Филозофија и теологија

Аутор: Томислав Новаковић

 

СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ

 

Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.

Стари Завет је семе у завету вере а Нови Завет плод Свете речи са Дрвета живота: "Царство Божије унутра у нама".

Стари Завет је Божије обећање изабраном народу за плодну земљу, будуће царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...

Стари Завет је у закону семе а Нови Завет зрео род, испуњење  савршене љубави ка Богу и ближњем.

Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама у сваком човеку, каквог га је Бог створио пре греха, удахнувши му дух.

У Старом Завету, за благослов земаљског живота се тражи да се човек одрекне сваке лажи и сваког зла.

У Новом Завету, за благослов вечног живота није довољно да човек само не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро...

 

КРСТ КАО КВАДРАТУРА КРУГА.

 

Окрет дужи даје кружницу, са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а  преокрет чисте воље у човеку кроз највише јединство чисте мисли–речи–одлуке–дела сваку слободну властитост,  као највишу квадратуру круга.

Исус Христос, савршен унапред од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво,  све наше криве: мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... преокрене на исправно, право...

Са две заповести љубави ка Богу и ближњем „царство Божије унутра у нама“, подједнако удаљено од сваког срца људског.

Вертикала крста је љубав ка Богу а хоризонтала крста, љубав ка ближњем.

Обе заједно су духовна оријентација од Бога за свако време, место.

"Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту вертикала) кога, не видиш.?“

Пре сваке физичке, постоји душевна и духовна страна крста.  

Свака је реч Христова крст."Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...

Коме је крст логичан, њему је све логично.

Коме крст није логичан, њему (од почетка до краја) ништа ниће бити потпуно логично.

Безгрешно зачеће – сведочи безгрешно јагње на крсту –распеће.

Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!

Чисто срце види у крсту престо вечне љубави, у трновом венцу круну вечне истине.

 

МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ

 

Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.

Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.

Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна Дух истине, Свети Дух. 

Само је потребно да у срцу нема лаж и зло...

Лаж ка Богу је и лаж ка човеку и  свим људима, ка сопственом: срцу, души, телу...

Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...

"Зато се човек треба родити по други пут" Духом истине да у љубави ка Богу и љубави ка ближњем буде вечно жив.

Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.

Само када воли и говори истину човек излази из граница својих очију, свога разума и кроз духовно безмерје види другог човека, другу личност.

 

СЕМЕ И РЕЧ. ДУХОВНО РОЂЕЊE.

 

Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.

Када срце прими семе свете речи у тајни вере, настане тајанствена веза смртног и бесмртног и из семене бесмртног у души смртног човека, израстe други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....

Дух је отац, душа мајка у телу материци, која  заветом крштења узраста из семена речи Божије као трудница у труду вере за вечни живот...

Човек је родио за вечност када је у љубави (ка Богу и ближњем) сазрео у духовној круни, ореолу за царство небеско, родио духовни род који се заувек може јести...

 

О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА

 

За царство Божије човек треба бити по мери небеској...

Да "воли Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, и свом снагом својом и ближега својега као самога себе."

Царска трпеза се не спрема само за двоје или троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...

"Бог духа не даје на меру".

Да кроз Сина као Оцу као духовно рођени, божанствени човек за царство небеско прима и даје богатство од Бога и богатство Бога у савршеној: љубави, истини и добру...

 

ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА

 

По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.

Игра се суштински, више него сваки човек по чистој љубави, не узноси се, опрашта...

Само просто опраштање срца шири душу у духовно пространство чисте радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости...

Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, него заувек дете, које све своје мисли и осећаје са потпуним поверењем предаје вечном родитељу – Богу.

Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у задњем смислу, ни пред човеком...

Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем Божијих речи та духовна радост се губи.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

То што Бог ствара Адама од праха земаљског (а не директно по речи) и оживљава га духом, значи да се људи у Духу истине сједињују од Бога из сваког места, времена за вечни живот, као што се без Духа истине одвајају од Бога и једни од других за смрт...

Мирисом истине и укусом љубави сабирање, бирање, брање кроз сва места, времена, у чистом: телу, души, духу окршај, укрштање, крст са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму: искупљење, очишћење и васкрсење, у светој једноћи састављање у Богу за вечни живот.

 

О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ

 

Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави, мудрости.

За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела...

Човек најпре треба да пази да Духа истине од себе не отуђи, или растужи...

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету...

Сила Духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.

Са благодати Духа Светог, у човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“

Каже се: "Ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.

Престо љубави и круна истине освећују читав  свет...

Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост љубави не види, а саставља све људе.

Истина је мирис, вечни духовни свештеник који буди, узбуђује срце, душу, тело, освећује за укус љубави, а љубав у чистом срцу вечни цар из царства небеског, Бог сам.

 

О ДУХОВНОЈ БОРБИ (са злим мислима и злим осећајима)

 

Прича о змији у едемском врту која искушава првог човека и жену може се схватити да скривене зле мисли и зли осећаји у нама изазивају свако зло...

Христос каже:  „Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека“. (Јеванђеље по Марку, глава 7, 21-23).

Животиња има реп а змија је сам реп и палацави језик и отрован зуб.

Ипак, опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње.

Отровни зуб трује тело, а лажна, зла мисао и реч људе и народе и сва поколења.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу...

У Новом Завету се каже. „Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже“

И: „Дух је срчан, али је тијело слабо“.

Ако је у човеку слабо што треба бити  најјаче (Дух истине), како је тек оно најслабије?

"Ако је видјело ...у теби тама, а камоли ли тама"?

Нечисти дух као "лажа и отац лажи" и  "крвник људски од почетка." прво хули на Духа истине,  па онда доноси и све остали зло...

Када лажни дух "свеже јаког", савлада дух човека и народа, лако ће завести све остале укућане (њихове мисли, осећаје, чула, тело, одлуке, жеље...).

Колико својим лукавством, нечистим духом, лажним језиком превари домаћина, дух човека и народа, као оно најјаче њима кроз све погрешне: мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... толико ће на много слабије укућане: њихово тело, душу,  чула, разум, ум... донети касније зла, крвништва, отровног зуба... 

Ако човек и народ не одбију ту хулу, губе најјачу силу коју могу имати.

Зато се на Духа Светог ни реч хуле не опрашта.

А ако прво одбију ту лаж, која их највише раслабљује, надјачат ће свако зло.

Само јасно не (нећу, не дам) срце лажи, злу, мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити, јак ослонац гажења све лажи, зла из подножја, ножног, утемељује чисто да (хоћу, дам) – јасно испружену руку, длан.

Одбацивање лажи, зла не смањује свет, него га слободним чином добра повећава ка квалитативном безмерју.

Без чисте воље (када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради...), човек не може достићи једну власт у себи, слободну властитост... 

Злочиначку вољу, колико год имала "јединство" у лажи и злу чека, ако не већ данас или сутра, онда у ближем, даљем времену сукоб, нејединство у себи и са другим вољама.

 

О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ

 

Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан

Много је пре живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!

По чистом срцу је дете, по заносу чула младић, по здравом разуму зрео човек,  по дубини ума мудар старац, кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!

Све је прошло и будуће стварно кроз (неко тада) вечно сада а времена као пролазног тока и нема.

То је примање–давање из чисте воље душе: „Ако не сада, када“, узбуђење у љубави, узбуђење, буђење истином из дана–живота вечног.

Точак од левог ка десном, од уназад ка напред, од доле ка горе, од од ван ка унутра; квадратура круга у дану–животу вечном.

Једино тако "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!

Само тада је мисао властита мисао, као и: реч, осећај, одлука, дело,  свако чуло: око, ухо мирис, укус, додир, цело тело, целокупан живот, властити живот...

 

КАД СРЦЕ ДОБИЈЕ КАМЕН И КАМЕН ЋЕ ДОБИТИ СРЦЕ

  

Сва тежина виси о очним капцима.

Затвори срце за лаж и зло и нестаће сав терет.

 

Мисли су већином безвредне, каменo срце што не дотиче, не гребе истину.

Копати драгоцени камен или камен драг срцу, исто је што и тражити истину, будити срце у камену.

Срце у вери што размекшава камен, камено срце отвара за љубав.

Од сумње у обезвређеном срцу, одбаченом као камен, ка тврдоћи вере и мекоћи љубави...

То је онај најспорији пут мудрости, где на почетку нема никаквог померања, а на крају истина иде корацима од седам миља.

 

О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ

 

Искуство, по речи искусити, кушати, много више наглашава из личности целовито  телесно-душевно-духовно надумно укусно једно, него безлично, објективно знање...

Човек много пре из просветљујућег доживљаја, пресудног за цео живот,  достиже надумно укусно једног за тело, душу, дух, него из појмовног сазнања.

Таква духовна визија некад надјача све претходно дешавање и утемељи све ново: научно, историјско, политичко, уметничко, догађање...