Етичко и онтолошко код Спинозе и Канта

Аутор: Томислав Новаковић

 

(Избор из Атомике)[1] 

 

Занимљиво да је Спиноза своје метафизичко учење  именовао Етиком, док је Кант, насупрот томе, своју етику, највиша начела практичног ума,  засновао на критици метафизике! Свакако, већ Платон у своме разматрању  суштине правичности у Држави, пре тога даје своју метафизику, учење о идејама.

Заправо, геометријска метода, слична Еуклидовим постулатима, дефиницијама и аксиомама, не понавља се само у Спинозиној Етици, него се у великој мери препознаје и у Кантовој Критици чистог ума (кроз аксиоме и антиципације опажаја, аналогије искуства и постулате емпиричког мишљења).

Спинозина геометријска метода може да значи да разум, појам по јединству свих различитих атрибута у једном Богу, по бесконачности Божијег атрибута мишљења, има јединство са бесконачном просторношћу, природом као ред и везу идеја, који је исти као ред и веза ствари. Да по синтетичком сазнању, мишљењу по геометријској методи  у једном Богу, који саставља све различите атрибуте, укључује од почетка и атрибут просторности, чулности, опажаја. Па тако наше мишљење, појам сазнаје чулност, природу, као што разум сазнаје своје осете, осећање, афекте, тело.

По реду и вези идеја (атрибут мишљења) који је исти као ред и веза ствари (атрибут просторности) он изједначују интелектуалност и афективност, дух и природу, разум и опажај,све модусе и атрибуте    сједињују у једном Богу. 

То јест, Спиноза посматра мишљење и просторност као бесконачне атрибуте једног Бога – објективно, а Кант саставља разум, мишљење, појам и опажај простора, просторност, природу, тело у нама самима, као неке наше суштински различите (несводиве) сазнајне „атрибуте“ –субјективно.

То јест, Спиноза супротности две супстанције решава кроз различите атрибуте једног Бога – објективно, Кант као  различите форме нашег мишљења–опажања у једној праосновној субјективности – субјективно. Спиноза у једном Богу саставља супротности мишљења и просторности. Кант супротности рационализма (разума, појма, мишљења), и емпиризма (осета, опажања, искуства); посматра кроз две суштински различите сазнајне моћи једне субјективности, или супротности празних форми (субјективног) и слепих садржаја (објективног). Додуше, Кант, поред спољашњег опажаја простора, уводи још један (за њега још битнији) унутрашњи (само)опажај времена.

Та тзв. геометријска метода, где се из најстаријих дефиниција, аксиома, постулата  практичном ума, изводе општа и нужна правила моралног поступања,   присутна и у Кантовој  Метафизици морала.

Заправо, то Спинозино утемељење геометријском методом апсолутног јединства свих атрибута у једном Богу и самог онтолошког доказа  у његовој филозофији (свеједно да ли се он посматра као акосмизам, или пантеизам), има извориште још код Парменида, или у све-једном логосу вечне ватре код Хераклита... затим у Платоновој идеји, Аристотеловом Богу... И код Питагоре супстанцијална хармонија и мера броја тек даје могућност метафизичког–етичког–естетичког супстанцијалног јединства. Поготову Спинозина филозофија Бога–природе, или етичка начела Божијег–природног морала личе на све–једно, једно–све, Хераклитову праведну меру вечне  ватре.

Све етичко, естетско, осећајно, афективно, по највишој геометријској методи и  интуицији разума прате иманентно метафизичко.Првостепено метафизичко сазнање, највиша интелектуална интуиција разума опредељује и практично биће човека.

Како сви бесконачни атрибути припадају једној супстанцији,  Богу, и ред и веза ствари одговара реду и вези идеја, он тврди наш дух са јасним и адекватним идејама разума само сазнаје своје тело и све афекте у њему.

И само ко схвата нужну природу вечно стварајућег бића Божијег, иде са јасним и разговетним идејама разума природној моралности, по сазнањима свог тела и свих афеката у њему, из нужних закона духа–природе иде ка правом утемељењу етичких начела.

То сазнавање праве природе свих афеката, жудњи тела са општим и нужним  идејама разума, личи делимично Хераклитовом[2] или Платоновом расуђивању у Држави, а поготову Аристотеловом у  Никомаховој етици. Све потребе, афекте тела и жудње душе треба схватити, сазнати њихову сврху, меру, умирити, умерити, усагласити, упоредити са општим и нужним идејама разума, ума, метафизичком сазнањем Бога. А са детерминистичком страном  своје етике у којој саветује смирено прихватање недаћа, подношењем свих тешкоћа у животу, његове поуке налик су и стоичком моралу. 

И мада је интелектуална интуиција разума само модус Божијег бесконачног атрибута мишљења, као и наше тело, и сви његови афекти само модус бесконачног Божијег атрибута простирања, пошто је ред и веза ствари исти као и ред и веза идеја,  наш дух може  сазнати праве прохтеве, потребе тела; да усмери, сагласи сви његове афекти са јасним и адекватним идејама разума. Из  највише интуиције разума иде најузвишенија интелектуална љубав према Богу и саосећање према ближњем. Етиком, морално поступање саглашава све наше афекте са јасним и адекватним идејама разума.

За разлику од Спинозине детерминистичке етике по геометријској методи, утемељене на сазнајно-онтолошком односу два модуса, атрибута, Кантов трансцендентализам, критицизам првостепено етичко и суштинско људско утемељује на постулатима чисте, слободне воље, независно од сазнајно-онтолошког, теоријског ума, а читаву  сазнајно-онтолошку сферу проглашава за другостепену, појавну.

 Спиноза полази од Deus sive natura, логичко-онтолошке   нужности Божије природе и из ње изводи опште и нужне,  етичке принципе. А Кант, наспрам њега, баш негацијом сазнајне апсолутности и логичко-онтолошке нужности механичко–појавне каузалности, утемељује апсолутна етичка начела, постулира у практичном уму надлогичке, надсазнајне трансцендентне идеје Бога, слободне воље, и бесмртности душе, којима утемељује  моралну  природу човека, и општељудске принципе.

Спиноза човекову етичку  страну управо утемељује у сазнајно-онтолошком, метафизичком. Само јасне и адекватне идеје разума  увиђају општа и нужна практична начела, воде Божијем–природном моралу, усмеравају ка исправном поступању све осећаје, жудње душе, потребе,  афекте тела. Тај склад атрибута мишљења и атрибута просторности, интелектуалности и афективности, духа и природе, разума и опажаја омогућава старије јединство свих модуса и атрибута у  једном Богу. 

Из свега изложеног намеће изгледа да је Кант, пре полемике са свих другим филозофима, управо требало да полемише са Спинозом; за кога су добро и зло условљени појмови, које постоје један у односу на други. Или са Хераклитом: „Богу је све лепо и добро и праведно само што су људи схватили једно као неправедно а друго као праведно[3] ”... Свакако да се Кантов критички осврт на Спинозу у Критици моћи суђења не може узети за озбиљно,  јер Кант  ту само понавља уобичајену теолошку критику,  која нема суштинско утемељење у његовој критичкој филозофији. Наиме, ако се прихвате ти теолошки аргументи које наводи против Спинозе, они ће једнако ће погађати  и саму Кантову филозофију.

На први поглед изгледа да су претпоставке њихових учења скоро потпуно супротне. Кант одриче могућност сазнања Бога, било каквог метафизичког, суштинског сазнања (ума, разума, чула), па на основу тога утемељује на постулатима практичног ума: Бога, слободе и бесмртности душе своју метафизику морала,  највише етичко учење. Са друге стране, Спиноза слободу види у сазнајно-онтолошкој нужности, изједначује са знањем потпуно јасних и разговетном општих и нужних идеја Бога–природе, Божијег–природног морала, које једино ослобађа душу од свих неразумних и претераних афеката тела. Тек метафизичко сазнање Бога–природе утемељује интелектуалном интуицијом  етику здраве разумности–афективности, тек сагледава исправно све потребе, жудње тела.

Кант је по сопственој речи жртвовао „несумњиву“ „чврстину,“ „снагу“ општих и нужних сазнајно-онтолошких судова метафизике, да би засновао једну чврсту и јасну метафизику морала, несумњива, општа и нужна морално практична начела етике. Спиноза, пак, чврстину, утемељење своје етике, моралних начела налази управо у најопштијим, најнужнијим начелима метафизике!

Ипак, већ је речено да се нека врста „геометријске методе,“ интелектуалне интуиције, која неком прасинтетичком основом треба да састави разум и чулност (некадашње супстанције, атрибуте мишљења и просторности, или духа и природе), индиректно претпоставља и у Кантовим постулатима практичног ума, метафизици морала, праосновама етике (начелима његове практичне филозофије).

Спиноза би, вероватно, сва Кантова општа и нужна начела практичног ума, која се једино могу универзализовати (засновати по општости и нужности), прогласио онтологијом–етиком Deus sive Natura здравог разума–афекта, засновану на јасним и разговетним идејама разума, којима треба да се руководи  морално-практични  живот човека– заједнице. То јест, иако је за Канта чиста воља најосновније начело практичног ума за слободно одлучивање, деловање, опет се свака појединачна воља највишим моралним начелима законодавног јавног ума подређује општечовечанској вољи. Јер чистота појединачне воље се доказује управо тако што се покорава општеморалним начелима највише умне воље. И када се Кантова чиста појединачна воља покори, подреди законом законодавном уму, општој вољи,  са тим највишим (општим и нужним) начелима практичног ума се, заправо, прећутно прихвата критеријум највишег разума, или Спинозина интелектуална интуиција јасних и разговетних идеја, општих и нужних правила морално-практичног поступања која једино умирују, усмеравају, дају меру свим нашим афектима!

За Спинозу највиши смисао живота се испуњава у интелектуалној духовној љубави ка Богу и љубави ка ближњим (као у две највеће хришћанске заповести).

Највиша интелектуална интуиција прво познаје Бога, па  из општих и нужних  идеја разума сазнаје и сва наша осећања, афекте. A из апсолутне истине, највишег метафизичког сазнања, интелектуалне љубави према Богу и љубави ка ближњем, иде и етика, етички принципи исправног мишљења, поступања.

Та апсолутност једног  Бога, и Божије суштина једно са његовим постојањем, личи, свакако,  на јеврејску веру; а то, да из највише интелектуалне интуиције (умне вере у Божију апсолутност) следи права етика, општи и нужни морални принципи, личи на најсветијих пет књига закона, Петокњижје, десет Божијих заповести. Тако и Спинозина Етика (по угледу на Тору), има пет књига. То је једно филозофско превођење јеврејске вере, највиших Божијих закона, правила вере,  библијског говора, на филозофски говор.

И као што је у јеврејској и хришћанској вери послушношћу Светој речи, Божијој заповести  свака појединачна воља потчињава највишем Божијем закону, да тако чува душу, чисти, ослобађа од греха, сваке претеране жеље, тако се, по Спинози, интелектуална интуиција помоћу бесконачног Божијег мишљења сазнаје по општим и нужним идејама разума највиша етичка начела, којима ослобађа душу од претераних афеката тела. И мада је човеков разум коначан, он се највишом истином интелектуалне духовне љубави ка Богу и љубави ка ближњем, с којом сазнаје јасним и адекватним идејама опште и нужне етичке принципе, он  апсолутношћу Божијом  смирује своје афекте душу и саставља са бесконачним.

Свакако, Спиноза не говори о стварању света, као што не говори ни Аристотел. Поред тога, за Спинозу је, као и за Аристотела,  апсолутна логичка самоузрочност Бога дата сама по себи. Опет, код Аристотела постоји супротност између Бога и природе, док Спиноза, састављањем свих различитих атрибута и модуса у једном Богу, ту разлику укида. Иако је Бог са безброј атрибута у својој суштини  бесконачан и вечан, и све појавно, што се рађа и умире, настаје и нестаје у природи, такође  припада Богу, али само као коначна појава, модус. Такође, Аристотел је апсолутност Бога одредио првенствено  кроз мишљење о самом мишљењу, док је за Спинозу и Божије мишљење само један од бесконачних атрибута Божијих, а ми по Deus sive Natura знамо само још за простирање. Takoђe, као што Спинозина интелектуална интуиција разума може бити – ум, тако и Кантова чиста воља човека, која се законодавним умом подвргава једној општој вољи, може бити Спинозин највиши степен разума – интелектуална интуиција.

На пример Кантов категорички императив, који образлаже  универзално начело практичног ума: Чини тако, да начело којом се руководиш у свом деловању, може постати општеважећи законодавни принцип за све – управо је постављање појединачног под опште; појединачне воље, афективности, под општост и нужност разумa. То јест, чиста  воља заједничким добром, највишим интересом за подређује  са општим и нужним начелима пристрасну афективност, својевољу, непристрасној умној, општој вољи; као што Спинозина  интелектуална интуиција, помоћу бесконачног Божијег мишљења, јасних и адекватних идеја разума, све кроз  Deus sive Natura (по реду и вези ствари, које је исти као ред и веза идеја), сазнаје општа и нужна природно-морална начела, којима покорава  све неморалне, неприродне афекте тела.

Очигледно да ова плодна тема тражи још разуђеније  разматрање које би показало суштински разлику (а барем у намери и сличност) Спинозиног и Кантовог расуђивања. И да у том разматрању пре свега одговори: како је Спиноза своја етичка учења синтетички извео из оних, по њему, најдрагоценијих и малобројних потпуно извесних метафизичких сазнања до којих се долази највишом интелектуалном интуицијом (пре свега до најизвеснијег постојања (са свих страна бесконачне супстанције), Бога. Или, како је Кант, напротив, управо критиком метафизике, и онтолошког доказа Божијег постојања, одбацивањем било какве могућности сазнања апсолутног бића, постулирао, засновао метафизику етичких начела, апсолутност, ноуменалност човековог морално-практичног бића!

Са друге стране је занимљива је велика сличност Спинозе и Канта у безинтересној посвећености највишим духовним принципима и потпуном испуњењу прокламованих моралних начела у конкретном животу, што је, после Грка, редак пример у световној филозофији.

 

---

[1] Ово је само одељак из теме: Да ли је постојање предикат из књиге: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд, 2010. За више погледати сајт: www. filozof.rs  

[2]„Они који са разумом говоре, треба да своје упориште траже у оном што је опште за све, исто као држава у закону, и још много чвршће“ (фраг. 114), „  Будни имају један једини и општи свет“ (89).

[3] Хераклит, фраг. 102.