Filozofija duhovne slobode

Autor: Tomislav Novaković

1.Uvod

 

„Ko u slobodi traži nešto drugo doli nju samu, stvoren je da bi služio.“^[1]

 

Po Tokvilu^[2] se u Francuskoj revoluciji prvi put u istoriji desilo da se nešto zamišljeno u teoriji, jedan drugačiji oblik uređenja, nasilnom revolucijom ostvari u praksi. „Da se čitavo novo uređenje preinači u skladu sa pravilima logike…. shodno jedinstvenom planu.“^[3] Nikada se nije dešavalo da revolucija ujednom narodu bude vođena učenjima njenih najumnijih ljudi, da duh jedne revolucije i organizacija vlasti novog društvenog uređenja bude vođen nekom prethodnom teorijom. „Ova sklonost … da su vascelo političko vaspitanje jednog velikog naroda u potpunosti stvorili ljudi od pera – možda je ponajviše doprinelo da francuska revolucija zadobije svoj sopstveni duh te da porodi ono što nam je pred očima.“ ^[4] Po njemu u istoriji ima mnogo kopija a malo originala; iako ova revolucija nije uspela u Francuskoj, ona je jedan upečatljiv original, jer je slobodarski duh revolucije prenela na Evropu i sav ostali svet. Prvi put su ljudi slobodarskog duha svojim učenjima i delima počeli da utiču na istorijsko dešavanje.

Međutim, francuska revolucija nije samo poznata po duhu slobode, jednakosti, bratstva, nego i po svojoj beskrupuloznosti koju je ispoljila u obračunavanju sa političkim protivnicima. U njoj postoji „opreka između dobrostivosti teorija i naprasitosti postupaka, koja je jedna od najčudijih odlika francuske revolucije, zato što su revoluciju pripremile najcivilizovanije, a sprovele najneobrazovanije i najneotesanije klase naroda.“^[5] Iako je ta revolucija bila krupan preokret ka zadobijanju prava i slobode čoveka, u njoj, ipak, nije postojao čvrst temelj na kome bi se mogla  nazidati jaka građevina slobodne zajednice, pravnog društva. ^[1]„Ako je takva razuzdana i nezdrava sloboda pripravila Francuze da sruše despotizam, onesposobila ih je – možda više nego i bilo koji drugi narod, da na njegovom mestu zasnuju slobodno i spokojno carstvo zakona.“ ^[6]

 

2. Francuska revolucija i američka borba za nezavisnost

 

Iako je njegovo istraživanje o starom režimu u Francuskoj i o uzrocima Francuske revolucije briljantno i sveobuhvatno, ovde će se,  pre izlaganja o Tokvilu, dati jedno kraće poređenje francuske revolucije i američke borbe za nezavisnost. Francuska revolucija počinje iste godine kad se američka borba za nezavisnost, međutim, iako postoji velika sličnost u deklaracijama o pravu i slobodi čoveka, ova dva događaja su suštinski različita.

Francuska revolucija je socijalna revolucija, koja ima za cilj preraspodelu vlasti između različitih klasa, promenu državnog uređenja dok je američka revolucija borba za oslobođenje od kolonijalnog položaja i zasnivanje samostalne države.

Američka revolucija nema veze sa klasnom borbom, niti je pokreću siromašni slojevi stanovništva ili narastući bogati stalež buržoazije koji u Francuskoj traži ravnopravnu vlast sa aristokratskim staležom, već ide iz porasta blagostanja. U Americi se socijalno ujednačeno stanovništvo bori za slobodu od kolonijalne vlasti, za pravo samostalnosti države i čoveka. Ova dva prava, slobode i nezavisnosti države i slobode i nezavisnost čoveka, temelj su kasnije američkog ustava, i Deklaracije prava. Prava i slobode države su od početka izjednačena sa pravom i slobodom čoveka. Niti bilo koji pojedinac, grupa sme da ugrozi prava, slobodu države, niti država sme da ugrozi prava i slobode čoveka.

Tokvil hvali američku borbu za nezavisnost, tvrdeći da se baš ona ostvaruje učenje liberalnih francuskih i engleskih filozofa. „Amerikanci kao da su izvršavali ono što su naši pisci zamislili; oni su samo u stvarnosti otelotvorili ono što smo mi upravo sanjali.“^[7]

 

3. Američki politički sistem

 

Tokvil čak boravi deset meseci u Americi, da sam vidi ovu novu demokratiju na delu. I uviđa da su tamo mnoge bitne stvari zdravo postavljene od početka. Najviše hvali samostalnost opštinske vlasti u koja slobodna inicijativa pojedinaca omogućuje najvećem broju ljudi da se kroz konkretnu delatnost uključe u politički život. Zatim nezavisne institucije sudstva vredne same po sebi i na korist svih. Pogotovu versku tolerantnost i pozitivan odnos prema religiji, koja je Americi potpuno odvojena od države i vlasti, a ipak najviše utiče na moralnu stranu čoveka.

Posebno naglašava težnju ka spontanom organizovanju, prirodnu sposobnost ka  lakom udruživanju ljudi, bilo za političko delovanje, ili zbog interesa u poslu. Ta najšira baza spontanog i slobodnog udruživanje građana kroz maksimalno razgranatu lokalnu samoupravu omogućava decentralizaciju državne vlasti, mnogo više prirodno utemeljenu od dna ka vrhu nego od vrha ka dnu, obezbeđuje da se najveći broj ljudi uključi u demokratske procese u  društvu.  „Opština je jedina zajednica koja je toliko prirodna da svud gde se ljudi sami od sebe okupe obrazuju opštinu. A upravo u opštini leži snaga slobodnih naroda. Opštinske institucije jesu za slobodu ono što su osnovne škole za nauku; one slobodu čine pristupačnim narodu, one mu omile njeno miroljubivo korišćenje i navikavaju ga da se njome služi. Bez opštinskih institucija neka nacija može stvoriti slobodnu vlast, ali ne može posedovati slobodarski duh.“^[8]

 

4. Pravo na udruživanje

 

Pravo na udruživanje za njega je jedno od osnovnih prava čoveka i osnova proširenja slobode pojedinaca. „Posle slobode da sam dela čoveku je najprirodnija sloboda da svoje napore udruži sa naporima svojih bližnjih i da deluje udruženo. Pravo na udruživanje čini mi se, dakle, skoro isto tako neotuđivo po svojoj prirodi kao i lična sloboda. Zakonodavac ne bi mogao poželiti da ga uništi da ne napadne i samo društvo.“^[9] Ovo umeće udruživanja, koje afirmiše individualnu i društvenu slobodu čoveka, je prirodna potreba i dužnost svih građana da bi u demokratiji ostvarili svoje interese. Ta slobodna težnja ka udruživanju je utoliko veća ukoliko su među ljudima veće društvene jednakosti. To je jedna od stvari koju on uviđa u Americi kao nigde na svetu. „Među zakonima koji vladaju u ljudskim društvima postoji jedan koji se čini precizniji i jasniji od svih drugih. Da bi ljudi ostali civilizovani ili postali takvi, treba da se umeće udruživanja među njima razvija i usavršava srazmerno povećanju društvene jednakosti.“^[10]

Upravo u svakoj vrsti slobodnog udruživanja, po svim mogućim različitim interesnim grupama, Tokvil vidi mogućnost da se nametnu istaknuti pojedinci, koji bi, inače, samo po deklarativnoj političkoj jednakosti (da se niko ne izdvaja) u većinskom pravu odlučivanja, koji koji vlada u demokratiji, ostali u drugom planu.^[11] Pošto takva udruženja polaze od samih pojedinaca i to onih istaknutih pojedinaca (koje svi znaju) potvrđenih mislima, rečima i delima, ona postaju najjači pokretač budućeg razvoja, usavršavanja čitavog društva.

Bilo da se radi o političkom udruživanju, ili bilo kakvom interesa u konkretnom životu, to svakovrsno udruživanja se, po Tokvilu, najviše ispoljava u Americi na obostranu  korist.^[12]

 

5. Učenje o dobro shvaćenog interesu

 

Tokvil takođe uviđa da ni samostalnost i individualnost nigde nisu naglašeni kao u Americi. Mnogo je veća zavisnost slobode države od slobode pojedinca, nego slobode pojedinca od slobode države a to jee po načelu jednakih prava i sloboda sama suština demokratije. To nisu samo pozitivna načela u oblasti prava –  jednakost pred zakonom – nego i jednaka prava i slobode svakog pojedinca u političkom, religioznom, ekonomskom organizovanju i delovanju. Ta načela podstiču slobodnu inicijativu i preduzimljivost u najširem vidu. Pustite pojedince da se slobodno udružuju, samostalno organizuju i rade na međusobnu korist i na kraju će ta jaka lična inicijativa i preduzimljivost svakog čoveka biti i na opštu korist svake zajednice i najviši prosperitet celog društva. „Otud maksima da je pojedinac najbolji i jedini sudija u svom ličnom interesu i da društvo nema prava da upravlja njegovim postupcima do li kad se smatra od njega oštećenim, ili kad ima potrebu da traži njegovu saradnju.“^[13] Jasno razgraničenje privatnog i javnog prava čoveka, omogućava da se u najplodnijem vidu sastavi privatni i javni interes.„Amerikanac se svojim privatnim interesima bavi kao da je sam na svetu, a časak kasnije posveti se javnom poslu kao da je one zaboravio. Amerikanci, naime, vide u slobodi najbolje oruđe i najsigurniju garantiju za svoje blagostanje.“^[14]

Ovde se, kao nigde, potvrdilo pravilo Adama Smita da slobodna inicijativa i preduzimljivost pojedinca koji ulaže svoj kapital, i organizuje neki posao za svoj interes i bez volje da to čini za druge, vodi opet ka zajedničkom dobru, služi interesu svih. (Interesantno je da je Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda Adama Smita, koje je „biblija“ ekonomskog liberalizma (ekonomske nezavisnosti) i samog kapitalizma, izašlo iste godine kada je proglašena nezavisnost Amerike)!

Vođen načelom prirodnog razvoja, rasta od manjeg ka većem: da samo svakodnevno natomilavanje realnog, sitnog dobra na kraju vodi krupnom, opštem dobru, Tokvil posmatra utilitarističko načelo o najvećoj koristi svih sa stanovišta pojedinca –individualistički: modifikuje učenjem o dobro shvaćenom interesu. „Doktrina o dobro shvaćenom interesu ne rađa velika žrtvovanja; ali ona svakodnevno probuđuje sitne žrtve; sama po sebi, ne bi ona mogla stvoriti vrlog čoveka; ali ona stvara mnoštvo urednih, uravnoteženih, odmerenih, predostrožnih građana, koji vladaju sobom, pa i ako ne vodi pravo vrlini putem volje, neosetno joj približava ljude putem dobrih navika.“^[15] Šta se ima od praznih, fiktivnih obećanja velikih dela ako se ne čine, ne stvaraju realna dobra, makar kako sitna bila

 

6. Ravnoteža zakonodavne sudske i izvršne vlasti. Svaki pojedinac je suveren i podanik.

 

Tokvil zaključuje da se u Americi mnogo vodi računa o zdravoj ravnoteži zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. I to najpre kroz nezavisno sudstvo, koje Ustavom ograničava i zakonodavnu i izvršnu vlast da ne pređe svoje granice. Osnovna načela Ustava su od početka postavljena tako da podjednako štite prava pojedinca, svake različite veće ili manje zajednice, kao i cele države. Niti može država da uzurpira prava i slobode pojedinca, niti bilo koji pojedinac da se uzdigne iznad države, drugih ljudi i naruši norme slobodne države, osnovna prava drugog pojedinca, samog čoveka. Zato je u demokratskim zajednicama odgovornost sudstva i sudija velika, jer da bi se ostvarila osnovna ideja demokratije da po slobodi, jednakosti, pravdi svi mogu učestvovati u vlasti, imati ista prava, biti jednaki pred zakonom, to mora biti mnogo više vladavina zakona, nego vladavina pojedinaca.

„Čovek iz naroda stekao je u Americi visoku predstavu o političkim pravima zato što i sam ima politička prava; ne napada prava drugih da niko ne bi kršio njegova. I dok u Evropi takav čovek ne priznaje čak ni najvišu vlast, Amerikanac se bez gunđanja pokorava ovlašćenju čak i najobičnijeg zvaničnika.“^[16] „ U Americi se čovek ne pokorava čoveku, nego pravdi i zakonu. Jedino tako postavljen ustavni okvir omogućava čoveku da bude istovremeno i podanik i gospodar. „U nacijama u kojima vlada dogma o suverenosti naroda svaki pojedinac čini podjednaki deo suverena i podjednako učestvuje u vladanju državom... U svemu što se tiče međusobnih dužnosti građana on je podanik. U svemu što se tiče samo njega, ostao je gospodar: slobodan je, i o svojim postupcima polaže račune samo Bogu.“^[17]

 

7 Značaj dobrih običaja

 

„Kad narod ima valjane običaje zakoni postaju jednostavni.“

– Platon zakoni 12. knj.

„Razlika između zakona i običaja je u tome što zakoni više uređuju postupke građana, a običaji više postupke čoveka. Razlika između običaja i navika je što se prvi više tiču unutrašnjeg a drugi spoljašnjeg građanina.“^[18]

Tokvil takođe stoji na tradicionalnom stanovištu koje više ceni dobre običaje nego loše zakone. I za Hegela je običajno pravo potvrda objektivnog prava, jer se u njemu se ispoljava jedinstvo uma i volje, svesti i moralnosti, privatnog i javnog prava, prirodnog i građanskog prava. Samorazvojem običajnog  prava od porodice grada (sela) do države ostvaruje se jedinstvo čoveka i države, pravo apsolutnog duha. Normativno pravo se razvija iz običajnog prava: indukuje iz moralne zajednice porodice (muža i žene) moralne zajednice grada ili sela (svih građana) ili države (vladara i podanika) na temelju apsolutnog duha i religiozne svesti.

Po Hegelu,  pravo lične svojine, moralna svest i savest opšteg zakonodavnog uma nisu nužni po sebi, bez samosvesti i duhovne slobode: apsolutnog duha u religiji i filozofiji.^[19]  Bez apsolutnog duha u religiji i filozofiji to su samo formalna prava i formalne političke slobode. Samo se u apsolutnom duhu koji zna sebe, izjednačuje stvarnost sa duhom, država sa religioznom svešću i filozofskim znanjem. Sva priroda, istorija, „volja“ svakog čoveka, naroda, svaka vlastitost i Bog na kraju, služi lukavstvom uma samosaznanju apsolutnog duha, ideje.

Tokvil vidi značaj i jednog i drugog, da se dobri običaji sa moralnim bićem čoveka saglašavaju  u religioznoj svesti. Hegel u monarhiji vidi jedinstvo države, religije i filozofije, svrhu cele prirode, istorije i  najlegitimniji oblik vlasti.  Tokvil baš u njihovom razdvajanju. Nije suština da sva priroda i pojedinci, države, narodi služe samosaznanju apsoluta, nestanu u njemu, nego da baš u njemu ispolje svoju posebnost i različitost.

Po načelima demokratije – za koju se, i pored svih slabosti, Tokvil ipak opredeljuje i vidi kao nužnu u modernom vremenu, svi moraju imati mogućnosti da učestvuju u vlasti, kao i zagarantovano pravo na svoj oblik rada, delovanja, organizovanja, verovanja, ili svoje gledište, filozofiju. Zato samo u ličnoj snazi pojedinca, njegovom čvrstog moralnom uverenju, praktičnom delovanju po principima: slobode, jednakosti, bratstva vidi garant buduće demokratije i dobrog državnog uređenja.

 

8. Država i religija

 

Zato što su u Evropi država i crkva bile isprepletane (država je pružala crkvi materijalnu silu, a crkva je državi pružala moralni oslonac, prihvatala one koji su na vlasti legalizovali određeni oblik uređenja) sa tim revolucionarnim prevratima, stalnim menjanjem državnih uređenja, slabljenjem, rušenjem aristokratske, tradicionalne države, oslabila je i religija. Tokvil sa zgražavanjem primećuje da se u toj revolucionarnoj svesti porodila jedna negativna sila bez uzde, koja je počela da relativizuje sve dotadašnje tradicionalne vrednosti.

„Ali u francuskoj revoluciji, pošto su bili ukinuti religiozni zakoni istovremeno kada behu oboreni i građanski zakoni, ljudski duh u potpunosti izgubi svoj oslonac: ne znade više za šta da se uhvati niti na čemu da se zaustavi, pa se javi jedna nepoznata vrsta revolucinara koji smelost izvrgnuše u ludilo, koje nikakva novotarija ne uzmogne da iznenadi, nikakav obzir da umeri, jedna vrsta revolucionara, velim, koja nikada ne oklevahu kada je trebalo u delo sprovesti kakav plan. I ne treba misliti da su ta nova bića bila izdvojena i prolazna tvorevina jednog trenutka, osuđena da zajedno sa njim iščeznu: oni su docnije obrazovali jedan soj, koji se ovekovečio i raširio na svim stranama kugle zemaljske, soj koji je posvuda očuvao isti lik, iste strasti, istu ćud.“^[20] Zato Tokvil nužno zaključuje: “Despotizam može i bez vere, ali sloboda ne. Religija je mnogo neophodnija republici, nego monarhiji, a demokratskoj republici više nego ikakvoj drugoj. Kako bi moglo društvo da ne propadne kad, dok političke stege labave, moralne stege ne bi postajale tešnje? Šta činiti s narodom koji je sam svoj gospodar, ako nije pokoran Bogu.“^[21]

Tokvil više veruje u institucije koje se bave konkretnim ljudima nego u one (kroz političke partije, grupe) koje se bave opštim idejama. Pravda se ispoljava kroz pravednika, moral kroz moralnog čoveka, bratstvo kroz konkretnog bližnjeg koji čini dobro, ili kome se čini dobro, sloboda kroz slobodnog čoveka. A suština hrišćanske vere potvrđuje kroz samog Isusa Hrista. „Svi veliki pisci starog veka pripadali su aristokratiji gospodara, ili su tu aristokratiju svojim očima videli uspostavljenu bez osporavanja; njihov um širio se na sve strane, ali je sa te, dakle, bio ograničen, i trebalo je da Isus Hristos siđe na zemlju da bi ljudi shvatili da su svi članovi ljudske vrste prirodno slični i ravnopravni.“^[22]

Tražeći uzroke zdravo postavljene demokratije u Americi, Tokvil nalazi u religiji jedan od glavnih. Po njemu „uz svaku religiju ide i jedno političko shvatanje, koje mu je po srodnosti pripojeno. Pustite ljudski duh da se kreće po svojoj sklonosti, i on će na jednoobrazan način urediti i političko društvo i božju državu, nastojaće, ako tako smem reći da uskladi zemlju i nebo.”^[23] On smatra da je hrišćanska vera najviše u skladu sa demokratskim načelima, slobode, jednakosti, bratstva, zato je u demokratiji najviše i potrebna. Kao što u religiji vlada princip jednakosti pred Bogom, tako bi u državi trebalo da vlada jednakost pred zakonom. Poštovanje Boga i Božijih zapovesti vodi jednom udruživanju u duhovnoj sferi, a poštovanje Ustava vodi slobodnom udruživanju jednakih pred zakonom u pravednom demokratskom sistemu, državi, u materijalnoj sferi^[24] Kod Amerikanaca je religija odvojena od države, a opet su njeni prvostepeni principi duhovne slobode i jednakosti pred Bogom najveći garant da svi međusobno različiti, ljudi, narodi budu i jednaki pred zakonom.

Mada Tokvil potiče iz aristokratskog staleža, on je u velikoj meri sklon slobodi, pravednosti, bratstvu (idealima koje je za moto uzela Francuska revolucija), međutim uvidevši i mnoge njene loše posledice, malo i žali za starim vremenima. Zato su često njegovi govori o tiraniji većine i državnoj svemoći otpor prema potpunom izjednačenju nejednakih i jednakih u demokratiji, pre svega podjednakom pravu na vlast i odlučivanje. Aristokratija je izgubila svoje prednosti a nije joj dato pravo da podjednako učestvuje u vlasti, nego je čak za nju jednakost nejednakost; ta jednakost u demokratiji najčešće pogađa aristokratiju, čak je eliminiše u vlasti, oduzima imovinu, političko delovanje, život.^[25]

Opšte ideje koje najviše koriste političke partije, stranke, se prestavljaju kao krupne, velike, iako  njihovi zagovornici često ne odgovaraju tim vrlinama, vrlo lako mogu biti samo način da se njima obmanjuje masa, čak najviše na štetu onih ljudi koji upravo te vrline poseduju.

 

9. Jednakost i nejednakost. Opšte ideje i posebna ličnost svakog slobodnog čoveka

 

Tražeći zadnje uporište političkog liberalizma i individualizma, poštovanja duhovne slobode i neponovljive ličnosti svakog čoveka, dakle, ne samo neotuđive političke jedakosti, nego i neotuđivog prava da se čovek svojim mislima, rečima, delima, po najvišim principima dobra i težnjom ka ličnom usavršavanju razlikuje od drugih, dakle i nejednakosti, Tokvil uzima u pomoć samog Boga. Samo se  u Bogu može utemeljiti beskonačnu različitost i sloboda.

„Bog ne misli ma ljudski rod uopšteno; njemu nisu potrebne opšte ideje: to će reći da on nikad ne oseća potrebu da vrlo veliki broj sličnih predmeta obuhvati u jednom obliku da bi pogodnije o njima  mislio. On jednim pogledom i odelito vidi sva bića od kojih se čovečanstvo sastoji i zapaža svako od njih sa sličnostima koje ga zbližavaju sa svima i sa razlikama koje ga izdvajaju.“(Isto, str. 389). „Sa čovekom nije tako. Opšte ideje ne svedoče o moći ljudske pameti, nego o njenoj nedovoljnosti, jer nema potpuno sličnih bića u prirodi: nema istovetnih stvari: nema pravila koja bi se mogla primeniti bez razlike i na isti način na više predmeta istovremeno.“^[26]

Tokvil ovde, slično srednjovekovnim nominalistima, očigledno stoji na stanovištu da je stvarno, istinito ono što je neponovljivio različito i pojedinačno i da čovek ne može sagledati sve razlike, pojedinosti; da samo Bog vidi (dopušta) sve neponovljive raznovrsnosti, bezbrojne slobodne strane, ispoljenja svake žive jedinke, čovek samo poneke. Dakle, slično kao i Hjum, Tokvil ne smatra opšte ideje suštinom bića, ni čoveka, države, nego samo nužnim za upotrebu. Iako prihvata opšte ideje slobode, jednakosti, pravednosti, on opet strepi da u toj težnji ka potpunoj jednakosti ne nestane duhovna sloboda pojedinca, njegova neponovljivost i individualnost i posebna razlika od drugih slobodnih ljudi. Ipak: „Nema na svetu tako velikog filozofa da ne veruje milion stvari na tuđu reč i da ne pretpostavlja mnogo više istina nego što ih je sam ustanovio. To nije samo nužno nego i poželjno.“^[27] A „opšta ideja vere u najviše biće, Boga je nužna i potrebna pre svih ideja“^[28] Vera je za njega temelj najviše duhovne slobode čoveka.^[29] Ako čovek ne veruje u Boga, verovaće u nešto drugo i onda će njegova prvostena posebnost, individualnost i duhovna sloboda biti poslušnik, „rob“ nekog zajedničkog shvatanja, delovanja, neke opšte ideje. Ili neće verovati u ništa, pa će opet biti rob jednog takvog shvatanja (agnosticizma ili materijalizma...), te za njega neće postojati nikakav kriterijum, niti  viša vrednost. „Što se mene tiče, sumnjam da bi čovek ikako mogao podneti istovremeno i potpunu nezavisnost u pogledu religije i potpunu političku slobodu; i sklon sam da mislim da čovek ako nema vere treba da robuje, ako je slobodan da veruje.“^[30]

Tokvil dalje, praveći razliku između aristokratskog i  demokratskog društva, zaključuje da se u aristokratiji ljudi mnogo više razlikuju nego u demokratiji. Aristokrati je mnogo više stalo do svojeg zvanja, položaja u društvu, čvrsto se drži vlastitog ukusa i uverenja koji ga razlikuju od drugih; nagonski je protiv opštih ideja koje izjednačuju ljude.„Kad je društveni položaj ljudi nejednak, a ta nejednakost je stalna, pojedinci malo pomalo postaju toliko različni, da bi se moglo reći da tu postoji toliko odelitih čovečanstava koliko ima klasa“^[31] U demokratijama, naprotiv, sve nagonski teži izjednačenju. „Čovek koji živi u demokratskoj zemlji otkriva oko sebe, naprotiv, samo gotovo slična stvorenja; on, dakle, ne može da pomisli ni na jedan deo ljudskog roda da mu se misao ne uveća i raširi toliko da obuhvati celinu. Sve istine koje su primenljive na njega samog čini mu se da se mogu podjednako i na isti način mogu primeniti i na svakog njegovog sugrađanina i na svakog bližnjeg.“^[32]

U stvari, opšte ideje slobode, jednakosti, bratstva – koje je proklamovala Francuska buržoaska revolucija – za Tokvila teško sastavljaju (ravnopravno);  to je skoro uvek vladavina jednog od tih principa. Po njemu aristokrate, aristokratski narodi, mnogo više drži do slobode nego do jednakosti, dok demokrate, demokratski narodi mnogo više do jednakosti nego do slobode.^[33] Iz jednakosti proizilaze dobre i loše strane, kao i iz dvostruke prirode čoveka: „Jednakost sugeriše ljudskom umu više ideja do kojih on ne bi došao bez nje, a briše skoro sve one koje je već imao.“^[34]

Ipak, Tokvil daje slobodi i ljudskom dostojanstvu prednost nad idejom jednakosti. Držati do slobode i dostojanstva duha, duše, tela, po njemu je, svakako, veće i bitnije od jedakosti. Tačno je da među slobodnim ljudima treba da vlada jednakost, ali je još više tačno, da, da bi ti jednaki stvarno bili jednaki, oni moraju pre toga biti duhovno, duševno i fizički slobodni. „Prisiliti sve ljude da istim korakom koračaju ka istom cilju, to je ideja ljudska. Uneti beskrajnu raznolikost u delanje, ali kombinovati to tako da sva dela, hiljadama raznih puteva, vode ispunjenju jedne velike zamisli, to je ideja božanska.“^[35] Ljudi su isti pred zakonom, ali su duhovno nejednaki, i ta je nejednakost od Boga. „Intelektualna nejednakost potiče neposredno od Boga, čovek ne bi mogao sprečiti da se ona uvek javlja.“^[36]

Ljudi u demokratskom društvu teže izjednačenju, teško prihvataju viši duhovni autoritet daleko iznad njih. Viši duhovni princip, krupne, jake ideje, teško se prihvataju. Umesto da mera vrednosti bude izraziti pojedinac ili grupa, kriterijumi se prizemljuju i čoveka najčešće vodi opšte mišljenje mase.„Što više građani bivaju jednaki i međusobno sličniji umanjuje se svačija sklonost da slepo veruje izvesnom čoveku ili izvesnoj klasi. Povećava se sklonost da se veruje masi, i sve više to biva shvatanje koje vodi svet.“^[37]A masa ne dozvoljava da se neko drastično razlikuje od preovlađujuće većine, makar i po vrlini. Na primer, po starim Grcima,  ako se neki čovek svojom vrlinom i životom daleko ističe iznad svih, postoji mogućnost da zbog tolikih prednosti preuzme svu vlast i postane tiranin. Zato je kod nekih grčkih državica postojao poseban zakon – ostrakizam, po kome je takav izuzetan pojedinacv mogao biti proteran iz (grada) države na deset godina!^[38] Zato Tokvil primećuje da mnoge takve zajednice nekada čak više vole jednaki položaj svih u ropstvu nego slobodu u različitosti.

„Nalazimo u čovekovom srcu i na takvu izopačenu ljubav prema jednakosti koja u slabih budi želju da jake svuku na svoj nivo i koja ljude dovodi dotle da više vole jednakost u ropstvu nego nejednakost u slobodi.“^[39] Prosečan čovek, ili slabić, pošto sve gleda iz svog ugla, po svojoj meri, prihvata niske norme i kriterijume vrednosti, ima nepoverenje prema jakom i uzvišenom…Slabi retko imaju poverenje u pravdu i razum jakih.“^[40]

Ipak, ako što ne zna običan čovek, treba da znaju oni na vlasti; moraju omogućiti uslove da se razviju jaki i slobodni pojedinci, jer bez inicijative takvih ljudi nije moguća jaka nacija i društvo.^[41]

Nekada jedan čovek, izabrana grupa mora preduzeti brigu i odgovornost za sve; na primer, u ratu, kriznim situacijama, da bude svojom odlučnošću sposoban za jaku organizaciju i brzo dejstvo, a to se, svakako, suprotstavlja principima demokratije.

Tokvil na kraju, zbirajući sve slabosti političke jednakosti u demokratskom društvu kaže: „Ako vam se čini korisno da misaonu i duhovnu delatnost čovekovu skrenete ka potrebama materijalnog života i da je upotrebite za stvaranje blagostanja; ako vam se razum čini korisniji ljudima nego genijalnost; ako vam cilj nije da stvarate herojske vrline, nego miroljubive navike, ako više volite da vidite poroke nego zločine i radije bi ste videli manje herojskih podviga pod uslovom da viđate i manje zlodela; ako vam je umesto da delate usred jednog sjajnog društva, dovoljno da živite usled jednog društva koje prosperira: ako, najzad, po vama glavni cilj vlasti nije to da pribavi naciji što je mogućno više snage i slave, nego da svakoj jedinci koja je sačinjava pribavi što više blagostanja i poštedi je što je mogućno više bede; onda izjednačite položaje u društvu i uspostavite demokratsko uređenje.“^[42]

Čak ni umerena varijanta koja bi poštovala nejednakost društvenih grupa, ravnopravni uticaj u vlasti koji predlaže Monteskije, njemu se ne čini moguća. „Dosad nije nije otkriven politički oblik koji bi podjednako pogodovao razvoju i blagostanju svih klasa od kojih se društvo sastoji.“^[43] Tokvil ne veruje ni da se ta tiranija većine prosečnih može sprečiti međusobnim uravnoteženjem između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Da se sastavljanjem osnovnih načela iz tri osnovna društvena uređenja: demokratskog, monarhijskog, aristokratskog u jednoj harmoničnoj državi–zajednici mogu uravnotežiti sve različite društvene grupe. „Vlast koja se naziva mešovitom uvek mi se činila himerom. Nema uistinu mešovite vlasti koji se pripisuje tom nazivu, jer se u svakom društvu na kraju uvek otkriva jedno načelo akcije koje nadvladava sva ostala.“^[44] U tom mešovitom obliku će na kraju preovladati demokratsko načelo jednakosti u većini i tako neutralisati (staviti u drugi plan) suštinske razlike među grupama, pa će to u osnovi biti tiranija većine.

 

10. Tiranija većine

 

„Kao što je u monarhiji bila svojstvena izreka da kralj ne može da greši, u demokratiji važi načelo da je narod (većina) uvek u pravu.“

 Glavno pitanje: kako će u demokratskim društvima natprosečni pojedinac koji teži višim ciljevima i misli drugačije od prosečne većine, ispoljiti svoje političko i društveno pravo, kada će stalno biti nadjačan, nadglasan od prosečne većine?^[45]

U demokratskom političkom sistemu pojedinac više ne isputuje svoje mišljenje prema drugom pojedincu, jer naspram njega stoji grupa, većina, svi. „Ista ta jednakost koja ga čini nezavisnim od svakog sugrađanina posebno, izručuje ga samog i bez odbrane, dejstvu većine.“^[46] Jednakost ima dve strane. Jedna je da se da svi imaju pred zakonom jednaka (politika, socijalna, ekonomska, religiozna...) prava. Druga je što više izvrši to izjedačenje u stvarnom životu u postupku političkog odlučivanja, delovanja. Da se s jedne strane uzima onome (onima) koji poseduje previše ili ima (ju) veća prava a dodaje onome (onima) koji poseduje mnogo manje, ima (ju) manja prava. Nekada je to jedna sasvim prirodna i pravedna stvar, ali nekada i nije. Da li je, pre svega, uvek dobro i pravedno sve izjednačavati? I da li je to uopšte moguće? Reći da su svi ljudi po prirodi jednaki jedna je stvar, koja sama za sebe ništa ne znači, niti je tačna (jer su ljudi upravo po prirodi različiti), a da oni, bez obzira na tu prirodnu različitost, treba da budu pred zakonom jednaki: po pravu na rad, socijalnu zaštitu, obrazovanje, pravu političkog odlučivanja, delovanja, slobodnog udruživanja, religioznost.., ili bilo kom drugom, je sasvim druga stvar. ^[47]

Tokvil u toj svekolikoj težnji ka ujednačenju u demokratskom političkom sistemu prepoznaje jedan oblik tiranije kvantiteta nad kvalitetom, da se u takvom obliku vladavine ispoljava težnja da prosečna većina vlada nadprosečnom  manjinom „To je naročiti oblik tiranije koji se naziva demokratskim despotizmom, a o kojima srednji vek nije imao nikakvu predodžbu Neće više u društvu biti hijerarhije, izrazitih klasnih razlika, ustaljenih rangova, već će postojati samo narod koji tvore mećusobno gotovo isti i potpuno jednaki pojedinci, naime ona zbrkana masa priznata za jedinog suverena, ali brižljivo lišena sviju prava koja bi joj mogla dopustiti da svojom vlašću upravlja, pa čak i da je sama nadzire. Iznad nje stoji samo jedan opunomoćenik kome je stavljeno u dužnost da sve radi u njeno ime, i da je ne konsultuje. Da bi on bio kontrolisan postoji samo javni razum bez organa; da bi bio zauzdan, preostaju samo revolucije, a ne zakoni: pravno on je potčinjeni činovnik, a u stvari je gospodar.“^[48]

Međutim, po njemu čak ni to nije suština problema, nego sama osnova odakle započinje taj problem. Pored tiranije većine u političkom smislu, Tokvil naglašava i  predviđa još goru tiraniju većine u društvenom (duhovnom) smislu. To načelo vladavine većine koje vlada u demokratskoj zajednici, vodi ka tome da se čovek sve više odriče duhovne slobode, individualnosti i posebnosti u korist slobode i jednakosti svih, da ga većina na kraju potpuno nadjača i obezliči.^[49] Tim ujednačenjem na kraju uprosečena masa većinske države dobije potpuno pravo da se vlašću većine suprotstavlja jakoj individualnosti, svakoj duhovnoj slobodi, izrazitoj različičitosti, posebnosti ličnosti. Pod neograničenom vladom jednoga, despotizam je grubo zlostavljao telo da bi došao do duše; a duša do koje njegovi udari nisu stizali uzdizala se slavno sa njim. Ali u demokratskim republikama tiranija ne postupa tako; ona ostavlja telo po strani i ide pravo ka duši. Gospodar njima ne kaže ili će te misliti kao ja ili će te umreti, nego veli: Slobodni ste da ne mislite kao ja; vaša život, vaša dobra, sve vam ostaje, ali ste vi od danas stranci među nama. Vi će te zadržati svoja građanska prava prava, ali će vam ona postati uzaludna.“^[50]

Na kraju to bude izrazita vlast (praznog potrošačkog) tela nad (kreativnim) duhom, nadmoć prosečne većine nad svakom natprosečnom moralnom i duhovnom snagom čoveka.^[51]  I tako, početna ideja jednakosti, koja je pripravila ljudima put ka slobodi, potpunim izjednačenjem u gomili, masi svih, osnovnim demokratskom načelom: da je većina uvek u pravu političkom i svakom drugom tiranijom većine i njenim kriterijumom prosečne vrednosti u društvu, ipak izaziva u svojoj krajnostina kraju, njihovo ropstvo. „Hoću da zamislim pod kakvim bi se novim crtama despotizam mogao pojaviti u svetu: vidim bezbrojno mnoštvo sličnih i ravnopravnih ljudi, koji se bez predaha vrte da bi sebi pribavili sitna i vulgarna zadovoljstva kojima ispunjavaju svoje duše. Svaki od njih se okrenuo sebi, pa mu je tuđa sudbina svih drugih: njegova deca i lični prijatelji predstavljaju za njega sav ljudski rod; što se tiče ostalih sugrađana, on je pored njih ali ih i ne vidi; dodiruje ih ali ih ne oseća; postoji samo u sebi i za sebe, i mada mu porodica još ostaje, za otadžbinu se može reći da je više i nema. Iznad njih uzdiže se ogromna starateljska vlast, koja se sama stara da im obezbedi zadovoljstva i bdi nad njihovom sudbinom ... ona postiže da da korišćenje slobodne volje svakog dana biva sve manje korisno i sve ređe; dejstvo volje zatvara u sve uži prostor i malo pomalo lišava svakog građanina čak i toga da se služi sopstvenom ličnošću. Jednakost je pripremila ljude na sve to: ulila im je sklonost da to podnose, pa čak i da to smatraju kao blagodat.“^[52]

Tiranija opšteg mišljenja većine, koja sa svih strana u ime jednakosti u gomili nadire na čoveka, na kraju ga nadjača, i na kraju više slobode i nema. „Svest o svemoći većine, odnosno javnog mnjenja dovodi do uzmicanja pojedinca, do priznanja moralne i političke nadmoćnosti vladajućeg mišljenja.“^[53] „Povoljan sud javnosti tu je neophodan kao vazduh koji udišemo, i živetu u sukobu sa mnoštvom isto je što i ne živeti.“^[54]

Sama politička jednakost ima dvostruko dejstvo: da kroz sve mogućnosti političke slobode prošire mogućnosti socijalne, ekonomske duhovne slobode svih, ili da demokratsko načelo vlasti većine, bez duhovne slobode jakih pojedinaca, dovede na kraju do duhovnog ropstva svih. „Zato u jednakosti jasno vidim dve tendencije: jednu, koja svačiji um vodi novim mislima, i drugu, koja bi ga rado svela na to da više ne misli. I nazirem kako bi, pod dejstvom izvesnih zakona, demokratija ugušila slobodu mišljenja, kojoj demokratsko uređenje pogoduje, te bi se ljudski um, pošto je raskinuo okove koje su mu nekad nametale klase i ljudi, sada okovao opštom voljom mnoštva. Kad bi se sve one različite sile koje su ometale ili prekomerno usporavale razmah individualnog razuma demokratski narodi zamenili apsolutnom vlašću većine, zlo bi samo bilo druge prirode. Ljudi onda ne bi pronašli način da budu nezavisni; otkrili bi samo, što doduše i nije lako jedan nov oblik ropstva.“^[55]

 Bendžamin Konstan u svom radu Drevna i moderna sloboda pravi ključnu razliku između slobode kao kao garantovane sfere lične nezavisnosti (garantizam) i slobode kao prava na učestvovanje u vlasti. Lična, individualna sloboda i politička, demokratija naroda, ne moraju nužno biti izjednačene. To je slično i Lokovom stanovištu prirodnog prava svakog pojedinca na slobodan život, privatnu svojinu i vlastitu težnju za srećom, koje je ušlo u tekst američkog ustava.

Za razliku od francuske prosvećenosti, ili utilitaristizma Bentama, Mila koji veruju u ideju savršenstva (meliorizam), američka demokratrija pod uticajem škotske škole Dejvida Hjuma i Adama Smita, polazi od dobro shvaćenog (realnog) interesa i ljudske nesavršenosti i zato mnogim amandmanima unapred pokušava da predupredi štetne posledice tog nesavršenstva

U svakom slučaju, to prenaglašeno postavljanje jednakosti ispred slobode, može na kraju dovesti do ropstva. Jer samo dobri mogu doneti dobro, moralni moralno, pravedni pravedno, pametni, sposobni, stručni pamet sposobnost, stručnost. A kako ljudi mogu bili politički jednaki samo ako su slobodni, prvo slobodni moraju doneti slobodu. Do političke jednakosti se može doći samo ako se pođe od slobode, a sloboda mora da poštuje i nejednakosti i (stvarne) razlike među ljudima.

Tokvil na kraju odriče pravo svemoći bilo kojoj većini. Snaga i okvir pravde je iznad svake većine, pa čak i većine čovečanstva. Isto kao što pojedinac može ili imati tiransku želju da tlači druge pojedince ili grupe, pa čak i većinu, isto to može činiti i većina nad nekom manjinskom grupom –  pojedincem.

Šta je drugo većina nego zbir svih pojedinaca. Velika vrednost je izuzetno retka. Kako većine može imati visok kriterijum, ili pretendovati na nepogrešivost?

Svaka većina je sastavljena od kompetentne manjine i nekompetentne većine. Čak da se zbirnom načelu vladajuće većine prihvati prosek, što je problematično, kvantitet će brojno nadjačati  kvalitet, mnogo manje kompetentna većina, sumljivi „prosek“ će nadglasati kompetentniju manjinu i nametnuti im svoje odluke, delovanje, zahtevati da prihvate oblike i norme ponašanja i delovanja manje kompetentne većine.

Da ne pominjemo starije, suštinske pitanje: Da li trebalo da manje kompetentna većina (kvantitativni princip) ima prednost nad kompetentnijom manjinom (kvalitetativni principom)? Ili bi mnogo trebalo da kompetentna manjina iz najvišeg okvira pravde, moralnih pravila ponašanja i stručnog i odgovornog delovanja bude vodilja za ceo narod, većinu, pravilno usmerava bilo kojeg pojedinca da ne pogreši. Zato Tokvil nad autoritetom većine stavlja autoritet celog naroda, a nad narodom i svakim zakonom koji njegova vlast donosi, najviši zakon pravde celog roda ljudskog i Božiji autoritet.

„Smatram bezočnom i odvratnom maksimu po kojoj, u stvarima vladanja, većina u nekom narodu ima pravo da sve čini; a ipak je za mene u volji većine izvor svih vlasti. Protivrečim li sebi? Postoji jedan opšti zakon koji je stvorila, ili bar usvojila ne samo većina ovog ili onog naroda, nego većina svih ljudi. Taj zakon je pravda. Pravda čini, dakle, granicu prava svakog naroda. Nacija je kao kakva porota kojoj je zadatak da predstavlja sveopšte ljudsko društvo i da primenjuje pravdu, koja je njegov zakon. Treba li porota, koja predstavlja društvo, da ima veću moć nego samo društvo, da ima veću moć nego samo društvo čiji zakon ona primenjuje?

Kad, dakle, odbijam da se povinujem nekom nepravednom zakonu, ne osporavam većini pravo da zapoveda; u odnosu na suverenitet naroda pozivam se na suverenitet ljudskog roda.

Šta je većina, uzete skupno, ako ne isto što i pojedinac koji ima shvatanja a najčešće i interese suprotne drugom jednom pojedincu koga zovemo manjinom? Pa ako priznajete da čovek koji raspolaže pravom svemoći može nju zloupotrebiti protiv svojih protivnika, zašto ne priznajete to isto i za većinu? Time što su se okupili, jesu li ljudi promenili svoju narav? Jesu li postali strpljiviji pred preprekama time što su postali jači? Ja to ne bih mogao verovati; vlast da se sve čini, koju uskraćujem svakom među svojim bližnjima, neću nikad priznati ni množini.“^[56]

U svakom slučaju, svemoć, po Tokvilu, ne treba priznati nijednoj vlasti, partiji, grupi, pojednicu. „Svemoć mi se čini sama po sebi lošom i opasnom. Raspolaganje njome mi se čini iznad ljudskih snaga, ma kolike bile, i nalazim da samo Bog može bez opasnosti biti svemoćan, jer su mu mudrost i  pravednost uvek jednake njegovoj moći. Ne postoji ovozemaljska vlast toliko dostojna poštovanja ili sa toliko priznatim svetim pravom kojoj bih dopustio da dejstvuje bez kontrole i da gospodari bez prepreka. Kad dakle vidim da se pravo i mogućnost da sve čini priznaje bilo kojoj sili, zvala se ona narod, kralj, demokratija ili aristokratija, vršila se ona u monarhiji ili republici, kažem: tu je klica tiranije, i idem da živim pod drugim zakonima.“^[57]

Povodeći se za Tokvilom, i Džon Stjuart Mil zaključuje daje mnogo opasnija tiranije u društvenom smislu jer ona ne vodi porobljavanju tela, nego same ličnosti i slobodnog duha čoveka. Duhovna tiranija prosečnog mišljenja nije samo vladavina većine nad natprosečnom manjinom ili pojedincem, nego nad čitavim društvom, čovečanstvom. Osnovnim načelom demokratije da je većina uvek u pravu, izjednačuju se, relativizuju sve vrednosti. To opšte mišljenje većine postaje duhovna tiranija koja se proširuje na sve sfere društva i prosečnost postaje osnovna sila čovečanstva. „Ljudi su u stalnom pokretu, ljudski um je skoro nepokretan.“^[58] Sve se više širi uticaj opšteg ukusa, vrednosti, moć spoljašnjih stvari, a unutrašnja snaga duha, i slobodna ličnost čoveka sve više slabi.^[59] Za društvo više nisu ideal najbolja mišljenja, reči, dela izuzetnih pojedinaca, nego preovlađujući prosek.^[60]

Tako jednakost bez duhovne slobode, kao demokratsko načelo, koje ne dopušta nikome da se mnogo izdvaja, buni, traži nešto više, rađa na kraju jaku centralnu vlast, u političkom smislu tiraniju prosečne većine, gde natprosečni pojedinac nema nikakve šanse da se suprostavi prosečnoj većini; i to je tiranija demokratske države u društvenom smislu.„Stavljajući svakog pojedinca pod svoje okrilje i oblikujući ga po svojoj volji ... ona nad društvom širi mrežu jednoobraznih, složenih, i do tančina razrađenih pravila iz kojih izuzetni pojedinci nisu u stanju da se iščupaju i oslobode. Državna vlast u ovom pogledu deluje kao tiranija javnog mnjenja. Ne prisiljavajući ljude da deluju, država ih stalno sprečava da deluju. Ona samu čovekovu volju razmekšava, savija je i njome upravlja. Takva vlast kao mora pritiska društvo sve dok narod nije sveden na ništa više od stada plašljivih i vrednih životinja, čiji je pastir država.“^[61]

Javno mnjenje tako postaje najviši autoritet za pojedinca, čovek počinje da sumnja u svoju moć da misli drugačije od većine. Duboka unutrašnja potreba za visokim duhovnim i moralnim vrednostima zdravog individualizma zamenjena je prilagođavanjem opštim pravilima i oblicima ponašanja  materijalnog blagostanja većine, po niskom duhu udvorištva i konformizma.

Knjiga O demokratiji u Americi ima dva dela, koja Tokvil nije pisao u istom periodu. Drugi deo je pisan znatno kasnije. U prvom delu se čak kao moguća slabost u demokratskim državama uzima nedovoljna centralna vlast, u drugom delu naglašavaju se opasna mogućnosti izvitoperenja upravo tog demokratskog centralizma! Ta politička tiranije, oličena u svemoći države i nemoći pojedinca se u svom suptilnijem vidu širi, ispoljava u svim sferama društva, a najjaču mogućnost svog delovanja, kao opšteprihvaćeno mišljenje legitimne većine, dobija u javnom mnjenju.^[62]„Da bi vlast u jednom demokratskom društvu uspela da centralizuje u svojim rukama društvenu moć, prvi i tako reći jedini nužan uslov je da voli jednakost ili da bar pokazuje da je voli. Tako se umeće despotizma, nekad tako kopmlikovano, uprošćava: ono se svodi tako reći na jedno jedino načelo.“^[63]

Pošto je većinsko američko društvo srednjeg staleža, bez izraženih klasa, ovde ne dolazi do političke tiranije jedne klase, grupe, stranke, nego se više izražava njena društvena strana; tiranija većinskog mišljenja, obrazaca delovanja, ponašanja prosečne većine društva nad pojedincem ili manjinskom grupom koja tako ne misli. Ta svemoć većine, koja ima strahovit nagon ka izjednačenju, primorava pojedinca da živi i misli kao većina, da tone u blagostanje prosečnosti, tako da viši ciljevi i principi za njega gube svaki smisao. Iz nagonske težnje ka jednakošću, sve se vrednosti sravnjuju u prosečnosti; gubi se težnja ka individualnosti, pa se i natprosečni pojedinci, koji se razlikuju od većine, na kraju stapaju u masi jednakih, nadjačani su od gomile.

Pioniri Američke demokratije, Aleksandar Hamilton i Džejms Medison, pišući Ustav i Federalističke spise, nisu samo tražili način: kako da zaštite većinu od zloupotrebe neke manjine, koja bi mogla da se izdvoji nad njom i preuzme svu vlast nego i kako odbraniti manjinu od većine. Da se spreči svaka zloupotreba većine nad manjinom, ili jednog dela društva nad drugim delom društva, koji misli drugačije, žive drugačije od većine. Kako kaže Hamilton: „Dajte svu vlast većini, ono će ugnjetavati manjinu. Dajte svu vlast manjini, ona će ugnjetavati većinu.“^[64]

Njihovo rešenje da vlast treba da bude podeljena i uravnotežena između nekoliko državnih organa; da nijedan ne bude u stanju da prekorači svoje pravne granice, a da ne bude efikasno zauzdan i kontrolisan od strane drugih. Kako svaka demokratija koncentriše najvišu društvenu moć u zakonodavnoj vlasti, to je mogućnost svemoći većine najpre u njoj pojavljuje, pošto većina u zakonodavnom telu nema drugih granica u vršenju vlasti osim svoje sopstvene. Plašeći se da demokratski despotizam ne naruši osnovna prava pojedinaca, npr. preuzme im imovinu, ugrozi privatna, svojinska prava, ta osnovna prava čoveka su posebnim amandmanima uspostavljena suštinski, tako da prethode političkoj državi. Ona su tako moralno i pravno van domašaja bilo kakve hipotetičke zloupotrebe većine.

Jakim ustavnim načelima, koje brani nezavisno sudstvo ograničava se, i nadgleda zakonodavna i izvršna vlast. Jaka ustavna načela, koja garantuju ista prava svima, nadređena su zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. I ako je zakonodavna ili izvršna vlast prešla svoja ovlašćenja i sa određenim neustavnim aktima ili svojim delima ugrozila pravo grupe, pojedinca, oni se mogu pozvati na vrhovni sud, koji će proglasiti određen zakon za neustavan, pa Senat može pozvati službenika izvršne vlasti na moralnu a obični sudovi i na krivičnu odgovornost.

Tokvil na početku svoje knjige O demokratiji u Americi naglašava veliku ulogu opštinske, pokrajinske vlasti (bar u početku razvoja Amerike), gde najveći broj ljudi učestvuje u direktnoj vlasti, uči se ispravnom demokratskom shvatanju i delovanju u okvirima političkog sistema i moć slobodnog udruživanja po svakoj osnovi, za koje tvrdi da  je najjača brana od moguće zloupotrebe državnog centralizma.

Duh prosečnosti, koji kod Aristotela i Monteskjea predstavlja srednji stalež, srednju klasu, je najveći garant političke stabilnosti države. U Francuskoj je to bio srednji stalež između aristokratije i prostog naroda, a kako u Americi početkom devetnaestog veka tih ekstremnih socijalnih razlika nije bilo, nego je većinski narod živeo u prosečnosti i približnoj jednakosti, ta država je, po Tovilu, bila izuzeta od socijalnih nemira i buna; a kako je, pored toga, još i dosta odvojena od svih jakih država od kojih bi mogla da joj preti opasnost, a i sama nije sklona ratovima, ona je po njemu u stalnoj političkoj stabilnosti.

 

11. Tiranija političke većine

 

Kad se uzmu u obzir najdrastičniji primeri političke tiranije u modernoj istoriji, nemački fašizam i ruski boljševizam, za koje Tokvil nije mogao znati, iako se do ovih vlasti došlo nelegitimnim putem, izgleda da je tiranija većine u političkom smislu ipak opasnija od tiranije u društvenom smislu.

Lenjin u svom spisu: Šta da se radi, još od 1903, prvi put izložio teoriju o demokratskom centralizmu, koja je kasnije postala osnova vlasti boljševičke partije.^[65] Tiranije centralne vlasti bile su česte u istoriji, bilo da su potekle od izvitoperene vlasti kralja, aristokratije u međusobnoj borbi, ili demagoga iz naroda, koji su prevarivši većinu da ih izabere, na kraju ugrabili svu vlast.

Šta je novo u ove dve jednopartijske diktature ili u sličnim u dvadesetom veku, kada su se pojavili najbeskrupoloznija tiranije u istoriji, bilo u svojoj državi, nad stanovništvom koje se ne slaže sa zvaničnom ideologijom većine (u boljševizmu) bilo nad manjinama ili drugim narodima (u fašizmu). Novo je, što su se ti budući tirani, bilo levo ili desno orijentisani, izdvojili kao partijske vođe proizašle iz demokratske višestranačke borbe i opet na kraju nelegalno ili nasilno došli na vlast.

 Nemačka nacionalsocijalistička radnička partija nije imala potrebnu većinu da formira vladu, ali joj je opet predata sva vlast. Na drugoj strani boljševici su ubivši cara, nasilno preuzeli vlast i iako na prvim slobodnim parlamentarnim izborima nisu imali većinu, nasilno su preuzeli vlast. Dakle, zajedničko je da su i jedni i drugi ukinuli sve druge partije, pa zatim proglasili jednopartijsku diktaturu.

Ipak, zašto su se  najveći zločini u modernoj istoriji, bilo prema svom, ili prema manjinskom stanovništvu u svojoj državi, ili narodima drugih država, pojavili iz totalitarističkih režima, proizašlih iz jednopartijske diktature?

Kao što je u pravoj demokratskoj državi, sloboda same države uslov slobode pojedinca, a prava i slobode svakog pojedinca uslov slobode države, tako da nijedan pojedinac ne može uzurpirati prava i slobode države, niti sama država, prava i slobode pojedica, tako je je u tiraniji jednopartijske diktature, to načelo  nužne slobode pojedinca za slobodu države i obratno, principima demokratskog centralizma titalno obezvređeno i izvrnuto, jer ne samo da se vlast i sloboda ne služi svima ne raspodeljuje na sve, nego se sva vlast i sloboda pretače u jednog vođu, ili u uskostranački vrh. Tiranija jedne partije u državi završava u tiraniji jednog pojedinca u partiji. Kroz  demokratski centralizam jedne parije, predaju celokupne vlasti jednom vođi u vrhu partije, zapravo se ispoljava istovremena tiranija svih članova partije, skup svih tirana zajedno i zato je to najveća tiranija.

Tačno je da demokratija počiva na pravu većine, ali još više na načelu jednakosti; zato je i izvrtanje temeljnog demokratskog načela – jednakosti, koje je prisutno u demokratskom centralizmu, ka totalnoj vlasti u jednom vrhu, vođi, najizvitopereniji oblik političkog uređenja i najopasnija tiranija. Zbog toga gubitak jednakosti, kao praosnovnog načela koji treba da utemelji vladavinu većine, vladavinu svih u okviru jedne partije, grupe, države, nije samo zastranjenje jednog čoveka, nekolicine, nego zastranjenje većine, svih i zato najopasnije, najpogubnije. Ko će onda većinu, sve vratiti sa pogrešnog puta? Ako se izvrne osnovno načelo demokratije, jednakosti u vlasti većine, i sva vlast preda uskom vrhu, vođi, ta ogromna moć može tlačiti bilo kojeg pojedinca, manjinu bez ikakve mogućnosti njihove odbrane. Kada je to većina unutar države, tiranisaće pojedince, grupe u državi, kada je ta politička većina skoro cela država,  tlačiće druge narode, države.

Demokratski centralizam je sam u sebi protivurečan i nemoguć pojam. Kada većina u demokratskom načelu preda, prizna potpunu vlast jednog, nekolicine iznad svih, ona potpuno krši osnovno načelo jednakosti, koje je  uslov političke slobode svih. Jer kada se politička sloboda i odlučivanje svih različitih pojedinca, preda vođi partije, ili uskostranačkom vrhu, nestaje sloboda države i sloboda pojedinca. To poništavanje osnovnog demokratskog načela političke slobode – jednakog prava na vlast svih slobodnih pojedinaca, grupa – u zamenu za demokratski centralizam, potpunu predaju vlasti uskostranačkom vrhu, jednom vođi iznad svih, izaziva na kraju najveću neslobodu i političku nejednakost, tiraniju države nad pojedincem.

Često se čuje pitanje: Kako je mogao Hitler, Staljin, bilo koji diktator tako nešto da naredi, odobri, čini, postane takav tiranin?

Kao što potoci idu u manje reke, manje reke u velike, a ove u more, okean, tako matica tog demokratskog centralizm usmerena uskostranačkim interesom, po inerciji izbacuje na videlo potisnutu životinju, skrivenu zver u svakom čoveku, sabira se na kraju, otelotvoruje u jednom tiranosauruskom čudovištu, izvitoperenom, diktatoru, tiraninu iznad svih.

Dakle, uobičajena stanovišta kao: lider, vrh se odvojio od same partije, odstupio od partijskih načela, ili zdravorazumsko gledište: on to ne bi mogao da čini da nije stajala partija iza njega – ne objašnjavaju suštinu stvari.

Protivurečno načelo demokratskog centralizma jedne partije, koje daje neograničeno pravo jednoj grupi nad drugom, narušava osnovna prava i slobode pojedinca, omogućava da se sve sila i moć otelotvori u vrhu partije, jednom diktatoru apsolutne vlasti,  vođi iznad svih.

Manja zver prvo jede pitomu životinju, a nju veća zver, koja jede sve što joj stoji na putu, što  na kraju u politici rađa najizopačeniju zver, neslobodnu državu,  najvećeg tiranina iznad svih.

Bezbroj malih tirana čini jednog velikog tirana. Glad ispoljene životinje, tiranina u težnji ka zločinu skrivenog u svakom zlom čoveku, raste do tiranosaurskog čudovišta, otelotvoruje se u jednom izvitoperenom diktatoru, vođi iznad svih. Taj je pojedinac na vrhu toliko čudovište što ka njemy gravitiraju zle sile svih, sabiraju u njemu, otelotvoruju potisnute zveri svih. Mnogi drugi su kao on, pa se u rezultujućoj sili zla koja se sabira u zločinu, sastavlja u njemu  zverstvo svih; zato je (on) jedan na kraju zao kao svi (oni) skupa.

Svakako da postoje velike ralike između jednopartijskih diktatura u bolješevizmu i fašizmu i navedena anatomija legalizovanog zločina totalitaristih režima pomoću načela demokratskog centralizma mnogo više odgovara fašizmu nego staljinizmu. Boljševici od početka nisu zastupali demokratska, nego centralistička načela, zato se njihova tiranija ispoljavala u okviru države, većinom po klasnoj, a ne nacionalnoj osnovi; vlasti jedne (po njima) prioritetne temeljne klase društva (radnika, proizvođača) nad svakom drugom (drugostepenom, izvedenom) klasom, grupom, ili svim neistomišljenicima (u bezumnim čistkama čak i istomišljenicima. Sa druge strane, nacionalsocijalistička radnička partija, iako, naizgled, polazi od radikalnih socijaldemokratskih načela, beskrupuloznu tiraniju svoje partije i partijskog vrha ispoljava  prvo  ka jednom manjinskom narodu unutar države, pa posle ka svim drugim državama i narodima u okruženju. Fašizam je mnoga svoja negativna načela drsko i otvoreno zagovarao; koliko je gori od boljševizma, pokazuje i stvarna činjenica, da je neke od svojih najgorih ratnih zločina upravo ispoljavao na tadašnjem Sovjetskom Savezu.

Međutim, i ti ogromne čistke koje su izvršene za vreme staljinizma, sigurno nisu bile moguće, da se po načelu demokratskog centralizma nije ispoljila mogućnost da se veliki broj manjih tirana otelovi u jednom velikom tiraninu. Na delu potvrdi Monteskijeovo načelo: da je zbog straha koje vlada u despotiji, svaki čovek da bi obezbedio sebe – tiranin; ako nigde drugde, onda bar u „svojoj kući“.

Ovi najdrastičniji primeri tiranije većine iz totalitarističke države nisu bile demokratske tiranije, nego jednopartijske diktature, koje su jednom delu stanovništva uskraćivale, ili potpuno oduzimale njihova prirodna prava, lična, građanska, politička, duhovna: prevaspitavale, pljačkale, proterivale, mučile, ubijale, nasrtale na telo i duh. U tim političkim tiranijama, izrazitim diktaturama jedne ličnosti, vrha partije, posebne grupe, to je po pravilu bila i  tiranija u društvenom smislu.

 

12. Tiranija većine u društvenom smislu (javnog mnjenja).

 

Tokvil ne naglašava političku despotiju, diktaturu pojedinca, nego posebnu istančanu tiraniju demokratske većine, gde se moć političke većine, koristi da nizak kriterijum vrednosti gomile, grupe, mase koja tako tiraniše duh natprosečnog pojedinca. Demokratsko načelo jednakosti, koje ne dozvoljava bilo kome da se mnogo ističe iznad drugih, vlašću većine drži sve na nivou prosečnosti. Tako guši   individualnost i posebnost svakog čoveka koja teži nečem uzvišenijem, većem i ne dozvoljava mu da dođe do vlasti, ili bitnog političkog delovanja u društvu. Prosečni biraju prosečne, većina društva povlađuje sebi, a one koji ih pokreću ka višim principima, da izađu iz prosečnosti, smatra poremećenim, ili neprijateljima društva. Čak i gore, ne samo da im ne dozvoljava da nešto u toj prosečnosti menjaju ka boljem, nego te pojedince, ako uopšte žele dalje da žive sa njima, tera da se odreknu te svoje posebnosti i individualnosti, promene svoje mišljenje i način života i priklone se prosečnoj većini.

Vojislav Koštunica u pomenutoj knjizi pita: „Pravo pitanje jeste kako sprečiti zloupotrebu vlasti od onih koji su se demokratskim putem stekli?“^[66] Očigledno da se ovim pitanjem mnogo toga unapred pretpostavlja. Mnogo starije pitanje jeste: Kako da se po demokratskim principima, gde svi imaju imaju pravo glasa, te izbori organizuju i sprovedu tako da na vlast dođu pravi ljudi, koji će, ne samo svoje funkcije u vlasti najbolje obavljati, nego i svoj položaj neće zloupotrebiti?

Pre svega treba od šireg pojma tiranije većine, od svih njenih značenja izdvojiti dve preovlađujuće tiranije u današnje vreme.

Stvarnu tiraniju većinskog naroda, partije, grupe stranaka na vlasti nad nekom manjom strankom, grupom, udruženjem, manjinama, samim pojedincima što su druge vere, narodnosti, drugačijeg političkog opredeljenja, organizovanja, mišljenja,  bilo kada ih primorava da žive po vladajućim shvatanjima, ili ugrožava umanjuje njihova osnovna prava, slobode, ukida njihovo slobodno delovanje. Tada većina koja je na vlasti koristi svoj uticaj na javno mnjenje da politička tiraniju proširi i na tiraniju u društvenom smislu, na sve moguće oblasti društva. Tiranija manjine (političke partije, grupe), legalno izabrane od većine, koja ne vlada dobro, pa zbog toga i nema više stvarnu podršku u biračkom telu, ali i dalje ostaje na vlasti zloupotrebljavajući svoju moć na sve moguće načine. To jest, ako zna, ili sumnja da nema više nema podršku većine u narodu,  još uvek ima u parlamentu i u svim legalnim oblicima vlasti i to koristi da uzurpira moć medija, prikaže javnosti da tu podršku ima. To sada postaje tiranija jedne partije (grupe stranaka na vlasti), koja koristi sva sredstva zakonodavne, sudske, izvršne vlasti, moć vojske, policije da se održi na vlasti i nad stvarnom, realnom većinom. Vladajuća partija, grupa stranaka, koristi svu raspoloživu moć medija, zvaničnih institucija, da u pomoć njih pojača uticaj na javno mnjenje, spreči nove izbore, suštinsku promenu i tako održi svoju političku moć. Bez obzira na to koji je konkretni oblik vlasti u pitanju, ta društvena tiranije je vrlo izražena.

 Iako je, svakako, tačno je da vladajuća politička partija ili grupa partija  koristi moć medija da nameće sebe i svoje mišljenje s kojim pojačano deluje na javno mnjenje i sve zvanične institucije društva, ona to opet čini zahvaljujući moći većine u parlamentu, što je je još uvek sva vlast y njenoj ruci.

 

 

SKICA  NAJPRAVEDNIJEG POLITIČKOG SISTEMA  U KOME POLITIKA UKLjUČUJE ETIKU I ETIKA  POLITIKU^[67]

      

 1.   Duhovna sloboda je osnova svake druge slobode

 

„Ko u slobodi traži nešto drugo doli nju samu, stvoren je da bi služio.“ 

 

Treba razlikovati: ličnu slobodu čoveka (slobodu ličnosti), građansku (pravnu) slobodu, ekonomsku slobodu (pravo na slobodan rad i rezultate rada), političku slobodu (pravo na političko organizovanje, vladanje i delovanje), slobodu od slabosti (psihološku, duševnu) i duhovnu slobodu (pravo na slobodu obrazovanja, mišljenja, verovanja i kulturnog izražavanja).

Slobodan je čovek u jednoj državi, narodu kada nije porobljen od strane neke druge države, naroda, ili drugog čoveka, grupe unutar države koja nad njim nasilno sprovodi vlast. Građanski slobodan da ima sva prava koja mu po građanskom pravu i zakonu pripadaju. Politički je slobodan kada ima pravo na slobodno političko udruživanje, odlučivanje i delovanje, koje mu omogućava da ravnopravno učestvuje u svim oblicima vlasti. Ekonomski slobodan kada kroz vlastito zanimanje, vlastiti rad i rezultate rada ima ekonomsku i materijalnu  sigurnost. Socijalnu slobodan kada ima socijalnu zaštitu, osiguranje, kada je zbrinut kroz sve socijalne institucije. Religiozno slobodan kada ima pravo da slobodno izražava svoja religiozna osećanja. Kulturno slobodan kada ima pravo na obrazovanje i slobodno izražavanje vlastite kulture. Psihološki slobodan kada je oslobođen od duševnih slabosti koje narušavaju dostojanstvo čoveka; kada može da izražava vlastita htenja i osećanja, slobodno prima i ispunjava svoja građanska prava i obaveze. I na kraju, duhovno slobodan kada u vlastitoj misli, reči, odluci i delu sve te slobode objedinjuje u slobodnoj ličnosti-društvu.

Da bi čovek mogao ispravno da odlučuje on mora da bude fizički i duhovno slobodan.Njegovo fizičko i duhovno dostojanstvo je preuslov njegove građanske slobode i ispravnog političkog odlučivanja, delovanja. Dostojanstvo fizičke i duhovne slobode je prvo suvereno pravo čoveka i osnova njegovog građanskog prava u zajednici sa drugim ljudima. Osnova čovekove političke i građanske slobode je čovekova duhovna sloboda. Slobodna ličnost, svakako, podrazumeva slobodu duha i  čovek se te prvenstvene slobode ne može i ne sme odreći i predati drugom, a da dalje ostanu suverene i sve ostale njegove slobode. Ako pojedinac nema svoje mišljenje i samo priklanja tuđem shvatanju, mišljenju, nekoj ideologiji, partiji, grupi, ili autoritetu vlasti, drugom čoveku iznad sebe (ili svih ostalih ljudi), u velikoj meri je sam kriv. Za Rusoa je suvereno pravo svakog slobodnog čoveka na odlučivanje i vlast po prećutom društvenom ugovoru, po kome su svi pojedinci stupili u društvo, neotuđivo i nedeljivo. Ono se nikako se ne može se i ne sme predati drugom čoveku, grupi, stranci.^[68]

Dakle, ako čovek nema pravo da nasrne na svoje telo, život da ne naruši starije Božije pravo, odrekne dušu, s kojom mu je dato pravo na život, nego je još dužan da je brani (kao što po osnovi prirodnog prava brani svoje telo, život), tako još više nema pravo da se odrekne svoje duhovne slobode, kao osnovne snage duše, preda je drugom, bilo drugom čoveku, grupi, partiji – a da ostane (suštinski) čovek. Tačnije, ono prvo pravo postoji za ovo drugo, jer iako životinje imaju pravo da brane svoje telo, život, opet niko ne kaže da su one zbog toga slobodne. Kao što se, po mišljenju starih filozofa, koje ponavljaju i Monteskije i Ruso, čovek ne sme lišiti života, ugroziti svoje telo, tako se još pre ne može lišiti svoje slobode, narušiti, ugroziti, predati drugom, odreći slobodne volje duše, i ostati suštinski čovek.

Aristotel čak definiše čoveka kao političku životinju. Ako je njegova suština, politička suština, njegov um nužno politički um i politika, političko organizovanje, vladanje i odlučivanje njegovo osnovno pravo i obaveza, on se toga prava ne sme lišiti a da ostane i dalje suštinski čovek. Doduše, takva politička suština, po Aristotelu, ne dozvoljava čoveku da radi ropske poslove. Ekonomska i duhovna nezavisnost i slobodno vreme su nužan uslov za  obavljanje tih slobodnih delatnosti. Bilo koje zanimanje koje čoveku previše oduzima pažnju i ne daje previše slobodnog vremena, onemogućava čoveka za političku delatnost ili filozofiju – jedina zanimanja koja su po njemu dostojna slobodnog čoveka,

Duhovna sloboda, kao osnova svake političke i građanske slobode, traži sastavljanje praktične mudrosti i vrline, razuma i volje, karakterno jedinstvo slobodne misli, reči i dela za ispravno političko odlučivanje i delovanje. Čovek ne može moralno delovati ako nema praktičnu mudrost, donositi prave odluke, niti imati praktičnu mudrost bez moralnih kvaliteta.^[69]

Ako drži do duhovne slobode, čovek je dužan da ima ispravno mišljenje o svim stvarima koja su bitna za njega, njegove prijatelje, bližnje i celu zajednicu na zajedničku korist. I da takvo izgrađeno mišljenje kao vlastiti stav slobodne duše brani od svakog uzurpiranja od strane drugog čoveka, partije, stranke, grupe, države, koji hoće da mu to pravo ponište, isto kao što brani život, telo. Ličnost čoveka u svakom slučaju zavisi od karakternog jedinstva slobodne misli, reči, odluke, dela i poricanjem tog jedinstva, gubi se smisao  građanske slobode. Svaki čovek je dužan da brani prvostepenu slobodu duha, jer je ona osnova svake političke, građanske slobode. Jedino će tako sprečiti da ga tiraniše politička većina, ili manipuliše nekvalitetna politička manjina koja stoji iza nje, bilo da joj pripada ili ne.

Iako mnogi imaju duhovnu slobodu,  često se odriču svog prava glasa, bilo zato što nisu zadovoljni ponuđenim kandidatima, ili zato što ne veruju da bilo šta bitno njihovim glasanjem može promeniti na bolje. Oni se odriču svoje političke slobode, političkog delovanja, ali se duhovne slobode, kao suštinske osnove svoje ličnosti ne odriču ni u snu.

 

 2.  Bez duhovne slobode nema političke slobode

 

Do jasnog, definisanog, izraženog mišljenja, kao ispravnog usmerenja za buduće političko delovanje čoveka ili zajednice nije lako doći da ono bude dosledno unutar jednog celovitog sistema svih posebnih potreba, vrednosti različitih interesnih grupa. Opet, bez obzira na to pravo pitanje, koje vraća na suštinu problema jeste: kako neko  može ispravno da odlučuje, ako nema dosledno izgrađeno političko mišljenje, praktičnu mudrost potrebnu za ispravno odlučivanje, delovanje. Mora imati visoku svest i savest za jasno izražen politički stav. Svi imaju isto pravo glasa i onaj ko ima svoje mišljenje i onaj koji se priklanja tuđem; svima je bez razlike dato podjednako pravo odlučivanja. Bilo bi idealno kada bi svako od tih pojedinaca iz svoje interesne grupe imao samostalno političko mišljenje, visoku svest i savest i da u skladu sa njima ispravno odlučuje, dela. Međutim, to svakako, nije slučaj. Pod okriljem političke slobode u građanskom društvu da svi pojedince imaju pravo da biraju i budu birani, mnogi koji nemaju duhovnu slobodu preko potrebnu za samostalno mišljenje, odlučivanje, delovanje to svoje pravo prenose na druge (ljude ili stranke). A onda se često dešava da čak ni ti ljudi koji umesto njega treba da misle, odlučuju i deluju, kojima predaje svoje pravo glasa, nemaju samostalno mišljenje, odlučivanje, ništa bitno ne misle, ne govore, ne rade!  

Svakako, površno, tek tako reda radi mišljenje – kad neko misli s malim trudom, traži nešto sitno (kao kokoš kad čeprka da nađe zrno) – nije mišljenje. Da bi to mišljenje na kraju bilo šta jasno tvrdilo, predlagalo, zahtevalo, imalo potrebnu koherentnost za pravo političko odlučivanje, delovanje, ono mora biti vođeno dubljim porivom pune duhovne slobode jedne snažne ličnosti. Da se dugo, sa velikim trudom strpljivo misli i smisli i svi jasno vide da li je to što je smišljeno na kraju korisno za sve ili ne. Kao kad se kopa bunar i dođe do vode, pa svi vide “pije li se ta voda ili ne,” ili savelikim trudom pronalazi „rudna žica“jedne plemenite ideje, puna duhovna širina s kojom se ulazi u „plodnu dolinu“ ili izlazi na „vrh,“ ima sa visoke kote  najbolji plan za ispravno odlučivanje, delovanje.

Već je rečeno da tu  potpuno doslednu misao–reč–odluku–delo od politike ka etici i etike ka politici najčešće nemaju ni te vođe partija, uskostranački vrh.  Opet, ako ni on, niti njegov predstavnik na koga prenosi buduće pravo vladanja i odlučivanje nema jasno izgrađene stavove i sa njima usklađeno delovanje, onda ni to vladanje, odlučivanje koje svojim pravom glasa prenosi na svog predstavnika nema suštinskog smisla, jer niko i ništa dosledno utemeljeno ne stoji iza njega. To vrlo često kao najgoru posledicu donosi tiraniju manje kompetentne političke većine (kvantitativni princip vlasti) nad kompetentnijom političkom manjinom (kvalitativni princip vlasti). ^[70]

Zato čovek mora vrlo dobro razmisliti kome predaje svoj glas, imati prethodnu moralnu svest i savest za odgovorno mišljenje, odlučivanje, delovanje.  Međutim, da bi izgradio svoje mišljenje o stvarima koja se tiču suštinskog uređenja socijalnih, ekonomskih, političkih odnosa među ljudima, imao praktičnu mudrost za pravo političko odlučivanje, delovanje (bez obzira da li pripada, ili ne pripada određenoj političkoj grupi) za tako nešto ga moraju učiti od početka, vaspitavati porodica, društvo. Opet, bolje je da se jedan deo života, vremena odvoji za učenje nečeg tako bitnog, nego da jedna takva važna stvar, kao suštinsko političko odlučivanje–delovanje, od koga zavisi život svakog pojedinca, njegovih bližnjih, svake zajednice, na kraju, usmerenje budućnosti cele države, zbog njegove nezainteresovanosti, nepoznavanja bitnih društvenih, socijalnih, ekonomskih, političkih okolnosti ili nedostatka praktične mudrosti zajedničkog življenja, bude prepuštena na milost i nemilost slepoj sili!

To izjednačavanje prava glasa, bez obzira da li to građansko pravo i obaveza uključuje duhovnu slobodu, izgrađeno političko mišljenje za ispravno odlučivanje i delovanje je kao tiranija političke većine osnovno izvitoperenje demokratije koja se javlja u našem vremenu.^[71]

Po Tokvilu, svako, ko pre bilo kog drugog cilja, kao osnovu svog ljudskog dostojanstva nema za cilj slobodu samu po sebi, ostaje u ropstvu. Ko samo želi, pod izgovorom zakona i prava da uživa samo svoju ekonomsku i građansku slobodu, a ne i duhovnu slobodu, slobodu samu po sebi, koja svaku drugu: ekonomsku, političku, socijalnu, kulturnu, religioznu, naučnu, umetničku slobodu utemeljuje, stvoren je da bi služio. Bez te slobode može lako izgubiti na kraju i sve ostale slobode. To jest, pravo pitanje jeste: da li neko može imati ekonomsku i političku slobodu ako nema suštinsku i neotuđivu  duhovnu slobodu?

 

3. Suština parlamentarizma u saglašavanju različitih stavova, do najboljeg rešenja za sve strane, u potpunosti se obesmišljava u savremenom strančarstvu

 

Ispravno mišljenje, odlučivanje treba da razmotri najrazličitije potrebe, delovanja suprotnih strana u odnosima pojedinaca i grupa u društvu. Za tu praktičnu mudrost je potrebno veliko iskustvo i strpljenje. Zato je svakako, bitno, da se koliko je to god moguće svi pojedinci kroz osnovno, srednje a mnogi i kroz interdisiplinarno najviše obrazovanje, nauče i osposobe za političku praksu, zadobiju praktičnu mudrost. Čak ni država, a kamo li pojedinac, nema vremena za loše eksperimente, zato je tu, kao nigde, bitno pre svakog odlučivanja, delovanja proučiti dobre i loše primere političke teorije i prakse kroz istoriju, upoznati se sa različitim modelima i učenjima i tako sprečiti da se pogrešno ponavlja, a ono što se potvrđeno kao dobro, koliko je to moguće, prenese i prilagodi našem vremenu. Suviše je skupo da se jedna tako bitna stvar, kao što je ispravno političko mišljenje–odlučivanje–delovanje, bitno za celokupni sadašnji i budući život svakog čoveka, zajednice, ostavi na brigu i nebrigu  manje kompetentnoj političkoj većini ili manjini.

Nije lako naći neki najpravedniji politički sistem utemeljen u jednom sveobuhvatnom principu koji može da organizuje društveni život svih različitih ljudi ili interesnih grupa u državi. Ta načela ne samo da mogu biti od čoveka do čoveka, od grupe do grupe, od države do države različita, nego čak i suprotna. Opet, iako je teško naći jedno takvo sveobuhvatno političko rešenje, mišljenje podjednako dobro za sebe i druge (sve interesne strane), to nikako ne znači to treba da bude razlog da se o jednoj tako bitnoj stvari prihvati nasumično, bilo kakvo, tek reda radi ponuđeno rešenje, mišljenje, jer nedosledno rešenje, mišljenje nije nikakvo rešenje, mišljenje. Treba postaviti takva praktična načela moralnosti, uspešnosti, korisnosti koja će u najvećom mogućoj meri moći sjediniti lično i zajedničko dobro.

Već je rečeno da pod uticajem demagoga političkih partija i njihovih praznih obećanja (većinom samo interesa uskostranačkog vrha), manje kompetentna politička većina  nedoslednog  političkog mišljenja, upravo onog najvećeg broja koji o suštinskoj osnovi zajedničkogg života skoro uopšte ne misli, niti ima izgrađen politički stav, najčešće nadjača kompetentniju političku manjinu, koja najdoslednije i najozbiljnije radi i misli na rešenju političkih problema, traži najpravednije rešenje za sve. Zapravo, do praosnove vladavine prava i zakona, praosnove slobode pojedinca za slobodu društva i slobode društva za slobodu pojedinca, kao pretpostavke političke i građanske slobode, upravo su došli oni pojedinci koji su najviše držali do duhovne slobode, koji su tu građansku i političku slobodu  utemeljili i u najvišoj meri doveli do smisla.

Iako Aristotel smatra da većina u skupštini bolje rasuđuje šta je pravda a šta krivda čak i od najpametnijeg pojedinca (mada većina u svakoj društvenoj grupi i posebnoj vrsti vlasti), jer uzima u obzir sve različite uglove i strane i zbog toga je jača i manje greši, treba imati u vidu da se ovde radi o neposrednoj skupštini u grčkom polisu, kao zajednici slobodnih ljudi. U jednoj takvoj neposrednoj demokratiji umanjena je mogućnost da pod uticajem demagoga manje kompetentna većina donese pogrešne odluke i zagospodari kompetentnijim pojedincima, manjinom. Iako i u starim skupštinama postoji sudar različitih grupa, on je mnogo pre direktan sudar samih pojedinaca, nego političkih grupa, svi se međusobno poznaju i zna se kakav je ko. Svako može da učestvuje u diskusiji i ako su neki pojedinac ili grupa u neznanju, ili zavedeni pogrešnim shvatanjem, može se desiti da taj pojedinac (grupa), pa čak i sama većina, promene odluku, da se ispravnim mišljenjem prosvetle. Tačnije, mnogo je veća mogućnost da se u direktnom suočavanju mišljenja svih punoletnih,  slobodnih članova u skupštini većina usmeri na prave odluke; da kompetentnija manjina ispravnim mislima, rečima otvori oči manje kompetentnoj većini i kroz tu najzdraviju neposrednu demokratiju dostigne najpravednije rešenje  na zajedničku korist svih. Različite grupe, pojedinci se suočavaju, bore za prevlast većine, koja opet, može sve da ih vidi, čuje i proceni ko je u pravu.

Obično se misli da se zbog trostruke strukture vlasti, uravnoteženja zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, u modernom vremenu smanjena mogućnost da se sprovodi tiranija političke većine u parlamentu. Ipak, kada se u posrednoj demokratiji ljudi odriču svog prava neposredne vlasti u ime legalno izabranih predstavnika, bilo kakve promene mišljenja, odlučivanja usled suočavanja stavova predstavnika različitih interesnih grupa u skupštini, gotovo da i nema. Većinom se poslaničko pravo slobode misli, reči, odluke, dela stavlja u službu beskrupulozne borbe za goli prestiž  stranke. Poslanici postaju poslušnici partijskom vođi i pod vidom poštovanja praznih stranačkih načela vode striktnim ineresom uskostranačkog vrha. Niko u skupštini ne menja mišljenje, sve je unapred određeno i izvršava se kroz pasivno nadglasavanje a sve plodne diskusije, u kojima bi se sučavanjem različitih stanovišta, svakog posebnog mišljenja, došlo na kraju do jednog najboljeg zajedničkog stanovišta, najkorisnijeg za sve su obesmišljene.

 Ničije mišljenje se ne uvažava po onome što iznosi, nego samo po tome da li pripada odrećenoj partiji. Ako ne pripada vladajućoj partiji, ili grupi stranaka koja je na vlasti takvo (drugačije mišljenje), bez obzira šta u sebi sadrži, unapred se odbacuje. Da bi se nečije mišljenje, predlog uzelo u obzir za bilo kakvo ozbiljno razmatranje, ono nužno mora biti vladajuće mišljenje. Pa čak i tada, kada neko pripada, bilo vladajućoj, ili nekoj drugoj stranci, ne sme da kritikuje nikoga u vrhu svoje stranke, nego da bude njen poslušnik. Suština demokratskog parlamentarizma – da se  međusobnim suočavanjem mišljenja usaglase različite interesne grupe, dođe  do konačnog sporazuma,  najboljeg rešenja za sve – potpuno se obesmišljava.

Većina ljudi nema o značajnim stvarima izgrađeno samostalno mišljenje, suštinski potrebno za slobodno političko odlučivanje, delovanje nego se priklanja mišljenju drugih ljudi ili društvenih grupa, političkih  partija sa kojima se  udružuje. Opet, iako većina nema izgrađeno političko mišljenje, svi imaju isto pravo glasa, bez obzira na znanje, struku, materijalni, duhovni položaj. To često koriste te partije, udruženja, pa traže da se svaki pojedinac koji im pristupi prikloni vođama, uskostranačkom vrhu, bespogovorno složi s njima i kad ne misli tako; da bude na kraju običan poslušnik, a ne slobodna i samostalna osoba koja da misli svojom glavom. Tako čovek svoje političku slobodu predaje nekom drugom (zapravo prodaje za nešto mnogo manje vredno od svoje suštine), da misli i deluje umesto njega.  A već je rečeno da potpuno dosledno  političko mišljenje, odlučivanje, delovanje najčešće nemaju ni te vođe partija, uskostranački vrh! Običan pojedinac to teško  može da primeti, te mu nikako nije lako da razabere koga sa svojim pravom glasa da izabere i da li uopšte nekog da izabere. Zbot toga  postoji velika mogućnost da većina naroda bude zavedena demagozima i navedene na pogrešan izbor, pa će u prvo vreme zbog toga ispaštati kvalitetnija politička manjina, jer će biti brojčano nadglasana, a kasnije i sama manje kvalitetna većina. Zato je politička tiranija manje kompetentne većine bez izgrađenog političkog mišljenja, nad kopetentnijom manjinom i dalje suštinska tiranija u demokratskom političkom  sistemu. To je većinom tiranija političke većine u parlamentu, koja se sprovodi demokratskim centralizmom, ali se ona vrlo često proširuje i na sve oblasti društva. Tako se u ime prazne političke slobode, postavljene ispred mnogo bitnine ekonomske i duhovne, omogućava manje kvalifikovanoj političkoj većini da sa svojim predstavnicima u prvo vreme tiraniše kvalifikovanu političku manjinu, a kasnije i samu većinu.

U takvim političkim tiranijama najčešće se jedan pojedinac ili vrh partije svojim drskim autoritetom bez pokrića kvalitetne misli, reči, dela nameće većini, svim članovima. Na kraju biva ono što je Aristotel tvrdio da po slabosti demokratije, najveštiji demagog, bilo da je na vlasti, ili hoće da je preuzme, prvo podilazi prvo svojoj grupi, a zatim celom narodu ili većini, a na kraju sprovodi tiraniju. Jedna grupa, partija, ili čak vešti pojedinac, demagog, koristi činjenicu, da većina nema punu duhovnu slobodu, potrebnu za sveobuhvatno političko rasuđivanje, delovanje da pod plaštom brige za narod, nametne većini, dobije njihove glasove i preuzme svu vlast. Po uspostavljanju vlasti, vladajuća partija, grupa stranaka koristi pravo većine da tiraniše sve ostale grupe koje joj se svojom slobodom mišljenja jasno suprostavljaju, a kasnije i samu većinu, koja joj je predala vlast. ^[72]

Još Ruso u svom Društvenom ugovoru s pravom kaže da su ljudi u takvoj predstavničkoj demokratiji samo slobodni dok biraju svoje poslanike, a čim ih izaberu, oni postaju robovi. I naspram modernog predstavničkog sistema tvrdi da je pravo suverene vlasti svakog pojedinca neotuđivo i nedeljivo; da se čovek tog prava nikako ne sme lišiti, a ako ga se liši, više nije slobodan čovek nego rob.

Pa ako je tako, zašto ga se lišiti?

U staroj Grčkoj i Rimu u neposrednim skupštinama su se sastajali i odlučivali svi građani koji su imali pravo glasa. Nekada je taj cenzus koji je slobodnim građanima davao pravo glasa bio toliko nizak da su u toj narodnoj skupštini bili skoro svi punoletni članovi grada–države. U sistemu posredne demokratije, koga u staro vreme nije bilo, već samo u izvršnoj i sudskoj vlasti, izborno pravo većine za konkretno vladanje i odlučivanje se prenosi na legalno izabrane predstavnike. To se objašnjava nemogućnošću da se u velikim državama ne može sav narod direktno sastajati i učestvovati u vlasti, nego mogu biti samo predstavnici slobodnih političkih udruženja, legalno izabrani poslanici iz političkih stranaka.

 

4. Javno mnjenje i savremene komunikacije.  Višepartijski i dvopartijski sistem.

 

Nije tačno da je društvena strana tiranije većine, koja shvatanjem vladajuće grupe, formira javno mnjenje i utiče tako na opšte mišljenje velike mase ljudi, gora od političke strane tiranije većine. U današnje vreme alternativnih medija i komunikacija dostupnim skoro svima nije baš lako javnim mnjenjem nametnuti većini neko opšte političko mišljenje. To jest, ako pojedinac pod uticajem medija bez ikakve kritičnosti prihvata neko vladajuće političko mišljenje u velikoj meri je sam kriv. Da bi čovek ozbiljno uzeo u ozbiljno jedno političko mišljenje on ga pre toga, svakako, mora čuti, razumeti, proučiti, sagledati njegovu doslednost, pa na kraju odlučiti da li da ga prihvati ili ne.

Slobodan Jovanović, uviđa da stranke većinom odbacuju ljude od vrednosti i zato kaže: „Politički ideali moraju se ostvarivati van stranaka, od ljudi nezaraženih stranačim egoizmom i slobodnih od stranačke discipline, nepristrasno i samostalno misle o državnim interesima.“^[73] Jovanović nije u principu protiv stranaka, ali, kako su one većinom zatvorene da prime vredne ideje, suštinski je bitno da se te ključne ideje ponude narodu na javnu raspravu, pa kad ih narod prihvati, moraće ih prihvatiti i primeniti stranke. Za tako nešto potrebno nezavisno javno mnjenje.^[74]

Doduše, ni samo strančarstvo nije svuda podjednako prisutno. Na primer ono je u Americi mnogo manje izraženo. Tu se pre može govoriti o tiraniji javnog mnjenja koje sve ljude svodi na prosečnost, a ne političke tiranije određene političke partije, grupe.

U Evropi je strančarstvo najviše naglašeno.

Hana Arent dobro primećuje da je razlika u političkom sistemu između jednostranačkih diktatura i višestranačkih sistema mnogo manja nego između svake od njih sa dvostranačkim sistemom. Dvostranački sistem sa dve jake stranke najmanje dozvoljava tiraniju političke većine i uzurpiranje vlasti od strane jedne partije u svim svim sferama društva. Dva osnovna polariteta u politici su svakako, najprirodniji okvir, sve ostalo su prelazi između njih.^[75] U Americi to nisu čak ni suprotnosti konzervativizma i liberalizma (ili desnice i levice), nego dve podjednako umerene stranke, koje se zbog toga lako nađu na sredini. U stvari, ta prirodna raspodela moći na dve stranke dozvoljava međusobno nadgledanje i kontrolu jake opozicije svakoj vlasti i poziciji i time jako utemeljenje stabilnog političkog sistema.

Iako je oštar kritičar strančarstva, Hana Arent tvrdi da, prava sloboda ipak traži od čoveka da ne ostaje u svojoj privatnosti, nego da se udružuje i politički odlučuje i deluje u zajednici sa drugim ljudima; pogotovo u prelomnim, revolucionarnim periodima, kada treba da se izgrade i učvrste institucije slobode koje su najveći garant da se na duže vreme uspostave političke i građanske slobode celog društva. Umesto poliarhije višepartijske parlamentarne demokratije, koja duhom partijskih borbi i monopola guši slobodu u javnom životu, predlaže savetsku demokratiju; slobodna udruženja koje samo savetuju, ali ne moraju direktno da učestvuju u vlasti.

Različite vrednosti slobode se ne razlikuju samo po drugačijim kriterijuma moralnih vrednosti, nego i po posebnim vrednostima u svim različitim ljudskim delatnostima. U stvari, najviši kvalitet slobode ličnosti upravo izvire iz različitih vizija tih posebnih vrednosti.

Isajija Berlin u svom delu Dva pojma slobode, ističe da se u dosadašnjem iskustvu ljudi vide krajnje raznovrsni kriterijumi vrednosti koje se nadmeću među sobom i za koje ne postoji neki najviši arbitar. Baš iz tog razloga bitnije je u definiciji slobode odrediti njen negativni smisao, šta sloboda nije, šta nije dozvoljeno činiti, da se ne bi iz tog širokog prava slobode, pozitivnog smisla, ne bi favorizovali nečiji kriterijumi, jedan čovek, narod, grupa nad drugim.

 

5. Rolsovo liberalizovanje društvenog ugovora

 

Jedno od najnovijih rešenja je i individualistički ugovorni pristup Džona Rolsa, koji pojedincima u njihovom osnovnom položaju  iz starije etike i vlastite procene vrednosti, daje pravo veta protiv svake politike, koja u ime većine maksimalizuje opštu dobrobit jer tako narušava slobodu pojedinca i vrlo često šteti negovim ličnim interesima. Svakako,  taj nepisani individualni ugovor od pojedinca ka društvu, ili grupi, koji se prećutno pretpostavlja, nije po Rolsu nešto za sva vremena, nego se stalno preispituje i menja sa okolnostima, kao što se i samo društvo menja.

Teorija o individualnom ugovornom odnosu zadržava prirodno pravo pojedinca da, misli, govori, dela drugačije od drugih  i  zato sastavlja prirodno i građansko, privatno i javno pravo. To preugovorno (pre društvenog ugovora individualno ugovorno) prećutno pravo svakog pojedinca, koje proishodi iz prirodnog prava, je osnova za svaki društveni ugovor. Pravedna konstitucija društva pretpostavlja prirodno pravo pojedinca da se svojom osobenošću razlikuje mislima, rečima, životom od drugih i da živi, misli i dela u najvećoj mogućoj slobodi, ako time ne ugrožava prava i slobode drugih.

Pojedinci se i društvenim ugovorom, verovali u njega ili ne, nisu na sve obavezali. Svaki društveni ugovor u osnovi pravednog odnosa pojedinca i društva mora uključivati taj prvostepeni individualni ugovor, jer se on pretpostavlja u svakom kolektivnom ugovoru. Tačno je zapravo, da potvrdu ovog ugovora ne daju svi pojedinci zajedno, nego svaki pojedinac posebno. Čak i sada, kada partije izlaze na glasanje, glasa svaki pojedinac posebno, te legitimnost jednoj vlasti u kolektivnom, društvenom ugovoru, ne samo sve politike nego i legalitet najviših ustavnih principa, svih zakona koje ta vlast donosi, daje svaki čovek posebno iz svog individualnog ugovornog odnosa, vlastite procene vrednosti iz osnove neke starije etike. To dokazuje postojanje jednog (prećutnog, nepisanog) pojedinačnog ugovornog odnosa svakog pojedinca pre svakog društvenog (javnog, pisanog) ugovora (sa drugim pojedincem, grupom ili državom) koji on može potvrditi ili poreći.

Pravo se pre svega odnosi na pojedince, pa i kad to pravo naruše države, organizovane vojne grupe, odgovaraju većinom odgovorni pojedinci. Teorija individualnog ugovora, prećutne saglasnosti pretpostavlja najveću moguću slobodu pojedinca u uspostavljanju pravičnih odnosa sa drugim ljudima, različitim društvenim grupama, celom društvu. Sloboda pojedinca uslovljena je mnoštvom ekonomskih, političkih odnosa koje treba regulisati pravnim sistemom i institucijama građanskog društva. Realni uslovi slobode tek u pravednim institucijama ujednačavaju raznovrsne mogućnosti slobodnog mišljenja, odlučivanja,  delanja svakog pojedinca ili grupe u savremenom društvu.

Da bi sloboda mogla da se maksimalizuje, vrlo je važno da se osnovna političko, moralna načela, radi moguće samerljivosti sa različitim tuđim načelima, minimalizuju. Svako je pravo utemeljeno na ovom prećutnom individualnom, mnogo pre nego na prećutnom društvenom ugovoru. Čovek neprekidno proverava da li je pravičan ka drugima ili drugi ka njemu i kroz jednu individualističku procenu vrednosti u najširem mogućem smislu daje ili ne daje saglasnost za određene društvene odnose. Taj zdrav minimum moralno, političkih postulata od pojedinca ka pojedincu,  grupi, državi ili od grupe, države ka pojedincu, koji omogućava samerljivost, je buduća osnova najviših materijalnih, duhovnih vrednosti.

 Načelo pravde sastavlja suprotnosti i traži sredinu od onih kojima je najgore ka onima kojima je najbolje, što je suština pravičnosti kao jednakosti (ujednačenja). Sa polazištem najveće moguće slobode pojedinca u okvirima određenog pravnog poretka, građanskog društva, traži se prava procena vrednosti za pravednu raspodelu svakog (materijalnog, duhovnog dobra), kako za blagostanje i slobode tako i za oskudice i neslobode. I to tako što se od onih koji imaju previše dodaje onima koji nemaju dovoljno ili nemaju ništa.

Odatle težnja da se minimalizuju osnovni moralni postulati društvenog ugovora, da se poštuju razlike među ljudima, kao na primer u deklaraciji o osnovnim pravima i slobodama građanina i čoveka: da maksimum  suverenosti i slobode ostane u čoveku, a minimum podaništva i neslobode koji mora da trpi. Da što više slobode ostane u čoveku, da sam vlada sobom, a ne drugi njime. „Slobodan čovek je onaj koji ima prava i privelegije nužne da bi mogao da misli i dela samostalno – da upravlja sobom a ne da drugi upravlja njim.“^[76] Taj aktivni pristup pojedinca, koji po svom prećutnom ugovornom odnosu pošteno gleda sve strane, je moralna i politička obaveza svakog čoveka, koja vodi zdravom kolektivitetu društva, suštinskom jedinstvu distributivne i komutativne pravde.

Ovde se vraćamo na Aristotelovo načelo pravičnosti, koje počiva na politički aktivnom pojedincu (grupi) i koji se stalno preispituje u javnim raspravama najšireg tipa u legazizovanom društvu, s kojima se teži da se određeni zakon što je više moguće usavrši, dopuni, ako je zbog svoje uopštenosti nepotpun, ili promeni, ispravi ako je u načelu pogrešno postavljen. Svakako da se sadržaj konkretne slobode menja sa ekonomskim, društvenim, političkim okolnostima i zato svaki zakon, da bi bio primenljiv u svojoj sveobuhvatosti mora da uzme u obzir sve te drušvene uslove za svoje  ostvarenje.

 Po Aristotelu svaki čovek trpi i čini nepravdu. Pravda je na sredini između činjenja i trpljenja nepravde.  Ravnoteža u sredini dovodi do pravde a neravnoteža ekstrema do nepravde. Ako je nepravedno udaljavanje od jednakog, onda je pravedno održavanje jednakog, to jest, ako je jednako sredina, pravedno će biti ta sredina. Sudija bi upravo trebalo da nepravdu, koja se ogrešuje o tu sredinu, izjednači  pravednošću. Samo što sada, po Rolsovoj modernoj teoriji pravde, taj pravedni sudija prvenstveno treba da bude sam pojedinac. Da traži poštenu saglasnost, ujednačenje, da ne bude oštećen ni on sam ni drugi od njega. Zato je svaki čovek dužan da po tom nepisanom ugovornom odnosu traži pravedno rešenje za sve strane: pravičnu ravnotežu  ekonomskih, političkih, socijalnih odnosa pojedinaca, grupa, kao najveću moguću jednaku slobodu za sve, u okviru normativnog prava i građanskog poretka. Jedna zdrava moralno-politička početna osnova (koju ni u konkretnom, ni u opštem smislu nije lako odrediti) za saglašavanje različitih  tradicija svakog čoveka ili različitih socijalnih ili interesnih grupa.

Međutim, u praktičnom životu to izjednačenja se najčešće ne može postići ni u nekim najosnovnijim sferama. Zato se tim prećutnim ugovornim odnosom od pojedinca ka grupi, društvu, baš iz činjenice moralne raznolikosti modernog doba, zahtevaju barem oni minimalni moralni postulati. Za taj odgovarajući izbor, jasan ishod svih ugovornih rasprava ili sporazum ne postoji jasan deduktivni ni induktivan metod. Zato to individualizovanje ugovornog odnosa u osnovi političkog odlučivanja, delovanja traži da pojedinac u modernom predstavničkom sistemu ima praktičnu mudrost da bi mogao da odlučuje i deluje u skladu sa svojim društvenim uređenjem, ustavnim normama i istorijskom tradicijom u kojoj se nalazi.

Završno učenje Džona Rolsa maksimalno relativizuje taj individualni ugovorni pristup, i težište „preklapajućeg koncenzusa“ političkih rasprava različitih interesnih grupa vraća u društveno-istorijski kontekst. U stvari, taj preklapajući koncenzus moderne teorije pravde kroz usavršavanje javnih rasprava pokušava da iz pojedinačni, posebnih interesa aposteriorne politike, dođe na kraju do opšteg interesa,  apriorne etike. Da se iz običajnog prava i političkog iskustva konkretnih pojedinaca, ili najraznovrsnijih ekonomskih, socijalnih, religioznih grupa svih različitih naroda, državnih uređenja, istorijskim razvojem  građanskog prava i političke razložnosti razuma, izglasavanjem i poštovanjem najpravednijih zakona, dođe na kraju do nadiskustvenog moralnog uma. Da se u preklapajućem koncenzusu svih političkih rasprava javnog uma dostigne na kraju politički ideal umne volje, najpravednije izjednačenje za sve interesne grupe, koje će uskladiti individualni i društveni ugovorni odnos. Svakako, da taj koncept najvećih mogućih prava i sloboda za sebe i druge traži čvrstu  institucionalnu osnovu i dugotrajno strpljenje.

Njegova teorija pravde istorijski odnos nadinteresne etike i interesne politike posmatra razvoj građanskih institucija gde se u „preklapajućem koncenzusu“svih različitih socijalno-političkih grupa u idealu javnog (moralnog) uma, saglašava individualni i društveni ugovorni odnos, svaki pojedinačni, posebni i najopštiji državni (međudržavni) interes. Umesto sveobuhvatnih ideja istine i pravde građani polaze iz  socijalno–ekonomskih uslova utopijski mogućeg ovde i sada i iz razložne politike u javnom umu traže preklapajući konsenzus svih ugovornih rasprava, dostižu ideal moralnog uma, zakone etike za svoje buduće delovanje.

Osnova ovakvog učenja je vera u stalno usavršavanje zajednice i čoveka koja je uz individualizam, egalitarizam i kosmopolitizam sama osnova liberalizma. To je pokušaj izmirenja individualizma, egalitizma u kosmopolitizmu, slično teleološkoj osnovi istorije kako je izložena u Kantovom  Večnom miru. Sloboda kao svetski proces, gde se uvažavanjem razlika svih naroda, država, ljudi, tek u jednom slobodnom čovečanstvu ostvaruje i sloboda čoveka.

Međutim, pre bi se moglo reći da je u našem vremenu globalizacije, taj problem tiranije većine, bilo u političkoj, bilo u društvenoj sferi mnogo veći, da se sada prenosi iz sfere države u kontinentalni savez ili svetski okvir,  savez država, gde deluje mnogo jače; da sada individualizam pojedinca koji misli drugačije stoji naspram većine svih ljudi, mnogo država, skoro čitavog sveta.^[77

 

Komentar

 

Neoliberalni ekonomisti, npr Hajek, odbacuju svaku objektivističku teoriju vrednosti, čak i u oblasti ekonomije. Ekonomska vrednost ne prozilazi iz nekih pasivnih resursa, izvora fiksnog bogatstva ili uloženog kapitala, aktive, pa čak ni od kvaliteta proizvoda ili količina rada potrebnog da se on prizvede, nego je glavna procena vrednosti i vrednovanja od početka do kraja ide od slobodnih pojedinac koji proizvode, ili slobodnih kupaca na tržištu. Ta slobodna procena neoliberalnih modela vrednosti mikroekonomskog individualizma koja počiva na spontanom poretku  slobodnog tržišta rada i kapitala, stoji naspram bilo kakvog unapred zadatog makroekonomskog modela „generalne ravnoteže“ državnog konstruktivizma.

U svojoj knjizi Konstituisanje slobode Hajek mikroekonomski individualizam i subjektivizam svoje nove ekonomije vrednosti utemeljuje na samim slobodnim pojedincima, a naspram makroekonomskog objektivizma Dž. M. Kejnsa, globalnog ekonomskog konstruktivizma, koji prati opšte statističke funkcije, koje u savremenom svetu nemaju, po Hajeku, realno utemeljenje.  Neoliberalizam, ustvari, pokušava svojim modelima da izmiri klasičnu ekonomiju (Adama Smita) sa raznovrsnim potrebama i naučno-tehničkim, praktično-političkih mogućnostima savremenog doba.

Glavni problem, pored prave procene vrednosti na tržišta rada i kapitala u jednoj makroekonomskoj teorije kao modelu za buduću privrednu stabilnost i uspešnost cele zajednice jeste prava raspodela stručnosti i znanja u društvu. To jest, na koji način treba da fukcioniše politički, ekonomski sistem da ogromno stručno znanje i lične sposobnosti svakog pojedinca, rasute u sveukupnosti društveno-ekonomskog delovanja (i nikom u potpunosti poznate),  mogu po odgovarajućoj sposobnosti, znanju i stručnosti biti uposlena na pravi način i dostupna svima, delovati na korist celog društva. Ogromno bogatstvo raznovsnog znanja u jednoj državi ne može se nikako stučno raspodeljivati, planirati iz jednog centra moći, sa jedne najviše funkcije odlučivanja. Tu stručnost, sposobnost, beskrajnu raznovrsnost slobodne inicijative svih pojedinaca ne može nikako voditi jedno zajedničko, kolektivno telo, niti može omogućiti da  znanje i sposobnost svakog pojedinca pruži najefektniji rad i kvalitet rada, uz najmanju prinudu ostalih pojedinaca. Jedino  neprinudna koordinacija ljudskih sposobnosti, spontana aktivnost slobodne konkurencije na tržištu roba i usluga, po neoliberalima afirmiše prvostepeno individualističko načelo kao suštinu zdravog društva. Potpuna decentralizacija odlučivanja do nivoa samog pojedinca u sistemu liberalnog vlasništva, dozvoljava svakom čoveku da konstituiše vrednost i samovrednost kao osnovu realne slobode. Zapravo, realnu slobodu utemeljuje upravo prvostepena, individualna procena vrednosti samih pojedinaca na slobodnom tržištu rada i kapitala. Samo tako najraznovrsnije bogatstvo znanja, sposobnosti i vrednosti slobodnih pojedinaca vodi većem znanju, bogatstvu i sposobnosti celog slobodnog društva.

Ukoliko se društveni poredak jedne države udaljava od privatne svojine ka zajedničkom vlasništvu i čvrstoj organizaciji institucija iz jednog centra, praktično znanje, lična inicijativa, sposobnost i kreativnost samih pojedinaca, koja suštinski doprinosi svakovrsnom bogatstvu i uspešnosti celog društva, razvodnjava se i umanjuje. A baš to praktično znanje, mudrost konkretnih pojedinaca treba da bude temelj ekonomsko-političkog delovanja u zajednici i zato dostupno u najvećoj mogućoj meri svima i na korist celog društva. Snaga i odgovornost svake institucije slabi ukoliko gomila svoje odluke u jednom centru i udaljava od slobodne inicijative pojedinaca. Ukoliko nije ispunjen osnovni uslov ličnog vlasništva, čovek se pretvara u pokretnu imovinu i postaje svojina nekog drugog. Ta povezanost imovinskih i osnovnih prava čoveka je  suštinske, konstitutivne a ne samo izvršne, instrumentalne prirode. Ako sami pojedinac svojom praktičnom mudrošću nema kontrolu nad svojim radom i uslovima svog rada, već svoju stručnost i slobodnu inicijativu nužno podređuje jednom pojedincu ili najvišem kolektivnom telu u procesu odlučivanja, on nije u stanju da sposobno dela i postigne visoke rezultate koji odgovaraju njegovim najvišim ciljevima i vrednostima.

 

6. Glavni problem

 

Ni u demokratiji nikad ne vlada ceo narod, nego samo jedan izabrani deo njegovih predstavnika i tu su moguće dve osnovne varijante. Da državom vlada bolji i sposobniji deo naroda, ili gori i nesposobniji. Samo kada vlada  bolji i sposobniji deo naroda, vlada narod,  a kada vlada gori deo naroda, on prvo porobljava bolji deo naroda a zatim i ceo narod. I kao što je pravedno da u čoveku bolje vlada gorim, tako je u državi pravedno da bolje vlada gorim. I kao što čovek vlada sobom kada u njemu bolje vlada gorim, tako i država vlada sobom kad u njoj bolje vlada gorim.  To jest, kada u čoveku ili državi bolje vlada gorim, to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države. A kada u čoveku ili državi vlada gore,  to ne samo da slabi slobodu čoveka i slobodu države, pravi gore ljude i goru državu proizvodeći tako: tiraniju, oligarhiju, anarhiju nego vodi u porobljavanje tog naroda,  države od strane drugih naroda, država...

 

 Komentar

 

Jedan od rodonačelnika američke demokratije i pisaca američkog ustava, Džejms Medison, je smatrao da iako ima mnoge mane, da se strančarstvo ipak ne može sprečiti; nagon za političkim udruživanjem je ukorenjen u samoj ljudskoj prirodi, ali je zato nužno izgraditi takve ustanove koje će ih obuzdavati, sprečiti njihovo štetno dejstvo.

U stvari, američki ustav nije nikada izričito zajemčio slobodu političkog udruživanja, čak ni u sistemu običajnoj prava. U Velikoj  Britaniji, takođe, ne postoji ni jedan opšti zakon o političkom udruživanju građana. A to su dva najpoznatija primera dvostranačkog sistema, koji su, naspram svih jednopartijskih diktatura i višepartijskih sistema, i dalje primeri najstabilnijih parlamentarnih demokratija na svetu,

Stranke u Americi nisu potpuno samostalne. I mada se pravo pristupa stranci ne može se  ograničiti, jer je to prvo političko pravo   pojedinaca, pa tek onda  stranke, političke stranke nemaju pravo da same biraju vođe stranaka, utvrđuju programe, kandidate, niti da određuju kako će se ovi predstavljati u javnosti, nego je sve to  pod punom kontrolom države. Čak se tretiraju kao neka vrsta „državnog organa kroz koga suverni narod vrši vlast“. To jest, pa pošto stranačke organizacije svojim predstavnicima kontrolišu državu, pripadaju, svakako, organizaciji države i državnoj vlasti, potrebno je i da one same budu podvrgnute zakonskoj kontroli.

Politička, građanska prava, verska, socijalna, ekonomska, tzv. pozitivna prava su razvijale, izgrađivale institucije demokratskog društva stotinama godina i ona su mnogo veći garant slobodne države, slobode ljudi u međusobnim odnosima, kao i slobode pojedinca nego slobodno udruživanje u političke stranke. Pre se može reći da su viševekovne (državne, nedržavne potrebne, nužne) institucije, kad su postale liberalne, porodile slobodna politička organizovanja, političke stranke, nego što se može reći da su političke stranke porodile viševekovne institucije. Pitanje da li političke stranke, sloboda udruživanja po političkoj osnovi treba da postoji, nije isto kao da li baš njima, time što postoje kroz to i takvo slobodno udruživanje, delovanje, treba predati vlast?

 

7. Kako organizovati politički sistem da državom vladaju najbolji?

 

Kako organizovati politički sistem da državom vladaju najbolji?

 

Čoveku je svakako jasno da ne može niko da jede, pije...  za njega, ali mu nikako nije jasno da  isto tako ne može  drugi da misli za njega…

Ako ima svoju ličnost,  svoje ime, prezime, rod, državu, imovinu, umeće, posao …  zašto ne bi imao i svoj duh?

Kako će čovek voditi svoj život bez vlastitog duha, slobodne misli, reči?

Da bi se obećano po tvrdoj reči i ispunilo, mora biti vlastitim mislima promišljeno, slobodnim duhom potvrđeno.

Čoveku se čini da on iz svoje slobodne volje može izabrati da ga vode tuđe misli, odluke, međutim, tuđe misli, reči,  odluke, dela su na kraju i tuđi život...

Od toga da čovek zaključi da kao što ne može neko drugi da jede, pije za njega, da isto tako ne može da misli za njega – dalek je put…

Opet, bez obzira na taj dalek put do vlastitog mišljenja, kao preduslova za slobodno odlućivanje i delovanje, čovek je dužan da ima svoj stav o ključnim stvarima koje se tiču njegovog života, a ne da se unapred odriče svoje duhovne slobode i prihvata da uvek drugi misle i odlučuje umesto njega.

Da bi čovek izgradio vlastito mišljenje o stvarima koja se tiču suštinskog uređenja socijalnih, ekonomskih, političkih odnosa u državi, dostigao praktičnu mudrost za političko odlučivanje, delovanje, moraju se učiti od početka.

Kako mnogo toga u našem životu zavisi od tog makrosveta u državi, jedna reforma obrazovanja mora, svakako, da uključi Osnove politike, sa izabranim delovima filozofije,  ekonomije, prava da bi mladi ljudi barem u minimalnoj meri zadobili političku mudrost s kojom bi  utemeljili jače jedinstvo vlastite misli, reči, odluke i dela u budućem životu.

I kao čovek nema pravo da nasrne na svoje telo, život da ne naruši starije Božije pravo, odrekne dušu, s kojom mu je dato pravo na život, nego je još dužan da je brani (kao što po osnovi prirodnog prava brani svoje telo, život), tako još više nema pravo da se odrekne svoje duhovne slobode, kao osnovne snage duše, preda je drugom, bilo drugom čoveku, grupi, partiji – a da ostane (suštinski) čovek. Tačnije, ono prvo pravo postoji za ovo drugo, jer iako životinje imaju pravo da brane svoje telo, život,  niko ne kaže da su one zbog toga slobodne.

Kako danas čovek može ispoljavati svoje političko pravo? Ili da politički u okviru neke stranke deluje kao njen član ili predstavnik ili da kao pristalica glasa za određenu  stranku.  Druga mogućnost je da sam formira stranku, ili uopšte ne glasa, bude apolitičan.

Ipak, ako je političko izražavanje jedno od zagarantovanih suštinskih prava, svakom čoveku  mora biti institucionalno omogućeno da u okviru političkog sistema  aktivno ispoljava to svoje pravo, bez obzira da li je član političke stranke, ili glasa za određenu političku stranku. Međutim, u modelu ovakvog političkog sistema tako nešto uopšte nije moguće! Zapravo, ogroman broj stručnih moralnih ljudi iz opreznosti upravo izbegava stranke, ne samo zato što im se ne sviđa njihov program, što misle da su nestručni ili nemoralni, nego što ne veruje u politički sistem utemeljen na strančarstvu, koji ljude razlikuj po partijskoj pripadnosti,  nego samo onaj sistem koji ljude razlikuje po stručnosti i moralnosti.^[78]  Oni su potpuno svesni svaka  stranka, samim tim što predstavlja jednu stranu,  a isključuje druge strane, mnogo više nema nego što ima, a da samo  celina ima sve … Da  partije iz jedne strane naspram druge ne rade na korist celine, mnogo više razjedinjuju i zajednicu, nego što sastavljaju

  Ruso unapred uviđa taj problem, mada ne u popunosti kao što on zaslužuje da bude sagledan, jer u njegovo vreme političke stranke ni izdaleka nisu imale takav uticaj kao danas i zato je u potpunosti protiv udruživanja, političkih stranaka. One po njemu ne socijalizuju ljude, nego baš, naprotiv, dele i razbijaju društvo.^[79]

Po Rusou pojedinci se manje razlikuju međusobno, nego političke stranke. Kada nema političkih stranaka, pojedinac ne može da se osloni na svoje političke pristalice. Ako nešto u njegovom predlogu naginje više njemu nego drugima, u suočavanju sa svima biće prinuđen da se približi njihovim stavovima, kroz sva različita mišljenja usaglasi na kraju sa drugima u zajedničkom interesu. Nasuprot tome, kada u društvu postoje političke partije koje se bore za vlast, iako svaka od njih svoj interes predstavlja kao opšti, on je opšti samo za svoju grupu, a poseban u odnosu na celo društvo. U tom međusobnom sudaranju različitih partijskih programa, gde se skoro niko ne odriče svojih uskostranačkih interesa, gubi se najplodnije usaglašavanje u  zajedničkom interesu svih. Svaka partija opšti interes najčešće podređuje posebnoj, pojedinačnoj koristi, na kraju svom uskostranačkom interesu, unoseći tako veliki razdor na štetu cele zajednice, društva.

Opet, iako neposredna demokratije ima mnoge prednosti nad predstavničkom demokratijom, ona u ovom osnovnom obliku nikako nije moguća u savremenom dobu.  Prisustvo svih u narodnoj skupštini u starim državama, grčkom polisu, Rimskoj republici, kad su te države bile manje, bilo je moguće (čak je i Rim prestao da bude republika kad se skroz proširio), ali u modernom vremenu je očigledno da ne mogu svi upravljati.

Ipak, suštinski problema predstavničke demokratije da li narod može i ima pravo da prenosi suverenitet na izabrane pojedince, partije –  čim se to očigledno dešava, nema sumnje da on to može, nego kako on to treba da čini na  najbolji način na  dobrobit cele zajednice? Da li on u sadašnjim okolnostima organicacije političkog sistema, gde mu se različiti pojedinci, partije, stranke nude da ga predstavljaju, ima uopšte mogućnosti da tako nešto čini kako treba?

Neko će reći, pa valjda neko mora vladati…Po današnjim demokratskim principima a svako ima prvo da se sa svojim istomišljenicima slobodno organizuje u političke partije radi učestvovanja u vlasti i  ko dobij brojčanu većinu ima pravo da vlada… Šta tu nije u redu… i kako može biti drugačije?

Ništa, od početka do kraja nije u redu i sve može biti drugačije….

Kad su Atinjani pitali jednog filozofa sa strane: Da li ti se sviđa naša demokratija, on je rekao da mu se ne sviđa. A zašto? Zato što kod vas magarac može da bude konj. A kako? Pa lepo. On je, npr. magarac, a kad vi svi dignete ruku, on je konj!

Ako mi ne glasamo za bilo koje odgovorno zanimanje: ko će da vodi vojsku, gradi most, centralu, leči, operiše pacijente, ili vozi avion … itd. nego su za sve takve poslove i mnoga druga bitna i manje bitna zanimanja potrebne najstrožije provere sposobnosti i moralne odgovornosti, kako možemo sada, bez prethodne provere sposobnosti, stručnosti, moralne svesti i savesti, samo svojim pravom glasa, odrediti prave ljude za najodgovornije poslove vođenja države i zanimanja u vlasti?^[80] 

Zašto bi neko od tih kandidata bilo da su se  sami prijavili ili ih predložila partija, uopšte dolazili na vlast!? Ako je za svako zanimanje potrebna provera sposobnosti, stručnosti, čak i za ono najmanje po značaju, onda je i za jedan tako ozbiljan posao, kao što je vladanje državom, svakim njenim resorom, još mnogo nego svim ostalim delatnostima, zanimanjima potrebna provera stručnosti; profesionalna, zdravstvena, moralna, mnogo pre, nego usko stranačka i politička. Zašto se onda jedna takva prethodna provera ne bi vršila i među kandidatima koji se biraju i raspodeljuju na najviša stručna i odgovorna mesta u državnoj vlasti?

Danas se upravo čini obrnuto. Da građani, bez ikakve prethodne provere stručnosti svojim pravom glasa daju pravo određenim partijama, koje su se prijavile na izbore, verujući njihovim vođama na reč da ovi posle, najčešće po političkoj osnovi, mnogo pre po poslušnosti stranci, a ne stručnosti i moralnosti, raspodeljuju odgovorna mesta u vlasti, koja su suštinskog značajna za celu državu.

Mesta na vlasti su najstručnija, najodgovornija, najbitnija mesta. I sigurno  da za ta najodgovornija mesta nema mnogo moralno svesnih i stručno sposobnih ljudi. Opet, zašto ne bi upravo najmoralniji i najsposobniji preuzeli te poslove – bez obzira da li su kandidati određenih stranaka ili njihovi članovi, a ne oni, bez ikakve prethodne provere moralne svesti i stručnosti, samo zato što na listi kandidata svoje stranke?

Da li su se takvi uopšte učlanili u političke stranke?

Da li su prijavljeni kao kandidati?

Mogu se prijaviti i najbolji i najgori. Platon kaže da su oni koji se sami nude narodu najčešće najgori, a najbolji beže od vlasti, sklanjaju se od tako teškog i rizičnog posla. Čak iako su i dostojni za tako nešto, bez obzira na veliko umoljenje, čvrsto odbijaju da preuzmu vlast, pa se maltene, moraju primorati da je prihvate. 

Mi nijedan posao ne prepuštamo stihijskoj sili, slučajnosti, nego se proverava stručnost i sposobnost, a onaj najbitniji, kao što je vođenje države, bez ikakve stručno iskustvene provere se po većinskom pravu glasa, daje nekome ko se na izbornu listu samo prijavi!

Nije samo pitanje da li će se nekome (po preporuci njegove partiji ili vođe partije) verovati na reč, nego još mnogo pre političke podobnosti da li je sposoban, stručan, moralno odgovoran za tako nešto. Ako običan čovek ne može da proveri stručnost lekara, inženjera, oficira, ekonomiste, pilota…. da odlučuje, određuje ko će da preuzme sve te odgovorne poslove, nego to mora, svakako, neko stručan da uradi, proveri umesto njega, kako će sada taj običan čovek moći da odluči da li su ti politički kandidati, bez ikakve prethodne provere, jednostavno verujući im na reč da za njih glasa, samo zato što su se po svom demokratskom pravu slobodno organizovali i prijavili kao kandidati stranaka, stvarno sposobni, stručni, moralni za te veoma teške i odgovorne državničke poslove – često mnogo  stručnije i bitnije, značajnije za celu zajednicu od bilo kakvih drugih poslova?

Zamislimo da se neko bez ikakve provere sposobnosti, odgovarajućih kvalifikacija, stručnosti nudi za bilo kakav odgovoran posao. Zar ne bi bio smešan? A vođe stranaka, partije, zajedno sa njihovim kandidatima na izbornim listama, samim tim što su se „slobodno organizovale po demokratskim principima“ (a čak ni to nije uvek slučaj), odjednom žele da im se zbog toga, preda jedan najodgovorniji i najstručniji posao nad svim poslovima, ni manje ni više nego organizacija vlasti cele države! Kakve veze ima to njihovo slobodno udruživanje, organizovanje (na koje, svakako imaju pravo), sa najstručnijim državnim poslovima, vođenjem cele države?

Otkud uopšte unapred smelost političkim strankama da na osnovu svog slobodnog političkog organizovanja, delovanja imaju pravo da preuzmu buduću vlast, zahtevaju tako nešto vrhunski stručno, krupno i odgovorno,  kao što je vođenje celokupnih državnih poslova?

Nije suštinsko pitanje ko je najbolji od onih koji su se prijavili, nego da li su se najbolji uopšte prijavili? Neki najbolji, svakako, postoje, mada nisu ušli u određene političke stranke, ili su možda učlanjeni u  njih, ali nisu na predloženim listama.

 Da li to znači da mi tu činjenicu uopšte ne treba da uzmemo u obzir i nužno biramo  one slabije koji su prijavljeni kao kandidati političkih stranaka? Nikako! Nego bi baš trebalo da izaberemo najbolje, iako nisu njihovi kandidati,  pa čak ni njihovi članovi.

Ako samo postoji mogućnost da se ne prijave najbolji, a da ne govorimo o tome da mogu da se prijave prosečni, ispod proseka, pa čak i skriveni tirani, demagozi – najgori i čak preuzmu vlast i najodgovornija mesta u državi, onda sa samom osnovom sadašnjeg političkog sistema, svakako nešto, nije uredu i treba je menjati. Treba se potruditi da se mudro i odgovorno smisli i organizuje politički sistem tako da na najodgovornija mesta u državi dođu oni koji su najsposobniji, najstručniji, najbolji, a ne prihvatiti bez prethodne provere stručnosti, mi moralne odgovornosti nedovoljno odgovorne, ili neodgovorne da rešavaju najstručnije i najodgovornije zadatke – često samo prosečne, ili ispod proseka, a nekada, čak i najgore! ^[81]  

  Možda će neko da kaže: pa sami su krivi, zašto se nisu učlanini u stranke, potrudili svojom političkom aktivnošću da se nametnu kao vođe, ili ušli u predstavnički vrh stranke i tako došli na liste. Ovo oni su tu, drugih nema, neko mora obavljati te poslove, moramo nekog izabrati...

Taj argumenat nije dobar. Više je potreban lekar bolesniku nego bolesnik lekaru. Isto tako je više potreban narodu dobar državnik, nego državniku narod. Svaka stručna grupa, pa na kraju i sam narod, treba da traži onoga ko će da ih vodi. Da ponude nekom moralno odgovornom, sposobnom i stručnom da preuzme odgovornu funkcije vlasti, a ne da se on nudi narodu. Drugo je pitanje kako će to običan narod da zna i kako će to da se praktično ostvari, izvrši u jednom političkom sistemu. U svakom slučaju, treba naći jedan odgovarajući, pravedniji model političkog sistema koji će tu stvar  rešiti.

Kako rešiti taj problem?

Re svega, da li jedno takvo biranje odgovornih mesta u vlasti, bez adekvatne provere moralne svesti i radne sposobnosti, samo na osnovu stranačke liste, nužno? Svakako da nije. Mnogo je bolje da se ta jako bitna stvar (način konstituisanja političkog sistema) što stručnije i mudrije organizuje, a ne unapred prepusti stihijskoj sili.

To slobodno političko organizovanje, može, doduše, biti po nečemu slično sa najodgovornijim vođenjem države, ali zar to najviše preuzimanje teških i najodgovornijih državničkih poslova ne traži najstriktniju proveru stručnosti, praktične sposobnosti, moralne odgovornosti, mnogo pre nego za bilo koji drugi posao, a ne da tu preko potrebnu stručnost i moralnu odgovornost samo garantuje uskostranačka politička podobnost.

Neko će reći da je za uspešno praktično delovanje prvenstveno potrebna politička sposobnost, a da se ta vrlina svakako uči i proverava aktivnošću u političkim strankama, partijama, gde se istovremeno proverava i profesionalna stručnost kandidata i moralno politička podobnost, pa se tek onda ti ljudi nude na poverenje biračima. I da mi upravo zato glasamo stranku u koji imamo poverenje, a ne posebno stručne pojedince, jer svaka velika  stranka ima u svojim redovima ljude svih struka, pa na osnovu znanja i praktične mudrosti uskostranačkog vrha može da ih raspodeli na sve potrebne funkcije, ili poslove u državi. Pa čak i ako nema takve ljude u svojim redovima i vidi nekog pogodnijeg, boljeg od bilo kog svog člana, uposli  neko nestranačko lice ili čak uzme stručnog čoveka iz druge stranke? Da baš iz gore navedenih razloga, što običan čovek nikada ne zna da proveri tu potrebnu sposobnost, stručnist i moralnu odgovornost za najvažnija državnička mesta,  iz kontraargumenta može reći da su ljudi prinuđeni da to svoje suvereno pravo biranja i odlučivanja  prenesu na neku ličnost, partiju u koju imaju poverenja, koje su se pred njihovim očima potvrdile svojom praktičnom mudrošću i moralnom odgovornošću,  da to  bolje mogu uraditi umesto od njih.

Ipak, da li je neko član jedne ili druge partije, to je stvar njegovog izbora i manje bitna, međutim a da li će na nekom odgovornom mestu u vlasti stajati moralno odgovorno lice koje će stručno i profesionalno obaviti tu dužnost, stvar je suštinski bitna.

Pored toga, tu bi se baš morao povući pravi „rusoovski“ argumenat: Da čovek nikako ne bi trebalo da se lišava prava i slobode u okviru  svog posla, zanimanja, političkog delovanja na osnovu svoje interesne grupe. Da izborno pravo čoveka upravo treba počiva na konkretnom zvanju njegovog rada i delovanja i da bi na po tom istom pravu trebala da ispoljava svoje političko organizovanje, odlučivanja, delovanje. Da svoje pravo izbora, odlučivanja na osnovu svog zvanja, znanja, konkretnog rada, ekonomskog, političkog delovanja ne prenosi nikom drugom do nekom (po mogućnosti najsposobnijem, najodgovornijem) iz svoje interesne grupe sličnog zanimanja, delovanja. I da se takvo političko organizovanje, delovanje izvršava počevši od najnišeg, najšireg pa sve do do najužeg, najvišeg nivoa. Samo tako će najbolji i najsposobniji doći na najodgovornija mesta. Ne samo rešiti mnogo stariji problem koji postoji i pre svake stranke, a istovremeno i sprečiti uplitanje, posredovanje političkih stranaka koje ne samo da ne rešavaju kako treba osnovni problem, nego ga samo pravi težim, nepotrebno umeće (dodatni) problem u problem.

 

8. Napomena o sindikatima

 

Umesto  udruženja strukovnih sindikata, mnogo bolje  da je postoje strukovne partije: radnička, i zemljoradnička... itd. Svakako sa bi one onda imale daleko veći  uticaj,  nego sada u okvirima samog političkog sistema stvarno izborili za svoje interese... Kod postojećih  partija sve je pomešano, nijedna ne predstavlja jasno definisan interes jedne socijalne grupe ili  određene  struke. Ako bilo koji deo sistema nije u istom nivou otpornosti ili kvaliteta kao ostali delovi, trpeće (u ovom slučaju) celo društvo (politički) sistem.

Na primer, niko ne poriče da je na jednim kolima bitan volan, svaka direktna i indirektna osnova komande upravljanja,  ubrzanja, kočenja ili prenosa ....ali, svakako, je bitan i radni deo, svaki deo motora. Koji vozač neće voditi o tome računa? To znači da radnici moraju živeti u odgovarajućem nivou kvaliteta kao i ostale struke i da svi delovi društva ili političkog sistema, moraju biti usklađeni.    

 

9. Rešenje

 

Umesto što se sada građani organizuju u političke partije (koje mogu ostati u savetodavnom smislu, a nikako da zbog tog svog slobodnog organizovanja po uskostračkom interesu imaju bogomdano pravo da preuzmu vlast, prime najodgovornije fukcije u državi), svi članovi društva sa biračkim pravom treba da se politički organizuju slične interesne grupe zanimanja i svaka takva grupa u okviru svoje slične grupe zanimanja od dna do vrha, bira među sobom najspoobnije i moralno najodgovornije ljude, a koje, u domenu svoga posla (slične grupe zanimanja), svakako, najbolje poznaje, da bi na najbolji način predstavljala njihov interes. Da građani svoje političko pravo izražavaju sa predstavnikom svog zanimanja, s kojim suštinski učestvuju u zajednici, drugima obraćaju i sa njima saobraćaju.

 Zapravo, prava svrha nije čak da na kraju bude samo neko kvalitetan iz tog posla, zanimanja, nego da na vrhu, na korist tog posla, zanimanja i celog društva bude najstručniji i najmoralniji. Ako je značaj zanimanja već raspodeljena  po jednoj prirodnoj potrebi, zašto model političkog sistema ostvarivanja političkih prava i sloboda radi odlučivanje i učestvovanje u vlasti ne bi pratio tu prirodnu raspodelu i na njoj bio  utemeljen i organizovan? Ta prirodna raspodela različite grupe poslova, zanimanja kroz ponudu–potražnju na tržištu se reguliše sama po sebi po značaju svake grupe  zanimanja, ili uticaju svake interesne grupe. Bez obzira koliko se interesi različitih zanimanja razlikuju između sebe, oni su u konkretnom životu nužno upućene jedne na druge i po svakoj vrsti slobodnog organizovanja, ugovora, dogovora radi zajedničkih interesa mnogo lakše dolaze do saglašavanja i međusobne saradnje nego političke partije.

Tu nestaje potreba za posrednicima, predstavnicima političkih stranaka. Ta raspodela po zanimanjima je najprirodnija, jer čak i u sadašnjem političkom sistemu kada stranke  dođu na vlast i doniju pravo da formiraju vladu i preuzimaju sve druge odgovorne poslove u državi, opet moraju uposliti u vrhu stručne ljude iz svojih redova ili profesionalna nestranačka lica. Pa zašto bi se onda narušavao prirodan red stvari, kroz fiktivnu političku slobodu biranja političkih predstavnika i dodavao bez potrebe  politički posrednik sa beskrajno više mogućnosti greške? Mnogo je bolje da ljudi iz svojih konkretnih zanimanja i suštinski bitnog za njihov konkretan život, biraju svoje odgovarajuće predstavnike, čiju moralnu odgovornost i profesionalnu sposobnost oni sami najbolje znaju, da najbolje predstavljaju interes njihovog zanimanja. I da takva politička sloboda,  bude pravo i obaveza svih pojedinca, interesne grupe zanimanja da od dna do vrh učestvuju u vlasti, štiteći tako na najbolji način svoju konkretni posao,  zanimanje i istovremeno zajednički interes svih.

Treba poći od jasnog oslonca, nečega konkretnog ka nečemu još konkretnijem i doći tako, na kraju mnogo sadržajnijem, punijem, najkonkretnijem svemu, a ne od praznog deklamativnog sveoopšteg svega, ka na kraju – ničemu! U ovom slučaju, realne slobode čoveka, grupe ljudi, utemeljene u njihovom konkretnom poslu, zanimanju. I sav politički sistem, umesto iz interesa različitih partija, konstituisati iz sličnih grupa zanimanja po prirodi stvari usaglašavajući na taj način svih različite grupe u zajednici. Ako neko kaže da stvari danas nisu takve, to delimično jeste i nije tačno. Stvari upravo jesu takve, sva ta zanimanja realno postoje i međusobno sarađuju u interesu svoga posla u ponudi, potražnji na tržištu sa svim drugim raznovrsnim grupama zanimanjima. Takvi odnosi iz nužno zahtevaju po prirodi stvari kompromis i prirodnu samoregulaciju sličnih i različitih grupa zanimanja pojedinaca–interesnih grupa. A sadašnji predstavnički sistem političkih predstavnika očigledno nije u skladu sa takvom prirodnom raspodelom poslova, zanimanjima u realnom životu, već se posredovanjem političkih stranaka nepotrebno otežava, beskrajno komplikuje.

Takav politički sistem,  organizovan od od konkretnih interesnih grupa sličnih poslova, zanimanja, kako su po prirodi raspodeljeni u društvu,  najpre dovodi do toga da od svih poslova, zanimanja na čelo države dođu najstručniji, najbolji na opšti interes svih. A pogotovu da spreči da na najodovornije funkcije u državi vrlo često određuju ljudi koji ne poseduju ni odgovarajuću stručnost ni moralnu odgovornost, za te poslove, već su postavljeni samo po uskom interesu jedne partije (ili grupe vladajućih partija), tako da se  vrlo često dešava da nestručnost i neodgovornost vodi na kraju sva zanimanja, svaku stručnost i svaku odgovornost!

Sva bi se slična zanimanja, interesne grupe sastajala po potrebnim rokovima i birala svoje predstavnike, raspodeljene po brojčanom i teritorijanom ključu. Ta prirodna raspodela interesnih grupa sličnih zanimanja morala bi biti ispoštovana u  celokupnoj organizacije političkog sistema,  od dna do vrha.  Na kraju bi se se od predstavnika ovih predstavnika formirali svi najstručnije resori na najvišu korist svake interesne grupe i društva u celini.^[82]  

Po svoj prilici da bi po ovakvom političkom sistemu morala da postoji razlika na Gornji i Donji dom.

Svakako da bi u Gornji dom bili delegirani oni pojedinci koji su najviše potvrđeni svojim delima, moralnošću, stručnošću. U Gornjem domu bi bili najviši predstavnici osnovnih grupa zanimanja, koji su se i teorijom i praksom kao kao najsposobniji i najodgovorniji najviše potvrdili pred svima. Prvo kao predstavnici slične gupe zanimanja iz opštinskog saveza, pa na kraju iz najstručnijeg republičkog na kraju.

Predsednike opština, republike mogu birati svi (predstavnici svih zanimanja), ali, opet, samo po predlogu parlamenata.

Svakako da će i u takvom predstavničkom sistemu postojati suprotstavljanje, kako u okviru iste grupe sličnih zanimanja, tako i između različitih interesnih grupa. Ipak, svaka je takva suprotstavljenost zanimanja, delatnosti preslikava jednu prirodnu konkurenciju, gde su bez obzira na sukobe interesa  opet radi saradnje u poslu su ljudi nužno upućeni jedni na druge i zato je mogućnost njihovog usaglašavanja mnogo veća te se  pravedna korekcija izvršava po prirodi stvari.

 

Napomena:

 

Argumentu da neko može biti veći preduzetnik, organizovati jedan posao i ako nije iz tog zanimanja, može se suprotstaviti mišljenje da ima onih koji su i stručni i preduzetni, pa zato svakako imaju prednost i prvi mnogo više treba savetnike nego drugi. I na na kraju, uspešan preduzetnik neka bude u društvu preduzetnika.

 

Komentar

 

Nasuprot tome, sada je u našoj političkoj praksi, odlučivanju i delovanju političkog sistema uglavnom je zastupljena pravnička struka! Većinu političkih partija (70- 80%) vodili su predstavnici te struke. A da ne pominjeno dodatno da je u trostrukoj strukturi vlasti, zakonodavnoj, izvršnoj, sudskoj, u jednoj jako bitnoj sudskoj sferi uključena samo pravniča struka, što je već trećina! Pored toga, u svim stručnim telima pri zakonodavnoj vlasti, opet mora biti prisutna pravnička struka (barem u savetodavnom smislu)! Time je prirodna raspodela poslova, zanimanja u organizaciji političkog sistema, koja bi u zdravoj konkurenciji trebala da omogući uravnoteženo odlučivanje i delovanje različitih interesnih grupa, u ogromnoj meri narušena. Šta ćemo sa ostalim zanimanjima, koje moraju imati, srazmeno svome uticaju i doprinosu u društvu isto toliku mogućnost političkog odlučivanja, delovanja!? Ako su skoro svi lideri pravničke struke, a pored toga je sama pravnička struka već prisutna u sudskoj vlasti i ima znatan savetodavan uticaj i u zakonodavnoj vlasti, šta je, na kraju, ostalo drugim zanimanjima?

I ta krajnje neprirodna raspodela u vlasti, uticaja u sferi političkog odlučivanja, delovanja, koja nije zasnovana na prirodnoj strukturi i potrebi i značaju svakoga zanimanja u zajednici, mora izazvati loše posledice.

U stvari, više ima logike da se suprotno zahteva. Ako bi trebalo nekoga depolitizovati, da zbog nepristrasnosti u suđenju ostane samo u okviru svoje struke, jer se već nalazi u (jako bitnoj) samoj strukturi državne vlasti, onda treba upravo njih, koji već imaju najveći mogući uticaj svoje struke kroz sudsku  i svojim savetima pri pisanju i formulaciji svih zakona uticaj i na (skupštinsku) zakonodavnu vlast. Ali, ipak, u skladu sa osnovnim demokratskim principom ovde predloženim: da sva slična grupa zanimanja imaju svoje učestvovanje u vlasti u skladu sa svojim poslovima i značajem,  i oni bi  trebali imati svoje  predstavnike, ali, svakako, daleko, daleko manje nego sada.

 

10.  Suštinski odnos prava i politike

  

Ono što arhitektonika pravno-političkog sistema prvo treba da definiše je suštinski odnos između prava i politike.

S jedne strane je sva politika, od izbornih zakona do ustanovljenja državnih institucija, za sve socijalno, ekonomsko delovanje, uokvirena u pravne propise, a sa druge su svi zakoni, pa čak i sam ustav, dolaze iz politike...

Mi danas stalno čujemo da pravosuđe treba da bude nezavisno od politike, a zapravo, pravo nikako ne može biti nezavisno od politike, niti politika od prava, već se samo mogu dovoditi u ravnotežu!  Tako što će se i pravo uključiti u politiku, a ne, kao što je to sada slučaj, samo politika u pravo. A naglašavanje njihovog odvajanja, u ime „nezavisnog“ pravosuđa, „nezavisne“  policije... ili bilo koje druge institucije: univerziteta, instituta, državnih medija, televizije... upravo onemogućava pravnu državu, proizvodeći sve suprotno!

Kako će postojati nezavisno: sudstvo,  policija, mediji, univerziteti, instituti, stručne službe, ako jedna sfera–zakonodavne vlasti– ne izglasava samo vladu ili u okviru ustava donosi nove i usavršava postojeće zakone, već postavlja i smenjuje ostale „nezavisne“ sfere vlasti i predstavnike svih državnih institucija: tužioce, sudije, gradonačelnike, načelnike policije... dekane, rektore, direktore instituta, državnih medija, državne televizije...

 

11. Kako uravnotežiti razlilčite sfere vlasti

 

Tako što će se suverena izborna volja celog naroda na neposrednim izborima birati najviše predstavnike svake posebne sfere vlasti!

Jedino tada će svaka sfera vlasti imati svoj autoritet i svoju ustavom zarantovanu nezavisnost i istovremeno sve te različite sfere ravnotežu između sebe...

Samo tako će vladati zakon nad svima podjednako a ne čovek po svojoj samovolji nad čovekom, ili da jedna sfera vlasti postavlja i smenjuje predstavnike svih drugih nezavisnih sfere vlasti, narušavajući u potpunosti arhitektoniku pravno-političkog sistema.

To, što politika ima sve više slobode izvan pravnog okvira, ili pravo nema moć koju bi trebalo da ima je upravo zbog toga što politički sistem ne usaglašava pravo i politiku, ne vodi njihovoj jedinstvu i ravnoteži već u ime "nezavisnog sudstva" samo prividne pravne države upravo proizvodi nejedinstvo i neravnotežu.  Zbog prevelike moći izvršne vlasti sudska vlast uopšte nema svoj nezavisni autoritet zagarantovan ustavom, čime se umanjuje ne samo efikasnost pravosudnog sistema u sprovođenju zakona, nego relativizuje ceo politički sistem i obesmišljava pravna država...

To je jedini način da pravni pricipi – koji su čak sličniji između različitih država nego politički principi u jednoj državi, jer se, „kako vetar duva“, vrlo često menjaju čak i kod jednog političara i po nekoliko puta u životu a kamoli kod različitih partija u državi – budu ravnoteža politici, a ne da politička promenljivost i  karakterno nejedinstvo, kao što je to sada slučaj, stoje nad sto puta čvršćim pravnim principima, koji se u celom svetu čuvaju i nadograđuje stotinama godina...

Ako suština savremene državi vladavina prava, da ne vlada čovek nad čovekom, nego zakon nad svima podjednako,  onda narod na neposrednim izborima, pre izbora za parlament, prvo treba da bira najviše predstavnike pravosudnih organa: državnog tužioca i vrhovne sudije ustavnog i kasacionog suda – svakako od onih nekoliko kandidata na kraju, koji su prethodno u okviru svoje struke već izabrale od dna do vrha izabrale same sudije i tužioci na svojim izborima – kao i predstavnike policije (koja je u svrhu odbrane zakona, i delovanja po zakonu, ionako podređena pravosuđu), od onih nekoliko kandidata koji su se, takođe, isto izdvojili na takvim izborima i u samoj policiji na kraju i tako sprečiti vladavinu čoveka nad čovekom i bezbedi arhitektoniku pravnog sistema, vladavinu zakona i autoritet pravne države...

 

12. četvorostruka struktura političkog sistema od: zakonodavne, sudske, izvršne i informativne vlasti

 

Trostruka struktura političkog sistema za ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (koju je predložio još Monteskje), više nikako nije dovoljna.

Sa jačanjem informativnog uma, medijske svesti, danas ko vlada komunikacijama, informacijama, on u velikoj meri utiče na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.

Ako je moć informacija, medija, komunikacija, javne misli, reči toliko velika da ta nezvanična "informativna vlast" ne samo narušava ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, nego čak ovladavava njima, onda politički sistem treba tako reformisati da ta "informativna vlast" i zvanično bude potuno nezavisna, konstitutivna sfera vlasti!

I država kao i čovek, za slobodno odlučivanje, delovanje traži slobodu misli, reči.

I kao što čovek iz slobodne misli, reči utemeljuje slobodne odluke i dela tako će i država  imati punu slobodu odlučivanja, suđenja, delovanja (kroz tri postojeće sfere vlasti), kada  od  vanstranačkih predstavnika svih društvenih grupa konstituiše nezavisnu sferu informativne vlasti, ne samo za slobodu medija, komunikacija, nego i nezavisnost škole, univerziteta, nauke, kulture, vere, kao četvrti "točak" "stub" političkog sistema!

Samo će tako politički sistem imati punu teorijsku zaokruženost i potrebnu praktičnu operativnost!

Ta posebno konstituisana sfera nezavisne, decentralizovane informativne vlasti za nezavisnost ne samo medija, informacija, nego uopšte znanja, obrazovanja, kulture, vere, bi vratila onaj pozitivni smisao demokratije, naspram mnogih negativnih koji sada postoje; uravnotežila vertikalnu strukturu političkog sistema predstavničke demokratije sa horizontalnom strukturom slobode duha javne misli, reči, koja danas postoji samo (glasanjem) na početku, a kasnije je izrazita politička moć jedne sfere vlasti nad svih ostalim sferama u potpunosti potire.

Svakako da bi ta nezavisna informativna vlast, pored izabranih  predstavnika svih vanpolitičkih društvenih grupa za slobodu duha, javne misli i reči, obrazovanja, univerziteta, nauke, kulture, imala u svom sastavu stručnu naučnu, kulturnu, medijsku podršku jednog broja stalno zaposlenih ljudi iz područja medija, informacija, kulture...

 

12. Ne samo da postojeću trostruku strukturu političkog sistema treba dopuniti sa nezavisnom sferom informativne vlasti nego i posebno birati najviše predstavnike svake nezavisne sfere vlasti

 

Posebno je bitno naglasiti  da taj četvrti  "točak", "stub" političkog sistema za čvrst oslonac, "kola" čoveka i države iz posebno konstituisane informativne vlasti za nezavisne medije (slobodu misli, reči, univerziteta, nauke, kulture) nasuprot postojećeg načina glasanja i konstituisanja svih sfera vlasti iz jedne zakonodavne sfere (koji je odavno prevaziđen), zahteva direktno glasanje za svaku posebnu sferu vlasti ...

Prvostepena suština reforme političkog sistema je da jedna ista i suverena volja građana iz neotuđivog političkog prava posebno na direktnim izborima bira i smenjuje  glavne predstavnike zakonodavne, sudske, izvršne i informativne vlasti, a ne da jedna, zakonodavna vlast (kao sada)  bira sve ostale "nezavisne" sfere vasti, narušavajući operativnost i međusobnu ravnotežu između svih nezavisnih sfera vlasti!

Samo kroz četvrti stub, točak, posebno konstituisane sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu misli, reči, nezavisnost obrzovanja, univerziteta, nauke, kulture, vere... sve  sfere će imati nezavisnost i punu operativnost i politički sistem imati ravnotežu vertikalne i horizontalne strukture vlasti.

Ako  se svaka, pa i "svoja" partija skoro po pravilu tako izvitoperi kada dođe na vlast, da osim uskostranačkog vrha ni većina njenih članova i pristalica od nje nema koristi,  a kamoli ceo narod, nego čak mnogo više štete, mnogo je bolje da se pristalice neke grupe, ili članovi hipotetičke partije okupe oko zajedničke ideje da se izbore za nezavisnu informativnu vlast, u osnovi slobodne  misli, reči, nezavisnog obrazovanja, nauke, kulture, vere... i posebno glasanje za najviše predstavnike svake nezavisne sfere vlasti, jer će tako imati unapred mogućnost da spreče takvo izvitoperenje, nego za bilo koju partiju koja se bori za vlast...

Samo snaga nezavisnih medija, informacija, nezavisnog obrazovanja, nauke,  kulture, vere kroz slobodu javne misli, reči može horizontalnu strukturu političkog sistema uravnotežiti sa vertikalnom strukturom i učiniti ga daleko operativnijim i pravednijim, bez obzira ko je na vlasti.

Ako najrazličitiji instrumenti u svakom uređaju, mašini, vozilu omogućavaju tačne („nezavisne“) informacije da se upravlja i deluje s njima, ili najrazličitiji oseti tela i opažaji čula posebno izdvojeni da mozak i volja svakog živog bića bolje odlučuju i deluju, svakako da su tačne (nezavisne) informacija koje bi bile utemljene iz te posebne, skroz odvojene sfere nezavisne „informativne vlasti“  potrebne i narodu za pravo rasuđivanje, odlučivanje i delovanje u državi!  

I kao što čovek ima slobodu: misli, reči, odluke i dela i tek iz slobodne misli i slobodne reči utemeljuje slobodne odluke i dela tako će i narod tek slobodno odlučivati, suditi i delovati u svojoj državi kada (pored predstavnike tri postojeće sfere vlasti), od vanstranačkih predstavnika svih društvenih grupa bude utemeljio za slobodu duha taj preko potrebni četvrti "točak", "stub" političkog sistema: posebnu sferu nezavisne informativne vlasti!

Sada, zbog nedostatka posebno konstituisane informativne vlasti iz najšire horizontalne strukture političkog sistema i kritičke snage slobodne  misli i reči nezavisnih medija,  nauke, kulture, kada vertikala jedne (zakonodavne) sfere vlasti ne određuje samo najviše predstavnike državnih medija, informacija, univerziteta, uopšte obrazovanja, nauke, kulture, već i najviše predstavnike ostalih "nezavisnih" sfera vlasti, izvršna vlast širi svoju moć  nad svim ostalim sferama i čitavim narodom bez ikakve mere.  

U takvim okolnostima, kada jedna suverena politička volja građana bira samo najviše predstavnike zakonodavne vlasti a ne i najviše predstavnike ostalih nezavisnih konstitutivnih sfere vlasti (osim predsednika države), a pogotovu najviše predstavnike nezavisne informativne vlasti za slobodu medija, univerziteta, nauke, kulture, izvršna vlast koristi tu pogodnost da što duže vlada nad ostalim sferama vlasti i  čitavim narodom, bez obzira na svoju uspešnost.

 

13. Zašto je četvrti "točak" "stub" informativne vlasti najviše potreban?

 

Sada je mediokratija (medijski um medijska vlast, medijska svest uopšte) presudna vlast, preko koje megalopolis i svetska država stoji nad polisom i svakom posebnom državom, i samo decentralizovana, posebno birana od svih društvenih grupa informativn vlast, kao završni konstituent, koji zaokružuje teorijski i praktični okvir političkog sistema, može vratiti slobodu polisa nad megalopolisom, države nad svetskom državom, slobodu javne misli, reči svakog građanina i  posebne društvene grupe, kao osnovu za slobodno odlučivanje, delovanje cele države... 

A ovako se sprečava  preteran uticaj jedne sfera vlasti na nezavisno sudstvo, medije, informacije, obrazovanja, kulturu...

Štiti  se odpreteranog uticaja stranih medija, informacija na nezavisnost vlastitih  medija, informacija...

Samo bi se decentralizacijom slobodne misli, javne reči (nezavisnog univerziteta, nauke, kulture, medija...) kroz posebno konstituisanu sferu informativne vlasti, demokratska osnova političkog sistema u savremenom dobu konačno "isplatilalj". 

Tada"laž ne bi trčala godinu dana pa da je istina (kao sada) stigne za jedan dan", ili još gore, ko zna kad, ili nikad, nego bi je snagom  istinite misli, javne reči licem k licu stigla istog dana, i iz najšire horizontalne strukture političkog sistema imala mogućnost na nadjača sve manipulacije i spreči sve negativnosti vertiklne strukture.

Snaga slobodnih i nezavisnih informacija, decentralizovanih medija konstituisana od predstavnika svih društvenih grupa bi omogućila da u javnim raspravama o svakom problemu od javnog značaja (pre onog završnog predlaganje i odlučivanja u parlamentu) učestvuje mnogo veći broj ljudi (indirektno ceo narod) .

Posebna konstituisana sfera informativne vlasti za slobodu javne misli i reči, nezavisne, objektivne informacija ne bi omogućavale samo pravedniju osnovu političkog odlučivanja i delovanja, nego bi bile od dragocene pomoći za sve druge poslove, oblasti života...

Pored toga, ta posebno konstituisana sfera nezavisnih informacija, medija, nauke, kulture, obrazovanja za najširu osnovu duhovne slobode bi, u skladu sa savremenim tehničkim mogućnostima multimdijalnih komunikacija iz najšireg javnog mnjenja omogućavala mnogo bržu i češću proveru uspešnosti i efikasnosti bilo koje sfere vlasti.

I najvažnije, snagom  slobodne misli, reči iz nezavisnih informacija, medija, obrazovanja, kulture ... ljudi bi se oslobodili da javno govore istinu....

Da se direktno licem k licu bolje razumeju i samim tim i bolje organizuju, uspešnije odlučuju i deluju u zajednici sa drugim ljudima u državi...

 

14. Odgovor na moguće prigovore

 

Neko može prigovoriti da takva arhitektnika  političkog sistema u stvarnosti ne može funkcionisati, jer običan čovek nema dovoljnu stručnost da postavlja i smenjuje te najviše predstavnike sudske, izvršne i tzv. "informativne vlasti". Pa da zato mora prepustiti da to umesto njega upravo rade stručniji i odgovorniji politički predstavnici?

Besmisleno je da se ono što je u teorijskom smislu savršeno ispravno proglašava utopijom, a da se jedna unapred teorijski protivurečna stvar, kao „trouglasti“ ili „četvrtasti“ točak, s kojom se umesto vladavine zakona, sprovodi vladavina čoveka nad čovekom i obezvređuje autoritet celokupne pravne države nekritički prihvata i proglašava „realnošću“!

A tačno je, zapravo da se upravo sa ovakvim političkim  sistemom, gde se izbornom voljom naroda jednoj sferi zakonodavne vlasti prenosi sav suverenitet i omogućava da ona dalje bira sudsku i izvršnu vlast, narušava nezavisnost i autoritet ostalih sfera vlasti i da „tzv“ „nezavisno“: pravosuđe, policija, univerzitet, javni servis u stvarnosti uopšte ne funkcionišu, već iz unapred „četvrtastog“, „trouglastog“ točka politizuje: sudstvo, policija, mediji, kultura, obrazovanje, stručni instituti, državni mediji...

A prigovor, da narod ne zna da bira sudije, tužioce, načelnike, gradonačelnike, informativnu vlast, pa mora to da čini neko stručniji i odgovorniji umesto njega, pogotovo nema smisla!

Kako to narod  „zna da bira“ (političare, zakonodavnu vlast) – jednu unapred nedefinisanu sferu, čija se politički principi menjaju svaki čas „kako vetar duva“– a druge mnogo manje promenljive sfere: sudske, izvršne, informativne vlasti, čiji su kandidati već provereni u svojoj struci, „ne zna“!

Ako ne glasamo ko će da nas operiše, vozi avion, pravi centralu… već neko mora prvo da proveri stručnost tih ljudi koji preuzimaju te stručne i odgovorne poslove, kako da prostim glasanjem odredimo ko će u državi da preuzeti najstručniju i najodgovorniju vladavinu nad svim  zanimanjima!?

A tačno je, zapravo da bi običan čovek upravo mnogo  zna da bira te druge sfere vlasti nego predstavnike političkih partija!

U pravosuđu, policiji se pravila mnogo manje menjaju i tu je, maltene, svejedno koga će narod izabrati jer su ti izdvojeni kandidati na kraju već provereni u svojoj struci izborima od dna do vrha.

Na tim neposrednim izborim za najviše predstavnike parlamenta, sudstva, policije i informativne vlasti je mnogo pre suština da te završne kandidate postavlja i smenjuje izborna volja celog naroda, zadržavajući svoj suverenitet kroz sve sfere vlasti, a ne političari u parlamentu ili sudije ili tužioci sami sebe...narušavajući u potpunosti ravnotežu svih nezavisnih sgfera vlasti i arhitektoniku političkog sistema... 

Upravo je porota dokaz da pravna volja ne pretpostavlja u svom utemeljenju samo čistu volju kod zakonodavca, sudije, tužioca, već i svakog čoveka!

Na  kraju krajeva  i sami izbori su jedna vrsta proširene „porote“ celog naroda, kada na neposrednim izborima za i protiv procenjuje sve političke partije ili sve njihove kandidate. 

 

15. Internet, društvene mreže

 

Porast interneta i sve većeg broja elektronskih društvenih mreže, alternativnih medija, komunikacija, obrazovanja, izražavanja...  neformalnog organizovanja i delovanja nasuprot formalnog obrazovanja, informisanja, kulturnog izražavanja... najveći je dokaz da taj  četvrti točak, stub nezavisne sfere informativne vlasti za slobodu misli i reči (nauke, obrazovanja, kulture,  komunikacija, informacija,  medija) – koji  uravnotežuje vertikalnu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti sa horizontalom neposredne demokratije iz slobodnog društvenog organizovanja, i delovanja – treba da postane jedan od konstituenta demokratskog političkog sistema...

 

Komentar 1

 

Uvek ima 20%  ljudi, koji zbog  konformizma, ili straha, svejedno,  nikad ne glasaju protiv vlasti...

Oni takvo  hipotetičko glasanje protiv vladajuće stranke, koalicije osećaju kao krađu u prodavnici...

I takvi, gotovo po pravilu, izlaze na izbore, da izvrše svoju dužnost, jer bi za njih i samo neizlaženje na glasanje bio neki bunt protiv vlasti, a oni po pravilu nikad ne glasaju protiv vlasti (bez obzira ko vlada)...

I kada se tu sada uključi matematika, tih 20%  je sada na izašlih 50% već 40%!

I ako još vladajuća partija (koalicija) narušava nezavisnost medija, informacija (ne dopusta kritičnost),  ona  osim tih 40 %, koji uvek izlaze na izbore da glasaju za vlast, (bez obzira ko vlada) i  10 % svojih članova, istinskih pristalica,  samo treba da namakne nekoliko procenata do velike većine...

Zapravo, samo je dovoljno da se potrudi da prava opozicija nema medijsku podršku, ili da nasuprot nje ne stane istinski vredna pozicija, opozicija (čovek koji vredi), već obične "pudlice", ili vezano kuče koje "laje malo oko kuće",  po pravilu: "veži konja gde ti (domaći ili strani) gazda kaže"...

Pored toga, veliki broj ljudi uopšte ne izlazi na izbore...

Nekada je taj procenat  veći od onih koji glasaju...

I svaka vlast tumači da je "ćutnja znak odobravanja" i da ih oni koji nisu izašli da glasaju, zapravo, podržavuju ( slažu sa postojećim  stanjem).

Tačno je, zapravo, sasvom suprotno: većina onih koji ne glasaju ne samo da ne podržava vladajuću partiju-koaliciju, nego, uglavnom, nikog od ponuđenih kandidata ili čak uopšte  ne veruju u politiku i u takav izborni sistem....

 To jest, iako im se pre svakog biranja sugeriše da bi obavezno trebalo da glasaju i tako promene stanje na bolje, međutim, poučeni prethodnim dešavanjem, da se sa svakim novim glasanjem ne samo ništa suštinsko ne menja na bolje, nego se potroše sve prethodne "rezerve", pa zbog toga gotovo po pravilu bude gore, mnogi više i ne žele da glasaju da ne bi tako pomagali svoje buduće mučioce...

 

Komentar 2

 

Nesumnjivo da ovaj  novi model političkog sistema treba dopuniti sa dosta stvari (između ostalog, jasno odrediti način biranja tih najviših predstavnika informativne vlasti iz odgovarajućih nepolitičkih društvenih grupa za osnovu nezavisnog obrazovanja, nauke, kulture, medija)... 

Ovo je jedno početno razmišljanje o jednoj od najbitnijih stvari, i za jasnije osmišljavanje i usavršavanjem jednog takvog modela treba uključiti mnoge dodatne ideje stručnih i običnih ljudi,  pa čak i neku konkretnu grupu koja bi se izborila za takvu reformu političkog sistema...

 

Komentar 3

 

Odnos etike i politike se obično sagledava kroz terorijsku ravan, a zapravo taj odnos treba posmatrati i rešavati kroz odnos prava (kao primenjene etike) i politike. 

Iako se nsistira se o pravnoj nezavisnosti, sav pravni sistem u skoro svim sadašnjim državama uspostavljen iz politike.

Sa druge strane, sve je političko delovanje (od izbornih zakona do preuzimanja vlasti i utemeljenja svake institucije), unapred je određeno Ustavom iz pravnog sistema.

Ako je tako, nikako ne treba insistirati na lažnoj odvojenosti prava i politike, nego  na pravednoj raspodeli moći i savršenoj ravnoteži, kao u predloženom modelu sa četvrtim stubom, točkom nezavisnih informacija, slobode javne misli, reči, kulture,  medija, obrazovanja, vere, koji omogućava ravnotežu između  zakonodavne, sudske i izvršne i duhovne vlasti...

Najbitnije od svega je da jedna suverena politička volji građana posebno bira i smenjuje najviše predstavnike svake sfera vlasti, utemeljujući tako istovremeno i nezavisnost svake od njih i njihovu međusobnu ravnotežu i jedinstvo.

A pogotovu, najviše predstavnike pravosudnog sistema, državnog tužioca, predsednika ustavnog suda i kasacionog suda od nekoliko kandidata na kraju koji su prethodno izbarani iz redova tužilaca i sudija... 

 

Komentar 4

 

Već je rečeno da nezavisna informacija postoji po prirodi stvari u svakom biološkom sistemu, bilo da je u pitanju najmanji proces u ćelije, podorganu, organu, koju registruju i prenose nervni završeci, bilo da su raznovrsni spoljašnji senzori na različite stvari, čula osetljiva na temperaturu, zvuk, miris, ukus, dodir, hranu, po kojima nervni centri celog organizma reaguju u okolini na hranu, opasnost ka drugim bićima.

Tako je, svakako, i u svakog veštačkom  sistemu mašina, aparata, vozila gde su ugrađene komandne table sa određenim senzorima da pokazuju tačne informacije suštinski bitne za njihovo funkcionisanje... 

Ako su tačne, nezavisne informacije suštinski bitne kod svakog živog bića ili veštačkog aparata, mašine, da se upravlja, odlučuje, deluje sa njima, svakako da su kroz istinito saznanje, obrazovanje, slobodnu misao, reč, kulturu, informisanje  suštinski bitne i za nezavisno odlučivanje, ispravno delovanje u državi.

 

Komentar 5

 

Ne samo da bi posebna sfera nezavisne informativne vlasti  u temelju duhovne slobode , kao jedan od četiri osnovna konstituenta reformisanog političkog sistema trebala da zameni ministarstvo informacija, nego bi toj  sferi duhovne vlasti trebalo da pripada i ministarstva kulture, nauke, obrazovanja (škole, univerziteta)...

Samo se iz posebno konstituisane sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu javne misli i reči, znanja, nauke, kulture može preneti i očuvanje  dobro staro i prihvatito sve dobro novo, utemeljiti duhovnu slobodu u osnovi svake druge slobode.

Tek se kroz duhovnu slobodu nezavisne informativne vlasti, proširenu na područja nezavisne nauke, univerziteteta, uopšte prosvete, obrazovanja, kulture, vere se dostiže onaj završni smisao vlasti, kao glave  nad telom, gde ljudi vladaju stvarima a ne stvari ljudima...

Sadašnjem premijerskom zvanju bi ostao onaj operativni deo ministarstva ekonomije, finansija, vojske, spoljašnjih poslova, poljoprivrede, saobraćaja... kako bi i trebalo da  bude..

Samo u jednoj nepodeljenoj suverenoj volji građana...koja direktno bira i smenjuje najviše predstavnike: zakonodavne, sudske, izvršne i informativne vlasti,  svaka posebna sfera vlasti ima nezavisnost i potrebnu operativnost i ceo politički sistem punu ravnotežu.

 

 16. Ova skica najpravedijeg političkog sistema sastavlja sve bitne postavke  glavnih učenja u istoriji.

 

Osnovnu postavku Platonovog učenja o državi: da svako najbolje radi svoj posao; da je najpravednija, najmudrija, najumerenija i najhrabrija ona država kada svako radi svoj posao, jer samo takva organizacija države podražava ideju pravednosti. Samo ko vlada sobom može da vlada državom. Ko iz sveobuhvatne ideje vlada nad opštim pojmovima i pojedinačnim opažajima, može vladati nad svakim  opštim, posebnim ili pojedinačnim delom države,  sve njene razlike, suprotnosti dovesti u jedinstvo, a ko samo sa pojedinačnih opažaja ili opštim pojmovima ostaje stalno u sudaru sa drugim suprotnim opažajima ili pojmovima, ne može vladati ni sobom ni državom….

Aristotelovo stanovište čoveka kao političke životinje; po kome je čovek moralno dužan i obavezan da politički deluje i organizuje u državi, i da ima političku odgovornost, moralnu svest i savest. Njegov zoon politikon u horizontali pravičnosti pretpostavlja u svakom rodu, vrsti vladajuću vrlinu koja se ne može izvesti samo iz konkretnog interesa. Kada čovekov razum u spoju sa voljom dostigne u pravednoj sredini ravnotežu svih različitih, suprotnih strana, uvek će neka vrlina, ono najbolje najvrlije u svom rodu, vrsti (u ovom slučaju svakoj posebnoj grupi zanimanja) biti vladar po prirodi stvari. Tako će se kroz najbolje predstavnike  različitih zanimanja  sve vrline, etika pravedno ujednačavati u državi kroz politiku.

Hobsovo učenje, po kome se pravo i zakon jačeg u prirodnom stanju bez ikakve organizacije zajedničkog življenja u ratu svih protiv svih, zamenjuje institucionalnim organizovanjem, građanskim pravom i zakonima, radi zajedničkog življenja u državi. Tačnije, samo će  ta konkretna politika koja počiva na prirodnom pravu i slobodi svake interesne grupe zanimanja na vlastitu dobit i koriist saglašavati po prirodi stvari sa svim ostalim grupama zanimanja, voditi pravednoj organizaciji države, građanskom, pravu slobodi i etici

Rusoovo gledište da čovek ne treba da se odrekne svoga suverenog prava na vlast, niti da ograničava slobodu svoje čiste volje. Samo što ta sloboda nije ovde samo politička, deklamativna, fiktivna, nego konkretna, realna sloboda utemeljena na vlastitoj sposobnosti i odgovornosti u interesu svog posla, zanimanja. Da bi čovek o nečemu odlučivao, on mora imati znanje o tome, neku svest. On ne odlučuje o ničemu, nego o nečemu. Mora imati konkretno znanje, svest o onome o čemu odlučuje da bi doneo ispravnu odluku.  Svakako da će bolje odlučivati o onome što zna, poznaje nego o onome što ne zna, ne poznaje. Da je najbolje danjegovo pravo učestvovanja u vlasti proizilazi iz društvene aktivnosti  vlastitog  zanimanja. Njegovo je prirodno pravo i obaveza da se politički organizuje, udružuje i deluje po osnovi svoga konkretnog rada, zanimanja u svojoj interesnoj grupi, kroz koju treba da ostvaruje i svoje političko pravo i svoju političku slobodu. Kada se bori, brine za svoj posao, prava svog rada, zanimanja, i politički organizuje i deluje kroz njega, on iz osnove realnog prava utemeljuje odgovarajuće političko organizovanje i delovanje i svoju suštinsku slobodu a ne samo praznu, fiktivnu, deklamativnu, odvojenu od vlastitog života, konkretnog posla, zanimanja.

Upravo su po prirodnom pravu, prirodnoj raspodeli različitih interesnih grupa, zanimanja, delatnosti u društvu, sami pojedinci sa svojim konkretnom proizvodnjom, potrošnjom, ponudom, potražnjom, usmereni jedni na druge na obostranu korist i korist cele zajednice, društva. Da bi se iz ljudi iz svog konkretnog zanimanja dogovorili, ugovorili  posao sa drugima, oni moraju gledati ne samo svoj, nego i tuđi interes, interes drugih, a na najvišem nivou i interes svih. Opšta volja se kroz konkretne poslove, zanimanja uravnotežuje kroz sva područja života, utemeljuje kao stvarna sloboda od najnižeg, do najvišeg; usaglašava od dna ka vrhu, a  ne od vrha ka dnu, kao prazna deklamatorska, fiktivna politička sloboda. Svako prema svojoj sferi, suvereno pravo da vlada u onome što poznaje i u čemu ima jasno izgrađen stav, realnu osnovu za ispravno vladanje, odlučivanje. Da sa polazištem u svome poslu, struci, zanimanju sa svojom  sposobnošću ostvaruje svoju realnu slobode i utemeljuje svako političko i građansko pravo. A ne da kroz praznu političku slobodu („slobodno“ pravo glasa) svoju suverenu vlast prenesi kandidatima određenih političkih partija, koji najčešće nemaju nikakve veze sa njihovim konkretnim poslom, niti interesom njegovog zanimanja. Neka čovek odlučuje o onome što najbolje zna, u interesu svog konkretnog života i zanimanja.

Svakako da je ovde uključeno i Lokovo učenje prirodnom pravu svakog čoveka na slobodu, privatnu svojinu,  rad i potrebu za srećom. Njegovo učenje o prećutnoj saglasnosti i to ne po osnovi fiktivnog političkog prava, nego iz sfere realnog života i prirodnog prava iz najkonkretnijeg posla, zanimanja po kome su ljudi upućeni jedni ka drugima i ka celoj zajednici. Da na teritotriji na kojoj žive imaju pravo o obavezu da biraju  iz svog posla, znimanja najbolje i nastručnije ljude.

Milovo utilitarističko načelo najvećeg dobra za najveći broj ljudi, najveće koristi za sve. To jest, kada ljudi iz svog posla, zanimanja  biraju od dna do vrha najbolje, najstručnije ljude, to vodi najvećem dobru, najviše koristi njihovom konkretnom životu. A kako su po načelu korisnosti ljudi u međusobnim poslovima upućeni jedni na druge, ovakav model političkog sistema tu konkretnu korist svakog pojedinca (ili interesne grupe zanimanja) usmereva na najveću korist svih. Takođe i njegova ideju  predstavničke demokratije, ali ne osnovi fiktivne političke slobode, nego utemeljenu suštinski. Da svaku interesnu grupu sličnih zanimanja predstavljaju najstručniji, najodgovorniji, tako što će sami pojedinci iz svog posla zanimanja od dna do vrha slobodno birati predstavnike  svog posla, zanimanja. Samo takav izborni sistem koji počiva na konkretnom poslu, zanimanju, od koga zavise konkretne potrebe i život pojedinaca, interesnih grupa, utemeljuje političku slobodu.

Monteskjeovo učenje o podeli vlasti, ali ovde prošireno na sve sfere društva. Vlast u savremenim demokratskim društvima se sve manje zasniva na pojedincu. Slobode pojedinca danas mnogo više garantuju razvijene institucije demokratskog sistema i organizovane  interesne grupe zanimanja, nego političke partije.

Tokvilovo uvažavanje individualnosti i posebnosti svakog čoveka, u čistoj političkoj težnji ka duhovnoj slobodi u okvirima strukovnog demokratskog sistema; mogućnost da budu birani najsposobniji, najbolji pojedinci u svakoj interesnoj grupi sličnih zanimanja, koji tako deluju kao pokretači razvoja celog društva.

Kantovo učenje o umnoj slobodi, čistoj volji i praktičnom, zakonodavnom umu koji teži konačnoj svrsi savršenog društvenog uređenja u kome su početna prirodna prava pojedinca u ličnoj koristi i interesa svog posla, zanimanja menjaju za građanska prava svih pojedinaca na korist svih, kada se u čistoj volji i zakonitoj slobodi izjednačuje lično i zajedničko dobro. Jedino u ovakvoj organizaciji političkog sistema, gde se polazi od svog posla i zanimanja, prirodnog prava i ekonomskog interesa, se iz iskustvene, aposteriorne politike, dolazi na kraju do apriorne etike, do praktično-moralne osnove čiste volje, nadiskustvenih, apriornih načela zakonodavnog uma. Tada se saglašava interes pojedinca,  grupe sa interesom celine društva, prirodno sa građanskim pravom, politika sa moralom, sloboda sa zakonom.

Tačno je da građansko društvo počiva na slobodi, jednakosti i samostalnosti pojedinca, ali ta načela treba  utemeljiti na pravi način. Da se u konkretnom poslu čoveka, grupe ljudi u okviru njihovog posla, zanimanja bitnog za njihov život utemelji politička sloboda pojedinaca i pravedna zajednica sa drugima, kao realna osnova duhovne slobode i svake druge građanske slobode. Samo  takvo pravedno udruživanje, političko organizovanja i delovanje utemeljeno na prirodnoj raspodeli sličnih interesnih grupa zanimanja, može postati opšte načelo, sjediniti induktivno uz deduktivno, empirijsku politiku i apriorna moralna načela, etiku. Dobre običaje pravednog ugovora, dogovora i pisane zakone, moralna načela, na korist cele zajednice društva. Omogućiti iz svake slične interesne grupe zanimanja da se svaki posao obavlja na najbolji, najstručniji način. Prirodna upućenost ljudi jednih ka drugima sve te različite interesne grupe zanimanja iz konkretne slobode aposteriorne politike vodi do najpravednijih moralnih načela zakonodavnog uma, do jednakih političkih, građanskog prava, sloboda  apriorne etike.

Marksovo učenje da bi upravo sami ljudi koji rade po  sposobnosti, stručnosti i odgovornosti svog realnog posla, zanimanja trebalo da odlučuju i učestvuju u vlasti. Da svoje političko delovanje i slobode utemelje na konkretnim ekonomskim pravima i tako omoguće sebi i drugima bolje uslove života, izgrade pravednije međuljudske odnose, ali bez partijskog politikanstva i ideološkog iskrivljenja.

Rolsov individualistički ugovorni pristup, ali koji ne polazi od apstaktnog pojedinca, nego lične inicijative konkretnog čoveka  i njegovog vlastitog zanimanja s kojim je prirodno upućen na druge da saglašava lično i zajedničko dobro. Da se iz konkretne delatnosti svake različite interesne grupe utemelji politička sloboda i slobodna inicijativa svakog pojedinca, postigne najveće moguće ugovorno saglašavanje, preklapajući konsenzus između pojedinca i zajednice kao najpravednija  osnova pravedne države, građanskog društva.

Sigurno da se u ovako kratkom radu ne mogu razraditi sve prednosti i teškoće predloženog modela, jer je ovo samo jedna osnovna skica, nacrt. Tokvil kaže da je u istoriji mnogo više kopija nego originala. Zato se potrudimo, da u skladu sa sadašnjim okolnostima i mogućnostima, vodeći se iskustvom retkih originala a ne loših kopija, stvorimo i primenimo na duže vreme jedno  originalno delo.

 

 

 

 

---

[1] Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Sremski Karlovci-Novi Sada,  1994. str. 169.

[2] Aleksis de Tokvil (1805-1859) politički filozof i istoričar. Dva puta boravio u Americi da bi izučio njihov politički sistem. Na osnovu toga nastalo je njegovo remek-delo političke filozofije O demokratiji u Americi (1835-1840), koje vrši podjednak uticaj  na liberalne i konzervativne političke filozofe i političare do dana današnjeg. Knjiga Stari režim i revolucija, pisana je pred kraj života.

[3] Isto, str 198

[4] Isto, str. 151.

[5] Isto, str. 198.

^[6]Isto, str 129.

[7] Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,

Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. str. 151.

[8] Isto, str. 56.

[9] Isto, str. 169.

[10] Isto, str. 467.

[11]„U demokratskih naroda udruženja treba da igraju ulogu moćnih pojedinaca koje je društvena jednakost uklonila. Tu je umeće udruživanja osnovno umeće; napredak svih ostalih umeća zavisi od njegovog napretka.“(Isto, str. 466.).

[12]„Na svetu postoji samo jedna nacija u kojoj se svakodnevno koristi neograničena sloboda udruživanja u političke svrhe. Ista je ta nacija jedina na svetu u kojoj su građani rešeni da stalno koriste pravo udruživanja u civilnom životu, pa su tako uspeli da sebi pribave sve blagodati civilizacije.“ (Isto, str. 471.

[13] Isto, str. 60.

[14] Isto. str. 491..

[15] Isto, str). 477.

[16] Isto, str. 206.

[17] Isto, str. 91.

[18] Monteskje, O duhu zakona, Filip Višnjić, Beograd, 1989, str. 337.

[19]Načela pravne slobode mogu biti samo apstraktna i površna a i njih izvedene državne institucije moraju za sebe biti neodržive, ako mudrost onih principa tako slabo poznaje religiju, da ne zna da načela zazbiljnosti uma imaju svoje poslednje i zadnje obistinjenje u religioznoj savesti, i sumpsumaciju pod svest apsolutne istine.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša–Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 461.).

[20] (Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Sremski Karlovci-Novi Sad,  1994. str. 160.

[21] Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,

Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. str. 255

[22]Isto, str. 388.).

[23] Isto, str. 249.

[24]„Religiju, koja se kod Amerikanaca nikad ne meša u neposredno upravljanje društvom, treba dakle smatrati prvom među njihovim političkim institucijama: jer mada im ona ne uliva sklonost prema slobodi, neobično im olakšava njeno korišćenje.“(Isto, str. 253).

[25]Sasvim je razumljivo da Džon Stjuart Mil, kao predstavnik političke slobode u aristokratiji, najviše prihvata i ističe Tokvilovu kritiku tiranije većine u demokratiji.

[26] Isto. str. 388.

[27] Isto, str. 388.

[28]Isto, str. 388.

[29] „Opšte ideje o Bogu i o ljudskoj prirodi jesu, dakle, od svih ideja one koje je najuputnije izuzeti od uobičajenog rasuđivanja individualnog razuma i u pogledu kojih se može najviše dobiti a najmanje izgubiti ako se prizna neki autoritet.“ (Isto, str.393.)

[30] Isto, str. 393.

[31] Isto, str. 386)

[32] Isto, str. 387..

[33] Isto, str. 456.

[34] Isto, str.402.

[35] Isto, str. 65..

[36] Isto, str. 50.

[37] Isto, str. 384

[38] Čak je i Perikle u Atini bio predložen za ostrakizam, mada nije bio proteran, ali je zato bio proteran jedan  Temistokle!

[39] Isto, str. 51.

[40] Isto, str. 324.

[41]„Suvereni našeg doba teže samo tome da sa ljudima izvedu velike stvari. Voleo bih da malo više misle na to da stvore velike ljude, da manje cene delo, a više delatnika i da se stalno sećaju toga da nacija ne može dugo ostati snažna kad je svaki čovek u njoj pojedinačno slab i da još nije pronađen takav oblik društva ni politička kombinacija koja bi mogla stvoriti energičan narod od malodušnih i mlitavih građana.“(Isto, str. 643.).

[42] (isto, str. 213).

[43] Isto, str. 202.

[44] Isto, str. 218.

[45] „Naši su dedovi uvek bili spremni da zloupotrebe ideju da su lična prava dostojna poštovanja, a mi smo prirodno skloni da preteramo u drugoj ideji, da interes pojedinca treba uvek da se prikloni interesu većeg broja.“(Isto, str. 218).

[46] Isto, str. 643.

[47] Kao što primećuje Vojislav Koštunica u svojoj knjizi Ugrožena sloboda tumačeći Tokvila „Razvoj jednakosti, po njegovom mišljenju, ne znači i neopozivo ukidanje mogućnosti tiranije. Naprotiv, razvoj jednakosti utire puteve novom, još nepoznatim vidovima tiranije.“(Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str. 14).

[48]Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, Izdavačka knjižarnicva Zorana Stojanovića. Sremski Karlovci-Novi Sad,  1994. str. 165.

[49]„Baš zato što je većina u demokratskom društvu svemoćna, i položaj onih koji se sa njom ne slažu je bezizgledan. Oni su prepušteni osudi društva, a težina te osude ni sa čim se sličnim ne može porediti.“ ( Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str.25.)

[50] Isto, str. 266).

[51]„Većina u Sjedinjenim Državama uzima na sebe da pojedincima pruži mnoštvo već stvorenih shvatanja i rasterećuje ih tako potrebe da stvaraju sopstvena. I kakvi god bili politički zakoni koji budu upravljali ljudima u vekovim  jednakosti, može se predvideti da će vera u sveopšte shvatanje tada postati neka vrsta religije, čiji će prorok biti većina.“Isto,str. 266.

[52] Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. str. 644-645).

[53] Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, str.50.

[54]Isto, str. 267.

[55] Isto, str. 385..

[56]Isto, str.218.

[57] Isto, str. 219.

[58] Isto, str. 264.

[59]„Izjednačavanje društvenih uslova i umanjenje društvenih razlika istovremeno je učinilo pojedince jednakim i slabim u odnosu na društvo, a posebno na javno mnjenje. Čineći pojedince jednakim i slabim, a društvo jakim, demokratija navodi pojedince na zaključak da je vlast koja predstavlja društvo posvećenija i mudrija od ma kog pojedinca, te da ona za to ima pravo, i ne samo pravo nego i dužnost da upravlja pojedincima.“(Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, str. 38.),

[60] „Na stvaranje javnog mnjenja ne vrši skoro nikakav uticaj mišljenje izuzetnih  pojedinaca ili mišljenje izneto u knjigama; mnjenje masa stvaraju ljudi nalik njima, koji im govore posredstvom štampe, pod pritiskom potreba datog trenutka.“(Isto, str. 37.)

[61]Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. str. 324-325.

[62] Vojislav Koštunica u svojoj knjizi Ugrožena sloboda primećuje: „Dok je u prvoj knjizi demokratija svemoćna, u završnim razmatranjima ona postaje nemoćna. Ako je većina u demokratiji nemoćna ko je onda svemoćan? Država. Država u demokratiji postaje sve dok pojedinac nije ništa.“(Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, str.59.).

[63] Isto, str 623.

[64] Prema: J. Elliot, Debates on the Adoption of the Federal Constitution, Philadelphia, 1941, str. 203.

[65] Kada je nakon Lenjinove smrti Staljin došao na vlast, Trocki mu je odgovorio: „Vi će te prvo partiju staviti na mesto proletera, zatim centralni komitet namesto partije, i na kraju generalnog sekretara na mesto centralnog komiteta. Tako će se u ime proleterijata završiti sa vlašću jednog jedinog.“

[66] Vojislav Koštunic, Ugrožena sloboda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju,Beograd, str.29

[67] Ovo je skica jednog političkog sistema u kome pojedinačni, posebni interesi vode po prirodi stvari zajedničkom interesu, gde se aposteriorna politika saglašava sa apriornom etikom i obratno, apriorna etika sa  aposteriornom politikom.

[68] „Odreći se svoje slobode, znači odreći se svojstva čoveka, svojih čovečanskih prava, čak svojih dužnosti. Nije moguća nikakva odšteta za onog ko se svega odriče. Takvo odricanje nije u skladu sa ljudskom prirodom; oduzeti svaku slobodu svojoj volji, znači oduzeti svaku moralnost svojim delima. Najzad uzaludan je i protivrečan sporazum koji predviđa s jedne strane apsolutnu vlast, a sa druge bezgraničnu pokornost.“(Žan Žak Ruso, Drušveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, str. 31.).

[69] „Otuda odlučivanje treba da bude mišljenje usmereno htenjem, ili htenje usmereno mišljenjem, a taj princip (kao konkretno jedinstvo razuma i volje) jeste čovek.“(Aristotel, Nikomahova etika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci–Novi Sad, str. 119.).

[70] „Uzalud zadužujete te iste građane, koje ste učinili zavisnim od centralne vlasti, da s vremena na vreme izaberu predstavnike vlasti; to tako važno, ali tako kratko i retko obavljanje slobodnih izbora, neće ih sprečiti da postepeno gube sposobnost mišljenja, osećanja i delanja i tako malo po malo padnu ispod nivoa ljudskosti.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002, str. 326).

[71]Načelo demokratije se izopačuje ne samo kad iščezne duh jednakosti već i kada zavlada duh krajnje jednakosti... Koliko je nebo daleko od zemlje, toliko je duh istinske jednakosti daleko od duha krajnje jednakosti. Prvi se nipošto ne sastoji u nastojanju da svi zapovedaju, ili da se nikom ne zapoveda, već u tome da se čovek potčinjava sebi ravnima i da zapoveda jednakima. Taj duh zahteva da čovek nema nikakva gospodara, već da gospodare ima samo sebi ravne.“(Monteskje, O duhu zakona, Filip Višnjić, Beograd, 1989, str. 337).

[72] U svim zemljama gde postoji Gornji i Donji dom, postoji veća mogućnost, da oni oni koji imaju punu ekonomsku i duhovnu slobodu, potrebnu stručnost i izgrađeno političko mišljenje budu delegirani u Gornji dom i štetne posledice predstavničke demokratije tako umanje.

[73] Slobodan Jovanović, Osnovi jedne pravne teorije, Beograd 1922.

[74] Javno mnjenje rađa ideje koje valja ostvariti, stranke uzimaju na sebe da te ideje ostvare.(“Slobodan Jovanovic, Drzava, Geca Kon, Beograd 1922, str. 348.).

[75] U živom–neživom svetu sve se ispoljava kroz bezbroj suprotnosti: polaritete gore–dole, van–unutra, napred–nazad, desno–levo, muško-žensko, toplo–hladno, puno–prazno, kratko– dugačko, visoko–nisko, tvrdo–meko, veliko–malo… Ili sitost–glad, zadovoljstvo–nezadovoljstvo, užitak–bol, dobro–loše, pravedno-nepravedno, lepo–ružno i dalje, svakako, kroz neku sredinu, prelaze između tih polova…. Sasvim je prirodno i normalno da postoji i dve osnovne političke suprotnosti i neki prelazi, sredina među njima, a ne preteran broj rascepkanih sličnih ili nedovoljno nedefinisanih partija bez jasnih političkih koordinata…    

[76] Džon Rols, Teorija pravde, Aleksandrija pres, str. 205.

[77] Ipak, za mnoge  egalitariste  zapadne demokratije jednakost postoji samo u okviru svoga naroda, države ili saveza država, a prema drugim nacijama, narodima, savezima  ne važi građansko pravo i zakon utemeljeno na moralnim principima, nego prirodno pravo jačeg,   o čemu svedoče mnogi imperijalistički savremeni ratovi.

[78] „Dok prirodni demokratski nagoni navode narod da ljude koji se odlikuju ne pripušta vlasti, ne manje jak nagon navodi ove druge da se klone političke karijere, u kojoj tako teško mogu da ostanu onakvi kakvi jesu i da rade a da se ne srozavaju.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci –Novi Sada, 2002. str. 174)

[79] „Važno je, dakle, da bi se dobio izražaj opšte volje, da nema drugih društvenih grupacija u državi i da svaki građanin samo izražava samo svoje mišljenje.“ (Žan Žak Ruso, Drušveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, str. 46.).

[80] „Kako bi ljudi koji su se odvikli navika da sami sobom upravljaju mogli uspeti u tome da izaberu one koji treba da ih predvode, i nemoguće je ikog uveriti da bi slobodoumna, energična i mudra vlada ikad mogla proizaći iz izbora na kojima glasa narod poslušnika.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica,

Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. str. 637).

[81]„ Kad je u pitanju vođenje sitnih poslova, u kojima običan zdrav razum može biti dovoljan, oni cene da su građani za to nesposobni; a kad je reč  upravljanju celom državom, onda tim istim građanima poklanjaju ogromne prerogative.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. str. 636).

[82] Ovo strukovno organizovanje može  se kombinovati i sa posebno ugroženim ili manjinskim grupama, tako da one imaju svoje predstavnike. Takođe, ako se neko potvrdi u jednoj struci,  poslu svojim rezultatima, pa čak i da nema odgovarajuću diplomu, svakako da više brani interes tog zanimanja nego neko ko samo ima diplomu, koju ne potvrđuje odgovarajućim rezultatima. Svakako, to nije pravilo, nego izuzetak. Mnogo je bolje da ima i diplomu i odgovarajuće rezultate.