Филозофија и теологија

Аутор: Томислав Новаковић

 

СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ

 

Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.

Стари Завет је семе у завету вере а Нови Завет род са Дрвета живота:"Царство Божије унутра у нама".

Стари Завет је обећање изабраном народу за плодну земљу, царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...

Стари Завет је семе у закону а Нови Завет  зрео плод  љубави ка Богу, ближњем.

У Старом Завету се тражи да се човек одрекне сваке лажи, зла за благослов земаљског живота.

У Новом Завету, за благослов вечног живота човек није дужан само да не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро.

"Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту вертикала) кога не видиш.?“

Мирис истине и укус љубави надјачавава сваку лаж, саблазан у срцу плода Дрвета знања добра од зла.

Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха, каквог га је Бог створио, удахнувши му дух.

 

КРСТ КАО КВАДРАТУРА КРУГА

 

Као што окрет дужи даје кружницу, тако чиста воља кроз чисту мисао–реч–одлука–дело једну слободну властитост,  као највишу квадратуру круга...

Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског.

Савршен од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво, све наше криве мисли, осећаје, речи, дела окрене на исправно, право.

Љубав ка Богу је вертикала, а љубав ка ближњем хоризонтала крста.

Обе заједно су духовна оријентација за свако време, место.0

Коме је крст логичан, њему је све логично.

Коме крст није логичан, њему  (на крају) ништа није логично.

Чисто срце види у крсту престо вечне љубави, у трновом венцу круну вечне истине.

Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!

Безгрешно зачеће – сведочи распеће.

Пре сваке физичке постоји душевна и духовна страна крста. 

Свака је реч Христова крст: Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...

 

МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ

 

Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.

Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.

Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна Свети Дух. 

Само је довољно да у срцу нема лаж и зло...

Лаж ка Богу је лаж и ка човеку, свим људима и сопственом срцу, души, телу.

Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа се душа у лажи гуши и замире...

Зато се човек треба родити "по други пут Духом истине одозго" да у богатству љубави од Бога буде вечно жив...

 

 СЕМЕ И РЕЧ

 

Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.

Када срце прими у тајни вере семе свете речи, настане тајанствена веза смртног и бесмртног, и из семене бесмртног у души смртног човека, расте други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....

Бог је отац, душа мајка трудница у телу материци, која заветом крштења из семена свете речи узраста у труду вере за вечни живот...

Човек се родио за вечност када је у љубави (ка Богу и ближњем) сазрео у круни, ореолу за царство небеско, родио духовни род који се заувек може јести...

 

О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА

 

За царство небеско Божије човек треба бити по мери царства вечног...

Да воли Бога свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом и ближњега својега као самога себе.

"Бог духа не даје на меру".

Царска трпеза се не спрема за двоје, троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...

Да као духовно рођени човек, царствени, небески прима и даје  богатство од Бога и богатство Бога у вечној љубави, истини и добру.

 

ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА

 

По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.

Игра се суштински, више него сваки човек по чистој љубави, не узноси се, опрашта...

 Просто опраштање срца шири душу у духовно пространство чисте радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости.

Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, прав, него заувек дете које чисте мисли, осећаје предаје са поверењем вечном родитељу – Богу.

Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у задњем смислу, ни пред човеком...

Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем тих правила та духовна радост се губи.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

То што се Адам ствара од праха земаљског и тек оживљава духом Божијим, а не директно по речи Божијој, значи, да се из сваког места, времена људи у духу Божијем састављају за вечни живот, као што су и сада сви који нису духом рођени (који су се раније родили и умрли или ће касније родити и умрети кроз сва места, времена) одвојени од духа Божијег и једни од других...

Мирисом истине Духа Светог и укусом љубави, Бога света једноћа за места, времена је окршај, укрштањем крст са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму, искупљење, очишћење и васкрсење...

 

О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ

 

Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави,  мудрости.

За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела.

Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи.

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету...

Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско...

Са благодати Духа Светог, у човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“

Каже се: ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.

Престо љубави и круна истине освећују читав  свет...

 

 О ДУХОВНОЈ БОРБИ

 

Прича о змији у едемском врту, која искушава првог човека и жену, може се схватити као да су скривене зле мисли, осећаји изазивачи сваког зла.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб!

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње.

Отровни зуб трује тело, а зла мисао, реч дух сваког човека и народа.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу.

У Новом Завету се каже. "Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже" И: " Дух је срчан, али је тијело слабо".

Ако је у човеку слабо што треба бити најјаче (Дух истине), како је слабо тек остало?

"Ако је видјело што је у теби тама, а камоли ли тама"?

Нечисти дух прво хули на Духа Светог, па на све остало зло.

Када лажни дух "свеже јаког", покори дух човека, лако ће савладати све остало (заводити његове мисли, осећаје, чула, одлуке, жеље...)

Зато се хула на Духа Светог ни реч не опрашта.

Ако човек не одбије ту хулу, губи најјачу силу што може имати.

А кад одбије лаж, која га највише раслабљује, надјачат ће свако зло.

Само јасно не (нећу, не дам) срце лажи, злу, мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити, кроз јак ослонац из подножја, ножног, утемељује чисто да (хоћу, дам) – јасно испружену руку, длан.

Одбацивање лажи, зла не смањује свет, него га слободним чином добра повећава ка квалитативном безмерју.

Човек не може достићи једну власт у себи, слободну властитост, када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради...

Злочиначку вољу, колико год имала "јединство" у лажи и злу чека, ако не већ данас или сутра, онда у ближем, даљем времену сукоб, нејединство у себи и са другим вољама.

 

О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ

 

Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан

Само по том узимању свега времена под своје, обухватању у дану-животу вечном  човек "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!

По  срцу је дете, по чулности младић, по разуму зрео човек, по мудрости старац кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!

Много је пре живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!

Све је прошло и будуће стварно само кроз (неко тада) вечно сада и времена као пролазног тока и нема.

Примање –давање из чисте воље: „Ако не сада, када“, узбуђење у љубави, буђење истином из будућег дана-живота вечног.

Точак од ван ка унутра, од левог ка десном, од уназад ка напред, од левог ка десном од пролазне године–живота квадратура круга.

Једино тако је мисао властита мисао, или реч, око, ухо мирис, укус, додир, целокупан живот, властити живот...

 

 КАД СРЦЕ ДОБИЈЕ КАМЕН И КАМЕН ЋЕ ДОБИТИ СРЦЕ

 

Сва тежина виси о очним капцима.

Затвори срце за лаж и  нестаће сав терет.

Ако хоћеш дијамант, не вуци обично камење...

Одбаци површне мисли, камено срце што не дотиче, не "гребе" истину.

Реши најтежи проблем и решићеш са њим све остало...

Копати драгоцени камен или камен драг срцу, исто је што и тражити истину, будити срце у камену.

Срце у вери које размекшава камен, камено срце отвара за љубав.

Драги камен, који нашем срцу, окамењеном злим, лажним мислима, одбаченом, и обезвређеном као камен, враћа мекоћу љубави и чврстину вере.

То је онај најспорији пут мудрости, где на почетку нема никаквог померања а на крају истина иде корацима од седам миља.

Тек када у ризницу мудрости додаш нешто своје, све духовно благо ће бити твоје као што ће и твоје припадати свима.

 

О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ

 

Речи: кушати, искусити, искуство много пре наглашавају властити доживљај, него заједничко сазнање.

Човек много пре из просветљујућег доживљаја достиже надумно укусно једно, него из појмовног сазнања.

Такав доживљаја  је пресудан за сав живот. 

Јака духовна визија надјачава све претходно дешавање и надахњује будуће догађаје...