Етика и политика мисли

Аутор: Томислав Новаковић

 

У архитектоници државе статика у темељу је етика, закони стубови свих институција, а динамика практична способност политике.

Сврха политике није само да практичном способношћу развије динамику науке, образовања, привреде... него да законима које доноси и спроводи усаврши социјалне односе, или ојача статику државе, етику.

Однос етикe и политике је као однос душе и тела.

Само праведни људи у микросвету могу утемељити правну државу у макросвету.

Ако човек "не воли ближње" с којима живи  ("које види"), како може волети државу ("Бога кога не види")?

Чиста воља  све различите мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... у човеку  саставља у једну слободну личност, а праведна држава кроз највише јединство оног што мисли, говори, одлучује, и чини, сву науку, привреду, културу, религију, право, војску, безбедност, политику... у један слободан народ.

Аналитичка снага природне и друштвене науке кроз технику, технологију... право, политику, економију...  јача практичну област живота, а између оностране религије и овостране науке синтетичка снага уметности и филозофије тражи оно микро-макрокосмичко све-једно, једно-све.

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… него прво неко мoрa да провери стручност тих занимања, како можемо простим гласањем одређивати ко ће у држави преузети најстручнију и најодговорнију владавину  над свим  занимањима!?

На први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права.

Међутим, чињенице су управо супротне. Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега  завадити и очи у глави.

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА КОД ПЛАТОНА И АРИСТОТЕЛА

 

 

ПЛАТОНОВА ВЕРТИКАЛНА СТРУКТУРА ДРЖАВЕ ИЗ НАЈВИШЕ ИДЕЈЕ ДОБРА, ПО ВЛАДАВИНИ УМА НАД РАЗУМОМ, РАЗУМА НАД ЧУЛИМА, ЧУЛИМА НАД ТЕЛОМ

 

Ни у демократији не влада цео народ, него само један део његових изабраних представника.

Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ, а када влада гори део народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ

Када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води у поробљавањa тог народа, државе од стране других народа, државa.

По Платону људи се већ по рођењу разликују по томе да ли их воде чула, разум или ум.

Душе највећег броја људи воде појединачни опажаји, који су само сенке највишег добра, ка  задовољству њиховог тела и чула.  

Много мањи број појмови, судови разума (само копије највишег добра)  ка разборитом спајању и раздвајању свих ствари.

Најређи су они чије мисли, речи, одлуке и дела од почетка до краја води ум кроз целовите идеје, од самих ствари ка самих стварима.

Испред појединачног опажаја увек се може ставити други супротан опажај, испред  општег појма или суда, други супротан појам или суд, те са несталним опажајима чула и појмовима или судовима разума који се сударају међу собом, људи не могу постићи ни јединство у себи, а камоли у заједничком животу.

Такође, појединачни опажаји, као сенке бића по себи и општи појмови, судови разума, као његове копије, за своје постојање, опажање и разумевање траже биће по себи (целовите идеје), а све идеје највишу идеју добра.

И као што се иза сенке највишег добра у задовољствима тела и опажајима чула или његове копије у појмовима, судовима разума налази стварност вечне идеје а иза свих идеја највиша идеја добра, тако се сви различити и супротни чулни, разумски интереси људи састављају у заједничком добру, праведној заједници, идеалној држави,  у умном владару филозофу.

Једино мудрост ума, све различите, супротне опажаје чула, или појмове, судове разума може све супротне интересе различитих појединаца, друштвених група саставити у заједнички интерес целе државе.

Као што највиша идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за идеје, влада над свим идејама, или свака идеја над копијама разума и сенкама  чула, тако умни владар филозоф из вечног света савршених ствари самих по себи, из идеје идеалне државе влада  сваком државом која настаје, нестаје.

Владар филозоф није везан чулима за појединачне опажаје (само сенке самих ствари, највишег добра) нити општим појмовима, судовима разума за копије самих ствари, само делимичне одразе највишег добра, већ вечним делом душе, умом за ствар по себи, целину вечне идеје.

Само ко у потпуности влада собом, може владати државом.

Ко се води себичним интересима и жељом за богатством, не може  владати ни собом, ни државом.

Када неумерене жеље владају телом, чулима, разумом, умом, оном много мање вредно поседује оно највредније и ствари владају људима.

Када влада ум, највреднији, вечни део део душе поседује ствари и народ влада државом својим најмудријим делом.

Мудар владар филозоф тежи умом вечним идејама, а не само личном интересу и земаљском богатству.

Он нема породицу, јер из породице свих породица, најстаријег  духовног сродства читавог народа сваког грађанина види државе као члана породице

Он, такође, нема ни имовину, нити је везан телом за материјалне ствари, земаљско богатство, јер из  старијег духовног богатства, поседовања, сазнања вечне истине савршених идеја,као  имања свих имања, над свимкопијама имања, богатства у појмовима разума и сенкама у опжајима чула и нагонима тела,  влада  сваким делом  духовног и материјалног богатства целе джаве.

У свим другим случајевима (из једног нагона или опажаја наспрам другог супротног нагона или опажаја, једног појма или суда против другог различитог, супротног појма, суда,  интереса једног човека, групе наспрам супротног интереса другог човека или групе ће се један човек, породица, имање бескруполозно борити за власт и богатство, имање против другог, трећег ... човека породице на штету и раздор целе државе...

 

КОМЕНТАР

 

Не само да  основа физичког рода (земаљске породице) није  утемељена  до краја, него она није ни могућа по себи, без старијег односа једне породице према другој породици из целовите идеје духовног сродства (целовите државе или народа).

Тачније, тек се из сродства целовите државе или народа или старијег духовног сродства пред Богом, потврђује венчањем нови род за правно утемељење имена, презимена, приватног, наследног и сваког другог  права...

Такође, као што без целовите идеје духовног сродства није до краја није утемељена породица ни народ, ни држава, нису без целовите идеје најстаријег поседовања, имања, богатства, владања, господарења,  утемељени ни власт, имање, богатство...

Да ли поседовање, имање, владање уопште постоји у суштинском смислу, ако оно мање вредно – појединични опажаји чула или општи и посебни појмови, судови разума (само сенке или копије вечних идеја) –поседују највреднији, вечни део душе, владају над целовитом идејом код човека и државе (када ствари владају људима а не људи стварима, када тело  влада духом, а не дух телом... ).   

По Платону, само из највишег добра по себи и поседовања, имања целовите истине, сазнања вечне идеје изнад њених копија у општим појмовима, судовима разума и сенкама у појединачних опажајима чула или нагонима тела кроз умног владара филозофа, слободан народ (држава) влада својом територијом, сваким материјалним имањем, богатством, свим општим и нужним законима разума и појединачним опажајима чула...као и сваки њен појединац собом...

Када унаред из вечности почело, чело одозго влада оним доле, уназад, задњим, или десно левим, чисто, дубоко средиште, језгро унутра са свим оним са стране, страним, површним  ван...

Иначе ће се сенке, копије различитих супротних опажаја, појмова супротстављати међу собом, у сталном безвлашћу оно доле  владати оним горе, оно лево оним десним, оно уназад, задње оним напред и унапред вечним, спољашње  унутрашњим.... ствари владати људима, а не људи стварима ... тело духом, а не дух телом...

 

АРИСТОТЕЛОВ ZOON POLITIKON  ПО ХОРИЗОНТАЛИ ПРАВДЕ  ИЗМЕЂУ ЖИВОТИЊСКОГ И БОЖАНСКОГ,  ИНСТИНКТИВНОГ И УМНОГ, ФИЗИЧКОГ И МЕТАФИЗИЧКОГ

 

Насупрот Платонове највише идеје добра над свим идејама по вертикали ума над разумом, разума над чулима, и идеалне, вечне државе, над сваком државом која настаје и нестаје, Аристотел управо стварну државу, утемељену на хоризонтали правде и јединству разума и воље, инстинктивности и умности, животињског и божанског види као највише добро!

Не само да држава не подражава највишу идеју добра, него је највише добро управо држава.

Супстанцијална друштвеност (zoon politikon) условљава човека државом, као дете породицом.

То начело да хоризонтала правде између слободних појединаца, а не највиши врх, трансцендентно добро, као мајка свих врлина кроз супстанцијалну друштвеност (zoon politikon) уобичава све врлине  кроз политику, саглашава сву разноврсност, различитост, мноштво, наглашава социјалну интелигенцију... 

Шта је етика без заједнице?

И мада јединство народа кроз историју држе  његови добри обичаји који уређују унутрашњег човека, а организована власт спољашњег човека,  ти конкретни закони у држави омогућавају да се свако материјално и духовно добро, наслеђено од претходних генерација, одржи и прошири  даље у наредна поколења...

Да је човек само духовно биће, он би био само добар, или лош дух, али због двострукости вечно живе духовне стварности – умне душе, и природног живота у телу које се рађа и умире (само по могућности материје) zoon politikon поларитете инстинктивног и умног, животињског и божанског у себи и држави саглашава кроз политику...

Зато Аристотел сваку врлину схвата као златну средину између потпуног недостатка и претераности једног квалитета (као, нпр. храброст, на средини између кукавичлука и  претеране смелости)...

Као равнотежу свих страна, праведну средину, једнако удаљену од свих крајева, а не с врха, највишег, најбољег, савршеног.  

Одреди, среди, уреди по начелу круга, лопте из чисте сржи, језгра, средине, дубине исто удаљене од свих страна...

Неки, насупрот томе, поставе висок идеал, скоро свима недоступан,  оно што се у стварности постигне буде опет нека средина свима доступна, па  дође на исто.

То јест, када се савршенству тежи по крајњем врху, највишем, најбољем, а не златној средини, средњем стању, велике разлике могућег и идеалног (у појединцу и држави) се опет усагласе у неком средњем стању.

Етика златне средине не стоји само насупрот претераности или потпуног недостатка једног квалитета, већ претераност било којег квалитета сагледава као недостатак много других квалитета.

Нпр. неко води превише води рачуна о богатству, а запоставља многе друге вредности (најчешће мисли да их их купити, надокнадити богатством), или превише придаје значај снази тела а не развија свој дух, као и обратно...

За задовољно се тражи наспрам претераности, овог, оног квалитета,  тачна мера, довољно...

Та поставка врлине као златне средине између мањка и вишка једног квалитета кроз средњи сталеж утемељује стабилну  државу

Ако свако умеће саглашава супротне квалитете  (сликар проналази праву меру разноврсних облика и детаља, светлих и тамних боја, музичар брзих и спорих ритмова, високих и ниских тонова, песник кроз риму најразноврснија значења речи, играч  праве и кружне, оштре и благе, брзе и споре покрета, кувар слатке и слане, киселе, љутих... укусе у храни...итд. па и сва нежива природа, кроз преображаје климе, држи све елементе у јединству, зашто не би посебно практично умеће кроз јединство разума и политичке воље тражило склад између свих различитих сталежа, занимања, карактера, старосних доба... између људи проналазило теоријско-практични, етичко-естетски идеал најбољег човека–државе.

Човек се политички организује као грађанин са другим грађанином у граду-држави да по  истом језику, обичају, закону... изграђује свако материјално и духовно добро...саглашава и саа другим државама,  чак и са неживом, живом природом...

Начело грађанина наспрам варварина, тражи да инстинктивност не претеже ум, већ да разум у јединству са вољом кроз грађанско право и грађанске законе саглашава све поларитете, док код варварина инстинкт претеже над разумом и зато не прихвата разјашњење кроз разговор или кроз грађанско право и грађанске законе чврст уговор, договор, већ кроз природно право и закон јачег тражи са другима сукоб, рат ...

Иако политика тражи добро за нас (државу), а не највише добро по себи за Аристотела је, опет, најблагословљенија духовна слобода  и теоријски живот кроз филозофско посматрање у вечном делу душе ("ниједна наука није мање  корисна за живот од филозофије, али ниједна није за душу боља од ње").

Теоријски ум, који размишља о непроменљивим начелима, стварима, бићима који не могу настати и нестати, бити другачији, истином додирује Бога, зато је највишом сврхом оно непокретно што покреће, што доноси човеку највишу радост, будност блаженство, мир, одмор (као код Платона кружни токови ума вечног дела душе дијалектиком код филозофа)

И како духовна самосталност  теоријског ума  тражи не само економску, политичку  слободу него и заштићеност од бриге овога света, и пуну доколицу, ум упошљава разум, да у јединству са вољом, као руководи врлинама брине око земаљских послова, координира практични живот кроз политику.

То јест, иако је чисто пријатељство суштина друштвености (као код филозофа једнакост по врлини, благородности, које укључује умну душу  и највише духовно посматрање Бога када ум у љубави ка истини иде до краја), и из те првостепене друштвености у основи сваке друге друштвености политику утемељити на етици, како су случајеви таквог чистог пријатељства по вечној истини јако ретки, Аристотел владавину у држави, ипак, сагледава кроз јединство разума и воље код већине људи, који склад између животињског и божанског, инстинктивног и умног траже кроз политику (етику прилагођавају политици).

Ипак, да ли је могуће добро за нас (било кога)  ако нема добра по себи?

И зашто уопште  тежи своме добру своме (добру за себе), као појединац или род, ако га не вуче  добро по себи? 

Чак и када чини зло, човек опет пре и после тога тражи (за себе) и своје неко добро ради самог добра; добре ствари (било да их отима, пљачка, купује, користи): добру  кућу, имање,  храну, пиће, одећу... итд

Очигледно да у  свему постоји мање и веће добро и да га ка његовој најбољој сврси вуче добро по себи..

Зато код Платона добро по по себи тек утемељује бивственост бића, даје разлог зашто је биће а не небиће, као и смисленост мисли, истинитост истине...

Иначе, како утемељити Аристотелово обличје, сврху, кретање било којег бића?

Ако надбивствујуће добро по себи не утемељује бивствовање и мишљење, како ће онда било шта добро или истинито остати афирмативно, а не негативно, бити уопште нешто а не ништа...

За Платона спољашње добро никад није довољно добро, јер су нагони тела и опажаји чула само сенка најстварнијег добра (вечне идеје), а појмови само њихове копије, док је највиша среће је у вечном делу душе, када се ум гости вечним идејама, једе највише јесте. 

Према том добру по себи све је друго не остаје, стаје, стоји, него пада у трену, нестаје, пропада, заправо и не постоји...

Душа се мења за тренутке тела, а заправо се кроз те најбоље, најлепше тренутке времена (сенке опажаја, или одразе појма) схвата духом сама по себи,  вечна идеја

Иако Аристотел тврди да да је добро знање, он опет каже да је за врлину недовољно знање.

Да не постоји знање по себи,  добро по себи, једно по себи, него да су и знање и добро и једно  увек знање, добро, јединство (једно) неке појединачне, посебне, опште конкретне ствари...

Ако је тако, зашто онда и за Бога не каже да није знање по себи, да није довољно да Бог савршено  зна себе, него и да је још пре савршен чин, делатност, дело?

Он ће рећи да Бог то и чини индиректно, јер је као духовни облик свих облика, сврха свих сврха свог вечног живота по себи кроз унутрашњим додиром истине све-једног, једног-свега савршени узор за сваки облик, сврху, кретање која је покреће од њене могућности ка њеној највишој стварности.

Ако је тако, Бог није само мишљење мишљења, него много пре врлина саме врлине, дело самог дела, кроз вечни духовни живот по себи,  добро по себи, праведно по себи, лепо по себи... бивствовање бивствовања, живот сваког живота, правда сваке правде, лепота сваке лепоте...

За платоничаре је поставка врлине као златне средине, "праведне" мере, равнотеже наспрам њене лишености или претераности... недопустиви конформизам...

Никаква претераност у врлини није могућа, она не може никако бити средина између крајње претераности или лишености, него је по пуној сврси са врха, савршеног, довршеног врхунца, вршка управо оно највише, најбоље, најврлије... 

Зато Платон кроз најбољег појединца (у коме ум влада над разумом, и разум над чулима), који подражава највише добро и праведност,  конституише морал, етику,  државу и све њене законе...

Додуше, ни Аристотелов Бог није облик свих облика, врлина свих врлина по средини, средњем стању, него по највишем, најбољем  из врха изврсног, са врха, савршеног наспрам безобличне, несврховите само могућности материје...

И Хераклит, насупрот остракизма Ефешана каже: "Један је мени колико и десет хиљада других, само ако је најбољи."

У Старом завету Бог најбоље, најправедније (Аврама, Исака, Јакова, Мојсија...) надахњује Светим духом за праоце народа утемељује завет, да их воде, уче, опомињу  (а не са "10 000") па тек од њега савез са његовим потомцима, изабраним народом кроз законе, заповести...

 

ТЕОЛОШКА ОСНОВА ДРЖАВЕ

 

Теократска држава етичку основу заједнице породице утемељује дедуктивно из Божијег закона а секуларна емпиристички из обичајног права и индуктивне политике... ....

Становиште религиозног морала (јединог, једног Бога) кроз апсолутно Да и Не  (Десет заповести)  утемељује Божији завет са изабраним праведником, народом, да испуњава тај трансцендентни закон, морал.

Не ово, оно по закону, завовести траже дба посебна племена да бране закон и извршава казну за преступ. Јудејце који владају и Левите који врше освећење (закон је Божији образ) грех је прво грех пред Господом, па пред човеком, крвна освета, откуп, за грех, служба пред Богом за освету освећење... 

Прво чиста воља (не лажи и не чини зло) за јединство добре мисли, речи, одлуке и дела, једну власт у себи, супстанцијалну властитост (карактерно јединство личности) па кроз исто такво јединство чисте мисли, одлуке, дела за непротивуречну власт, властитост народа пред Богом (карактерно јединство државе).

Без праведности, као владара по природи ствари дели се воља, сукобљавају различити критеријуми вредности, губи се равнотежа у човеку  и заједници..

Ако ниси праведан према себи, нећеш бити ни према другима, или ако будеш неправедан према другима изгубићеш праведност у себи која те једино води највишем јединству личности и државе.

Када си свој ти си Божији и када си Божији тио си свој..

Док је Старом Завету присутна надумна вертикала Божије власти, и једнакост изабраног рода, у Новом Завету се поред усправног, исправног по првој заповести љубави ка Богу, унапред из вечности почела чела савршене сврхе врха изнад свих унапред одозго, изнутра, са десне стране свете Божије речи, руке, тражи по средини, средишту срца изједначење родова, чиста по истини иста љубав ка свима као према самоме себи....

У Аристотеловој етици средине најгори грех зверства нема опозит одговарајуће  врлине у човеку....

Зато се најгорем зверству (злом духу, демонству)  може супротставити само јунаштво  уз помоћ Божију, или виша сила као у митовима која јача, бодри, додаје  херојима од божанске снаге, мудрости и врлине (по крајности најврлијег највишег, најбољег а не средине) да надјача зверство...

Зверство (демонство)  је, заправо, лош демон, нечисти, хулитељски дух, који далеко надјачава снагу и памет људског, зато се за супротстављање зверству по себи (духу лажи, зла, лукавства), тражи, не неко мање добро, по мери, него највише добро по себи и Дух истине, од Бога најјаче, најбоље, најсавршеније.... за јунаштво, окршај, укршатање, крст са свим грехом, за победу све лажи, зла ...

Само када се тај расцеп између животињског (звери) и божанског продуби на крају до супротности доброг и злог духа и  сагледа да се демонски шапат (лукава, зла мисао, реч, дело) не може победити без Духа истине и највишег добра  Божије савршене  речи, дела...

Тек се по религиозној основи  расцеп извеђу  животиње (звери) и Бога, или демонског или Божијег схвата на прави начин...

Демонско није, свакако, исто што и животињско: инстинкт,  тело на једној страни и  дух, свест, ум, разум на другој,  него је и једно и друго потребно ...

Тело није само по себи лоше, као ни животиње, него послушност лошем гласу, демону кроз злу мисао, реч, одлуку, делу који се  не могу схватити ни савладати без помоћи Божије из савршене мисли, добре речи, одлуке, дела...

То је борба добра и зла без престанка... Иако се каже: "Благо онима који мир граде јер ће се синови Божији назвати, каже се и "Ја нисам дошао да донесем мир, него мач", то је борба истине и лажи и добра и зла до победе: " Који победи дат ћу му да једе са Дрвета живота насред раја Божијега."

Освајање вечног царства по сили Духа истине,  круна унапред из вечности,  одозго, унутра, са десне стране, за све уназад, доле,  ван, са леве стране свето једосмо писмо по мирису истине и укусу љубави, духовно умеће, н по начелу сви за једног, један за све уметност састављање људи достојних за вечни живот  где није истинит, добар само онај ко не лаже не чини зло него онај ко јасно и отворено говори истину и чини добро...

То отеловљење добра са лепим, слично као хармонију облика и  боја у слици,  тонова у музици, речима у позији, покретима у игри... је кроз унутрашњу лепоту практићно умеће повезивања целовитих људи, обликовања човека и заједнице ка најбољем, најправеднијем, најсавршенијем саглашавању духа и тела, Бога и човека, смртног и вечног живота...

Зашто би склад боја, тонова, покрета, речи кроз умееће музике, поезије, сликарства,  игре  производио лепоту а склад  самих људи или неживог и живог, или разичитиг родова живог, кроз унутрашњу лепоту  личности с којом и спољашња лепота добија равнотежу, не би била још већа лепота и  веће умеће, царска, небеска уметности! 

Најовостраније на најоностраније јединство живота кроз све просторе, времена из вечног живота као свих органа у телу; сабирање, бирање, брање, сабрање, изабрано братство, род, умеће највишег склада не само лепих облика и боја кроз слику, ритмова и тонова кроз музику, или покрета кроз игру, речи, мисли кроз поезију, него кроз унутрашњу, духовну лепоту целових људи ка највишем јесте...

Господ каже :... "избљуваћу вас из уста својих" .. да човек треба из унутрашње лепоте, племенитости буде чистим срцем, духом укусан пред Богим и човеком, да изазива љубав која све спаја, повезује ...

Лепота из чистог средишта пред Богом и човеком аставља све супротности; religio, савез, вера, веза спој, поверење, спојити, сјединити у једно, заједно и с њом свака друга лепота тек добија утемењење ...

Ако не волиш конкретне људе с којима живиш (не волиш ближњег), како ћеш волети државу (Бога)

Ако не волиш свој посао, имање, породицу,  радиш, најбоље, савршено како можеш боље у микроплану, шта можеш променити  у макроплану...

Што се своди на речи: "Шта вреди да човек цео свет задобије а души својој науди?"

Ако је у њој је  владар Божији дух, то  је право деловање из царства небеског за духовни преображај и пуну  благородност...

Та лакоћа исправног одлучивања,  етичког деловања  ("да не види левица шта чини десница")  мириса истине и укусу љубави је умећа, уметности над сваким простором, временом је  практична генијалност чистог средишту ("које даје кишу и светлост и добрима и злима, унутрашња, царска, небеска лепота пред Богом и човеком за  надумно укусно једно (свето једење пијење)... 

Једино чиста воља по истини онога што се не мења (не настаје нити нестаје), не пада, пропада по јаком начелу, почелу остаје чврста са сваке стране, краја у јаком ставу, да стаје, стоји, заувек постоји...

Пламен, племенито племе, род агни, агнец, огањ, јагње, покретачка ватра, огањ, као злато које се кроз ватру доказује, не квари се, него остаје јако у тешкоћи, сукобу, стаје стоји  да држи, одржава ватру духа; сложити, заложити, сложно по праведном средишту, дубоком језгру...

Хераклит насупрот антропоморфизма правду сагледава из најсувље, ватрене душе, која у логосу све једног-једног свега све саставља..

Средиште срца праведно  ка свим странама кроз ватрени логос  који саставља све поларитете...

 

ФИЛОЗОФИЈА И ПОЛИТИКА

 

Слобода духа, насупрот било каквог апсолутизма, тоталитаризма науке или политике укључује све могуће разлике, супротности.

Као што човек нема право да насрне на свој живот, него га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво право постоји за ово друго.

Филозофски принципи у старој Грчкој само кроз две почетне филозофије (Парменида и Хераклита) се више разликују него сва политичка схватања у историји!

Веће су разлике биле тада између две суседне грчке државице (нпр Спарте и Атине) него сада између држава са два краја света.

Иако разлика између истока и запада свакако постоји, исток и запад као и север и југ прво треба појмити у самом човеку.

Кад те нешто светло огреје у срцу, души, то је исток, кад ти "падне мрак на очи" то је запад…

А и једно и друго је могуће на свакој страни света… 

Праведник освећује све стране, као што оса земље раздваја дан и ноћ.

Ми не припадамо ниједној страни, јер у средишњем положају укључујемо све стране

Нисмо такви што се ту налазимо, па да по начелима геополитике, из тог средишњег положаја објашњавамо своју неопредељену политику, него смо у средишту свих поларитета јер смо такви, што смо пре сваке подељене политике из старијег духовног рода утемељени из неподељене етике! 

И зато би из такве практичне филозофије требало да утемељимо своју економију, културу,  политику...

Без обзира што је врло тешко искористити то укрштање свих страна, само ако будемо толико мудри да у том средишту највећих поларитета индукујемо нове идеје за околину и читав свет, задобићемо своју суштинску улогу међу другим народима.

 

ГЕОПОЛИТИКА И ФИЛОЗОФИЈА

 

Геополитика из геостратегијског положаја државе тумачи њену историју, привреду, културу, политику...

Она тако следи емпиристичку филозофију, која сложене идеје своди на једноставне опажаје, апстрактну вољу на конкретне жеље, добро на интерес, етику на политику, душу на тело...

Kао што нагони припадају телу, опажаји чулу, појмови разуму, идеје уму, тако жеље вољи, а воља властитости.

И као што се чуло не може извести из опажаје, разум из појма, воља из жеље, нити личност из спољашњег изгледа или душа из тела, тако не може из места пребивања или геостратегијског положаја државе слободан дух човека или народа.

Сасвим супротно, само из слободног духа човек и народ прналазе своје место међу другим људима и другим народима.

 

ПОЛИС И МЕГАЛОПОЛИС

 

Данашњи велегради, као државе над државама, покоравају само мање градове него и сву традиционалну културу досадашње цивилизације.

То се представља као неминован цивилизацијски пут од некадашњег полиса града–државе из митолошке, религиозне, филозофске или научне свести, до савремених мегаполиса светске државе и владајуће комуникацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести.

 

ЧЕТВОРОСТРУКА СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ОД ЗАКОНОДАВНЕ, СУДСКЕ, ИЗВРШНЕ И ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ

 

Трострука структура политичког система за равнотежу законодавне, судске и извршне власти (коју је предложио још Монтескје), више никако није довољна.

Са јачањем медијског ума, медијске свести, данас ко влада комуникацијама, информацијама, он у великој мери утиче на законодавну, судску и извршну власт.

Ако је моћ медија, комуникација, јавне мисли, речи толико велика да та незванична "информативна власт" не само нарушава равнотежу законодавне, судске и извршне власти, него чак овладавава њима, онда политички систем треба тако реформисати да та "информативна власт" и званично буде потуно независна, конститутивна сфера власти!

И држава као и човек,  за слободу одлучивања, деловања тражи слободу мисли, речи.

И као што човек из слободне мисли, речи утемељује слободне одлуке и дела тако ће и држава  имати пуну слободу одлучивања, суђења, деловања (кроз три постојеће сфере власти), када  од  ванстраначких представника свих друштвених група конституише независну сферу информативне власти, не само за слободу медија,  комуникација, него и независност школе, универзитета, науке, културе, вере, као четврти "точак" "стуб" политичког система!

Само ће тако политички систем имати пуну теоријску заокруженост и потребну практичну оперативност!

Та посебно конституисана сфера независне, децентрализоване слободе духа, за независност не само медија, информација, него уопште знања, образовања, културе, вере, би вратила онај позитивни смисао демократије, наспрам многих негативних који сада постоје; уравнотежила вертикалну структуру политичког система представничке демократије са хоризонталном структуром јавне мисли, речи, која данас постоји само (гласањем) на почетку, а касније је изразита политичка моћи једне сфере власти над свих осталим сферама у потпуности потире.

Свакако да би та независна информативна власт, поред изабраних  представника свих ванполитичких друштвених група за слободу духа, јавне мисли и речи, образовања, универзитета, науке, културе, имала у свом саставу стручну научну, културну, медијску подршку једног броја стално запослених људи из подручја медија, информација, културе...

 

НЕ САМО ДА ПОСТОЈЕЋУ СТРОСТРУКУ СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ТРЕБА ДОПУНИТИ СА СФЕРОМ НЕЗАВИСНЕ ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ НЕГО И ПОСЕБНО БИРАТИ НАЈВИШЕ ПРЕДСТАВНИКЕ СВАКЕ ПОСЕБНЕ СФЕРЕ ВЛАСТИ

 

Оно што је највише битно је да тај четврти  "точак", "стуб" политичког система за чврст ослонац, "кола" човека и државе из посебно конституисане информативне власти за независне медије  (слободу мисли, речи, универзитета, науке, културе), насупрот постојећег начина гласања и конституисања свих сфера власти из једне законодавне сфере (који је одавно превазиђен), захтева директно гласање за сваку посебну сферу власти.

Првостепена суштина реформе политичког система да једна иста и суверена воља грађана из неотуђивог политичког права посебно бира и смењује на директним изборима главне представнике законодавне, судске, извршне и iинформативне власти, а не да једна  (као сада законодавна)  бира све остале, нарушавајући оперативност равнотежу свих независних сфера власти!

Само кроз четврти стуб, точак, посебно конституисане сфере независне информативне власти за слободу мисли, речи, независност обрзовања, универзитета, науке, културе, вере... све  сфере ће имати независност и пуну оперативност и политички систем имати равнотежу вертикалне и хоризонталне структуре власти.

Ако  се свака, па и "своја" партија скоро по правилу тако извитопери када дође на власт, да осим ускостраначког врха ни већина њених чланова и присталица од ње нема користи,  а камоли цео народ, него чак много више штете, много је боље да се присталице неке групе, или чланови хипотетичке партије окупе око заједничке идеје да се изборе за независну информативну власт, у основи слободне  мисли, речи, независног образовања, науке, културе, вере... и посебно гласање за највише представнике сваке независне сфере власти, јер ће тако имати унапред могућност да спрече такво извитоперење, него за било коју партију која се бори за власт...

Само снага независних медија, информација, независног образовања, науке,  културе, вере кроз слободу јавне мисли, речи може хоризонталну структуру политичког система уравнотежити са вертикалном структуром и учинити га далеко оперативнијим и праведнијим, без обзира ко је на власти.

Сада, због недостатка посебно конституисане информативне власти из најшире хоризонталне структуре политичког система и критичке снаге слободне  мисли и речи независних медија,  науке, културе, када вертикала једне (законодавне) сфере власти не одређује само највише представнике државних медија, информација, универзитета, уопште образовања, науке, културе, већ и највише представнике осталих "независних" сфера власти, законодавна власт шири своју моћ  над свим осталим сферама и читавим народом без икакве мере.  

У таквим околностима, када једна суверена политичка воља грађана бира само највише представнике законодавне власти а не и највише представнике осталих независних конститутивних сфере власти (осим председника државе), а поготову највише представнике независне информативне власти за слободу медија, универзитета, науке, културе, законодавна власт користи ту погодност да што дуже влада над осталим сферама власти и  читавим народом, без обзира на своју успешност.