Filozofija i teologija

Autor: Tomislav Novaković

 

STARI I NOVI ZAVET

 

Stari  Zavet je rudnik zlata, a Novi Zavet carska riznica.

Stari Zavet je seme u zavetu vere a Novi Zavet plod Svete reči sa Drveta života: "Carstvo Božije unutra u nama".

Stari Zavet je Božije obećanje izabranom narodu za plodnu zemlju, buduće carstvo, a Novi Zavet obećanje duši vezanoj za Hrista, za carstvo nebesko i život večni...

Stari Zavet je u zakonu seme a Novi Zavet zreo rod, ispunjenje  savršene ljubavi ka Bogu i bližnjem.

Reči Hristove su plodovi sa Drveta života za Adama u svakom čoveku, kakvog ga je Bog stvorio pre greha, udahnuvši mu duh.

U Starom Zavetu, za blagoslov zemaljskog života se traži da se čovek odrekne svake laži i svakog zla.

U Novom Zavetu, za blagoslov večnog života nije dovoljno da čovek samo ne laže i ne čini zlo, već da iz sve snage ljubavi: srca, duše, uma svedoči istinu i čini dobro...

 

KRST KAO KVADRATURA KRUGA.

 

Okret duži daje kružnicu, sa svim tačkama podjednako udaljenim od centra, a  preokret čiste volje u čoveku kroz najviše jedinstvo čiste misli–reči–odluke–dela svaku slobodnu vlastitost,  kao najvišu kvadraturu kruga.

Isus Hristos, savršen unapred od roda nebeskog i jedini bezgrešan u rodu ljudskom, postavlja se kao da je kriv za sve da u kvadratu kruga u krstu otkupi sve grešno, krivo,  sve naše krive: misli, reči, osećaje, odluke, dela... preokrene na ispravno, pravo...

Sa dve zapovesti ljubavi ka Bogu i bližnjem „carstvo Božije unutra u nama“, podjednako udaljeno od svakog srca ljudskog.

Vertikala krsta je ljubav ka Bogu a horizontala krsta, ljubav ka bližnjem.

Obe zajedno su duhovna orijentacija od Boga za svako vreme, mesto.

"Ako ne voliš brata koga vidiš (ljudska u krstu horizontala) – kako ćeš voleti Boga (Božija u krstu vertikala) koga, ne vidiš.?“

Pre svake fizičke, postoji duševna i duhovna strana krsta.  

Svaka je reč Hristova krst."Ljubite neprijatelje svoje...Činite dobro onima koji vas mrze...Blagosiljajte one koji vas kunu...Ne sudite da vam se ne sudi... Ko tebe kamenom, ti njega hlebom... Dajte i daće vam se ... Svaki koji se podiže, ponizi će se; a ko se ponižuje, podignut će se... Ko hoće među vama prvi da bude, da bude sluga svima"...

Kome je krst logičan, njemu je sve logično.

Kome krst nije logičan, njemu (od početka do kraja) ništa niće biti potpuno logično.

Bezgrešno začeće – svedoči bezgrešno jagnje na krstu –raspeće.

Nema jačeg dokaza za začeće odozgo, od krsta!

Čisto srce vidi u krstu presto večne ljubavi, u trnovom vencu krunu večne istine.

 

METAFIZIKA DAHA UZ DUH

 

Kad se čovek fizički rodi ne ostavlja ga vazduh, kad se duhovno rodi, ne ostavlja ga duh.

Ne može srce čas kucati, čas ne kucati, ili čovek čas disati, čas ne disati.

Kao što telu nije potrebna pamet da pozna vazduh, tako ni duši, koja duhom oživljuje, da pozna Duh istine, Sveti Duh. 

Samo je potrebno da u srcu nema laž i zlo...

Laž ka Bogu je i laž ka čoveku i  svim ljudima, ka sopstvenom: srcu, duši, telu...

Bez vazduha telo se guši i umire, a bez duha, duša se u laži guši i zamire...

"Zato se čovek treba roditi po drugi put" Duhom istine da u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem bude večno živ.

Oko bez ljubavi nije pravo lice, a razum bez srca, vlastito Ja.

Samo kada voli i govori istinu čovek izlazi iz granica svojih očiju, svoga razuma i kroz duhovno bezmerje vidi drugog čoveka, drugu ličnost.

 

SEME I REČ. DUHOVNO ROĐENjE.

 

Ako se seme baci u zemlju, nastane tajanstvena veza živog i neživog i iz semena živog u neživom i zemlje, vode, vazduha, svetlosti, izraste celo živo drvo; umnoži čitav rod.

Kada srce primi seme svete reči u tajni vere, nastane tajanstvena veza smrtnog i besmrtnog i iz semene besmrtnog u duši smrtnog čoveka, izraste drugi, besmrtni rod, rađa se duhom za večnost....

Duh je otac, duša majka u telu materici, koja  zavetom krštenja uzrasta iz semena reči Božije kao trudnica u trudu vere za večni život...

Čovek je rodio za večnost kada je u ljubavi (ka Bogu i bližnjem) sazreo u duhovnoj kruni, oreolu za carstvo nebesko, rodio duhovni rod koji se zauvek može jesti...

 

O CARSTVU BOŽIJEM UNUTRA U NAMA

 

Za carstvo Božije čovek treba biti po meri nebeskoj...

Da "voli Boga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim, i svom snagom svojom i bližega svojega kao samoga sebe."

Carska trpeza se ne sprema samo za dvoje ili troje, nego da jede i pije njih koliko hoćeš i ostane koliko hoćeš...

"Bog duha ne daje na meru".

Da kroz Sina kao Ocu kao duhovno rođeni, božanstveni čovek za carstvo nebesko prima i daje bogatstvo od Boga i bogatstvo Boga u savršenoj: ljubavi, istini i dobru...

 

IGRA VEČNOG ŽIVOTA

 

Po reči Hristovoj, carstvu nebeskom je najbliže dete koje se igra.

Igra se suštinski, više nego svaki čovek po čistoj ljubavi, ne uznosi se, oprašta...

Samo prosto opraštanje srca širi dušu u duhovno prostranstvo čiste radosti, igre, a ono što čovek zove “igrom“, često je daleko od te radosti...

Taj povratak detetu, znači da čovek ne smatra da je pred Bogom zreo, nego zauvek dete, koje sve svoje misli i osećaje sa potpunim poverenjem predaje večnom roditelju – Bogu.

Zrelost nema nikakvog smisla pred Bogom, a u zadnjem smislu, ni pred čovekom...

Sve su Božije zapovesti date za najuzvišeniju igru ljubavi iz večnog života i narušavanjem Božijih reči ta duhovna radost se gubi.

 

SVETO JEDOSMO, PISMO

 

To što Bog stvara Adama od praha zemaljskog (a ne direktno po reči) i oživljava ga duhom, znači da se ljudi u Duhu istine sjedinjuju od Boga iz svakog mesta, vremena za večni život, kao što se bez Duha istine odvajaju od Boga i jedni od drugih za smrt...

Mirisom istine i ukusom ljubavi sabiranje, biranje, branje kroz sva mesta, vremena, u čistom: telu, duši, duhu okršaj, ukrštanje, krst sa svim grehom, zlom, sveto jedenje, pijenje za iz zla, laži izlazak, u nebeskom Adamu: iskupljenje, očišćenje i vaskrsenje, u svetoj jednoći sastavljanje u Bogu za večni život.

 

O DUHU UTEŠITELjU

 

Pečat dar Duha Svetog, koji se dobija na krštenju, mora se čuvati i umnožavati, jačati kroz dobra dela vere, ljubavi, mudrosti.

Za taj najblagoslovljeniji dar traži se čistota: srca, duše, tela...

Čovek najpre treba da pazi da Duha istine od sebe ne otuđi, ili rastuži...

Za hulu na Duha Svetog nema oproštaja ni na ovom ni na onom svetu...

Sila Duha sa visine naoružava čoveka ognjenim mačem istine da osvaja carstvo nebesko.

Sa blagodati Duha Svetog, u čoveku se ispunjavaju reči: „Carstvo je Božije unutra u vama.“

Kaže se: "Ko ima ljubavi “k njemu ćemo doći i u njemu ćemo se staniti“.

Presto ljubavi i kruna istine osvećuju čitav  svet...

Kao što se svetlost ne vidi, a sadrži sve boje, tako se i svetost ljubavi ne vidi, a sastavlja sve ljude.

Istina je miris, večni duhovni sveštenik koji budi, uzbuđuje srce, dušu, telo, osvećuje za ukus ljubavi, a ljubav u čistom srcu večni car iz carstva nebeskog, Bog sam.

 

O DUHOVNOJ BORBI (sa zlim mislima i zlim osećajima)

 

Priča o zmiji u edemskom vrtu koja iskušava prvog čoveka i ženu može se shvatiti da skrivene zle misli i zli osećaji u nama izazivaju svako zlo...

Hristos kaže:  „Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka“. (Jevanđelje po Marku, glava 7, 21-23).

Životinja ima rep a zmija je sam rep i palacavi jezik i otrovan zub.

Ipak, opasniji je u srcu lukavi jezik laži, zla, nego otrovni zub mržnje.

Otrovni zub truje telo, a lažna, zla misao i reč ljude i narode i sva pokolenja.

Iz dobre misli čovek se suprotstavlja zloj misli, iz dobre reči, zloj reči, iz dobre odluke, lošoj odluci, iz dobrog dela, lošem delu...

U Novom Zavetu se kaže. „Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti, ako najpre jakoga ne sveže“

I: „Duh je srčan, ali je tijelo slabo“.

Ako je u čoveku slabo što treba biti  najjače (Duh istine), kako je tek ono najslabije?

"Ako je vidjelo ...u tebi tama, a kamoli li tama"?

Nečisti duh kao "laža i otac laži" i  "krvnik ljudski od početka." prvo huli na Duha istine,  pa onda donosi i sve ostali zlo...

Kada lažni duh "sveže jakog", savlada duh čoveka i naroda, lako će zavesti sve ostale ukućane (njihove misli, osećaje, čula, telo, odluke, želje...).

Koliko svojim lukavstvom, nečistim duhom, lažnim jezikom prevari domaćina, duh čoveka i naroda, kao ono najjače njima kroz sve pogrešne: misli, reči, osećaje, odluke, dela... toliko će na mnogo slabije ukućane: njihovo telo, dušu,  čula, razum, um... doneti kasnije zla, krvništva, otrovnog zuba... 

Ako čovek i narod ne odbiju tu hulu, gube najjaču silu koju mogu imati.

Zato se na Duha Svetog ni reč hule ne oprašta.

A ako prvo odbiju tu laž, koja ih najviše raslabljuje, nadjačat će svako zlo.

Samo jasno ne (neću, ne dam) srce laži, zlu, mirisno, ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti, jak oslonac gaženja sve laži, zla iz podnožja, nožnog, utemeljuje čisto da (hoću, dam) – jasno ispruženu ruku, dlan.

Odbacivanje laži, zla ne smanjuje svet, nego ga slobodnim činom dobra povećava ka kvalitativnom bezmerju.

Bez čiste volje (kada jedno misli, drugo govori, treće odlučuje, četvrto radi...), čovek ne može dostići jednu vlast u sebi, slobodnu vlastitost... 

Zločinačku volju, koliko god imala "jedinstvo" u laži i zlu čeka, ako ne već danas ili sutra, onda u bližem, daljem vremenu sukob, nejedinstvo u sebi i sa drugim voljama.

 

O DANU–ŽIVOTU VEČNOM

 

Iako čovek ima sedmice, mesece, godine, on živi život kroz dan

Mnogo je pre život stvarni dan, nego prošli-budući dani, meseci, godine – stvarni život!

Po čistom srcu je dete, po zanosu čula mladić, po zdravom razumu zreo čovek,  po dubini uma mudar starac, kroz sve vreme života, svaki prošli, budući dan!

Sve je prošlo i buduće stvarno kroz (neko tada) večno sada a vremena kao prolaznog toka i nema.

To je primanje–davanje iz čiste volje duše: „Ako ne sada, kada“, uzbuđenje u ljubavi, uzbuđenje, buđenje istinom iz dana–života večnog.

Točak od levog ka desnom, od unazad ka napred, od dole ka gore, od od van ka unutra; kvadratura kruga u danu–životu večnom.

Jedino tako "jede" sve prošlo, buduće vreme, skraćuje šta ne valja, produžuje šta valja, kroti ga, uzjahuje kao letećeg konja, nateruje na služenje!

Samo tada je misao vlastita misao, kao i: reč, osećaj, odluka, delo,  svako čulo: oko, uho miris, ukus, dodir, celo telo, celokupan život, vlastiti život...

 

KAD SRCE DOBIJE KAMEN I KAMEN ĆE DOBITI SRCE

  

Sva težina visi o očnim kapcima.

Zatvori srce za laž i zlo i nestaće sav teret.

 

Misli su većinom bezvredne, kameno srce što ne dotiče, ne grebe istinu.

Kopati dragoceni kamen ili kamen drag srcu, isto je što i tražiti istinu, buditi srce u kamenu.

Srce u veri što razmekšava kamen, kameno srce otvara za ljubav.

Od sumnje u obezvređenom srcu, odbačenom kao kamen, ka tvrdoći vere i mekoći ljubavi...

To je onaj najsporiji put mudrosti, gde na početku nema nikakvog pomeranja, a na kraju istina ide koracima od sedam milja.

 

O PROSVETLjUJUĆEM DOŽIVLjAJU

 

Iskustvo, po reči iskusiti, kušati, mnogo više naglašava iz ličnosti celovito  telesno-duševno-duhovno nadumno ukusno jedno, nego bezlično, objektivno znanje...

Čovek mnogo pre iz prosvetljujućeg doživljaja, presudnog za ceo život,  dostiže nadumno ukusno jednog za telo, dušu, duh, nego iz pojmovnog saznanja.

Takva duhovna vizija nekad nadjača sve prethodno dešavanje i utemelji sve novo: naučno, istorijsko, političko, umetničko, događanje...