Филозофија и политика

Аутор: Томислав Новаковић

 

Високо развијене старе цивилизације већином су се рађале на раскрсници путева и то сусретање различитих култура и идеја врло често је иницирало и она унутрашња, духовна путовања.

Ако је у тим цивилизацијама развој државе ишао упоредо са развојем филозофије, та повезаност је најчешће гарантовала њихову дуготрајност.

Кроз властиту филозофију један народ је разумевао себе у просторно-временским и духовним координатама ко је и какав је и схватао  своју улогу међу другим народима.

Коментар: Квалитет мисли је битан за све ствари. Иако човек увек мисли а не слика, свира, пева, пише увек,  филозофи се много ређе јављају од сликара, музичара, књижевника; свеобухватне мисли, филозофске идеје се испољавају много мање него ликовни, музички,  књижевни дар. Опет, за  разумевање између нас самих и другим народима, или плодан дијалог између науке, економије, политике, религије, уметности, филозофија је јако битна.

Недостатак мудрости доноси највише штете, па чак када су ту снага и храброст.Она је потребна и  најбогатијем и најсиромашнијем и у осами и друштву и при раду и при одмору… и животињи да преживи, чак и биљци на неки начин, а камоли човеку, народу.

Како би било када би смо имали само теоретичаре поезије, сликарства, музике, спорта а не и саме песнике, сликаре, музичаре, спортисте? Један народ мора имати оригиналне филозофе, као што има своје државнике, научнике,  песнике, сликаре, музичаре, спортисте.

Када један народ нема властиту практичну филозофију у основи своје политике,  или економије, културе он ће прво бити надвладан туђом филозофијом, па затим туђом  политиком, економијом, културом, а на крају, најчешће и војно покорен. Ако не води духовну борбу с којом осваја нове научне, економске, културне просторе и идеје,  други народи прво доводе у питање духовни интегритет тог народа а потом иде не само економско, културно поробљавања тог народа, него најчешће и физички  напади, освајања те државе, те земље…

Заправо, интелектуални кукавичлук у једном народу,  држави je једна од најопаснијих ствари…

 Као што се види својим очима, чује својим ушима, мирише својим носем, једе својим устима…додирује својим рукама, осећа својим срцем, говори својим језиком, тако сваки  човек и сваки народ морају мислити својом главом… 

 Дете се дете рађа када глава пробија водењак, а народ кроз мудре главе својих филозофа, научника, државника...

Коментар 1: У Новом Завету се каже. "Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже" И: " Дух је срчан, али је тијело слабо". Ако је слабо у човеку оно што треба бити најјаче (Дух истине), како је ће бити слабо тек остало? ("Ако је видјело што је у теби тама, а камоли ли тама")? Нечисти дух је прво хули на Духа Светог, па све остало зло. Ако човек не одбије ту хулу, губи најјачу заштиту коју може имати. Када нечисти дух хулом, лажју "свеже јаког", покори човеков дух, лако ће савладати све остало. И обратно, када се човек супротстави тој хули, одбије лаж која га најпре раслабљује,  надјачат ће свако зло. И када једна држава освоји физички другу државу, он прво ниподаштава дух тог народа; намеће своју власт, језик, веру, културу... па онда преузима све остало: његову економију, војску... пљачка целу државу... Ако човек или народ нема највишу силу, наоружаност духа са висине, он ће бити покорен лажним духом изнутра и са другим људима, државама, културама, војскама ван....Зато је духовни кукавичлук у једном народу,  држави  једна од најопаснијих ствари… 

Коментар 2 Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб.  Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла него отровни зуб мржње. Отровни зуб убија тело, а зла мисао, реч трује људе и народе и завађа сва поколења. Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи злој речи, из добре одлуке лошој одлуци, из доброг дела лошем делу…

Коментар 3:  У Индији постоји прича да је Бог прво послао на свет свога сина Батину. Постоји батина у мислима, батина у речима, и батина буквално… Преко ове три батине Бог управља светом. Ако човек или народ не прихвата оне прве духовне опомене у мислима, па чак не слуша ни оне друге у речима, на човека или народ долазе свакојаке невоље и пошасти: рат, болести, глад, немаштине… на крају и она буквална батина.

Коментар 4. По Хајдегеру, да је борба између неких филозофских идеја изведена до краја, многи ратови би били избегнути.

 

Стара и нова филозофија

 

Занимљиво је да се баш у Атини,  која је своје име и главни храм посветилаи божанству мудрости, где се мудрост схвата  на религиозмом нивоу–  појављују највећи филозофи!

Код Платона, филозофија  изнад свих наука, као идеја добра изнад свих идеја.

За Аристотела највиша наука о истини,  мисао о највишем добру. 

Међутим, иако је мудрост потребна и најјачем и најслабијем и најобразованијем научнику и необразованом човеку,  филозофија је постала данас слуга науке и техничке интелигенције.

Она је постала слуга науке на крају, што је  нека јако битна подручја живота, у којима се најпре испољава мудрост човека и човечанства – запоставила на почетку!

 Јаз између оног што је она истраживала и тих подручја се толико повећавао на њену штету, да су то на крају постали потпуно одвојени светови...

 Као као што срце, глава... сваки орган служе целом телу, тако и права мудрост сваком подручју живота...

Грчки филозофи су беспрекорно утемељила нека филозофска подручја, а нека друга и те како битна за наш живот, нису.

А оно што нису они утемељили, није ни сви каснији европски филозофи, него (са ретким изузецима) само разрађују њихове идеје.

Зато једна критичка историја филозофије не води дијалог само са немачком филозофијом на њеном крају, него и са грчком филозофијом на њеном почетку.

Према томе, нова филозофска начела не само потребна него и нужна...

 Осим тога, слободни дух не долази само из грчко-римске културе, него и јудео-хришћанске и културе осталих народа са свих страна света.

 Од пет суштинских филозофских подручја: метафизике властитости, метафизике језика, метафизике мириса и укуса, даха, метафизике додира, полности, рода, и микромакроксомологије, грчки филозофи су директно утемељили само микромакрокосмологију и посредно метафизику чисте воље и метафизику језика.

 

 Чиста воља и једна слободна властитост

 

Однос етикe и политике је као однос душе и тела.

 У архитектоници државе статика у темељу је етика, закони стубови свих институција, а динамика практична способност политике.

Сврха политике није само да практичном способношћу развије динамику науке, образовања, привреде... него да законима које доноси и спроводи усаврши социјалне односе, или ојача статику државе, етику.

Само праведни људи у микросвету могу утемељити правну државу у макросвету.

Чиста воља и једна слободна властитост не утемељује кроз практичну филозофију само нашу етику и политику него и сву теоријску филозофију.

Најстарије чисто је  чиста воља у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела...у једној слободној властитости.

Чиста воља  све различите мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... у човеку  саставља у једну слободну личност, а праведна држава кроз највише јединство оног што мисли, говори, одлучује, и чини, сву науку, привреду, културу, религију, право, војску, безбедност, политику... у један слободан народ.-

Хераклит каже: „Шта вреде људима очи и уши (као начело емпиризма, или чисте чулности, разума, ума, као начело трансцендентализма) ако су им варварске душе“.

 

Коментар: Ко је ближњи мој?

 

Ако човек "не воли ближње" с којима живи  ("које види"), како може волети државу ("Бога кога не види")?

Само ако постоје морални односи између конкретних људи у микросвету, постојаће и они макросоцијални у држави (макросвету). 

Прва заповест ка Богу је више усправна страна крста; друга више хоризонтална. Обе заједно  су духовна оријентација за срце, душу, упутство за свако време, место.

 Иако је прва заповест више начело деснице а друга левице, Бог је свакако, надполитична, аполитична десница која не суди, „него даје светлост кишу добрима и злима“.  

 

Етика и политика

 

Ни у демократији не влада цео народ, него само један део његових изабраних представника. Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ,  а када влада гори део народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

Када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води у поробљавањa тог народа, државе од стране других народа, државa.

Платонову идеју филозофа–владара треба разумети да мудрост треба да води човека и државу. 

Једино ко у потпуности влада собом, може владати државом.

Ко се води себичним интересима и жељом за богатством, не може  владати ни собом, ни државом.

Када неумерене жеље владају нашим чулима, разумом, умом, онда оно најмање вредно поседује оно много вредније и ствари владају људима.

Чула допиру до појединачних опажаја, разум до општих појмова, а тек ум све  различито, супротно саставља у највише јединство.

Само ко изнад појединачних опажаја или општих појмова сагледава целовиту идеју, може супротне интересе различитих појединаца, друштвених група саставити у заједнички интерес целе државе.

Мудраци–владари теже умом вечним идејама, а не само личном интересу и земаљском богатству.

Када влада ум, највреднији део део душе поседује ствари и сам народ влада државом својим најмудријим делом.

Много је боље да онај ко све разлике, супротности сваког дела државе саставља у највишем јединству влада над сваким општим, посебним или појединачним делом, него да онај, ко са појединачним опажајима или општим појмовима остаје стално у судару са другим супротним опажајима, појмовима, одлукама, "влада" над највишом целином…

Правда из духовног средишта освећује све стране,  као што оса земље раздваја дан и ноћ.

 

На први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права.

Међутим, чињенице су управо супротне. Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега  завадити и очи у глави.

 

Филозофија и наука

 

Иако не постоји апсолутна истина за научно „вјерују“, никакав „научни“ у-став за научно усмерење човека, човечанства, природна наука своје опште и нужне универзалне, такорећи "универзумске" истине шири и у све друштвене науке.

Идеал природне науке је да замени Бога у природи, а технологије, душу у телу и као вештачка интелигенција коначно постане "личност" која општим и нужним природним законима влада светом и људима.

Међутим, сва „технологија“ тела (чула, разума, ума) тражи јединство у вољи, а воља у властитости.

Опажај подразумева старије чуло, појам старију свест, жеља старију вољу, а личност најстарију властитост.

Чуло је старије од опажаја, свест од појма, воља од жеље,  душа од тела, дух од идеје...

И мада научна синтеза опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку већ подразумева чисту вољу и једну слободну властитост, природна наука унапред слободно живо своди на опште и нужно неживо.

Тачно је, заправо, да се у основи најобјективније природне науке, па чак и математике не стоји само сазнајно-логичко Ја мислим, него чак и одговорно Ја научника или стручног научног већа за синтетичко јединство представа у појму, појмова у суду, судова у закључку, или свих експерименталних резултата у најширој теорији сазнајно-теоријског ума, са сваке стране, краја претпоставља надсазнајну чисту вољу и једну надсуштаствену властитост, практично-моралног ума!

Чист образ је заклон најдубљег срца и одбрана властитог лица...

Међутим, у данашњој институцији образовања тај практично-морални идеал највишег јединства чисте мисли, речи, одлуке и дела у једној слободној личности све је мање присутан у име све веће тежња за владавином науке, технологије.

Aко емпиризам (или еволуционизам) са општим и нужним законима природне науке унапред искључују духовну основу личности или слободе, како ту конкретну личност (са именом и презименом) укључују за целокупну сферу практичног живота: за приватну својину, породично и наследно право, завет брака, доношење закона; сваки правни уговор, договор, слободно одлучивање, деловање... и уопште има право да са становишта свог „либерализма“ "индивидуализма" говори: "ви" бирате, "ви" одлучујете!?

Општи и нужни закони науке морају укључити стварање, а Устав и сви закони државе за све установе, старију слободу (личности) за своје установљење.

Коментар: Само је довољно замислити да нема човека (живог света) да не само било које нешто у односу на неко друго нешто, него и чак било које неко и све у односу на ништа, изгубе утемељење! Какво би тада имало смисла да ли је 100 0000 000 степени температура у средишту неке звезде или  апсолутна нула, нека планета без живота или празан простор…

Аналитичка наука, заправо, почива на "фисији", разбијању духовног језгра и само "ланчана реакција", "духовна фузија" најјачих личности и идеја духовно раздвајање између људи и народа преокреће на састављање, спајање.

Иако је начело "сви за једног један за све" присутно чак и у неживом, а камоли слободно живом, емпиризам, еволуционизам са принципима ширења и одржања најјаче јединке, врсте прекида сваки дијалог са филозофијом, теологијом... и спроводи тако највећи тоталитаризам у историји.

 

Филозофија и политика

 

Слобода духа, насупрот било каквог апсолутизма, тоталитаризма науке или политике укључује све могуће разлике, супротности.

Као што човек нема право да насрне на свој живот, него га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво право постоји за ово друго.

Филозофски принципи у старој Грчкој само кроз две почетне филозофије (Парменида и Хераклита) се више разликују него сва политичка схватања у историји!

Веће су разлике биле тада између две суседне грчке државице (нпр Спарте и Атине) него сада између држава са два краја света.

Иако разлика између истока и запада свакако постоји, исток и запад као и север и југ прво треба појмити у самом човеку.

Кад те нешто светло огреје у срцу, души, то је исток, кад ти "падне мрак на очи" то је запад…

А и једно и друго је могуће на свакој страни света… 

Праведник освећује све стране, као што оса земље раздваја дан и ноћ.

Ми не припадамо ниједној страни, јер у средишњем положају укључујемо све стране

Нисмо такви што се ту налазимо, па да по начелима геополитике, из тог средишњег положаја објашњавамо своју неопредељену политику, него смо у средишту свих поларитета јер смо такви, што смо пре сваке подељене политике из старијег духовног рода утемељени из неподељене етике! 

И зато би из такве практичне филозофије требало да утемељимо своју економију, културу,  политику...

Без обзира што је врло тешко искористити то укрштање свих страна, само ако будемо толико мудри да у том средишту највећих поларитета индукујемо нове идеје за околину и читав свет, задобићемо своју суштинску улогу међу другим народима.

 

Геополитика и филозофија

 

Данашња геополитика из геостратегијског положаја државе тумачи њену историју, привреду, културу, политику...

Она тако следи емпиристичку филозофију, која сложене идеје своди на једноставне опажаје, апстрактну вољу на конкретне жеље, добро на интерес, етику на политику, душу на тело...

Међутим, као што сви (различити) нагони претпостављају старије јединство тела, све (различити) опажаји старије јединство чула, сва (различита) чула јединство разума, свести, сви (различити), појмови јединство ума, све  (различите) идеје јединсто духа, тако све (различите) жеље претпостављају старије јединство воље и све (различите) одлуке најстарије јединство једне исте властитости..

И као што се чуло не може извести из опажаје, разум из појма, воља из жеље, личност из спољашњег изгледа и душа из тела, тако не може ни из места пребивања или геостратегијског положаја слободан дух човека или народа.

Сасвим супротно, само из слободног духа човек и народ прналазе своје место међу другим људима и другим народима.

 Због недостатка мудрости никад није заговарано јединство православних земаља него само словенских, иако знамо какви су све сукоби постојали у оквиру словенских народа; да сваки јак савез тражи, свакако,  неку основу духовног јединства …

Турци су једва добијали једну по једну православну земљу, а никако не би могли неколико њих одједном, а камоли све заједно.

Ако сте својим географским положајем у средишту не можете бити  једносмерни и следити само један поларитет, него као ротор у обртном електромагнетном пољу користити оба поларитета. 

Да би смо у том средишњем положају између  највећих супротности индуковали нове филозофске, економске, политичке, уметничке идеје, потребна нам је изузетна мудрост.

Само се неподељене метафизике чисте воље, метафизике најстаријег рода из метафизике мириса и укуса и старијег духовног језика из практичне филозофије може утемељити одговарајућа економија, култура, политика.