Etika i politika misli

Autor: Tomislav Novaković

 

U arhitektonici države statika u temelju je etika, zakoni stubovi svih institucija, a dinamika praktična sposobnost politike.

Svrha politike nije samo da praktičnom sposobnošću razvije dinamiku nauke, obrazovanja, privrede... nego da zakonima koje donosi i sprovodi usavrši socijalne odnose, ili ojača statiku države, etiku.

Odnos etike i politike je kao odnos duše i tela.

Samo pravedni ljudi u mikrosvetu mogu utemeljiti pravnu državu u makrosvetu.

Ako čovek "ne voli bližnje" s kojima živi  ("koje vidi"), kako može voleti državu ("Boga koga ne vidi")?

Čista volja  sve različite misli, reči, osećaje, odluke, dela... u čoveku  sastavlja u jednu slobodnu ličnost, a pravedna država kroz najviše jedinstvo onog što misli, govori, odlučuje, i čini, svu nauku, privredu, kulturu, religiju, pravo, vojsku, bezbednost, politiku... u jedan slobodan narod.

Analitička snaga prirodne i društvene nauke kroz tehniku, tehnologiju... pravo, politiku, ekonomiju...  jača praktičnu oblast života, a između onostrane religije i ovostrane nauke sintetička snaga umetnosti i filozofije traži ono mikro-makrokosmičko sve-jedno, jedno-sve.

Ako ne glasamo ko će da nas operiše, vozi avion, pravi centralu… nego prvo neko mora da proveri stručnost tih zanimanja, kako možemo prostim glasanjem određivati ko će u državi preuzeti najstručniju i najodgovorniju vladavinu  nad svim  zanimanjima!?

Na prvi pogled izgleda da je dobro da se što više interesnih grupa politički organizuje i bori za svoja prava.

Međutim, činjenice su upravo suprotne. Ne samo da se u mnoštvu nedefinisanih političkih partija bez jasnih socijalnih, ekonomskih, etičkih koordinata ne vidi čije interese zastupaju te partije, već se suštinski smisao politike više ostvaruje tamo gde ima manje partija.

Kao što se sve suprotnosti u živom–neživom svetu saglašavaju u nekom jedinstvu, tako će socijalno, ekonomski, etički jasno definisane partije, iz čijih se političkih principa nesumnjivo vidi koga one predstavljaju, bez obzira na svoje suprotnosti, voditi ka skladu i ravnoteži u državi, dok će partije nedefinisanog svega i svačega  zavaditi i oči u glavi.

 

ETIKA I POLITIKA KOD PLATONA I ARISTOTELA

 

 

PLATONOVA VERTIKALNA STRUKTURA DRŽAVE IZ NAJVIŠE IDEJE DOBRA, PO VLADAVINI UMA NAD RAZUMOM, RAZUMA NAD ČULIMA, ČULIMA NAD TELOM

 

Ni u demokratiji ne vlada ceo narod, nego samo jedan deo njegovih izabranih predstavnika.

Samo kada vlada  bolji i sposobniji deo naroda, vlada narod, a kada vlada gori deo naroda, on prvo porobljava bolji deo naroda a zatim i ceo narod

Kada u čoveku ili državi bolje vlada gorim, to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države.

A kada vlada gori deo, to ne samo da vodi u tiraniju, oligarhiju, anarhiju, smanjuje slobodu čoveka i slobodu države i pravi gore ljude i goru državu, nego vodi u porobljavanja tog naroda, države od strane drugih naroda, država.

Po Platonu ljudi se već po rođenju razlikuju po tome da li ih vode čula, razum ili um.

Duše najvećeg broja ljudi vode pojedinačni opažaji, koji su samo senke najvišeg dobra, ka  zadovoljstvu njihovog tela i čula.  

Mnogo manji broj pojmovi, sudovi razuma (samo kopije najvišeg dobra)  ka razboritom spajanju i razdvajanju svih stvari.

Najređi su oni čije misli, reči, odluke i dela od početka do kraja vodi um kroz celovite ideje, od samih stvari ka samih stvarima.

Ispred pojedinačnog opažaja uvek se može staviti drugi suprotan opažaj, ispred  opšteg pojma ili suda, drugi suprotan pojam ili sud, te sa nestalnim opažajima čula i pojmovima ili sudovima razuma koji se sudaraju među sobom, ljudi ne mogu postići ni jedinstvo u sebi, a kamoli u zajedničkom životu.

Takođe, pojedinačni opažaji, kao senke bića po sebi i opšti pojmovi, sudovi razuma, kao njegove kopije, za svoje postojanje, opažanje i razumevanje traže biće po sebi (celovite ideje), a sve ideje najvišu ideju dobra.

I kao što se iza senke najvišeg dobra u zadovoljstvima tela i opažajima čula ili njegove kopije u pojmovima, sudovima razuma nalazi stvarnost večne ideje a iza svih ideja najviša ideja dobra, tako se svi različiti i suprotni čulni, razumski interesi ljudi sastavljaju u zajedničkom dobru, pravednoj zajednici, idealnoj državi,  u umnom vladaru filozofu.

Jedino mudrost uma, sve različite, suprotne opažaje čula, ili pojmove, sudove razuma može sve suprotne interese različitih pojedinaca, društvenih grupa sastaviti u zajednički interes cele države.

Kao što najviša ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za ideje, vlada nad svim idejama, ili svaka ideja nad kopijama razuma i senkama  čula, tako umni vladar filozof iz večnog sveta savršenih stvari samih po sebi, iz ideje idealne države vlada  svakom državom koja nastaje, nestaje.

Vladar filozof nije vezan čulima za pojedinačne opažaje (samo senke samih stvari, najvišeg dobra) niti opštim pojmovima, sudovima razuma za kopije samih stvari, samo delimične odraze najvišeg dobra, već večnim delom duše, umom za stvar po sebi, celinu večne ideje.

Samo ko u potpunosti vlada sobom, može vladati državom.

Ko se vodi sebičnim interesima i željom za bogatstvom, ne može  vladati ni sobom, ni državom.

Kada neumerene želje vladaju telom, čulima, razumom, umom, onom mnogo manje vredno poseduje ono najvrednije i stvari vladaju ljudima.

Kada vlada um, najvredniji, večni deo deo duše poseduje stvari i narod vlada državom svojim najmudrijim delom.

Mudar vladar filozof teži umom večnim idejama, a ne samo ličnom interesu i zemaljskom bogatstvu.

On nema porodicu, jer iz porodice svih porodica, najstarijeg  duhovnog srodstva čitavog naroda svakog građanina vidi države kao člana porodice

On, takođe, nema ni imovinu, niti je vezan telom za materijalne stvari, zemaljsko bogatstvo, jer iz  starijeg duhovnog bogatstva, posedovanja, saznanja večne istine savršenih ideja,kao  imanja svih imanja, nad svimkopijama imanja, bogatstva u pojmovima razuma i senkama u opžajima čula i nagonima tela,  vlada  svakim delom  duhovnog i materijalnog bogatstva cele džave.

U svim drugim slučajevima (iz jednog nagona ili opažaja naspram drugog suprotnog nagona ili opažaja, jednog pojma ili suda protiv drugog različitog, suprotnog pojma, suda,  interesa jednog čoveka, grupe naspram suprotnog interesa drugog čoveka ili grupe će se jedan čovek, porodica, imanje beskrupolozno boriti za vlast i bogatstvo, imanje protiv drugog, trećeg ... čoveka porodice na štetu i razdor cele države...

 

KOMENTAR

 

Ne samo da  osnova fizičkog roda (zemaljske porodice) nije  utemeljena  do kraja, nego ona nije ni moguća po sebi, bez starijeg odnosa jedne porodice prema drugoj porodici iz celovite ideje duhovnog srodstva (celovite države ili naroda).

Tačnije, tek se iz srodstva celovite države ili naroda ili starijeg duhovnog srodstva pred Bogom, potvrđuje venčanjem novi rod za pravno utemeljenje imena, prezimena, privatnog, naslednog i svakog drugog  prava...

Takođe, kao što bez celovite ideje duhovnog srodstva nije do kraja nije utemeljena porodica ni narod, ni država, nisu bez celovite ideje najstarijeg posedovanja, imanja, bogatstva, vladanja, gospodarenja,  utemeljeni ni vlast, imanje, bogatstvo...

Da li posedovanje, imanje, vladanje uopšte postoji u suštinskom smislu, ako ono manje vredno – pojedinični opažaji čula ili opšti i posebni pojmovi, sudovi razuma (samo senke ili kopije večnih ideja) –poseduju najvredniji, večni deo duše, vladaju nad celovitom idejom kod čoveka i države (kada stvari vladaju ljudima a ne ljudi stvarima, kada telo  vlada duhom, a ne duh telom... ).   

Po Platonu, samo iz najvišeg dobra po sebi i posedovanja, imanja celovite istine, saznanja večne ideje iznad njenih kopija u opštim pojmovima, sudovima razuma i senkama u pojedinačnih opažajima čula ili nagonima tela kroz umnog vladara filozofa, slobodan narod (država) vlada svojom teritorijom, svakim materijalnim imanjem, bogatstvom, svim opštim i nužnim zakonima razuma i pojedinačnim opažajima čula...kao i svaki njen pojedinac sobom...

Kada unared iz večnosti počelo, čelo odozgo vlada onim dole, unazad, zadnjim, ili desno levim, čisto, duboko središte, jezgro unutra sa svim onim sa strane, stranim, površnim  van...

Inače će se senke, kopije različitih suprotnih opažaja, pojmova suprotstavljati među sobom, u stalnom bezvlašću ono dole  vladati onim gore, ono levo onim desnim, ono unazad, zadnje onim napred i unapred večnim, spoljašnje  unutrašnjim.... stvari vladati ljudima, a ne ljudi stvarima ... telo duhom, a ne duh telom...

 

ARISTOTELOV ZOON POLITIKON  PO HORIZONTALI PRAVDE  IZMEĐU ŽIVOTINjSKOG I BOŽANSKOG,  INSTINKTIVNOG I UMNOG, FIZIČKOG I METAFIZIČKOG

 

Nasuprot Platonove najviše ideje dobra nad svim idejama po vertikali uma nad razumom, razuma nad čulima, i idealne, večne države, nad svakom državom koja nastaje i nestaje, Aristotel upravo stvarnu državu, utemeljenu na horizontali pravde i jedinstvu razuma i volje, instinktivnosti i umnosti, životinjskog i božanskog vidi kao najviše dobro!

Ne samo da država ne podražava najvišu ideju dobra, nego je najviše dobro upravo država.

Supstancijalna društvenost (zoon politikon) uslovljava čoveka državom, kao dete porodicom.

To načelo da horizontala pravde između slobodnih pojedinaca, a ne najviši vrh, transcendentno dobro, kao majka svih vrlina kroz supstancijalnu društvenost (zoon politikon) uobičava sve vrline  kroz politiku, saglašava svu raznovrsnost, različitost, mnoštvo, naglašava socijalnu inteligenciju... 

Šta je etika bez zajednice?

I mada jedinstvo naroda kroz istoriju drže  njegovi dobri običaji koji uređuju unutrašnjeg čoveka, a organizovana vlast spoljašnjeg čoveka,  ti konkretni zakoni u državi omogućavaju da se svako materijalno i duhovno dobro, nasleđeno od prethodnih generacija, održi i proširi  dalje u naredna pokolenja...

Da je čovek samo duhovno biće, on bi bio samo dobar, ili loš duh, ali zbog dvostrukosti večno žive duhovne stvarnosti – umne duše, i prirodnog života u telu koje se rađa i umire (samo po mogućnosti materije) zoon politikon polaritete instinktivnog i umnog, životinjskog i božanskog u sebi i državi saglašava kroz politiku...

Zato Aristotel svaku vrlinu shvata kao zlatnu sredinu između potpunog nedostatka i preteranosti jednog kvaliteta (kao, npr. hrabrost, na sredini između kukavičluka i  preterane smelosti)...

Kao ravnotežu svih strana, pravednu sredinu, jednako udaljenu od svih krajeva, a ne s vrha, najvišeg, najboljeg, savršenog.  

Odredi, sredi, uredi po načelu kruga, lopte iz čiste srži, jezgra, sredine, dubine isto udaljene od svih strana...

Neki, nasuprot tome, postave visok ideal, skoro svima nedostupan,  ono što se u stvarnosti postigne bude opet neka sredina svima dostupna, pa  dođe na isto.

To jest, kada se savršenstvu teži po krajnjem vrhu, najvišem, najboljem, a ne zlatnoj sredini, srednjem stanju, velike razlike mogućeg i idealnog (u pojedincu i državi) se opet usaglase u nekom srednjem stanju.

Etika zlatne sredine ne stoji samo nasuprot preteranosti ili potpunog nedostatka jednog kvaliteta, već preteranost bilo kojeg kvaliteta sagledava kao nedostatak mnogo drugih kvaliteta.

Npr. neko vodi previše vodi računa o bogatstvu, a zapostavlja mnoge druge vrednosti (najčešće misli da ih ih kupiti, nadoknaditi bogatstvom), ili previše pridaje značaj snazi tela a ne razvija svoj duh, kao i obratno...

Za zadovoljno se traži naspram preteranosti, ovog, onog kvaliteta,  tačna mera, dovoljno...

Ta postavka vrline kao zlatne sredine između manjka i viška jednog kvaliteta kroz srednji stalež utemeljuje stabilnu  državu

Ako svako umeće saglašava suprotne kvalitete  (slikar pronalazi pravu meru raznovrsnih oblika i detalja, svetlih i tamnih boja, muzičar brzih i sporih ritmova, visokih i niskih tonova, pesnik kroz rimu najraznovrsnija značenja reči, igrač  prave i kružne, oštre i blage, brze i spore pokreta, kuvar slatke i slane, kisele, ljutih... ukuse u hrani...itd. pa i sva neživa priroda, kroz preobražaje klime, drži sve elemente u jedinstvu, zašto ne bi posebno praktično umeće kroz jedinstvo razuma i političke volje tražilo sklad između svih različitih staleža, zanimanja, karaktera, starosnih doba... između ljudi pronalazilo teorijsko-praktični, etičko-estetski ideal najboljeg čoveka–države.

Čovek se politički organizuje kao građanin sa drugim građaninom u gradu-državi da po  istom jeziku, običaju, zakonu... izgrađuje svako materijalno i duhovno dobro...saglašava i saa drugim državama,  čak i sa neživom, živom prirodom...

Načelo građanina naspram varvarina, traži da instinktivnost ne preteže um, već da razum u jedinstvu sa voljom kroz građansko pravo i građanske zakone saglašava sve polaritete, dok kod varvarina instinkt preteže nad razumom i zato ne prihvata razjašnjenje kroz razgovor ili kroz građansko pravo i građanske zakone čvrst ugovor, dogovor, već kroz prirodno pravo i zakon jačeg traži sa drugima sukob, rat ...

Iako politika traži dobro za nas (državu), a ne najviše dobro po sebi za Aristotela je, opet, najblagoslovljenija duhovna sloboda  i teorijski život kroz filozofsko posmatranje u večnom delu duše ("nijedna nauka nije manje  korisna za život od filozofije, ali nijedna nije za dušu bolja od nje").

Teorijski um, koji razmišlja o nepromenljivim načelima, stvarima, bićima koji ne mogu nastati i nestati, biti drugačiji, istinom dodiruje Boga, zato je najvišom svrhom ono nepokretno što pokreće, što donosi čoveku najvišu radost, budnost blaženstvo, mir, odmor (kao kod Platona kružni tokovi uma večnog dela duše dijalektikom kod filozofa)

I kako duhovna samostalnost  teorijskog uma  traži ne samo ekonomsku, političku  slobodu nego i zaštićenost od brige ovoga sveta, i punu dokolicu, um upošljava razum, da u jedinstvu sa voljom, kao rukovodi vrlinama brine oko zemaljskih poslova, koordinira praktični život kroz politiku.

To jest, iako je čisto prijateljstvo suština društvenosti (kao kod filozofa jednakost po vrlini, blagorodnosti, koje uključuje umnu dušu  i najviše duhovno posmatranje Boga kada um u ljubavi ka istini ide do kraja), i iz te prvostepene društvenosti u osnovi svake druge društvenosti politiku utemeljiti na etici, kako su slučajevi takvog čistog prijateljstva po večnoj istini jako retki, Aristotel vladavinu u državi, ipak, sagledava kroz jedinstvo razuma i volje kod većine ljudi, koji sklad između životinjskog i božanskog, instinktivnog i umnog traže kroz politiku (etiku prilagođavaju politici).

Ipak, da li je moguće dobro za nas (bilo koga)  ako nema dobra po sebi?

I zašto uopšte  teži svome dobru svome (dobru za sebe), kao pojedinac ili rod, ako ga ne vuče  dobro po sebi? 

Čak i kada čini zlo, čovek opet pre i posle toga traži (za sebe) i svoje neko dobro radi samog dobra; dobre stvari (bilo da ih otima, pljačka, kupuje, koristi): dobru  kuću, imanje,  hranu, piće, odeću... itd

Očigledno da u  svemu postoji manje i veće dobro i da ga ka njegovoj najboljoj svrsi vuče dobro po sebi..

Zato kod Platona dobro po po sebi tek utemeljuje bivstvenost bića, daje razlog zašto je biće a ne nebiće, kao i smislenost misli, istinitost istine...

Inače, kako utemeljiti Aristotelovo obličje, svrhu, kretanje bilo kojeg bića?

Ako nadbivstvujuće dobro po sebi ne utemeljuje bivstvovanje i mišljenje, kako će onda bilo šta dobro ili istinito ostati afirmativno, a ne negativno, biti uopšte nešto a ne ništa...

Za Platona spoljašnje dobro nikad nije dovoljno dobro, jer su nagoni tela i opažaji čula samo senka najstvarnijeg dobra (večne ideje), a pojmovi samo njihove kopije, dok je najviša sreće je u večnom delu duše, kada se um gosti večnim idejama, jede najviše jeste. 

Prema tom dobru po sebi sve je drugo ne ostaje, staje, stoji, nego pada u trenu, nestaje, propada, zapravo i ne postoji...

Duša se menja za trenutke tela, a zapravo se kroz te najbolje, najlepše trenutke vremena (senke opažaja, ili odraze pojma) shvata duhom sama po sebi,  večna ideja

Iako Aristotel tvrdi da da je dobro znanje, on opet kaže da je za vrlinu nedovoljno znanje.

Da ne postoji znanje po sebi,  dobro po sebi, jedno po sebi, nego da su i znanje i dobro i jedno  uvek znanje, dobro, jedinstvo (jedno) neke pojedinačne, posebne, opšte konkretne stvari...

Ako je tako, zašto onda i za Boga ne kaže da nije znanje po sebi, da nije dovoljno da Bog savršeno  zna sebe, nego i da je još pre savršen čin, delatnost, delo?

On će reći da Bog to i čini indirektno, jer je kao duhovni oblik svih oblika, svrha svih svrha svog večnog života po sebi kroz unutrašnjim dodirom istine sve-jednog, jednog-svega savršeni uzor za svaki oblik, svrhu, kretanje koja je pokreće od njene mogućnosti ka njenoj najvišoj stvarnosti.

Ako je tako, Bog nije samo mišljenje mišljenja, nego mnogo pre vrlina same vrline, delo samog dela, kroz večni duhovni život po sebi,  dobro po sebi, pravedno po sebi, lepo po sebi... bivstvovanje bivstvovanja, život svakog života, pravda svake pravde, lepota svake lepote...

Za platoničare je postavka vrline kao zlatne sredine, "pravedne" mere, ravnoteže naspram njene lišenosti ili preteranosti... nedopustivi konformizam...

Nikakva preteranost u vrlini nije moguća, ona ne može nikako biti sredina između krajnje preteranosti ili lišenosti, nego je po punoj svrsi sa vrha, savršenog, dovršenog vrhunca, vrška upravo ono najviše, najbolje, najvrlije... 

Zato Platon kroz najboljeg pojedinca (u kome um vlada nad razumom, i razum nad čulima), koji podražava najviše dobro i pravednost,  konstituiše moral, etiku,  državu i sve njene zakone...

Doduše, ni Aristotelov Bog nije oblik svih oblika, vrlina svih vrlina po sredini, srednjem stanju, nego po najvišem, najboljem  iz vrha izvrsnog, sa vrha, savršenog naspram bezoblične, nesvrhovite samo mogućnosti materije...

I Heraklit, nasuprot ostrakizma Efešana kaže: "Jedan je meni koliko i deset hiljada drugih, samo ako je najbolji."

U Starom zavetu Bog najbolje, najpravednije (Avrama, Isaka, Jakova, Mojsija...) nadahnjuje Svetim duhom za praoce naroda utemeljuje zavet, da ih vode, uče, opominju  (a ne sa "10 000") pa tek od njega savez sa njegovim potomcima, izabranim narodom kroz zakone, zapovesti...

 

TEOLOŠKA OSNOVA DRŽAVE

 

Teokratska država etičku osnovu zajednice porodice utemeljuje deduktivno iz Božijeg zakona a sekularna empiristički iz običajnog prava i induktivne politike... ....

Stanovište religioznog morala (jedinog, jednog Boga) kroz apsolutno Da i Ne  (Deset zapovesti)  utemeljuje Božiji zavet sa izabranim pravednikom, narodom, da ispunjava taj transcendentni zakon, moral.

Ne ovo, ono po zakonu, zavovesti traže dba posebna plemena da brane zakon i izvršava kaznu za prestup. Judejce koji vladaju i Levite koji vrše osvećenje (zakon je Božiji obraz) greh je prvo greh pred Gospodom, pa pred čovekom, krvna osveta, otkup, za greh, služba pred Bogom za osvetu osvećenje... 

Prvo čista volja (ne laži i ne čini zlo) za jedinstvo dobre misli, reči, odluke i dela, jednu vlast u sebi, supstancijalnu vlastitost (karakterno jedinstvo ličnosti) pa kroz isto takvo jedinstvo čiste misli, odluke, dela za neprotivurečnu vlast, vlastitost naroda pred Bogom (karakterno jedinstvo države).

Bez pravednosti, kao vladara po prirodi stvari deli se volja, sukobljavaju različiti kriterijumi vrednosti, gubi se ravnoteža u čoveku  i zajednici..

Ako nisi pravedan prema sebi, nećeš biti ni prema drugima, ili ako budeš nepravedan prema drugima izgubićeš pravednost u sebi koja te jedino vodi najvišem jedinstvu ličnosti i države.

Kada si svoj ti si Božiji i kada si Božiji tio si svoj..

Dok je Starom Zavetu prisutna nadumna vertikala Božije vlasti, i jednakost izabranog roda, u Novom Zavetu se pored uspravnog, ispravnog po prvoj zapovesti ljubavi ka Bogu, unapred iz večnosti počela čela savršene svrhe vrha iznad svih unapred odozgo, iznutra, sa desne strane svete Božije reči, ruke, traži po sredini, središtu srca izjednačenje rodova, čista po istini ista ljubav ka svima kao prema samome sebi....

U Aristotelovoj etici sredine najgori greh zverstva nema opozit odgovarajuće  vrline u čoveku....

Zato se najgorem zverstvu (zlom duhu, demonstvu)  može suprotstaviti samo junaštvo  uz pomoć Božiju, ili viša sila kao u mitovima koja jača, bodri, dodaje  herojima od božanske snage, mudrosti i vrline (po krajnosti najvrlijeg najvišeg, najboljeg a ne sredine) da nadjača zverstvo...

Zverstvo (demonstvo)  je, zapravo, loš demon, nečisti, huliteljski duh, koji daleko nadjačava snagu i pamet ljudskog, zato se za suprotstavljanje zverstvu po sebi (duhu laži, zla, lukavstva), traži, ne neko manje dobro, po meri, nego najviše dobro po sebi i Duh istine, od Boga najjače, najbolje, najsavršenije.... za junaštvo, okršaj, ukršatanje, krst sa svim grehom, za pobedu sve laži, zla ...

Samo kada se taj rascep između životinjskog (zveri) i božanskog produbi na kraju do suprotnosti dobrog i zlog duha i  sagleda da se demonski šapat (lukava, zla misao, reč, delo) ne može pobediti bez Duha istine i najvišeg dobra  Božije savršene  reči, dela...

Tek se po religioznoj osnovi  rascep izveđu  životinje (zveri) i Boga, ili demonskog ili Božijeg shvata na pravi način...

Demonsko nije, svakako, isto što i životinjsko: instinkt,  telo na jednoj strani i  duh, svest, um, razum na drugoj,  nego je i jedno i drugo potrebno ...

Telo nije samo po sebi loše, kao ni životinje, nego poslušnost lošem glasu, demonu kroz zlu misao, reč, odluku, delu koji se  ne mogu shvatiti ni savladati bez pomoći Božije iz savršene misli, dobre reči, odluke, dela...

To je borba dobra i zla bez prestanka... Iako se kaže: "Blago onima koji mir grade jer će se sinovi Božiji nazvati, kaže se i "Ja nisam došao da donesem mir, nego mač", to je borba istine i laži i dobra i zla do pobede: " Koji pobedi dat ću mu da jede sa Drveta života nasred raja Božijega."

Osvajanje večnog carstva po sili Duha istine,  kruna unapred iz večnosti,  odozgo, unutra, sa desne strane, za sve unazad, dole,  van, sa leve strane sveto jedosmo pismo po mirisu istine i ukusu ljubavi, duhovno umeće, n po načelu svi za jednog, jedan za sve umetnost sastavljanje ljudi dostojnih za večni život  gde nije istinit, dobar samo onaj ko ne laže ne čini zlo nego onaj ko jasno i otvoreno govori istinu i čini dobro...

To otelovljenje dobra sa lepim, slično kao harmoniju oblika i  boja u slici,  tonova u muzici, rečima u poziji, pokretima u igri... je kroz unutrašnju lepotu praktićno umeće povezivanja celovitih ljudi, oblikovanja čoveka i zajednice ka najboljem, najpravednijem, najsavršenijem saglašavanju duha i tela, Boga i čoveka, smrtnog i večnog života...

Zašto bi sklad boja, tonova, pokreta, reči kroz umeeće muzike, poezije, slikarstva,  igre  proizvodio lepotu a sklad  samih ljudi ili neživog i živog, ili razičitig rodova živog, kroz unutrašnju lepotu  ličnosti s kojom i spoljašnja lepota dobija ravnotežu, ne bi bila još veća lepota i  veće umeće, carska, nebeska umetnosti! 

Najovostranije na najonostranije jedinstvo života kroz sve prostore, vremena iz večnog života kao svih organa u telu; sabiranje, biranje, branje, sabranje, izabrano bratstvo, rod, umeće najvišeg sklada ne samo lepih oblika i boja kroz sliku, ritmova i tonova kroz muziku, ili pokreta kroz igru, reči, misli kroz poeziju, nego kroz unutrašnju, duhovnu lepotu celovih ljudi ka najvišem jeste...

Gospod kaže :... "izbljuvaću vas iz usta svojih" .. da čovek treba iz unutrašnje lepote, plemenitosti bude čistim srcem, duhom ukusan pred Bogim i čovekom, da izaziva ljubav koja sve spaja, povezuje ...

Lepota iz čistog središta pred Bogom i čovekom astavlja sve suprotnosti; religio, savez, vera, veza spoj, poverenje, spojiti, sjediniti u jedno, zajedno i s njom svaka druga lepota tek dobija utemenjenje ...

Ako ne voliš konkretne ljude s kojima živiš (ne voliš bližnjeg), kako ćeš voleti državu (Boga)

Ako ne voliš svoj posao, imanje, porodicu,  radiš, najbolje, savršeno kako možeš bolje u mikroplanu, šta možeš promeniti  u makroplanu...

Što se svodi na reči: "Šta vredi da čovek ceo svet zadobije a duši svojoj naudi?"

Ako je u njoj je  vladar Božiji duh, to  je pravo delovanje iz carstva nebeskog za duhovni preobražaj i punu  blagorodnost...

Ta lakoća ispravnog odlučivanja,  etičkog delovanja  ("da ne vidi levica šta čini desnica")  mirisa istine i ukusu ljubavi je umeća, umetnosti nad svakim prostorom, vremenom je  praktična genijalnost čistog središtu ("koje daje kišu i svetlost i dobrima i zlima, unutrašnja, carska, nebeska lepota pred Bogom i čovekom za  nadumno ukusno jedno (sveto jedenje pijenje)... 

Jedino čista volja po istini onoga što se ne menja (ne nastaje niti nestaje), ne pada, propada po jakom načelu, počelu ostaje čvrsta sa svake strane, kraja u jakom stavu, da staje, stoji, zauvek postoji...

Plamen, plemenito pleme, rod agni, agnec, oganj, jagnje, pokretačka vatra, oganj, kao zlato koje se kroz vatru dokazuje, ne kvari se, nego ostaje jako u teškoći, sukobu, staje stoji  da drži, održava vatru duha; složiti, založiti, složno po pravednom središtu, dubokom jezgru...

Heraklit nasuprot antropomorfizma pravdu sagledava iz najsuvlje, vatrene duše, koja u logosu sve jednog-jednog svega sve sastavlja..

Središte srca pravedno  ka svim stranama kroz vatreni logos  koji sastavlja sve polaritete...

 

FILOZOFIJA I POLITIKA

 

Sloboda duha, nasuprot bilo kakvog apsolutizma, totalitarizma nauke ili politike uključuje sve moguće razlike, suprotnosti.

Kao što čovek nema pravo da nasrne na svoj život, nego ga brani po osnovi prirodnog prava, tako još više nema pravo da se odrekne duhovne slobode, kao suštine svoje duše, preda je drugom čoveku, grupi, partiji – i ostane (suštinski) čovek!

Mnogi se odriču političke slobode, svoga prava glasa ili političkog delovanja, ali se duhovne slobode, kao suštinske osnove ličnosti, ne odriču ni u snu.

Tačnije, ono prvo pravo postoji za ovo drugo.

Filozofski principi u staroj Grčkoj samo kroz dve početne filozofije (Parmenida i Heraklita) se više razlikuju nego sva politička shvatanja u istoriji!

Veće su razlike bile tada između dve susedne grčke državice (npr Sparte i Atine) nego sada između država sa dva kraja sveta.

Iako razlika između istoka i zapada svakako postoji, istok i zapad kao i sever i jug prvo treba pojmiti u samom čoveku.

Kad te nešto svetlo ogreje u srcu, duši, to je istok, kad ti "padne mrak na oči" to je zapad…

A i jedno i drugo je moguće na svakoj strani sveta… 

Pravednik osvećuje sve strane, kao što osa zemlje razdvaja dan i noć.

Mi ne pripadamo nijednoj strani, jer u središnjem položaju uključujemo sve strane

Nismo takvi što se tu nalazimo, pa da po načelima geopolitike, iz tog središnjeg položaja objašnjavamo svoju neopredeljenu politiku, nego smo u središtu svih polariteta jer smo takvi, što smo pre svake podeljene politike iz starijeg duhovnog roda utemeljeni iz nepodeljene etike! 

I zato bi iz takve praktične filozofije trebalo da utemeljimo svoju ekonomiju, kulturu,  politiku...

Bez obzira što je vrlo teško iskoristiti to ukrštanje svih strana, samo ako budemo toliko mudri da u tom središtu najvećih polariteta indukujemo nove ideje za okolinu i čitav svet, zadobićemo svoju suštinsku ulogu među drugim narodima.

 

GEOPOLITIKA I FILOZOFIJA

 

Geopolitika iz geostrategijskog položaja države tumači njenu istoriju, privredu, kulturu, politiku...

Ona tako sledi empirističku filozofiju, koja složene ideje svodi na jednostavne opažaje, apstraktnu volju na konkretne želje, dobro na interes, etiku na politiku, dušu na telo...

Kao što nagoni pripadaju telu, opažaji čulu, pojmovi razumu, ideje umu, tako želje volji, a volja vlastitosti.

I kao što se čulo ne može izvesti iz opažaje, razum iz pojma, volja iz želje, niti ličnost iz spoljašnjeg izgleda ili duša iz tela, tako ne može iz mesta prebivanja ili geostrategijskog položaja države slobodan duh čoveka ili naroda.

Sasvim suprotno, samo iz slobodnog duha čovek i narod prnalaze svoje mesto među drugim ljudima i drugim narodima.

 

POLIS I MEGALOPOLIS

 

Današnji velegradi, kao države nad državama, pokoravaju samo manje gradove nego i svu tradicionalnu kulturu dosadašnje civilizacije.

To se predstavlja kao neminovan civilizacijski put od nekadašnjeg polisa grada–države iz mitološke, religiozne, filozofske ili naučne svesti, do savremenih megapolisa svetske države i vladajuće komunikacijske, informacijske, virtuelne, medijske svesti.

 

ČETVOROSTRUKA STRUKTURA POLITIČKOG SISTEMA OD ZAKONODAVNE, SUDSKE, IZVRŠNE I INFORMATIVNE VLASTI

 

Trostruka struktura političkog sistema za ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (koju je predložio još Monteskje), više nikako nije dovoljna.

Sa jačanjem medijskog uma, medijske svesti, danas ko vlada komunikacijama, informacijama, on u velikoj meri utiče na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.

Ako je moć medija, komunikacija, javne misli, reči toliko velika da ta nezvanična "informativna vlast" ne samo narušava ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, nego čak ovladavava njima, onda politički sistem treba tako reformisati da ta "informativna vlast" i zvanično bude potuno nezavisna, konstitutivna sfera vlasti!

I država kao i čovek,  za slobodu odlučivanja, delovanja traži slobodu misli, reči.

I kao što čovek iz slobodne misli, reči utemeljuje slobodne odluke i dela tako će i država  imati punu slobodu odlučivanja, suđenja, delovanja (kroz tri postojeće sfere vlasti), kada  od  vanstranačkih predstavnika svih društvenih grupa konstituiše nezavisnu sferu informativne vlasti, ne samo za slobodu medija,  komunikacija, nego i nezavisnost škole, univerziteta, nauke, kulture, vere, kao četvrti "točak" "stub" političkog sistema!

Samo će tako politički sistem imati punu teorijsku zaokruženost i potrebnu praktičnu operativnost!

Ta posebno konstituisana sfera nezavisne, decentralizovane slobode duha, za nezavisnost ne samo medija, informacija, nego uopšte znanja, obrazovanja, kulture, vere, bi vratila onaj pozitivni smisao demokratije, naspram mnogih negativnih koji sada postoje; uravnotežila vertikalnu strukturu političkog sistema predstavničke demokratije sa horizontalnom strukturom javne misli, reči, koja danas postoji samo (glasanjem) na početku, a kasnije je izrazita politička moći jedne sfere vlasti nad svih ostalim sferama u potpunosti potire.

Svakako da bi ta nezavisna informativna vlast, pored izabranih  predstavnika svih vanpolitičkih društvenih grupa za slobodu duha, javne misli i reči, obrazovanja, univerziteta, nauke, kulture, imala u svom sastavu stručnu naučnu, kulturnu, medijsku podršku jednog broja stalno zaposlenih ljudi iz područja medija, informacija, kulture...

 

NE SAMO DA POSTOJEĆU STROSTRUKU STRUKTURA POLITIČKOG SISTEMA TREBA DOPUNITI SA SFEROM NEZAVISNE INFORMATIVNE VLASTI NEGO I POSEBNO BIRATI NAJVIŠE PREDSTAVNIKE SVAKE POSEBNE SFERE VLASTI

 

Ono što je najviše bitno je da taj četvrti  "točak", "stub" političkog sistema za čvrst oslonac, "kola" čoveka i države iz posebno konstituisane informativne vlasti za nezavisne medije  (slobodu misli, reči, univerziteta, nauke, kulture), nasuprot postojećeg načina glasanja i konstituisanja svih sfera vlasti iz jedne zakonodavne sfere (koji je odavno prevaziđen), zahteva direktno glasanje za svaku posebnu sferu vlasti.

Prvostepena suština reforme političkog sistema da jedna ista i suverena volja građana iz neotuđivog političkog prava posebno bira i smenjuje na direktnim izborima glavne predstavnike zakonodavne, sudske, izvršne i iinformativne vlasti, a ne da jedna  (kao sada zakonodavna)  bira sve ostale, narušavajući operativnost ravnotežu svih nezavisnih sfera vlasti!

Samo kroz četvrti stub, točak, posebno konstituisane sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu misli, reči, nezavisnost obrzovanja, univerziteta, nauke, kulture, vere... sve  sfere će imati nezavisnost i punu operativnost i politički sistem imati ravnotežu vertikalne i horizontalne strukture vlasti.

Ako  se svaka, pa i "svoja" partija skoro po pravilu tako izvitoperi kada dođe na vlast, da osim uskostranačkog vrha ni većina njenih članova i pristalica od nje nema koristi,  a kamoli ceo narod, nego čak mnogo više štete, mnogo je bolje da se pristalice neke grupe, ili članovi hipotetičke partije okupe oko zajedničke ideje da se izbore za nezavisnu informativnu vlast, u osnovi slobodne  misli, reči, nezavisnog obrazovanja, nauke, kulture, vere... i posebno glasanje za najviše predstavnike svake nezavisne sfere vlasti, jer će tako imati unapred mogućnost da spreče takvo izvitoperenje, nego za bilo koju partiju koja se bori za vlast...

Samo snaga nezavisnih medija, informacija, nezavisnog obrazovanja, nauke,  kulture, vere kroz slobodu javne misli, reči može horizontalnu strukturu političkog sistema uravnotežiti sa vertikalnom strukturom i učiniti ga daleko operativnijim i pravednijim, bez obzira ko je na vlasti.

Sada, zbog nedostatka posebno konstituisane informativne vlasti iz najšire horizontalne strukture političkog sistema i kritičke snage slobodne  misli i reči nezavisnih medija,  nauke, kulture, kada vertikala jedne (zakonodavne) sfere vlasti ne određuje samo najviše predstavnike državnih medija, informacija, univerziteta, uopšte obrazovanja, nauke, kulture, već i najviše predstavnike ostalih "nezavisnih" sfera vlasti, zakonodavna vlast širi svoju moć  nad svim ostalim sferama i čitavim narodom bez ikakve mere.  

U takvim okolnostima, kada jedna suverena politička volja građana bira samo najviše predstavnike zakonodavne vlasti a ne i najviše predstavnike ostalih nezavisnih konstitutivnih sfere vlasti (osim predsednika države), a pogotovu najviše predstavnike nezavisne informativne vlasti za slobodu medija, univerziteta, nauke, kulture, zakonodavna vlast koristi tu pogodnost da što duže vlada nad ostalim sferama vlasti i  čitavim narodom, bez obzira na svoju uspešnost.