Томислав Новаковић филозоф

Недеља | 23. Јун 2024.

Tomislav Novakovic

Етимологија и метафизика језика

Аутор: Томислав Новаковић

Значење сваке и најмање речи увек претпоставља значење неке старије речи, а ово даље неке још старије, а  све речи, реченице,уопште, свака фонолошка, морфолошка, синтаксичка граматичка... структура живу говорну свест на крају неког најстаријег језика, у коме се мора знати све, да би се знало било шта...

Етимологија и метафизика језика

 

Етимологија, као једна грана науке о језику не анализира (као фонологија, морфологија или синтакса), само празне језичке форме (артикулисаног гласа, слога, речи или реченице) већ по садржају и значењу речи тражи корен једне речи из неке старије речи.

Ако је могуће, из свог језика, а ако није, онда га, као компаративна етимологија, из старијих речи неког другог језика.

Ипак, када у оквиру својег језика или шире мање или више групе сродних језика изводи корен те речи из неке старије речи и та старија реч даље за своје значење тражи неу још старију реч...

Ако  на крају не дође до неке најстарије родне речи из доследног система значења у коме су  све такве речи повезане  у целовитој метафизици језика, она нема утемељење.

То јест, како се значење сваке и најмање речи наслања на значење неке старије речи, а ова даља на неке још старије, очигледно да значење сваке поједине речи и сваке појединачне, посебне, опште језичке фонолошке морфолошке, синтаксичке структуре целовитог језичког система нормативне граматике индиректо подразумева прасинтетичку свеформу–свесадржај најстарије метафизике језика.

Етимологија управо показује да наука о језику није могућа само као чиста језичка форма појединачних, посебних, општих празних структура (артикулисаног гласа, речи, реченице) ни као систем свих појединачних, посебних, оопштих правила целовите нормативне граматике без прасинтетичке целине живог језика.

Без свеформе-свесадржаја целовитог језика није могуће објаснити значење било које речи или било какве посебне граматичке форме или граматичког правила...

Мора се знати старијe све (целовити језик), да би се тачно разликовалее речи, реченице, или граматичке форме или правила...

И етимологија било којег језика и компаративна етимологија и сама граматике или свака посебна грана  лингвистике уопште, има утемељење тек из целине говорне свести и свевезивe живе речи...

Као што све органеле у ћелији разумевају из целовите ћелије, или све ћелије из целовог органа,  органи из организма исто тако се тек из  најстарије  метафизике језика у односу сваке речи са сваком другом речи може утемељити значење сваке и најмање речи, реченице, и сва правила писања, говора, сама граматика...

Без најстаријих  празначења родних речи свевезеиве метафизике језика, из којих се разоткрива корен сваке и најмање речи, етимологија нема утемељење.

На пример, за граматичку науку су предлози споредне речи, а заправо предлози (који већином комбинују један самогласник и сугласник), праве огроман број речи!

Ипак у српском језику А и Е никад не стоје на почетку (ни у родној речи ни у речи по предлошкој основи), сем у: ако, али, ено, ето (који нису речи, него речце), и зато су уз тајну именовања сама основа језика.

И када неко каже да он "лог" у српском језику потиче из грчког: логос, он не види да пре оног лог, логичког у српском оно  вољно  у предлогу слободно са предлошцима предлаже са: у, из, на, за, од, под, по, пре, пред, при, с (са).., у  уложити, изложити, наложити, заложити, одложити, положити, подложити, слог, слога, сложити, пресложити, предложити, приложити, разложитиили у именицама: улог, излог, налог, залог, предлог, слог, разлог …   

То "лог" (ложиште или легло) по предлошкој основи или вези: пред, из, на, с, у, , од, за, по, учествује у најосновнијим глаголима предложити, изложити, наложити, сложити, уложити, одложити, заложити... као и у именицама са тим кореном: предлог, излог, налог, слог, улог, залог...  мора ту бити од почетка... те није никако могло доћи из грчког логос, већ  та свевезива предлошка основа  има у српском језику већу улогу него у грчком језику...

Када се реч објашњава споља, сликом или било којим другим чулним опажајем емпиријски,  заборавља се та слика или  најситнији чулни опажаја не само за своје објашњење, већ и за утемељење саме опжајности опажаја претпоставља не само старије јединство тог чула већ и јединство свих осталих чула, различитих чулних дражи неку праоснову свести или самосвести из неке најстарије целина језика...

Емпиризам (Лока, Хјума, Мила...) тврди да је разум сам по себи празна табла. И да се из почетних непосредних опажаја  изводе не само сви посредни општи појмови, судови, закључци сазнајно-теоријског ума него и сам разум, ум а из конкретних жеља, егзистенцијалних потреба, користи (првостепене политике) наша "слободна воља", практично-морални ум, сви наши вредности судови (етика)...

Кант прихвата да су садржаји слепог опажаја оно од чега се полази у сазнању, али да пре тога мора постојати чиста форма појма празног разума са најстаријом праосновог самосвесног "Ја мислим, судим" да прими и синтетише тај садржај. И да њиховим јединством настаје све појавно сазнање, искуство.

Међутим, човек, човек кроз спољашњи, унутрашњи говор поима чак и  сазнајно-логичко "Ја мислим", све појмове науке, филозофије.... чува свејединство искуства. И мишљење је разговор између речи... Ја је говорно Ја и свест говорна свест...

Савим логично питање: како се од појединачног опажаја долази до општег појма, постаје сасвим нелогично ако се значење сваке речи ослања на значење неке друге речи, а ове даље на значење неке треће, четврте, семантички смисао било које речи, реченице долази, очигледно из целовите метафизике језика!

Само праоснова неког спољашњег или унутрашњег говора, саставља у себи не само све чулне опажаје, него и мисли, осећаје, сећање, замишљање,  одлуке, кроз целину језика у праоснови свести, самосвести преноси преноси искуство урођених и стечених информација сваког доживљаја, догађаја  ... 

Зато, Платон, насупрот почетног опажаја тврди да морамо знати (целину) све, да би смо знали било шта опште, посебно или појединачно.

Да више тражи чулни опажај целовиту идеју, него целовитиа идеја чулни опажај... И да је свако опажање, мишљење само мање или веће сећање целовитих идеја. 

Појединачни опажај је само сенка идеје а даљи (посебни, општи) појам само њен одсјај, обрис, а тек најјачим осећањем, сећањем у љубави ка мудрости, дијалектиком у филозофији, душа препознаје целовите идеје.

Идеализација језика каже да се мора знати (имати) целовита метафизика језика, која доследно повезује све речи, да би се знало суштинско значење сваке поједине речи, реченице.

Идеализација од од почетног опажаја, само сенке од идеје, ка појму који је њена копија ка на крају самој по себи идеји не може ићи ни кроз слику ни звук, ниниједно чуло,    већ дијалектиком идеја у идеализацију целовитог језика, кроз језик по себи на крају у свето име и свету реч; Божију стварајућу реч прво именовање... 

 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.

 

 Томислав Новаковић

Видео дана