Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 28. Септембар 2020.

Tomislav Novakovic

Чиста воља у Кантовој критици чистог ума/Начела практичне логике – предавање на Коларцу 31. маја 2011. Год.

Аутор: Томислав Новаковић

Није суштина чисте субјективности пре сваке објективности у појавном окрету, које у чистом "Ја мислим" сједињује празне форме и слепе садржаје теоријског ума и тако утемељује све наше сазнања у оквиру могућег искуства, већ у суштинском окрету сваке слободне властитости која у чистој вољи утемељује све наше слободно одлучивање, деловање практично-моралног ума и само "Ја мислим ": сваку логичност логике, сазнатљивост сазнања сваку општу и нужну истинитост истине теоријског ума!

 

Чиста воља у Кантовој критици чистог ума/Начела практичне логике – предавање на Коларцу 31. маја 2011. Год.

 

„Што сам човек, то делим с другим људима. Што видим и чујем и једем и пијем, то све животиње чине слично. Али то да ја сам ја само је моје, то припада мени и ником другом; ниједном другом човјеку, ни анђелу ни Богу осим толико колико сам с њиме једно.“

 

– Мајстор Екхарт – Изабрани цитати

 

Сажетак: Овaj рад ће показати да сва аналитичка логика и сазнајно-теоријски, појавни ум кроз чисту вољу и синтетички најстарију властитост подразумева практичну логику, практично-морални, суштински ум!

Основне одреднице: чисто Ја, логички закони,  чиста воља, једна самоочигледна иста властитост, формална и практична логика, наука и филозофија, Кантов појавни и суштински коперникански  окрет.

                      

УВОД

 

На први поглед наслов: Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума изазива чуђење!

Откуд чиста воља у Критици чистог ума?

Зар у њој не постоји само трансцендентално Ја мислим као чиста форма разума пре свих садржаје опажања,  a чиста воља тек у Критици практичног ума!?

Ова расправа ће се доказати да чиста чулност, чисти разум, чист теоријски, појавни ум са праосновним "Ја мислим", и свим логичким законима и катеоријама, већ подразумевају чисту вољу и синтетички најстарију властитост, суштински практично-морални ум!

 

ДА ЛИ ЛОГИЧКИ ЗАКОНИ ВАЖЕ ПО СЕБИ, ИЛИ ТРАЖЕ НЕКО СТАРИЈЕ УТЕМЕЉЕЊЕ?

 

Ако тражиш дијамант не вуци обично камење.

Реши најтежи проблем и реши ћеш све остало.

 

У обичном и стручном разговору често се чује да нешто јесте или није логично а готово никад у чему се темељи сама логичност логике?

Зато једно озбиљно филозофско истраживање мора, свакако, да одговори и на то питање...

Прво да разјасни: да ли тзв. "чиста" логика и логички закони (као нпр. математика, или математичка логика) важе по себи или и чак и чиста логика и сви њени закони ипак зависе од неке старије форме и садржине мишљења?

Аристотел, на пример, тврди да логички закони важе  по себи за све форме и садржине мишљења.

Истинито мишљење (па чак и најсавршеније Божије мишљење о самом мишљењу) мора бити у складу са логичким законима...

Размотримо сада те основне логичке законе које Аристотел први и уводи...

Пођимо од закона непротивуречности, могућег у три формулације.

Прва, она чисто логичка, наглашава да исправан суд не може тврдити истовремено супротне ствари.[1] 

Друга, сазнајно-логичка, да исправно суђење, мишљење, говорење не придаје једном појму, или  предмету супротна својства истовремено.[2]

И на крају, трећа, онтолошка да сама ствар по себи не може имати истовремено супротне предикате.[3]

Да ли било која од ових формулација важи по себи?

Очигледно да не важи, већ свака од њих подразумева неку:

 1. Субјективност, са својим разумом, свешћу, чулима, који изриче тај непротивуречан суд, придаје  својства бићу, ствари, или појму;

2. Предметност уопште ствари, бића, појмова, појава којима се придају непротивуречна својства, предикати, одређују њихове форме или садржаји?

Логички закон непротивуречности се ни по својој форми не може одвојити од субјекта који га изриче, ни по садржају oд предметности уопште на који се односи. 

 

ЗАКЉУЧАК: иако на први поглед изгледа да Аристотелови основни логички закони исправног  појма, суда, закључка мишљења важе по себи, независно од сваког садржаја сазнања, мишљења, дубље истраживање разоткрива да његова логика много пре претпоставља његову метафизику него обрнуто. И да основни логички закони непротивуречности и идентитета тек у самоидентитету Божијег мишљења о самом мишљењу, где су изједначени онај који мисли, само мишљење и предмет мишљењаимају утемељење.

 

КОМЕНТАР: ЗАШТО ПЛАТОН НИЈЕ ПИСАО ЛОГИКУ?

 

За Платона не постоји логика као органон научног сазнања, мишљења, нити је филозофија "наука о истини", него је (као код Питагоре), љубав ка мудрости, метафизичко искуство умне душе, која из највише идеје добра препознаје савршене идеје и тако навикава на смрт и буди дијалектиком за вечни духовни живот.

Зато јасно даје до знања да логика, сазнање, истина нису могући по себи, и да сва логичност логике, сазнатљивост сазнања не само свих појединачних опажаја чула или општи, посебних појмова, судова разума, већ и сва истинитост истине вечних идеја ума, тек у  надсазнајној (надсуштаственој, надбивственој) идеји добра имају утемељење![4]   

 

ЧИСТО ЈА И ЛОГИКА

 

За Канта, свака објективност претпоставља праосновну (чисту) субјективност;  не само све наше сазнање, искуство, него чак и сама логика и сам закон непротивуречности...

Било који суд, без обзира да ли се он посматра из непротивуречне форме или непротивуречног садржаја није суд о самој ствари по себи, него само суд за неког (за нас), за неку субјективност...

И зато сву логику науку, филозофију утемељује у праосновном: Ја мислим, прасинтетичкој свести о себи у самосвести.

Он каже:  [...] „тако је синтетичко јединство аперцепције највиша тачка с којим треба довести у везу целокупну употребу разума, чак и целу логику, а после ње и трансценденталну филозофију; ова моћ јесте управо сам разум.”[5]  

Логички идентитет А=А, свака да, јесте или не, није истинита веза субјекта и предиката у суду знања, логика, трансцендентална филозофија, уопште сва (појавна) објективност, почива на синтетичком јединству: Ја мислим, судим, чистој субјективности, праосновном (Ја=Ја) идентитету самосвести!  

Свакако да би Кант прво треба да покаже размотри однос праосновног Ја мислим и логике. Међутим, он то не чини.

И зато оно суштинско, што код њега недостаје није "трансцендентална дедукција категорија", него што пре те другостепене везе чистог "Ја мислим" и категорија не разјашњава ту много битнију првостепену везу између аналитичке логике (логичких закона) и  синтетичке праоснове самосвести...

 

Коментар: Ако су за њега простор и време као чисте формеопажаји спољашњег и унутрашњег чула не само "услови могућности искуства и самих предмета искуства" он је много пре дужан да пре тога из праосновног "Ја мислим"  прасинтетичке праоснове самосвести дедукује основне логичке законе, него да из априорних чулаопажаја простора и времена "другостепене логичке категорије трансценденталном дедукцијом" усмерава на могуће искуство!

 

ЛОГИЧКИ ЗАКОН ИДЕНТИТЕТА И ПРАОСНОВА САМОСВЕСТИ 


Иако је суштина самосвесног Ја=Ја, налик идентитету А=А, за Кантов трансцендентализам је очигледно да се из логичко-аналитичког идентитета А=А не може утемељити праосновни идентитет Ја=Ја свести у самосвести, него обрнуто, тек из прасинтетичког идентитета Ја=Ја, свести о себи  у самосвести (једнаке, исте са собом) – логичко-аналитички идентитет  А=А!

Ако каже: [...]„ја могу себи да представим аналитичко јединство, само на основу једног могућег синтетичког јединства, које се замишља као претходеће.”[6]

Очигледно да  логичко (аналитички) идентитет А=А много више тражи најстарију синтетичку праоснову самосвести, него обрнуто, праосновни синтетички идентитет самосвести, логичко-аналитички  идентитет А=А.

Да без априорне синтетичности самосвесног Ја=Ја, једнаког, истог са собом, нема ни аналитичко-логичког А=А, једнаког, истог  је–да–јесте  у истинитим појмовима, судовима, знања.

Сам каже да сва непротивуречна, аналитичка да–не, јесте–није А=А логика у изједначењу субјекта и предиката, сва појавна субјективност,  почива на најстаријем синтетичком: Ја мислим, судим, чистој субјективности, једном непротивуречном, истом Ја=Ја.

Када ближе објашњава праосновно синтетичко јединство аперцепције,   Кант  каже: „Ја сам, дакле,  свестан идентичног Ја (Selbst), с обзиром на разноврсне представе које су ми дате у опажају, јер ја их све називам мојим представама и оне сачињавају само једну представу,“[7]

Међутим он никако не може бити свестан једног идентичног Ја, с обзиром на разноврсне представе које су ми дате у опажају – јер би то било у потпуној супротности са Кантовим трансценденталним утемељењем чисте свести у самосвести пре сваког слепог садржаја опажаја – него сам обрнуто, свестан свих разноврсних представа које су ми дате у опажају, с обзиром на једно идентично Ја!

Само из једног синтетички најстаријег идентичног Ја=Ја могу бити свестан да све разноврсне представе које су ми дате у опaжају, као моје представе, сачињавају једну представу...

Међутим, иако је очигледно да праосновно синтетичко јединство аперцепције Ја мислим претпоставља идентично Ја и да  разноврсне представе  тек из  њега сачињавају само једну представу и да самосвест и једно идентично Ја  мора стајати у праоснови априорне синтезе и не може  се никако свести на њу, изједначити са њом, Кант већ у следећој реченици праосновно синтетичко јединство аперцепције и свест о једном идентичном Ја, своди на нужну синтезу а приори – изједначује са чистим Ја мислим, истим у свакој свести!  

„А то значи исто што и рећи  да сам ја свестан њихове нужне синтезе а приори, која се зове праосновно синтетичко јединство аперцепције, под којим стоје представе које су ми дате, а под које оне морају да се подведу помоћу једне синтезе.“[8]

Међутим, праоснова априорне везе, споја очигледно не може бити по себи, већ претпоставља једно старије идентично Ја, које никако није само чиста веза,  спој (нити се може свести на чисту везу, спој) него тек омогућава сваку везу,  спој...

Када каже: “[...] праосновна аперцепција [...] представља ону самосвест, која, пошто производи представу ја мислим која мора моћи да прати све остале представе и пошто је једна и иста у свакој свести, не може даље да се изведе ни из једне представе,“[9] то на први поглед изгледа да једно исто Ја мислим, као праосновно синтетичко јединство самосвести, не утемељује само могућност представања (сваку емпиричку представу), него и сваку емпиричку свест.

Да та чиста веза, спој  пре свих категорија утемељује све објективне синтезе представа у појму, појмова у суду, судова у закључку...

Међутим, чим тврди да праосновна аперцепција представља ону самосвест која производи чак и  једну исту представу ја мислим, очигледно је да је чак и праосновно мислим могуће тек по старијој свести о себи у самосвести и једном идентичном Ја...  

Да праоснова самосвести и једно идентично Ја нису утемељени из једног истог Ја мислим, него и априорно Ја мислим и најстарије свест о себи у самосвести у једном идентичном Ја!

У сваком случају, ако се у праосновном Ја мислим, оно "мислим", може заменити са: судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам, очигледно  да он не изводи старије идентично Ја  из својих заменљивих пододређења, па чак ни из оног првенственог мислим, као праоснове априорне везе, чистог споја према категоријима свих  могућих појмова, судова знања, него сва та заменљива пододређења, из  једног чистог, незаменљивог, истог Ја=Ја!

Чак и када Фихте касније своди Ја (тачније Ја=Ја) на делатно мишљење, или делатно мишљење на Ја, на суштинско знање или првенствено  постојање,  то изједначење и даље не дефинише ни Ја, ни мишљење,  ни суштинско знање, ни првенствено постојање!

Тек  ће се у даљем делу теста  показати да спонтано Ја мислим, судим и чисти опажаји, чист разум, чист теоријски ум  у свом најстаријем синтетичком утемељењу не претпостављају само једно идентично Ја (општелогичко Ја=Ја), него оно првостепено чисто: чисту вољу и једну самоочигледну синтетички најстарију (предсазнајну, предпојмовну) исту властитост.

 

ВОЉНО И ЛОГИЧКО ЈА

 

У Критици чистог ума, опште и нужно Ја мислим (за све појавно научно сазнање) је оно што је првостепено,  а  појединачно, емпиричко Ја је  споредно и другостепено...

У Критици практичног ума, слободно, вољно Ја (за све морално одлучивање, деловање) је суштинско и првостепено, а све појавно сазнање оно што је другостепено... 

У сваком случају, чисто Ја мислим, судим, као празна форма разума, надличначиста субјективност, чиста, априорна синтезе, спој у основи сваког сазнајно-логичког: појма, суда, закључка појавног сазнања, искуство код њега је лишена је сваке воље, властитости...

Опет,  како та синтетичка праоснова самосвести може бити само општелогичка, надлична,када је самосвест, прво свест о себи, о свом појединачном, конкретном, личном Ја!?

Ако Ја није властито Ја, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја?

Једино из чисте воље и једне исте властитости свог конкретног, појединачног ја, човек има јединство у  себи, једну власт у себи,  свест о себи, самосвест.

Само једна иста властитост може бити најстарија синтетичка праоснова општелогичког Ја мислим, судим, за све представе у  појму, или појмове у суду...

Шта друго може утемељити јединство логике, стајати у основи логике, закона логике?

Свест о себи, је само као чиста, непротивуречна воља једног (најконкретнијег, највластитијег) истог Ја=Ја, са јасним да–не, јесте–није синтетичка, па са празним логичким А=А – аналитичка!

Управо та предлогичка, предсазнајна иста властитост   Ја=Ја,  носи непротивуречно, идентично А=А у појмовима, судовима знања.

Кант каже: [...] “аналитичко јединство аперцепције могуће је само под претпоставком неког синтетичког јединства њеног.[10]

Иако види да чисто Ја не може никако бити само логичко, он не види да само зато то то најстарије синтетичко јединство прво припада једној надлогичкој истој властитости,  једном надсазазнајном вољном Ја=Ја, општелогичка А=А (аналитички идентитет),  са праосновним  Ја мислим, судим... за све сазнање, искуство има утемељење!

Само чиста воља и једна иста властитост може бити она најстарија синтетичка основа не само свега практичног одлучивања, деловања, него и јединство чистог  разума, логике, априорне синтезе праосновног Ја мислим, судим у основи сваког појма, суда, закључка нашег сазнања, искуства!

Чиста воља и једна Ја=Ја иста властитост носи једну логику, јединство логике, и сваку је-да везу у појмовима, судовима знања, а не чиста логика и општелогичко Ја једну исту властитост.

Ако већ каже: „Све моје представе морају ма у ком датом опажају да да стоје под оним условом под којим их ја једино као моје представе могу приписати идентичном ја“,[11] ово посебно два пута "моје" нагашава да се само Ја и самомислим само може  утемељити у идентитет вољног Ја=Ја.

Није суштина да неко обезличено, обезвољено, само логичко Ја, коперниканским окретом утемељи опште и нужно научно сазнање у оквиру могућег искуства, кроз чисту субјективност сву појавну објективност и трансценденталном, критичком методом раскине са схватањима и вредностима традиционалне метафизике, где је кроз некритичку објкективност субјективност била у другом, трећем плану, него да се најстарија синтетичка основа чисте субјективности уведе у проблемкако требаДа се доследним коперниканским окретом покаже да је тек из синтетичке основе чисте воље, једне исте властитости, једног вољног Ја (суштинског практично-моралног ума), могућа сама (наша) логика, и то  чисто, истоветно, исто, “само” логичко Ја све наше појавно сазнање (сазнајно-теоријског ума).

 

ПРЕ СВИХ РАЗЛИКА, СУПРОТНОСТИ ТРЕБА УТЕМЕЉИТИ ОСНОВУ ДА–НЕ, ЈЕСТЕ–НИЈЕ.

 

На чему почива сама логика; праоснова  оног  да, јесте, наспрам није,  истости, јединства, наспрам разлика,  супротности, нејединства?

Проблем се може и другачије поставити: да ли су закони: идентитета, непротивуречности, искључења трећег па и само јединство логике, једна логика, једнологичност, могући без логике једног?

Да ли је сва логика, заправо логика једног?

Да ли је свако је–да–јесте утемељено у неком је-да-н?

Све категорије квалитета (шта је нешто), квантитета (колико је нешто), релације (у ком односу је нешто) и модалитета (какво је нешто) за било који, какав појединачни појам, суд, закључак, подразумевају неко старије један, као што аналитички логика подразумева синтетичку филозофију или метафизику...

Када Парменид каже биће јесте, небиће није, очигледно да  биће потврђује са јесте. А јесте, са један.

Нема два бивстовања, него је бивстовање једно и један бивствовање.

Је–да, јесте  је изједначено са један. Једна логика може бити само логика једног.

За Хераклита  је логос једно и једно логос,  све је једно и једно је све.

Хегел, такође, логиком једног, једном логиком, своди сву објективност, на апсолутну (Божију) субјективност.

Противуречности су само унутрашње разлике, супротности унутар једне апсолутно логичне идеје.

И по тој апсолутној логици једног, једној апсолутној логици изједначује на почетку биће и небиће.

Ипак, пре него што изједначи у прапочетном постајању, бивању  биће и (ништа) небиће, треба да утемељи само да–не, јесте–није.

Међутим, ако изједначи  да и не, јесте и није, ти истоветни–противуречни појмови бића–небића губе смисао.

Кант не прихвата Парменидово логичко-онтолошко изједначење једног и бивстовања. Да једна логика мора бити логика једног и испред сваког да–не, јесте–није (и свих категорија логике), и даљег појма, суда, закључка свега сазнања, мишљења поставља најстарије "Ја мислим"  синтетичко јединство самосвести.

Најстарије синтетичко један, за свако је и да, за Канта може бити само једна свести о себи, праосновни идентитет самосвести.

Било које  је, да, јесте, једнако, исто за јединство представа у појму, појмова у суду, судова у закључку, захтева тај најстарији синтетички идентитет, свест о себи у самосвести; па и сам закон непротивуречности...

За закон непротивуречности  мора се претходно утемељити афирмација и негација...

Празно, општелогичко, тансцендентално "Ја мислим"не може никако утемељити ни логилчки идентитет А=А,  ни логичку непритивуречност

Само чиста воља и једна синтетички најстарија иста властитост може бити праоснова не само за  да–не, јесте–није  него и за свако шта, како, колико, зашто јесте...

Једна предмислена, предлогичка иста властитост се не може свести ни на какво ово, оно.., објашњавати овим, оним.., него  доследном негацијом ићи до слободног ништа, ничег, да утемељи афирмацију сваког шта, како, колико, зашто... било кога, чега нечег!

 

САМО У ЧИСТОЈ ВОЉИ И ЈЕДНОЈ СИНТЕТИЧКИ НАЈСТАРИЈОЈ ВЛАСТИТОСТИ ЛОГИЧКИ ЗАКОНИ ИМАЈУ УТЕМЕЉЕЊЕ

Дакле, иако је праосновно синтетичко јединство свести неодвојиво од једног Ја, Кант то самосвесно Ја=Ја не темељи у чистој вољи, једној истој властитости.

Међутим, управо је та једновољност чисте воље, једне  исте властитости оно прасинтетичко, суштински јединеће, обједињујуће у праосновном Ја.

Аналитички закони разума своје синтетичко утемељење имају тек из једне чисте, исте воље, старијег једног из ума.

Чак и спонтанитет свести, једно логичко Ја мислим, судим, из  исте властитости,  једног вољног Ја има утемељење.

Наша једна свест, једно логичко Ја  (и сва три основна логичка принципа), је утемељено у истој властитости,  чистој вољи, једном вољном Ја.

Једна иста властитост стоји као чиста субјективност пре све објективности у праоснови самосвести, све логичности логике и свег сазнања, искуства.

Не утемељује општелогичко Ја, појединачно Ја, једну исту властитост,  него обрнуто, појединачно Ја, једна иста властитост,  утемељује општелогичко Ја.

Једна Ја=Ја иста властитост, у чијем ослонцу стоји чиста, иста воља, носи логичку истост А=А, а не обрнуто.

Нема човек свест о себи, своме Ја=Ја, као стално истој властитости кроз аналитичку, општелогичку истост А=А, него из своје појединачне исте Ја=Ја властитости, зна за општелогичку А=А истост и  има општелогичко Ја!   

Тиме је јасно показано да формална логика у својој синтетичкој основи већ подразумева практичну логику!

Тако је закон непротивуречности утемељен у чистој вољи, која најстаријом прасинтетичком основом jедне исте властитости омогућава синтетичко јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку.

Закон идентитета је, такође, утемељен у једној истој властитости, која практичном логиком саставља мисао са осећајем, реч са делом, као главу са телом, истину са животом.

Свакако, и закон искључења трећег, кроз да–не, јесте–није, хоћу–нећу, за јасно одлучивање, суђење, деловање, има утемељење тек из чисте воље, која спонтано мисли, суди, синтетише, одређује, спаја... као и слободно одлучује, дела.

То из самог себе, по себи, управо значи по својој вољи, вољи свога Ја,  из чисте вољи једне слободне властитости,  једног слободног Ја.

 

ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ ПРЕ СВАКОГ ЈЕ–ДА–ЈЕСТЕ[12]

 

Како то живо једно  у нама има највише јединство – једну исту властитост?

Да ли објективна је–да–јесте веза једног и другог појма по неком најстаријем синтетичком суду знања утемељује прасинтетичку праоснову Ја=Ја, чисте свести у самосвести, или једно исто конкретно Ја=Ја, свако је–да–јесте јединством једног и другог појма истину, истост у објективном суду знања?

Свакако, да свака jе–да–јесте или не–није веза представа у појму, појмова у суду, или судова у закључку, могућа тек по једној самоочигледној Ја=Ја властитости, пре било које везе својстава у једној ствари, или везе представа у једном појму, или  везе субјекта и предиката у једном суду, судова у једном закључку...

Свест о јестаству, као и свака је–да–јесте веза субјекта и предиката у било којем суду, закључку сазнања је утемељена је у једном надсазнајном Ја=Ja конкретном субјекту,  а не обрнуто: свест о једном и истом конкретном Ја=Ја субјекту, у је–да–јесте вези више појмова, при изједначењу субјекта и предиката у било којим истинитим судовима знања.

Свако је, јесте се ослања на једно појединачно и конкретно исто Ја=Ја стајање, остајање, постојано постојање.

Пре него што из оног "Ја мислим"  само знам да постојим,“ ја из чисте воље једне конкретне и појединачне Ја=Ја исте властитости, што остаје једна иста у промени, стаје, стоји, знам за свако је, да, јесте објективно јединство у: опажају, појму, суду, закључку – постојано постојање!

Само конкретна и појединачна иста властитост  може бити она најстарија синтетичка свеподлежућа основа сваког је, да, јесте или не, није објективног јединства опажаја у истинитом појму, појмова у истинитомс уда, судова у истинотом закључку сазнања.

На први поглед изгледа да веза је–да–јесте у  суду неког ужег ка ширем појму, утемељује везу субјекта и предиката...

А заправо, та најпростија је–да–јесте или не, није веза за све-једно–једно-све тек кроз чисту вољу и једну синтетички најстарију властитост има утемељење.

Ту прасинтетичку субјективност претпоставља свака предикативност. И лингвистичка основа говора и синтаксичка основа реченице и семантичка основа речи...

Та најстарија ос што остаје иста у промени, опстаје, стаје, стоји  прима сву  постојаност постојања.

То да прво мора постојати свест о себи, самосвест, да би постојала свест о било чему другом, не значи ништа друго, него да прасинтетичка субјективност кроз надсазнајну чисту воља и надсуштаствену властитост стоји испред чисте свести и  општелогичког Ја у основи свог појавног сазнања!

Да једновољност, једно вољно Ја, идентично себи, непротивуречно са собом, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу,  утемељује једнолочигност, једну логику, једносвесност, једну свест,  уопште, логичност, свесност.

Без једне исте властитости човек нема јасно да–не, јесте–није, хоћу–нећу,  непротивуречну мисао, реч, одлуку, дело...

Много пре него што из трансценденталног Ја мислим знам да постојим“, ја из једне надмислене, надсазнајне Ја=Ја самоочигледне властитости утемељујем саму  постојаност постојања!

Чак и у основи математичког 1=1, 2 +2 = 4,  не лежи нека логичка истост А=А, него управо једна појединачна, иста властитост, једно вољно Ја=Ја тек утемељује логичко-математичку истост 1=1,  А=А.

Да није човек једна иста властитост, не би знао ни за какво једнако, исто, једно, један!

Међутим, не само да ја немам једну Ја=Ја исту властитост из броја један, него тек из једне чисте, неопротивуречне, идентичне, исте воље, властитог Ја=Ја,  знам за број један!

Најстарије једно, једнако, исто, једно, један, за свако је и да, може бити само иста властитост.

Само се из једне исте властитости зна за број један и сваку  је и да једнакост, истост у појмовима, судовима знања.

Једино из једне јуче, данас сутра... самоочигледне исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,  човек има свест о себи, самосвест.

Та синтетичка основа чисте воље и једне исте властитости утемељује А=А логичко-аналитичку праоснову закона идентитета и закона непротивуречности.

И само зато што постоји синтетички старија Ја=Ја  једна иста властитости, постоји и празна А=А аналитичка логика, математика и то је суштина приче и крај  те дискусије  старе  две хиљаде година!

Праоснова сводити, свести од ван ка унутра и од унутра ка ван у једној свести, од субјекта ка објекту и објекта ка субјекту која држи, спаја све разлике, супротности све-једног једног-свега, има се само у чистој вољи, самоочигледном Ја=Ја, једној истој властитости.

А Кант у својој првој критици тврди све обрнуто!

Међутим, не потврђује неко најстарије Је исту властитост, наше властито Ја, него једно властито Ја=Ја, свако Је, па чак и праоснову свести у самосвести.

То је најстарија синтетичка оса, основа унутра око које се  све прикупља, остаје, застаје, постојано стаје, стоји, постоји, пре сваког појма и опажаја!

Без чисто воље једне слободне властитост  не може се појмити никакво логичко Ја.

Много пре та синтетички најстарија ос, постојаност изнутра, јако остајање, стајање, постојање чисте воље једне слободне властитости мери све споља, него што оно споља мери ту свеподлежућу ос унутра која стоји као најстарији ослонац, стајање,  остајање, постојано постојање!

Из општелогичког Ја не може се разликовати раније–сада–касније, те зато Кант уводи посебно временско чуло, априорни самоопажај да његовим трансценденталним одредбама једновремености, следа, трајања разликује време.

Међутим, не само да се тек из једне  јуче– данас–сутра исте властитости и садржаја спољашњих опажаја, разликује раније, сада, касније, него се из једне исте властитости нема никаква потреба за посебним временским чулом–опажајем!

 

ЈА МИСЛИМ И ЈА ЈЕСАМ

 

Пре питања да ли ово, оно постоји, јесте, треба разјаснити шта се подразумева под постојањем, јестаством?

Које првостепено, другостепено, трећестепено значење придајемо том појму?

По Канту ништa не постоји нити јесте само из појма него тек и када се потврди спољашњим, унутрашњим априорним опажајима простора и времена...

Изван тих опажајних моћи свет је само празно трансцендентално х.

И све наше унутрашње искуства могуће је само на основу нашег спољашњег искуства...

Међутим, иако Кант тек из спољашњег опажаја разликује “стварне од замишљених талира“,  он слично Декарту, већ из праосновног Ја мислим подразумева Ја јесам, постојим  независно од  опажаја!

То јест, са једне стране је све објективно бивствовање условљено трансценденталном субјективношћу, са друге стране он предопажајно, предпојмовно (прекритички) подразумева наше објективно бивствовање!

Дакле, иако постојање слепих садржаја изван наших сазнајних форми схвата само као празно, трансцендетално х,  он  бивствовање нас самих не  доводи у питање.

Осим тога, он не прихвата само формално-садржинско сазнајно-појавно јестаство у јединству празних форме и слепих садржаја, него и објективно бивствовање неспознатљиве (надсазнајне) суштине ствари по себи и нас самих!

На крају, ако суштина ствари по себи и нас самих постоји, јесте (пре), независно од сазнајно-појавног јединства унутрашњег–спољашњег, празне форме–слепе садржине, каквог  има смисла трансцендентални окрет у коме се сва појавна објективност управља према чистој субјективности?

 

ЧИСТА ВОЉА ЈЕДНЕ САМООЧИГЛЕДНЕ ВЛАСТИТОСТИ ШТО ОСТАЈЕ У  ПРОМЕНИ, СТАЈЕ, СТОЈИ ПРЕ СВАКОГ МИШЉЕЊА, ОПАЖАЊА, НЕ УТЕМЕЉУЈЕ САМО ИЗВЕСНОСТ САМОПОСТОЈАЊА, НЕГО И СВАКУ ДРУГУ ПОСТОЈАНОСТ ПОСТОЈАЊА!   

 

Каква је веза чистог "Ја мислим", и оног “Ја јесам“?

Већ је речено да Канта и свест о свом бивствовању потврђује из самоизвесног Ја мислим (слично Декартовом cogitu), пре, независно од  сваког опажања.

[...] У синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање“.[13]

Ипак, како Ја знам да јесам, постојим, без икаквог садржаја опажаја?

Кант oдговара да та самоизвесност нашег постојања није суштинско знање јер нам је властита суштина  недоступна.

Са друге стране, шта би уопште значило, суштински знати себе, своје Ја?

Да ли такво нешто као што је хипотетичка суштина нас самих, уопште припада подручју сазнања!

Зашто би, уопште, наша суштина била неко суштинско знање, нешто што су схватиле, обухватиле мисли, појмови, изразиле речи?

Свако знање претпоставља нешто познато...

Непознате, нејасне ствари се објашњавају тако што се своде на јасне, познате...

Опет, која су то несумњива сазнања, потпуно поуздане истине, самоочигледне ствари?

 Постоји ли таква знања, такве ствари? 

Или сва знања, па чак и први самоочигледни принципи, претпостављају неко старије знање, где се једна ствар објашњава другом, а ова опет трећом... и тако у бескрај...

На пример, када се пита: шта је човек, ту се тражи да се  са неким потпуно познатим или више јасним појмом, стварју, бићем, објасни потпуно “непознат“, или “мање јасан“, појам човека?!

Да се по по неком је–да изједначењу појмова између субјекта и предиката у хипотетичком суду знања одговори на то питање!

Оно што се при томе заборавља да свака веза појмова претпоставља  најстарију синтетичку праоснову субјективности (пре сваке објективности) из самоочигледнoг Ја=Ја, једне исте властитости.

И да је сазнавалац, који је много пре онај ко сазнаје него оно што сазнаје...

И да зато "сазнање нас самих" има још једну додатну немогућност. Сазнавалац је увек неки „корак“ иза сваке форме или садржине сазнања!

Зато Кант и не покушава да сазна нашу суштину, првостепеног синтетичког сазнаваоца, него својом трансценденталном, критичком методом само разјашњава наше (другостепене) сазнајне моћи за утемељење (општег и нужног) научног сазнања у границама искуства.

Сама тежња да се сазнавалац објасни, разјасни, сазна, ближе одреди његова првостепена форма–садржај другостепеним формама  разума, ума, чула, или трећестепеним садржајима опажања, потире првостепено јединство форме–садржаја, старије, свакако, од другостепених форми и трећестепених садржаја и једном унапред немогућом поставком, првостепеног предсазнајног, надсазнајног сазнаваоца своди на његове другостепене  форме или трећестепене садржаје; објашњава из њих, изводи из њих!

Или се, у крајњем случају, до нужно појавног сазнаваоца, долази тек субјективно–објективним јединством празне форме и слепог садржаја!

Ипак, ни  спонтанитет свести, као ни празне форме–слепи садржаји у њиховом јединству у искуству, не могу се изједначити са самим сазнаваоцем.

Већ је показано да је самоизвесност чисто  логичког Ја, једне свести, једносвесности, утемељена у старијој чистој вољи, једновољности.

Да је наше самоочигледно бивстовање пре свих другостепених форми или трећестепених садржаја, утемељено у синтетичкој основи чисте воље, вољном Ја, једној истој властитости!

Да чиста воља поседује чист разум,  чист ум, чист опжај, чисту логику, свест о себи и  своме телу, а не чист разум, чиста логика, чисту вољу!

Да се само из једне исте властитости, чистог вољног Ја=Ја, има утемељење постојаности постојања пре сваког појма и сваког опажаја!

Иначе би се и за потврду  исте властитости, као за неко унутрашње искуство, тражило спољашње искуство!

У сваком случају, самоизвесност логичког Ја много је теже засновати без спољашњег искуства, него вољног Ја.

Самоочигледна чиста воља, једна иста властитост, као суштинска форма истоветна са суштинским садржајем, једино стоји пре подељености форме и садржаја, и сједињује све сазнајне форме и све сазнајне садржаје. Утемељује не само наше одлучивање, деловање, него и спонтано мишљење, суђење.

Из чињенице, што се не може видети виђење, чути чујење, говорити говорење, нити се изједначити са било којим, каквим конкретним сликама, звуцима,  речима, нити свести на њих, не може се због тога тврдити да они не постоје!

Или,  што се ни воља, ни свест не могу опазити или појмити, изједначити са својим одлукама, поступцима мислима,  судовима, нити свести на њих,   тврдити да  воља и свест не постоје!

 

ЧУЛА, РАЗУМ, УМ И ЈЕДНА СЛОБОДНА ВЛАСТИТОСТ 


Са покушајима да се логиком, разумом, умом, сазнањем докаже слободна воља, окреће се принцип, јер се и опажајност опажаја, разумност разума, умност ума и логичности логике може утемељити само из супстанцијалне воље и једне слободне властитости.

Зато, насупрот општих и нужних судова сазнања  трансценденталног појавног ума, Кант у практично уму постулира суштинску слободну вољу.

Међутим не само да без слободне властитости општа воља законодавног ума није ни воља, ни слободна, нема утемељење за одлучност одлуке или делатност дела, него без слободне властитости нема утемељење ни опажајност опажаја,  ни разумност разума, умност ума, ни логичност логике  ни сазнатљивост сазнања, ни истинитост истине…!

Свакако, да пре доказивања овог, оног треба утемељити само доказивање, доказ.

Етимолошки, очито, очигледно, до очију, до ока, доказ, пред очи, предочити… 

Свакако да се једна иста властитост не може  никако доказивати, довести до ока, пред очи, видети, чулно предочити...

Ипак, како се уопште види?

То „очигледно“ виђење појединачног, посебног овог, оног нечег (да би уопште знало шта то види, чује, додирује, мирише, куша) мора, по Платону, претпоставити унутрашњи вид знања за препознавање по целини ствари. 

Поред тога подразумева и једну надсазнајну, надопажајну самоизвесну властитост. 

То јест, сасвим обрнуто, од Кантове трансценденталног Ја мислим, надмислена, надопажајна, надсазнајна најизвеснија Ја=Ја властитост се подразумева не само за свако до ока, доказивање, пред очи, предочавање него и за саму (сваку) опажајност опажаја, разумност разума, умност ума, логичност логике и истинитост истине… А то једино може бити она синтетички најстарија субјективност која се мора подразумевати за сву објективност!

По Критици чистог ума изгледа да разум, логика, општелогичко, самосвесно Ја мислим, судим,  поседује емпиричко Ја – нашу исту властитост. Међутим, тек се у Критици практичног ума заправо види да Кант теоријски ум поставља испод  практичног ума и критички разум испод самокритичке чисте воље!

Да се првостепени окрет суштинске субјективности пре сваке објективности извршава у чистој вољи и у нашем практично-моралном, верујућем уму, јер тврди да је уништио знање да би нашао места за веру. 

Међутим, он не иде дотле да тврди разум, као и било који други сазнајни  орган на крају припада суштинској праоснови чисте воље и једној истој властитости.

Међутим ова расправа јасно доказује да без једне исте властитости старијег вољног Ја, суштинског практичног ума, ни разум, ни логика, ни логички закони сазнајно.појавног ума немају јединство, утемељење.

Чист опажај, чист разум, чисто логичко Ја, без чисте воље, и једне исте властитости не значе ништа!

Као што наша чула припадају нама самима, чистој вољи и jeдној истој властитости, а не разуму, општелогичком Ја, тако и чист разум,чист ум, чиста опажај,  општелогичко Ја, припада нама самима, чистој вољи и једној истој властитости.

Кант на чистој вољи и  иманентним идејама Бога, слободе и бесмртности душе, свој практични ум утемељује ноуменално, а не као теоријски, на празним формама разума, чула у границама искуства – феноменално.

Првостепено чисто не могу никако бити празне форме чисте чулности, разума, теоријског  ума, одвојене од слепих садржаја, а ни њихово сазнајно јединство, које је појавна страна ствари, него само надсазнајна чиста воља практично-моралног ума, која је суштинска форма и садржина ствари!

И зато, као старије од логике, пре саме логике, чиста воља мора од почетка до краја бити у  основи логике!

Самокритични, практични ум и метафизика чисте воље стоји испред критичке основе разума, теоријског, појавног ума, што и сведочи Кантова Метафизика морала.

 

НАУКА И ФИЛОЗОФИЈА

 

Кант је  у име општих и нужних закона природне науке науке поставио чисту субјективност пред све објективности и трансцендентално Ја, испред  властитог, емпиричког Ја.

Ипак, када је уместо чисте воље и једне исте властитости поставио чисто Ја мислим, судим са празним формама мишљења, опажања, његова трансцендентално-критичка основа није жртвовала само традиционалну  метафизику, него  индиректно испоставила захтев да свака будућа филозофија буде утемељена као наука, или буде у служби науке.

Међутим, овај рад је показао да само старија чиста воља и једна  синтетички најстарија иста властитост једино може утемељити чисте појмове логике и опште и нужне  судове науке; и да  нека  филозофија увек стоји (мора стајати) у основи логике, науке!

Да самоочигледна чиста воља, једна иста властитост, а не општелогичко  Ја, као најстарија синтетичка основа, једино прима сву истост и различитост, понављање и непоновљивост, супротност и јединство.

И да без  чисте воље и једне исте властитости општи  и нужни појмови филозофије, судови науке, све чисте форме разума, ума, па и најопштији закони логике, немају утемељење.

И, на крају, да се суштински окрет чисте субјективности, пре сваке празне сазнајне форме или слепог садржаја, извршава у чистој вољи и једној истој властитости!

Кант тврди да  разум, ум  не може бити “научник“ само из појма, без садржаја опажаја,  међутим, он још пре не може бити “логичар“ без самоочигледне чисте воље и једне исте властитости; без старије филозофије, ако није „филозоф“!

Када се Ја мислим, судим узима за најстарију  синтетичку основу, чиста воља се поставља испод општости и нужности разума, немогуће по себи, филозофија испод науке и једна самоочигледна  иста властитост испод логичко-аналитичког општелогичког Ја, a заправо је сасвим обрнуто тачно: општелогичко Ја мислим једино се може утемељити у чистој вољи и једној истој властитости!

Никаквом  дедукцијом из најопштијих појмова разума, ума, по логичкој нужности мишљења, суђења не може се доћи до чисте воље  и једне исте властитости.

Фихте[14],  Хегел, Шелинг зато покушавају  обрнуто. Хегел, на пример,  из све појединачности, посебности почетног појавног бића, изводи прво суштину,  па суштином суштине, појмом појма на крају, апсолутну идеју, Бога.

Међутим,  само се из једне из једне слободне и појединачне исте властитости пре сваког општег појма, и несводљиве на њега, може апстраховати било која, каква посебност, општост, па чак на крају и најопштија субјективност апсолутног духа идеје.

Шта је теже објаснити: како постоји та појединачна иста властитост,  или, како постоји општост и нужност?

Свакако да је теже  објаснити како из једне чисте воље постоји свака непоновљива и слободна појединачност, иста властитост,  него апстрахована општост и нужност!

Не само да је много теже објаснити једну непоновљиву исту властитост, него је општелогичко, трансцендентално Ја незамисливо и немогуће без једне појединачне исте властитости.

Самосвест, није свест о неком општем логичком Ја, него  из праоснове чисте воље и једне првостепене властитости, свест о  своме појединачном Ја!

Само  из једне појединачне и непоновљиве Ја=Ја исте властитости  логичка истост А=А има утемељење.

Чак и Платон  из општих и нужних судова разума, ума, математике, доказује вечност душе.

На први поглед изгледа да један вечно исти разум, ум, вечни судови  математике и  општи и нужни појмови, идеје доказују вечност једне исте душе, а у ствари, само самоочигледна чиста воља, иста властитост једне вечне и непоновљиве душе, потврђује општост и нужност разума, ума, логике, опште и нужне појмове, идеје науке, математике!

Без самокритичне чисте воље и једне исте властитости у основи суштинског практично-моралног ума, никаква чиста субјективност пре сваке објективност у сазнајно-појавном критичком уму нема утемељење. 

На крају и за самог Платона, свака душа је, као и свака идеја, опет супстанцијална појединачност!

Насупрот Платону,  Кант општу и нужну математику изводи из трансценденталног Ја, општег и нужног мишљења, суђења и општег и нужног спољашњег и унутрашњег  опажања.

Међутим општа и нужна математика, наука, празне  форме разума, ума, закони логике, своје синтетичко утемељење имају само кроз једну вечно живу (и појединачну) исту властитост!

Ја мислим има свој спонтанитет само кроз чисту вољу, појединачно Ја=Ја, једну исту властитост.   

Слободна и појединачна иста властитост једина је синтетичка основа свега према једном и једног  према свему.

Пре било које, какве општости и нужности  човек у чистој вољи  лицем к лицу  потврђује пред другим, као и други пред њим, једну појединачну и непоновљиву исту властитост!

Хегелов Бог као  апсолутни појам сваког појма,  још није Бог; него тек као апсолутна воља и вечно иста властитост.

И као што човек није човек само кроз чист разум, логику и праосновно Ја мислим, него тек кроз чисту вољу и једну исту властитост, тако ни  биће није биће само кроз Божији ум, логику и апсолутно мишљење, него Божију апсолутну, стварајућу вољу и једну вечно исту властитост!

Или, без апсолутне властитости, Бога као власника бића,  нема никаквог бивања, бића!  

Зато је за позног Шелинга Бог господар бића; апсолутна могућност слободног давања и узимања бића.

Тек је из Божије апсолутне воље и вечно исте властитости, као власника, господара слободног давања и узимања бића, тек утемељено свако јестаство, бивање, биће.

 

НАЧЕЛА ПРАКТИЧНЕ ЛОГИКЕ

 

Ако се та сиинтетичка основа чисте воља не увиђа у разуму, логици, свакако да се превиђа и у основама математике, природне науке.

Природна наука прихвата само празну форму разума Ја мислим, судим, за априорну везу  појма и опажаја у судовима знања.

Ипак у основи математике, природне науке не може стајати само општелогичко Ја које све појмове, судове и резултате експеримената свеобухватним закључцима обједињује у једну непротивуречну теорију,  него стручно и одговорно, научно Ја захтева од почетка синтетичку основу чисте воље и једне исте властитости.

У ствари, та синтетичка основа чисте воље се тражи у сваком појединцу, заједници. Једино тако заснована практична логика све различите, супротне мисли, осећаје, потребе, мотиве, одлуке, дела уобличава у једну непротивуречну личност. Омогућава да човек развије своју слободну личност и истовремено сагласи са другим слободним личностима у заједници.

Само чиста воља има могућност да мноштво различитих, супротних схватања, мотива, мерила вредности, које се боре у човеку и поводом њега, достигне највише јединство мисли–осећаја–речи–дела. Пронађе духовне координате  слободне личности у себи самом и са другим људимау.

И не само појединац, него и свака група, заједница или друштво.

 

ЧИСТА ВОЉА И ТЕОРИЈСКИ УМ

 

Очигледно да теоријски ум сам по себи, својим свеобухватним закључивањем не може бити највиши регулатор нашег сазнања, искуства   највиши објединитељ свих појмова, судова разума.

Као што чист разум нема утемељење без најстарије синтетичке основе чисте воље и једне исте властитости, тако га нема ни чист ум.

Платон, на пример, не види никакву основу разума, ума, свега нашег  сазнања,  без навише идеје добра, а Аристотел, без највишег сврховитог узрока, Божијег већног живота, савршеног духовног бића. 

Свакако, ни Кантов теоријски ум, своју највишу регулативну улогу, којом од свих појединачних, посебних, општих појмова, судова разума проналази свеобухватно јединство свега нашег сазнања, искуства, не може извршити без чисте воље и једне исте властитости.

Када се критички чист ум, разум утемеље у самокритичној чистој вољи и једној истој властитости, нема потребе за суштинским раздвајањем теоријског и практичног ума, и посебном Критиком моћи суђења, која би требало да омогући прелаз између њих,  него се све утемељује из једне јединствене моћи.

 

ЧИСТА ВОЉА И ПРАКТИЧНИ УМ

 

У Критици практичног ума, пак, чиста воља је и појединачна, лична и општечовечанска, надлична. Самокритички, практични ум кроз непротивуречно практично-морално умеће треба да изједначи највластитије лично и општечовечанско надлично.

Иако је  вољно Ја и своје и опште, много је више своје, него опште, а логичко Ја и своје и опште, ипак је много више опште, него своје.

Зато Кант супстанцијални самокритички, практични ум, поставља испред појавног сазнања теоријског, критичког ума.

Наспрам сазнајног, критичког ума и појавног јединства празних форми на једној и слепих опажаја на другој страни, Кант моралним, самокритичким умом тражи суштинско јединство форме и садржаја, личне и заједничке воље.

Тек се  иманентношћу Бога, слободе и бесмртности душе из једне апсолутне воље утемељује једна власт у себи, властита слободна воља и могућност јединства са исто таквим другим вољама у једној власти, властитости слободне заједнице.

Једино непротивуречна правила моралног поступања супстанцијалне чисте воље и једне власти у себи, исте властитости из највишег јединства практичног ума,  са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, води  до  властите слободне воље!

Само ако си свој ти си Божији, и само ако си Божији ти си свој.

Власт у себи једне, исте чисте воље саставља истовремено своје највластитије, слободно и лично и једну највишу правду законодавног ума за све – општечовечанско,  надлично.

Па када неко пита: каква је разлика између емпиричке воље, и чисте воље, треба одговорити да је само чиста воља своја воља; или,  када емпиричка воља буде чиста воља, онда ће бити своја воља!

Када човек нема јединство мисли, речи и дела, једно мисли, друго говори, треће ради, како ће знати  шта је  да је то уопште он сам и да је то његова, властита воља!?

Само ако су његове мисли речи, дела у јединству, његов живот бити стварно његов.

Свакако да не постоји само супротстављање речи и речи из супротног појма, суда, закључка, него и мисли према  мисли,  одлуке према одлуци, дела према делу; а поготову мисли, речи, одлуке и дела између себе.

И непротивуречност је у задњем смислу утемељена у том највишем јединству чисте мисли–осећаја–речи–одлуке–дела.

То значи да је је чиста воља је најличнија своја воља,  јер из једне власти у себи, исте властитости у свом идеалу, поставља и извршава то највише јединство слободне мисли–осећаја–речи–одлуке–дела. 

Суштина умности, највишег практичног умећа, тражи у ослонцу једну чисту, исту вољу, као што са друге стране једна чиста, иста воља за своју властитост тражи једну власт у себи,  највише јединство законодавног ума, непротивуречна правила практичног поступања.

Само правила практичног поступања из једне апсолутне воље, као највише умеће за себе, за друге, за све, воде једној власти, властитости своје слободне воље.

Ако се нарушава власт једне чисте, исте воље у поступању ка другима, не утемељује на највишем добру, губи се власт у себи, властитост своје слободне воље.

Једино ослобођен било каквих идола, у унутрашњем безмерју једне чисте, непротивуречне, исте воље има иманентно своје, највластитије лично, и истовремено из апсолутне воље Божије, општечовечанско, надлично.

И као што у разуму, теоријском уму форма чистог појма није довољна за критеријум објективног сазнања, него се траже и садржаји опажања, тако ни у практичном уму није довољно да се категоричким императивом само зна шта је добро, него се тражи да се та своја морално-практична суштина потврди на делу самоискуствeно, лично!

Категорички императив само као највише  упутство практичног ума, којим се руководи чиста воља да у свом деловању изједначи лично и заједничко добра, а без нужности да ту своју суштину потврди на делу, остаје и даље само сазнајно-логички и  феноменалан, јер човек може знати шта је добро, а да га не чини; да остаје у знању без дела.

Та суштина чисте воље душе мора бити потврђена на практичном делу добра појединачно, искуствено и лично, да би по највишем моралном принципу законодавног ума из апсолутне воље Божије и општег добра за све, била оно метафизичко и надлично.

 

ПОЈАВНИ И СУШТИНСКИ КОПЕРНИКАНСКИ ОКРЕТ

 

“До сада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати према предметима... нека се једном проба...  да се предмети морају управљати према нашем сазнању.“[15]

„Ја сам, према томе, морао да уништим знање да бих добио места за веру.“[16]

 

Очигледно да постоји противуречност између две основне тезе у предговору Критике чистог ума.

Између коперниканског окрета  сазнајно-логичког, теоријског ума (када се ствари управљају према нашем сазнању) и коперниканског окрета практично-моралног ума, ка иманентној вери, утемељеног на надсазнајној, надлогичкој чистој вољи.

Кант на почетку полази од тога да се предмети морају управљати према нашем сазнању, а не ми према самим предметима, на крају закључује да ми не можемо сазнати ни саме ствари, ну суштину нас самих!

У ствари, готово сва филозофија до Канта је претпостављала да се ствари управљају према нашим сазнајним моћима, те их због тога можемо сазнати, укључујући тако унапред неку врсту коперниканског окрета“!

Међутим, управо Кант тим филозофијама замера, што пре таквог сазнања нису преиспитале могућности наших сазнајних моћи, јер да су то учиниле, оне би виделе да ми уопште немамо такве сазнајне моћи, којима можемо сазнати суштину нас самих нити ствари по себи.

И да, према томе, његово критичко становиште, требало много пре да закључи обрнуто: да се ствари не управљају према нама самима и нашим сазнајним моћима, него и ми сами и наше сазнајне моћи према надлогичој, надсазнајној ствари по себи!

И када Кант са једне стране тврди да  ми уопште не можемо сазнати суштину ствари, а са друге стране да наша суштина уопште није у сазнању, сазнајна, него да наш теоријски ум, и све појавно сазнање стоји испод супстанцијалне чисте воље и да зато  мора бити подређено практично моралној суштини, свакако да је недоследан.

Како може суштина да недостаје!? Када једној ствари недостаје суштина, онда те ствари нема!

То јест, ако наша суштина није сазнајна, него практично-морална, онда нема никаквог смисла говорити о суштинском сазнању и његовој немогућности, него јасно рећи: да наше сазнање, није ограничено и појавно због немогућности наших сазнајних моћи (какве год оне биле), већ зато што наша суштина није сазнајна, него практично-морална, наше сазнање је ограничено и појавно!

Према томе, ако важи коперникански окрет практично-моралног ума, надсазнајне, надлогичке чисте воље, не важи коперникански окрет сазнајно-логичког појавног ума!

И да Кант у својој првој тези овде наведеној треба да тврди управо обрнуто, а овако како је изречена, прва теза потире другу и води у противуречност!

Тек из коначног закључка Кантове критичке филозофије и о првостепене практично-моралне суштине, следи другостепеност сазнања!

Наша суштина није практично-морална што је наше сазнање појавно и ограничено, него што је наша суштина практично-морална, а не сазнајна, наше сазнање је појавно и ограничено и мора бити подређено надсазјнајној практично-моралној суштини!

У ствари, коперникански  окрет сазнајног, теоријског ума је само појавни и у потпуности претпоставља чисту вољу и надсазнајни, практично-морални ум.

Ако се ствар по себи не може сазнати,  првостепено чисто  није у темељено у знању неке вечно исте истине сазнајно-теоријског ума, него у чистој вољи и једној истој властитости у највишем јединству слободне мисли, речи, одлуке и дела суштинског, практично-моралног верујућег ума.

Првостепено чисто није у празним формама чисте: чулности, разума, теоријског ума одвојеним од слепих садржаја нити у јединству са слепим садржајима у сазнајно-појавној страни ствари, већ у самокритичној чистој вољи практично-моралног ума и надсазнајном јединству слободне мисли, речи, одлуке и дела сваке слободне властитости, која је суштинска форма и садржина ствари!

Само кроз суштински  практично-морални ум, старију чисту вољу и најстарију властитост, човек има чисту чулност, једну непротивуречну логику, чисти разум, чисти теоријски ума!

Суштински окрет чисте воље (у надсазнјаном јединству  чисте: мисли, речи, одлуке и дела) не утемељује само сваку слободну властитост практично-моралног ума, него и чисту чулност, чисти разум, појавни окрет чистог критичког сазнајно-теоријског ума!

Само је надсазнајна, надлогичка практично-морална основа самокритичне чисте воље,  једне исте властитости, са постулатима Бога, слободе и бесмртност душе, оно по себи чисто, суштинска умност, умеће и првостепена истина–исто, што може утемељити саму критичност!

Суштина чисте субјективности пре све објективности није да се  предмети предмети управљају према нашим сазнајним моћима, него да  појавни, критички  ум  стоји испод супстанцијалне чисте воље и самокритичног, практичног ума!

“Ја сам, према томе, морао да уништим знање да би добио места за веру.“  

По Хегелу сва природа, историја, „воља“ сваког човека, народа, свака властитост и Бог на крају, служи лукавством ума самосазнању апсолутног духа, идеје.

За Канта теоријски ум и све појавно сазнање, стоји испод практичног ума и суштинских практично-моралних принципа.

По оној Хераклитовој: „Очи и уши су људима рђави сведоци, ако имају варварске душе,“ (код Дилса фраг. 107), и Платоновој надсазнајној, надлогичкој идеји добра изнад свих осталих идеја, и сваког  сазнања. 

 

ПИТАЊЕ “ШТА ЈЕ ЧОВЕК“ ПОТИРЕ КАНТОВ  КОПЕРНИКАНСКИ ОКРЕТ

 

Када се  најбитнија питања: шта могу да знам, шта треба да чиним, чему треба да се надам (која  сва имају заједничко шта), сведу на питање: шта је човек,  то потире  Кантов коперникански окрет и у појавном и у суштинском смислу!

Тако се окрет сазнајно-теоријског ума и унапред појавно  штаство питања–одговора поставља као суштинско, иако свако  шта,  колико, како, зашто питање–одговор већ претпоставља старију трансценденталну основу пре упитног, над упитног предсазнајног,  прасинтетичког Ја мислим, самоидентитет Ја=Ја 

У ствари, Кант управо не осећа обавезу да из категорија, изведених из  судова квалитета, квантитета, релације, модалитета, утемељује сама питања шта, колико, како, зашто, јер је за њега свако питање–одговор нашег сазнања могуће само појавно, по  трансценденталној основи, а не по трансцендентној основи, суштински! 

У сваком случају, ако праоснова упитности (шта могу да знам?)  са питањима шта јесте, колико јесте, како јесте, и у ком односу јесте,  не може бити  суштинска,  не може ни само знање, као одговор на упитност и сва  питања бити суштина, суштинско!

Или, ако је све сазнање теоријског ума унапред појавно, никакво шта (колико, како, зашто) питање–одговор не може бити суштина, суштинско!

Питање шта је човек (индиректно шта сам Ја),  поготову потире старију самоочигледну чисту вољу (и једну исту властитост) и Кантов суштински коперникански окрет иманентног практично-моралног ума.

У ствари, већ је  трансцендентално утемељење прасинтетичког Ја дато пре упитно, над упитно пре логике, филозофије, сваког сазнања, искуства – ило којег, каквог појавног питања–одговора,  а камоли  самоочигледна чиста воља и иманентни постулати практичног ума!

Ако се  питања: шта је човек прогласи за најбитније,  тада се,  наспрам  суштинског окрета самоочигледне чисте воље и практично-моралног ума, све поново враћа појавном, сазнајном уму.

Питање шта је, колико је, какво је, зашто је нешто, није ограничено по своме резултату, што не допире до истине, суштинског одговора, него што наша првенствена суштина (унапред) није  сазнајно  питање–одговор!

Свако шта је, колико је, какво је, у ком односу је  ово, оно, остаје  питањем–одговором у оквиру теоријског, појавног ума.

И сваки одговор на питање шта је човек, другостепено шта је, колико је, какво је, у ком односу је тако сазнајну појавност поставља изнад надсазнајне практично-моралне суштине,  самоочигледну чисту вољу и ноуменални практично-морални ум,  поново враћа под сазнајно-логички феноменални...

А то свакако није могуће, јер свако питање–одговор, па и питања шта је човек сазнајно-теоријског феноменалног већ подразумева надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену слободну властитост практично-моралног ноуменалног ума!

Праоснова критичности ка свему нашем сазнању теоријског ума је утемељена у самокритичности ка сазнајним моћима (чистој чулности, чистом разуму, чистом теоријском уму), а суштина његове самокритичности у надсазнајној чистој вољи и надсуштаственој слободној властитости (у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела) практично-моралног ума.

Супстанцијална чиста воља треба да спречи да било какво сазнање теоријског, појавног ума релативизују старију практично-моралну суштину човека–људског рода; да унапред искључи сваку могућност да нужно појавна питања–одговори сведу човека–људски род на ово или оно, него да тек практично-морално дело добра потврђује надсуштаствено највластитије лично и суштину људског рода, општечовечанско, надлично. „Ја сам, према томе, морао да уништим знање да бих добио места за веру.“ 

У сваком случају, проглашавање питања “шта је човек“ за најбитније, у нескладу је и са закључцима коперниканског окрета  појавног, теоријског ума (да се наша суштина не може сазнати)  и са закључцима суштинско практичног ума, да наша суштина није сазнајна него практично-морална.

Тачније, потире  разлику између појавног критичког, теоријског ума и суштинског  самокритичког практично-моралног ума!

У ствари, Кант је  требало јасно да каже да је већ одговорио на то питање!

Да супстанцијална чиста воља са иманентним идејама практичног ума  у практично-моралном делу добра, управо  потврђује суштину човека–људског рода.

И као што у теоријском уму, као што је већ речено, за истинито сазнање није довољна само форма појма него и потврда опажаја, тако и у практичном уму није довољно да самоочигледна  чиста воља категоричким императивом само зна шта је добро, него да ту практично-моралну суштина човека–људског рода  потврди  на делу добра  самоискуствено, лично.

Да је та  практично-морална граница добра, наспрам сваке  границе сазнања, појавног, теоријског ума, као добра квалитативна граница – сама  суштина човека.

И да се једино  у чистој вољи и једној истој властитости сједињује критички и самокритички ум, највластитије лично и општечовечанско надлично.

Парменид каже за биће: „Кад не би имало границу, недостајало би му све.“ Са  квалитатативном границом једне са свих страна исте истине–правде једно–биће јесте, а не није.

За самоограничење практично-моралног ума се још се пре може рећи да је та квалитативна граница са свих страна исте правде она добра граница,  граница добра, која савршено образује, уобличава суштину човека ка унутрашњем безмерју чисте воље и једне слободне властитости, без које му недостаје све, без које губи све,  или из које тек потврђује све, задобија све! 

Међутим, из разлога што Кант није јаче утемељио ноуменалност чисте воље, нити увидео да је чиста воље и једне синтетички најстарија самоочигледна иста властитост нужна већ у чистом разуму, чистом теоријском уму, он питање–одговор шта је човек проглашава за најбитније, чиме опет, на крају, испред надсазнајне чисте воље и самокритичног практично-моралног ноуменалног ума, индиректно поставља сазнајно-логички  феноменални ум, што доследно извођење његове филозофије, свакако, не дозвољава.

 

 

 

 

                               



[1] „Супротне поставке нису истините у исто време”  (Аristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1011 б).

[2] „Немогуће је да иста особина истовремено припада и не припада једном истом предмету у истом односу.“ Исто, 1005 б

[3] “Није могуће да иста ствар буде и не буде оно што јесте.“ Исто, 1006 б

[4] За разлику од  Хегела, који је филозофију одредио као највишу науку о истини, Платон је прихватао Питагорину дефиницију да је филозофија љубав ка мудрости. Највишу истину  поседује само Бог, а човек  љубављу ка мудрости (филозофијом) може само тежити истини. Додуше, када је Аристотел одредио филозофију као науку о истини, он је додао да само Божије мишљење о самом мишљењу има потпуно и непрекидно ту највишу истину као вечни духовни живот сам по себи, а човек само само у кратким тренуцима, када из најузвишеније мисли о самој мисли истином додирује Бога, достиже савршену сврху–дело умне душе, има вечним духом то непокретно покретање. 

[5] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,   Напомена, стр 105.

[6] Исто,  Напомена, стр. 105.

[7] Исто, стр. 105

[8] Исто, стр. 105-106.

[9] Исто, стр. 104.

[10] Исто,  стр. 104.

[11] Исто, стр. 107.

[12] Више о праоснови  вољног ја и једне конкретне и појединачне властитости у не само не само практичног одлучивања, деловања него и у основи општелогичког Ја и свега нашег сазнања, искуства видети на сајту: www. filozof.rs  

[13] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Превод Николе Поповића,  Напомена, стр 116.

 8 „У учењу о науци [...]  ум је оно једино по себи, а индивидуалност је само акцидентална, ум је сврха, а личност средство, личност је само посебан начин да се ум изрази [...] За учење о науци само је ум вечан, индивидуалност, међутим,мора непрестано да одумире. Ко том поретку ствари не буде пре свега прилагодио своју вољу, тај никада неће доћи до истинског разумевања учења о науци.“ (Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, Bigz, Beograd, 1976, стр 167). Фихте поставља умност испред чисте воље, међутим,  само чиста воља у савршеном јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела практичним умећем утемељује умност! Свакако да то Фихтеово давање предности општелогичком Ја над појединачим Ја и супстанцијалном умном Ја, над индивидуалним, властитим, вољним Ја, води директно у Хегелову филозофију апсолутног Ја. И зато се као реакција на Хегела појављују Шопенхауерова слепа воља, или Ничева воља за моћ. Тај поларитет општелогичког и властитог Ја наставља се и касније, између егзистенцијалне филозофије на једној и  позитивизма или аналитичке филозофије, на другој страни.

[15] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  Предговор другом издању, стр. 17

[16] Исто,  стр. 23.

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што опажаји припадају чулима,  чула телу, осећаји души и  мисли духу, тако све лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети... мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем...

 

Томислав Новаковић

Видео дана