеје. „Апсолутна идеја јесте једини предмет и једина садржина филозофије. Пошто она садржи у себи сву одређеност, и пошто је њена суштина да се враћа себи кроз своје самоодређење или упосебљавање, то она има разна уобличења, а посао је филозофије да у њима сазна идеју. Природа и дух су уопште различити начини приказивања њеног постојања.“^[32]

Зато саморазвој свих логичких принципа у својој Историји филозофије изједначује са самоодређењем апсолутног мишљења о самом мишљењу у својој Науци логике, излагањем апсолутне  идеје.

Или, логичко кретање чистог појма о појму у излагању апсолутне идеје, поистовећује са свим степенима самосазнања апсолутног духа у филозофији. „Редослед система филозофије у историји је исти као редослед у логичком извођењу појмовних одредаба идеје“^[33] Тек у једној свеобухватној филозофији саме филозофије, тоталитету апослутног духа, идеје, састављају сви различити, супротни филозофски принципи током њене историје.

У његовом систему апсолутног знања о самом знању, свести о самој свести, све иде по једном нужном логичком следу,  расте од семена до завршног плода, развија као органска целина једне апсолутне идеје.

"Само оно што је живо, што је духовно буди се у себи, развија се. Идеја је тако конкретна по себи и у развоју – један органски систем, један тоталитет који у себи садржи читаво богатство струпњева и момената.“^[34]

Бесконачна негативност мишљења спрам сваког коначног, облика, појавног бића слободно испољава све логичке разлике, супротности, дијалектиком чистог појма ка свеобухватној истини саглашава све дотадашње филозофије, све док у тоталитету духа не изједначи апсолутно логичко мишљење о самом мишљењу  са Божијим вечним бићем, не препозна истину апсолутне идеје као вечну суштину Бога пре створеног света.

По нужности дијалектичке  логике у основи све  науке, то је утемељење апсолутне научности логике и апсолутне логичности науке пре, после сваке друге науке. Тек се чистим појмом појма, као потпуном научношћу логике или потпуном логичношћу науке утемељује сама, сва (наука) логика; започиње апсолутна научност логике и апсолутна логичност науке. Заправо, научна (унутрашња, логичка) историја филозофије у дијалектичком тоталитету субјективног–објективног једина има за предмет свог проучавања апсолутно.

Заправо, дијалектичка логика је наука саме логике, или логика саме науке, највиша (апсолутна) научност науке и највиша (апсолутна) логичност логике. Само је у тој апсолутој логичности науке или апсолутној научности логике логичка форма апсолутног појма о појму изједначена са апсолутним логичком садржином мишљења о самом мишљењу, потпуно једно са својим предметом, Богом какав је он по својој вечној суштини апсолутне идеје.

Апсолутна форма у логици је, заправо, њена првостепена садржина, или апсолутна садржина у логици њена апсолутна форма. Та апсолутно научна логика, или логична наука испуњава Фихтеов критеријум апослутне форме–садржине науке саме науке, знања самог знања.

У тој  апсолутној логици саме науке, или апсолутној науци саме логике, разоткрива се највише  логичко-онтолошко јединство мишљења и бића, излаже како апсолутни дух у филозофији сазнаје себе. Сва природа, историја служи његовом саморазвоју, самоосвешћењу у највишем дијалектичком јединству форме-садржине појма о појму, свести о самој свести, самосазнању апсолутне идеје. Дијалектика чистог појма о појму највише логичко-онтолошко јединство мишљења и бића са свим могућим моментима, степенима сазнања кроз форму-садржину свих различитих, супротних филозофије, приказује као суштинску, унутрашњу историја духа, саморазвој апсолутне идеје.

Апсолутно самосазнање у чистом појму појма, мишљењу о самом мишљењу у излагању свеобухватне идеје изједначује субјективно и објективно, мисли и предмет мисли. Доказује да су ти различити умни принципи, по свој историји филозофије само сва могућа различита, супротна испољења једног слободног духа, која по логичкој нужности апсолутног појма воде највишем самосазнању свеобухватне идеје.

Заправо, тек се у завршном систему апсолутног духа, мисли о самој мисли, с која излаже  метафизичко искуства ума кроз целокупну историју филозофије дијалектиком појма о појму изједначују слобода и нужност, субјективно и објективно логичка форма–садржина  (без разлике), логички принцип сваке посебне филозофије налазе своје место.

То излагање апсолутне истине потпуно изједначују логичко и онтолошко, субјективно и објективно, потврђује да се свако могуће, стварно, нужно биће потврђује тек кроз првобивствено мишљење. Само чисто мишљење о самом мишљењу у саморазвоју самосазнања  свеобухватном филозофијом филозофије у тоталитету духа саставља субјективно и објективно, у дијалектичком самокретању појма достиже унутрашње безмерје духа старије од простора, времена, броја. Тај натприродни облик, умски лик  вечне истине је логички узрок и почетак, „непокретно што покреће“, Божији дух пре све створене природе, историје који потпуно зна, себе.

Већ у уводу своје Науке логике  Хегел  апсолутну, вечну суштину Бога, своди на апсолутну, вечну суштину логике; тврди да је за њега логика „систем чистог ума [..], царство чисте мисли, истина сама по себи и за себе [...] излагање Бога какав је он у својој вечној суштини пре стварања природе и једног коначног духа [...],“^[35] а свет природе, историје само оспољење Бога, другобивство његове суштине Бога, отуђење апсолутног духа,  идеје.

Апсолутна форма логике је управо (апсолутно слободна) садржина филозофије (мишљења о самом мишљењу) а апсолутна садржина историје филозофије, као највише филозофија филозофије, је свеобухватна идеја, која у форми научног појма о појму, мишљења о самом мишљењу саставља све различите, супротне филозофије.

Како је и садржина апсолутног мишљења – апсолутни дух, појам, идеја Бога, а истовремено и форма Божијег апсолутног мишљења о самом мишљењу–  апсолутни појам, дух, идеја, наука о логици је синтеза свих наука,  а највиша, дијалектичка логика са тим знањем апсолутне форме-садржине, апсолутним појмом појма, мишљења о самом мишљењу, као вечне суштионе Бога, апсолутна наука свих наука.

А то је управо оно што Хегел тражи од Аристотела. Да највише мишљење о самом мишљењу, које приписује Богу, докаже кроз сву апсолутну логичку форму–садржину без разлике, демонстрира чистим појмом ту вечну сврху–дело Божијег мишљења о сасмом мишљењу кроз све могуће–стварно–нужно постојеће. „Идеја мишљења које мисли о самом себи схваћена је као највиша истина...Оно што недостаје јесте један принцип који се спроводи кроз целу област посебности.“^[36] Да се мишљењем мишљења схвате, обухвате  у једном духу по себи и за сбе сви различити логички принципи,  та дијалектика апсолутног појма преточи у све могуће–стварне–нужне видове бића, изведе из апсолутног духа, идеје. Да апсолутношћу логичког – мишљења (мишљењем о самом мишљењу) и апсолутношћу онтолошког  (бића–Бога)– у апсолутном сазнању изједначе логичко и онтолошко, мишљење и биће.

И тако на крају, највишом научном филозофијом–логиком у самокретању спекулативне мисли, појма покаже, потврди у свим посебним садржајима на делу тај највиши панлогизам једне са свих страна исте истине апсолутног мишљења–бића. Докаже да је то апсолутно логичко (потпуно логичко мишљење о самом мишљењу) једино стварно, онтолошко, биће и све онтолошко, стварно, природно, историјско, свако постојање, дешавање, све  биће управо – апсолутно логично.

Код Шелинга апсолутни идентитет субјективног и објективног, саставља и апсолутну логичку форму–садржине, води јединству коначног и бесконачног, реалног и идеалног, општег и посебног, духа и природе. Ипак, иако и Хегел претпоставља идентитет првобивстеног духа и другобивствене природе, код њега само дух има апсолутно постојање, а све чулне форме, материјални, енергетски облици, појаве, садржаји природе само су опредмећене вечне логичке форме, оспољени, отуђени логички садржаји апсолутног духа, идеје.

Отуђењем духа у природу почиње расцеп мишљења и бића, Божијег лика аполутне идеје и појавног облика; идеја је простору, времену, материјалној природи у привидном животу, бићу. Дијалектиком појма  се надвладава тај расцеп мишљења и бића и њихово међусобно самоогледање у празнини, ничему, обостраној условљености, небићу и апсолутним самосазнањем излази из оспољеног живота, привидног бића. Оспољено биће сваким могућим материјалним кретањем у другобивственој природи, појавном мноштву коначном мером разума, чула производи на крају и сопствену “смрт“ – небиће.

Тек када се мишљења достигне истином унутрашње безмерје идеје, та апсолутно слободна форма ума се саставља са апсолутно логичким садржајем вечног бића, укида се расцеп мишљења и бића.

Дух се у својој негативности спрам природе рефлектује самоогледањем, самосазнањем у повратном, логичком кретању појма, а са највишим појмом појма достиже апсолутно јединство субјективног и објективног, мишљења и бића. Филозофско мишљење напушта другобивство природе, историје, све  спољашње искуство и по логичкој нужности свеобухватног знања на крају свог пута враћа у вечност „непокретног покретача“, једне са свих страна исте  истине мишљења–бића. Вечно живи дух по себи и за себе саставља све могуће различите, супротне логичке моменте свеобухватне идеје, сазнаје апсолутну истину као вечну суштину Бога пре стварања света, историје и једног коначног духа.

„Тако се апсолутни дух, који се показује као конкретна и последња највиша истина свега бића, сазнаје на крају развоја још више као дух који се слободно отуђује и отпушта у облик неког непосредног бића, одлучује на стварање једног света који садржи све што је спадало у оно развиће које је претходило оном резултату, и што се благодарећи томе обрнутом положају према своме почетку претвара у нешто што зависи од резултата као принципа.“^[37] 

Ништа не постоји што није преточено у мишљење, као у Парменидовој кугли: „Јер, све једно ми је одакле ћу почети, јер ћу се опет тамо вратити.“  Апсолутно мишљење поново успоставља логичко-онтолошко јединство са вечним бићем као „пуну једну без икакве празнине, заокружену са свих страна исту истину – „нити овде већу, нити тамо мању,“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу.

Од  највећих супротности Парменидовог чистог једног бића  и  Хераклитовог „једног које је у свему у свега које је у једном“,  започиње дијалектичко јесте–није, биће–небиће и једино могуће–стварно–нужно научно-логично утемељење у њиховом апсолутном јединству,  постајању, бивању, као логосу вечно живе ватре духа по себи и за сбе која у саморазвоју апсиолутне идеје саставља све разлике, супротности.

То је иза све  појавности чулно-разумског бића, појавног постојања природе, историје, дијалектиком чистог појма, највишим умским делом душе“сећање“, “преопознавање Платонове вечне идеје.... А понајпре Аристотелово мишљење о самом мишљењу сазнаје највишу логичку-онтолошку могућност–нужност Божијег вечног мишљења–бића... Или, дијалектиком апсолутног духа изједначење мишљења са простирућом природом (бићем), као потпуно јединство две Декартове супстанције, или Спинозине са свих страна бесконачне супстанције и свих њених бесконачних  атрибута...

То је логичко-онтолошка нужност апсолутног духа, Божијег Ја, пре, испред утемељења било којег, каквог конкретног људског Ја, Кантовог трансценденталног Ја, квалитативне бесконачности истине стварајућег Божијег ума, пре само регулативног ума или коначног разума. Апсолутни дух, као Платонова вечна идеја, или Аристотелов натчулни појам, апсолутном субјективношћу мишљења о самом мишљењу, као највишом објективношћу и условом сваке објективности, поново поставља ноуменално испред феноменалног и највише јединство ума за све суштинско-појавне садржаје испред одвојености разума, чула.

У ствари, тако нешто је већ присутно у Шелинговом апсолутном идентитету субјективног и објективног, форме и садржине, коначног и бесконачног, природе и духа у тоталитету: „дух је свесна природа, природа је несвесни дух“.

 

Хегелово апсолутно логичко самосазнање, самомишљење, самосвест као првостепени (вечни)  духовни живот Бога

 

На први поглед изгледа да се Хегелова дијалектичка логика утемељује на противуречности и тако супротставља самом темељу логике. Међутим, тако је само на први поглед, а у дубљем сагледавању он  са дијалектичким јединством логике много пре доследним монизмом, панлогизмом тражи из највишег по себи и за себе апсолутног духа, идеје вечно живо непротивуречно јединство свих могућих различитих, супротних форми појма, суда, закључака мишљења.

Хегелов критеријум апсолутне логичности логике није усмерен ка појединачном, посебном општем појму, знању о нечему, него ка свеобухватном идејом ка целини, свему. Јер није исто када је нешто појединачно, посебно, опште противуречно неком другом појединачном, посебном, општем, и када је противуречно апсолуту, целини, свему. Заправо, како ће нешто бити противуречно целини, аспсолуту? Зато је по Хегелу, наука о целини једина наука јер, која дијалектичком логиком доследни монизам све разлике, супротности поима као по себи друго самога себе апсолутног духа, идеје, схвата као логос Хераклитове вечне ватре који носи све у  једном  и једно у свему.

Зато можда и није права реч да Хегелова логика почива на противуречности, него је заправо једина наука, логика која науком о целини, тоталитету бића–логике не почива (не дозвољава) противуречности, него их, настављајући на Спинозу, Шелинга, поима као унутрашње, логичке разлике, супротности једног апсолутног по себи различитог и истог тоталитета Бога–природе. То јест, докле год једна истина дозвољава искључиве супротности, има противуречности насупрот себе, она није тоталитет, апсолутна истина.

То значи да Спинозу или Хегела Бог није Бог када има наспрам себе природу, нити је вечни живот живот, када има наспрам себе смрт, неживо. Једна по себи различита и иста апсолутна идеја све могуће-стварне–нужне супротности дијалектиком поима као слободу једног вечно живог духа, као првобивствени  вечни духовни  живот Бога, док формална логика и даље задржава искључиве супротности (противуречности ) живог–неживог, духа–природе.

По Хегеловој једино могућој логичности дијалектичке логике вечни духовни живот не може имати наспрам себе смрт, неживо, нити Бог, апсолутни дух, истина наспрам себе природу, неистину. Наспрам вечно живог не може стајати никаква (природна) смрт,  неживо, или наспрам духа, природа, него вечно живи дух, као Хераклитов логос вечно живе ватре саставља све разлике, супротности живог–неживог, обједињује сву живу и неживу природу, све могуће форме, садржаје.

Све се мора појмити у јединству Божијег духа, кроз логичка пододређења апсолутне идеје, дијалектичком логиком саставити све разлике, супротности живог–неживог. Наспрам поларитета живог и неживог, живог које прелази у неживо и неживо у живо, апсолутни (вечни, духовни) живот Бога, апсолутно самосазнање, самомишљење, самосвест дијалектиком унутар себе кроз логичка пододређења апсолутне идеје обухвата све могуће-стварне-нужне разлике, супротности живота–смрти, живог–неживог, или духа–природе.

Ум је сазнајни орган вечно живог духа а дијалектика у свеобухватном појму појма, која у логичком јединству апсолутне идеје саставља све  форме и садржаје, органон апсолутно истинитог самосазнања, самомишљења.  То органско јединство све логике је умом вечни духовни живог Бога а дијалектиком органон апсолутно истинитог мишљења о самом мишљењу. И  како дијалектика као органон вечне истине у тоталитету апсолутне идеје саставља у највишем јединству ума све могућа-стварне-нужне разлике, супротности живог–неживог, ум је са највишим појмом појма, мишљењем самог мишљења, знањем самог  знања, свести саме свести вечни духовни орган Бога, оно првостепено, првобивствено вечно живо.

 

Изједначење субјективног и објективног у Хегеловој личности–филозофији.

 

„О суштини духа је наведено да је његово биће његово дело… Тачније речено његово дело састоји се у томе што зна за себе. Γ ν ω ύ ι  σ ε η υ τ ό ν, познај себе, тај натпис над храмом бога знања код Делфа представља апсолутни налог у коме се изражава природа духа...Свест у суштини значи да ја постојим за себе, да сам предмет самом себи.“^[38]

 

Заправо, начело Γνωύι σεηυτόν (спознај себе) постиже се у апсолутном смислу тек на крају у Хегеловој умској личности–филозофији, када се у завршној филозофији филозофије изједначе мишљење и биће, натприродно и природно: вечни духовни лик Бога и највиши умски људски лик човека.

Кроз највиши облик чистог појма о појму у завршној филозофији на крају, све је појавно кретање у просторно-временској природи дошло до краја и зато укинуто, достигло логичко кружно кретање, достигло метафизички умски лик истине, квалитативно безмерје непокретног покретача, апсолутног духа, идеје. У Хегеловој умној личности–филозофији апсолутног знања, чистом мишљењу о самом мишљењу, апсолутном појму појма које потпуно сазнаје, схвата себе сјединило се субјективно и објективно, мишљење и биће.

То је Парменидово једно са свих страна истином исто мишљење–биће. Или Хераклитов логос све–једног једног–свега, или Анаксагорин Νοϋς пре свега света, и у основи свега света, Платонова апсолутна идеја, или Аристотелов Бог (непокретни покретач), као логички узрок и почетак.

Апсолутним самосазнањем, потпуним искуством ума, умности, изједначује се коначни, природни, људски лик човека и апсолутно логички лик Бога, вечна форма–садржина духа, истина вечне идеје. Са вечном  сврхом–делом „непокретног покретача“  , апсолутним духом који апсолутно зна себе, идеја је  искусила све спољашње путеве, „прозрела“ сва испољења, отуђења, другобивствене природе и логичким кретањем чистог појма кроз све  различите филозофије потпуно, препознала себе. „На тај се начин филозофија показује као круг који се враћа у себе“^[39]

Са том свести о самој свести, знањем о самом знању дух се ослободио другобивства, сваког оспољеног, отуђеног живота, бића у чулној природи и апсолутном истином вратио у  вечни надпочетак.

Апсолутно мишљење бесконачна негативност спрам природе потпуно “гута“ све разумско, чулно мноштво, напушта на крају свог пута свако другобивствено постојање  и апсолутним и позитивношћу чисте мисли о мисли, самосазнањем враћа духовном постојању. Са апсолутним појмом мишљење поново успоставља логичко-онтолошко јединство са вечним бићем као „пуно једно без икакве празнине исте истине, заокружено са свих страна – „нити овде веће, нити тамо мање,“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу.

„Тако се апсолутни дух, који се показује као конкретна и последња највиша истина свега бића, сазнаје на крају развоја још више као дух који се слободно отуђује и отпушта у облик неког непосредног бића, одлучује на стварање једног света који садржи све што је спадало у оно развиће које је претходило оном резултату, и што се благодарећи томе обрнутом положају према своме почетку претвара у нешто што зависи од резултата као принципа.“^[40]

То потпуно јединство мишљења и бића у Хегеловој умској личности–систему апсолутног духа, је кроз једног конкретног човека потпуно самосазнање вечног, умног дела душе читавог људског рода, и истовремено апсолутно самосазнање вечног духа. Та спознаја духа (апсолутне истине, као вечне суштине Бога) из вечног, умског дела душе је једина самоспознаја  (најсуштаственијег вечног дела себе), или та самоспознаја духа на крају свеобухватне филозофије филозофије, је једина апсолутна спознаја себе (вечне суштине човека, људског рода).

„Спознаја је духа најконкретнија, стога највиша и најтежа. Спознај самога себе, та апсолутна заповед ни по себи, а тако ни тамо где долази као повијесно изречена, нема значење просто самоспознаје према партикуларним способностима, карактеру, склоностима и слабостима индивидуе, него значење истинитога у човеку, као и истинитога по себи и за себе – саме бити као духа.“

Природни облик који се рађа и умире се смрћу тела ослобађа свога оспољења, отуђења, другобивственог живота у појавној природи, историји, али дијалектиком чистог појма о појму, метафизичким искуством“ вечног умског дела душе кроз целокупну историју филозофију препознаје (Платонову) вечну форму–садржину апсолутне идеје, или као мишљење о самом мишљењу знањем самог знања има истином додир са натприродним, метафизичким ликом Бога, достиже непокретно покретање, савршену сврху–дело Божијег самог по себи, вечног духовног живота, бића!

Вечни умни лик човека (људског рода) достиже апсолутним самосазнањем логички духовни лик истине вечне идеје, метатафизички лик Бога. Апсолутни дух у  мисли о мисли, појму о појму саставља почетак с крајем, постиже логичку кружност, излази из простора–времена–природе, који управо на тој разлици почетка краја – духу који се, оспољује, отуђује од себе и почивају. „Ум постаје свестан самог себе [мисао која у натчулном појму достиже кружност, јер саставља почетак с крајем, чиме има  логички почетак, покретање] схватајући натчулно, пошто ступајући [истином] у додир са својим предметом [натчулним бићем – Богом и истовремено са самим собом] и промишљајући о њему он сам постаје схватљив [јер схватајући Бога схвата тако и своју највишу суштину, сврху самог себе], тако да постоји истоветност између ума и схватљивог; ум је стециште схватљивог и самог  бића.“^[41]

Када испољи свако могуће кретање, чулно, разумску разноврсност у природи, простору, времену, апсолутним појмом појма у метафизичком облику, завршном лику истине свеобухватне идеје, достиже умом логичко кретање, вечном истином непокретно покретање „Сам логички ум јесте она супстанцијалност или реалност која у себи садржи заједно све апстрактне одредбе и представља њихово право,  апсолутно-конкретно јединство.“^[42] Свеобухватна филозофија филозофије изједначује  самосазнање апсолутног духа  са апсолутним самосазнањем човека.

То је највише мишљење о самом мишљењу у натчулном, умском делу душе вечни духовни лик човека и истовремено метафизички лик Бога, а апсолутна мисао, појам, идеја све могуће дотадашње филозофске системе  схвата на крају,  обухвата као богатство разлика, супротности унутар себе. Апсолутно самосазнање, самосвест достиже потпуни идентитет мишљења и бића,  субјективног и објективног: Ја=Бог. 

Зато Хегел на самрти, излазећи из природног облика, живота, у потпуној негативности мишљења спрам природе, чак својевољно каже (додуше у бунилу, при смртној болести): „Ја сам Бог.“ То јест, природно, смртно, појавни лик (подељеност мишљења и бића), оставља на крају, прозире сву природу и живот у другобивству тако што их потпуно  познаје, напушта путеве природе, историје, и апсолутном истином враћа у логички надпочетак, постаје тако – вечно, бесмртно.

„Стога оно најбогатије јесте оно најконкретније и најсубјективније, а оно што се враћа у најједноставнију дубину јесте оно најмоћније и најобухватније. „Највиши, најизоштренији врх јесте чиста личност која једино благодарећи чистој дијалектици, која је њена природа, исто тако све обухвата и држи у себи, јер се она претвара у оно што је најслободније, – у једноставност, која је прва непосредност и општост.“^[43]

Апсолутни  напушта другобивствени природни живот у  оспољеном бићу у просторно-временској природи, где тражи, производи само привидну појаву и апсолутним самосазнањем, самосвешћу достиже потпуно јединство са собом, унутрашње безмерје истине, где више такве подељености, било каквог недостатка и спољашње жеље за привидним обликом, појавним животом у другобивству чулне природе више нема.

Не постоји никакво дешавање, догађање, никакав облик природе,  историје, живота, да у негативности–позитивности апсолутног једног по себи различитог, истог мишљења не сједињује јесте и није, биће и небиће. Све бивајуће је производ мисли, онтолошко је по слободи духа и онтолошко, а онтолошко по  логичкој нужности апсолутне мисли, тек бива, јесте то што јесте по истинитом мишљењу. Парменид каже: „Исто постојеће се може мислити и бити.“ По Хегелу, та почетна истина једног бића,  без икакве другог садржаја, било какве друге одредбе, тоне у негативност ничега, небића; то јест, то утемељење празног једног–бића, подједнако је и  утемељење празног небића!^[44]

Зато дух напушта празан идентитет истине апсолутног једног (пуног, непокретног) бића као апсолутне истине једног и прихвата отуђење од себе у појавне разлике, оспољену материју, природу, настајање, нестајање, кретање, мноштво за најнужније почетно јединство бића–небића у постајању, бивању,..   а тек на крају пута самосазнањем у највишем самокретању појму,  квалитативном безмерју духа по себи и за себе поново проналази ту једну са свих страна исту истину мишљења–бића, самоодређењем појма саставља све могуће разлике, супротности у највишем јединству  апсолутне идеје.

Природно је по себи различито и никада по себи, почетак и крај се увек разликују, док је натприродни облик чисте мисли о самој мисли у логичкој кружности апсолутног појма о појму једна са сваке стране, краја иста истина. Негативношћу спрам физичког облика, делимичног лика, мишљење је пре краја физичког живота и смрти тела изашло из телесног живота, апсолутним духом заувек напустило спољашње просторно, временско дешавање, природно, историјско искуство и самосазнањем у свеобухватној филозофији филозофије коначно сазнало (препознало) Платонову вечну идеју или достигло логичку кружност мисли о самој мисли, изједначило са непокретним покретачем, Аристотеловим Богом, унутрашњим безмерјем истине, достигло друго, за вечност, духовно “рођење.“

Апсолутна идеја која у тоталитету духа саставља све могуће природне, друштвене, историјске моменте, прошла је све што се имало проћи и дијалектиком појма вратила у логичку кружност мишљења о самом мишљењу, унутрашњем безмерју истине, метафизичком лику Бога, вечне идеје, па тако Хегел своју физичку смрт може схватити не само као крај другобивственог физичког живота, него као својевољан излазак духа из сваког привидног облика, кретања, као ослобађање од сваког делимичног, појавног лика (разлика, супротности) природе, историје, као (смрт), крај другобивствене природе, историје.

Апсолутним самосазнањем, “метафизичким искуством“ ума, логичком формом–садржином свеобухватне  мисли, појма, вечни дух се коначно  вратио себи, природни облик, људски лик највише умности човека–људског рода, се изједначио логичким узроком и почетком – натприродним обликом, умским ликом вечне идеје.

„Овај последњи лик духа, дух који у својој потпуној и истинитој садржини даје у исто време форму самства и тиме свој појам реализује исто тако као што у томе реализовању остаје у своме појму, јесте апсолутно знање; ово јесте дух који себе познаје у облику духа или оно је знање које поима. Истина није само по себи потпуно равна извесности ... она се за дух који зна налази у форми знања себе самог.“^[45]

Објективни дух је напустио субјективно, али је и субјективно на крају, када је потпуним самосазнањем достигло у свеобухватном појму о појму истину, изједначило са објективним, престало да буде субјективно,  и постало апсолутно. Крај историје духа, у завршној филозофији филозофије, дијалектичком појму о појму, идеји која је изашла из другобивства, апсолутном истином вратила себи, потпуно спознала себе, је и крај природе, историје. Зато у том апсолутном јединству мишљења и његовог предмета, бића нема више разлике између природног рођења, оспољења, почетка у просторно-временском привидном животу, бићу у другобивству и краја, смрти. И прозирући сву коначну природу, привидно отуђено биће, само оспољен апсолутни дух  – која на тој разлици почетка и краја, мишљења и бића и почива –  прозире и саму смрт.

Крајем физичког живота умире природни облик, завршава се просторно-временско-материјално кретање Хегеловог физичког лика, али како је његов умски део душе метафизичким искуством искусио све путеве природе, историје, прошао све могуће–стварно–нужно што се имало проћи и чистом мисли о самој мисли, логичком кружношћу апсолутног појма о појму, апсолутном истином изједначило са непокретним покретачем,  он је поново задобило натприродни лик вечног духа, идеје.

У физичкој смрти се напушта коначни, природни облик, лик, али, како његова највиша самосвесна личност потпуно спознаје, зна себе, у физичкој смрти на крају напушту сву оспољену природу, историју и кружним кретањем апсолутног појма завршне филозофије филозофије саставља почетак и крај, субјективно постаје објективно, – коначно постаје бесконачно, вечни умски лик човека свеобухватним мишљењем о самом мишљењу достиже метафизизички вечно живи, духовни лик Бога,  изједначује се са метафичким, натприродним ликом истине апсолутне идеје.

Само се  вечно живом  духу утемељује апсолутна истина са свим могућим-стварним-нужним облицима. То логичко кретање апсолутног појма јединство живота и смрти у вечно живој  Хераклитовој ватри духа, свеобухватној идеји која саставља све могуће–стварне–нужне разлике, супротности.  Све разлике, супротности само су по себи друго самога себе тог апсолутног духа “који по себи јесте и помоћу себе се схвата;“ који укључује све могуће–стварне–нужне логичке одредбе апсолутне идеје.

Ниједна супротност није апсолутна, него се  негацијом негације и јединством супротности постепено превазилази, нестаје.  Од оне најпочетније (чистог) бића и (чистог) небића, или (празног) мишљење и (празног) бића, до свих могућих–стварних–нужних разлика, супротности апсолутног мишљења, бића који се састављају на крају у једном апсолутном духу, идеји. Свака подељеност (логичка разлика, супротност) која би се том једном духу по себи и за себе различитом и истом супротставила другобивством, оспољењем, природном облику унапред је укључена и зато на крају нестаје.

 

Коментар

 

Иако Хегел каже да у својој у Науци логике излаже духовну суштину Бога, наук о вечно постојаном духовном постојању апсолутно логичног бића – да претендује на апсолутну научност логике – он са насловом Наука логике управо доказује супротно! Зар једна од његових основних теза није да не утемељује  научност науке логичност логике него управо обрнуто, апсолутна логичност дијалектичке логике тек сву научност науке?

Ако је његова Наука логике као истина по себи и за себе без омота знање свег знања, наука свих наука, вечна суштина Бога, много пре треба доказивати  логичност науке, него научност логике;  доказазивати да је наука тек кроз логичност (истинито) научна, да је оно најнаучније (најистинитије) у самој науци управо оно најлогичније у самој логици. Да је дијалектика много пре логика саме (све) науке, него наука саме (све) логике, јер није логика логична по науци него је наука апсолутно научна по апсолутној (дијалектичкој) логици.

Према томе, ако је дијалектичка логика логика саме логике или наука саме науке („истина по себи и за себе без омота као вечна суштина Бога“) онда у складу са тим прави наслов његове књиге мора бити: дијалектика као апсолутна наука, наук о апсолутном… Или логика апсолута, Божија логика Божији логос,.

У сваком случају, апсолутношћу дијалектике (апсолутне) логике, то је  много пре логика (саме) науке, него наука (саме) логике.

Међутим Хегел у науци логике излаже научност саме логике, као да је првостепена научност потврђује, осигурава саму логичност, иако, је заправо јасно, да у његовој свеобухватној логици саме (све) науке тек утемељује првостепена научност науке; да основу апсолутне логичности дијалектичке логике првенствено осигурава, потврђује научност саме науке!

Свакако, са насловом Наука логике, Хегел хоће да нагласи да излаже, учи, научава духовну суштину Бога, наук о вечно постојаном постојању апсолутно логичног духовног бића. Да научава, излаже апсолутну логику Бога, Хегел чак каже: „Суштину Бога какав је он у својој вечној суштини пре стварања света, природе и једног коначног духа“.  

Међутим, као што није логично да се сва природа, историја поистовете са „апсолутно“ логичком идејом свеобухватне филозофије саме филозофије тако ни то изједначење мишљења–бића, логике–онтологије, науке–логике у апсолутној научности логике и апсолутној логичности науке апсолутног појма, идеје  у дијалектичком јединству свих могућих (логичких, онтолошких, етичких, естетских), различитих, супротних категорија излаже апсолутно самосвесто, самознајуће Божијег Ја,  није логично.

 Историја филозофије је за њега, заправо, историја логике, а логика (логос) не постоји у простору и времену, природи, него у старијој вечности, у Богу, изједначује са истином по себи за себе без омота вечних идеја, са вечном суштином Бога! Историја филозофије као самосазнање апсолутне идеја, је само излагање апсолутне логике, логике Бога, вечног логоса пре просторно-временске-материјалне природе, историје.

Тек се из вечног бића Бога пре створеног света, има апсолутност логике, а сама историја филозофије је само историја самосазнања те апсолутне истине као вечне суштине Бога. Хегел не види да он у свом излагању не утемељује Бога из логике, изводи из логике, своди на логику, него обрнуто, апсолутну логику разумева из апсолутног Божијег Ја, утемељује у Богу!

То јест, као што код Канта изгледа да се прасинтетичко Ја мислим, које утемељује сву логику, филозофију и сва наше сазнање искуство, утемељује у ономе „мислим“, како свако мишљење тражи и  по форми старије надсазнајно, надопажајно Ја (Ја=Ја),  а по садржају опажаје чулности, заправо је сасвим обрнуто случај, тако се и Хегелово апсолутно, Божије мишљење, Божије Ја мислим, утемељује у надсазнајном, надлогичкој, надсуштаственој Божијој апсолутној вољи и стварајућој слободи!^[46]

---

 

 

[1] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1.књ. стр.  31.

[2] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 993 b.

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ,  1979, стр. 3.

[4] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1.књ. стр. 33.

[5] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha,  BIGZ,  1979, стр. 11.

[6] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979, стр. 13.

[7] Исто, стр. 18.

[8] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1.књ. стр. 12. 

[9] Исто, стр. 37.

[10] Исто, стр. 35.

[11] Исто. стр. 27.

[12] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3.књ. стр. 541.

[13] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, стр. 43.

[14] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1.књ. стр. 50.

[15] Исто, стр. 41

[16] Истo, стр.  44.

[17] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, стр. 448.

[18] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3. књ. стр. 537.

[19] Исто, 1. књ. стр. 51.

[20] Исто, стр. 51.

[21] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1. књ. стр. 37.

[22] Исто, стр. 37–38.

[23] Исто, 35–36.

[24] Исто,  3. књ.стр. 537.

[25] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3. књ. стр. 536.

[26] Исто, стр. 12.

[27] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ,  1979, стр. 461.

[28] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 1. књ. стр.  52.

[29] За више погледати радове Бог и дијалектичка логика и Хегелов Апсолутни дух на сајту: www. filozof.rs  

[30] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija  filozofskih  znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 327.

[31]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija  filozofije, BIGZ,  1975, 1. књига.  стр. 41

[32] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 3. Књига стр. 234.

5 Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija  filozofije, BIGZ,  1975,1. књига стр.  32.

[34] Исто, стр. 30.

[35] Georg, Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, BIGZ, 1976, 1. Књига, стр. 53.

[36] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2. књ. стр. 352.

[37] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979, стр. 442.

[38]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1. књига стр. 34.

[39] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 47.

[40] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979, стр. 442.

[41]Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971,  1072 b

[42] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 1. књига стр. 51.

[43] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 3. књига, стр. 248–249.

[44] Хегел, заправо, прихвата дијалектику из Платоновог дијалога Парменид.

[45] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ,  1979, стр. 458-459.

[46] За ширу критику овог Хегеловог становишта погледати остале радове о његовој филозофији на овом сајту.