Hegelova istorija filozofije

Autor: Tomislav Novaković

 

„Kao što je filozofija sistem u razviću, tako je to i istorija filozofije“^[1]

 

1. Filozofija kao najviša nauka

 

Povodeći se za Aristotelom: „Filozofija se s pravom naziva nauka o istini.“^[2]  Hegel, takođe, pokušava da zasnuje filozofiju kao najvišu nauku. „Pravi oblik u kome istina egzistira može biti jedino njen naučni sistem ... Zadatak koji sam sebi postavio da sarađujem na tome da se filozofija približi formi nauke – cilju da bude u stanju da zbaci svoje  ime ljubav ka znanju i da predstavlja stvarno znanje.“^[3]  Da celokupnu istoriju filozofije izloži kao naučni sistem u samorazviću jedne apsolutne ideje. „Ime nauke zaslužuje samo ona istorija filozofije koja je shvaćena kao jedan takav sistem razvića ideje..., prosta zbirka znanja ne sačinjava nikakvu nauku“^[4]

Ta naučnost treba da pokaže da su sve različite filozofije kroz istoriju samo logički momenti samorazvoja apsolutnog duha. I da se krajnji rezultat tog samorazvoja sagledava se tek u zadnjoj, završnoj filozofiji apslutne ideje, koja u svom rastu, sazrevanju, kao u organskoj celini od semena do ploda, sastavlja sve svoje stepene razvića. Apsolutna ideja postaje  to što treba da bude, jer to što jeste nosi u svojoj logičkoj mogućnosti od početka. „Istinito jeste celina... ona suština koja se završava putem svog razvoja. O Apsolutnome treba reći da ono suštinski predstavlja rezultat, da ono tek na kraju jeste ono što uistinu jeste; i upravo se u tome sastoji njegova priroda, da bude ono što je stvarno, subjekat ili samopostajanje.“^[5]

 

2. Samo filozof može biti pravi istoričar filozofije

 

Iako "mnogoznalaštvo, kako kaže Heraklit, ne uči mudrosti", "filozof mora u mnogo stvari da bude obavešten".

I upravo su najveći istoričari filozofije, koji najbolje znaju, interpretiraju druge filozofe i sve filozofske probleme, bili i najveći filozofi: Platon, Aristotel, Hegel. Ovi su pokazali manje, više zanimanje za svaku dotadašnju filozofiju; skoro nijednu nisu ostavili po strani ni svojim ključnim postavkama pri rešavanju problema ni izlaganjem dobrih i loših strana u njihovom učenju.

Kako je, po Hegelu, celokupna istorija filozofije svobuhvatna filozofije same filozofije, on izričito tvrdi da samo filozof izgrađenim filozofskim stanovištem može razumeti druge filozofe, biti istinski tumač,  interpretirator njihovih ideja na pravi način.

Kada se u istoriji filozofije izlažu različite filozofije, naizgled suprotne, protivurečne, u  njima, svakako, treba pronaći nešto zajedničko, opšte, kao i presudnu filozofiju koja predstavlja neko doba, tokom cele istorije filozofije.  Da bi se shvatili svi raznovrsne aspekte svake filozofije i sva različita stanovišta celokupne istorije filozofije do sada potreban je jedan dosledan ugao gledanja iz krajnje široko,  dubokog sveobuhvatnog  gledišta....

A jedno takvo  dosledno stanovište, koje iz najšireg, najvišeg, najdubljeg ugla shvata suštinu svake prethodne filozofije je sposobna samo izvorna filozofija. Zato istoričar filozofije mora i sam biti filozof.  Takozvano objektivno, „nepristrasno stanovište“– nekoga ko je „samo“ istoričar filozofije, a da pri tom nije i sam filozof – nije nikakvo stanovište nego amaterizam! 

Ako neko nema vlastito filozofsko stanovište, odakle će gledati, procenjivati dostignuća, rezultate svake filozofije? Mora se imati neko sveobuhvatno stanovište, neprotivurečni ugao gledanja,  a on moguć samo iz dosledne vlastite filozofije!

 

3. Apsolutna sloboda duha i apsolutna nužnost istine

 

Pre svega, svaki istoričar filozofije mora da objasni: ako je istina jedna, kako uopšte mogu da postoje naizgled potpuno različite, nekada čak suprotne filozofije? Da li, ipak, postoji među takvim različitim–suprotnim filozofijama neka suštinska povezanost, sličnost? I kako se uopšte, i po po kojem principu, pokretaču jedna za drugom smenjuju, nastaju, nestaju? U svakom slučaju, niko ne može shvatiti sve suštinske razlike, suprotnosti, ili, pak, sagledati ono zajedničko, opšte u svim tim filozofijama, pronaći neko najviše jedinstvo najrazličitijih filozofskih sistema tokom celokupne istorije filozofije, ako nije filozof.

Tačnije, po Hegelu,  pravi filozof čak mora  pokazati da su sve te razlike, suprotnosti kroz celu istoriju samo delovi jedne sveobuhvatne filozofije; samo logička pododređenja jedne apsolutne ideje, neki stepeni razvoja svetskog duha, koji samosaznanjem dolazi do sebe. I da jedna naučna istorija filozofije celokupnu istoriju filozofije posmatra kao sveobuhvatnu filozofiju same filozofije, koja po apsolutnoj slobodi duha i logičkoj nužnosti istine sve suprotnosti različitih filozofskih sistema sastavlja u apsolutnoj ideji.

Samorazvoj slobodnog mišljenja kroz celokupnu istoriju, od prve pojave filozofije, pa do njegove filozofije apsolutnog duha, ideje nalikuje organskom sazrevanju od semenka do ploda. Smisao svega različitog, pojedinačnog,  posebnog sagledava se tek iz na kraju iz sveobuhvatne celine  zajedničkog, opšteg. Kao što se svrhovito kretanje žive celine slobodno prima, nosi, ispoljava samorazvojem sve razlike, suprotnosti unutar sebe,  tako čisti pojam o pojmu, spekulativno mišljenje o samom mišljenju svojim slobodnim duhom prima sve razlike, suprotnosti različitih filozofskih sistema tokom sve istorije filozofije, vodi na kraju samosaznanju,  samoodređenju  apsolutne ideje.

Živi duh misli po sebi i za sebe je ono supstancijalno, stvarno; apsolutna subjektivnost  koja je sveobuhvatnom dijalektikom čistog pojma o pojmu – apsolutna objektivnost!  Istorija filozofije upravo treba da razotkrije kako se, naspram svega prostorno, vremenskog ospoljenja i kretanja u kvantitativnoj, rđavoj beskonačnosti, apsolutno  slobodna misao – ničim drugim ograničena osim istinom – vraća samosaznanjem, logičkim kretanjem  objektivnog pojma unutrašnjem bezmerju duha, kvalitativnoj beskonačnosti apsolutne ideje.  

„Ono što je istinito jeste stvarno samo kao sistem, ili da je supstancija u suštini subjekt,..apsolutno kao duh. Jedino... duhovno jeste ono što je stvarno.., ono što jeste po sebi i za sebe.“^[6] Samo misao po sebi i za sebe koja kroz sve moguće razlike mišljenja dopušta svu raznovrsnost forme i sadržaja, vodi samorazvićem organskom jedinstvu najsavršenijeg ploda na kraju apsolutne ideje. Duh zadobija svoju istinu samo tako što u toj apsolutnoj rascepkanosti nalazi sama sebe.“^[7]

Istorija filozofije upravo treba da razotkrije kako se, naspram svega prostorno, vremenskog ospoljenja i kretanja u kvantitativnoj, rđavoj beskonačnosti, apsolutno  slobodna misao – ničim drugim ograničena osim istinom – dostiže samosaznanjem, logičkim kretanjem  objektivnog pojma unutrašnje bezmerje duha, kvalitativnu beskonačnost apsolutne ideje. To logičko kretanje čistog pojma o pojmu, izlaže Božiji duh pre stvorenog sveta. Samosaznanje  čistog pojma o pojmu, kao razviće organske celine ka plodu, shvata, obuhvata u spekulativnoj misli ka istini,  sve različite, suprotne filozofske principe apsolutne ideje.

U samorazviću čiste misli o samoj misli ispoljava apsolutnu slobodu svih mogućih različitih, suprotnih principa svake filozofije a istovremeno, logičku nužnost pojma ka totalitetu istine, samosaznanju  apsolutne ideje. To apsolutnom mišljenju o samom mišljenja na početku, sredini i svakoj strani, kraju, logičko kretanje  „nepokretnog pokretača“ ispoljenje Božije svrhe–dela po sebi i za sebe kroz sve momente sveobuhvatne ideje.

 

4. Apsolutna (filozofska) misao o samoj misli kao sveobuhvatna filozofija same filozofije

 

Filozofska misao nije misao o nečem drugom: spoljašnjem, drugobivstvu, otuđenju, prirodi, prividnoj konkretnosti, bez  apsolutnog jedinstva misli i predmeta, logičkog i ontološkog u rđavoj beskonačnosti  razdvojenog početka–kraja prostora i vremena ili broja. Logičko kretanje duha koje pre svake delimične istine o pojedinačnom, posebnom ovome, onome iz sve čulne prirode traži sopstveni početak, apsolutnu istinu o celini, svemu.

Čista misao o samoj misli traži večni oblik, duhovni lik Boga u unutrašnjem kvalitetu istine, logičkom bezmerju duha, samosaznanju apsolutne ideje. „Najsavršenijim se mora smatrati ono gde misao ne radi ništa drugo niti se bavi ičim drugim, već gde je, budući zauzeta jedino sama sobom...tražila i pronašla samu sebe.“^[8]

Za Hegela filozofija može biti samo jedno samopronalaženje misli. A misao može potpuno pronaći sebe, kada samosaznanjem u dijalektičkom kretanju pojma proizvodi sebe. Zato on u svojoj istoriji filozofije pokušava  da  dokaže da su sve dotadašnje filozofije unutrašnje razlike (po sebi drugo samoga sebe) jednog istog apsolutnog duha,  samo stepeni samorazvića jedne apsolutne filozofije. „Celina istorije filozofije predstavlja jedan u sebi nužan, dosledan razvoj; on je u sebi racionalan, determiniran svojom idejom.“^[9] Sve posebne filozofije po logičkoj nužnosti istine mogu niti samo ispoljenja potpuno slobodnog duha, i istorija filozofije tako postaje filozofija same filozofije, a svaka filozofija  samo logička podforma te sveobuhvatne celine apsolutno logične ideje.

Međutim, iako sveobuhvatno jedinstvo svih različitih odredaba obuhvata i sebi raznovrsne principe svih prethodnih, naizgled suprostavljenih filozofija, svaka od njih po doslednosti svog filozofskog principa, ima nešto od sveobuhvatnosti apsolutne ideje, i svojom konkretnom idejom predstavlja i jedan posebni logički totalitet; što je bit filozofskog mišljenja. „Konkretna ideja filozofije jeste delotvornost razvića u kojoj treba da se ispolje razlike koje ona sadrži po sebi. Te razlike jesu misli uopšte; jer mi ovde govorimo o razviću u mišljenju...one toga radi moraju biti celine, totaliteti, moraju u sebi sadržati totalitet ideje..“^[10]

Svaka filozofija svojim glavnim principom, koji sjedinjuje mnoge razlike, suprotnosti u sebi, postaje elemenat neke naredne, sveobuhvatnije filozofije, dobija odgovarajuće mesto u nekom narednom, višem totalitetu ideje. „Kao što je filozofija sistem u razviću, tako je to i istorija filozofije“ Slobodni duh u filozofiji u svom samorazvoju sastavlja sve različite, suprotne logičke principe u  organskom jedinstvu apsolutne ideje. To razviće je samohod ideje shvatanjem onoga sveobuhvatnog i nepromenljivog. Samoodređenjem misli to je jedan hod ka unutra, kojim se ona samoudubljuje, konkretizuje, pusta slobodno sve razlike, suprotnosti u datom stepenu razvića, da bi u nekom sledećem jedinstvu, višem stepenu povezanosti  koji donosi, prenosi sa sobom, većom konkretnošću, razuđenošću sve bogatstvo tih slobodnih razlika, suprotnosti sastavio u još logičniju celinu. Samo  to filozofsko samosaznanje ispoljava istovremeno punu sloboda duha i logičku nužnost istine, vodi sveobuhvatnom filozofijoj filozofije na kraju do apsolutno logične ideje.

Sve te razlike, posebnosti svake filozofije, nužnim logičkim putem vode samo većem konkretizovanju istine; služe jačem samoodređenju, čistijem kretanju pojma  ka najvišoj sveobuhvatnosti apsolutne ideje. Upravo je sa  suprotnostima u mišljenju (kroz različite principe svake filozofije)   sveobuhvatni duh u svome samorazvoju ka apsolutnoj istini u najvećoj slobodi. „Ni u čemu drugom, osim u mišljenju, duh ne dolazi do ove slobode.“^[11] Sva ta različita mišljenja, raznovrsne forme–sadržaje, pojedinačne, posebne, opšte logičke odredbe svake filozofije živi duh samorazvojem saznanja sastavlja u najvišem jedinstvu apsolutne ideje.

Na početku Parmenid: „Isto postojeće se može misliti i biti;“ prostor, vreme, sva mnoštvena priroda i čulno biće samo prividno postoji. Kroz otuđenje natprirodnog oblika, lika u drugobivstvo ospoljene prirode, prazno biće bez sadržaja se izjednačuje sa nebićem, čime nastaje logički rascep mišljenja i bića, duha i prirode, subjektivnog i objektivnog i jedinstvo postojanja i nepostojanja  u postajanju, bića i nebića u bivanju – Heraklit...

Na kraju završna filozofija filozofije, kao sveobuhvatna istorija duha  koja objedinjuje celokupnu istoriju filozofije.  I zato se Hegelova Istorija filozofije, kao sveobuhvatna filozofija filozofije koja u logičkom putu objektivnog duha sastavlja  u čistoj misli o misli na kraju sve različite, suprotne principe dotadašnjih filozofija, poistovećuje sa njegovom Naukom logike, koja čistim pojmom o pojmu, koji izlaže sve različite, suprotne (moguće–stvarne–nužne) logičke odredbe apsolutne ideje.

Naučna istorija filozofije, koja prati redosled glavnih principa svake dotadašnje filozofije, dokazuje da sve one svojom logičkom formom predstavljaju neki stepen samosaznanja sveobuhvatne  filozofije apsolutne ideje. Pa tako „poslednja filozofija sadrži u sebi one filozofije koje su joj prethodile, ona obuhvata u sebi sve stupnjeve, i predstavlja proizvod i rezultat svih tih filozofija koje su joj prethodile.“^[12] I kako po apsolutnoj slobodi duha i logičkoj nužnosti istine u završnoj filozofiji,  totalitetu sveobuhvatne ideje sastavlja sve moguće razlike, suprotnosti prethodnih filozofskih principa subjektivno je postalo objektivno.

„Istorija filozofije pokazuje u filozofijama, koje se čine različnima, dijelom samo jednu filozofiju na različitim stupnjevima izgrađenosti, dijelom pak da su posebni principi, od kojih  je jedan bio osnovom jednom sistemu, samo grane jedne te iste celine. Po vremenu poslednja filozofija jest rezultat svih prethodnih filozofija i mora stoga sadržavati principe svih; ona je zato, ako je inače filozofija, najrazvijenija, najbogatija i najkonkretnija.“^[13]

 

5. Filozofija kao objektivni duh svog vremena.

 

Filozofija je  „pojam celog lika duha, svest i duhovno suštastvo celokupnog stanja, duh vremena koji postoji kao duh koji misli o sebi.“^[14]

Sa gore navedenom tvrdnjom Hegel treba da  odgovori na dva suštinska pitanja. Ako filozofija govori o večnoj, nepromenljivoj istini, kako je moguće da postoje tolike razlike među njima,  gotovo isključive, naizgled protivurečne?

I pored toga još: ako sve te filozofije, koje pretenduju na apsolutnu istinu, većinom govore o liku nepromenljivog bića, ili večne ideje  traže, nalaze logički princip stariji od svakog mesta,  vremena, kako se, opet,  dešava da bivaju napuštene, ili čak pobijene u okviru tog istog, ili nekog budućeg vremena? Kao što je već je rečeno, Hegel odgovara na to pitanje tako što tvrdi da uvek postoji samo jedna (preovlađujuća, glavna) filozofija koja izražava glavni logički princip toga vremena.

Sve su različite filozofije u jednom vremenu samo nužne strane jednog istog logičkog principa, samo slične varijante s kojima se objektivni duh ispoljava presudnom filozofijom tog vremena. U svakom slučaju, svaka filozofija u dotadašnjoj istoriji filozofije kroz čistu misao o misli, pojam o pojmu teži da u logičkoj kružnosti ideje da sastavi  početak sa krajem, logičko i ontološko, misao i predmet misli, i zato u svome vremenu predstavlja sam objektivni duh koji samosaznanjem dolazi do sebe.

To zapravo znači da se  filozofski sistemi bilo kojeg vremena se ne rađaju i smenjuju slučajno, nego uvek se u njima samo smenjuju različiti stepeni samorazvića sveobuhvatne filozofije, sve do konačnog samoodređenja apsolutne ideje. To jest, iako svaka filozofija u istoriji filozofije kao misao o misli, teži da se okrene od spoljašnjeg unutrašnjem, i uzme sebe za predmet, postigne samosaznanjem (znanjem apsolutne istine) najviše jedinstvo misli i predmeta misli, ona to jedinstvo nikako  ne postiže potpuno.

Iako je svaka filozofija rezultat svih prethodnih filozofija do tada, i pored toga njen logički princip odražava samosvesni duha svoga vremena prema  sveobuhvatnoj istini apsolutne ideje, samim tim što se odmah za njom u narednom vremenu javljaju drugi, različiti, suprotni logički principi, ona, po Hegelu, nema sveobuhvatno jedinstvo svih mogućih različitih, suprotnih logičkih principa, nego svojim sistemom predstavlja samo neki stepen samosaznanja apsolutnog pojma, ideje. Po njemu, tek na kraju, u sveobuhvatnoj filozofiji same filozofije, kada apsolutni duh u čistom pojmu o pojmu u totalitetu istine, samosaznanju apsolutne ideje sastavi u zrelom plodu njegove filozofije sve prethodne filozofije, dostiže se to najviše jedinstvo.

Zato je naučna istorija filozofije, kao sveobuhvatna filozofija filozofije identična sa naukom nauke, ili logikom same nauke,  koja u totalitetu duha  po sebi i za sebe saznaje  istinu apsolutne ideje. „Pošto je napredovanje razvića dalje određivanje ideje, a ovo određivanje je njeno produbljivanje i shvatanje u njoj samoj, to najpoznija, najmlađa, najnovija filozofija jeste najrazvijenija, najbogatija i najdublja^[15]  Tek se završna filozodfija dijalektikom čistog pojma o pojmu, potpunim naučnim mišljenjem o samom mišljenju seća apsolutne istine, prepoznaje večnim delom duše, umom Platonovo  carstvo večnih ideja pre pada u prostorno-vremensku prirodu, prividan život, biće. To izlaganje  večne ideje otkriva apsolutna istinu Božijeg duha i  najviše umsko lice čovečanstva čoveka.

 

6. Spoljašnja i unutrašnja istorija

 

Hegel razlikuje unutrašnju, logičku istoriju objektivnog duha, ideje  od  spoljašnje istorije, spoljašnjeg (prostorno-vremenskog) dešavanja. I tvrdi da unutrašnja, suštinska istorija, ne samo određuje spoljašnju istoriju, sve događanje, nego i sve moguće spoljašnje, čulno postojanje,  prirodno dešavanje! 

Sa postavkom o večnosti logičkih principa svake posebne filozofije Hegel demonstrira jedinstvenu  unutrašnju istorije duha, samorazvoj apsolutne ideje. Svi različiti logički principi tokom istorije filozofije samo su stepeni razvića sveobuhvatne istine, konkretizovana unutrašnja istorija filozofije, s kojom duh dolazi sebi, prepoznaje apsolutnu ideju.

Hegel dalje poredi mesto i ulogu svakog posebnog principa koji ima neka filozofija u svom vremenu u   samorazvoju apsolutne ideja, sa posebnim mestom i ulogom koji ima svaki narod, država u svom vremenu po istorijskoj nužnosti svetskog duha u njegovom dolaženju do sebe.

„Individum je sin svoga naroda, svoga sveta; ... on pripada onome jednom opštem duhu koji sačinjava njegovu supstanciju i suštinu; pa kako bi mogao da izađe iz nje? Isti taj opšti duh jeste ono što filozofija mišljenjem saznaje; ona je njegovo mišljenje o njemu samom, i prema tome je  njegova određena supstancijalna sadržina. Svaka filozofija je filozofija svoga vremena, ona je beočug u celokupnom lancu duhovnog razvića; prema tome ona može da prihvati zadovoljenje samo za one interese koji odgovaraju njenom vremenu.“^[16]

I kao što je svaka filozofija svojim glavnim logičkim principom neko ispoljenje sveobuhvatne ideje, jedan stepen samosaznanja apsolutnog duha, tako je svaki narod u svetskoj istoriji  svojim  društvenim uređenjem i delom  u konkretnom mestu, vremenu, s kojim učestvuje u celokupnom događanju, opet u službi istorijske nužnosti svetskog duha u njegovom dolaženju do sebe.

„Kako je taj razvoj u vremenu i egzistenciji, a prema tome kao povijest, njegovi su pojedini stupnjevi i momenti narodni duhovi; svaki kao pojedinačan i prirodan u nekoj kvalitativnoj određenosti određen je da ispuni samo jedan stupanj i da izvrši samo jedan posao celog čina. To kretanje jest put ka oslobađanju duhovne supstancije, čin s kojim se ispunjava apsolutna krajnja svrha sveta, čin s kojim sebe duh, koji je isprava samo po sebi, dovodi   do svesti i samosvesti, a time do očitavanja i zbilje svog bića koje je po sebi i za sebe, da postaje sebi i izvanjski, općim, tj. svetskim duhom“^[17]

Može se ovde prigovoriti: ako, pre nego što individuum pripada svome narodu, svome svetu, ili  opštem duhu svoga vremena, sve opet pripada apsolutnom duhu (i taj narod i taj svet),  zašto onda glavni filozofski princip ne može ići ispred svoga naroda, opšteg duha svoga vremena? Jer, ako svi logički principi na početku, u sredini, i na svakoj strani, kraju prvenstveno pripadaju apsolutnom duhu pre svakog mesta, vremena, logički starijoj večnosti, i sve vreme, priroda, pojave, služe  starijoj večnosti ideje, onda njegova teza, s kojom zahteva nužnu vezu logičkog principa svake filozofije i presudnih istorijskih okolnosti, vremena u kome se ona pojavljuje –   gubi suštinski smisao.

Ne može ono što je supstancijalno – u ovome slučaju,  samospoznaja svetskog duha, koji kroz  individualni duh jednog filozofa koji utemeljuje vladajući logički princip svih filozofija toga doba, dolazi do sebe, sada biti odraz  nekih (bilo kakvih) istorijskih okolnosti,  biti samo opšti duh konkretnog mesta, vremena! Zapravo, po njegovoj osnovnoj postavci  bi upravo  trebalo  biti obrnuto:  da sve (samo) vreme, kao i svako mesto (sam), prostor  – služe, pripadaju (mnogo) starijoj (apsolutnoj) logičkoj stvarnosti, starijom večnosti ideje, sveopštem, svetskom duhu koji dolazi do sebe. Da svi ljudi, događaji, i njihove istorijske okolnosti budu upravo tim starijim duhom “prinuđeni“ da izađu iz svoga mesta, vremena i služe njemu (svetskom duhu); apsolutnoj logičkoj stvarnosti, starijoj večnosti ideje!

Svi  filozofi svojom filozofijom, i njenim osnovnim principom, pokazujuu, pre svega,  suštinsku logičku istoriju, predstavljaju objektivni duh svog vremena, te svojim duhom i delom, kao i pre toga sama priroda, svako stvoreno biće, mesto, vreme služe apsolutnom duhu da samosaznanjem dođe do sebe! I samo se mogu razumeti, ili javiti po starijoj večnosti apsolutne ideje; biti  po svojoj suštini, kao i sva priroda, istorija neka njena ispoljenja, ospoljenja; što i sam Hegel svojom filozofijom apsolutnog duha kao suštinsko i tvrdi.

To jest, ako unutrašnja istorija – istorija svetskog duha – svi logički principi ispoljeni u samorazvoju apsolutne ideje kroz svu istoriju filozofije određuje ne samo spoljašnju istoriju – sve istorijske okolnosti, spoljašnje dešavanje, događanje po narodima, državama, civilizacijama –  njihove oblike, zakone, nego čak i samu prirodu, sve njene pojave (okolnosti), posebne prirodne oblike, zakone, Hegel ne može, sada, sa druge strane tvrditi nešto potpuno suprotno: da sada ta spoljašnja istorija, određeni istorijski oblik, sadržaj događanje, određuje koja će se filozofija nastati, javiti u tom vremenu,  koji će se logički princip ispoljiti! „Individum je sin svoga naroda, svoga sveta…pa kako bi mogao da izađe iz nje?.. Svaka filozofija je filozofija svoga vremena,.. ona može da prihvati zadovoljenje samo za one interese koji odgovaraju njenom vremenu.“

To jest, ako trenutno stanje duha i sama filozofija služi istorijskim okolnostima i interesima svoga vremena, kao prvenstvena misao svoga doba samo odražava, odgovara spoljašnjim dešavanjima, događanjima svoga vremena, jer tu spoljašnja istorija, određuje unutrašnju, suštinsku, logičku istoriju – samorazvoj same apsolutne ideje, što je skroz suprotno osnovnoj tezi da unutrašnja istorija određuje spoljašnju istoriju!

Po njegovom osnovnom principu, apsolutne slobode duha i istovremeno logičke nužnosti istine, upravo unutrašnja istorija apsolutnog duha  ili apsolutni logički princip  (koji iz nadprostorne, nadvremenske večne ideje) vlada nad tim (ili svakim) mestom, vremenom, vodi ne samo sve istorijsko događanje, dešavanje, određuje svu spoljašnju istoriju, nego predodređuje  sve prethodno predistorijsko i svu prirodu, sve prirodno dešavanje! 

U svakom slučaju, Hegel ipak trdi da je jedina prava, suštinska istorija čovečanstva unutrašnja – istorija duha, samoodređenje apsolutne  ideje. Svetski duh u svome samorazviću  nije samo tvorac sveg dešavanja u ljudskoj istoriji  nego i u svoj prirodi; jer jedino sastavlja subjektivno i objektivno,  apsolutnu slobodu i logičku nužnost istine. „Taj rad duha, koji on izvodi da bi sebe saznao, da bi sebe našao, ta njegova delatnost predstavlja sam duh i život duha. Njegov rezultat jeste pojam koji je on o sebi shvatio: istorija filozofije je jasno saznanje da je duh u svojoj istoriji to želeo. Taj rad ljudskog duha u unutrašnjem mišljenju paralelan je svim stupnjevima stvarnosti (Ako je tako, onda nikako ne može reći: – T. N.) Nijedna filozofija ne prevazilazi svoje doba.

Zapravo, kao što je već rečeno da bi on po svojim osnovnim postavkama trebalo  mnogo pre da tvrdi obrnuto: nijedno doba pojavne stvarnosti ne prevazilazi svoju filozofiju, trenutni stepen samosaznanja, ispoljenja apsolutnog duha, logičke ideje; jer upravo – T. N.). Istorija filozofije jeste ono što je najbitnije u istoriji sveta...Ti pojmovi predstavljaju najprostije otkrivanje duha sveta: to otkrivanje, u svome konkretnom obliku, jeste istorija.“^[18]

Očigledno da ovde Hegel hoće istovremeno dve suprotne stvari. U jednom slučaju, kada filozofija izražava svoje vreme, duh kao supstancijalnost dolazi pojedincu spolja i da filozofija odražava stepen apsolutnog duha na kome se on ispoljava, nalazi u tom vremenu. Da subjektivnost,  filozofa, kao i svakog čoveka, svakog naroda, države bude u službi takvog apsolutnog duha koji kroji istoriju;  pa da tako nijedan pojedinac, narod, država ne može ići ispred njegovog samosaznanja, trenutno ostvarenog bića. I tada je   „filozofija... potpuno identična sa svojim vremenom.... ne stoji iznad svoga vremena, ona predstavlja znanje o supstancijalnosti svoga vremena:“^[19]

U drugom slučaju, kada se u jednom pojedincu izražava filozofski, logički princip,  koji  saznanjem nekog stepena samorazvoja večne ideje ostaje kao tekovina zauvek, apsolutni duh dolazi pojedincu iznutra, i da tada čovek svojim duhom ide daleko ispred vremena i pripada starijoj večnosti. Pa zato kaže: „Niko uistinu ne može da izađe iz svog vremena (to važi samo ako ne služi spoljašnjoj istoriji, vremenu, nego unutrašnjoj, logičkom samorazvoju svetskog duha, samosaznanju večne ideje –T. N.), isto onako kao ni iz svoje kože. Pa ipak,  s druge strane, filozofija stoji u pogledu forme iznad svoga vremena, jer kao mišljenje o onome što predstavlja supstancijalni duh njenog vremena ona ga čini svojim predmetom.“^[20]

 

7. Iako filozofije uvek izražavaju duh svoga vremena  njihovi osnovni principi ostaju za sva vremena.

 

 Hegel, tvrdi da je glavni princip  jedne filozofije u svakom vremenu neopovrgljiv, večan i da predstavlja tekovinu za sva vremena. „Da je svaka filozofija bila nužna i da je još takva, nijedna dakle nije propala već su se sve filozofije održale afirmativno kao momenti jedne celine.“^[21] Svi se glavni principi dotadašnjih filozofija prenose u savršenije potonje filozofije, a najsavršenija, završna filozofija sadrži u sebi logičke principe svih prethodnih filozofija. „Pricipi (svih dosadašnjih filozofija – T. N.) su se održali, najnovija filozofija predstavlja rezultat svih ranijih principa; i tako nijedna filozofija nije opovrgnuta. Nije opovrgnut princip ove filozofije, već je opovrgnuto samo to da je taj princip nešto poslednje, apsolutna odredba.“^[22]

Hegel je tu očigledno podstaknut Aristotelovim učenjem o najvišoj logičko-stvarnoj formi, naspram samo mogućnosti alogične materije. Bogu kao apsolutnoj formi svih formi, čistom mišljenju o samom mišljenju, večnom liku identičnim sa večnim sadržajem. Po Aristotelu je upravo forma nekog bića ona najviša svrha, ono aktivno što ga pokreće, daje mu život, biće. Svaki je prirodni oblik je delimično stvarnost (forma), delimično mogužnost (materija). Ima neku pasivnu mogućnost, materiju, i neku  aktivnost, stvarnost. A večni duhovni lik Boga je savršena svrha-delo, apsolutna stvarnost istine.

Samo je Bogu, apsolutnoj formi svih formi, mišljenju koje misli sebe, apsolutni oblik, lik istine identičan sa apsolutnim sadržajem – samim sobom, nematerijalnim, večnim bićem. To jest,  svi prirodni oblici svoj delimični lik, svrhu, delo, pokreću se iz natprirodnog oblika, savršene svrhe–dela apsolutno  duhovnog lika Božijeg. A Božija misao o samoj misli je apsolutna svrha istovetna sa apsolutnom delatnošću, delom, večnom istinom duhovno kretanje, pokretanje.

I po Hegelu, slično, “te forme (u različitim filozofijama–T. N.)  nisu  ništa  drugo  do iskonske razlike same ideje; samo u njima ona jeste ono što jeste, one su dakle za nju nešto suštinsko. One sačinjavaju sadržinu ideje. Sadržina se razvija i na taj način predstavlja formu. Ali raznovrsnost odredaba koja se ovde pojavljuje nije neodređena već nužna; forme se integrale u celu formu. To su odredbe iskonske ideje; uzete zajedno njihova slika sačinjava celinu… Svaki sistem je u jednoj odredbi; ali se ne ostaje pri tome da se one nalaze jedne izvan drugih.“^[23] Dakle, za njega je upravo logička forma neke filozofije, kao preovlađujući umni princip jednog vremena, ono suštinsko, aktivno; što je unutar  svakog takvog posebnog filozofskog mišljenja ono po sebi i za sebe, nezavisno od svakog razumskog, čulnog sadržaja.

Svakako da to Hegelovo svođenje jedne filozofije na osnovni logički princip ne može biti dovoljno –  može  dovesti u pitanje i da  forma i treba biti jedno sa sadržinom. Samim tim što njegovo gledište oštro odvaja formu od sadržaja, i što  jednoj filozofiji prvenstveno priznaje njenu logičku formu kao glavni duhovni princip tog vremena, kao stepen samosaznanja apsolutnog duha u tom vremenu, Hegel, dolazi u protivurečnost.

Sa jedne strane traži da  istinita filozofija svojom formom bude preovlađujući logički princip svog vremena, kao objektivni duh tog vremena izražava, odražava svoje vreme, prati sadržinu svog vremena. A sa druge strane da se najistinitije u toj  filozofiji, njena logička forma, odvoji od svake konkretne sadržine, ne samo događanja, dešavanja svoga vremena, nego čak i svakog prirodnog sadržaja i ili sadržaja te filozofije i kao glavno u toj filozofiji posmatra samo kao podforma apsolutne logičke forme sveobuhvatne ideje. Na taj način teza da logička forma jedne filozofije  mora nužno biti u skladu sa sadržinom, predstavljati objektivni duh svog vremena – gubi smisao.

Svakako da je Hegelu lakše da poveže različite logičke oblike u jedinstvenu celinu neke apsolutne forme, nego sve moguće beskonačno različite, suprotne filozofske sadržine. I da po jedinstvu neke najviše logičke forme apsolutnog duha tvrdi da svi ti različiti, suprotni principi svake filozofije tokom celokupne njene istorije ne nastaju i nestaju bez reda, nego predstavljaju logički put apsolutno slobodne forme čiste misli o samoj misli, samosaznanje apsolutnog pojma, ideje. Da se svi posebni principi svake filozofije, kao stepeni samoazvića jedne žive celine, svoje potpuno logičko ispunjenje imaju tek u zrelom plodu na kraju  sveobuhvatne filozofije same filozofije, istini apsolutne ideje.

U svakom slučaju, iako ta preovlađujuća logička forma neke filozofije ispoljava u dijalektičkom samorazvoju svog čistog pojma objektivni duh jednog vremena, ona svojim umnim principom, suštinskim rešenjem koje daje, ili zadatim filozofskim problemom koga prenosi u neko potonje vreme, često, ne samo daleko prevazilazi svoje mesto, vreme i sav njemu dostupan razumsko-čulni sadržaj, nego tim  logičkim radom sveopšteg duha predstavlja tekovinu za sva vremena. A na kraju „poslednja filozofija je rezultat svih ranijih filozofija; ništa nije izgubljeno, svi su se principi održali. Ta konkretna ideja je rezultat onih napora duha koje je on činio u toku dve hiljade i pet stotina godina... u svom najozbiljnijem radu, da bi postao objektivan sam sebi, da bi saznao sebe.“^[24] 

Svakako da se to konačno, sveobuhvatno jedinstvo mišljenja i bića, fizičkog oblika i metafizičkog lika, koje u živoj celini apsolutnog duha sastavlja sve moguće različite, suprotne principe celokupne istorije filozofije, čistim pojmom o pojmu, znanjem o samom znanju dostiže, po Hegelu, tek u njegovoj Nauci logike. Tek se u  samokretanju najvišeg mišljenje o samom mišljenju, izlaganju svih mogućih različitih, suprotnih logičkih principa završne filozofije filozofije u totalitetu apsolutne ideje, osvedočuje suštinska, unutrašnja, logička istorija filozofije; razotkriva kako se i zašto se  sve različite ideje tako smenjuju kao  što se smenjuju.

Kako duh po sebi i za sebe dijalektičkom logikom, samokretanjem čistog pojma apsolutno slobodnim mišljenjem sastavlja sve moguće–različite–suprotne filozofske principe. I kako tek na kraju dostiže potpuno jedinstvo logičkog i ontološkog,  apsolutnu misao u jedinstvu sa svojim predmetom, samom sobom, koja logičkim kretanjem čistog pojma o pojmu dostiže unutrašnje bezmerje istine, sagledava put objektivnog duha kroz svu istoriju filozofije, sve stepene logičkog razvića u samosaznanju  apsolutne ideje.

„Krajnja svrha filozofije i njen interes jeste u tome da se izmiri misao, pojam sa stvarnošću...ukoliko je duh dublje otišao u sebe u toliko je snažnija suprotnost: dubinu treba meriti prema veličini suprotnosti, potrebe..., dublja je njegova potreba da traži spolja, da nađe sebe,.. šire.. obilje spolja.“^[25] Kod Hegela je taj povratak  duha u sebe objašnjen u Fenomenologiji duha kao  prelazak iz samstva u samosvest.

 

8. Da li je glavni princip preovlađujuće filozofije jednog vremena njena logička forma? 

 

Već je rečeno da za Hegela svaka filozofija svojom glavnom formom, sveopštim umnim principom koji preovladava u jednom vremenu, logičkim određenjem objektivnog pojma, samo predstavlja  neki stepen samosaznanja apsolutnog  duha, delimični logički lik  istine večne  ideje.

Međutim, ako svojim filozofskim uvidom, znanjem onoga što jeste u svom vremenu, svojim  formom, glavnim logičkim principom pripada večnom obliku, logičkom liku apsolutnog duha, sveobuhvatne ideje, onda i taj apsolutni lik, duh ideje pripada delimično toj filozofiji, pa onda opet svaka filozofija iz logičkog principa svoga vremena sagledava svako, pa i svoje vreme, mesto unapred  iz „buduće“ večnosti.

Isto kao što se može reći, da se tek iz svih delova vidi celina, još pre se može reći da se tek iz celine vide svi delovi. Da svaki deo, makar bio samo opšta forma, princip svoga vremena, svoj filozofski uvid, biće, život, ima iz logički starije celine apsolutne ideje, sa kojim nadilazi i svoje i buduće, a nekada i svako mesto i vreme.

Svakako da je još teže zamisliti deo bez celine, nego velinu bez dela. I to ne celine koja se razvija sazreva, dolazi tek kasnije, na kraju, nego to nije moguće ni  u bilo kojem momentu, sada,  istog trena. Slično kao što se npr ne može zamisliti nikakvo mnoštvo bez logičko, ontološki starijeg jednog (Parmenid).

Iako se  u jednoj filozofiji nalazi nešto što odražava duh toga vremena, što ona svojim učenjem predstavlja, izražava nešto suštinsko u tom vremenu, iz tog vremena, ne može se nikako po tome kriterijumu sa logičkom nužnošću zaključiti da ta, tačnije svaka filozofija, nužno pripada svome vremenu, ne izlazi iz svoga vremena, samo izražava svoje vreme – predstavlja duh svoga vremena! Svakako da se u svakoj velikoj filozofiji u jednom vremenu, kao onom najvišem i najdostojnijem objektivnom duhu,  opštoj  svesti, znanju u obliku pojma, koherentnom razmišljanju u sveobuhvatnoj sintezi ideja, najviše sadrži, odražava život i duh tog doba, suštinsko (duhovno, istorijsko, naučno, kulturno..,) događanje, dešavanje iz tog vremena.

Međutim, ne samo da treba sagledati i šta to bitno vredno u nekoj filozofiji ne pripada samo tome vremenu,  nego se kao suštinska duhovna tekovina prenosi nekom kasnijem, ili, čak, pripada svakom (budućem) vremenu.

Na primer: kakve ima veze Parmenidovo Jedno – sa duhom toga vremena? Ili Heraklitovo shvatanje Boga; večno kretanje i preobražanje u vatri svega? Ili Aristotelovo shvatanje Boga, nepokretnog što pokreće kao temeljnog principa njegove filozofije sa grčkim shvatanjem bogova – duhom toga vremena? Ili Platonovo učenje o večnom svetu ideja, čiji je materijalni svet samo senka, sa najvećom afirmacijom čulnog, materijalnog života,  prisutnog u tadašnjoj grčkoj kulturi; koja je tek sa svojom najvišem moralno-umetničkom, i filozofskom stranom skladna sa njegovom najvišom idejom?

Svakako da se može u svemu tražiti veza i sličnost, ali treba gledati kao bitno i najveće posebnosti, suštinske razlike.

Čak se slobodno može reći da je suprotna teza jača i plodnija! Da drugi oblici čovekove delatnosti: npr. praktično delovanje, umetnost, mnogo više odgovaraju istorijskim, religioznim, političkim, socijalnim okolnostima svoga vremena, a da upravo filozofija, iako svojom svešću, učenjem, svakako, najviše odražava suštinsko u svom dobu, filozofskim saznanjem nadilazi svoje, a nekada i svako moguće vreme i svojom istinom, glavnom idejom, doseže do same večnosti, potiče iz starije večnosti! Da je filozofsko mišljenje često u sudaru ne samo sa svojim vremenom, nego čak sa samim vremenom, jer svojom istinom traži večni princip, lik apsolutne ideje za sva vremena. I da često svoje konačno vreme stavlja u službu nekog budućeg vremena ili beskrajno „starije" večnosti.

Sam Hegel kaže: „Misao koja je suštinski misao jeste po sebi i za sebe, jeste večna. Ono što je istinito sadrži se samo u misli, istinito je ne samo danas i sutra, već izvan svih vremena; a ukoliko se nalazi  u vremenu istinito je uvek i u svako doba.“^[26]

Dakle, već je rečeno da  se po njegovoj filozofiji mnogo pre može reći da je ne samo (sve) vreme u službi večnosti,  nego i sav materijalni svet (prostor, priroda), da predstavlja samo neko ispoljenje, ospoljenje duhovnog sveta ideja. I da svi narodi, ljudi, države, spoljašnja istorija  samo služe svetskom duhu da on dođe do sebe, a nikako  da (svako) konkretno vreme određuje (svoju) filozofiju; da ona odražava duh svoga vremena!

Po njegovim osnovnim načelima upravo suprotno apsolutno slobodni (svetski) duh vodi po lukavstvu uma sve moguće okolnosti prirodnih, društvenih (dešavanja, događanja) pojavljivanja); podređuje sebi prostor, vreme, materiju, svu prirodu, istoriju,  narode, države, osobe, dešavanja, događaenja, da je sva konkretna istorija njemu u službi. Apsolutni duh menja,  popravlja, pokreće sve okolnosti, pa je jako mišljenje, ideja – upravo svetski duh koji dolazi do sebe –  pokretač i svrha svog kretanja, dešavanja u svome (svakom) vremenu, a ne obratno. 

Stoga teza: „Duh pre nego što se dovrši po sebi, kao svetski duh, on ne može da postigne svoje dovršenje kao samosvesni duh,“^[27] može važiti za običnog čoveka – nikako za filozofa, filozofiju. Izuzev, možda,  za neke političke filozofije.

Hegelu je bitno da naglasi tu apsolutnost forme neke filozofije, kao glavni logički princip koji odražava svoje vreme, predstavi istorijski, postavi samo kao jedan nužan stepen u  samorazvoju, samosaznanju apsolutnog duha po sebi, koji dolazi do sebe. I da tako po apsolutnoj logici nauke ili Nauci (apsolutne) logike kasnije,  glavne forme svake posebne filozofije, sa jedne strane odražavaju okolnosti vremena u kome nastaju, a sa druge  po logičkom sledu samokretanja pojma sve se te različite filozofije integrale na kraju ka sveobuhvatnoj celini  apsolutnog duha u njegovoj filozofiji filozofije.

Da sve moguće različite, suprotne logičke principe tokom istorije filozofije shvati samo kao podforme jednog po sebi i za sebe potpuno slobodnog mišljenja u samosaznanju apsolutne istine, samorazvoju jedne sveobuhvatne ideje.

Međutim, već je rečeno da filozofija ne može nikako samo svojom formom  nadilaziti svoje vreme. Da ta  slobodna forma,  apsolutna slobodne misli o samoj misli, pojma o samom pojmu, mora biti jedno sa  svom sadržinom. I da čak  mnogo pre ono suštinsko u jednoj filozofiji treba biti  suštinski  sadržaj,  nego suštinska forma  (koja može biti ono preovlađujuće u umetnosti). A u nekoj  nadolazećoj  filozofiji je upravo novi problem, kao konkretniji, sveobuhvatniji sadržaj koji se donosi sa njom, ono suštinski delotvorno.

Prvenstveno živo u novom, nadolazećem duhu što menja  opšteprihvaćeni  sadržaj problema i preobražava svako mesto i vreme u kome se pojavljuje ili formira. Taj novi logički sadržaj svakako dolazi od novog problema, ili jasnije, jače postavke već postojećeg problema, koja nudi bolje rešenje; nikako ne  odražava samo postojeće okolnosti, nego svojim aktivnim duhom vrlo često stoji naspram dotadašnjih okolnosti, i rešenja u tome vremenu, jer nudi,  donosi nešto suštinski drugačije.

Tako Tales uzima za suštinski, večni sadržaj vodu; Anaksimen vazduh; Anaksimandar beskonačno; Parmenid jedno–biće; Pitagora meru i broj;  Heraklit logos vatre; Demokrit, Leukip atome i prazan prostor; Empedokle elemente i ljubav i mržnju; Anaksagora Νοϋς; Platon ideju; Aristotel Boga... itd.

Zajedničko je da svi ono prvenstveno govore o Biću (kao biću). Šta je to što ( suštinski) jeste; i zašto jeste tako kao što jeste? 

U svakom slučaju, to su mnogo pre različiti logičko-ontološki, suštinski, apsolutni, večni sadržaji, nego suštinski različite logičko-ontološke večne apsolutne forme. U stvari, forma više stavlja naznaku na spoljašnjost. Šta je nešto spolja? Kakvog je izgleda, oblika? Po kome, čemu se formira, nastaje? Koje mu je, po tom spoljašnjem obliku ime, naziv, na koga, na šta liči? A sadržaj: šta je u sebi; šta drži, sadrži? To je mnogo pre naglasak na samu “stvar,“ suštinsku sadržinu unutra supstancijalno što drži, sadrži sav bitni sadržaj.

Šta je nešto u samome sebi, po svojoj biti, pre bilo koje, kakve  (spoljašnje) forme, oblika, u biti, suštini što drži, sadrži istinom svog prvog pojma.

Možda je u drugim delatnostima, gde sadržaj  odgovara duhu vremena,  bitnija forma, međutim u filozofiji  mišljenje shvata, hvata, obuhvata najbitniji, suštinski sadržaj, bez obzira da li ta njihova određenja govore o svom vremenu, sadržaju svog vremena, ili sveobuhvatnošću svoga mišljenja, nekom najvišom idejom nadilaze svoje (svako) mesto i vreme.

Tačnije, upravo je u filozofiji forma podređena sadržini,  dok  je u umetnosti sadržina mnogo pre podređena formi. Logička sadržina je ono delatno, suštinsko, čemu se forma prilagođava. Snaga misli nije u njihovom obliku, nego svakako, mnogo pre u njihovom sadržaju.

Svakako da i jasna logička forma (pojma, suda, zaključka...), u načinu izražavanja, uobličenja,  oformljenja misli ima značaj, ali je ona u filozofiji ipak drugostepena. I iako Hegel tvrdi da svaka filozofija predstavlja neku logičku formu, uobličava, određuje, definiše filozofski princip svoga vremena, očigledno da filozofiju mnogo pre određeuje  logički sadržaj. I zato ne treba sadržaj neke filozofije svoditi na njenu logičku formu – odvajati logički formu od njene logičke  sadržine, negio jasno reći da glavni princip svake filozofije mnogo nosi logički (suštinskoi najbitniji) sadržaj, kome se, svakako, mora (podrediti), prilagoditi njena logička forma.

Aristotel kaže da mi  prvo treba da saznamo: šta je biće? Šta je to što najpre jeste, i zašto je tako kao što jeste? Šta je, jmeste je mnogo pre suštinski sadržaj, šta drži, sadrži prva, zadnja suština,  prvi pojam, nego kakva je njegova suštinska forma, oblik. Pa zatim i zašto je to prvostepeno  jeste  takvo kakvo jeste. 

Na primer,  za Talesa je  suštinski sadržaj za praosnovno šta je, jeste: voda. Za Anaksimena  vazduh, za Empedokla četiri elementa i ljubav i mržnja, za Anaksimandra – beskonačno, Parmenida  jedno–biće, Heraklita logos vatre,  za Pitagoru harmonija i broj, za Anaksagoru – Νοϋς i prasemene...za Platona – najviša ideja dobra, za Aristotela – Bog... 

Svi oni traže odgovor na pitanje: šta je biće? I kao odgovor nude, daju neki najbitniji, suštinski sadržaj; traže, nalaze neki logički i vremenski najstariji elemenat, ontološki sadržaj,  pre bilo koje, kakve forme, oblika koji to praosnovnno biće, elemenat, sadržaj može imati.

Samo su Pitagorine logičke forme  shvaćene kao čisto kvantitativni principi harmonije i broja.

I mada su Leukipovi, Demokritovi  atomi različitih oblika stzoje naspram praznog prostora kao praznine,  nebića, ničega (iako se to može dovesti u  pitanje), postavljeni kao elementi svih bića, oni se ne razlikuju samo po formi, obliku, nego i po redu i položaju.

Pored toga, u ta suštinska određenja prvih atomista mora, pored atoma različitih po obliku, redu i položaju, uključiti još i  kretanje i prazan prostor. Čak i ako se red, položaj, kretanje i prazan prostor shvate na kraju samo kao raznovrsna logička određenja, nedeljivi atomi nisu za Demokrita samo praosnovne forme, nego prvenstveno nešto materijalno.

A kada Hegel kaže da je forma u jednoj filozofiji ono osnovno, on ne misli, svakako, na  materijalne forme, nego prvenstveno na logičku formu neke filozofije, njen suštinski logički princip. I zato iza Leukipovih, Demokritovih atoma on po prvi put pronalazi princip samostalnog (pojedinačnog) bića. Te prve materijalne praelemente svih tvari, svih mogućih oblika pojedinačnih bića shvata kao logičke forme samostalnih bića; kao logička samoodređenja ideje.

Ipak, elementi vode, vazduha, vatre, atoma, kod Talesa, Anaksimena, Heraklita nisu  samo apstraktni, spekulativni principi praosnovnog bića, samo različite logičke forma, nego praosnovni logički sadržaj.

Doduše, Anaksimandrovo beskonačno, Parmenidovo jedno–biće, Heraklitov logos, Pitagorina mera i broj, a pogotovu Anaksagorinm Νοϋς,  Platonova ideja ili Aristotelov Bog su, svakako, suštinski spekulativni principi, ali nisu nikako  samo forme, nego i suštinski sadržaji; neodvojivi od bića, ili izjednačeni sa bićem, jedno sa bićem.

Svakako da  Platove ideje nisu nikako samo apsolutne logičke forme, nego mnogo pre apsolutni logičko–ontološki sadržaji. Takođe, ni Aristotelov Bog, kao savršena svrha–delo  ne može se odvojiti od apsolutne sadržine svog večnog života, bića.

Platonova ideja je samo površno posmatrana večna forma;  kao idealan oblik pra slika, prauzor za sve. Ipak, ta se idealna forma ne može videti očima, nego se dijalektikom pojma, duhovnim vidom istine, umom mnogo pre uviđa kao večna sadržina. A kako svaka ideja ima svoju večnu pojedinačnost, ili posebnost, svakako da je mnogo više bitan njen ontološki sadržaj, nego njena logička forma. U svakom slučaju ideja, kao prauzor svakom svom odrazu, senci, čulnoj slici, imenu, definiciji, pojmu  koja apsolutno, večno jeste, prvo je ontološki sadržaj, pa tek tek u drugostepenom smislu logička forma.

I Aristotelov Bog, kao  mišljenje koje misli o misli, koji je apsolutnom formom istovetan sa sobom, sa svojim sadržajem, večnim duhovnim životom, bićem nije samo apsolutno logička forma svih formi, nego je ta najviša svrha–delo, istovremeno najstvarnij sadržaj sopstvenog večnog života, bića, naspram samo pasivne mogućnosti alogične, bezoblične materije. U svakom slučju, barem podjednako apsolutna logička forma i apsolutni ontiološki sadržaj. 

Hegel, misli  da se glavni principi tih prvih  filozofija sagledati tek iz potonjih, savršenijih filozofija, koje su nužnošću čistog mišljenja o samom mišljenju došle do opšteg pojma. Na primer, iz sveobuhvatnih logičkih principa, Aristotelove tetrade uzroka: materijalnom, formalnom, pokretačkom i svrhovitom, na početku egove Metafizike. Da se sve te različite forme predsokratovskih filozofija, logički i ontološki mogu shvatiti  tek iz apsolutne dijalektičke forme Platonove Ideje, ili apsolutne logičke forme Aristotelovog Boga, čistog mišljenja o samom mišljenju.

Hegel, svakako, logičku sadržinu podređuje logičkoj formi da bi sveobuhvatnu logičku formu – apsolutnu subjektivnost,  postavio kao ono što drži, nosi obuhvata sav (moguć) sadržaj – (apsolutnu) objektivnost.

Da bi po potpunoj slobodi duha i logičkoj nužnosti istine u apsolutnoj subjektivnosti–objektivnosti sve različite logičko-ontološke forme–sadržaje kroz svu istoriju filozofije bile podvedene pod jednu apsolutnu formu–sadržaj; shvaćene samo kao unutrašnje razlike, suprotnosti jednog apsolutnog mišljenja izjednačenog sa večnim duhovnim  bićem.

U Nauci logike  je (apsolutno poimanje, samosaznanje, samosvest, mišljenje) čist pojam o pojmu „nepokretno što pokreće“ apsolutna istina ideje nadpočetni  logički uzrok iz večnosti –  Bog pre stvorene prirode, konačnog duha čoveka. A svi raznovrsni momenti u samokretanju čistog pojma, samoodređenju, samohodu, „sazrevanju“ misli ka istini, samo prate ispoljenja različitih logičkih principa tokom istorije filozofije.

Po apolutnoj slobodi duha i unutrašnjoj nužnosti istine filozofska misao o misli, završna dijalektika čistog pojma o pojmu izjednačava onoga koji misli, saznaje, samo mišljenje, saznanje i ono što se misli, saznaje,  zato samosaznanjem  apsolutne ideje po sebi iza sebe  sastavlja sve dotadašnje filozofije „Čista nauka pretpostavlja oslobođenje od suprotnosti svesti. Ona sadrži misao, ukoliko je misao isto tako sama stvar  po sebi, ili samu stvar po sebi ukoliko  je ona isto tako čista misao. Kao nauka je istina čista samosvest koja je razvija i ima oblik samstva, tako da ono što bivstvuje po sebi i za sebe jeste saznati pojam, a pojam kao takav jeste ono što bivstvuje po sebi i za sebe“^[28] Samoodređenje apsolutne samosvesti  u samokretanju pojma, gde se izjednačuje svest i predmet svesti.

Hegel u Nauci logike posmatra po logičkoj nužnosti istine čistu misao po sebi i za sebe, osnovne logičke forme, ili metafizičke pojmove, kategorije apsolutne ideje, koje apstrahuje  od svakog sadržaja. Opet, ako ta sveobuhvatna misao, čisti pojam o pojmu u najčistijoj spekulativnoj filozofiji apsolutnog duha isključuje  sve prirodne, čulne sadržaje, po čemu je to sve (u jednom logosu,  logično) – panlogizam? Kod Dekarta je prostornost druga supstancija; kod Spinoze drugi atribut. Kod Kanta su prostor i vreme čiste čulne forme–apriorni opažaji spoljašnjeg, unutrašnjeg, saznajne moći suštinski drugačije od razuma, pojma, nesvodivi na kategorije suđenja, mišljenje.

 

Hegelova samospoznaja duha kao spoznaja sebe i samospoznaja sebe kao  spoznaja duha^[29]

 

„Spoznaja je duha najkonkretnija, stoga najviša i najteža. S p o z n a j  s a m o g a   s e b e, ta apsolutna zapoved ni po sebi, a tako ni tamo gde dolazi kao povijesno izrečena, nema značenje prosto s a m o s p o z n a j e  prema  p a r t i k u l a r n i m sposobnostima, karakteru, sklonostima i slabostima individue, nego značenje istinitoga u čoveku, kao i istinitoga po sebi i za sebe – same  b i t i   kao duha.“^[30]

Filozofsko znanje kroz celokupnu istoriju filozofije teži sjedinjenju konačnog i beskonačnog, idealnog i realnog, subjektivnog i objektivnog, duha i prirode, mišljenja i bića. I iako istorija filozofije sa svim mogućim različitim, suprotnim filozofijama ispoljava istovremeno najvišu slobodu duha i logičku nužnost istine  ona, po Hegelu,  tek na kraju dostiže to najviše jedinstvo.

Zapravo njegova Istorija filozofije demonstrira „metafizičko iskustvo uma“, sveobuhvatnu filozofiju sve filozofije koja  na kraju svog puta prepoznaje apsolutnu ideju. Pokazuje da se duh kroz istoriju filozofije seća Platonovog carstva večnih ideja i da su sve dotadašnje filozofije samo stepeni samosaznanja  apsolutne  ideje.

Ta dijalektika naučnog pojma otkriva logički puti saznanja, kako se u samohodu spekulativnog pojma duh samosvešćuje, dolazi samoodređenjem do sebe. Od potpuno neodređenog, pojavnog čulnog bića na početku, i svakom suštinom dalje, do suštine svih tih saznajnih suština u istini  sveobuhvatne ideje. Ona polazi od najvećih suprotnosti mišljenja–bića, početnih filozofsko–logičkih principa (Parmenidove–Heraklitove filozofije) koje tokom dalje istorije filozofije sve više saglašava, da bi u završnoj  filozofiji sve moguće logičko–filozofske razlike, suprotnosti objedinila u apsolutnom duhu,  ideji.

„Sve što je najprvobitnije jeste nešto najapstraktnije,..još nije napredovalo; poslednji oblik koji proizilazi iz ovog napredovanja, kao jednog neprekidnog određivanja jeste najkonkretnije;...Savršena filozofija jednog poznijeg vremena predstavlja u suštini rezultat svih ranijih radova mislenog duha, da su nju zahtevala, proizvela ta ranija stanovišta, te da nije sama sobom iznikla iz zemlje“^[31] 

Na početku Parmenid. Ne postoji praznina, ništa, nebiće,  jer se ne može misliti, govoriti o nebiću, nego samo o biću. Samo biće–jedno jeste. Istinito mišljenje je jednom sa svih strana istom istinom,  niti tamo veće niti ovamo manje, jedno isto biće.

Hegel, opet to Parmenidovo jedno apsolutno određeno istinom mišljenje–biće, zbog njegove potpune negativnosti spram svake razlike prirodnog sadržaja, čulnog mnoštva, jer nema nikakve druge, bliže, konkretnije odredbe, bilo kakvog kretanje, promene  – izjednačuje sa nebićem. I pokazuje da sve pojavno, čulno, prirodno biće postoji samo kroz unutar jednog različitog–istog večno živog duha apsolutnog mišljenja–biće.

Iako važe reči: Jedna istina je samo istina jednog, za Hegela, dakle,  ne postoji samo jedno–biće i jedna jedina apsolutna misao: biće–jedno jeste, nebiće– mnoštvo nije, nego apsolutno mišljenje, kao heraklitovski logos sve-jednog–jednog-svega sadrži u jednoj apsolutnoj misli, pojmu i jeste i nije i  biće i nebiće, pojavu–suštinu, isto i različito, svaku moguću formu, sadržinu mišljenja–bića.

Dijalektikom čistog pojma o pojmu, kao filozofijom same filozofije, Hegel razotkriva suštinsku, unutrašnju, logičku istoriju filozofije, prepoznaje logički put samosaznanja sveobuhvatnog duha, dokazuje da svi različiti, suprotni principi tokom njene istorije samo stepeni samorazvoja jedne apsolutne ideje. „Apsolutna ideja jeste jedini predmet i jedina sadržina filozofije. Pošto ona sadrži u sebi svu određenost, i pošto je njena suština da se vraća sebi kroz svoje samoodređenje ili uposebljavanje, to ona ima razna uobličenja, a posao je filozofije da u njima sazna ideju. Priroda i duh su uopšte različiti načini prikazivanja njenog postojanja.“^[32]

Zato samorazvoj svih logičkih principa u svojoj Istoriji filozofije izjednačuje sa samoodređenjem apsolutnog mišljenja o samom mišljenju u svojoj Nauci logike, izlaganjem apsolutne  ideje.

Ili, logičko kretanje čistog pojma o pojmu u izlaganju apsolutne ideje, poistovećuje sa svim stepenima samosaznanja apsolutnog duha u filozofiji. „Redosled sistema filozofije u istoriji je isti kao redosled u logičkom izvođenju pojmovnih odredaba ideje“^[33] Tek u jednoj sveobuhvatnoj filozofiji same filozofije, totalitetu aposlutnog duha, ideje, sastavljaju svi različiti, suprotni filozofski principi tokom njene istorije.

U njegovom sistemu apsolutnog znanja o samom znanju, svesti o samoj svesti, sve ide po jednom nužnom logičkom sledu,  raste od semena do završnog ploda, razvija kao organska celina jedne apsolutne ideje.

"Samo ono što je živo, što je duhovno budi se u sebi, razvija se. Ideja je tako konkretna po sebi i u razvoju – jedan organski sistem, jedan totalitet koji u sebi sadrži čitavo bogatstvo strupnjeva i momenata.“^[34]

Beskonačna negativnost mišljenja spram svakog konačnog, oblika, pojavnog bića slobodno ispoljava sve logičke razlike, suprotnosti, dijalektikom čistog pojma ka sveobuhvatnoj istini saglašava sve dotadašnje filozofije, sve dok u totalitetu duha ne izjednači apsolutno logičko mišljenje o samom mišljenju  sa Božijim večnim bićem, ne prepozna istinu apsolutne ideje kao večnu suštinu Boga pre stvorenog sveta.

Po nužnosti dijalektičke  logike u osnovi sve  nauke, to je utemeljenje apsolutne naučnosti logike i apsolutne logičnosti nauke pre, posle svake druge nauke. Tek se čistim pojmom pojma, kao potpunom naučnošću logike ili potpunom logičnošću nauke utemeljuje sama, sva (nauka) logika; započinje apsolutna naučnost logike i apsolutna logičnost nauke. Zapravo, naučna (unutrašnja, logička) istorija filozofije u dijalektičkom totalitetu subjektivnog–objektivnog jedina ima za predmet svog proučavanja apsolutno.

Zapravo, dijalektička logika je nauka same logike, ili logika same nauke, najviša (apsolutna) naučnost nauke i najviša (apsolutna) logičnost logike. Samo je u toj apsolutoj logičnosti nauke ili apsolutnoj naučnosti logike logička forma apsolutnog pojma o pojmu izjednačena sa apsolutnim logičkom sadržinom mišljenja o samom mišljenju, potpuno jedno sa svojim predmetom, Bogom kakav je on po svojoj večnoj suštini apsolutne ideje.

Apsolutna forma u logici je, zapravo, njena prvostepena sadržina, ili apsolutna sadržina u logici njena apsolutna forma. Ta apsolutno naučna logika, ili logična nauka ispunjava Fihteov kriterijum aposlutne forme–sadržine nauke same nauke, znanja samog znanja.

U toj  apsolutnoj logici same nauke, ili apsolutnoj nauci same logike, razotkriva se najviše  logičko-ontološko jedinstvo mišljenja i bića, izlaže kako apsolutni duh u filozofiji saznaje sebe. Sva priroda, istorija služi njegovom samorazvoju, samoosvešćenju u najvišem dijalektičkom jedinstvu forme-sadržine pojma o pojmu, svesti o samoj svesti, samosaznanju apsolutne ideje. Dijalektika čistog pojma o pojmu najviše logičko-ontološko jedinstvo mišljenja i bića sa svim mogućim momentima, stepenima saznanja kroz formu-sadržinu svih različitih, suprotnih filozofije, prikazuje kao suštinsku, unutrašnju istorija duha, samorazvoj apsolutne ideje.

Apsolutno samosaznanje u čistom pojmu pojma, mišljenju o samom mišljenju u izlaganju sveobuhvatne ideje izjednačuje subjektivno i objektivno, misli i predmet misli. Dokazuje da su ti različiti umni principi, po svoj istoriji filozofije samo sva moguća različita, suprotna ispoljenja jednog slobodnog duha, koja po logičkoj nužnosti apsolutnog pojma vode najvišem samosaznanju sveobuhvatne ideje.

Zapravo, tek se u završnom sistemu apsolutnog duha, misli o samoj misli, s koja izlaže  metafizičko iskustva uma kroz celokupnu istoriju filozofije dijalektikom pojma o pojmu izjednačuju sloboda i nužnost, subjektivno i objektivno logička forma–sadržina  (bez razlike), logički princip svake posebne filozofije nalaze svoje mesto.

To izlaganje apsolutne istine potpuno izjednačuju logičko i ontološko, subjektivno i objektivno, potvrđuje da se svako moguće, stvarno, nužno biće potvrđuje tek kroz prvobivstveno mišljenje. Samo čisto mišljenje o samom mišljenju u samorazvoju samosaznanja  sveobuhvatnom filozofijom filozofije u totalitetu duha sastavlja subjektivno i objektivno, u dijalektičkom samokretanju pojma dostiže unutrašnje bezmerje duha starije od prostora, vremena, broja. Taj natprirodni oblik, umski lik  večne istine je logički uzrok i početak, „nepokretno što pokreće“, Božiji duh pre sve stvorene prirode, istorije koji potpuno zna, sebe.

Već u uvodu svoje Nauke logike  Hegel  apsolutnu, večnu suštinu Boga, svodi na apsolutnu, večnu suštinu logike; tvrdi da je za njega logika „sistem čistog uma [..], carstvo čiste misli, istina sama po sebi i za sebe [...] izlaganje Boga kakav je on u svojoj večnoj suštini pre stvaranja prirode i jednog konačnog duha [...],“^[35] a svet prirode, istorije samo ospoljenje Boga, drugobivstvo njegove suštine Boga, otuđenje apsolutnog duha,  ideje.

Apsolutna forma logike je upravo (apsolutno slobodna) sadržina filozofije (mišljenja o samom mišljenju) a apsolutna sadržina istorije filozofije, kao najviše filozofija filozofije, je sveobuhvatna ideja, koja u formi naučnog pojma o pojmu, mišljenja o samom mišljenju sastavlja sve različite, suprotne filozofije.

Kako je i sadržina apsolutnog mišljenja – apsolutni duh, pojam, ideja Boga, a istovremeno i forma Božijeg apsolutnog mišljenja o samom mišljenju–  apsolutni pojam, duh, ideja, nauka o logici je sinteza svih nauka,  a najviša, dijalektička logika sa tim znanjem apsolutne forme-sadržine, apsolutnim pojmom pojma, mišljenja o samom mišljenju, kao večne suštione Boga, apsolutna nauka svih nauka.

A to je upravo ono što Hegel traži od Aristotela. Da najviše mišljenje o samom mišljenju, koje pripisuje Bogu, dokaže kroz svu apsolutnu logičku formu–sadržinu bez razlike, demonstrira čistim pojmom tu večnu svrhu–delo Božijeg mišljenja o sasmom mišljenju kroz sve moguće–stvarno–nužno postojeće. „Ideja mišljenja koje misli o samom sebi shvaćena je kao najviša istina...Ono što nedostaje jeste jedan princip koji se sprovodi kroz celu oblast posebnosti.“^[36] Da se mišljenjem mišljenja shvate, obuhvate  u jednom duhu po sebi i za sbe svi različiti logički principi,  ta dijalektika apsolutnog pojma pretoči u sve moguće–stvarne–nužne vidove bića, izvede iz apsolutnog duha, ideje. Da apsolutnošću logičkog – mišljenja (mišljenjem o samom mišljenju) i apsolutnošću ontološkog  (bića–Boga)– u apsolutnom saznanju izjednače logičko i ontološko, mišljenje i biće.

I tako na kraju, najvišom naučnom filozofijom–logikom u samokretanju spekulativne misli, pojma pokaže, potvrdi u svim posebnim sadržajima na delu taj najviši panlogizam jedne sa svih strana iste istine apsolutnog mišljenja–bića. Dokaže da je to apsolutno logičko (potpuno logičko mišljenje o samom mišljenju) jedino stvarno, ontološko, biće i sve ontološko, stvarno, prirodno, istorijsko, svako postojanje, dešavanje, sve  biće upravo – apsolutno logično.

Kod Šelinga apsolutni identitet subjektivnog i objektivnog, sastavlja i apsolutnu logičku formu–sadržine, vodi jedinstvu konačnog i beskonačnog, realnog i idealnog, opšteg i posebnog, duha i prirode. Ipak, iako i Hegel pretpostavlja identitet prvobivstenog duha i drugobivstvene prirode, kod njega samo duh ima apsolutno postojanje, a sve čulne forme, materijalni, energetski oblici, pojave, sadržaji prirode samo su opredmećene večne logičke forme, ospoljeni, otuđeni logički sadržaji apsolutnog duha, ideje.

Otuđenjem duha u prirodu počinje rascep mišljenja i bića, Božijeg lika apolutne ideje i pojavnog oblika; ideja je prostoru, vremenu, materijalnoj prirodi u prividnom životu, biću. Dijalektikom pojma  se nadvladava taj rascep mišljenja i bića i njihovo međusobno samoogledanje u praznini, ničemu, obostranoj uslovljenosti, nebiću i apsolutnim samosaznanjem izlazi iz ospoljenog života, prividnog bića. Ospoljeno biće svakim mogućim materijalnim kretanjem u drugobivstvenoj prirodi, pojavnom mnoštvu konačnom merom razuma, čula proizvodi na kraju i sopstvenu “smrt“ – nebiće.

Tek kada se mišljenja dostigne istinom unutrašnje bezmerje ideje, ta apsolutno slobodna forma uma se sastavlja sa apsolutno logičkim sadržajem večnog bića, ukida se rascep mišljenja i bića.

Duh se u svojoj negativnosti spram prirode reflektuje samoogledanjem, samosaznanjem u povratnom, logičkom kretanju pojma, a sa najvišim pojmom pojma dostiže apsolutno jedinstvo subjektivnog i objektivnog, mišljenja i bića. Filozofsko mišljenje napušta drugobivstvo prirode, istorije, sve  spoljašnje iskustvo i po logičkoj nužnosti sveobuhvatnog znanja na kraju svog puta vraća u večnost „nepokretnog pokretača“, jedne sa svih strana iste  istine mišljenja–bića. Večno živi duh po sebi i za sebe sastavlja sve moguće različite, suprotne logičke momente sveobuhvatne ideje, saznaje apsolutnu istinu kao večnu suštinu Boga pre stvaranja sveta, istorije i jednog konačnog duha.

„Tako se apsolutni duh, koji se pokazuje kao konkretna i poslednja najviša istina svega bića, saznaje na kraju razvoja još više kao duh koji se slobodno otuđuje i otpušta u oblik nekog neposrednog bića, odlučuje na stvaranje jednog sveta koji sadrži sve što je spadalo u ono razviće koje je prethodilo onom rezultatu, i što se blagodareći tome obrnutom položaju prema svome početku pretvara u nešto što zavisi od rezultata kao principa.“^[37] 

Ništa ne postoji što nije pretočeno u mišljenje, kao u Parmenidovoj kugli: „Jer, sve jedno mi je odakle ću početi, jer ću se opet tamo vratiti.“  Apsolutno mišljenje ponovo uspostavlja logičko-ontološko jedinstvo sa večnim bićem kao „punu jednu bez ikakve praznine, zaokruženu sa svih strana istu istinu – „niti ovde veću, niti tamo manju,“ nalik Parmenidovoj kugli, ili Aristotelovom Bogu.

Od  najvećih suprotnosti Parmenidovog čistog jednog bića  i  Heraklitovog „jednog koje je u svemu u svega koje je u jednom“,  započinje dijalektičko jeste–nije, biće–nebiće i jedino moguće–stvarno–nužno naučno-logično utemeljenje u njihovom apsolutnom jedinstvu,  postajanju, bivanju, kao logosu večno žive vatre duha po sebi i za sbe koja u samorazvoju apsiolutne ideje sastavlja sve razlike, suprotnosti.

To je iza sve  pojavnosti čulno-razumskog bića, pojavnog postojanja prirode, istorije, dijalektikom čistog pojma, najvišim umskim delom duše“sećanje“, “preopoznavanje Platonove večne ideje.... A ponajpre Aristotelovo mišljenje o samom mišljenju saznaje najvišu logičku-ontološku mogućnost–nužnost Božijeg večnog mišljenja–bića... Ili, dijalektikom apsolutnog duha izjednačenje mišljenja sa prostirućom prirodom (bićem), kao potpuno jedinstvo dve Dekartove supstancije, ili Spinozine sa svih strana beskonačne supstancije i svih njenih beskonačnih  atributa...

To je logičko-ontološka nužnost apsolutnog duha, Božijeg Ja, pre, ispred utemeljenja bilo kojeg, kakvog konkretnog ljudskog Ja, Kantovog transcendentalnog Ja, kvalitativne beskonačnosti istine stvarajućeg Božijeg uma, pre samo regulativnog uma ili konačnog razuma. Apsolutni duh, kao Platonova večna ideja, ili Aristotelov natčulni pojam, apsolutnom subjektivnošću mišljenja o samom mišljenju, kao najvišom objektivnošću i uslovom svake objektivnosti, ponovo postavlja noumenalno ispred fenomenalnog i najviše jedinstvo uma za sve suštinsko-pojavne sadržaje ispred odvojenosti razuma, čula.

U stvari, tako nešto je već prisutno u Šelingovom apsolutnom identitetu subjektivnog i objektivnog, forme i sadržine, konačnog i beskonačnog, prirode i duha u totalitetu: „duh je svesna priroda, priroda je nesvesni duh“.

 

Hegelovo apsolutno logičko samosaznanje, samomišljenje, samosvest kao prvostepeni (večni)  duhovni život Boga

 

Na prvi pogled izgleda da se Hegelova dijalektička logika utemeljuje na protivurečnosti i tako suprotstavlja samom temelju logike. Međutim, tako je samo na prvi pogled, a u dubljem sagledavanju on  sa dijalektičkim jedinstvom logike mnogo pre doslednim monizmom, panlogizmom traži iz najvišeg po sebi i za sebe apsolutnog duha, ideje večno živo neprotivurečno jedinstvo svih mogućih različitih, suprotnih formi pojma, suda, zaključaka mišljenja.

Hegelov kriterijum apsolutne logičnosti logike nije usmeren ka pojedinačnom, posebnom opštem pojmu, znanju o nečemu, nego ka sveobuhvatnom idejom ka celini, svemu. Jer nije isto kada je nešto pojedinačno, posebno, opšte protivurečno nekom drugom pojedinačnom, posebnom, opštem, i kada je protivurečno apsolutu, celini, svemu. Zapravo, kako će nešto biti protivurečno celini, aspsolutu? Zato je po Hegelu, nauka o celini jedina nauka jer, koja dijalektičkom logikom dosledni monizam sve razlike, suprotnosti poima kao po sebi drugo samoga sebe apsolutnog duha, ideje, shvata kao logos Heraklitove večne vatre koji nosi sve u  jednom  i jedno u svemu.

Zato možda i nije prava reč da Hegelova logika počiva na protivurečnosti, nego je zapravo jedina nauka, logika koja naukom o celini, totalitetu bića–logike ne počiva (ne dozvoljava) protivurečnosti, nego ih, nastavljajući na Spinozu, Šelinga, poima kao unutrašnje, logičke razlike, suprotnosti jednog apsolutnog po sebi različitog i istog totaliteta Boga–prirode. To jest, dokle god jedna istina dozvoljava isključive suprotnosti, ima protivurečnosti nasuprot sebe, ona nije totalitet, apsolutna istina.

To znači da Spinozu ili Hegela Bog nije Bog kada ima naspram sebe prirodu, niti je večni život život, kada ima naspram sebe smrt, neživo. Jedna po sebi različita i ista apsolutna ideja sve moguće-stvarne–nužne suprotnosti dijalektikom poima kao slobodu jednog večno živog duha, kao prvobivstveni  večni duhovni  život Boga, dok formalna logika i dalje zadržava isključive suprotnosti (protivurečnosti ) živog–neživog, duha–prirode.

Po Hegelovoj jedino mogućoj logičnosti dijalektičke logike večni duhovni život ne može imati naspram sebe smrt, neživo, niti Bog, apsolutni duh, istina naspram sebe prirodu, neistinu. Naspram večno živog ne može stajati nikakva (prirodna) smrt,  neživo, ili naspram duha, priroda, nego večno živi duh, kao Heraklitov logos večno žive vatre sastavlja sve razlike, suprotnosti živog–neživog, objedinjuje svu živu i neživu prirodu, sve moguće forme, sadržaje.

Sve se mora pojmiti u jedinstvu Božijeg duha, kroz logička pododređenja apsolutne ideje, dijalektičkom logikom sastaviti sve razlike, suprotnosti živog–neživog. Naspram polariteta živog i neživog, živog koje prelazi u neživo i neživo u živo, apsolutni (večni, duhovni) život Boga, apsolutno samosaznanje, samomišljenje, samosvest dijalektikom unutar sebe kroz logička pododređenja apsolutne ideje obuhvata sve moguće-stvarne-nužne razlike, suprotnosti života–smrti, živog–neživog, ili duha–prirode.

Um je saznajni organ večno živog duha a dijalektika u sveobuhvatnom pojmu pojma, koja u logičkom jedinstvu apsolutne ideje sastavlja sve  forme i sadržaje, organon apsolutno istinitog samosaznanja, samomišljenja.  To organsko jedinstvo sve logike je umom večni duhovni živog Boga a dijalektikom organon apsolutno istinitog mišljenja o samom mišljenju. I  kako dijalektika kao organon večne istine u totalitetu apsolutne ideje sastavlja u najvišem jedinstvu uma sve moguća-stvarne-nužne razlike, suprotnosti živog–neživog, um je sa najvišim pojmom pojma, mišljenjem samog mišljenja, znanjem samog  znanja, svesti same svesti večni duhovni organ Boga, ono prvostepeno, prvobivstveno večno živo.

 

Izjednačenje subjektivnog i objektivnog u Hegelovoj ličnosti–filozofiji.

 

„O suštini duha je navedeno da je njegovo biće njegovo delo… Tačnije rečeno njegovo delo sastoji se u tome što zna za sebe. Γ ν ω ύ ι  σ ε η υ τ ό ν, poznaj sebe, taj natpis nad hramom boga znanja kod Delfa predstavlja apsolutni nalog u kome se izražava priroda duha...Svest u suštini znači da ja postojim za sebe, da sam predmet samom sebi.“^[38]

 

Zapravo, načelo Γνωύι σεηυτόν (spoznaj sebe) postiže se u apsolutnom smislu tek na kraju u Hegelovoj umskoj ličnosti–filozofiji, kada se u završnoj filozofiji filozofije izjednače mišljenje i biće, natprirodno i prirodno: večni duhovni lik Boga i najviši umski ljudski lik čoveka.

Kroz najviši oblik čistog pojma o pojmu u završnoj filozofiji na kraju, sve je pojavno kretanje u prostorno-vremenskoj prirodi došlo do kraja i zato ukinuto, dostiglo logičko kružno kretanje, dostiglo metafizički umski lik istine, kvalitativno bezmerje nepokretnog pokretača, apsolutnog duha, ideje. U Hegelovoj umnoj ličnosti–filozofiji apsolutnog znanja, čistom mišljenju o samom mišljenju, apsolutnom pojmu pojma koje potpuno saznaje, shvata sebe sjedinilo se subjektivno i objektivno, mišljenje i biće.

To je Parmenidovo jedno sa svih strana istinom isto mišljenje–biće. Ili Heraklitov logos sve–jednog jednog–svega, ili Anaksagorin Νοϋς pre svega sveta, i u osnovi svega sveta, Platonova apsolutna ideja, ili Aristotelov Bog (nepokretni pokretač), kao logički uzrok i početak.

Apsolutnim samosaznanjem, potpunim iskustvom uma, umnosti, izjednačuje se konačni, prirodni, ljudski lik čoveka i apsolutno logički lik Boga, večna forma–sadržina duha, istina večne ideje. Sa večnom  svrhom–delom „nepokretnog pokretača“  , apsolutnim duhom koji apsolutno zna sebe, ideja je  iskusila sve spoljašnje puteve, „prozrela“ sva ispoljenja, otuđenja, drugobivstvene prirode i logičkim kretanjem čistog pojma kroz sve  različite filozofije potpuno, prepoznala sebe. „Na taj se način filozofija pokazuje kao krug koji se vraća u sebe“^[39]

Sa tom svesti o samoj svesti, znanjem o samom znanju duh se oslobodio drugobivstva, svakog ospoljenog, otuđenog života, bića u čulnoj prirodi i apsolutnom istinom vratio u  večni nadpočetak.

Apsolutno mišljenje beskonačna negativnost spram prirode potpuno “guta“ sve razumsko, čulno mnoštvo, napušta na kraju svog puta svako drugobivstveno postojanje  i apsolutnim i pozitivnošću čiste misli o misli, samosaznanjem vraća duhovnom postojanju. Sa apsolutnim pojmom mišljenje ponovo uspostavlja logičko-ontološko jedinstvo sa večnim bićem kao „puno jedno bez ikakve praznine iste istine, zaokruženo sa svih strana – „niti ovde veće, niti tamo manje,“ nalik Parmenidovoj kugli, ili Aristotelovom Bogu.

„Tako se apsolutni duh, koji se pokazuje kao konkretna i poslednja najviša istina svega bića, saznaje na kraju razvoja još više kao duh koji se slobodno otuđuje i otpušta u oblik nekog neposrednog bića, odlučuje na stvaranje jednog sveta koji sadrži sve što je spadalo u ono razviće koje je prethodilo onom rezultatu, i što se blagodareći tome obrnutom položaju prema svome početku pretvara u nešto što zavisi od rezultata kao principa.“^[40]

To potpuno jedinstvo mišljenja i bića u Hegelovoj umskoj ličnosti–sistemu apsolutnog duha, je kroz jednog konkretnog čoveka potpuno samosaznanje večnog, umnog dela duše čitavog ljudskog roda, i istovremeno apsolutno samosaznanje večnog duha. Ta spoznaja duha (apsolutne istine, kao večne suštine Boga) iz večnog, umskog dela duše je jedina samospoznaja  (najsuštastvenijeg večnog dela sebe), ili ta samospoznaja duha na kraju sveobuhvatne filozofije filozofije, je jedina apsolutna spoznaja sebe (večne suštine čoveka, ljudskog roda).

„Spoznaja je duha najkonkretnija, stoga najviša i najteža. Spoznaj samoga sebe, ta apsolutna zapoved ni po sebi, a tako ni tamo gde dolazi kao povijesno izrečena, nema značenje prosto samospoznaje prema partikularnim sposobnostima, karakteru, sklonostima i slabostima individue, nego značenje istinitoga u čoveku, kao i istinitoga po sebi i za sebe – same biti kao duha.“

Prirodni oblik koji se rađa i umire se smrću tela oslobađa svoga ospoljenja, otuđenja, drugobivstvenog života u pojavnoj prirodi, istoriji, ali dijalektikom čistog pojma o pojmu, metafizičkim iskustvom“ večnog umskog dela duše kroz celokupnu istoriju filozofiju prepoznaje (Platonovu) večnu formu–sadržinu apsolutne ideje, ili kao mišljenje o samom mišljenju znanjem samog znanja ima istinom dodir sa natprirodnim, metafizičkim likom Boga, dostiže nepokretno pokretanje, savršenu svrhu–delo Božijeg samog po sebi, večnog duhovnog života, bića!

Večni umni lik čoveka (ljudskog roda) dostiže apsolutnim samosaznanjem logički duhovni lik istine večne ideje, metatafizički lik Boga. Apsolutni duh u  misli o misli, pojmu o pojmu sastavlja početak s krajem, postiže logičku kružnost, izlazi iz prostora–vremena–prirode, koji upravo na toj razlici početka kraja – duhu koji se, ospoljuje, otuđuje od sebe i počivaju. „Um postaje svestan samog sebe [misao koja u natčulnom pojmu dostiže kružnost, jer sastavlja početak s krajem, čime ima  logički početak, pokretanje] shvatajući natčulno, pošto stupajući [istinom] u dodir sa svojim predmetom [natčulnim bićem – Bogom i istovremeno sa samim sobom] i promišljajući o njemu on sam postaje shvatljiv [jer shvatajući Boga shvata tako i svoju najvišu suštinu, svrhu samog sebe], tako da postoji istovetnost između uma i shvatljivog; um je stecište shvatljivog i samog  bića.“^[41]

Kada ispolji svako moguće kretanje, čulno, razumsku raznovrsnost u prirodi, prostoru, vremenu, apsolutnim pojmom pojma u metafizičkom obliku, završnom liku istine sveobuhvatne ideje, dostiže umom logičko kretanje, večnom istinom nepokretno pokretanje „Sam logički um jeste ona supstancijalnost ili realnost koja u sebi sadrži zajedno sve apstraktne odredbe i predstavlja njihovo pravo,  apsolutno-konkretno jedinstvo.“^[42] Sveobuhvatna filozofija filozofije izjednačuje  samosaznanje apsolutnog duha  sa apsolutnim samosaznanjem čoveka.

To je najviše mišljenje o samom mišljenju u natčulnom, umskom delu duše večni duhovni lik čoveka i istovremeno metafizički lik Boga, a apsolutna misao, pojam, ideja sve moguće dotadašnje filozofske sisteme  shvata na kraju,  obuhvata kao bogatstvo razlika, suprotnosti unutar sebe. Apsolutno samosaznanje, samosvest dostiže potpuni identitet mišljenja i bića,  subjektivnog i objektivnog: Ja=Bog. 

Zato Hegel na samrti, izlazeći iz prirodnog oblika, života, u potpunoj negativnosti mišljenja spram prirode, čak svojevoljno kaže (doduše u bunilu, pri smrtnoj bolesti): „Ja sam Bog.“ To jest, prirodno, smrtno, pojavni lik (podeljenost mišljenja i bića), ostavlja na kraju, prozire svu prirodu i život u drugobivstvu tako što ih potpuno  poznaje, napušta puteve prirode, istorije, i apsolutnom istinom vraća u logički nadpočetak, postaje tako – večno, besmrtno.

„Stoga ono najbogatije jeste ono najkonkretnije i najsubjektivnije, a ono što se vraća u najjednostavniju dubinu jeste ono najmoćnije i najobuhvatnije. „Najviši, najizoštreniji vrh jeste čista ličnost koja jedino blagodareći čistoj dijalektici, koja je njena priroda, isto tako sve obuhvata i drži u sebi, jer se ona pretvara u ono što je najslobodnije, – u jednostavnost, koja je prva neposrednost i opštost.“^[43]

Apsolutni  napušta drugobivstveni prirodni život u  ospoljenom biću u prostorno-vremenskoj prirodi, gde traži, proizvodi samo prividnu pojavu i apsolutnim samosaznanjem, samosvešću dostiže potpuno jedinstvo sa sobom, unutrašnje bezmerje istine, gde više takve podeljenosti, bilo kakvog nedostatka i spoljašnje želje za prividnim oblikom, pojavnim životom u drugobivstvu čulne prirode više nema.

Ne postoji nikakvo dešavanje, događanje, nikakav oblik prirode,  istorije, života, da u negativnosti–pozitivnosti apsolutnog jednog po sebi različitog, istog mišljenja ne sjedinjuje jeste i nije, biće i nebiće. Sve bivajuće je proizvod misli, ontološko je po slobodi duha i ontološko, a ontološko po  logičkoj nužnosti apsolutne misli, tek biva, jeste to što jeste po istinitom mišljenju. Parmenid kaže: „Isto postojeće se može misliti i biti.“ Po Hegelu, ta početna istina jednog bića,  bez ikakve drugog sadržaja, bilo kakve druge odredbe, tone u negativnost ničega, nebića; to jest, to utemeljenje praznog jednog–bića, podjednako je i  utemeljenje praznog nebića!^[44]

Zato duh napušta prazan identitet istine apsolutnog jednog (punog, nepokretnog) bića kao apsolutne istine jednog i prihvata otuđenje od sebe u pojavne razlike, ospoljenu materiju, prirodu, nastajanje, nestajanje, kretanje, mnoštvo za najnužnije početno jedinstvo bića–nebića u postajanju, bivanju,..   a tek na kraju puta samosaznanjem u najvišem samokretanju pojmu,  kvalitativnom bezmerju duha po sebi i za sebe ponovo pronalazi tu jednu sa svih strana istu istinu mišljenja–bića, samoodređenjem pojma sastavlja sve moguće razlike, suprotnosti u najvišem jedinstvu  apsolutne ideje.

Prirodno je po sebi različito i nikada po sebi, početak i kraj se uvek razlikuju, dok je natprirodni oblik čiste misli o samoj misli u logičkoj kružnosti apsolutnog pojma o pojmu jedna sa svake strane, kraja ista istina. Negativnošću spram fizičkog oblika, delimičnog lika, mišljenje je pre kraja fizičkog života i smrti tela izašlo iz telesnog života, apsolutnim duhom zauvek napustilo spoljašnje prostorno, vremensko dešavanje, prirodno, istorijsko iskustvo i samosaznanjem u sveobuhvatnoj filozofiji filozofije konačno saznalo (prepoznalo) Platonovu večnu ideju ili dostiglo logičku kružnost misli o samoj misli, izjednačilo sa nepokretnim pokretačem, Aristotelovim Bogom, unutrašnjim bezmerjem istine, dostiglo drugo, za večnost, duhovno “rođenje.“

Apsolutna ideja koja u totalitetu duha sastavlja sve moguće prirodne, društvene, istorijske momente, prošla je sve što se imalo proći i dijalektikom pojma vratila u logičku kružnost mišljenja o samom mišljenju, unutrašnjem bezmerju istine, metafizičkom liku Boga, večne ideje, pa tako Hegel svoju fizičku smrt može shvatiti ne samo kao kraj drugobivstvenog fizičkog života, nego kao svojevoljan izlazak duha iz svakog prividnog oblika, kretanja, kao oslobađanje od svakog delimičnog, pojavnog lika (razlika, suprotnosti) prirode, istorije, kao (smrt), kraj drugobivstvene prirode, istorije.

Apsolutnim samosaznanjem, “metafizičkim iskustvom“ uma, logičkom formom–sadržinom sveobuhvatne  misli, pojma, večni duh se konačno  vratio sebi, prirodni oblik, ljudski lik najviše umnosti čoveka–ljudskog roda, se izjednačio logičkim uzrokom i početkom – natprirodnim oblikom, umskim likom večne ideje.

„Ovaj poslednji lik duha, duh koji u svojoj potpunoj i istinitoj sadržini daje u isto vreme formu samstva i time svoj pojam realizuje isto tako kao što u tome realizovanju ostaje u svome pojmu, jeste apsolutno znanje; ovo jeste duh koji sebe poznaje u obliku duha ili ono je znanje koje poima. Istina nije samo po sebi potpuno ravna izvesnosti ... ona se za duh koji zna nalazi u formi znanja sebe samog.“^[45]

Objektivni duh je napustio subjektivno, ali je i subjektivno na kraju, kada je potpunim samosaznanjem dostiglo u sveobuhvatnom pojmu o pojmu istinu, izjednačilo sa objektivnim, prestalo da bude subjektivno,  i postalo apsolutno. Kraj istorije duha, u završnoj filozofiji filozofije, dijalektičkom pojmu o pojmu, ideji koja je izašla iz drugobivstva, apsolutnom istinom vratila sebi, potpuno spoznala sebe, je i kraj prirode, istorije. Zato u tom apsolutnom jedinstvu mišljenja i njegovog predmeta, bića nema više razlike između prirodnog rođenja, ospoljenja, početka u prostorno-vremenskom prividnom životu, biću u drugobivstvu i kraja, smrti. I prozirući svu konačnu prirodu, prividno otuđeno biće, samo ospoljen apsolutni duh  – koja na toj razlici početka i kraja, mišljenja i bića i počiva –  prozire i samu smrt.

Krajem fizičkog života umire prirodni oblik, završava se prostorno-vremensko-materijalno kretanje Hegelovog fizičkog lika, ali kako je njegov umski deo duše metafizičkim iskustvom iskusio sve puteve prirode, istorije, prošao sve moguće–stvarno–nužno što se imalo proći i čistom misli o samoj misli, logičkom kružnošću apsolutnog pojma o pojmu, apsolutnom istinom izjednačilo sa nepokretnim pokretačem,  on je ponovo zadobilo natprirodni lik večnog duha, ideje.

U fizičkoj smrti se napušta konačni, prirodni oblik, lik, ali, kako njegova najviša samosvesna ličnost potpuno spoznaje, zna sebe, u fizičkoj smrti na kraju napuštu svu ospoljenu prirodu, istoriju i kružnim kretanjem apsolutnog pojma završne filozofije filozofije sastavlja početak i kraj, subjektivno postaje objektivno, – konačno postaje beskonačno, večni umski lik čoveka sveobuhvatnim mišljenjem o samom mišljenju dostiže metafizizički večno živi, duhovni lik Boga,  izjednačuje se sa metafičkim, natprirodnim likom istine apsolutne ideje.

Samo se  večno živom  duhu utemeljuje apsolutna istina sa svim mogućim-stvarnim-nužnim oblicima. To logičko kretanje apsolutnog pojma jedinstvo života i smrti u večno živoj  Heraklitovoj vatri duha, sveobuhvatnoj ideji koja sastavlja sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti.  Sve razlike, suprotnosti samo su po sebi drugo samoga sebe tog apsolutnog duha “koji po sebi jeste i pomoću sebe se shvata;“ koji uključuje sve moguće–stvarne–nužne logičke odredbe apsolutne ideje.

Nijedna suprotnost nije apsolutna, nego se  negacijom negacije i jedinstvom suprotnosti postepeno prevazilazi, nestaje.  Od one najpočetnije (čistog) bića i (čistog) nebića, ili (praznog) mišljenje i (praznog) bića, do svih mogućih–stvarnih–nužnih razlika, suprotnosti apsolutnog mišljenja, bića koji se sastavljaju na kraju u jednom apsolutnom duhu, ideji. Svaka podeljenost (logička razlika, suprotnost) koja bi se tom jednom duhu po sebi i za sebe različitom i istom suprotstavila drugobivstvom, ospoljenjem, prirodnom obliku unapred je uključena i zato na kraju nestaje.

 

Komentar

 

Iako Hegel kaže da u svojoj u Nauci logike izlaže duhovnu suštinu Boga, nauk o večno postojanom duhovnom postojanju apsolutno logičnog bića – da pretenduje na apsolutnu naučnost logike – on sa naslovom Nauka logike upravo dokazuje suprotno! Zar jedna od njegovih osnovnih teza nije da ne utemeljuje  naučnost nauke logičnost logike nego upravo obrnuto, apsolutna logičnost dijalektičke logike tek svu naučnost nauke?

Ako je njegova Nauka logike kao istina po sebi i za sebe bez omota znanje sveg znanja, nauka svih nauka, večna suština Boga, mnogo pre treba dokazivati  logičnost nauke, nego naučnost logike;  dokazazivati da je nauka tek kroz logičnost (istinito) naučna, da je ono najnaučnije (najistinitije) u samoj nauci upravo ono najlogičnije u samoj logici. Da je dijalektika mnogo pre logika same (sve) nauke, nego nauka same (sve) logike, jer nije logika logična po nauci nego je nauka apsolutno naučna po apsolutnoj (dijalektičkoj) logici.

Prema tome, ako je dijalektička logika logika same logike ili nauka same nauke („istina po sebi i za sebe bez omota kao večna suština Boga“) onda u skladu sa tim pravi naslov njegove knjige mora biti: dijalektika kao apsolutna nauka, nauk o apsolutnom… Ili logika apsoluta, Božija logika Božiji logos,.

U svakom slučaju, apsolutnošću dijalektike (apsolutne) logike, to je  mnogo pre logika (same) nauke, nego nauka (same) logike.

Međutim Hegel u nauci logike izlaže naučnost same logike, kao da je prvostepena naučnost potvrđuje, osigurava samu logičnost, iako, je zapravo jasno, da u njegovoj sveobuhvatnoj logici same (sve) nauke tek utemeljuje prvostepena naučnost nauke; da osnovu apsolutne logičnosti dijalektičke logike prvenstveno osigurava, potvrđuje naučnost same nauke!

Svakako, sa naslovom Nauka logike, Hegel hoće da naglasi da izlaže, uči, naučava duhovnu suštinu Boga, nauk o večno postojanom postojanju apsolutno logičnog duhovnog bića. Da naučava, izlaže apsolutnu logiku Boga, Hegel čak kaže: „Suštinu Boga kakav je on u svojoj večnoj suštini pre stvaranja sveta, prirode i jednog konačnog duha“.  

Međutim, kao što nije logično da se sva priroda, istorija poistovete sa „apsolutno“ logičkom idejom sveobuhvatne filozofije same filozofije tako ni to izjednačenje mišljenja–bića, logike–ontologije, nauke–logike u apsolutnoj naučnosti logike i apsolutnoj logičnosti nauke apsolutnog pojma, ideje  u dijalektičkom jedinstvu svih mogućih (logičkih, ontoloških, etičkih, estetskih), različitih, suprotnih kategorija izlaže apsolutno samosvesto, samoznajuće Božijeg Ja,  nije logično.

 Istorija filozofije je za njega, zapravo, istorija logike, a logika (logos) ne postoji u prostoru i vremenu, prirodi, nego u starijoj večnosti, u Bogu, izjednačuje sa istinom po sebi za sebe bez omota večnih ideja, sa večnom suštinom Boga! Istorija filozofije kao samosaznanje apsolutne ideja, je samo izlaganje apsolutne logike, logike Boga, večnog logosa pre prostorno-vremenske-materijalne prirode, istorije.

Tek se iz večnog bića Boga pre stvorenog sveta, ima apsolutnost logike, a sama istorija filozofije je samo istorija samosaznanja te apsolutne istine kao večne suštine Boga. Hegel ne vidi da on u svom izlaganju ne utemeljuje Boga iz logike, izvodi iz logike, svodi na logiku, nego obrnuto, apsolutnu logiku razumeva iz apsolutnog Božijeg Ja, utemeljuje u Bogu!

To jest, kao što kod Kanta izgleda da se prasintetičko Ja mislim, koje utemeljuje svu logiku, filozofiju i sva naše saznanje iskustvo, utemeljuje u onome „mislim“, kako svako mišljenje traži i  po formi starije nadsaznajno, nadopažajno Ja (Ja=Ja),  a po sadržaju opažaje čulnosti, zapravo je sasvim obrnuto slučaj, tako se i Hegelovo apsolutno, Božije mišljenje, Božije Ja mislim, utemeljuje u nadsaznajnom, nadlogičkoj, nadsuštastvenoj Božijoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi!^[46]

---

 

 

[1] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1.knj. str.  31.

[2] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 993 b.

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ,  1979, str. 3.

[4] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1.knj. str. 33.

[5] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha,  BIGZ,  1979, str. 11.

[6] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979, str. 13.

[7] Isto, str. 18.

[8] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1.knj. str. 12. 

[9] Isto, str. 37.

[10] Isto, str. 35.

[11] Isto. str. 27.

[12] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3.knj. str. 541.

[13] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 43.

[14] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1.knj. str. 50.

[15] Isto, str. 41

[16] Isto, str.  44.

[17] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 448.

[18] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3. knj. str. 537.

[19] Isto, 1. knj. str. 51.

[20] Isto, str. 51.

[21] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1. knj. str. 37.

[22] Isto, str. 37–38.

[23] Isto, 35–36.

[24] Isto,  3. knj.str. 537.

[25] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3. knj. str. 536.

[26] Isto, str. 12.

[27] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ,  1979, str. 461.

[28] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 1. knj. str.  52.

[29] Za više pogledati radove Bog i dijalektička logika i Hegelov Apsolutni duh na sajtu: www. filozof.rs  

[30] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija  filozofskih  znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 327.

[31]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija  filozofije, BIGZ,  1975, 1. knjiga.  str. 41

[32] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 3. Knjiga str. 234.

5 Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija  filozofije, BIGZ,  1975,1. knjiga str.  32.

[34] Isto, str. 30.

[35] Georg, Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, BIGZ, 1976, 1. Knjiga, str. 53.

[36] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2. knj. str. 352.

[37] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979, str. 442.

[38]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1. knjiga str. 34.

[39] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 47.

[40] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979, str. 442.

[41]Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971,  1072 b

[42] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 1. knjiga str. 51.

[43] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 3. knjiga, str. 248–249.

[44] Hegel, zapravo, prihvata dijalektiku iz Platonovog dijaloga Parmenid.

[45] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ,  1979, str. 458-459.

[46] Za širu kritiku ovog Hegelovog stanovišta pogledati ostale radove o njegovoj filozofiji na ovom sajtu.