Томислав Новаковић филозоф

Субота | 11. Јул 2020.

Tomislav Novakovic

Демокрит

Аутор: Томислав Новаковић

Ако су облик, ред и положај првостепена својства недељивих атома, не само да та одређења и сама траже своје утемељење,  него су те разлике они првостепени логичко-онтолошки „атоми“ па се ништа не добија са  „недељивим“ атомима у основи сложених облика! То јест, ако недељиви атоми имају облик, та недељивост по облику не може бити материјална, него само духовна, или душевна, као код Лајбницових монада. А ако неки најстарији облик (наспрам било којег другог облика или празног простора тек утемељује  ред, и положај, тај праоблик ће мора бити онај старији нематеријални принцип, наспрам неодређености материје, као у Платоновом Тимају или у Аристотеловој Метафизици.

 

 

 

Демокрит
цео текст

„По мњењу слатко, по мњењу горко, мњењу топло, по мњењу хладно, по мњењу боја а у истини  атоми и празан простор.“ [1]

 

Хаотично кретање недељивих атома у празном простору; разлике по облику, реду, положају, спајање, раздвајање...

 

Атоми и празнина су, за Леукипа и Демокрита  најсупротније одредбе,  праелементи свега света.Најстарија предметна  суштаства, недељиви делови материје, раличити по облику,  реду  и  положају,  који се хаотично крећу по празном простору.

Почела свега јесу атоми и празнина, а све отало јесте субјективно мњење. Светови су бескрајни, рођени и пропадљиви, ништа не настаје из небића и ништа у небиће не пропада. Атоми су бескрајни с обзиром на величину и мноштво и крећу се по вртлогу по свемиру, па тако стварају све сложено: ватру, воду,  ваздух, и земљу.“ [2]

Та почетна предметна одређења, штаства, ако најстарији  материјални елементи својим спајањем, раздвајањем  су оно конкретно једно наспрам другог, пуно наспрам празног, или нешто наспрам свега или ничег.

Леукипу и Демокриту се одмах може упутити питање: ако  облик и ред и положај нису сами атоми, него разлике међу атома, како  објаснити та старија одређења?

То јест, ако атоми претпостављају облик, шта је сам облик? Тада   мора дати неки елеменат облика („атом“ облика) који омогућава саме облике,  или старији облик који даље одређује ред и положај (као што то чини ариостотел касније у својој метафизици, кад из најстаријег Божијег облика свих облика, или сврхе свих сврха објашњава сваки облик или свако кретање).

Мора (увек) постојати неки најстарији, суштински облик који све друге облике доводи у одговарајући ред и положај  Ако се, чак и разлике у облику своде на разлику у реду и положају, на чему се темеље  ред и положај?

Очигледно да ред и положај не могу бити по себи, него те суштинске координате, оријентације реда или положаја траже нешто старије од чега иде сваки ред (почело реда) или положај (одређење положаја). А то само може бити старији (најстарији облик), или најстарија (најстарија) сврха.

Ако, пак, најстарије разлике по облику, реду, положају припадају самим недељивим атомима, не само да те разлике сада траже старије елементе за своје утемељење, него су онда та одређења првостепени  логичко-онтолошки атоми!

У сваком случају,  првостепене разлике облика, реда, положаја траже старија логичка одређења, или одређења по првостепеној сврси и простору за своје утемељење.

За Платона материја нема  облик по себи, него је само прихватитељка за највише дело ума, аритметичко-геометријско-логичку конструкцију света.

За Аристотела, такође, материјални узрок је само могућност, и од њега њега не може доћи облик, ни кретање, а поготову сврха (која је, очигледно  суштинска за сваки ред и положај било којег дела у ужој или широј  целини), него је (материја), заправо, без икаквих обележја, само неодређеност, могућност за старији нематеријални облик, или најстарију сврху, од којих долази свако кретање и уобличење.

То јест, ако се већ атоми разликују по облику, реду и положају, шта  се добија са тим „најједноставним“ недељивим јеедноставним делићима  у  основи дељивих,  сложених облика?

Опет, ако из чисте могућности материје нестане облик, у тој неодређености нестаће чак и сама недељивост, а камоли  ред и положај!

Или, ако се из неког најстаријег облика утемељује ред, и положај, тај праоблик, наспрам неодређености материје мора бити онај старији нематеријални принцип (као у Платоновом Тимају или у Аристотеловој Метафизици). [3]

Ипак,  Демокрит поред атома различитих по облику, реду и положају, чак уводи хаотично кретање у празном простору, иако је објашњење самог кретања и празног простора у његовој теорији још већи проблем него самих атома, скоро немогућност.

Међутим, он не само да не даје суштинску везу између облика атома и њиховог реда и положаја (не објшањава саме разлике облика,  реда, положаја), него чак  не доводу у суштинску везу те праразлике међу атомима са самим кретањем или празним простором.

Додуше, Леукип каже: „Одвајајући се од бесконачног, многобројни атоми најразноврснијих облика крећу се у великом празном простору. Они се сада скупљају и стварају један једини вртлог, у коме се међусобно сударају и, кружећи у свим могућим правцима, одвајају се тако што се слични атоми придружују сличнима. А пошто атоми има толико да се да се више не могу окретати у равнотежи, онда лакши атоми одлазе у вањски празан простор, као да су вејани;  остатак се држи чврсто заједно, и пошто се помешају, полазе заједно на кружење, стварају примарни сферни систем.“[4]

У овом наводу је очигледно да су и разлике у тежини суштинска одређења атома, поред облика, реда и положаја, управо она пресудна разлика која хаотично кретање  атома сличних по облику из различитих тежина по средишњој сили привлачења преводе одговарајућим редовима и положајима у вртложно.

Најтежи атоми заузимају средиште по природи ствари, и тако привлаче лакше атоме, формирајући прво вртложно кретање, а онда кроз по свом различитим положајима и редовима сва могућа друга кретања и уобличења сложених тела.  

Ово Леукипово  објашњења на неки начин подсећа на модерне теорије о настанку тела  у космосу, на окретање електрона око атома  или различите елементе по различитим атомским тежинама. А разлике по реду и положају на различите везе атома у молекулима, или различито наелектрисање, енергије електрона по различитом положају у атомским омотачима.

И најзад, на предодређеност по реду и положају у геному који одређује из којег  ће се дела развија одговарајући део тела у целом организму. 

Међутим иако је у овом наводу управо  тежина најтежих атома пресудна за окретање атома једних око других, и даље постављање по свим могућим редовима и положајима сличних и различитих облика атома приликом уобличење у сложеним телима,  тежина се не узима (као у модернуим теоријама атома) као једно од суштински одређење поред облика,  реда и положаја.

Заправо, облици атома су битни (и постављени као суштински пре од тежине) да би се касније њима објашњавали елементи, као например када се од лоптастих атома објашњавају она најсавршенија небеска тела, као сунце, звезде или ватрени, најсавршенији део душе у човеку, ум. 

„Душа је исто што и ум...састављена од првих и недељивих тјелеса ...покретач због мајушности дјелова и облика. ..да се најлакше покреће лоптасти облик те да је такав ум и ватра“[5]

То старо начело да се слично  сазнаје сличним, и како је најватренији део душе, ум састављен од атома најсавршенијег лоптастог облика који утемељује свесни ред, положај, јесте праначело сазнања и свести.  

 

Коментар

 

Просто, простор, својом простотом без почетка, средине, краја, реда, одредбе, наспрам пуноће свега, сложеног, сређеног, уређеног, одређеног. Простор и тачка наспрам њега, су по чистој једноћи (осим протежности–непротежности) – дати без икаквих (даљих) одређења.

Ипак је простор најближи чистом (празном) бићу, а тачка положајем почетном јединству бића–небића, док је време заједно са бројем везано уз кретање, промене, као нека њихова мера. За Парменида само једно–биће јесте, а небиће није. За једног Бога се, такође, само може рећи да јесте. Бог каже: "Ја сам који јесте."

Негде су простор, због те простоте,  као и време – априорне субјективне чулне форме.

За Канта, нпр. простор је само  форма спољашње чулности–априорни  опажај, а време форма  унутрашњег чула–априорни самоопажај.

 

Аристотелови приговори

 

По Аристотелу,  атоми личе на  принцип бића а празнина небића, док би кретање било неки трећи принцип, који подједнако припада бићу и небићу. Јер простор, с једне стране, наличи небићу, све “трпи“ као да га нема, све се дешава  у њему, равнодушан је према свему. Опет, ако је за настајање, нестајање сваке ствари, бића поред спајања, раздваја недељивих атома, различитих по облику, реду и положају, поред празног простора нужно и кретање, мора се,  суштински објаснити и само кретање.

Леукип и Демокрит атомима – различитим по облику, реду, положају – придодају хаотично кретање у празном простору, које насумичним сударањем повезује сличне атоме и тако производе вртлоге који стварају различите кружне системе.

Међутим иако Аристотел Леукипове и Демокритове атоме и празан простор покушава да схвати као биће и небиће, опет не види како се праначелима атома и празног простора може објаснити само кретање, они бити праузрок самог кретања?

Такође, како би то хаотично кретање свих различитих облика атома могло случајним спајањем, раздвајањем по најразличитијим редовима, положајима произвсти сву разноврсност микро, макро света; утемељи нужност, законитост сваке одређене промене? Поготову, како такво хаотично кретање може утемељити целовити узрок сврхе из Аристотелове тетраде,  који је по њему суштински за објашњење сваког могућег уобличења, дешавање у човеку и свету?

Заправо,  Аристотелу јасно види да се ту  поред атома и празног простора сада очигледно “провлачи“ и (само) кретање као неки “трећи узрок“. Међутим кретање не може постојати по себи, а не може постојати  као хаотично,  по случајности, него све те конкретне промене једног ка другом облику, једног бића ка другом бићу, од ствари ка ствари, од стања ка стању, појаве ка појави... па чак и од места ка месту, морају бити нечим изазване.

И мада одређење суштине кретања није лако, оно не може бити ни чиста стварност ни чиста могућност, него било које, какво кретање, појава мора бити повезано са неком конкретном ствари, бићем, која га узрокује. По Аристотелу: „Немогуће је да кретање постане или или да престане, јер јер оно вечно.“[6]

То јест, ако увеко мор бити некаквог кретања, онда мора поред саме ствари која се мења или непрекидно креће мора постојати неки стални узрочник кретања. То јест, пошто је кретање вечно и тај стални узрочник кретања мора бити вечан.

Можда је било боље претпоставити да се атоми не крећу хаотично сударају по празном простору, у нечему наспрам  њихове пуноће, или облика, као биће у  небићу, него да имају у самима себи принцип кретања, да им је по суштини прирођено?

Ипак, ако би кретање било задато старијом унутрашњом сврхом  у самим атомима, они више не би били ни недељиви, ни чисто материјални принципи, него би се морало поново објашњаватиј микросвет, уређеност унутар самих атома од неких још мањих недељивих  честица, подједнако као и макросвет видљивих ствари од недељих атома.

Поред тога,  за такво кретање је потребно објаснити узрок то самосталног кретања у самим атомима, нужно претпоставити неку праенергију или посебну сврху, логос  унутар атома, или чак код сваког различитог атома појединачно; а то је, наспрам чврстих, пуних недељивих атома, свакако, потпуно други принцип.

У сваком случају, тим кретањем, покретањем унутар атома би се потирала првобитна пуноћа, недељивост атома,  наспрам разређености, сложености, дељивости  елемената  видљивог света свих  познатих ствари, бића. Атоми би опет имали неке своје атоме... и све даље до неке такве дељивости на крају, где би се та пуноћа морала изједначити са празнином, биће са небићем, материја са антиматеријом.

У сваком случају, по Аристотелу,  није довољно рећи да свако кретање има неки узрок, него мора постојати старија сврха због чега се нешто креће, мења, дешава која би требала да објасни како тај узрок  делује на ствари, покреће све ствари....

То јест, тек када се зна узрок кретања неке ствари, појаве која се креће, мења, зна се  зашто је она таква, каква је.

То јест, када се атомистима упути питање:  одакле долази само кретање, зашто, по којој сврси се атоми, различити по облику реду, положају непрекидно спајају, раздвајају – јер  случајним сударањем сав свет тешко може настајати, настати, нити утемељити било каква законитост свих могућих промена, кретања, дешавања у свету – очигледно да се тада за објашњење самог кретања, свих различитих облика, као и подједнако свих могућих промена, мора пре све предметности, заједно са старијим обликом, редом или положајем, претпоставити још један додатни сврховити (четврти), а у ствари, најбитнији, суштински, целовити логичко-онтолошки сврховити узрок.

Свеобухватни, завршни узрок коначне сврхе, логике свега света за непрекидно кретање  од најмањег до највећег дела, који тек треба да објасни зашто свет и свака појединачна, посебна ствар, појава јесте таква каква јесте.

И зато Аристотел тај суштински узрок приписује тек Анаксагори, који уместо атома и њиховог случајног кретања, сударања у празном простору уводи Νοϋς и (прасемена), хомеомерије. „Стога, када се појавио  човек који је рекао да у природи, као и код животиња, постоји ум као узрок свеопштег реда и уређења, изгледало је као да је да је он једини при здравом разуму, с обзиром на лутања његових претходника.“[7]

Ипак, Сократ сличну замерку као Аристотел атомистима, ставља и Анаксагорином објашњењу постајања, постојања свега микро, макро света.

То јест, иако Анаксагора, уместо материјалних узрока (воде, ваздуха, ватре, уопште елемената, или бројева и њихових хармонија или атома ..., дотадашњих филозофа, први уводи логички узрок, чист, одвојен Νοϋς (разум, ум, дух), савршену сврху–дело највишег добра као прачело, када треба да објасни: како тај ум, дух, принцип највишег добра  омогућава сврховито, најбоље постајање, постојање свега смисленог света, Анаксагора (по Сократу)  – даје само чулна, описна објашњења. Као да код њега сада није у питању (наспрам свих филозофа до тада који свет објашњавају неким пратварима, траже материјалне узроке) са активним духовним приципом,  праначелом Νοϋς-а  умна сврха–дело највишег добра, суштинска, унутрашња логичка узрочност, него поново спољашња, несуштинска, механичка.

По Сократу, такво Анаксагорино тумачење не задовољава ни критеријум наше, људске логике, а камо ли неког стваралачког духа, чистог Νοϋς-а (ума, сврхе, добра по себи), него опет “провлачи“ (од ствари ка ствари, од појаве ка појави)  саму по себи несхватљиву, нејасну – слепу, механичку узрочност!

У сваком случају, атомисти  логику, сврху самог кретања, шта је кретање, биће самог кретања: одакле долази кретање атома, нужно за сва могућа настајања, нестајања, промене, дешавања у микро, макро свету – не објашњавају.

Хаотично кретање, сударање Леукипових, Демокритових атома у празном простору, различитих по облику реду, положају, или тежини као  ни просто вртложно кретање, сепарација једног од другог семена које врши Νοϋς, не могу по Аристотелу или Сократу никако објаснити све посебне сврхе, разноврсна дешавања, као ни саму целовитост човека и света. 

 

Коментар:

 

 У модерној науци и време и простор и маса зависе од енергије; све је подређено енергији, кретању у свим облицима, одређује према највећој могућој брзини светлости. Ту се претпоставља да је сва садашња маса, материја свемира била некада згуснута у бесконачну праенергију, простор потпуно закривљен  (скоро) у математичку тачку без димензија, и време потпуно сужено, скраћено, заустављено (скоро) у саму вечност. И да је та тачка бесконачне праенергије праексплозијом отворила тај скоро до математичке тачке потпуно закривљени простор, и кроз највишу брзину светлости проширила, отворила у “праволинијски“ простор, створила све могуће садашње облике материје, енергије, раширила, разредила ту бесконачну енергију, силу првобитне тачке.

У таквој теорији је на неки начин присутни Хераклит, Емпедокле, Питагора, Демокрит (Леукип)... Недостаје сврха – Анаксагора, Платон, Аристотел.

Заправо, у свему постоје неки “атоми“, као први елементи, и кроз логичку подељеност и материјалну кроз праелементе, прачестице. Ипак, и у модерној науци, тек се из дубљег језгра, средишта сагледавају сви различити облици, положаји како треба, тек  кроз све разноврсне углове, стране показују  најбитније  одредбе саме “ствари“. Када се иде од површине ка језгру, средишту, мења се и облик, ред и положај (саме) ствари. Некад се, чак, изменом реда и положаја  мења и облик самих ствари, појава а са изменом облика и сама среда, језгро. Ипак је питање да ли се изменом облика мења првостепена логичко-онтолошка бит, језгро?

Ипак, када се Демокриту замера да је подразумевао да су атоми најмањи невидљиви, недељиви логичко-материјални ентитети, док је наука касније показала да је атом дељив, може се одговорити: да је такав дељиви атом ипак дело новог доба и да се та  логичко-чињенична недељивост атома код првих атомиста, може слободно посматрати кроз неке последње, у темељу саме субатомске физике хипотетичке недељиве честице–енергије, у утемељењу саме масе или енергије. И рећи да њихови атоми, различити по свом облику, реду и положају тим хаотичним (или слободним) пракретањем у простору, управо могу бити те прве–задње недељиве честице масе–енергије.

Такође, као што то слободно кретање атома (честица) не мора нужно бити хаотично – не може му се унапред одрећи  свака логика, логичност по себи, тако се чак ни неодређеном кретању атомских честица – не може одрећи нека слобода.[8] Свакако, у том атому, или најситнијој честици-енергији, подједнако може бити присутна и логика; барем у тим праосновним логичко-математичким односима, релацијама.

У савременој науци хипотетичка прачестица више нема никакву масу, нити било какво досадашње познато материјално–енергетско уобличење, него постоји пре и после сваког нама познатог уобличења, сваког атома, сваке његове најмање честице. То јест, можда и сада подједнако постоји у уобличењу сваке нама познате, непознате честице, атома, молекула, тела, свог видљивог, невидљивог света, као бескрајна прааенергија.[9]

 

Хегелово разматрање о Леукипу и Демокриту.  Самостално биће, бића, логичка и предметна разлика.

 

Хегел их у свом дијалектичком извођењу апсолутне идеје Леукипове и Демокритове атоме схвата као почетне логичке одредбе одређеног појединачног постојања. Атоми су афирмација логичко-онтолошке различитости једног наспрам другог, уопште посебности, другости самосталног бића. Та је посебност, различитост, додуше, нека негација  једног према било којем, чему другом,  али пошто свако самостално биће првостепени однос има прво према себи, једнакост са собом, оно је том негацијом негације, повратком у себе, том самосталношћу почетна одређеност, апсолутна позитивност.

Кад јесте за себе (самостално биће), оно прихвата ту спољашњу разлику према другом као оно што је негативно, али како је оно старијом унутрашњом разликом по себи друго самога себе, те том негацијом негације одређењем самосталног бића утемељује апсолутну позитивност, том првостепеном истином је потпуна афирмација.

То није више, као код Хераклита најапстрактнија почетна  праодређеност негације–афирмација бића–небића, једног–свега која јесте према свему мноштву које није, него се ту јасно из једног наспрам другог прихвата логичко-онтолошка суштинска различитост појединачног  самосталност бића. 

Леукипови, Демокритови атоми не истичу по, Хегелу,  само задње недељиве (делиће) из којих долазе све видљиве разлике самосталних чулних бића, него ти најстарији логичко-онтолошки елементи представљају сами по себи првостепена самостална бића. То логичко-онтолошка одређења атома по облику, реду, положају уводи суштинску самосталост конкретних бића.

Одређење по појму дају облик, по реду, распореду, месту – простор, док је положај веза обе одредбе.

Ипак, Хегел тврди: „Облик, распоред и положај су несуштински односи.“[10]

Те  разлике међу атомима које наводе Леукип, Демокрит  за њега су само чулне, спољашње, одредбе. Оне нису довољне за суштинско одређење, праелемeнте  спољашњег, унутрашњег света, већ су другостепена, трећестепена... одређења, задата према неком, нечем другом, трећем... Нису самоодређења по себи него нужно траже неко старије логичко или онтолошко одређење за своје утемељење.

Хегел, свакако, мисли да облик као једино истовремено логичко-предметно одређење мора бити сложен, а не  недељив, као код атомиста. Облик мора имати неку општост, која одређењем по појму саставља више различитих својстава. Зато то јединствено одређење, обличје по појму и бићу мора, свакако, бити сложено. И у том  јединству различитих одредаба у некој логичкој посебности, општости имати,  свакако и неко кретање, посебни садржај у себи, иначе је то само тачка без димензија, којом се брише разлика између пуног и празног, или бића–небића а не првенствена одредба атома, суштинска различита од празног простора. Чак ни сви математички облици, осим тачке, а камо ли атоми, имају неку сложеност; самим тим и одређене елементе у себи; као нпр. права, површ, квадрат, круг...

 

Сам Хегел својом дијалектичком логиком праосновних категорија субјективно-објективног сазнања, мишљења самокретањем појма по себи и за себе тражи прве недељиве елементе, суштинске праоблике сваког бића, и самог бивствовања. Само кроз логичко кретање, спајање, раздвајање, мноштво различитих, супротних појмова, судова, закључака мишљења слободно производи сву могућу разноврсност, богатство  физичког и духовног света.

Тако, на пример, материја не мора по свом облику бити проста неодређеност, или само једна, него може имати безброј различитих облика; или велики, огроман број облика који се могу сваки час мењати.

То јест, сваки такав облик може имати подједнако: по квантитету и релацији – материјално-енергетску страну, а по квалитету и модалитету – сврховито, логичку страну.

Код Хегела је, свакако, сва другобивствена материјално-предметна разноврсност бића предодређена старијом логичком разноврсношћу; управо свим могућим различитим, супротним одређењима дијалектичког кретања појма, суда, закључка ка самосазнању апсолутног духа, идеје. 

И у складу са тим он атомистима, Леукипу, Демокриту и њиховој апсолутној предметној основи, атомима различити по облику, реду и положају, који се непрекидно крећу у празном простору, као праначелима за све сложене ствари, бића, појаве,  признаје као пресудну логичку одредбу самосталног бића.          

 

Облик, ред, положај и целовита сврха

 

Тешко се може прихватити Хегелова теза да су  атоми за Леукипа, Демокрита самостална бића,  задата најстаријим одређењима облика, реда, положаја. Те основне логичко, материјалне одредбе, штаства атома различитих по облику, реду, распореду, положају су у  некој мери, свакако, битне, али никако нису довољне за самостално бића и та одређења се морају допунити. Већ је речено дас сам облик, ред и положај мора нешто старије од атома да утемељи, и да су то неки старији логичко-онтолошки „атоми“ у самим атомима.  

Такође, насупрот Хегеловој тврдњи „да су разлике по облику, расподеду и положају несуштинке“  треба рећи да разлика по облику не може никако бити несуштинска. Није чак ни формална разлика по месту, положају иако је она већином просторно временска, а камо ли по облику.

Разлика по облику је и за Хегела подједнако логичка и предметна, и иако није довољна, она једино поставља основу, оставља место и за будућу суштинску разлику, разлику по сврси. Међутим као што облик више наглашава појединачно, самостално биће, ред и положај много пре наглашава повезаност различитих и истих атома из неког сложеног облика по целовитој сврси.

Кроз ред и положај се део схвата  према целини, и сваки  почетак према смисленом крају, сврси, циљу. На пример, семе, корен, основа, темељ, дно према стаблу, плоду, зиду, крову, круни, врху. Површина, сви крајеви са стране, ка бити, среди, сржи, језгру, за суштинско одређење реда, распореда.

Суштински положаји горе–доле, десно–лево, напред–назад, ван–унутра. Од горе ка доле и од доле ка горе, од напред ка назад и од унапред ка напред и свему уназад. Почетак и крај реда. Јасно логичко кретање мисли, знања од сржи, средине, језгра унутра ка свим крајевима, странама, ван, или од све чулне садржине, опажања ван, схватање, хватање, обухватање све–једног, једног–свега ка  среди унутра, језгру.

Све разлике атома по облику, реду, положају, свој смисао добијају по целовитој сврси. Сврха је ту са неког врха највиши положај, а ред почетак сређености, уређености из јаког почела или средишта ка свакој другој страни, крају, која на крају одређује пресудни сложени облик,  то јест,  по ком завршном облику на крају или реду, положају се спојају и раздвојају сви различити и слични атоми. Слични облици атома (као и све сличне ћелије које настају деобом једне првобитне праћелије), сређују се, уређују  по неком одређеном  реду, или положају, по некој унапред датој, задатој старијој сврси свога рода, врсте највишег облика, реда или положаја.

 

Пре сваког шта је, какво је, колико, у ком односу је питања–одговора за ово, оно, треба схватити саму упитност, основу  питања

 

Пре одређења по појму, када се пита: шта је ово, оно, било које нешто, може се питати шта је само шта, шта се хоће са питањем–одговором, уопште сазнавањем, знањем?  Шта се то, у ствари жели, када се нешто пита, пита, испитује са најосновнијим шта је, какво је, колико, је, у ком односу је било која, каква ствар, биће, само  штаство?  Шта је сама упитност по себи, шта то значи када се питањем, упитношћу тражи знањем, појмом, судом, закључком, истинитом дефиницијом одређење, штаство некога, нечега или свега?

Шта су ти најстарији логичко-онтолошки „атоми“, као прве најосновније логичке и материјалне, разлике одређења, штаства за било које, какво шта, како, колико, зашто; као праначела било којег пуног нечег или нешта, наспрам празног ништа, ничег?

У сваком слућају, пре питања о било чему: шта је ово, оно... треба разјаснити само основу питања, упитности, штаства, шта, како, колико, зашто и са  питањем: шта је само шта, схватити праоснову питања, упитности. Разјаснити прво само питање по себи (свакако, као и само по себи знање,  одговор знањем);  пре било којег, каквог конкретног питања: шта је ово, оно..? 

Свако знање претпоставља нешто познато и да се непознате, нејасне ствари  објашњавају тиме што се своде на јасне, познате. Опет, која су то несумњива сазнања, потпуно поуздане истине, самоочигледне ствари? Постоји ли таква знања, такве ствари? Или сва знања, па чак и први самоочигледни принципи, претпостављају неко старије знање, где се једна ствар објашњава другом, а ова опет трећом... и тако у бескрај.

Ништа, ни шта, као негација тога (сваког) шта, штаства, било којег одређења по звању, имену, месту, положају, или облику, сврси, појму; па се то ништа пре сваког шта, штаства, неодређено логички може означити празним бићем као и празнином – (празним) небићем. Ни (скраћено) – од није, наспрам је – јесте.

Празно се може схватити као ништа, без облика, реда, положаја, било каквог одређења; као тачка или  празан простор. Како простор има димензије величине, непрекидности, тачка је најближа ништа, иако има неко математичко одређење. Пресек две праве, граница дужи, ширина  праве, висина (дубина) равни, или врх купе, пирамиде, троугла итд.

Са једне стране тачка нема ништа осим положаја, она је са сваке стране недимензионалност, непротежност наспрам три димензије, протежности простора. Са друге стране се протежан простор и све његове димензије математички се одређују, дају се са основом једне почетне тачке. 

Заораво, Хегел синтагму  “по себи и за себе“ узима као  „потпуно јасну“ и за њом потеже сваки час као да се она  унапред схвата само на један, тачно одређен начин, што никако није случај, јер су то  страховито нејасне речи, појмови. По себи је, јесте;  нагласак на чврстом у себи, по себи, стајању, остајању; јака ос унутра, среда, средиште за све остале крајеве, страно, са стране, ван. Чврсто у главној тачци, јакој оси, осовини, ослонцу; непокретном средишту, суштини која покреће, сређује, уређује, одређује све.

Стална  ос што остаје, стоји, постоји, највиши, најсвеобухватнији логичко–материјални ред из најдубље среде, срца, средишта.  Јака основа, срце, сушто у себи, ка себи унутра, мирисно– укусни окрет у бити битке од убити ка љубити  за окрет истином од ван ка унутра, од са стране, страног, туђег,  ка јаком средишту, својој суштини, језгру. Точак праве мисли, речи битка у бити истине за јасно  раздвојено, разлучено горе–доле, напред–назад, десно–лево, ван–унутра.

Сређено, уређено у чистој мисли, осећају, истинитом појму, суду, закључку, исправној речи, делу. Закључак, кључ плодне мисли, речи за окрет од са стране, страног, свих крајева ван, ка своме средишту, среди унутра, сржи, језгру. Јака ос чисте мисли, осећаја за освету, освећење у оданој одаји собе себе, унутрашњем простору истине, духовном пространству. Пролаз, пут  јасно одређене, сређене, уређене мисли, осећаја, исправне речи, дела.

Јасно разлучити, одвојити, раздвојити, као пресећи круг. Слово С као полукруг; поделити, разделити, уредити кроз све углове, стране. Средити одозго ка доле, сводити из једне највипше свести, истином појма, суда, закључка свести.

Коначна вршидба, сврха врха, круни се круне, завршни свод, кров. Сећи, одсећи, од себе, ка себи; јака ос кроз три оштра коса, косина космичког.

Јака ос, оштрина истине  за освету духом, освећење, што хвата, схвата унутра све мисли, осећаје, догађање, обухвата сав живот.

Спајање, раздвајање по најважнијем облику, реду, положају, пуноћи, празнини; прво разлика унутар себе, па себе и другог кроз све полове, супротности.

Оштро од се, себе, ка себи, у себи,  оштра ос чисте мисли, осећаја, за освећење, по истини, правди сећи, разликовати, раздвајати, разлучивати, спајати, састављати ствари.

Главна  ос ко си именом, ко смо, за спајање, раздвајање сличног и  различистог са свих углова, страна. Тачно судити, схватити, појмити, разликовати, разлучити, раздвојити, откључати, отворити; па закључити, закључати, затворити, исправно  саставити, спојити,    

Са или без с,  је, јесте,  точак од ја ка ти, од себе ка другом, од дела ка целини, или као одсечак, исечак пуног круга. Кроз одговарајуће пола на пола за васцело, исцељујуће, васељенско, укусно једно цело.

Средити, одредити, уредити по јасном облику, реду, положају, јаке мисли, осећаја, исправне речи, дела. Сводити из једне свести истином појма, суда, закључка.

Почело, чело  одозго, точак, круг кретање, окретање чисте мисли, осећаја. Истинита реч за ухом, духом кроз уши ка души ушло, обучен духом, обучен за највишу бит, битку.

Види се са висине,  уског врха ка свој околини, ширини, дну, или разгледа из уске дубине, дна или  среде, шири ка врху или околини, свим странама ван.

Схвати, ухвати, обухвати из крајева, крајности средиште, срце ствари. Или  прошири из чистог осећаја срца,  отвори из драгоцене ризнице, средишта опрости, прости, проспи, даруј, угости духом све углове, стране.

Почело,  начело  вечно одозго чела, печат од Бога истините мисли, речи, дела. Схваћено у јакој мисли ухваћено, обухваћено као у кругу, лопти право и криво, да среди, уреди, одреди као точак све  углове, стране, састави у окретању, покретању почетак и крај.

Одређено биће; одређено по неком реду,  роду, појму, разлици у реду. Од тог и тог реда, у том и том реду, на том и том месту, положају, од тог и тог рода, појма,  по свакој посебној сврси, начелу, почелу рода, врсте, за принцип сваког реда, положаја од најмањег до највећег, од највишег до најнижег.

Уреди као уради, нареди, среди, направи, створи. Нареди по заповести, среди по одговарајућем облику, положају, првом начелу сваког реда, рода, врсте. Или уради, као уреди, среди; почни од дна ка врху, или од сврхе врха ка дну. Од свих крајева ка средини, или од суштине, средине, среде, језгра ка свим крајевима.

Склопи, уклопи, направи, створи. Уради од почетка, сваког краја ка сржи, средишту, среди, уреди. Одреди из целине ка свим деловима, или из  среде, средишта, срца, скривене сржи, језгра, суштине ствари ка свим видљивим крајевима, странама.

Среди од среде ка свакој страни, крају, или усмери из неког циља, плана, сврхе врха, краја... састави све уназад, врати правој страни, почетку. Од темеља, корена, основе, дна ка врху, или по плану највише сврхе, врха ка  свакој страни, дну.

Схвати, ухвати, обухвати знањем све углове, стране разноврсних опажаја чула ван у једном разуму, мишљењу, најстаријој унутра праоснови чисте воље–свести, или од сређене, уређене разума, мишљења, чисте воље свести, унутра среди, уреди сву разноврсност чулности ван.

Среди у мисли, појму, одреди, уреди,  нареди ред представа у појму, појмова у суду, речи у реченици. Одреди по облику, реду, положају, сврси, смислу, јасно сређене, уређене, одређене речи, имена, од ширег, ужег појма, суда, закључка.

Среди из средишта, среде, језгра у себи, своје сржи унутра све разноврсне ивице, крајеве са стране; скрати, одсеци све страно, туђе, ван.

Састави, растави, уклопи, склопи сваки део према целини, тачно, по одређемној тачци, месту постави где шта припада. Планом одозго од врха ка дну или сасави од дна све крајности, постави темељ за завршну сврху врха.

Или  из јаког реда средишта ка свакој страни, крају  уједначи, среди, уреди. Пронађи кроза све стране плодни пролаз, пут или посади право семе за раст од дна ка врху, зрелој круни, плоду за укусну срж, среду, језгро.

Видик одозго, сврха са висине, врха ка свим угловима, странама, дну, или из јаке  сржи унутра, средишта ка свим крајностима, странама. Око унутра, постављено на средини лица  ка напред за јак угао ка свој околини ван. Нос у средини лица за дисање, мирис, уређен, сређен дах; срце у средини, дубини тела за сређену, уређену крв, осеђај. Слово Г као главни од главе горе угао усправног, исправног; усправно, исправно право ка напред, почело чела за цело тело. Сврха врха  главе ка стопалу, или у уду сасуд долеод ножног, пута, пут множење, умножење, померање рода за по мери раст  у ходу за ослонац, темељ.

По најстаријем облику, реду, положају у свакој ствари, бићу за сврховито сређивање, уређивање кроз све могуће логичке или материјалне разлике, најсутиније делиће,  елементе, „атоме“ штаства за остало  све.

Самостално, настарије по месту, времену, и логички по појму да чврсто остаје, стаје, стоји у месту, времену, трајно или вечно  постоји.  Јака основа, почетак, корен, дубина, дно или  скривено унутра средиште за сваки крај, врх. Насупрот страног са стране јако средиште кретања, окретања, стална ос, што остаје, стоји иза свега, после свега, или је на почетку, пре свега. Стално је, јесте у свему,  под, испод, или изнад, пре, после свега; увек остаје чврсто, истрајава, стоји,  постоји.

Једна  ос што стаје, остаје сама у средишту кретања, окретања и опет опстаје,  стоји, пре свега постоји. Чврсто, постојано само остаје стално, самостално. Јака оса, основа у почетку, средишту, за освету истином, освећење ка свакој другој страни, углу, крају ка врху и дну. У основи свега бића и живота, чврстом стајању, устајању, постојању, постајању, остајању, кретању и стајању.

У елејској логици једно је (управо) биће и биће једно, код Хераклита је биће ватра, код Талеса вода, Анаксимена ваздух, Емпедокла елементи и љубав и мржња, Анаксимандра бесконачно, Питагоре мера и број, Анаксагоре Νοϋς  (ум, дух) и бесконачно мноштво хомеомерија, код Платона вечне идеје, са највишом надлогичком,  надсазнајном, идејом добра, Код Аристотела Бог и природа...

 

 

 



 

 

[1] Sex. Adv. Math. VII 135.

[3] И по Аристотелу јесте тако: тек савршени облик свих облика, као савршена духовна стварност наспрам само могућности материје, Бжијим мишљењем о самом мишљењу његовог вечног живота, бића утемељује сваки ред, положај, највишим сврховитим узроком покреће сваки облик у природи, води  од његове могућности ка његовој пуној сврси, стварности.

[4] Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, Demokrit, BIGZ,  стр. 304.

[5]Aristotel, O duši/Nagovor na filozofiju,Naprijed, Zagreb, 1987. God 405 a

[6] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1071 b

[7]Исто, 984 b

[8] Када се у квантној теорији наглашава да код микрочестица важи неодређеност и свемогућност а код чврстих тела одређеност и нужност очигледно да много пре та свемогућност, неодређеност него општост и нужост утемељује појединачност и слободу. Појединачност и слобода живог много пре неживог подразумева у стварању, промени, кретању ту свемогућност, неодређеност  микрочестице. Заправо за спрегнуте микрочестице микрофизике не важе границе простора, времена, јер њихова спрегнутост не иде из опште и нужне физике, математике, него из старије свемогућности и слободе, док за чврста тела физике важе јер је општа и нужна математика нужно у спрези са чврстим облицима простора–времена–материје–енергије. Та неодређеност микрофизике је као чиста могућност материје код Аристотела, или Божије потенције код Шелинга, или старија појединачност и слобода у основи сваке могуће промене или стварања. 

[9] За шире погледати на овом сајту рад: Наука и метафизика

[10] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1. књ. стр.  276.

врати на скраћен приказ

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка.

Томислав Новаковић

Видео дана