Филозофија духовне слободе

Аутор: Томислав Новаковић

1.Увод

 

„Ко у слободи тражи нешто друго доли њу саму, створен је да би служио.“^[1]

 

По Токвилу^[2] се у Француској револуцији први пут у историји десило да се нешто замишљено у теорији, један другачији облик уређења, насилном револуцијом оствари у пракси. „Да се читаво ново уређење преиначи у складу са правилима логике…. сходно јединственом плану.“^[3] Никада се није дешавало да револуција уједном народу буде вођена учењима њених најумнијих људи, да дух једне револуције и организација власти новог друштвеног уређења буде вођен неком претходном теоријом. „Ова склоност … да су васцело политичко васпитање једног великог народа у потпуности створили људи од пера – можда је понајвише допринело да француска револуција задобије свој сопствени дух те да породи оно што нам је пред очима.“ ^[4] По њему у историји има много копија а мало оригинала; иако ова револуција није успела у Француској, она је један упечатљив оригинал, јер је слободарски дух револуције пренела на Европу и сав остали свет. Први пут су људи слободарског духа својим учењима и делима почели да утичу на историјско дешавање.

Међутим, француска револуција није само позната по духу слободе, једнакости, братства, него и по својој бескрупулозности коју је испољила у обрачунавању са политичким противницима. У њој постоји „опрека између добростивости теорија и напраситости поступака, која је једна од најчудијих одлика француске револуције, зато што су револуцију припремиле најцивилизованије, а спровеле најнеобразованије и најнеотесаније класе народа.“^[5] Иако је та револуција била крупан преокрет ка задобијању права и слободе човека, у њој, ипак, није постојао чврст темељ на коме би се могла  назидати јака грађевина слободне заједнице, правног друштва. ^[1]„Aко је таква разуздана и нездрава слобода приправила Французе да сруше деспотизам, онеспособила их је – можда више него и било који други народ, да на његовом месту заснују слободно и спокојно царство закона.“ ^[6]

 

2. Француска револуција и америчка борба за независност

 

Иако је његово истраживање о старом режиму у Француској и о узроцима Француске револуције бриљантно и свеобухватно, овде ће се,  пре излагања о Токвилу, дати једно краће поређење француске револуције и америчке борбе за независност. Француска револуција почиње исте године кад се америчка борба за независност, међутим, иако постоји велика сличност у декларацијама о праву и слободи човека, ова два догађаја су суштински различита.

Француска револуција је социјална револуција, која има за циљ прерасподелу власти између различитих класа, промену државног уређења док је америчка револуција борба за ослобођење од колонијалног положаја и заснивање самосталне државе.

Америчка револуција нема везе са класном борбом, нити је покрећу сиромашни слојеви становништва или нарастући богати сталеж буржоазије који у Француској тражи равноправну власт са аристократским сталежом, већ иде из пораста благостања. У Америци се социјално уједначено становништво бори за слободу од колонијалне власти, за право самосталности државе и човека. Ова два права, слободе и независности државе и слободе и независност човека, темељ су касније америчког устава, и Декларације права. Права и слободе државе су од почетка изједначена са правом и слободом човека. Нити било који појединац, група сме да угрози права, слободу државе, нити држава сме да угрози права и слободе човека.

Токвил хвали америчку борбу за независност, тврдећи да се баш она остварује учење либералних француских и енглеских филозофа. „Американци као да су извршавали оно што су наши писци замислили; они су само у стварности отелотворили оно што смо ми управо сањали.“^[7]

 

3. Амерички политички систем

 

Токвил чак борави десет месеци у Америци, да сам види ову нову демократију на делу. И увиђа да су тамо многе битне ствари здраво постављене од почетка. Највише хвали самосталност општинске власти у која слободна иницијатива појединаца омогућује највећем броју људи да се кроз конкретну делатност укључе у политички живот. Затим независне институције судства вредне саме по себи и на корист свих. Поготову верску толерантност и позитиван однос према религији, која је Америци потпуно одвојена од државе и власти, а ипак највише утиче на моралну страну човека.

Посебно наглашава тежњу ка спонтаном организовању, природну способност ка  лаком удруживању људи, било за политичко деловање, или због интереса у послу. Та најшира база спонтаног и слободног удруживање грађана кроз максимално разгранату локалну самоуправу омогућава децентрализацију државне власти, много више природно утемељену од дна ка врху него од врха ка дну, обезбеђује да се највећи број људи укључи у демократске процесе у  друштву.  „Општина је једина заједница која је толико природна да свуд где се људи сами од себе окупе образују општину. А управо у општини лежи снага слободних народа. Општинске институције јесу за слободу оно што су основне школе за науку; оне слободу чине приступачним народу, оне му омиле њено мирољубиво коришћење и навикавају га да се њоме служи. Без општинских институција нека нација може створити слободну власт, али не може поседовати слободарски дух.“^[8]

 

4. Право на удруживање

 

Право на удруживање за њега је једно од основних права човека и основа проширења слободе појединаца. „После слободе да сам дела човеку је најприроднија слобода да своје напоре удружи са напорима својих ближњих и да делује удружено. Право на удруживање чини ми се, дакле, скоро исто тако неотуђиво по својој природи као и лична слобода. Законодавац не би могао пожелити да га уништи да не нападне и само друштво.“^[9] Ово умеће удруживања, које афирмише индивидуалну и друштвену слободу човека, је природна потреба и дужност свих грађана да би у демократији остварили своје интересе. Та слободна тежња ка удруживању је утолико већа уколико су међу људима веће друштвене једнакости. То је једна од ствари коју он увиђа у Америци као нигде на свету. „Међу законима који владају у људским друштвима постоји један који се чини прецизнији и јаснији од свих других. Да би људи остали цивилизовани или постали такви, треба да се умеће удруживања међу њима развија и усавршава сразмерно повећању друштвене једнакости.“^[10]

Управо у свакој врсти слободног удруживања, по свим могућим различитим интересним групама, Токвил види могућност да се наметну истакнути појединци, који би, иначе, само по декларативној политичкој једнакости (да се нико не издваја) у већинском праву одлучивања, који који влада у демократији, остали у другом плану.^[11] Пошто таква удружења полазе од самих појединаца и то оних истакнутих појединаца (које сви знају) потврђених мислима, речима и делима, она постају најјачи покретач будућег развоја, усавршавања читавог друштва.

Било да се ради о политичком удруживању, или било каквом интереса у конкретном животу, то сваковрсно удруживања се, по Токвилу, највише испољава у Америци на обострану  корист.^[12]

 

5. Учење о добро схваћеног интересу

 

Токвил такође увиђа да ни самосталност и индивидуалност нигде нису наглашени као у Америци. Много је већа зависност слободе државе од слободе појединца, него слободе појединца од слободе државе а то јее по начелу једнаких права и слобода сама суштина демократије. То нису само позитивна начела у области права –  једнакост пред законом – него и једнака права и слободе сваког појединца у политичком, религиозном, економском организовању и деловању. Та начела подстичу слободну иницијативу и предузимљивост у најширем виду. Пустите појединце да се слободно удружују, самостално организују и раде на међусобну корист и на крају ће та јака лична иницијатива и предузимљивост сваког човека бити и на општу корист сваке заједнице и највиши просперитет целог друштва. „Отуд максима да је појединац најбољи и једини судија у свом личном интересу и да друштво нема права да управља његовим поступцима до ли кад се сматра од њега оштећеним, или кад има потребу да тражи његову сарадњу.“^[13] Јасно разграничење приватног и јавног права човека, омогућава да се у најплоднијем виду састави приватни и јавни интерес.„Американац се својим приватним интересима бави као да је сам на свету, а часак касније посвети се јавном послу као да је оне заборавио. Американци, наиме, виде у слободи најбоље оруђе и најсигурнију гарантију за своје благостање.“^[14]

Овде се, као нигде, потврдило правило Адама Смита да слободна иницијатива и предузимљивост појединца који улаже свој капитал, и организује неки посао за свој интерес и без воље да то чини за друге, води опет ка заједничком добру, служи интересу свих. (Интересантно је да је Истраживање о природи и узроцима богатства народа Адама Смита, које је „библија“ економског либерализма (економске независности) и самог капитализма, изашло исте године када је проглашена независност Америке)!

Вођен начелом природног развоја, раста од мањег ка већем: да само свакодневно натомилавање реалног, ситног добра на крају води крупном, општем добру, Токвил посматра утилитаристичко начело о највећој користи свих са становишта појединца –индивидуалистички: модификује учењем о добро схваћеном интересу. „Доктрина о добро схваћеном интересу не рађа велика жртвовања; али она свакодневно пробуђује ситне жртве; сама по себи, не би она могла створити врлог човека; али она ствара мноштво уредних, уравнотежених, одмерених, предострожних грађана, који владају собом, па и ако не води право врлини путем воље, неосетно јој приближава људе путем добрих навика.“^[15] Шта се има од празних, фиктивних обећања великих дела ако се не чине, не стварају реална добра, макар како ситна била

 

6. Равнотежа законодавне судске и извршне власти. Сваки појединац је суверен и поданик.

 

Токвил закључује да се у Америци много води рачуна о здравој равнотежи законодавне, судске и извршне власти. И то најпре кроз независно судство, које Уставом ограничава и законодавну и извршну власт да не пређе своје границе. Основна начела Устава су од почетка постављена тако да подједнако штите права појединца, сваке различите веће или мање заједнице, као и целе државе. Нити може држава да узурпира права и слободе појединца, нити било који појединац да се уздигне изнад државе, других људи и наруши норме слободне државе, основна права другог појединца, самог човека. Зато је у демократским заједницама одговорност судства и судија велика, јер да би се остварила основна идеја демократије да по слободи, једнакости, правди сви могу учествовати у власти, имати иста права, бити једнаки пред законом, то мора бити много више владавина закона, него владавина појединаца.

„Човек из народа стекао је у Америци високу представу о политичким правима зато што и сам има политичка права; не напада права других да нико не би кршио његова. И док у Европи такав човек не признаје чак ни највишу власт, Американац се без гунђања покорава овлашћењу чак и најобичнијег званичника.“^[16] „ У Америци се човек не покорава човеку, него правди и закону. Једино тако постављен уставни оквир омогућава човеку да буде истовремено и поданик и господар. „У нацијама у којима влада догма о суверености народа сваки појединац чини подједнаки део суверена и подједнако учествује у владању државом... У свему што се тиче међусобних дужности грађана он је поданик. У свему што се тиче само њега, остао је господар: слободан је, и о својим поступцима полаже рачуне само Богу.“^[17]

 

7 Значај добрих обичаја

 

„Кад народ има ваљане обичаје закони постају једноставни.“

– Платон закони 12. књ.

„Разлика између закона и обичаја је у томе што закони више уређују поступке грађана, а обичаји више поступке човека. Разлика између обичаја и навика је што се први више тичу унутрашњег а други спољашњег грађанина.“^[18]

Токвил такође стоји на традиционалном становишту које више цени добре обичаје него лоше законе. И за Хегела је обичајно право потврда објективног правa, јер се у њему се испољава јединство ума и воље, свести и моралности, приватног и јавног права, природног и грађанског права. Саморазвојем обичајног  права од породице града (села) до државе остварује се јединство човека и државе, право апсолутног духа. Нормативно право се развија из обичајног права: индукује из моралне заједнице породице (мужа и жене) моралне заједнице града или села (свих грађана) или државе (владара и поданика) на темељу апсолутног духа и религиозне свести.

По Хегелу,  право личне својине, морална свест и савест општег законодавног ума нису нужни по себи, без самосвести и духовне слободе: апсолутног духа у религији и филозофији.^[19]  Без апсолутног духа у религији и филозофији то су само формална права и формалне политичке слободе. Само се у апсолутном духу који зна себе, изједначује стварност са духом, држава са религиозном свешћу и филозофским знањем. Сва природа, историја, „воља“ сваког човека, народа, свака властитост и Бог на крају, служи лукавством ума самосазнању апсолутног духа, идеје.

Токвил види значај и једног и другог, да се добри обичаји са моралним бићем човека саглашавају  у религиозној свести. Хегел у монархији види јединство државе, религије и филозофије, сврху целе природе, историје и  најлегитимнији облик власти.  Токвил баш у њиховом раздвајању. Није суштина да сва природа и појединци, државе, народи служе самосазнању апсолута, нестану у њему, него да баш у њему испоље своју посебност и различитост.

По начелима демократије – за коју се, и поред свих слабости, Токвил ипак опредељује и види као нужну у модерном времену, сви морају имати могућности да учествују у власти, као и загарантовано право на свој облик рада, деловања, организовања, веровања, или своје гледиште, филозофију. Зато само у личној снази појединца, његовом чврстог моралном уверењу, практичном деловању по принципима: слободе, једнакости, братства види гарант будуће демократије и доброг државног уређења.

 

8. Држава и религија

 

Зато што су у Европи држава и црква биле испреплетане (држава је пружала цркви материјалну силу, а црква је држави пружала морални ослонац, прихватала оне који су на власти легализовали одређени облик уређења) са тим револуционарним превратима, сталним мењањем државних уређења, слабљењем, рушењем аристократске, традиционалне државе, ослабила је и религија. Токвил са згражавањем примећује да се у тој револуционарној свести породила једна негативна сила без узде, која је почела да релативизује све дотадашње традиционалне вредности.

„Али у француској револуцији, пошто су били укинути религиозни закони истовремено када беху оборени и грађански закони, људски дух у потпуности изгуби свој ослонац: не знаде више за шта да се ухвати нити на чему да се заустави, па се јави једна непозната врста револуцинара који смелост извргнуше у лудило, које никаква новотарија не узмогне да изненади, никакав обзир да умери, једна врста револуционара, велим, која никада не оклеваху када је требало у дело спровести какав план. И не треба мислити да су та нова бића била издвојена и пролазна творевина једног тренутка, осуђена да заједно са њим ишчезну: они су доцније образовали један сој, који се овековечио и раширио на свим странама кугле земаљске, сој који је посвуда очувао исти лик, исте страсти, исту ћуд.“^[20] Зато Токвил нужно закључује: “Деспотизам може и без вере, али слобода не. Религија је много неопходнија републици, него монархији, а демократској републици више него икаквој другој. Како би могло друштво да не пропадне кад, док политичке стеге лабаве, моралне стеге не би постајале тешње? Шта чинити с народом који је сам свој господар, ако није покоран Богу.“^[21]

Токвил више верује у институције које се баве конкретним људима него у оне (кроз политичке партије, групе) које се баве општим идејама. Правда се испољава кроз праведника, морал кроз моралног човека, братство кроз конкретног ближњег који чини добро, или коме се чини добро, слобода кроз слободног човека. А суштина хришћанске вере потврђује кроз самог Исуса Христа. „Сви велики писци старог века припадали су аристократији господара, или су ту аристократију својим очима видели успостављену без оспоравања; њихов ум ширио се на све стране, али је са те, дакле, био ограничен, и требало је да Исус Христос сиђе на земљу да би људи схватили да су сви чланови људске врсте природно слични и равноправни.“^[22]

Тражећи узроке здраво постављене демократије у Америци, Токвил налази у религији један од главних. По њему „уз сваку религију иде и једно политичко схватање, које му је по сродности припојено. Пустите људски дух да се креће по својој склоности, и он ће на једнообразан начин уредити и политичко друштво и божју државу, настојаће, ако тако смем рећи да усклади земљу и небо.”^[23] Он сматра да је хришћанска вера највише у складу са демократским начелима, слободе, једнакости, братства, зато је у демократији највише и потребна. Као што у религији влада принцип једнакости пред Богом, тако би у држави требало да влада једнакост пред законом. Поштовање Бога и Божијих заповести води једном удруживању у духовној сфери, а поштовање Устава води слободном удруживању једнаких пред законом у праведном демократском систему, држави, у материјалној сфери^[24] Код Американаца је религија одвојена од државе, а опет су њени првостепени принципи духовне слободе и једнакости пред Богом највећи гарант да сви међусобно различити, људи, народи буду и једнаки пред законом.

Мада Токвил потиче из аристократског сталежа, он је у великој мери склон слободи, праведности, братству (идеалима које је за мото узела Француска револуција), међутим увидевши и многе њене лоше последице, мало и жали за старим временима. Зато су често његови говори о тиранији већине и државној свемоћи отпор према потпуном изједначењу неједнаких и једнаких у демократији, пре свега подједнаком праву на власт и одлучивање. Аристократија је изгубила своје предности а није јој дато право да подједнако учествује у власти, него је чак за њу једнакост неједнакост; та једнакост у демократији најчешће погађа аристократију, чак је елиминише у власти, одузима имовину, политичко деловање, живот.^[25]

Опште идеје које највише користе политичке партије, странке, се престављају као крупне, велике, иако  њихови заговорници често не одговарају тим врлинама, врло лако могу бити само начин да се њима обмањује маса, чак највише на штету оних људи који управо те врлине поседују.

 

9. Једнакост и неједнакост. Опште идеје и посебна личност сваког слободног човека

 

Тражећи задње упориште политичког либерализма и индивидуализма, поштовања духовне слободе и непоновљиве личности сваког човека, дакле, не само неотуђиве политичке једакости, него и неотуђивог права да се човек својим мислима, речима, делима, по највишим принципима добра и тежњом ка личном усавршавању разликује од других, дакле и неједнакости, Токвил узима у помоћ самог Бога. Само се  у Богу може утемељити бесконачну различитост и слобода.

„Бог не мисли ма људски род уопштено; њему нису потребне опште идеје: то ће рећи да он никад не осећа потребу да врло велики број сличних предмета обухвати у једном облику да би погодније о њима  мислио. Он једним погледом и оделито види сва бића од којих се човечанство састоји и запажа свако од њих са сличностима које га зближавају са свима и са разликама које га издвајају.“(Исто, стр. 389). „Са човеком није тако. Опште идеје не сведоче о моћи људске памети, него о њеној недовољности, јер нема потпуно сличних бића у природи: нема истоветних ствари: нема правила која би се могла применити без разлике и на исти начин на више предмета истовремено.“^[26]

Токвил овде, слично средњовековним номиналистима, очигледно стоји на становишту да је стварно, истинито оно што је непоновљивио различито и појединачно и да човек не може сагледати све разлике, појединости; да само Бог види (допушта) све непоновљиве разноврсности, безбројне слободне стране, испољења сваке живе јединке, човек само понеке. Дакле, слично као и Хјум, Токвил не сматра опште идеје суштином бића, ни човека, државе, него само нужним за употребу. Иако прихвата опште идеје слободе, једнакости, праведности, он опет стрепи да у тој тежњи ка потпуној једнакости не нестане духовна слобода појединца, његова непоновљивост и индивидуалност и посебна разлика од других слободних људи. Ипак: „Нема на свету тако великог филозофа да не верује милион ствари на туђу реч и да не претпоставља много више истина него што их је сам установио. То није само нужно него и пожељно.“^[27] А „општа идеја вере у највише биће, Бога је нужна и потребна пре свих идеја“^[28] Вера је за њега темељ највише духовне слободе човека.^[29] Ако човек не верује у Бога, вероваће у нешто друго и онда ће његова првостена посебност, индивидуалност и духовна слобода бити послушник, „роб“ неког заједничког схватања, деловања, неке опште идеје. Или неће веровати у ништа, па ће опет бити роб једног таквог схватања (агностицизма или материјализма...), те за њега неће постојати никакав критеријум, нити  виша вредност. „Што се мене тиче, сумњам да би човек икако могао поднети истовремено и потпуну независност у погледу религије и потпуну политичку слободу; и склон сам да мислим да човек ако нема вере треба да робује, ако је слободан да верује.“^[30]

Токвил даље, правећи разлику између аристократског и  демократског друштва, закључује да се у аристократији људи много више разликују него у демократији. Аристократи је много више стало до својег звања, положаја у друштву, чврсто се држи властитог укуса и уверења који га разликују од других; нагонски је против општих идеја које изједначују људе.„Кад је друштвени положај људи неједнак, а та неједнакост је стална, појединци мало помало постају толико различни, да би се могло рећи да ту постоји толико оделитих човечанстава колико има класа“^[31] У демократијама, напротив, све нагонски тежи изједначењу. „Човек који живи у демократској земљи открива око себе, напротив, само готово слична створења; он, дакле, не може да помисли ни на један део људског рода да му се мисао не увећа и рашири толико да обухвати целину. Све истине које су применљиве на њега самог чини му се да се могу подједнако и на исти начин могу применити и на сваког његовог суграђанина и на сваког ближњег.“^[32]

У ствари, опште идеје слободе, једнакости, братства – које је прокламовала Француска буржоаска револуција – за Токвила тешко састављају (равноправно);  то је скоро увек владавина једног од тих принципа. По њему аристократе, аристократски народи, много више држи до слободе него до једнакости, док демократе, демократски народи много више до једнакости него до слободе.^[33] Из једнакости произилазе добре и лоше стране, као и из двоструке природе човека: „Једнакост сугерише људском уму више идеја до којих он не би дошао без ње, а брише скоро све оне које је већ имао.“^[34]

Ипак, Токвил даје слободи и људском достојанству предност над идејом једнакости. Држати до слободе и достојанства духа, душе, тела, по њему је, свакако, веће и битније од једакости. Тачно је да међу слободним људима треба да влада једнакост, али је још више тачно, да, да би ти једнаки стварно били једнаки, они морају пре тога бити духовно, душевно и физички слободни. „Присилити све људе да истим кораком корачају ка истом циљу, то је идеја људска. Унети бескрајну разноликост у делање, али комбиновати то тако да сва дела, хиљадама разних путева, воде испуњењу једне велике замисли, то је идеја божанска.“^[35] Људи су исти пред законом, али су духовно неједнаки, и та је неједнакост од Бога. „Интелектуална неједнакост потиче непосредно од Бога, човек не би могао спречити да се она увек јавља.“^[36]

Људи у демократском друштву теже изједначењу, тешко прихватају виши духовни ауторитет далеко изнад њих. Виши духовни принцип, крупне, јаке идеје, тешко се прихватају. Уместо да мера вредности буде изразити појединац или група, критеријуми се приземљују и човека најчешће води опште мишљење масе.„Што више грађани бивају једнаки и међусобно сличнији умањује се свачија склоност да слепо верује извесном човеку или извесној класи. Повећава се склоност да се верује маси, и све више то бива схватање које води свет.“^[37]А маса не дозвољава да се неко драстично разликује од преовлађујуће већине, макар и по врлини. На пример, по старим Грцима,  ако се неки човек својом врлином и животом далеко истиче изнад свих, постоји могућност да због толиких предности преузме сву власт и постане тиранин. Зато је код неких грчких државица постојао посебан закон – остракизам, по коме је такав изузетан појединацв могао бити протеран из (града) државе на десет година!^[38] Зато Токвил примећује да многе такве заједнице некада чак више воле једнаки положај свих у ропству него слободу у различитости.

„Налазимо у човековом срцу и на такву изопачену љубав према једнакости која у слабих буди жељу да јаке свуку на свој ниво и која људе доводи дотле да више воле једнакост у ропству него неједнакост у слободи.“^[39] Просечан човек, или слабић, пошто све гледа из свог угла, по својој мери, прихвата ниске норме и критеријуме вредности, има неповерење према јаком и узвишеном…Слаби ретко имају поверење у правду и разум јаких.“^[40]

Ипак, ако што не зна обичан човек, треба да знају они на власти; морају омогућити услове да се развију јаки и слободни појединци, јер без иницијативе таквих људи није могућа јака нација и друштво.^[41]

Некада један човек, изабрана група мора предузети бригу и одговорност за све; на пример, у рату, кризним ситуацијама, да буде својом одлучношћу способан за јаку организацију и брзо дејство, а то се, свакако, супротставља принципима демократије.

Токвил на крају, збирајући све слабости политичке једнакости у демократском друштву каже: „Ако вам се чини корисно да мисаону и духовну делатност човекову скренете ка потребама материјалног живота и да је употребите за стварање благостања; ако вам се разум чини кориснији људима него генијалност; ако вам циљ није да стварате херојске врлине, него мирољубиве навике, ако више волите да видите пороке него злочине и радије би сте видели мање херојских подвига под условом да виђате и мање злодела; ако вам је уместо да делате усред једног сјајног друштва, довољно да живите услед једног друштва које просперира: ако, најзад, по вама главни циљ власти није то да прибави нацији што је могућно више снаге и славе, него да свакој јединци која је сачињава прибави што више благостања и поштеди је што је могућно више беде; онда изједначите положаје у друштву и успоставите демократско уређење.“^[42]

Чак ни умерена варијанта која би поштовала неједнакост друштвених група, равноправни утицај у власти који предлаже Монтескије, њему се не чини могућа. „Досад није није откривен политички облик који би подједнако погодовао развоју и благостању свих класа од којих се друштво састоји.“^[43] Токвил не верује ни да се та тиранија већине просечних може спречити међусобним уравнотежењем између законодавне, извршне и судске власти. Да се састављањем основних начела из три основна друштвена уређења: демократског, монархијског, аристократског у једној хармоничној држави–заједници могу уравнотежити све различите друштвене групе. „Власт која се назива мешовитом увек ми се чинила химером. Нема уистину мешовите власти који се приписује том називу, јер се у сваком друштву на крају увек открива једно начело акције које надвладава сва остала.“^[44] У том мешовитом облику ће на крају преовладати демократско начело једнакости у већини и тако неутралисати (ставити у други план) суштинске разлике међу групама, па ће то у основи бити тиранија већине.

 

10. Тиранија већине

 

„Као што је у монархији била својствена изрека да краљ не може да греши, у демократији важи начело да је народ (већина) увек у праву.“

 Главно питање: како ће у демократским друштвима натпросечни појединац који тежи вишим циљевима и мисли другачије од просечне већине, испољити своје политичко и друштвено право, када ће стално бити надјачан, надгласан од просечне већине?^[45]

У демократском политичком систему појединац више не испутује своје мишљење према другом појединцу, јер наспрам њега стоји група, већина, сви. „Иста та једнакост која га чини независним од сваког суграђанина посебно, изручује га самог и без одбране, дејству већине.“^[46] Једнакост има две стране. Једна је да се да сви имају пред законом једнака (политика, социјална, економска, религиозна...) права. Друга је што више изврши то изједачење у стварном животу у поступку политичког одлучивања, деловања. Да се с једне стране узима ономе (онима) који поседује превише или има (ју) већа права а додаје ономе (онима) који поседује много мање, има (ју) мања права. Некада је то једна сасвим природна и праведна ствар, али некада и није. Да ли је, пре свега, увек добро и праведно све изједначавати? И да ли је то уопште могуће? Рећи да су сви људи по природи једнаки једна је ствар, која сама за себе ништа не значи, нити је тачна (јер су људи управо по природи различити), а да они, без обзира на ту природну различитост, треба да буду пред законом једнаки: по праву на рад, социјалну заштиту, образовање, праву политичког одлучивања, деловања, слободног удруживања, религиозност.., или било ком другом, је сасвим друга ствар. ^[47]

Токвил у тој свеколикој тежњи ка уједначењу у демократском политичком систему препознаје један облик тираније квантитета над квалитетом, да се у таквом облику владавине испољава тежња да просечна већина влада надпросечном  мањином „То је нарочити облик тираније који се назива демократским деспотизмом, а о којима средњи век није имао никакву предоџбу Неће више у друштву бити хијерархије, изразитих класних разлика, устаљених рангова, већ ће постојати само народ који творе мећусобно готово исти и потпуно једнаки појединци, наиме она збркана маса призната за јединог суверена, али брижљиво лишена свију права која би јој могла допустити да својом влашћу управља, па чак и да је сама надзире. Изнад ње стоји само један опуномоћеник коме је стављено у дужност да све ради у њено име, и да је не консултује. Да би он био контролисан постоји само јавни разум без органа; да би био зауздан, преостају само револуције, а не закони: правно он је потчињени чиновник, а у ствари је господар.“^[48]

Међутим, по њему чак ни то није суштина проблема, него сама основа одакле започиње тај проблем. Поред тираније већине у политичком смислу, Токвил наглашава и  предвиђа још гору тиранију већине у друштвеном (духовном) смислу. То начело владавине већине које влада у демократској заједници, води ка томе да се човек све више одриче духовне слободе, индивидуалности и посебности у корист слободе и једнакости свих, да га већина на крају потпуно надјача и обезличи.^[49] Тим уједначењем на крају упросечена маса већинске државе добије потпуно право да се влашћу већине супротставља јакој индивидуалности, свакој духовној слободи, изразитој различичитости, посебности личности. Под неограниченом владом једнога, деспотизам је грубо злостављао тело да би дошао до душе; а душа до које његови удари нису стизали уздизала се славно са њим. Али у демократским републикама тиранија не поступа тако; она оставља тело по страни и иде право ка души. Господар њима не каже или ће те мислити као ја или ће те умрети, него вели: Слободни сте да не мислите као ја; ваша живот, ваша добра, све вам остаје, али сте ви од данас странци међу нама. Ви ће те задржати своја грађанска права права, али ће вам она постати узалудна.“^[50]

На крају то буде изразита власт (празног потрошачког) тела над (креативним) духом, надмоћ просечне већине над сваком натпросечном моралном и духовном снагом човека.^[51]  И тако, почетна идеја једнакости, која је приправила људима пут ка слободи, потпуним изједначењем у гомили, маси свих, основним демократском начелом: да је већина увек у праву политичком и сваком другом тиранијом већине и њеним критеријумом просечне вредности у друштву, ипак изазива у својој крајностина крају, њихово ропство. „Хоћу да замислим под каквим би се новим цртама деспотизам могао појавити у свету: видим безбројно мноштво сличних и равноправних људи, који се без предаха врте да би себи прибавили ситна и вулгарна задовољства којима испуњавају своје душе. Сваки од њих се окренуо себи, па му је туђа судбина свих других: његова деца и лични пријатељи представљају за њега сав људски род; што се тиче осталих суграђана, он је поред њих али их и не види; додирује их али их не осећа; постоји само у себи и за себе, и мада му породица још остаје, за отаџбину се може рећи да је више и нема. Изнад њих уздиже се огромна старатељска власт, која се сама стара да им обезбеди задовољства и бди над њиховом судбином ... она постиже да да коришћење слободне воље сваког дана бива све мање корисно и све ређе; дејство воље затвара у све ужи простор и мало помало лишава сваког грађанина чак и тога да се служи сопственом личношћу. Једнакост је припремила људе на све то: улила им је склоност да то подносе, па чак и да то сматрају као благодат.“^[52]

Тиранија општег мишљења већине, која са свих страна у име једнакости у гомили надире на човека, на крају га надјача, и на крају више слободе и нема. „Свест о свемоћи већине, односно јавног мњења доводи до узмицања појединца, до признања моралне и политичке надмоћности владајућег мишљења.“^[53] „Повољан суд јавности ту је неопходан као ваздух који удишемо, и живету у сукобу са мноштвом исто је што и не живети.“^[54]

Сама политичка једнакост има двоструко дејство: да кроз све могућности политичке слободе прошире могућности социјалне, економске духовне слободе свих, или да демократско начело власти већине, без духовне слободе јаких појединаца, доведе на крају до духовног ропства свих. „Зато у једнакости јасно видим две тенденције: једну, која свачији ум води новим мислима, и другу, која би га радо свела на то да више не мисли. И назирем како би, под дејством извесних закона, демократија угушила слободу мишљења, којој демократско уређење погодује, те би се људски ум, пошто је раскинуо окове које су му некад наметале класе и људи, сада оковао општом вољом мноштва. Кад би се све оне различите силе које су ометале или прекомерно успоравале размах индивидуалног разума демократски народи заменили апсолутном влашћу већине, зло би само било друге природе. Људи онда не би пронашли начин да буду независни; открили би само, што додуше и није лако један нов облик ропства.“^[55]

 Бенџамин Констан у свом раду Древна и модерна слобода прави кључну разлику између слободе као као гарантоване сфере личне независности (гарантизам) и слободе као права на учествовање у власти. Лична, индивидуална слобода и политичка, демократија народа, не морају нужно бити изједначене. То је слично и Локовом становишту природног права сваког појединца на слободан живот, приватну својину и властиту тежњу за срећом, које је ушло у текст америчког устава.

За разлику од француске просвећености, или утилитаристизма Бентама, Мила који верују у идеју савршенства (мелиоризам), америчка демократрија под утицајем шкотске школе Дејвида Хјума и Адама Смита, полази од добро схваћеног (реалног) интереса и људске несавршености и зато многим амандманима унапред покушава да предупреди штетне последице тог несавршенства

У сваком случају, то пренаглашено постављање једнакости испред слободе, може на крају довести до ропства. Јер само добри могу донети добро, морални морално, праведни праведно, паметни, способни, стручни памет способност, стручност. А како људи могу били политички једнаки само ако су слободни, прво слободни морају донети слободу. До политичке једнакости се може доћи само ако се пође од слободе, а слобода мора да поштује и неједнакости и (стварне) разлике међу људима.

Токвил на крају одриче право свемоћи било којој већини. Снага и оквир правде је изнад сваке већине, па чак и већине човечанства. Исто као што појединац може или имати тиранску жељу да тлачи друге појединце или групе, па чак и већину, исто то може чинити и већина над неком мањинском групом –  појединцем.

Шта је друго већина него збир свих појединаца. Велика вредност је изузетно ретка. Како већине може имати висок критеријум, или претендовати на непогрешивост?

Свака већина је састављена од компетентне мањине и некомпетентне већине. Чак да се збирном начелу владајуће већине прихвати просек, што је проблематично, квантитет ће бројно надјачати  квалитет, много мање компетентна већина, сумљиви „просек“ ће надгласати компетентнију мањину и наметнути им своје одлуке, деловање, захтевати да прихвате облике и норме понашања и деловања мање компетентне већине.

Да не помињемо старије, суштинске питање: Да ли требало да мање компетентна већина (квантитативни принцип) има предност над компетентнијом мањином (квалитетативни принципом)? Или би много требало да компетентна мањина из највишег оквира правде, моралних правила понашања и стручног и одговорног деловања буде водиља за цео народ, већину, правилно усмерава било којег појединца да не погреши. Зато Токвил над ауторитетом већине ставља ауторитет целог народа, а над народом и сваким законом који његова власт доноси, највиши закон правде целог рода људског и Божији ауторитет.

„Сматрам безочном и одвратном максиму по којој, у стварима владања, већина у неком народу има право да све чини; а ипак је за мене у вољи већине извор свих власти. Противречим ли себи? Постоји један општи закон који је створила, или бар усвојила не само већина овог или оног народа, него већина свих људи. Тај закон је правда. Правда чини, дакле, границу права сваког народа. Нација је као каква порота којој је задатак да представља свеопште људско друштво и да примењује правду, која је његов закон. Треба ли порота, која представља друштво, да има већу моћ него само друштво, да има већу моћ него само друштво чији закон она примењује?

Кад, дакле, одбијам да се повинујем неком неправедном закону, не оспоравам већини право да заповеда; у односу на суверенитет народа позивам се на суверенитет људског рода.

Шта је већина, узете скупно, ако не исто што и појединац који има схватања а најчешће и интересе супротне другом једном појединцу кога зовемо мањином? Па ако признајете да човек који располаже правом свемоћи може њу злоупотребити против својих противника, зашто не признајете то исто и за већину? Тиме што су се окупили, јесу ли људи променили своју нарав? Јесу ли постали стрпљивији пред препрекама тиме што су постали јачи? Ја то не бих могао веровати; власт да се све чини, коју ускраћујем сваком међу својим ближњима, нећу никад признати ни множини.“^[56]

У сваком случају, свемоћ, по Токвилу, не треба признати ниједној власти, партији, групи, поједницу. „Свемоћ ми се чини сама по себи лошом и опасном. Располагање њоме ми се чини изнад људских снага, ма колике биле, и налазим да само Бог може без опасности бити свемоћан, јер су му мудрост и  праведност увек једнаке његовој моћи. Не постоји овоземаљска власт толико достојна поштовања или са толико признатим светим правом којој бих допустио да дејствује без контроле и да господари без препрека. Кад дакле видим да се право и могућност да све чини признаје било којој сили, звала се она народ, краљ, демократија или аристократија, вршила се она у монархији или републици, кажем: ту је клица тираније, и идем да живим под другим законима.“^[57]

Поводећи се за Токвилом, и Џон Стјуарт Мил закључује даје много опаснија тираније у друштвеном смислу јер она не води поробљавању тела, него саме личности и слободног духа човека. Духовна тиранија просечног мишљења није само владавина већине над натпросечном мањином или појединцем, него над читавим друштвом, човечанством. Основним начелом демократије да је већина увек у праву, изједначују се, релативизују све вредности. То опште мишљење већине постаје духовна тиранија која се проширује на све сфере друштва и просечност постаје основна сила човечанства. „Људи су у сталном покрету, људски ум је скоро непокретан.“^[58] Све се више шири утицај општег укуса, вредности, моћ спољашњих ствари, а унутрашња снага духа, и слободна личност човека све више слаби.^[59] За друштво више нису идеал најбоља мишљења, речи, дела изузетних појединаца, него преовлађујући просек.^[60]

Тако једнакост без духовне слободе, као демократско начело, које не допушта никоме да се много издваја, буни, тражи нешто више, рађа на крају јаку централну власт, у политичком смислу тиранију просечне већине, где натпросечни појединац нема никакве шансе да се супростави просечној већини; и то је тиранија демократске државе у друштвеном смислу.„Стављајући сваког појединца под своје окриље и обликујући га по својој вољи ... она над друштвом шири мрежу једнообразних, сложених, и до танчина разрађених правила из којих изузетни појединци нису у стању да се ишчупају и ослободе. Државна власт у овом погледу делује као тиранија јавног мњења. Не присиљавајући људе да делују, држава их стално спречава да делују. Она саму човекову вољу размекшава, савија је и њоме управља. Таква власт као мора притиска друштво све док народ није сведен на ништа више од стада плашљивих и вредних животиња, чији је пастир држава.“^[61]

Јавно мњење тако постаје највиши ауторитет за појединца, човек почиње да сумња у своју моћ да мисли другачије од већине. Дубока унутрашња потреба за високим духовним и моралним вредностима здравог индивидуализма замењена је прилагођавањем општим правилима и облицима понашања  материјалног благостања већине, по ниском духу удвориштва и конформизма.

Књига О демократији у Америци има два дела, која Токвил није писао у истом периоду. Други део је писан знатно касније. У првом делу се чак као могућа слабост у демократским државама узима недовољна централна власт, у другом делу наглашавају се опасна могућности извитоперења управо тог демократског централизма! Та политичка тираније, оличена у свемоћи државе и немоћи појединца се у свом суптилнијем виду шири, испољава у свим сферама друштва, а најјачу могућност свог деловања, као општеприхваћено мишљење легитимне већине, добија у јавном мњењу.^[62]„Да би власт у једном демократском друштву успела да централизује у својим рукама друштвену моћ, први и тако рећи једини нужан услов је да воли једнакост или да бар показује да је воли. Тако се умеће деспотизма, некад тако копмликовано, упрошћава: оно се своди тако рећи на једно једино начело.“^[63]

Пошто је већинско америчко друштво средњег сталежа, без изражених класа, овде не долази до политичке тираније једне класе, групе, странке, него се више изражава њена друштвена страна; тиранија већинског мишљења, образаца деловања, понашања просечне већине друштва над појединцем или мањинском групом која тако не мисли. Та свемоћ већине, која има страховит нагон ка изједначењу, приморава појединца да живи и мисли као већина, да тоне у благостање просечности, тако да виши циљеви и принципи за њега губе сваки смисао. Из нагонске тежње ка једнакошћу, све се вредности сравњују у просечности; губи се тежња ка индивидуалности, па се и натпросечни појединци, који се разликују од већине, на крају стапају у маси једнаких, надјачани су од гомиле.

Пионири Америчке демократије, Александар Хамилтон и Џејмс Медисон, пишући Устав и Федералистичке списе, нису само тражили начин: како да заштите већину од злоупотребе неке мањине, која би могла да се издвоји над њом и преузме сву власт него и како одбранити мањину од већине. Да се спречи свака злоупотреба већине над мањином, или једног дела друштва над другим делом друштва, који мисли другачије, живе другачије од већине. Како каже Хамилтон: „Дајте сву власт већини, оно ће угњетавати мањину. Дајте сву власт мањини, она ће угњетавати већину.“^[64]

Њихово решење да власт треба да буде подељена и уравнотежена између неколико државних органа; да ниједан не буде у стању да прекорачи своје правне границе, а да не буде ефикасно зауздан и контролисан од стране других. Како свака демократија концентрише највишу друштвену моћ у законодавној власти, то је могућност свемоћи већине најпре у њој појављује, пошто већина у законодавном телу нема других граница у вршењу власти осим своје сопствене. Плашећи се да демократски деспотизам не наруши основна права појединаца, нпр. преузме им имовину, угрози приватна, својинска права, та основна права човека су посебним амандманима успостављена суштински, тако да претходе политичкој држави. Она су тако морално и правно ван домашаја било какве хипотетичке злоупотребе већине.

Јаким уставним начелима, које брани независно судство ограничава се, и надгледа законодавна и извршна власт. Јака уставна начела, која гарантују иста права свима, надређена су законодавној и извршној власти. И ако је законодавна или извршна власт прешла своја овлашћења и са одређеним неуставним актима или својим делима угрозила право групе, појединца, они се могу позвати на врховни суд, који ће прогласити одређен закон за неуставан, па Сенат може позвати службеника извршне власти на моралну а обични судови и на кривичну одговорност.

Токвил на почетку своје књиге О демократији у Америци наглашава велику улогу општинске, покрајинске власти (бар у почетку развоја Америке), где највећи број људи учествује у директној власти, учи се исправном демократском схватању и деловању у оквирима политичког система и моћ слободног удруживања по свакој основи, за које тврди да  је најјача брана од могуће злоупотребе државног централизма.

Дух просечности, који код Аристотела и Монтескјеа представља средњи сталеж, средњу класу, је највећи гарант политичке стабилности државе. У Француској је то био средњи сталеж између аристократије и простог народа, а како у Америци почетком деветнаестог века тих екстремних социјалних разлика није било, него је већински народ живео у просечности и приближној једнакости, та држава је, по Товилу, била изузета од социјалних немира и буна; а како је, поред тога, још и доста одвојена од свих јаких држава од којих би могла да јој прети опасност, а и сама није склона ратовима, она је по њему у сталној политичкој стабилности.

 

11. Тиранија политичке већине

 

Кад се узму у обзир најдрастичнији примери политичке тираније у модерној историји, немачки фашизам и руски бољшевизам, за које Токвил није могао знати, иако се до ових власти дошло нелегитимним путем, изгледа да је тиранија већине у политичком смислу ипак опаснија од тираније у друштвеном смислу.

Лењин у свом спису: Шта да се ради, још од 1903, први пут изложио теорију о демократском централизму, која је касније постала основа власти бољшевичке партије.^[65] Тираније централне власти биле су честе у историји, било да су потекле од извитоперене власти краља, аристократије у међусобној борби, или демагога из народа, који су преваривши већину да их изабере, на крају уграбили сву власт.

Шта је ново у ове две једнопартијске диктатуре или u сличним у двадесетом веку, када су се појавили најбескруполознија тираније у историји, било у својој држави, над становништвом које се не слаже са званичном идеологијом већине (у бољшевизму) било над мањинама или другим народима (у фашизму). Ново је, што су се ти будући тирани, било лево или десно оријентисани, издвојили као партијске вође произашле из демократске вишестраначке борбе и опет на крају нелегално или насилно дошли на власт.

 Немачка националсоцијалистичка радничка партија није имала потребну већину да формира владу, али јој је опет предата сва власт. На другој страни бољшевици су убивши цара, насилно преузели власт и иако на првим слободним парламентарним изборима нису имали већину, насилно су преузели власт. Дакле, заједничко је да су и једни и други укинули све друге партије, па затим прогласили једнопартијску диктатуру.

Ипак, зашто су се  највећи злочини у модерној историји, било према свом, или према мањинском становништву у својој држави, или народима других држава, појавили из тоталитаристичких режима, произашлих из једнопартијске диктатуре?

Као што је у правој демократској држави, слобода саме државе услов слободе појединца, а права и слободе сваког појединца услов слободе државе, тако да ниједан појединац не може узурпирати права и слободе државе, нити сама држава, права и слободе поједица, тако је је у тиранији једнопартијске диктатуре, то начело  нужне слободе појединца за слободу државе и обратно, принципима демократског централизма титално обезвређено и изврнуто, јер не само да се власт и слобода не служи свима не расподељује на све, него се сва власт и слобода претаче у једног вођу, или у ускостраначки врх. Тиранија једне партије у држави завршава у тиранији једног појединца у партији. Кроз  демократски централизам једне парије, предају целокупне власти једном вођи у врху партије, заправо се испољава истовремена тиранија свих чланова партије, скуп свих тирана заједно и зато је то највећа тиранија.

Тачно је да демократија почива на праву већине, али још више на начелу једнакости; зато је и извртање темељног демократског начела – једнакости, које је присутно у демократском централизму, ка тоталној власти у једном врху, вођи, најизвитоперенији облик политичког уређења и најопаснија тиранија. Због тога губитак једнакости, као праосновног начела који треба да утемељи владавину већине, владавину свих у оквиру једне партије, групе, државе, није само застрањење једног човека, неколицине, него застрањење већине, свих и зато најопасније, најпогубније. Ко ће онда већину, све вратити са погрешног пута? Ако се изврне основно начело демократије, једнакости у власти већине, и сва власт преда уском врху, вођи, та огромна моћ може тлачити било којег појединца, мањину без икакве могућности њихове одбране. Када је то већина унутар државе, тиранисаће појединце, групе у држави, када је та политичкa већина скоро цела држава,  тлачиће друге народе, државе.

Демократски централизам је сам у себи противуречан и немогућ појам. Када већина у демократском начелу преда, призна потпуну власт једног, неколицине изнад свих, она потпуно крши основно начело једнакости, које је  услов политичке слободе свих. Јер када се политичка слобода и одлучивање свих различитих појединца, преда вођи партије, или ускостраначком врху, нестаје слобода државе и слобода појединца. То поништавање основног демократског начела политичке слободе – једнаког права на власт свих слободних појединаца, група – у замену за демократски централизам, потпуну предају власти ускостраначком врху, једном вођи изнад свих, изазива на крају највећу неслободу и политичку неједнакост, тиранију државе над појединцем.

Често се чује питање: Како је могао Хитлер, Стаљин, било који диктатор тако нешто да нареди, одобри, чини, постане такав тиранин?

Као што потоци иду у мање реке, мање реке у велике, а ове у море, океан, тако матица тог демократског централизм усмерена ускостраначким интересом, по инерцији избацује на видело потиснуту животињу, скривену звер у сваком човеку, сабира се на крају, отелотворује у једном тираносауруском чудовишту, извитопереном, диктатору, тиранину изнад свих.

Дакле, уобичајена становишта као: лидер, врх се одвојио од саме партије, одступио од партијских начела, или здраворазумско гледиште: он то не би могао да чини да није стајала партија иза њега – не објашњавају суштину ствари.

Противуречно начело демократског централизма једне партије, које даје неограничено право једној групи над другом, нарушава основна права и слободе појединца, омогућава да се све сила и моћ отелотвори у врху партије, једном диктатору апсолутне власти,  вођи изнад свих.

Мања звер прво једе питому животињу, а њу већа звер, која једе све што јој стоји на путу, што  на крају у политици рађа најизопаченију звер, неслободну државу,  највећег тиранина изнад свих.

Безброј малих тирана чини једног великог тирана. Глад испољене животиње, тиранина у тежњи ка злочину скривеног у сваком злом човеку, расте до тираносаурског чудовишта, отелотворује се у једном извитопереном диктатору, вођи изнад свих. Тај је појединац на врху толико чудовиште што ка њемy гравитирају зле силе свих, сабирају у њему, отелотворују потиснуте звери свих. Многи други су као он, па се у резултујућој сили зла која се сабира у злочину, саставља у њему  зверство свих; зато је (он) један на крају зао као сви (они) скупа.

Свакако да постоје велике ралике између једнопартијских диктатура у бољешевизму и фашизму и наведена анатомија легализованог злочина тоталитаристих режима помоћу начела демократског централизма много више одговара фашизму него стаљинизму. Бољшевици од почетка нису заступали демократска, него централистичка начела, зато се њихова тиранија испољавала у оквиру државе, већином по класној, а не националној основи; власти једне (по њима) приоритетне темељне класе друштва (радника, произвођача) над сваком другом (другостепеном, изведеном) класом, групом, или свим неистомишљеницима (у безумним чисткама чак и истомишљеницима. Са друге стране, националсоцијалистичка радничка партија, иако, наизглед, полази од радикалних социјалдемократских начела, бескрупулозну тиранију своје партије и партијског врха испољава  прво  ка једном мањинском народу унутар државе, па после ка свим другим државама и народима у окружењу. Фашизам је многа своја негативна начела дрско и отворено заговарао; колико је гори од бољшевизма, показује и стварна чињеница, да је неке од својих најгорих ратних злочина управо испољавао на тадашњем Совјетском Савезу.

Међутим, и ти огромне чистке које су извршене за време стаљинизма, сигурно нису биле могуће, да се по начелу демократског централизма није испољила могућност да се велики број мањих тирана отелови у једном великом тиранину. На делу потврди Монтескијеово начело: да је због страха које влада у деспотији, сваки човек да би обезбедио себе – тиранин; ако нигде другде, онда бар у „својој кући“.

Ови најдрастичнији примери тираније већине из тоталитаристичке државе нису биле демократске тираније, него једнопартијске диктатуре, које су једном делу становништва ускраћивале, или потпуно одузимале њихова природна права, лична, грађанска, политичка, духовна: преваспитавале, пљачкале, протеривале, мучиле, убијале, насртале на тело и дух. У тим политичким тиранијама, изразитим диктатурама једне личности, врха партије, посебне групе, то је по правилу била и  тиранија у друштвеном смислу.

 

12. Тиранија већине у друштвеном смислу (јавног мњења).

 

Токвил не наглашава политичку деспотију, диктатуру појединца, него посебну истанчану тиранију демократске већине, где се моћ политичке већине, користи да низак критеријум вредности гомиле, групе, масе која тако тиранише дух натпросечног појединца. Демократско начело једнакости, које не дозвољава било коме да се много истиче изнад других, влашћу већине држи све на нивоу просечности. Тако гуши   индивидуалност и посебност сваког човека која тежи нечем узвишенијем, већем и не дозвољава му да дође до власти, или битног политичког деловања у друштву. Просечни бирају просечне, већина друштва повлађује себи, а оне који их покрећу ка вишим принципима, да изађу из просечности, сматра поремећеним, или непријатељима друштва. Чак и горе, не само да им не дозвољава да нешто у тој просечности мењају ка бољем, него те појединце, ако уопште желе даље да живе са њима, тера да се одрекну те своје посебности и индивидуалности, промене своје мишљење и начин живота и приклоне се просечној већини.

Војислав Коштуница у поменутој књизи пита: „Право питање јесте како спречити злоупотребу власти од оних који су се демократским путем стекли?“^[66] Очигледно да се овим питањем много тога унапред претпоставља. Много старије питање јесте: Како да се по демократским принципима, где сви имају имају право гласа, те избори организују и спроведу тако да на власт дођу прави људи, који ће, не само своје функције у власти најбоље обављати, него и свој положај неће злоупотребити?

Пре свега треба од ширег појма тираније већине, од свих њених значења издвојити две преовлађујуће тираније у данашње време.

Стварну тиранију већинског народа, партије, групе странака на власти над неком мањом странком, групом, удружењем, мањинама, самим појединцима што су друге вере, народности, другачијег политичког опредељења, организовања, мишљења,  било када их приморава да живе по владајућим схватањима, или угрожава умањује њихова основна права, слободе, укида њихово слободно деловање. Тада већина која је на власти користи свој утицај на јавно мњење да политичка тиранију прошири и на тиранију у друштвеном смислу, на све могуће области друштва. Тиранија мањине (политичке партије, групе), легално изабране од већине, која не влада добро, па због тога и нема више стварну подршку у бирачком телу, али и даље остаје на власти злоупотребљавајући своју моћ на све могуће начине. То јест, ако зна, или сумња да нема више нема подршку већине у народу,  још увек има у парламенту и у свим легалним облицима власти и то користи да узурпира моћ медија, прикаже јавности да ту подршку има. То сада постаје тиранија једне партије (групе странака на власти), која користи сва средства законодавне, судске, извршне власти, моћ војске, полиције да се одржи на власти и над стварном, реалном већином. Владајућа партија, група странака, користи сву расположиву моћ медија, званичних институција, да у помоћ њих појача утицај на јавно мњење, спречи нове изборе, суштинску промену и тако одржи своју политичку моћ. Без обзира на то који је конкретни облик власти у питању, та друштвена тираније је врло изражена.

 Иако је, свакако, тачно је да владајућа политичка партија или група партија  користи моћ медија да намеће себе и своје мишљење с којим појачано делује на јавно мњење и све званичне институције друштва, она то опет чини захваљујући моћи већине у парламенту, што је је још увек сва власт y њеној руци.

 

 

СКИЦА  НАЈПРАВЕДНИЈЕГ ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА  У КОМЕ ПОЛИТИКА УКЉУЧУЈЕ ЕТИКУ И ЕТИКА  ПОЛИТИКУ^[67]

      

 1.   Духовна слобода је основа сваке друге слободе

 

„Ко у слободи тражи нешто друго доли њу саму, створен је да би служио.“ 

 

Треба разликовати: личну слободу човека (слободу личности), грађанску (правну) слободу, економску слободу (право на слободан рад и резултате рада), политичку слободу (право на политичко организовање, владање и деловање), слободу од слабости (психолошку, душевну) и духовну слободу (право на слободу образовања, мишљења, веровања и културног изражавања).

Слободан је човек у једној држави, народу када није поробљен од стране неке друге државе, народа, или другог човека, групе унутар државе која над њим насилно спроводи власт. Грађански слободан да има сва права која му по грађанском праву и закону припадају. Политички је слободан када има право на слободно политичко удруживање, одлучивање и деловање, које му омогућава да равноправно учествује у свим облицима власти. Економски слободан када кроз властито занимање, властити рад и резултате рада има економску и материјалну  сигурност. Социјалну слободан када има социјалну заштиту, осигурање, када је збринут кроз све социјалне институције. Религиозно слободан када има право да слободно изражава своја религиозна осећања. Културно слободан када има право на образовање и слободно изражавање властите културе. Психолошки слободан када је ослобођен од душевних слабости које нарушавају достојанство човека; када може да изражава властита хтења и осећања, слободно прима и испуњава своја грађанска права и обавезе. И на крају, духовно слободан када у властитој мисли, речи, одлуци и делу све те слободе обједињује у слободној личности-друштву.

Да би човек могао исправно да одлучује он мора да буде физички и духовно слободан.Његово физичко и духовно достојанство је преуслов његове грађанске слободе и исправног политичког одлучивања, деловања. Достојанство физичке и духовне слободе је прво суверено право човека и основа његовог грађанског права у заједници са другим људима. Основа човекове политичке и грађанске слободе је човекова духовна слобода. Слободна личност, свакако, подразумева слободу духа и  човек се те првенствене слободе не може и не сме одрећи и предати другом, а да даље остану суверене и све остале његове слободе. Ако појединац нема своје мишљење и само приклања туђем схватању, мишљењу, некој идеологији, партији, групи, или ауторитету власти, другом човеку изнад себе (или свих осталих људи), у великој мери је сам крив. За Русоа је суверено право сваког слободног човека на одлучивање и власт по прећутом друштвеном уговору, по коме су сви појединци ступили у друштво, неотуђиво и недељиво. Оно се никако се не може се и не сме предати другом човеку, групи, странци.^[68]

Дакле, ако човек нема право да насрне на своје тело, живот да не наруши старије Божије право, одрекне душу, с којом му је дато право на живот, него је још дужан да је брани (као што по основи природног права брани своје тело, живот), тако још више нема право да се одрекне своје духовне слободе, као основне снаге душе, преда је другом, било другом човеку, групи, партији – а да остане (суштински) човек. Тачније, оно прво право постоји за ово друго, јер иако животиње имају право да бране своје тело, живот, опет нико не каже да су оне због тога слободне. Као што се, по мишљењу старих филозофа, које понављају и Монтескије и Русо, човек не сме лишити живота, угрозити своје тело, тако се још пре не може лишити своје слободе, нарушити, угрозити, предати другом, одрећи слободне воље душе, и остати суштински човек.

Аристотел чак дефинише човека као политичку животињу. Ако је његова суштина, политичка суштина, његов ум нужно политички ум и политика, политичко организовање, владање и одлучивање његово основно право и обавеза, он се тога права не сме лишити а да остане и даље суштински човек. Додуше, таква политичка суштина, по Аристотелу, не дозвољава човеку да ради ропске послове. Економска и духовна независност и слободно време су нужан услов за  обављање тих слободних делатности. Било које занимање које човеку превише одузима пажњу и не даје превише слободног времена, онемогућава човека за политичку делатност или филозофију – једина занимања која су по њему достојна слободног човека,

Духовна слобода, као основа сваке политичке и грађанске слободе, тражи састављање практичне мудрости и врлине, разума и воље, карактерно јединство слободне мисли, речи и дела за исправно политичко одлучивање и деловање. Човек не може морално деловати ако нема практичну мудрост, доносити праве одлуке, нити имати практичну мудрост без моралних квалитета.^[69]

Ако држи до духовне слободе, човек је дужан да има исправно мишљење о свим стварима која су битна за њега, његове пријатеље, ближње и целу заједницу на заједничку корист. И да такво изграђено мишљење као властити став слободне душе брани од сваког узурпирања од стране другог човека, партије, странке, групе, државе, који хоће да му то право пониште, исто као што брани живот, тело. Личност човека у сваком случају зависи од карактерног јединства слободне мисли, речи, одлуке, дела и порицањем тог јединства, губи се смисао  грађанске слободе. Сваки човек је дужан да брани првостепену слободу духа, јер је она основа сваке политичке, грађанске слободе. Једино ће тако спречити да га тиранише политичка већина, или манипулише неквалитетна политичка мањина која стоји иза ње, било да јој припада или не.

Иако многи имају духовну слободу,  често се одричу свог права гласа, било зато што нису задовољни понуђеним кандидатима, или зато што не верују да било шта битно њиховим гласањем може променити на боље. Они се одричу своје политичке слободе, политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе своје личности не одричу ни у сну.

 

 2.  Без духовне слободе нема политичке слободe

 

До јасног, дефинисаног, израженог мишљења, као исправног усмерења за будуће политичко деловање човека или заједнице није лако доћи да оно буде доследно унутар једног целовитог система свих посебних потреба, вредности различитих интересних група. Опет, без обзира на то право питање, које враћа на суштину проблема јесте: како неко  може исправно да одлучује, ако нема доследно изграђено политичко мишљење, практичну мудрост потребну за исправно одлучивање, деловање. Мора имати високу свест и савест за јасно изражен политички став. Сви имају исто право гласа и онај ко има своје мишљење и онај који се приклања туђем; свима је без разлике дато подједнако право одлучивања. Било би идеално када би свако од тих појединаца из своје интересне групе имао самостално политичко мишљење, високу свест и савест и да у складу са њима исправно одлучује, дела. Међутим, то свакако, није случај. Под окриљем политичке слободе у грађанском друштву да сви појединце имају право да бирају и буду бирани, многи који немају духовну слободу преко потребну за самостално мишљење, одлучивање, деловање то своје право преносе на друге (људе или странке). А онда се често дешава да чак ни ти људи који уместо њега треба да мисле, одлучују и делују, којима предаје своје право гласа, немају самостално мишљење, одлучивање, ништа битно не мисле, не говоре, не раде!  

Свакако, површно, тек тако реда ради мишљење – кад неко мисли с малим трудом, тражи нешто ситно (као кокош кад чепрка да нађе зрно) – није мишљење. Да би то мишљење на крају било шта јасно тврдило, предлагало, захтевало, имало потребну кохерентност за право политичко одлучивање, деловање, оно мора бити вођено дубљим поривом пуне духовне слободе једне снажне личности. Да се дуго, са великим трудом стрпљиво мисли и смисли и сви јасно виде да ли је то што је смишљено на крају корисно за све или не. Као кад се копа бунар и дође до воде, па сви виде “пије ли се та вода или не,” или савеликим трудом проналази „рудна жица“једне племените идеје, пуна духовна ширина с којом се улази у „плодну долину“ или излази на „врх,“ има са високе коте  најбољи план за исправно одлучивање, деловање.

Већ је речено да ту  потпуно доследну мисао–реч–одлуку–дело од политике ка етици и етике ка политици најчешће немају ни те вође партија, ускостраначки врх.  Опет, ако ни он, нити његов представник на кога преноси будуће право владања и одлучивање нема јасно изграђене ставове и са њима усклађено деловање, онда ни то владање, одлучивање које својим правом гласа преноси на свог представника нема суштинског смисла, јер нико и ништа доследно утемељено не стоји иза њега. То врло често као најгору последицу доноси тиранију мање компетентне политичке већине (квантитативни принцип власти) над компетентнијом политичком мањином (квалитативни принцип власти). ^[70]

Зато човек мора врло добро размислити коме предаје свој глас, имати претходну моралну свест и савест за одговорно мишљење, одлучивање, деловање.  Међутим, да би изградио своје мишљење о стварима која се тичу суштинског уређења социјалних, економских, политичких односа међу људима, имао практичну мудрост за право политичко одлучивање, деловање (без обзира да ли припада, или не припада одређеној политичкој групи) за тако нешто га морају учити од почетка, васпитавати породица, друштво. Опет, боље је да се један део живота, времена одвоји за учење нечег тако битног, него да једна таква важна ствар, као суштинско политичко одлучивање–деловање, од кога зависи живот сваког појединца, његових ближњих, сваке заједнице, на крају, усмерење будућности целе државе, због његове незаинтересованости, непознавања битних друштвених, социјалних, економских, политичких околности или недостатка практичне мудрости заједничког живљења, буде препуштена на милост и немилост слепој сили!

То изједначавање права гласа, без обзира да ли то грађанско право и обавеза укључује духовну слободу, изграђено политичко мишљење за исправно одлучивање и деловање је као тиранија политичке већине основно извитоперење демократије која се јавља у нашем времену.^[71]

По Токвилу, свако, ко пре било ког другог циља, као основу свог људског достојанства нема за циљ слободу саму по себи, остаје у ропству. Ко само жели, под изговором закона и права да ужива само своју економску и грађанску слободу, а не и духовну слободу, слободу саму по себи, која сваку другу: економску, политичку, социјалну, културну, религиозну, научну, уметничку слободу утемељује, створен је да би служио. Без те слободе може лако изгубити на крају и све остале слободе. То јест, право питање јесте: да ли неко може имати економску и политичку слободу ако нема суштинску и неотуђиву  духовну слободу?

 

3. Суштина парламентаризма у саглашавању различитих ставова, до најбољег решења за све стране, у потпуности се обесмишљава у савременом странчарству

 

Исправно мишљење, одлучивање треба да размотри најразличитије потребе, деловања супротних страна у односима појединаца и група у друштву. За ту практичну мудрост је потребно велико искуство и стрпљење. Зато је свакако, битно, да се колико је то год могуће сви појединци кроз основно, средње а многи и кроз интердисиплинарно највише образовање, науче и оспособе за политичку праксу, задобију практичну мудрост. Чак ни држава, а камо ли појединац, нема времена за лоше експерименте, зато је ту, као нигде, битно пре сваког одлучивања, деловања проучити добре и лоше примере политичке теорије и праксе кроз историју, упознати се са различитим моделима и учењима и тако спречити да се погрешно понавља, а оно што се потврђено као добро, колико је то могуће, пренесе и прилагоди нашем времену. Сувише је скупо да се једна тако битна ствар, као што је исправно политичко мишљење–одлучивање–деловање, битно за целокупни садашњи и будући живот сваког човека, заједнице, остави на бригу и небригу  мање компетентној политичкој већини или мањини.

Није лако наћи неки најправеднији политички систем утемељен у једном свеобухватном принципу који може да организује друштвени живот свих различитих људи или интересних група у држави. Та начела не само да могу бити од човека до човека, од групе до групе, од државе до државе различита, него чак и супротна. Опет, иако је тешко наћи једно такво свеобухватно политичко решење, мишљење подједнако добро за себе и друге (све интересне стране), то никако не значи то треба да буде разлог да се о једној тако битној ствари прихвати насумично, било какво, тек реда ради понуђено решење, мишљење, јер недоследно решење, мишљење није никакво решење, мишљење. Треба поставити таква практична начела моралности, успешности, корисности која ће у највећом могућој мери моћи сјединити лично и заједничко добро.

Већ је речено да под утицајем демагога политичких партија и њихових празних обећања (већином само интереса ускостраначког врха), мање компетентна политичка већина  недоследног  политичког мишљења, управо оног највећег броја који о суштинској основи заједничкогг живота скоро уопште не мисли, нити има изграђен политички став, најчешће надјача компетентнију политичку мањину, која најдоследније и најозбиљније ради и мисли на решењу политичких проблема, тражи најправедније решење за све. Заправо, до праоснове владавине права и закона, праоснове слободе појединца за слободу друштва и слободе друштва за слободу појединца, као претпоставке политичке и грађанске слободе, управо су дошли они појединци који су највише држали до духовне слободе, који су ту грађанску и политичку слободу  утемељили и у највишој мери довели до смисла.

Иако Аристотел сматра да већина у скупштини боље расуђује шта је правда а шта кривда чак и од најпаметнијег појединца (мада већина у свакој друштвеној групи и посебној врсти власти), јер узима у обзир све различите углове и стране и због тога је јача и мање греши, треба имати у виду да се овде ради о непосредној скупштини у грчком полису, као заједници слободних људи. У једној таквој непосредној демократији умањена је могућност да под утицајем демагога мање компетентна већина донесе погрешне одлуке и загосподари компетентнијим појединцима, мањином. Иако и у старим скупштинама постоји судар различитих група, он је много пре директан судар самих појединаца, него политичких група, сви се међусобно познају и зна се какав је ко. Свако може да учествује у дискусији и ако су неки појединац или група у незнању, или заведени погрешним схватањем, може се десити да тај појединац (група), па чак и сама већина, промене одлуку, да се исправним мишљењем просветле. Тачније, много је већа могућност да се у директном суочавању мишљења свих пунолетних,  слободних чланова у скупштини већина усмери на праве одлуке; да компетентнија мањина исправним мислима, речима отвори очи мање компетентној већини и кроз ту најздравију непосредну демократију достигне најправедније решење  на заједничку корист свих. Различите групе, појединци се суочавају, боре за превласт већине, која опет, може све да их види, чује и процени ко је у праву.

Обично се мисли да се због троструке структуре власти, уравнотежења законодавне, извршне и судске власти, у модерном времену смањена могућност да се спроводи тиранија политичке већине у парламенту. Ипак, када се у посредној демократији људи одричу свог права непосредне власти у име легално изабраних представника, било какве промене мишљења, одлучивања услед суочавања ставова представника различитих интересних група у скупштини, готово да и нема. Већином се посланичко право слободе мисли, речи, одлуке, дела ставља у службу бескрупулозне борбе за голи престиж  странке. Посланици постају послушници партијском вођи и под видом поштовања празних страначких начела воде стриктним инересом ускостраначког врха. Нико у скупштини не мења мишљење, све је унапред одређено и извршава се кроз пасивно надгласавање а све плодне дискусије, у којима би се сучавањем различитих становишта, сваког посебног мишљења, дошло на крају до једног најбољег заједничког становишта, најкориснијег за све су обесмишљене.

 Ничије мишљење се не уважава по ономе што износи, него само по томе да ли припада одрећеној партији. Ако не припада владајућој партији, или групи странака која је на власти такво (другачије мишљење), без обзира шта у себи садржи, унапред се одбацује. Да би се нечије мишљење, предлог узело у обзир за било какво озбиљно разматрање, оно нужно мора бити владајуће мишљење. Па чак и тада, када неко припада, било владајућој, или некој другој странци, не сме да критикује никога у врху своје странке, него да буде њен послушник. Суштина демократског парламентаризма – да се  међусобним суочавањем мишљења усагласе различите интересне групе, дође  до коначног споразума,  најбољег решења за све – потпуно се обесмишљава.

Већина људи нема о значајним стварима изграђено самостално мишљење, суштински потребно за слободно политичко одлучивање, деловање него се приклања мишљењу других људи или друштвених група, политичких  партија са којима се  удружује. Опет, иако већина нема изграђено политичко мишљење, сви имају исто право гласа, без обзира на знање, струку, материјални, духовни положај. То често користе те партије, удружења, па траже да се сваки појединац који им приступи приклони вођама, ускостраначком врху, беспоговорно сложи с њима и кад не мисли тако; да буде на крају обичан послушник, а не слободна и самостална особа која да мисли својом главом. Тако човек своје политичку слободу предаје неком другом (заправо продаје за нешто много мање вредно од своје суштине), да мисли и делује уместо њега.  А већ је речено да потпуно доследно  политичко мишљење, одлучивање, деловање најчешће немају ни те вође партија, ускостраначки врх! Обичан појединац то тешко  може да примети, те му никако није лако да разабере кога са својим правом гласа да изабере и да ли уопште неког да изабере. Збот тога  постоји велика могућност да већина народа буде заведена демагозима и наведене на погрешан избор, па ће у прво време због тога испаштати квалитетнија политичка мањина, јер ће бити бројчано надгласана, а касније и сама мање квалитетна већина. Зато је политичка тиранија мање компетентне већине без изграђеног политичког мишљења, над копетентнијом мањином и даље суштинска тиранија у демократском политичком  систему. То је већином тиранија политичке већине у парламенту, која се спроводи демократским централизмом, али се она врло често проширује и на све области друштва. Тако се у име празне политичке слободе, постављене испред много битнине економске и духовне, омогућава мање квалификованој политичкој већини да са својим представницима у прво време тиранише квалификовану политичку мањину, а касније и саму већину.

У таквим политичким тиранијама најчешће се један појединац или врх партије својим дрским ауторитетом без покрића квалитетне мисли, речи, дела намеће већини, свим члановима. На крају бива оно што је Аристотел тврдио да по слабости демократије, највештији демагог, било да је на власти, или хоће да је преузме, прво подилази прво својој групи, а затим целом народу или већини, а на крају спроводи тиранију. Једна група, партија, или чак вешти појединац, демагог, користи чињеницу, да већина нема пуну духовну слободу, потребну за свеобухватно политичко расуђивање, деловање да под плаштом бриге за народ, наметне већини, добије њихове гласове и преузме сву власт. По успостављању власти, владајућа партија, група странака користи право већине да тиранише све остале групе које јој се својом слободом мишљења јасно супростављају, а касније и саму већину, која јој је предала власт. ^[72]

Још Русо у свом Друштвеном уговору с правом каже да су људи у таквој представничкој демократији само слободни док бирају своје посланике, а чим их изаберу, они постају робови. И наспрам модерног представничког система тврди да је право суверене власти сваког појединца неотуђиво и недељиво; да се човек тог права никако не сме лишити, а ако га се лиши, више није слободан човек него роб.

Па ако је тако, зашто га се лишити?

У старој Грчкој и Риму у непосредним скупштинама су се састајали и одлучивали сви грађани који су имали право гласа. Некада је тај цензус који је слободним грађанима давао право гласа био толико низак да су у тој народној скупштини били скоро сви пунолетни чланови града–државе. У систему посредне демократије, кога у старо време није било, већ само у извршној и судској власти, изборно право већине за конкретно владање и одлучивање се преноси на легално изабране представнике. То се објашњава немогућношћу да се у великим државама не може сав народ директно састајати и учествовати у власти, него могу бити само представници слободних политичких удружења, легално изабрани посланици из политичких странака.

 

4. Јавно мњење и савремене комуникације.  Вишепартијски и двопартијски систем.

 

Није тачно да је друштвена страна тираније већине, која схватањем владајуће групе, формира јавно мњење и утиче тако на опште мишљење велике масе људи, гора од политичке стране тираније већине. У данашње време алтернативних медија и комуникација доступним скоро свима није баш лако јавним мњењем наметнути већини неко опште политичко мишљење. То јест, ако појединац под утицајем медија без икакве критичности прихвата неко владајуће политичко мишљење у великој мери је сам крив. Да би човек озбиљно узео у озбиљно једно политичко мишљење он га пре тога, свакако, мора чути, разумети, проучити, сагледати његову доследност, па на крају одлучити да ли да га прихвати или не.

Слободан Јовановић, увиђа да странке већином одбацују људе од вредности и зато каже: „Политички идеали морају се остваривати ван странака, од људи незаражених страначим егоизмом и слободних од страначке дисциплине, непристрасно и самостално мисле о државним интересима.“^[73] Јовановић није у принципу против странака, али, како су оне већином затворене да приме вредне идеје, суштински је битно да се те кључне идеје понуде народу на јавну расправу, па кад их народ прихвати, мораће их прихватити и применити странке. За тако нешто потребно независно јавно мњење.^[74]

Додуше, ни само странчарство није свуда подједнако присутно. На пример оно је у Америци много мање изражено. Ту се пре може говорити о тиранији јавног мњења које све људе своди на просечност, а не политичке тираније одређене политичке партије, групе.

У Европи је странчарство највише наглашено.

Хана Арент добро примећује да је разлика у политичком систему између једностраначких диктатура и вишестраначких система много мања него између сваке од њих са двостраначким системом. Двостраначки систем са две јаке странке најмање дозвољава тиранију политичке већине и узурпирање власти од стране једне партије у свим свим сферама друштва. Два основна поларитета у политици су свакако, најприроднији оквир, све остало су прелази између њих.^[75] У Америци то нису чак ни супротности конзервативизма и либерализма (или деснице и левице), него две подједнако умерене странке, које се због тога лако нађу на средини. У ствари, та природна расподела моћи на две странке дозвољава међусобно надгледање и контролу јаке опозиције свакој власти и позицији и тиме јако утемељење стабилног политичког система.

Иако је оштар критичар странчарства, Хана Арент тврди да, права слобода ипак тражи од човека да не остаје у својој приватности, него да се удружује и политички одлучује и делује у заједници са другим људима; поготово у преломним, револуционарним периодима, када треба да се изграде и учврсте институције слободе које су највећи гарант да се на дуже време успоставе политичке и грађанске слободе целог друштва. Уместо полиархије вишепартијске парламентарне демократије, која духом партијских борби и монопола гуши слободу у јавном животу, предлаже саветску демократију; слободна удружења које само саветују, али не морају директно да учествују у власти.

Различите вредности слободе се не разликују само по другачијим критеријума моралних вредности, него и по посебним вредностима у свим различитим људским делатностима. У ствари, највиши квалитет слободе личности управо извире из различитих визија тих посебних вредности.

Исајија Берлин у свом делу Два појма слободе, истиче да се у досадашњем искуству људи виде крајње разноврсни критеријуми вредности које се надмећу међу собом и за које не постоји неки највиши арбитар. Баш из тог разлога битније је у дефиницији слободе одредити њен негативни смисао, шта слобода није, шта није дозвољено чинити, да се не би из тог широког права слободе, позитивног смисла, не би фаворизовали нечији критеријуми, један човек, народ, група над другим.

 

5. Ролсово либерализовање друштвеног уговора

 

Једно од најновијих решења је и индивидуалистички уговорни приступ Џона Ролса, који појединцима у њиховом основном положају  из старије етике и властите процене вредности, даје право вета против сваке политике, која у име већине максимализује општу добробит јер тако нарушава слободу појединца и врло често штети неговим личним интересима. Свакако,  тај неписани индивидуални уговор од појединца ка друштву, или групи, који се прећутно претпоставља, није по Ролсу нешто за сва времена, него се стално преиспитује и мења са околностима, као што се и само друштво мења.

Теорија о индивидуалном уговорном односу задржава природно право појединца да, мисли, говори, дела другачије од других  и  зато саставља природно и грађанско, приватно и јавно право. То преуговорно (пре друштвеног уговора индивидуално уговорно) прећутно право сваког појединца, које происходи из природног права, је основа за сваки друштвени уговор. Праведна конституција друштва претпоставља природно право појединца да се својом особеношћу разликује мислима, речима, животом од других и да живи, мисли и дела у највећој могућој слободи, ако тиме не угрожава права и слободе других.

Појединци се и друштвеним уговором, веровали у њега или не, нису на све обавезали. Сваки друштвени уговор у основи праведног односа појединца и друштва мора укључивати тај првостепени индивидуални уговор, јер се он претпоставља у сваком колективном уговору. Тачно је заправо, да потврду овог уговора не дају сви појединци заједно, него сваки појединац посебно. Чак и сада, када партије излазе на гласање, гласа сваки појединац посебно, те легитимност једној власти у колективном, друштвеном уговору, не само све политике него и легалитет највиших уставних принципа, свих закона које та власт доноси, даје сваки човек посебно из свог индивидуалног уговорног односа, властите процене вредности из основе неке старије етике. То доказује постојање једног (прећутног, неписаног) појединачног уговорног односа сваког појединца пре сваког друштвеног (јавног, писаног) уговора (са другим појединцем, групом или државом) који он може потврдити или порећи.

Право се пре свега односи на појединце, па и кад то право наруше државе, организоване војне групе, одговарају већином одговорни појединци. Теорија индивидуалног уговора, прећутне сагласности претпоставља највећу могућу слободу појединца у успостављању правичних односа са другим људима, различитим друштвеним групама, целом друштву. Слобода појединца условљена је мноштвом економских, политичких односа које треба регулисати правним системом и институцијама грађанског друштва. Реални услови слободе тек у праведним институцијама уједначавају разноврсне могућности слободног мишљења, одлучивања,  делања сваког појединца или групе у савременом друштву.

Да би слобода могла да се максимализује, врло је важно да се основна политичко, морална начела, ради могуће самерљивости са различитим туђим начелима, минимализују. Свако је право утемељено на овом прећутном индивидуалном, много пре него на прећутном друштвеном уговору. Човек непрекидно проверава да ли је правичан ка другима или други ка њему и кроз једну индивидуалистичку процену вредности у најширем могућем смислу даје или не даје сагласност за одређене друштвене односе. Тај здрав минимум морално, политичких постулата од појединца ка појединцу,  групи, држави или од групе, државе ка појединцу, који омогућава самерљивост, је будућа основа највиших материјалних, духовних вредности.

 Начело правде саставља супротности и тражи средину од оних којима је најгоре ка онима којима је најбоље, што је суштина правичности као једнакости (уједначења). Са полазиштем највеће могуће слободе појединца у оквирима одређеног правног поретка, грађанског друштва, тражи се права процена вредности за праведну расподелу сваког (материјалног, духовног добра), како за благостање и слободе тако и за оскудице и неслободе. И то тако што се од оних који имају превише додаје онима који немају довољно или немају ништа.

Одатле тежња да се минимализују основни морални постулати друштвеног уговора, да се поштују разлике међу људима, као на пример у декларацији о основним правима и слободама грађанина и човека: да максимум  суверености и слободе остане у човеку, а минимум подаништва и неслободе који мора да трпи. Да што више слободе остане у човеку, да сам влада собом, а не други њиме. „Слободан човек је онај који има права и привелегије нужне да би могао да мисли и дела самостално – да управља собом а не да други управља њим.“^[76] Тај активни приступ појединца, који по свом прећутном уговорном односу поштено гледа све стране, је морална и политичка обавеза сваког човека, која води здравом колективитету друштва, суштинском јединству дистрибутивне и комутативне правде.

Овде се враћамо на Аристотелово начело правичности, које почива на политички активном појединцу (групи) и који се стално преиспитује у јавним расправама најширег типа у легазизованом друштву, с којима се тежи да се одређени закон што је више могуће усаврши, допуни, ако је због своје уопштености непотпун, или промени, исправи ако је у начелу погрешно постављен. Свакако да се садржај конкретне слободе мења са економским, друштвеним, политичким околностима и зато сваки закон, да би био применљив у својој свеобухватости мора да узме у обзир све те друшвене услове за своје  остварење.

 По Аристотелу сваки човек трпи и чини неправду. Правда је на средини између чињења и трпљења неправде.  Равнотежа у средини доводи до правде а неравнотежа екстрема до неправде. Ако је неправедно удаљавање од једнаког, онда је праведно одржавање једнаког, то јест, ако је једнако средина, праведно ће бити та средина. Судија би управо требало да неправду, која се огрешује о ту средину, изједначи  праведношћу. Само што сада, по Ролсовој модерној теорији правде, тај праведни судија првенствено треба да буде сам појединац. Да тражи поштену сагласност, уједначење, да не буде оштећен ни он сам ни други од њега. Зато је сваки човек дужан да по том неписаном уговорном односу тражи праведно решење за све стране: правичну равнотежу  економских, политичких, социјалних односа појединаца, група, као највећу могућу једнаку слободу за све, у оквиру нормативног права и грађанског поретка. Једна здрава морално-политичка почетна основа (коју ни у конкретном, ни у општем смислу није лако одредити) за саглашавање различитих  традиција сваког човека или различитих социјалних или интересних група.

Међутим, у практичном животу то изједначења се најчешће не може постићи ни у неким најосновнијим сферама. Зато се тим прећутним уговорним односом од појединца ка групи, друштву, баш из чињенице моралне разноликости модерног доба, захтевају барем они минимални морални постулати. За тај одговарајући избор, јасан исход свих уговорних расправа или споразум не постоји јасан дедуктивни ни индуктиван метод. Зато то индивидуализовање уговорног односа у основи политичког одлучивања, деловања тражи да појединац у модерном представничком систему има практичну мудрост да би могао да одлучује и делује у складу са својим друштвеним уређењем, уставним нормама и историјском традицијом у којој се налази.

Завршно учење Џона Ролса максимално релативизује тај индивидуални уговорни приступ, и тежиште „преклапајућег концензуса“ политичких расправа различитих интересних група враћа у друштвено-историјски контекст. У ствари, тај преклапајући концензус модерне теорије правде кроз усавршавање јавних расправа покушава да из појединачни, посебних интереса апостериорне политике, дође на крају до општег интереса,  априорне етике. Да се из обичајног права и политичког искуства конкретних појединаца, или најразноврснијих економских, социјалних, религиозних група свих различитих народа, државних уређења, историјским развојем  грађанског права и политичке разложности разума, изгласавањем и поштовањем најправеднијих закона, дође на крају до надискуственог моралног ума. Да се у преклапајућем концензусу свих политичких расправа јавног ума достигне на крају политички идеал умне воље, најправедније изједначење за све интересне групе, које ће ускладити индивидуални и друштвени уговорни однос. Свакако, да тај концепт највећих могућих права и слобода за себе и друге тражи чврсту  институционалну основу и дуготрајно стрпљење.

Његова теорија правде историјски однос надинтересне етике и интересне политике посматра развој грађанских институција где се у „преклапајућем концензусу“свих различитих социјално-политичких група у идеалу јавног (моралног) ума, саглашава индивидуални и друштвени уговорни однос, сваки појединачни, посебни и најопштији државни (међудржавни) интерес. Уместо свеобухватних идеја истине и правде грађани полазе из  социјално–економских услова утопијски могућег овде и сада и из разложне политике у јавном уму траже преклапајући консензус свих уговорних расправа, достижу идеал моралног ума, законе етике за своје будуће деловање.

Основа оваквог учења је вера у стално усавршавање заједнице и човека која је уз индивидуализам, егалитаризам и космополитизам сама основа либерализма. То је покушај измирења индивидуализма, егалитизма у космополитизму, слично телеолошкој основи историје како је изложена у Кантовом  Вечном миру. Слобода као светски процес, где се уважавањем разлика свих народа, држава, људи, тек у једном слободном човечанству остварује и слобода човека.

Међутим, пре би се могло рећи да је у нашем времену глобализације, тај проблем тираније већине, било у политичкој, било у друштвеној сфери много већи, да се сада преноси из сфере државе у континентални савез или светски оквир,  савез држава, где делује много јаче; да сада индивидуализам појединца који мисли другачије стоји наспрам већине свих људи, много држава, скоро читавог света.^[77

 

Коментар

 

Неолиберални економисти, нпр Хајек, одбацују сваку објективистичку теорију вредности, чак и у области економије. Економска вредност не прозилази из неких пасивних ресурса, извора фиксног богатства или уложеног капитала, активе, па чак ни од квалитета производа или количина рада потребног да се он призведе, него је главна процена вредности и вредновања од почетка до краја иде од слободних појединац који производе, или слободних купаца на тржишту. Та слободна процена неолибералних модела вредности микроекономског индивидуализма која почива на спонтаном поретку  слободног тржишта рада и капитала, стоји наспрам било каквог унапред задатог макроекономског модела „генералне равнотеже“ државног конструктивизма.

У својој књизи Конституисање слободе Хајек микроекономски индивидуализам и субјективизам своје нове економије вредности утемељује на самим слободним појединцима, а наспрам макроекономског објективизма Џ. М. Кејнса, глобалног економског конструктивизма, који прати опште статистичке функције, које у савременом свету немају, по Хајеку, реално утемељење.  Неолиберализам, уствари, покушава својим моделима да измири класичну економију (Адама Смита) са разноврсним потребама и научно-техничким, практично-политичких могућностима савременог доба.

Главни проблем, поред праве процене вредности на тржишта рада и капитала у једној макроекономској теорије као моделу за будућу привредну стабилност и успешност целе заједнице јесте права расподела стручности и знања у друштву. То јест, на који начин треба да фукционише политички, економски систем да огромно стручно знање и личне способности сваког појединца, расуте у свеукупности друштвено-економског деловања (и ником у потпуности познате),  могу по одговарајућој способности, знању и стручности бити упослена на прави начин и доступна свима, деловати на корист целог друштва. Огромно богатство разновсног знања у једној држави не може се никако стучно расподељивати, планирати из једног центра моћи, са једне највише функције одлучивања. Ту стручност, способност, бескрајну разноврсност слободне иницијативе свих појединаца не може никако водити једно заједничко, колективно тело, нити може омогућити да  знање и способност сваког појединца пружи најефектнији рад и квалитет рада, уз најмању принуду осталих појединаца. Једино  непринудна координација људских способности, спонтана активност слободне конкуренције на тржишту роба и услуга, по неолибералима афирмише првостепено индивидуалистичко начело као суштину здравог друштва. Потпуна децентрализација одлучивања до нивоа самог појединца у систему либералног власништва, дозвољава сваком човеку да конституише вредност и самовредност као основу реалне слободе. Заправо, реалну слободу утемељује управо првостепена, индивидуална процена вредности самих појединаца на слободном тржишту рада и капитала. Само тако најразноврсније богатство знања, способности и вредности слободних појединаца води већем знању, богатству и способности целог слободног друштва.

Уколико се друштвени поредак једне државе удаљава од приватне својине ка заједничком власништву и чврстој организацији институција из једног центра, практично знање, лична иницијатива, способност и креативност самих појединаца, која суштински доприноси сваковрсном богатству и успешности целог друштва, разводњава се и умањује. А баш то практично знање, мудрост конкретних појединаца треба да буде темељ економско-политичког деловања у заједници и зато доступно у највећој могућој мери свима и на корист целог друштва. Снага и одговорност сваке институције слаби уколико гомила своје одлуке у једном центру и удаљава од слободне иницијативе појединаца. Уколико није испуњен основни услов личног власништва, човек се претвара у покретну имовину и постаје својина неког другог. Та повезаност имовинских и основних права човека је  суштинске, конститутивне а не само извршне, инструменталне природе. Ако сами појединац својом практичном мудрошћу нема контролу над својим радом и условима свог рада, већ своју стручност и слободну иницијативу нужно подређује једном појединцу или највишем колективном телу у процесу одлучивања, он није у стању да способно дела и постигне високе резултате који одговарају његовим највишим циљевима и вредностима.

 

6. Главни проблем

 

Ни у демократији никад не влада цео народ, него само један изабрани део његових представника и ту су могуће две основне варијанте. Да државом влада бољи и способнији део народа, или гори и неспособнији. Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ,  а када влада гори део народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ. И као што је праведно да у човеку боље влада горим, тако је у држави праведно да боље влада горим. И као што човек влада собом када у њему боље влада горим, тако и држава влада собом кад у њој боље влада горим.  То јест, када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе. А када у човеку или држави влада горе,  то не само да слаби слободу човека и слободу државе, прави горе људе и гору државу производећи тако: тиранију, олигархију, анархију него води у поробљавање тог народа,  државе од стране других народа, државa...

 

 Коментар

 

Један од родоначелника америчке демократије и писаца америчког устава, Џејмс Медисон, је сматрао да иако има многе мане, да се странчарство ипак не може спречити; нагон за политичким удруживањем је укорењен у самој људској природи, али је зато нужно изградити такве установе које ће их обуздавати, спречити њихово штетно дејство.

У ствари, амерички устав није никада изричито зајемчио слободу политичког удруживања, чак ни у систему обичајној права. У Великој  Британији, такође, не постоји ни један општи закон о политичком удруживању грађана. А то су два најпознатија примера двостраначког система, који су, наспрам свих једнопартијских диктатура и вишепартијских система, и даље примери најстабилнијих парламентарних демократија на свету,

Странке у Америци нису потпуно самосталне. И мада се право приступа странци не може се  ограничити, јер је то прво политичко право   појединаца, па тек онда  странке, политичке странке немају право да саме бирају вође странака, утврђују програме, кандидате, нити да одређују како ће се ови представљати у јавности, него је све то  под пуном контролом државе. Чак се третирају као нека врста „државног органа кроз кога суверни народ врши власт“. То јест, па пошто страначке организације својим представницима контролишу државу, припадају, свакако, организацији државе и државној власти, потребно је и да оне саме буду подвргнуте законској контроли.

Политичка, грађанска права, верска, социјална, економска, тзв. позитивна права су развијале, изграђивале институције демократског друштва стотинама година и она су много већи гарант слободне државе, слободе људи у међусобним односима, као и слободе појединца него слободно удруживање у политичке странке. Пре се може рећи да су вишевековне (државне, недржавне потребне, нужне) институције, кад су постале либералне, породиле слободна политичка организовања, политичке странке, него што се може рећи да су политичке странке породиле вишевековне институције. Питање да ли политичке странке, слобода удруживања по политичкој основи треба да постоји, није исто као да ли баш њима, тиме што постоје кроз то и такво слободно удруживање, деловање, треба предати власт?

 

7. Како организовати политички систем да државом владају најбољи?

 

Како организовати политички систем да државом владају најбољи?

 

Човеку је свакако јасно да не може нико да једе, пије...  за њега, али му никако није јасно да  исто тако не може  други да мисли за њега…

Ако има своју личност,  своје име, презиме, род, државу, имовину, умеће, посао …  зашто не би имао и свој дух?

Како ће човек водити свој живот без властитог духа, слободне мисли, речи?

Да би се обећано по тврдој речи и испунило, мора бити властитим мислима промишљено, слободним духом потврђено.

Човеку се чини да он из своје слободне воље може изабрати да га воде туђе мисли, одлуке, међутим, туђе мисли, речи,  одлуке, дела су на крају и туђи живот...

Од тога да човек закључи да као што не може неко други да једе, пије за њега, да исто тако не може да мисли за њега – далек је пут…

Опет, без обзира на тај далек пут до властитог мишљења, као предуслова за слободно одлућивање и деловање, човек је дужан да има свој став о кључним стварима које се тичу његовог живота, а не да се унапред одриче своје духовне слободе и прихвата да увек други мисле и одлучује уместо њега.

Да би човек изградио властито мишљење о стварима која се тичу суштинског уређења социјалних, економских, политичких односа у држави, достигао практичну мудрост за политичко одлучивање, деловање, морају се учити од почетка.

Како много тога у нашем животу зависи од тог макросвета у држави, једна реформа образовања мора, свакако, да укључи Основе политике, са изабраним деловима филозофије,  економије, права да би млади људи барем у минималној мери задобили политичку мудрост с којом би  утемељили јаче јединство властите мисли, речи, одлуке и дела у будућем животу.

И као човек нема право да насрне на своје тело, живот да не наруши старије Божије право, одрекне душу, с којом му је дато право на живот, него је још дужан да је брани (као што по основи природног права брани своје тело, живот), тако још више нема право да се одрекне своје духовне слободе, као основне снаге душе, преда је другом, било другом човеку, групи, партији – а да остане (суштински) човек. Тачније, оно прво право постоји за ово друго, јер иако животиње имају право да бране своје тело, живот,  нико не каже да су оне због тога слободне.

Како данас човек може испољавати своје политичко право? Или да политички у оквиру неке странке делује као њен члан или представник или да као присталица гласа за одређену  странку.  Друга могућност је да сам формира странку, или уопште не гласа, буде аполитичан.

Ипак, ако је политичко изражавање једно од загарантованих суштинских права, сваком човеку  мора бити институционално омогућено да у оквиру политичког система  активно испољава то своје право, без обзира да ли је члан политичке странке, или гласа за одређену политичку странку. Међутим, у моделу оваквог политичког система тако нешто уопште није могуће! Заправо, огроман број стручних моралних људи из опрезности управо избегава странке, не само зато што им се не свиђа њихов програм, што мисле да су нестручни или неморални, него што не верује у политички систем утемељен на странчарству, који људе разликуј по партијској припадности,  него само онај систем који људе разликује по стручности и моралности.^[78]  Они су потпуно свесни свака  странка, самим тим што представља једну страну,  а искључује друге стране, много више нема него што има, а да само  целина има све … Да  партије из једне стране наспрам друге не раде на корист целине, много више разједињују и заједницу, него што састављају

  Русо унапред увиђа тај проблем, мада не у попуности као што он заслужује да буде сагледан, јер у његово време политичке странке ни издалека нису имале такав утицај као данас и зато је у потпуности против удруживања, политичких странака. Оне по њему не социјализују људе, него баш, напротив, деле и разбијају друштво.^[79]

По Русоу појединци се мање разликују међусобно, него политичке странке. Када нема политичких странака, појединац не може да се ослони на своје политичке присталице. Ако нешто у његовом предлогу нагиње више њему него другима, у суочавању са свима биће принуђен да се приближи њиховим ставовима, кроз сва различита мишљења усагласи на крају са другима у заједничком интересу. Насупрот томе, када у друштву постоје политичке партије које се боре за власт, иако свака од њих свој интерес представља као општи, он је општи само за своју групу, а посебан у односу на цело друштво. У том међусобном сударању различитих партијских програма, где се скоро нико не одриче својих ускостраначких интереса, губи се најплодније усаглашавање у  заједничком интересу свих. Свака партија општи интерес најчешће подређује посебној, појединачној користи, на крају свом ускостраначком интересу, уносећи тако велики раздор на штету целе заједнице, друштва.

Опет, иако непосредна демократије има многе предности над представничком демократијом, она у овом основном облику никако није могућа у савременом добу.  Присуство свих у народној скупштини у старим државама, грчком полису, Римској републици, кад су те државе биле мање, било је могуће (чак је и Рим престао да буде република кад се скроз проширио), али у модерном времену је очигледно да не могу сви управљати.

Ипак, суштински проблема представничке демократије да ли народ може и има право да преноси суверенитет на изабране појединце, партије –  чим се то очигледно дешава, нема сумње да он то може, него како он то треба да чини на  најбољи начин на  добробит целе заједнице? Да ли он у садашњим околностима органицације политичког система, где му се различити појединци, партије, странке нуде да га представљају, има уопште могућности да тако нешто чини како треба?

Неко ће рећи, па ваљда неко мора владати…По данашњим демократским принципима а свако има прво да се са својим истомишљеницима слободно организује у политичке партије ради учествовања у власти и  ко добиј бројчану већину има право да влада… Шта ту није у реду… и како може бити другачије?

Ништа, од почетка до краја није у реду и све може бити другачије….

Кад су Атињани питали једног филозофа са стране: Да ли ти се свиђа наша демократија, он је рекао да му се не свиђа. А зашто? Зато што код вас магарац може да буде коњ. А како? Па лепо. Он је, нпр. магарац, а кад ви сви дигнете руку, он је коњ!

Ако ми не гласамо за било које одговорно занимање: ко ће да води војску, гради мост, централу, лечи, оперише пацијенте, или вози авион … итд. него су за све такве послове и многа друга битна и мање битна занимања потребне најстрожије провере способности и моралне одговорности, како можемо сада, без претходне провере способности, стручности, моралне свести и савести, само својим правом гласа, одредити праве људе за најодговорније послове вођења државе и занимања у власти?^[80] 

Зашто би неко од тих кандидата било да су се  сами пријавили или их предложила партија, уопште долазили на власт!? Ако је за свако занимање потребна провера способности, стручности, чак и за оно најмање по значају, онда је и за један тако озбиљан посао, као што је владање државом, сваким њеним ресором, још много него свим осталим делатностима, занимањима потребна провера стручности; професионална, здравствена, морална, много пре, него уско страначка и политичка. Зашто се онда једна таква претходна провера не би вршила и међу кандидатима који се бирају и расподељују на највиша стручна и одговорна места у државној власти?

Данас се управо чини обрнуто. Да грађани, без икакве претходне провере стручности својим правом гласа дају право одређеним партијама, које су се пријавиле на изборе, верујући њиховим вођама на реч да ови после, најчешће по политичкој основи, много пре по послушности странци, а не стручности и моралности, расподељују одговорна места у власти, која су суштинског значајна за целу државу.

Места на власти су најстручнија, најодговорнија, најбитнија места. И сигурно  да за та најодговорнија места нема много морално свесних и стручно способних људи. Опет, зашто не би управо најморалнији и најспособнији преузели те послове – без обзира да ли су кандидати одређених странака или њихови чланови, а не они, без икакве претходне провере моралне свести и стручности, само зато што на листи кандидата своје странке?

Да ли су се такви уопште учланили у политичке странке?

Да ли су пријављени као кандидати?

Могу се пријавити и најбољи и најгори. Платон каже да су они који се сами нуде народу најчешће најгори, а најбољи беже од власти, склањају се од тако тешког и ризичног посла. Чак иако су и достојни за тако нешто, без обзира на велико умољење, чврсто одбијају да преузму власт, па се малтене, морају приморати да је прихвате. 

Ми ниједан посао не препуштамо стихијској сили, случајности, него се проверава стручност и способност, а онај најбитнији, као што је вођење државе, без икакве стручно искуствене провере се по већинском праву гласа, даје некоме ко се на изборну листу само пријави!

Није само питање да ли ће се некоме (по препоруци његове партији или вође партије) веровати на реч, него још много пре политичке подобности да ли је способан, стручан, морално одговоран за тако нешто. Ако обичан човек не може да провери стручност лекара, инжењера, официра, економисте, пилота…. да одлучује, одређује ко ће да преузме све те одговорне послове, него то мора, свакако, неко стручан да уради, провери уместо њега, како ће сада тај обичан човек моћи да одлучи да ли су ти политички кандидати, без икакве претходне провере, једноставно верујући им на реч да за њих гласа, само зато што су се по свом демократском праву слободно организовали и пријавили као кандидати странака, стварно способни, стручни, морални за те веома тешке и одговорне државничке послове – често много  стручније и битније, значајније за целу заједницу од било каквих других послова?

Замислимо да се неко без икакве провере способности, одговарајућих квалификација, стручности нуди за било какав одговоран посао. Зар не би био смешан? А вође странака, партије, заједно са њиховим кандидатима на изборним листама, самим тим што су се „слободно организовале по демократским принципима“ (а чак ни то није увек случај), одједном желе да им се због тога, преда један најодговорнији и најстручнији посао над свим пословима, ни мање ни више него организација власти целе државе! Какве везе има то њихово слободно удруживање, организовање (на које, свакако имају право), са најстручнијим државним пословима, вођењем целе државе?

Откуд уопште унапред смелост политичким странкама да на основу свог слободног политичког организовања, деловања имају право да преузму будућу власт, захтевају тако нешто врхунски стручно, крупно и одговорно,  као што је вођење целокупних државних послова?

Није суштинско питање ко је најбољи од оних који су се пријавили, него да ли су се најбољи уопште пријавили? Неки најбољи, свакако, постоје, мада нису ушли у одређене политичке странке, или су можда учлањени у  њих, али нису на предложеним листама.

 Да ли то значи да ми ту чињеницу уопште не треба да узмемо у обзир и нужно бирамо  оне слабије који су пријављени као кандидати политичких странака? Никако! Него би баш требало да изаберемо најбоље, иако нису њихови кандидати,  па чак ни њихови чланови.

Ако само постоји могућност да се не пријаве најбољи, а да не говоримо о томе да могу да се пријаве просечни, испод просека, па чак и скривени тирани, демагози – најгори и чак преузму власт и најодговорнија места у држави, онда са самом основом садашњег политичког система, свакако нешто, није уреду и треба је мењати. Треба се потрудити да се мудро и одговорно смисли и организује политички систем тако да на најодговорнија места у држави дођу они који су најспособнији, најстручнији, најбољи, а не прихватити без претходне провере стручности, ми моралне одговорности недовољно одговорне, или неодговорне да решавају најстручније и најодговорније задатке – често само просечне, или испод просека, а некада, чак и најгоре! ^[81]  

  Можда ће неко да каже: па сами су криви, зашто се нису учланини у странке, потрудили својом политичком активношћу да се наметну као вође, или ушли у представнички врх странке и тако дошли на листе. Ово они су ту, других нема, неко мора обављати те послове, морамо неког изабрати...

Тај аргуменат није добар. Више је потребан лекар болеснику него болесник лекару. Исто тако је више потребан народу добар државник, него државнику народ. Свака стручна група, па на крају и сам народ, треба да тражи онога ко ће да их води. Да понуде неком морално одговорном, способном и стручном да преузме одговорну функције власти, а не да се он нуди народу. Друго је питање како ће то обичан народ да зна и како ће то да се практично оствари, изврши у једном политичком систему. У сваком случају, треба наћи један одговарајући, праведнији модел политичког система који ће ту ствар  решити.

Како решити тај проблем?

Ре свега, да ли једно такво бирање одговорних места у власти, без адекватне провере моралне свести и радне способности, само на основу страначке листе, нужно? Свакако да није. Много је боље да се та јако битна ствар (начин конституисања политичког система) што стручније и мудрије организује, а не унапред препусти стихијској сили.

То слободно политичко организовање, може, додуше, бити по нечему слично са најодговорнијим вођењем државе, али зар то највише преузимање тешких и најодговорнијих државничких послова не тражи најстриктнију проверу стручности, практичне способности, моралне одговорности, много пре него за било који други посао, а не да ту преко потребну стручност и моралну одговорност само гарантује ускостраначка политичка подобност.

Неко ће рећи да је за успешно практично деловање првенствено потребна политичка способност, а да се та врлина свакако учи и проверава активношћу у политичким странкама, партијама, где се истовремено проверава и професионална стручност кандидата и морално политичка подобност, па се тек онда ти људи нуде на поверење бирачима. И да ми управо зато гласамо странку у који имамо поверење, а не посебно стручне појединце, јер свака велика  странка има у својим редовима људе свих струка, па на основу знања и практичне мудрости ускостраначког врха може да их расподели на све потребне функције, или послове у држави. Па чак и ако нема такве људе у својим редовима и види неког погоднијег, бољег од било ког свог члана, упосли  неко нестраначко лице или чак узме стручног човека из друге странке? Да баш из горе наведених разлога, што обичан човек никада не зна да провери ту потребну способност, стручнист и моралну одговорност за најважнија државничка места,  из контрааргумента може рећи да су људи принуђени да то своје суверено право бирања и одлучивања  пренесу на неку личност, партију у коју имају поверења, које су се пред њиховим очима потврдиле својом практичном мудрошћу и моралном одговорношћу,  да то  боље могу урадити уместо од њих.

Ипак, да ли је неко члан једне или друге партије, то је ствар његовог избора и мање битна, међутим а да ли ће на неком одговорном месту у власти стајати морално одговорно лице које ће стручно и професионално обавити ту дужност, ствар је суштински битна.

Поред тога, ту би се баш морао повући прави „русоовски“ аргуменат: Да човек никако не би требало да се лишава права и слободе у оквиру  свог посла, занимања, политичког деловања на основу своје интересне групе. Да изборно право човека управо треба почива на конкретном звању његовог рада и деловања и да би на по том истом праву требала да испољава своје политичко организовање, одлучивања, деловање. Да своје право избора, одлучивања на основу свог звања, знања, конкретног рада, економског, политичког деловања не преноси ником другом до неком (по могућности најспособнијем, најодговорнијем) из своје интересне групе сличног занимања, деловања. И да се такво политичко организовање, деловање извршава почевши од најнишег, најширег па све до до најужег, највишег нивоа. Само тако ће најбољи и најспособнији доћи на најодговорнија места. Не само решити много старији проблем који постоји и пре сваке странке, а истовремено и спречити уплитање, посредовање политичких странака које не само да не решавају како треба основни проблем, него га само прави тежим, непотребно умеће (додатни) проблем у проблем.

 

8. Напомена о синдикатима

 

Уместо  удружења струковних синдиката, много боље  да је постоје струковне партије: радничка, и земљорадничка... итд. Свакако са би оне онда имале далеко већи  утицај,  него сада у оквирима самог политичког система стварно изборили за своје интересе... Код постојећих  партија све је помешано, ниједна не представља јасно дефинисан интерес једне социјалне групе или  одређене  струке. Ако било који део система није у истом нивоу отпорности или квалитета као остали делови, трпеће (у овом случају) цело друштво (политички) систем.

На пример, нико не пориче да је на једним колима битан волан, свака директна и индиректна основа команде управљања,  убрзања, кочења или преноса ....али, свакако, је битан и радни део, сваки део мотора. Који возач неће водити о томе рачуна? То значи да радници морају живети у одговарајућем нивоу квалитета као и остале струке и да сви делови друштва или политичког система, морају бити усклађени.    

 

9. Решење

 

Уместо што се сада грађани организују у политичке партије (које могу остати у саветодавном смислу, а никако да због тог свог слободног организовања по ускострачком интересу имају богомдано право да преузму власт, приме најодговорније фукције у држави), сви чланови друштва са бирачким правом треба да се политички организују сличне интересне групе занимања и свака таква група у оквиру своје сличне групе занимања од дна до врха, бира међу собом најспообније и морално најодговорније људе, а које, у домену свога посла (сличне групе занимања), свакако, најбоље познаје, да би на најбољи начин представљала њихов интерес. Да грађани своје политичко право изражавају са представником свог занимања, с којим суштински учествују у заједници, другима обраћају и са њима саобраћају.

 Заправо, права сврха није чак да на крају буде само неко квалитетан из тог посла, занимања, него да на врху, на корист тог посла, занимања и целог друштва буде најстручнији и најморалнији. Ако је значај занимања већ расподељена  по једној природној потреби, зашто модел политичког система остваривања политичких права и слобода ради одлучивање и учествовање у власти не би пратио ту природну расподелу и на њој био  утемељен и организован? Та природна расподела различите групе послова, занимања кроз понуду–потражњу на тржишту се регулише сама по себи по значају сваке групе  занимања, или утицају сваке интересне групе. Без обзира колико се интереси различитих занимања разликују између себе, они су у конкретном животу нужно упућене једне на друге и по свакој врсти слободног организовања, уговора, договора ради заједничких интереса много лакше долазе до саглашавања и међусобне сарадње него политичке партије.

Ту нестаје потреба за посредницима, представницима политичких странака. Та расподела по занимањима је најприроднија, јер чак и у садашњем политичком систему када странке  дођу на власт и донију право да формирају владу и преузимају све друге одговорне послове у држави, опет морају упослити у врху стручне људе из својих редова или професионална нестраначка лица. Па зашто би се онда нарушавао природан ред ствари, кроз фиктивну политичку слободу бирања политичких представника и додавао без потребе  политички посредник са бескрајно више могућности грешке? Много је боље да људи из својих конкретних занимања и суштински битног за њихов конкретан живот, бирају своје одговарајуће представнике, чију моралну одговорност и професионалну способност они сами најбоље знају, да најбоље представљају интерес њиховог занимања. И да таква политичка слобода,  буде право и обавеза свих појединца, интересне групе занимања да од дна до врх учествују у власти, штитећи тако на најбољи начин своју конкретни посао,  занимање и истовремено заједнички интерес свих.

Треба поћи од јасног ослонца, нечега конкретног ка нечему још конкретнијем и доћи тако, на крају много садржајнијем, пунијем, најконкретнијем свему, а не од празног декламативног свеоопштег свега, ка на крају – ничему! У овом случају, реалне слободе човека, групе људи, утемељене у њиховом конкретном послу, занимању. И сав политички систем, уместо из интереса различитих партија, конституисати из сличних група занимања по природи ствари усаглашавајући на тај начин свих различите групе у заједници. Ако неко каже да ствари данас нису такве, то делимично јесте и није тачно. Ствари управо јесу такве, сва та занимања реално постоје и међусобно сарађују у интересу свога посла у понуди, потражњи на тржишту са свим другим разноврсним групама занимањима. Такви односи из нужно захтевају по природи ствари компромис и природну саморегулацију сличних и различитих група занимања појединаца–интересних група. А садашњи представнички систем политичких представника очигледно није у складу са таквом природном расподелом послова, занимањима у реалном животу, већ се посредовањем политичких странака непотребно отежава, бескрајно компликује.

Такав политички систем,  организован од од конкретних интересних група сличних послова, занимања, како су по природи расподељени у друштву,  најпре доводи до тога да од свих послова, занимања на чело државе дођу најстручнији, најбољи на општи интерес свих. А поготову да спречи да на најодоворније функције у држави врло често одређују људи који не поседују ни одговарајућу стручност ни моралну одговорност, за те послове, већ су постављени само по уском интересу једне партије (или групе владајућих партија), тако да се  врло често дешава да нестручност и неодговорност води на крају сва занимања, сваку стручност и сваку одговорност!

Сва би се слична занимања, интересне групе састајала по потребним роковима и бирала своје представнике, расподељене по бројчаном и територијаном кључу. Та природна расподела интересних група сличних занимања морала би бити испоштована у  целокупној организације политичког система,  од дна до врха.  На крају би се се од представника ових представника формирали сви најстручније ресори на највишу корист сваке интересне групе и друштва у целини.^[82]  

По свој прилици да би по оваквом политичком систему морала да постоји разлика на Горњи и Доњи дом.

Свакако да би у Горњи дом били делегирани они појединци који су највише потврђени својим делима, моралношћу, стручношћу. У Горњем дому би били највиши представници основних група занимања, који су се и теоријом и праксом као као најспособнији и најодговорнији највише потврдили пред свима. Прво као представници сличне гупе занимања из општинског савеза, па на крају из најстручнијег републичког на крају.

Председнике општина, републике могу бирати сви (представници свих занимања), али, опет, само по предлогу парламената.

Свакако да ће и у таквом представничком систему постојати супротстављање, како у оквиру исте групе сличних занимања, тако и између различитих интересних група. Ипак, свака је таква супротстављеност занимања, делатности пресликава једну природну конкуренцију, где су без обзира на сукобе интереса  опет ради сарадње у послу су људи нужно упућени једни на друге и зато је могућност њиховог усаглашавања много већа те се  праведна корекција извршава по природи ствари.

 

Напомена:

 

Аргументу да неко може бити већи предузетник, организовати један посао и ако није из тог занимања, може се супротставити мишљење да има оних који су и стручни и предузетни, па зато свакако имају предност и први много више треба саветнике него други. И на на крају, успешан предузетник нека буде у друштву предузетника.

 

Коментар

 

Насупрот томе, сада је у нашој политичкој пракси, одлучивању и деловању политичког система углавном је заступљена правничка струка! Већину политичких партија (70- 80%) водили су представници те струке. А да не помињено додатно да је у трострукој структури власти, законодавној, извршној, судској, у једној јако битној судској сфери укључена само правнича струка, што је већ трећина! Поред тога, у свим стручним телима при законодавној власти, опет мора бити присутна правничка струка (барем у саветодавном смислу)! Тиме је природна расподела послова, занимања у организацији политичког система, која би у здравој конкуренцији требала да омогући уравнотежено одлучивање и деловање различитих интересних група, у огромној мери нарушена. Шта ћемо са осталим занимањима, које морају имати, сразмено своме утицају и доприносу у друштву исто толику могућност политичког одлучивања, деловања!? Ако су скоро сви лидери правничке струке, а поред тога је сама правничка струка већ присутна у судској власти и има знатан саветодаван утицај и у законодавној власти, шта је, на крају, остало другим занимањима?

И та крајње неприродна расподела у власти, утицаја у сфери политичког одлучивања, деловања, која није заснована на природној структури и потреби и значају свакога занимања у заједници, мора изазвати лоше последице.

У ствари, више има логике да се супротно захтева. Ако би требало некога деполитизовати, да због непристрасности у суђењу остане само у оквиру своје струке, јер се већ налази у (јако битној) самој структури државне власти, онда треба управо њих, који већ имају највећи могући утицај своје струке кроз судску  и својим саветима при писању и формулацији свих закона утицај и на (скупштинску) законодавну власт. Али, ипак, у складу са основним демократским принципом овде предложеним: да сва слична група занимања имају своје учествовање у власти у складу са својим пословима и значајем,  и они би  требали имати своје  представнике, али, свакако, далеко, далеко мање него сада.

 

10.  Суштински однос права и политике

  

Оно што архитектоника правно-политичког система прво треба да дефинише је суштински однос између права и политике.

С једне стране је сва политика, од изборних закона до установљења државних институција, за све социјално, економско деловање, уоквирена у правне прописе, а са друге су сви закони, па чак и сам устав, долазе из политике...

Ми данас стално чујемо да правосуђе треба да буде независно од политике, а заправо, право никако не може бити независно од политике, нити политика од права, већ се само могу доводити у равнотежу!  Тако што ће се и право укључити у политику, а не, као што је то сада случај, само политика у право. А наглашавање њиховог одвајања, у име „независног“ правосуђа, „независне“  полиције... или било које друге институције: универзитета, института, државних медија, телевизије... управо онемогућава правну државу, производећи све супротно!

Како ће постојати независно: судство,  полиција, медији, универзитети, институти, стручне службе, ако једна сфера–законодавне власти– не изгласава само владу или у оквиру устава доноси нове и усавршава постојеће законе, већ поставља и смењује остале „независне“ сфере власти и представнике свих државних институција: тужиоце, судије, градоначелнике, начелнике полиције... декане, ректоре, директоре института, државних медија, државне телевизије...

 

11. Како уравнотежити разлилчите сфере власти

 

Тако што ће се суверена изборна воља целог народа на непосредним изборима бирати највише представнике сваке посебне сфере власти!

Једино тада ће свака сфера власти имати свој ауторитет и своју уставом зарантовану независност и истовремено све те различите сфере равнотежу између себе...

Само тако ће владати закон над свима подједнако а не човек по својој самовољи над човеком, или да једна сфера власти поставља и смењује представнике свих других независних сфере власти, нарушавајући у потпуности архитектонику правно-политичког система.

То, што политика има све више слободе изван правног оквира, или право нема моћ коју би требало да има је управо због тога што политички систем не усаглашава право и политику, не води њиховој јединству и равнотежи већ у име "независног судства" само привидне правне државе управо производи нејединство и неравнотежу.  Због превелике моћи извршне власти судска власт уопште нема свој независни ауторитет загарантован уставом, чиме се умањује не само ефикасност правосудног система у спровођењу закона, него релативизује цео политички систем и обесмишљава правна држава...

То је једини начин да правни приципи – који су чак сличнији између различитих држава него политички принципи у једној држави, јер се, „како ветар дува“, врло често мењају чак и код једног политичара и по неколико пута у животу а камоли код различитих партија у држави – буду равнотежа политици, а не да политичка променљивост и  карактерно нејединство, као што је то сада случај, стоје над сто пута чвршћим правним принципима, који се у целом свету чувају и надограђује стотинама година...

Ако суштина савремене држави владавина права, да не влада човек над човеком, него закон над свима подједнако,  онда народ на непосредним изборима, пре избора за парламент, прво треба да бира највише представнике правосудних органа: државног тужиоца и врховне судије уставног и касационог суда – свакако од оних неколико кандидата на крају, који су претходно у оквиру своје струке већ изабрале од дна до врха изабрале саме судије и тужиоци на својим изборима – као и представнике полиције (која је у сврху одбране закона, и деловања по закону, ионако подређена правосуђу), од оних неколико кандидата који су се, такође, исто издвојили на таквим изборима и у самој полицији на крају и тако спречити владавину човека над човеком и безбеди архитектонику правног система, владавину закона и ауторитет правне државе...

 

12. четворострука структура политичког система од: законодавне, судске, извршне и информативне власти

 

Трострука структура политичког система за равнотежу законодавне, судске и извршне власти (коју је предложио још Монтескје), више никако није довољна.

Са јачањем информативног ума, медијске свести, данас ко влада комуникацијама, информацијама, он у великој мери утиче на законодавну, судску и извршну власт.

Ако је моћ информација, медија, комуникација, јавне мисли, речи толико велика да та незванична "информативна власт" не само нарушава равнотежу законодавне, судске и извршне власти, него чак овладавава њима, онда политички систем треба тако реформисати да та "информативна власт" и званично буде потуно независна, конститутивна сфера власти!

И држава као и човек, за слободно одлучивање, деловање тражи слободу мисли, речи.

И као што човек из слободне мисли, речи утемељује слободне одлуке и дела тако ће и држава  имати пуну слободу одлучивања, суђења, деловања (кроз три постојеће сфере власти), када  од  ванстраначких представника свих друштвених група конституише независну сферу информативне власти, не само за слободу медија, комуникација, него и независност школе, универзитета, науке, културе, вере, као четврти "точак" "стуб" политичког система!

Само ће тако политички систем имати пуну теоријску заокруженост и потребну практичну оперативност!

Та посебно конституисана сфера независне, децентрализоване информативне власти за независност не само медија, информација, него уопште знања, образовања, културе, вере, би вратила онај позитивни смисао демократије, наспрам многих негативних који сада постоје; уравнотежила вертикалну структуру политичког система представничке демократије са хоризонталном структуром слободе духа јавне мисли, речи, која данас постоји само (гласањем) на почетку, а касније је изразита политичка моћ једне сфере власти над свих осталим сферама у потпуности потире.

Свакако да би та независна информативна власт, поред изабраних  представника свих ванполитичких друштвених група за слободу духа, јавне мисли и речи, образовања, универзитета, науке, културе, имала у свом саставу стручну научну, културну, медијску подршку једног броја стално запослених људи из подручја медија, информација, културе...

 

12. Не само да постојећу троструку структуру политичког система треба допунити са независном сфером информативне власти него и посебно бирати највише представнике сваке независне сфере власти

 

Посебно је битно нагласити  да тај четврти  "точак", "стуб" политичког система за чврст ослонац, "кола" човека и државе из посебно конституисане информативне власти за независне медије (слободу мисли, речи, универзитета, науке, културе) насупрот постојећег начина гласања и конституисања свих сфера власти из једне законодавне сфере (који је одавно превазиђен), захтева директно гласање за сваку посебну сферу власти ...

Првостепена суштина реформе политичког система је да једна иста и суверена воља грађана из неотуђивог политичког права посебно на директним изборима бира и смењује  главне представнике законодавне, судске, извршне и информативне власти, а не да једна, законодавна власт (као сада)  бира све остале "независне" сфере васти, нарушавајући оперативност и међусобну равнотежу између свих независних сфера власти!

Само кроз четврти стуб, точак, посебно конституисане сфере независне информативне власти за слободу мисли, речи, независност обрзовања, универзитета, науке, културе, вере... све  сфере ће имати независност и пуну оперативност и политички систем имати равнотежу вертикалне и хоризонталне структуре власти.

Ако  се свака, па и "своја" партија скоро по правилу тако извитопери када дође на власт, да осим ускостраначког врха ни већина њених чланова и присталица од ње нема користи,  а камоли цео народ, него чак много више штете, много је боље да се присталице неке групе, или чланови хипотетичке партије окупе око заједничке идеје да се изборе за независну информативну власт, у основи слободне  мисли, речи, независног образовања, науке, културе, вере... и посебно гласање за највише представнике сваке независне сфере власти, јер ће тако имати унапред могућност да спрече такво извитоперење, него за било коју партију која се бори за власт...

Само снага независних медија, информација, независног образовања, науке,  културе, вере кроз слободу јавне мисли, речи може хоризонталну структуру политичког система уравнотежити са вертикалном структуром и учинити га далеко оперативнијим и праведнијим, без обзира ко је на власти.

Ако најразличитији инструменти у сваком уређају, машини, возилу омогућавају тачне („независне“) информације да се управља и делује с њима, или најразличитији осети тела и опажаји чула посебно издвојени да мозак и воља сваког живог бића боље одлучују и делују, свакако да су тачне (независне) информација које би биле утемљене из те посебне, скроз одвојене сфере независне „информативне власти“  потребне и народу за право расуђивање, одлучивање и деловање у држави!  

И као што човек има слободу: мисли, речи, одлуке и дела и тек из слободне мисли и слободне речи утемељује слободне одлуке и дела тако ће и народ тек слободно одлучивати, судити и деловати у својој држави када (поред представнике три постојеће сфере власти), од ванстраначких представника свих друштвених група буде утемељио за слободу духа тај преко потребни четврти "точак", "стуб" политичког система: посебну сферу независне информативне власти!

Сада, због недостатка посебно конституисане информативне власти из најшире хоризонталне структуре политичког система и критичке снаге слободне  мисли и речи независних медија,  науке, културе, када вертикала једне (законодавне) сфере власти не одређује само највише представнике државних медија, информација, универзитета, уопште образовања, науке, културе, већ и највише представнике осталих "независних" сфера власти, извршна власт шири своју моћ  над свим осталим сферама и читавим народом без икакве мере.  

У таквим околностима, када једна суверена политичка воља грађана бира само највише представнике законодавне власти а не и највише представнике осталих независних конститутивних сфере власти (осим председника државе), а поготову највише представнике независне информативне власти за слободу медија, универзитета, науке, културе, извршна власт користи ту погодност да што дуже влада над осталим сферама власти и  читавим народом, без обзира на своју успешност.

 

13. Зашто је четврти "точак" "стуб" информативне власти највише потребан?

 

Сада је медиократија (медијски ум медијска власт, медијска свест уопште) пресудна власт, преко које мегалополис и светска држава стоји над полисом и сваком посебном државом, и само децентрализована, посебно бирана од свих друштвених група информативн власт, као завршни конституент, који заокружује теоријски и практични оквир политичког система, може вратити слободу полиса над мегалополисом, државе над светском државом, слободу јавне мисли, речи сваког грађанина и  посебне друштвене групе, као основу за слободно одлучивање, деловање целе државе... 

А овако се спречава  претеран утицај једне сфера власти на независно судство, медије, информације, образовања, културу...

Штити  се одпретераног утицаја страних медија, информација на независност властитих  медија, информација...

Само би се децентрализацијом слободне мисли, јавне речи (независног универзитета, науке, културе, медија...) кроз посебно конституисану сферу информативне власти, демократска основа политичког система у савременом добу коначно "исплатилаљ". 

Тада"лаж не би трчала годину дана па да је истина (као сада) стигне за један дан", или још горе, ко зна кад, или никад, него би је снагом  истините мисли, јавне речи лицем к лицу стигла истог дана, и из најшире хоризонталне структуре политичког система имала могућност на надјача све манипулације и спречи све негативности вертиклне структуре.

Снага слободних и независних информација, децентрализованих медија конституисана од представника свих друштвених група би омогућила да у јавним расправама о сваком проблему од јавног значаја (пре оног завршног предлагање и одлучивања у парламенту) учествује много већи број људи (индиректно цео народ) .

Посебна конституисана сфера информативне власти за слободу јавне мисли и речи, независне, објективне информација не би омогућавале само праведнију основу политичког одлучивања и деловања, него би биле од драгоцене помоћи за све друге послове, области живота...

Поред тога, та посебно конституисана сфера независних информација, медија, науке, културе, образовања за најширу основу духовне слободе би, у складу са савременим техничким могућностима мултимдијалних комуникација из најширег јавног мњења омогућавала много бржу и чешћу проверу успешности и ефикасности било које сфере власти.

И најважније, снагом  слободне мисли, речи из независних информација, медија, образовања, културе ... људи би се ослободили да јавно говоре истину....

Да се директно лицем к лицу боље разумеју и самим тим и боље организују, успешније одлучују и делују у заједници са другим људима у држави...

 

14. Одговор на могуће приговоре

 

Неко може приговорити да таква архитектника  политичког система у стварности не може функционисати, јер обичан човек нема довољну стручност да поставља и смењује те највише представнике судске, извршне и тзв. "информативне власти". Па да зато мора препустити да то уместо њега управо раде стручнији и одговорнији политички представници?

Бесмислено је да се оно што је у теоријском смислу савршено исправно проглашава утопијом, а да се једна унапред теоријски противуречна ствар, као „троугласти“ или „четвртасти“ точак, с којом се уместо владавине закона, спроводи владавина човека над човеком и обезвређује ауторитет целокупне правне државе некритички прихвата и проглашава „реалношћу“!

А тачно је, заправо да се управо са оваквим политичким  системом, где се изборном вољом народа једној сфери законодавне власти преноси сав суверенитет и омогућава да она даље бира судску и извршну власт, нарушава независност и ауторитет осталих сфера власти и да „тзв“ „независно“: правосуђе, полиција, универзитет, јавни сервис у стварности уопште не функционишу, већ из унапред „четвртастог“, „троугластог“ точка политизује: судство, полиција, медији, култура, образовање, стручни институти, државни медији...

А приговор, да народ не зна да бира судије, тужиоце, начелнике, градоначелнике, информативну власт, па мора то да чини неко стручнији и одговорнији уместо њега, поготово нема смисла!

Како то народ  „зна да бира“ (политичаре, законодавну власт) – једну унапред недефинисану сферу, чија се политички принципи мењају сваки час „како ветар дува“– а друге много мање променљиве сфере: судске, извршне, информативне власти, чији су кандидати већ проверени у својој струци, „не зна“!

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… већ неко мора прво да провери стручност тих људи који преузимају те стручне и одговорне послове, како да простим гласањем одредимо ко ће у држави да преузети најстручнију и најодговорнију владавину над свим  занимањима!?

А тачно је, заправо да би обичан човек управо много  зна да бира те друге сфере власти него представнике политичких партија!

У правосуђу, полицији се правила много мање мењају и ту је, малтене, свеједно кога ће народ изабрати јер су ти издвојени кандидати на крају већ проверени у својој струци изборима од дна до врха.

На тим непосредним изборим за највише представнике парламента, судства, полиције и информативне власти је много пре суштина да те завршне кандидате поставља и смењује изборна воља целог народа, задржавајући свој суверенитет кроз све сфере власти, а не политичари у парламенту или судије или тужиоци сами себе...нарушавајући у потпуности равнотежу свих независних сгфера власти и архитектонику политичког система... 

Управо је порота доказ да правна воља не претпоставља у свом утемељењу само чисту вољу код законодавца, судије, тужиоца, већ и сваког човека!

На  крају крајева  и сами избори су једна врста проширене „пороте“ целог народа, када на непосредним изборима за и против процењује све политичке партије или све њихове кандидате. 

 

15. Интернет, друштвене мреже

 

Пораст интернета и све већег броја електронских друштвених мреже, алтернативних медија, комуникација, образовања, изражавања...  неформалног организовања и деловања насупрот формалног образовања, информисања, културног изражавања... највећи је доказ да тај  четврти точак, стуб независне сфере информативне власти за слободу мисли и речи (науке, образовања, културе,  комуникација, информација,  медија) – који  уравнотежује вертикалну законодавне, судске и извршне власти са хоризонталом непосредне демократије из слободног друштвеног организовања, и деловања – треба да постане један од конституента демократског политичког система...

 

Коментар 1

 

Увек има 20%  људи, који због  конформизма, или страха, свеједно,  никад не гласају против власти...

Они такво  хипотетичко гласање против владајуће странке, коалиције осећају као крађу у продавници...

И такви, готово по правилу, излазе на изборе, да изврше своју дужност, јер би за њих и само неизлажење на гласање био неки бунт против власти, а они по правилу никад не гласају против власти (без обзира ко влада)...

И када се ту сада укључи математика, тих 20%  је сада на изашлих 50% већ 40%!

И ако још владајућа партија (коалиција) нарушава независност медија, информација (не допуста критичност),  она  осим тих 40 %, који увек излазе на изборе да гласају за власт, (без обзира ко влада) и  10 % својих чланова, истинских присталица,  само треба да намакне неколико процената до велике већине...

Заправо, само је довољно да се потруди да права опозиција нема медијску подршку, или да насупрот ње не стане истински вредна позиција, опозиција (човек који вреди), већ обичне "пудлице", или везано куче које "лаје мало око куће",  по правилу: "вежи коња где ти (домаћи или страни) газда каже"...

Поред тога, велики број људи уопште не излази на изборе...

Некада је тај проценат  већи од оних који гласају...

И свака власт тумачи да је "ћутњa знак одобравања" и да их они који нису изашли да гласају, заправо, подржавују ( слажу са постојећим  стањем).

Тачно је, заправо, сасвом супротно: већина оних који не гласају не само да не подржава владајућу партију-коалицију, него, углавном, никог од понуђених кандидата или чак уопште  не верују у политику и у такав изборни систем....

 То јест, иако им се пре сваког бирања сугерише да би обавезно требало да гласају и тако промене стање на боље, међутим, поучени претходним дешавањем, да се са сваким новим гласањем не само ништа суштинско не мења на боље, него се потроше све претходне "резерве", па због тога готово по правилу буде горе, многи више и не желе да гласају да не би тако помагали своје будуће мучиоце...

 

Коментар 2

 

Несумњиво да овај  нови модел политичког система треба допунити са доста ствари (између осталог, јасно одредити начин бирања тих највиших представника информативне власти из одговарајућих неполитичких друштвених група за основу независног образовања, науке, културе, медија)... 

Ово је једно почетно размишљање о једној од најбитнијих ствари, и за јасније осмишљавање и усавршавањем једног таквог модела треба укључити многе додатне идеје стручних и обичних људи,  па чак и неку конкретну групу која би се изборила за такву реформу политичког система...

 

Коментар 3

 

Однос етике и политике се обично сагледава кроз тероријску раван, а заправо тај однос треба посматрати и решавати кроз однос права (као примењене етике) и политике. 

Иако се нсистира се о правној независности, сав правни систем у скоро свим садашњим државама успостављен из политике.

Са друге стране, све је политичко деловање (од изборних закона до преузимања власти и утемељења сваке институције), унапред је одређено Уставом из правног система.

Ако је тако, никако не треба инсистирати на лажној одвојености права и политике, него  на праведној расподели моћи и савршеној равнотежи, као у предложеном моделу са четвртим стубом, точком независних информација, слободе јавне мисли, речи, културе,  медија, образовања, вере, који омогућава равнотежу између  законодавне, судске и извршне и духовне власти...

Најбитније од свега је да једна суверена политичка вољи грађана посебно бира и смењује највише представнике сваке сфера власти, утемељујући тако истовремено и независност сваке од њих и њихову међусобну равнотежу и јединство.

А поготову, највише представнике правосудног система, државног тужиоца, председника уставног суда и касационог суда од неколико кандидата на крају који су претходно избарани из редова тужилаца и судија... 

 

Коментар 4

 

Већ је речено да независна информација постоји по природи ствари у сваком биолошком систему, било да је у питању најмањи процес у ћелије, подоргану, органу, коју региструју и преносе нервни завршеци, било да су разноврсни спољашњи сензори на различите ствари, чула осетљива на температуру, звук, мирис, укус, додир, храну, по којима нервни центри целог организма реагују у околини на храну, опасност ка другим бићима.

Тако је, свакако, и у сваког вештачком  систему машина, апарата, возила где су уграђене командне табле са одређеним сензорима да показују тачне информације суштински битне за њихово функционисање... 

Ако су тачне, независне информације суштински битне код сваког живог бића или вештачког апарата, машине, да се управља, одлучује, делује са њима, свакако да су кроз истинито сазнање, образовање, слободну мисао, реч, културу, информисање  суштински битне и за независно одлучивање, исправно деловање у држави.

 

Коментар 5

 

Не само да би посебна сфера независне информативне власти  у темељу духовне слободе , као један од четири основна конституента реформисаног политичког система требала да замени министарство информација, него би тој  сфери духовне власти требало да припада и министарства културе, науке, образовања (школе, универзитета)...

Само се из посебно конституисане сфере независне информативне власти за слободу јавне мисли и речи, знања, науке, културе може пренети и очување  добро старо и прихватито све добро ново, утемељити духовну слободу у основи сваке друге слободе.

Тек се кроз духовну слободу независне информативне власти, проширену на подручја независне науке, универзитетета, уопште просвете, образовања, културе, вере се достиже онај завршни смисао власти, као главе  над телом, где људи владају стварима а не ствари људима...

Садашњем премијерском звању би остао онај оперативни део министарства економије, финансија, војске, спољашњих послова, пољопривреде, саобраћаја... како би и требало да  буде..

Само у једној неподељеној сувереној вољи грађана...која директно бира и смењује највише представнике: законодавне, судске, извршне и информативне власти,  свака посебна сфера власти има независност и потребну оперативност и цео политички систем пуну равнотежу.

 

 16. Ова скица најправедијег политичког система саставља све битне поставке  главних учења у историји.

 

Основну поставку Платоновог учења о држави: да свако најбоље ради свој посао; да је најправеднија, најмудрија, најумеренија и најхрабрија она држава када свако ради свој посао, јер само таква организација државе подражава идеју праведности. Само ко влада собом може да влада државом. Ко из свеобухватне идеје влада над општим појмовима и појединачним опажајима, може владати над сваким  општим, посебним или појединачним делом државе,  све њене разлике, супротности довести у јединство, а ко само са појединачних опажаја или општим појмовима остаје стално у судару са другим супротним опажајима или појмовима, не може владати ни собом ни државом….

Аристотелово становиште човека као политичке животиње; по коме је човек морално дужан и обавезан да политички делује и организује у држави, и да има политичку одговорност, моралну свест и савест. Његов zoon politikon у хоризонтали правичности претпоставља у сваком роду, врсти владајућу врлину која се не може извести само из конкретног интереса. Када човеков разум у споју са вољом достигне у праведној средини равнотежу свих различитих, супротних страна, увек ће нека врлина, оно најбоље најврлије у свом роду, врсти (у овом случају свакој посебној групи занимања) бити владар по природи ствари. Тако ће се кроз најбоље представнике  различитих занимања  све врлине, етика праведно уједначавати у држави кроз политику.

Хобсово учење, по коме се право и закон јачег у природном стању без икакве организације заједничког живљења у рату свих против свих, замењује институционалним организовањем, грађанским правом и законима, ради заједничког живљења у држави. Тачније, само ће  та конкретна политика која почива на природном праву и слободи сваке интересне групе занимања на властиту добит и кориист саглашавати по природи ствари са свим осталим групама занимања, водити праведној организацији државе, грађанском, праву слободи и етици

Русоово гледиште да човек не треба да се одрекне свога сувереног права на власт, нити да ограничава слободу своје чисте воље. Само што та слобода није овде само политичка, декламативна, фиктивна, него конкретна, реална слобода утемељена на властитој способности и одговорности у интересу свог посла, занимања. Да би човек о нечему одлучивао, он мора имати знање о томе, неку свест. Он не одлучује о ничему, него о нечему. Мора имати конкретно знање, свест о ономе о чему одлучује да би донео исправну одлуку.  Свакако да ће боље одлучивати о ономе што зна, познаје него о ономе што не зна, не познаје. Да је најбоље дањегово право учествовања у власти произилази из друштвене активности  властитог  занимања. Његово је природно право и обавеза да се политички организује, удружује и делује по основи свога конкретног рада, занимања у својој интересној групи, кроз коју треба да остварује и своје политичко право и своју политичку слободу. Када се бори, брине за свој посао, права свог рада, занимања, и политички организује и делује кроз њега, он из основе реалног права утемељује одговарајуће политичко организовање и деловање и своју суштинску слободу а не само празну, фиктивну, декламативну, одвојену од властитог живота, конкретног посла, занимања.

Управо су по природном праву, природној расподели различитих интересних група, занимања, делатности у друштву, сами појединци са својим конкретном производњом, потрошњом, понудом, потражњом, усмерени једни на друге на обострану корист и корист целе заједнице, друштва. Да би се из људи из свог конкретног занимања договорили, уговорили  посао са другима, они морају гледати не само свој, него и туђи интерес, интерес других, а на највишем нивоу и интерес свих. Општа воља се кроз конкретне послове, занимања уравнотежује кроз сва подручја живота, утемељује као стварна слобода од најнижег, до највишег; усаглашава од дна ка врху, а  не од врха ка дну, као празна декламаторска, фиктивна политичка слобода. Свако према својој сфери, суверено право да влада у ономе што познаје и у чему има јасно изграђен став, реалну основу за исправно владање, одлучивање. Да са полазиштем у своме послу, струци, занимању са својом  способношћу остварује своју реалну слободе и утемељује свако политичко и грађанско право. А не да кроз празну политичку слободу („слободно“ право гласа) своју суверену власт пренеси кандидатима одређених политичких партија, који најчешће немају никакве везе са њиховим конкретним послом, нити интересом његовог занимања. Нека човек одлучује о ономе што најбоље зна, у интересу свог конкретног живота и занимања.

Свакако да је овде укључено и Локово учење природном праву сваког човека на слободу, приватну својину,  рад и потребу за срећом. Његово учење о прећутној сагласности и то не по основи фиктивног политичког права, него из сфере реалног живота и природног права из најконкретнијег посла, занимања по коме су људи упућени једни ка другима и ка целој заједници. Да на теритотрији на којој живе имају право о обавезу да бирају  из свог посла, знимања најбоље и настручније људе.

Милово утилитаристичко начело највећег добра за највећи број људи, највеће користи за све. То јест, када људи из свог посла, занимања  бирају од дна до врха најбоље, најстручније људе, то води највећем добру, највише користи њиховом конкретном животу. А како су по начелу корисности људи у међусобним пословима упућени једни на друге, овакав модел политичког система ту конкретну корист сваког појединца (или интересне групе занимања) усмерева на највећу корист свих. Такође и његова идеју  представничке демократије, али не основи фиктивне политичке слободе, него утемељену суштински. Да сваку интересну групу сличних занимања представљају најстручнији, најодговорнији, тако што ће сами појединци из свог посла занимања од дна до врха слободно бирати представнике  свог посла, занимања. Само такав изборни систем који почива на конкретном послу, занимању, од кога зависе конкретне потребе и живот појединаца, интересних група, утемељује политичку слободу.

Монтескјеово учење о подели власти, али овде проширено на све сфере друштва. Власт у савременим демократским друштвима се све мање заснива на појединцу. Слободе појединца данас много више гарантују развијене институције демократског система и организоване  интересне групе занимања, него политичке партије.

Токвилово уважавање индивидуалности и посебности сваког човека, у чистој политичкој тежњи ка духовној слободи у оквирима струковног демократског система; могућност да буду бирани најспособнији, најбољи појединци у свакој интересној групи сличних занимања, који тако делују као покретачи развоја целог друштва.

Кантово учење о умној слободи, чистој вољи и практичном, законодавном уму који тежи коначној сврси савршеног друштвеног уређења у коме су почетна природна права појединца у личној користи и интереса свог посла, занимања мењају за грађанска права свих појединаца на корист свих, када се у чистој вољи и законитој слободи изједначује лично и заједничко добро. Једино у оваквој организацији политичког система, где се полази од свог посла и занимања, природног права и економског интереса, се из искуствене, апостериорне политике, долази на крају до априорне етике, до практично-моралне основе чисте воље, надискуствених, априорних начела законодавног ума. Тада се саглашава интерес појединца,  групе са интересом целине друштва, природно са грађанским правом, политика са моралом, слобода са законом.

Тачно је да грађанско друштво почива на слободи, једнакости и самосталности појединца, али та начела треба  утемељити на прави начин. Да се у конкретном послу човека, групе људи у оквиру њиховог посла, занимања битног за њихов живот утемељи политичка слобода појединаца и праведна заједница са другима, као реална основа духовне слободе и сваке друге грађанске слободе. Само  такво праведно удруживање, политичко организовања и деловање утемељено на природној расподели сличних интересних група занимања, може постати опште начело, сјединити индуктивно уз дедуктивно, емпиријску политику и априорна морална начела, етику. Добре обичаје праведног уговора, договора и писане законе, морална начела, на корист целе заједнице друштва. Омогућити из сваке сличне интересне групе занимања да се сваки посао обавља на најбољи, најстручнији начин. Природна упућеност људи једних ка другима све те различите интересне групе занимања из конкретне слободе апостериорне политике води до најправеднијих моралних начела законодавног ума, до једнаких политичких, грађанског права, слобода  априорне етике.

Марксово учење да би управо сами људи који раде по  способности, стручности и одговорности свог реалног посла, занимања требало да одлучују и учествују у власти. Да своје политичко деловање и слободе утемеље на конкретним економским правима и тако омогуће себи и другима боље услове живота, изграде праведније међуљудске односе, али без партијског политиканства и идеолошког искривљења.

Ролсов индивидуалистички уговорни приступ, али који не полази од апстактног појединца, него личне иницијативе конкретног човека  и његовог властитог занимања с којим је природно упућен на друге да саглашава лично и заједничко добро. Да се из конкретне делатности сваке различите интересне групе утемељи политичка слобода и слободна иницијатива сваког појединца, постигне највеће могуће уговорно саглашавање, преклапајући консензус између појединца и заједнице као најправеднија  основа праведне државе, грађанског друштва.

Сигурно да се у овако кратком раду не могу разрадити све предности и тешкоће предложеног модела, јер је ово само једна основна скица, нацрт. Токвил каже да је у историји много више копија него оригинала. Зато се потрудимо, да у складу са садашњим околностима и могућностима, водећи се искуством ретких оригинала а не лоших копија, створимо и применимо на дуже време једно  оригинално дело.

 

 

 

 

---

[1] Алексис де Токвил, Стари режим и револуција, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Сремски Карловци-Нови Сада,  1994. стр. 169.

[2] Алексис де Токвил (1805-1859) политички филозоф и историчар. Два пута боравио у Америци да би изучио њихов политички систем. На основу тога настало је његовo ремек-дело политичке филозофије О демократији у Америци (1835-1840), које врши подједнак утицај  на либералне и конзервативне политичке филозофе и политичаре до дана данашњег. Књига Стари режим и револуција, писана је пред крај живота.

[3] Исто, стр 198

[4] Исто, стр. 151.

[5] Исто, стр. 198.

^[6]Исто, стр 129.

[7] Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,

Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. стр. 151.

[8] Исто, стр. 56.

[9] Исто, стр. 169.

[10] Исто, стр. 467.

[11]„У демократских народа удружења треба да играју улогу моћних појединаца које је друштвена једнакост уклонила. Ту је умеће удруживања основно умеће; напредак свих осталих умећа зависи од његовог напретка.“(Исто, стр. 466.).

[12]„На свету постоји само једна нација у којој се свакодневно користи неограничена слобода удруживања у политичке сврхе. Иста је та нација једина на свету у којој су грађани решени да стално користе право удруживања у цивилном животу, па су тако успели да себи прибаве све благодати цивилизације.“ (Исто, стр. 471.

[13] Исто, стр. 60.

[14] Исто. стр. 491..

[15] Исто, стр). 477.

[16] Исто, стр. 206.

[17] Исто, стр. 91.

[18] Monteskje, O duhu zakona, Filip Višnjić, Beograd, 1989, str. 337.

[19]Начела правне слободе могу бити само апстрактна и површна а и њих изведене државне институције морају за себе бити неодрживе, ако мудрост оних принципа тако слабо познаје религију, да не зна да начела зазбиљности ума имају своје последње и задње обистињење у религиозној савести, и сумпсумацију под свест апсолутне истине.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša–Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 461.).

[20] (Алексис де Токвил, Стари режим и револуција, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Сремски Карловци-Нови Сад,  1994. стр. 160.

[21] Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,

Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. стр. 255

[22]Исто, стр. 388.).

[23] Исто, стр. 249.

[24]„Религију, која се код Американаца никад не меша у непосредно управљање друштвом, треба дакле сматрати првом међу њиховим политичким институцијама: јер мада им она не улива склоност према слободи, необично им олакшава њено коришћење.“(Исто, стр. 253).

[25]Сасвим је разумљиво да Џон Стјуарт Мил, као представник политичке слободе у аристократији, највише прихвата и истиче Токвилову критику тираније већине у демократији.

[26] Исто. стр. 388.

[27] Исто, стр. 388.

[28]Исто, стр. 388.

[29] „Опште идеје о Богу и о људској природи јесу, дакле, од свих идеја оне које је најупутније изузети од уобичајеног расуђивања индивидуалног разума и у погледу којих се може највише добити а најмање изгубити ако се призна неки ауторитет.“ (Исто, стр.393.)

[30] Исто, стр. 393.

[31] Исто, стр. 386)

[32] Исто, стр. 387..

[33] Исто, стр. 456.

[34] Исто, стр.402.

[35] Исто, стр. 65..

[36] Исто, стр. 50.

[37] Исто, стр. 384

[38] Чак је и Перикле у Атини био предложен за остракизам, мада није био протеран, али је зато био протеран један  Темистокле!

[39] Исто, стр. 51.

[40] Исто, стр. 324.

[41]„Суверени нашег доба теже само томе да са људима изведу велике ствари. Волео бих да мало више мисле на то да створе велике људе, да мање цене дело, а више делатника и да се стално сећају тога да нација не може дуго остати снажна кад је сваки човек у њој појединачно слаб и да још није пронађен такав облик друштва ни политичка комбинација која би могла створити енергичан народ од малодушних и млитавих грађана.“(Исто, стр. 643.).

[42] (исто, стр. 213).

[43] Исто, стр. 202.

[44] Исто, стр. 218.

[45] „Наши су дедови увек били спремни да злоупотребе идеју да су лична права достојна поштовања, а ми смо природно склони да претерамо у другој идеји, да интерес појединца треба увек да се приклони интересу већег броја.“(Исто, стр. 218).

[46] Исто, стр. 643.

[47] Као што примећује Војислав Коштуница у својој књизи Угрожена слобода тумачећи Токвила „Развој једнакости, по његовом мишљењу, не значи и неопозиво укидање могућности тираније. Напротив, развој једнакости утире путеве новом, још непознатим видовима тираније.“(Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, стр. 14).

[48]Алексис де Токвил, Стари режим и револуција, Издавачка књижарницва Зорана Стојановића. Сремски Карловци-Нови Сад,  1994. стр. 165.

[49]„Баш зато што је већина у демократском друштву свемоћна, и положај оних који се са њом не слажу је безизгледан. Они су препуштени осуди друштва, а тежина те осуде ни са чим се сличним не може поредити.“ ( Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, стр.25.)

[50] Исто, стр. 266).

[51]„Већина у Сједињеним Државама узима на себе да појединцима пружи мноштво већ створених схватања и растерећује их тако потребе да стварају сопствена. И какви год били политички закони који буду управљали људима у вековим  једнакости, може се предвидети да ће вера у свеопште схватање тада постати нека врста религије, чији ће пророк бити већина.“Исто,стр. 266.

[52] Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. str. 644-645).

[53] Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, стр.50.

[54]Исто, стр. 267.

[55] Исто, стр. 385..

[56]Исто, стр.218.

[57] Исто, стр. 219.

[58] Исто, стр. 264.

[59]„Изједначавање друштвених услова и умањење друштвених разлика истовремено је учинило појединце једнаким и слабим у односу на друштво, а посебно на јавно мњење. Чинећи појединце једнаким и слабим, а друштво јаким, демократија наводи појединце на закључак да је власт која представља друштво посвећенија и мудрија од ма ког појединца, те да она за то има право, и не само право него и дужност да управља појединцима.“(Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, стр. 38.),

[60] „На стварање јавног мњења не врши скоро никакав утицај мишљење изузетних  појединаца или мишљење изнето у књигама; мњење маса стварају људи налик њима, који им говоре посредством штампе, под притиском потреба датог тренутка.“(Исто, стр. 37.)

[61]Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. стр. 324-325.

[62] Војислав Коштуница u својој књизи Угрожена слобода примећује: „Док је у првој књизи демократија свемоћна, у завршним разматрањима она постаје немоћна. Ако је већина у демократији немоћна ко је онда свемоћан? Држава. Држава у демократији постаје све док појединац није ништа.“(Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, стр.59.).

[63] Исто, стр 623.

[64] Према: J. Elliot, Debates on the Adoption of the Federal Constitution, Philadelphia, 1941, str. 203.

[65] Када је након Лењинове смрти Стаљин дошао на власт, Троцки му је одговорио: „Ви ће те прво партију ставити на место пролетера, затим централни комитет наместо партије, и на крају генералног секретара на место централног комитета. Тако ће се у име пролетеријата завршити са влашћу једног јединог.“

[66] Vojislav Koštunic, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju,Beograd, стр.29

[67] Ово је скица једног политичког система у коме појединачни, посебни интереси воде по природи ствари заједничком интересу, где се апостериорна политика саглашава са априорном етиком и обратно, априорна етика са  апостериорном политиком.

[68] „Одрећи се своје слободе, значи одрећи се својства човека, својих човечанских права, чак својих дужности. Није могућа никаква одштета за оног ко се свега одриче. Такво одрицање није у складу са људском природом; одузети сваку слободу својој вољи, значи одузети сваку моралност својим делима. Најзад узалудан је и противречан споразум који предвиђа с једне стране апсолутну власт, а са друге безграничну покорност.“(Žan Žak Ruso, Drušveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, стр. 31.).

[69] „Отуда одлучивање треба да буде мишљење усмерено хтењем, или хтење усмерено мишљењем, а тај принцип (као конкретно јединство разума и воље) јесте човек.“(Aristotel, Nikomahova etika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci–Novi Sad, стр. 119.).

[70] „Узалуд задужујете те исте грађане, које сте учинили зависним од централне власти, да с времена на време изаберу представнике власти; то тако важно, али тако кратко и ретко обављање слободних избора, неће их спречити да постепено губе способност мишљења, осећања и делања и тако мало по мало падну испод нивоа људскости.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002, стр. 326).

[71]Начело демократије се изопачује не само кад ишчезне дух једнакости већ и када завлада дух крајње једнакости... Колико је небо далеко од земље, толико је дух истинске једнакости далеко од духа крајње једнакости. Први се нипошто не састоји у настојању да сви заповедају, или да се ником не заповеда, већ у томе да се човек потчињава себи равнима и да заповеда једнакима. Тај дух захтева да човек нема никаква господара, већ да господаре има само себи равне.“(Monteskje, O duhu zakona, Filip Višnjić, Beograd, 1989, стр. 337).

[72] У свим земљама где постоји Горњи и Доњи дом, постоји већа могућност, да они они који имају пуну економску и духовну слободу, потребну стручност и изграђено политичко мишљење буду делегирани у Горњи дом и штетне последице представничке демократије тако умање.

[73] Slobodan Jovanović, Osnovi jedne pravne teorije, Beograd 1922.

[74] Јавно мњење рађа идеје које ваља остварити, странке узимају на себе да те идеје остваре.(“Slobodan Jovanovic, Drzava, Geca Kon, Beograd 1922, стр. 348.).

[75] У живом–неживом свету све се испољава кроз безброј супротности: поларитете горе–доле, ван–унутра, напред–назад, десно–лево, мушко-женско, топло–хладно, пуно–празно, кратко– дугачко, високо–ниско, тврдо–меко, велико–мало… Или ситост–глад, задовољство–незадовољство, ужитак–бол, добро–лоше, праведно-неправедно, лепо–ружно и даље, свакако, кроз неку средину, прелазе између тих полова…. Сасвим је природно и нормално да постоји и две основне политичке супротности и неки прелази, средина међу њима, а не претеран број расцепканих сличних или недовољно недефинисаних партија без јасних политичких координата…    

[76] Džon Rols, Teorija pravde, Aleksandrija pres, стр. 205.

[77] Ипак, за многе  егалитаристе  западне демократије једнакост постоји само у оквиру свога народа, државе или савеза држава, а према другим нацијама, народима, савезима  не важи грађанско право и закон утемељено на моралним принципима, него природно право јачег,   о чему сведоче многи империјалистички савремени ратови.

[78] „Док природни демократски нагони наводе народ да људе који се одликују не припушта власти, не мање јак нагон наводи ове друге да се клоне политичке каријере, у којој тако тешко могу да остану онакви какви јесу и да раде а да се не срозавају.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci –Novi Sada, 2002. стр. 174)

[79] „Важно је, дакле, да би се добио изражај опште воље, да нема других друштвених групација у држави и да сваки грађанин само изражава само своје мишљење.“ (Žan Žak Ruso, Drušveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, стр. 46.).

[80] „Како би људи који су се одвикли навика да сами собом управљају могли успети у томе да изаберу оне који треба да их предводе, и немогуће је иког уверити да би слободоумна, енергична и мудра влада икад могла произаћи из избора на којима гласа народ послушника.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,

Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. стр. 637).

[81]„ Кад је у питању вођење ситних послова, у којима обичан здрав разум може бити довољан, они цене да су грађани за то неспособни; а кад је реч  управљању целом државом, онда тим истим грађанима поклањају огромне прерогативе.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. стр. 636).

[82] Ово струковно организовање може  се комбиновати и са посебно угроженим или мањинским групама, тако да оне имају своје представнике. Такође, ако се неко потврди у једној струци,  послу својим резултатима, па чак и да нема одговарајућу диплому, свакако да више брани интерес тог занимања него неко ко само има диплому, коју не потврђује одговарајућим резултатима. Свакако, то није правило, него изузетак. Много је боље да има и диплому и одговарајуће резултате.