Etimologija i metafizika jezika

Autor: Tomislav Novaković

 

Etimologija, kao jedna grana nauke o jeziku ne analizira (kao fonologija, morfologija ili sintaksa), samo prazne jezičke forme (artikulisanog glasa, sloga, reči ili rečenice) već po sadržaju i značenju reči traži koren jedne reči iz neke starije reči.

Ako je moguće, iz svog jezika, a ako nije, onda ga, kao komparativna etimologija, iz starijih reči nekog drugog jezika.

Ipak, kada u okviru svojeg jezika ili šire manje ili više grupe srodnih jezika izvodi koren te reči iz neke starije reči i ta starija reč dalje za svoje značenje traži neu još stariju reč...

Ako  na kraju ne dođe do neke najstarije rodne reči iz doslednog sistema značenja u kome su  sve takve reči povezane  u celovitoj metafizici jezika, ona nema utemeljenje.

To jest, kako se značenje svake i najmanje reči naslanja na značenje neke starije reči, a ova dalja na neke još starije, očigledno da značenje svake pojedine reči i svake pojedinačne, posebne, opšte jezičke fonološke morfološke, sintaksičke strukture celovitog jezičkog sistema normativne gramatike indirekto podrazumeva prasintetičku sveformu–svesadržaj najstarije metafizike jezika.

Etimologija upravo pokazuje da nauka o jeziku nije moguća samo kao čista jezička forma pojedinačnih, posebnih, opštih praznih struktura (artikulisanog glasa, reči, rečenice) ni kao sistem svih pojedinačnih, posebnih, oopštih pravila celovite normativne gramatike bez prasintetičke celine živog jezika.

Bez sveforme-svesadržaja celovitog jezika nije moguće objasniti značenje bilo koje reči ili bilo kakve posebne gramatičke forme ili gramatičkog pravila...

Mora se znati starije sve (celoviti jezik), da bi se tačno razlikovalee reči, rečenice, ili gramatičke forme ili pravila...

I etimologija bilo kojeg jezika i komparativna etimologija i sama gramatike ili svaka posebna grana  lingvistike uopšte, ima utemeljenje tek iz celine govorne svesti i svevezive žive reči...

Kao što sve organele u ćeliji razumevaju iz celovite ćelije, ili sve ćelije iz celovog organa,  organi iz organizma isto tako se tek iz  najstarije  metafizike jezika u odnosu svake reči sa svakom drugom reči može utemeljiti značenje svake i najmanje reči, rečenice, i sva pravila pisanja, govora, sama gramatika...

Bez najstarijih  praznačenja rodnih reči svevezeive metafizike jezika, iz kojih se razotkriva koren svake i najmanje reči, etimologija nema utemeljenje.

Na primer, za gramatičku nauku su predlozi sporedne reči, a zapravo predlozi (koji većinom kombinuju jedan samoglasnik i suglasnik), prave ogroman broj reči!

Ipak u srpskom jeziku A i E nikad ne stoje na početku (ni u rodnoj reči ni u reči po predloškoj osnovi), sem u: ako, ali, eno, eto (koji nisu reči, nego rečce), i zato su uz tajnu imenovanja sama osnova jezika.

I kada neko kaže da on "log" u srpskom jeziku potiče iz grčkog: logos, on ne vidi da pre onog log, logičkog u srpskom ono  voljno  u predlogu slobodno sa predlošcima predlaže sa: u, iz, na, za, od, pod, po, pre, pred, pri, s (sa).., u  uložiti, izložiti, naložiti, založiti, odložiti, položiti, podložiti, slog, sloga, složiti, presložiti, predložiti, priložiti, razložiti… ili u imenicama: ulog, izlog, nalog, zalog, predlog, slog, razlog …   

To "log" (ložište ili leglo) po predloškoj osnovi ili vezi: pred, iz, na, s, u, , od, za, po, učestvuje u najosnovnijim glagolima predložiti, izložiti, naložiti, složiti, uložiti, odložiti, založiti... kao i u imenicama sa tim korenom: predlog, izlog, nalog, slog, ulog, zalog...  mora tu biti od početka... te nije nikako moglo doći iz grčkog logos, već  ta sveveziva predloška osnova  ima u srpskom jeziku veću ulogu nego u grčkom jeziku...

Kada se reč objašnjava spolja, slikom ili bilo kojim drugim čulnim opažajem empirijski,  zaboravlja se ta slika ili  najsitniji čulni opažaja ne samo za svoje objašnjenje, već i za utemeljenje same opžajnosti opažaja pretpostavlja ne samo starije jedinstvo tog čula već i jedinstvo svih ostalih čula, različitih čulnih draži neku praosnovu svesti ili samosvesti iz neke najstarije celina jezika...

Empirizam (Loka, Hjuma, Mila...) tvrdi da je razum sam po sebi prazna tabla. I da se iz početnih neposrednih opažaja  izvode ne samo svi posredni opšti pojmovi, sudovi, zaključci saznajno-teorijskog uma nego i sam razum, um a iz konkretnih želja, egzistencijalnih potreba, koristi (prvostepene politike) naša "slobodna volja", praktično-moralni um, svi naši vrednosti sudovi (etika)...

Kant prihvata da su sadržaji slepog opažaja ono od čega se polazi u saznanju, ali da pre toga mora postojati čista forma pojma praznog razuma sa najstarijom praosnovog samosvesnog "Ja mislim, sudim" da primi i sintetiše taj sadržaj. I da njihovim jedinstvom nastaje sve pojavno saznanje, iskustvo.

Međutim, čovek, čovek kroz spoljašnji, unutrašnji govor poima čak i  saznajno-logičko "Ja mislim", sve pojmove nauke, filozofije.... čuva svejedinstvo iskustva. I mišljenje je razgovor između reči... Ja je govorno Ja i svest govorna svest...

Savim logično pitanje: kako se od pojedinačnog opažaja dolazi do opšteg pojma, postaje sasvim nelogično ako se značenje svake reči oslanja na značenje neke druge reči, a ove dalje na značenje neke treće, četvrte, semantički smisao bilo koje reči, rečenice dolazi, očigledno iz celovite metafizike jezika!

Samo praosnova nekog spoljašnjeg ili unutrašnjeg govora, sastavlja u sebi ne samo sve čulne opažaje, nego i misli, osećaje, sećanje, zamišljanje,  odluke, kroz celinu jezika u praosnovi svesti, samosvesti prenosi prenosi iskustvo urođenih i stečenih informacija svakog doživljaja, događaja  ... 

Zato, Platon, nasuprot početnog opažaja tvrdi da moramo znati (celinu) sve, da bi smo znali bilo šta opšte, posebno ili pojedinačno.

Da više traži čulni opažaj celovitu ideju, nego celovitia ideja čulni opažaj... I da je svako opažanje, mišljenje samo manje ili veće sećanje celovitih ideja. 

Pojedinačni opažaj je samo senka ideje a dalji (posebni, opšti) pojam samo njen odsjaj, obris, a tek najjačim osećanjem, sećanjem u ljubavi ka mudrosti, dijalektikom u filozofiji, duša prepoznaje celovite ideje.

Idealizacija jezika kaže da se mora znati (imati) celovita metafizika jezika, koja dosledno povezuje sve reči, da bi se znalo suštinsko značenje svake pojedine reči, rečenice.

Idealizacija od od početnog opažaja, samo senke od ideje, ka pojmu koji je njena kopija ka na kraju samoj po sebi ideji ne može ići ni kroz sliku ni zvuk, ninijedno čulo,    već dijalektikom ideja u idealizaciju celovitog jezika, kroz jezik po sebi na kraju u sveto ime i svetu reč; Božiju stvarajuću reč prvo imenovanje...