Чиста воља у Кантовој критици чистог ума/Начела практичне логике – предавање на Коларцу 31. маја 2011. Год.

Аутор: Томислав Новаковић

 

 

КАНТОВО ЧИСТО ЈА И ЛОГИКА

 

По Канту, било који суд, без обзира да ли се он сагледава по непротивуречној форме или непротивуречном садржају, није суд о самој ствари по себи, него само суд за неког (за нас), за неку субјективност.

Не само да све наше сазнање и мишљење зависе по чистој форми од наших: чула, разума, ума  по садржини од предмета сазнања који се сазнају, већ и сама логика и сви њени закони.

Сва објективност (слепи садржај)  претпоставља празне сазнајне форме (чисте субјективност).

Зато сву: логику, науку, филозофију, све наше сазнање и искуство утемељује у праосновном: Ја мислим, прасинтетичкој свести о себи у самосвести. 

Кант каже:  [...] „тако је синтетичко јединство аперцепције највиша тачка с којим треба довести у везу целокупну употребу разума, чак и целу логику, а после ње и трансценденталну филозофију; ова моћ јесте управо сам разум.”^[5]  

То значи да логичко-аналитички идентитет А=А у основи сваке да, јесте или не, није истините везе субјекта и предиката у судовима знања и сва чиста логика и трансцендентална филозофија, уопште сва (појавна) објективност, почива на најстаријем синтетичком јединству: Ја мислим, судим, чистој субјективности, праосновном (Ја=Ја) идентитету самосвести.

Свакако да је Кант, након те основне тврдње: да се сав: разум, логику, трансцендентална филозофију мора  довести у везу са праосновним "Ја мислим", био дужан да размотри тај кључни однос између праосновногЈа мислим и логике (основних логичких закона). Међутим, он тај однос не разјашњава ...

И зато оно суштинско што код њега недостаје није "трансцендентална дедукција категорија", него много пре те другостепеног односа између чистог "Ја мислим" , као основне форме разума и логичких категорија, што не разјашњава ту, далеко битнију, првостепену везу између "Ја мислим" (синтетичке праоснове самосвести) и аналитичке логике (основних логичких закона).

Коментар: Иако су за њега простор и време као чисте форме–опажаји спољашњег и унутрашњег чула не само "услови могућности искуства и самих предмета искуства" он је много пре био дужан да из праосновног "Ја мислим",  најстарије прасинтетичке праоснове самосвести, дедукује првостепене логичке законе, него да из априорних чула–опажаја простора и времена "трансценденталном дедукцијом" другостепене логичке категорије усмерава на могуће искуство.

Зато ће се  у даљем излагању у овом раду управо разјаснити та кључна веза најстарије синтетичке основе субјективности и саме чисте логике (логичких закона).

Показати да све чисте сазнајне форме: чисте чулности, чистог разума, чистог теоријског, појавног ума, претпостављају оно најстарије чисто: надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену слободну властитост суштинског практично-моралног ума. 

И  насупрот појавног окрета чисте: чулности, разума, теоријског  ума у основи сазнајно-појавне науке, из  суштински окрет чисте воље у основи практично-моралног ума и начела практичне логике.

 

ЛОГИЧКИ ЗАКОН ИДЕНТИТЕТА И  СИНТЕТИЧКА  ПРАОСНОВА САМОСВЕСТИ 

 

Иако је суштина самосвесног самоидентитета Ја=Ја, налик идентитету А=А, Кантов трансцендентализам не може никако из логичко-аналитичког идентитета А=А  утемељити праосновни идентитет Ја=Ја свести у самосвести, него само обрнуто; тек из прасинтетичког идентитета Ја=Ја, свести о себи  у самосвести (једнаке, исте са собом)  – логичко-аналитички идентитет  А=А у основи сваког: појма, суда, закључка и са њим "сву логику, све знање искуство." 

Чим каже: [...]„ја могу себи да представим аналитичко јединство, само на основу једног могућег синтетичког јединства, које се замишља као претходеће,”^[6]очигледно да логичко (аналитички) идентитет А=А много пре тражи најстарију синтетичку праоснову самосвести, него што, обрнуто, праосновни синтетички идентитет самосвести, тражи логичко-аналитички  идентитет А=А.

Да без априорне синтетичности самосвесног Ја=Ја, једнаког, истог са собом, нема ни аналитичко-логичког А=А, једнаког, истог за свако је–да–јесте  у истинитим појмовима, судовима, знања.

Зато и сам тврди да сва аналитичка и непротивуречнаа да–не, јесте–није А=А логика у изједначењу субјекта и предиката, уопште, сва појавна субјективност,  почива на најстаријем синтетичком:Ја мислим, судим, једном непротивуречном, истом Ја=Ја, чистој субјективности.

Када ближе објашњава праосновно синтетичко јединство аперцепције,  Кант  каже: „Ја сам, дакле, свестан идентичног Ја (Selbst), с обзиром на разноврсне представе које су ми дате у опажају, јер ја их све називам мојим представама и оне сачињавају само једну представу,“^[7]

Међутим Кант никако не може бити свестан једног идентичног Ја, с обзиром на разноврсне представе које су му дате у опажају – јер би то било у потпуној супротности са његовим трансценденталним утемељењем чисте свести у самосвести пре сваког слепог садржаја опажаја – него само обрнуто: само може бити свестан свих разноврсних представа које су му дате у опажају с обзиром на једно идентично Ја!

И зато и каже да је "Ја мислим",  "синтетичко јединство аперцепције највиша тачка с којим треба довести у везу целокупну употребу разума, чак и целу логику, а после ње и трансценденталну филозофију; ова моћ јесте управо сам разум" и из те његове чисте форме синтетички разум поставља пре аналитичке логике и узима за праоснову за сваке је, јесте или не, није сазнајно-логичке синтезе: опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку...

Међутим та чиста форма разума: "Ја мислим" (и са њом и сва А=А аналитичка логика) тек у старијем надлогичком (предлогичком), надсазнајном (предсазнајном) Ја=Ја самоидентитету има утемељење!  

Само из једног синтетички најстаријег идентитета Ја=Ја он може бити свестан да све разноврсне представе које су му дате у опaжају, као његове представе, сачињавају једну представу...

Међутим, иако је очигледно да само из праосновног идентитета Ја=Ја (свести о себи у самосвести) све разноврсне представе сачињавају једну представу, и да је тај  праосновни синтетички идентитет  самосвести старији од чисте, априорне синтезе представа у појму, појмова у суду знања, да се не може никако свести на њу, изједначити са њом, већ синтетички старији самоидентитет Ја=Ја тек омогућава логичко-аналитички А=А идентитет и априорну синтезу представа у појму за истинито изједначење субјекта и предиката у суду знања,  Кант већ у следећој реченици праосновно синтетичко јединство аперцепције (Ја мислим, свест о једном идентичном Ја,  чистом, истом у свакој свести), које је старије од све логике, свег знања искуства", своди на нужну (сазнајно-логичку) априорну синтезу свих разноврсних представа у појму, или разноврсних појмова у судовима знања!  

„А то значи исто што и рећи  да сам ја свестан њихове нужне синтезе а приори, која се зове праосновно синтетичко јединство аперцепције, под којим стоје представе које су ми дате, а под које оне морају да се подведу помоћу једне синтезе.“^[8]

Међутим, праоснова те чисте (априорне )  везе, споја у основи логичко-аналитичког идентитета  за све представе у појму или појмове у суду никако не може бити ни синтетичка, нити бити по себи, већ очигледно претпоставља једно старије синтетичко, самоидентично надсазнајно и надлогичко  Ја, које никако није само чиста: синтеза, веза, спој (нити се може свести на чисту сазнајно-логичку: синтезу, везу, спој) него тек омогућава сваку: синтезу везу,  спој...

Када каже: “[...] праосновна аперцепција [...] представља ону самосвест, која, пошто производи представу ја мислим која мора моћи да прати све остале представе и пошто је једна и иста у свакој свести, не може даље да се изведе ни из једне представе,“^[9] то на први поглед изгледа да једно исто Ја мислим, као праосновно синтетичко јединство самосвести, не утемељује само могућност представљања (сваку емпиричку представу), него и сваку емпиричку свест. Да као априорна (чиста) веза, спој  пре свих категорија и садржаја утемељује све објективне синтезе: представа у појму, појмова у суду, судова у закључку...

Међутим, ако праосновна аперцепција представља ону самосвест која производи чак и  једну чисту, исту представу Ја мислим, очигледно да је чак и праосновно мислим могуће тек по старијој свести о себи у самосвести и једном идентичном Ја.  

То значи да праоснова самосвести и једно идентично Ја нису утемељени из једног чистог, истог "Ја мислим", него и чак  априорно чисто, исто Ја мислим и најстарија свест о себи у самосвести у једном идентичном Ја (Ја=Ја)!

У сваком случају, ако се у праосновном Ја мислим, оно чисто "мислим", може заменити са чистим: судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам, очигледно да се старије идентично Ја=Ја не изводи из својих заменљивих под одређења, па чак ни из оног првостепеног: мислим, које би ту требало бити нека хипотетичка праоснова прве априорне (чисте): синтезе, везе, споја ка свим категоријама за све могуће: појмове, судове, закључке сазнања, него да се много пре и само чисто мислим и сва његова заменљива под одређења чистог: судим, одређујем, дајем правила, синтетишем, спајам  утемељују из оног синтетички најстаријег и незаменљивог: чистог, истог Ја=Ја!

У даљем тексту ћемо  показати да спонтано Ја: мислим, судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам...  као и чиста чулност, чист разум, чист  теоријски, криутични ум у свом најстаријем синтетичком утемељењу не претпостављају само једно идентично Ја (општелогичко Ја=Ја), него предпојмовну и предсазнајну самокритичну чисту вољу и једну самоочигледну надсазнајну, надпојмовну исту властитост.

 

ВОЉНО И ЛОГИЧКО ЈА

 

У Критици чистог ума, опште и нужно Ја мислим (за све појавно научно сазнање) је  првостепено,  а  појединачно, емпиричко Ја  споредно и другостепено...

У Критици практичног ума, слободно, вољно Ја (за све морално одлучивање, деловање) је суштинско и првостепено, а све појавно сазнање другостепено... 

У сваком случају, чисто Ја мислим, судим, као празна форма разума, надлична чиста субјективност, као чиста, априорна синтезе, спој пре свих слепих садржаја је у основи сваког сазнајно-логичког: појма, суда, закључка појавног искуство, код њега је лишена сваке воље, властитости...

Опет,  како та синтетичка праоснова самосвести може бити само општелогичка, надлична, када је самосвест, прво свест о себи, о свом појединачном, конкретном, личном Ја!?

Ако Ја није властито Ја, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја?

Једино из чисте воље и једне исте властитости свог конкретног, појединачног ја човек има јединство у  себи, једну власт у себи,  свест о себи, самосвест.

Само једна конкретна и појединачна иста властитост може бити најстарија синтетичка праоснова општелогичког Ја мислим, судим, састављати све представе у  појму, појмове у суду, судове у закључку...

Шта друго може утемељити јединство логике, филозофије, разума, ума, свег знања, искуства стајати у основи јединства логике, закона логике?

Свест о себи, је само као чиста, непротивуречна воља једног (најконкретнијег, највластитијег) истог Ја=Ја, са јасним да–не, јесте–није синтетичка, а сапразним логичким А=А – аналитичка!

Управо та предлогичка, предсазнајна  Ја=Ја (надлогичка, надсазнајна) иста властитост носи у највишем јединству чисте воље непротивуречно и идентично општелогичко А=А у свим: појмовима, судовима, закључцима  знања.

Кант каже: [...] “аналитичко јединство аперцепције могуће је само под претпоставком неког синтетичког јединства њеног.”^[10]

Иако види да чисто Ја не може никако бити само логичко, он не види да само зато то то најстарије синтетичко јединство прво припада једној Ја=Ја надлогичкој истој властитости,  једном надсазнајном вољном Ја, општелогичка А=А (аналитички идентитет),  са праосновним  "Ја мислим", судим... за све сазнање и целокупно искуство има утемељење!

Чиста воља и једна иста властитост није само она најстарија синтетичка основа не само свега практичног одлучивања, деловања, него и јединства: чистог  разума, логике, априорне синтезе праосновног Ја: мислим, судим у основи сваког: појма, суда, закључка нашег сазнања, искуства!

Чиста воља и једна Ја=Ја иста властитост носи једну логику, јединство логике и сваку је-да, јесте или не, није везу у појмовима, судовима знања, а не чиста логика и општелогичко Ја једну исту властитост.

Ако већ каже: „Све моје представе морају ма у ком датом опажају да да стоје под оним условом под којим их ја једино као моје представе могу приписати идентичном ја“,[11] ово посебно два пута "моје" наглашава да се само Ја и само мислим само може  утемељити у вољном самоидентитету Ја=Ја.

Није суштина да неко обезличено, обезвољено, само логичко Ја, коперниканским окретом утемељи опште и нужно научно сазнање у оквиру могућег искуства, кроз чисту субјективност сву појавну објективност и трансценденталном, критичком методом раскине са схватањима и вредностима традиционалне метафизике, где је кроз некритичку објективност најстарија  синтетичка основа субјективности била у другом, трећем плану, него да се најстарија синтетичка основа чисте субјективности уведе у проблем на прави начин 

Да покаже да само синтетичке основе чисте воље,  једне исте властитости, једног вољног Ја, суштинским коперниканским окретом практично-моралног ума, може утемељити не само све наше чисто одлучивање, деловавање, него и саму логику, чисто, истоветно, исто, "логичко"Ја и све наше појавно сазнање теоријског ума.

 

ПРЕ СВИХ САЗНАЈНО-ЛОГИЧКИХ РАЗЛИКА, СУПРОТНОСТИ У СУДОВИМА ЗНАЊА ТРЕБА УТЕМЕЉИТИ САМУ ОСНОВУ ДА–НЕ, ЈЕСТЕ–НИЈЕ.

 

На чему почива сама логика, праоснова  афирмативних или одречних судова да, јесте или не, није истости, јединства наспрам разлика,  супротности, нејединства?

Проблем се може и другачије поставити: да ли су закони: идентитета, непротивуречности, искључења трећег па и само јединство логике, једна логика, једнологичност, могући без логике једног?

Да ли је сва логика, заправо логика једног?

Да ли је свако је–да–јесте утемељено у неком је-да-н?

Све категорије квалитета (шта је нешто), квантитета (колико је нешто), релације (у ком односу је нешто) и модалитета (какво је нешто) за било који, какав појединачни, посебан или општи појам, суд, закључак, подразумевају неко старије један, као што аналитички логика подразумева синтетичку филозофију или метафизику...

Када Парменид каже: "Биће јесте, небиће није", он очигледно  биће (оно бити) потврђује са старијим јесте. А јесте (у основи је, и да) са (неким) најстаријим један.

Нема два бивствовања, него је бивстовање једно и један је бивствовање.

Је–да  је изједначено са је-да-н, потврђено у неком најстаријем један.

Једна логика може бити само логика једног.

И за Хераклита  је логос једно и једно логос. 

Све је једно и једно је све.

Хегел, такође, логиком једног, једном логиком, сву објективност своди на једну апсолутну (Божију) субјективност.

Противуречности су само унутрашње разлике, супротности унутар једне апсолутно логичне идеје.

И по тој апсолутној логици једног, једној апсолутној логици изједначује на почетку биће и небиће.

Ипак, пре него што изједначи у прапочетном постајању, бивању  биће и (ништа) небиће, треба да утемељи само да–не, јесте–није.

Међутим, ако изједначи  да и не, јесте и није, ти истоветни–противуречни појмови бића–небића губе смисао, као и прапочетак његове дијалектичке логике.

Кант не прихвата Парменидово логичко-онтолошко изједначење једног и бивствовања. Да једна логика мора бити логика једног. 

Зато испред сваког да–не, јесте–није (и категорија логике) и свих: појмова, судова, закључка нашег сазнања, мишљења поставља старије "Ја мислим"; просновно  синтетичко јединство самосвести.

По њему, најстарије синтетичко један, за свако је и да може бити само једна свести о себи, праосновни идентитет самосвести.

Било које  је, да, јесте, једнако, исто за јединство представа у појму, појмова у суду, судова у закључку у изједначењу субјекта и предиката, захтева претпоставља тај најстарији синтетички идентитет, свест о себи у самосвести; па и сама логика: закон идентитета и закон непротивуречности...

За логичке законе непротивуречности и идентитета  мора се претходно утемељити афирмација и негација...

Међутим празно, општелогичко, тансцендентално "Ја мислим"не може никако утемељити афирмацију и негацију нужне за логички идентитет А=А  и логичку непротивуречност

Само чиста воља и једна синтетички најстарија иста властитост може бити праоснова не само за  да–не, јесте–није  него и за свако шта, како, колико, зашто јесте...

А сама предмислена, предсазнајна чиста воља и надмислена, надлогичка иста властитост не може се свести на било које, какво ово или оно.., објашњавати било каквим овим или оним...нечим,  него доследном негацијом било којег овог, оног ичег мора ићи до слободног ништа, ничег, да би утемељила афирмацију било којег: шта, како, колико, зашто... нечег!

 

САМО У ЧИСТОЈ ВОЉИ И ЈЕДНОЈ СИНТЕТИЧКИ НАЈСТАРИЈОЈ ВЛАСТИТОСТИ ЛОГИЧКИ ЗАКОНИ ИМАЈУ СВОЈЕ УТЕМЕЉЕЊЕ

Дакле, иако је праосновно синтетичко јединство свести (пре све логике, филозофије, свега сазнања, искуства) неодвојиво од једног предсазнајног, предлогичког Ја, предсазнајне, предлогичке чисте воље и надсазнајне, надлогичке исте властитости, Кант самосвесно Ја=Ја сазнајно-теоријског, појавног ума не утемељује у чистој вољи и једној истој властитости суштинског практично-моралног ума.

Међутим, управо је та једновољност синтетички старије чисте воље и једне синтетички најстарије исте слободне властитости суштинског практично-моралног ума оно суштинско јединеће, обједињујуће у прасинтегичком Ја мислим сазнајно-теоријског појавног ума.

Сви сазнајно-појавни закони аналитичке логике разума, теоријског ума своје имају своје утемељење и јединство  из синтетички старије чисте воље и најстарије властитости практичне логике суштинског практично-моралног ума.

"Праосновни" спонтанитет свести, једно логичко Ја мислим, судим, тек из једне исте властитости, једног вољног Ја има утемељење...

Једна свест, наше логичко Ја, једнологичност  (и сва три основна логичка принципа), је утемељено у истој властитости, чистој вољи, једновољности, једном вољном Ја.

Једна иста властитост  као најстарија чиста субјективност пре све објективности стоји у праоснови самосвести, све логичности логике и свег сазнања, искуства.

Не утемељује општелогичко Ја наше појединачно Ја, једну исту властитост,  него обрнуто, појединачно Ја, једна иста властитост, општелогичко Ја.

Једна (Ја=Ја) синтетички најстарија иста властитост, у чијем ослонцу стоји чиста, иста воља, носи логичко-аналитичку истост А=А, а не обрнуто.

Нема човек свест о себи, своме Ја=Ја, својој стално истој властитости кроз аналитичку, општелогичку истост А=А, него тек из своје појединачне исте Ја=Ја властитости има општелогичко Ја и зна за општелогичку истост А=А!   

Тиме је јасно показано да формална логика у својој синтетичкој основи већ подразумева практичну логику!

Тако је закон непротивуречности утемељен у чистој вољи, која најстаријом прасинтетичкој основом jедне исте властитости омогућава синтетичко јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку.

Закон идентитета је, такође, утемељен у једној истој властитости, која практичном логиком саставља мисао са осећајем, реч са делом, као главу са телом, истину са животом.

Свакако, и закон искључења трећег, кроз да–не, јесте–није, хоћу–нећу, за јасно одлучивање, суђење, деловање, има утемељење тек из чисте воље, која спонтано мисли, суди, синтетише, одређује, спаја... као и слободно одлучује, дела.

То из самог себе, по себи, управо значи по својој вољи, вољи свога Ја,  из чисте вољи једне слободне властитости,  једног слободног Ја.

 

ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ ПРЕ СВАКОГ ЈЕ–ДА–ЈЕСТЕ^[12]

 

Како то живо једно  у нама има највише јединство – једну исту властитост?

Да ли објективна је–да–јесте веза једног и другог појма по неком најстаријем синтетичком суду знања утемељује прасинтетичку праоснову Ја=Ја, чисте свести у самосвести, или једно исто конкретно Ја=Ја, свако је–да–јесте јединством једног и другог појма истину, истост у објективном суду знања?

Свакако, да је свака jе–да–јесте или не–није веза представа у појму, појмова у суду, или судова у закључку, могућа тек по једној самоочигледној Ја=Ја властитости, пре било које везе својстава у једној ствари, или везе представа у једном појму, или   субјекта и предиката у једном суду или судова у једном закључку...

Свест о јестаству, као и свака је–да–јесте веза субјекта и предиката у било којем суду, закључку сазнања је утемељена је у једном надсазнајном Ја=Ja конкретном субјекту,  а не обрнуто: свест о једном и истом конкретном Ја=Ја субјекту, у је–да–јесте вези више појмова, при изједначењу субјекта и предиката у било којим истинитим судовима знања.

Свако је, јесте се ослања на једно појединачно и конкретно исто Ја=Ја стајање, остајање, постојано постојање.

Пре него што из оног "Ја мислим"  „само знам да постојим,“ ја из чисте воље једне конкретне и појединачне Ја=Ја исте властитости, што остаје једна иста у промени, стаје, стоји, знам за свако је, да, јесте објективно јединство у: опажају, појму, суду, закључку – постојано постојање.

Само једна конкретна и појединачна иста властитост  може бити она најстарија синтетичка свеподлежућа основа сваког је, да, јесте или не, није објективног јединства опажаја у истинитом појму, појмова у истинитом суду, судова у истинитом закључку сазнања.

На први поглед изгледа априорна веза  је–да–јесте у  суду неког ужег ка ширем појму, утемељује везу субјекта и предиката...

А заправо, та најпростија је–да–јесте или не, није веза за све-једно–једно-све тек кроз чисту вољу и једну синтетички најстарију властитост има утемељење.

Ту прасинтетичку субјективност тек утемељује сваку предикативност кроз лингвистичку основу говора, синтаксичку основу реченице и семантичку основу речи...

Та најстарија ос што остаје у промени, опстаје, стаје, стоји и прима сву  постојаност постојања.

То да прво мора постојати свест о себи, самосвест, да би постојала свест о било чему другом, не значи ништа друго, него да надсазнајна чисту воља и надсуштаствену властитост стоји испред чисте свести и  општелогичког Ја у основи свог појавног сазнања!

Да једновољност, једно вољно Ја, идентично себи, непротивуречно са собом, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу,  утемељује једнолочигност, једну логику, једносвесност, једну свест,  уопште, логичност, свесност.

Без једне исте властитости човек нема јасно да–не, јесте–није, хоћу–нећу,  непротивуречну мисао, реч, одлуку, дело...

Много пре него што из трансценденталног Ја мислим знам да постојим“, ја из једне надмислене, надсазнајне Ја=Ја самоочигледне властитости утемељујем саму  постојаност постојања!

Чак и у основи математичког 1=1, 2 +2 = 4,  не лежи нека логичка истост А=А, него управо једна појединачна, иста властитост, једно вољно Ја=Ја тек утемељује логичко-математичку истост 1=1,  А=А.

Да није човек једна иста властитост, не би знао ни за какво једнако, исто, једно, један!

Међутим, не само да ја немам једну Ја=Ја исту властитост из броја један, него тек из једне чисте, неопротивуречне, идентичне, исте воље, властитог Ја=Ја,  знам за број један!

Најстарије једно, једнако, исто, једно, један, за свако је и да, може бити само иста властитост.

Само се из једне исте властитости зна за број један и сваку  је и да једнакост, истост у појмовима, судовима знања.

Једино из једне јуче, данас сутра... самоочигледне исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,  човек има свест о себи, самосвест.

Та синтетичка основа чисте воље и једне исте властитости утемељује А=А логичко-аналитичку праоснову закона идентитета и закона непротивуречности.

И само зато што постоји синтетички старија Ја=Ја  једна иста властитости, постоји и празна А=А аналитичка логика, математика и то је суштина приче и крај  те дискусије  старе  две хиљаде година!

Праоснова сводити, свести од ван ка унутра и од унутра ка ван у једној свести, од субјекта ка објекту и објекта ка субјекту која држи, спаја све разлике, супротности све-једног једног-свега, има се само у чистој вољи, самоочигледном Ја=Ја, једној истој властитости.

А Кант у својој првој критици тврди све обрнуто!

Међутим, не потврђује неко најстарије Је, јесте исту властитост, наше властито Ја, него прасинтетичка властитот не само свако Је, јесте него чак и праоснову свести о себи у самосвести.

То је најстарија синтетичка основа унутра око које се  све прикупља, остаје, застаје, постојано стаје, стоји, постоји, пре сваког појма и опажаја!

Без чисто воље једне слободне властитост  не може се појмити никакво логичко Ја.

Много пре та синтетички најстарија ос, постојаност изнутра, јако остајање, стајање, постојање чисте воље једне слободне властитости мери све споља, него што оно споља мери ту свеподлежућу ос унутра која стоји као најстарији ослонац, стајање,  остајање, постојано постојање!

Из општелогичког Ја не може се разликовати раније–сада–касније, те зато Кант уводи посебно временско чуло, априорни самоопажај да његовим трансценденталним одредбама једновремености, следа, трајања разликује време.

Међутим, не само да се тек из једне  јуче– данас–сутра исте властитости и садржаја спољашњих опажаја, разликује раније, сада, касније, него једна исте властитости нема никакву потребу за посебним временским чулом–опажајем!

 

ЈА МИСЛИМ И ЈА ЈЕСАМ

 

Пре питања да ли ово, оно постоји, јесте, треба разјаснити шта се у суштинском смислу подразумева под постојањем, јестаством?

Које: првостепено, другостепено, трећестепено значење придајемо том појму?

По Канту ништa не постоји нити јесте само из појма него тек и када се потврди спољашњим и унутрашњим априорним опажајима...

Изван опажајних моћи нашег спољашњег чула простора и унутрашњег чула времена, свет је само празно трансцендентално х.

Поред тога, све наше унутрашње искуства могуће је само на основу нашег спољашњег искуства...

Међутим, иако Кант тек из спољашњег опажаја разликује “стварне од замишљених талира“,  он слично Декарту, већ из праосновног Ја мислим подразумева самоизвесно Ја јесам, постојим независно од  опажаја!

То јест, са једне стране је све објективно бивствовање условљава спољашњим и унутрашњим чулима простора и времена, са друге стране се предопажајно и предпојмовно се некрекритички подразумева наше објективно постојање пре сваког опажаја!

Дакле, иако постојање слепих садржаја изван сазнајних форми спољашњег и унутрашњег опажаја  простора и времена схвата само као празно, трансцендетално х,   бивствовање нас самих се не  доводи у питање.

Осим тога, он не прихвата само формално-садржинско сазнајно-појавно јестаство у јединству празних форме и слепих садржаја, него и објективно бивствовање неспознатљиве (надсазнајне) суштине ствари по себи и нас самих!

На крају, ако суштина ствари по себи и нас самих постоји, јесте (пре), независно од сазнајно-појавног унутрашњег–спољашњег јединства, празне форме–слепе садржине, каквог има смисла трансцендентални окрет у коме се сва појавна објективност управља према чистој субјективности?

 

ЧИСТА ВОЉА ЈЕДНЕ ИСТЕ ВЛАСТИТОСТИ ШТО ОСТАЈЕ У  ПРОМЕНИ, СТАЈЕ, СТОЈИ УТЕМЕЉУЈЕ ПРЕ СВАКОГ МИШЉЕЊА, ОПАЖАЊА НЕ  САМО ОЧИГЛЕДНОСТ САМОПОСТОЈАЊА НЕГО И СВАКУ ДРУГУ ПОСТОЈАНОСТ ПОСТОЈАЊА!   

 

Каква је у његовој Првој критици веза између праосновног "Ја мислим" и  “Ја јесам“?

Већ је речено да Кант извесност сопственог постојању потврђује већ из Ја мислим (слично Декартовом cogitu), пре, независно од  свих садржаја опажања.

[...] У синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање“.^[13]

Ипак, како Ја знам да јесам, постојим, без икаквог садржаја опажаја?

Кант oдговара да та самоизвесност нашег постојања није суштинско знање јер нам властита суштина  остаје и даље недоступна.

Са друге стране, шта би уопште значило, суштински знати себе, своје Ја?

Да ли такво нешто као што је хипотетичка суштина нас самих, уопште припада подручју сазнања!

Зашто би, уопште, наша суштина била неко суштинско знање, нешто што се схвата, обухвата мислима, појмовима, изражава речима?

Свако знање претпоставља нешто познато...

Све непознате, нејасне ствари се објашњавају тако што се своде на јасне, познате...

Опет, која су то несумњива сазнања, потпуно поуздане истине, самоочигледне ствари?

Постоји ли таква знања, такве ствари? 

Или сва знања, па чак и први самоочигледни принципи, претпостављају неко старије знање, где се једна ствар објашњава другом, а ова опет трећом... и тако у бескрај...

На пример, када се пита: шта је човек, ту се тражи да се  са неким потпуно познатим или више јасним појмом, стварју, бићем, објасни потпуно “непознат“, или “мање јасан“, појам човека?!

И да се по са неким је–да изједначењем појмова између субјекта и предиката у хипотетичком суду знања одговори на то питање!

Оно што се при томе заборавља да свака веза појмова претпоставља најстарију синтетичку праоснову субјективности (пре сваке објективности); једну самоочигледну Ја=Ја исту властитост.

Да је сазнавалац много пре онај ко сазнаје него оно што се сазнаје...

И да зато "сазнање нас самих" има још једну додатну немогућност: да је сазнавалац  увек неки „корак“ иза било које форме или садржине сазнања које сазнаје!

Зато Кант и не покушава да сазна нашу суштину, првостепеног синтетичког сазнаваоца, него својом трансценденталном, критичком методом само разјашњава наше (другостепене) сазнајне моћи за утемељење (општег и нужног) научног сазнања у границама искуства.

Заправо, сама тежња да се сазнавалац објасни, разјасни, сазна, ближе одреди његова првостепена форма–садржина другостепеним формама разума, ума, чула, или трећестепеним садржајима опажања, потире првостепено (надсазнајно, напојмовно) суштинско јединство форме–садржаја, старије, свакако, од другостепених сазнајних форми и трећестепених сазнајних садржаја и  једном унапред немогућом поставком првостепеног предсазнајног (надсазнајног) сазнаваоца своди на његове другостепене  форме или трећестепене садржаје; објашњава из њих, изводи из њих!

Или се, у крајњем случају, до нужно појавног сазнаваоца, долази тек субјективно–објективним јединством празне форме и слепог садржаја.

Ипак, ни  спонтанитет свести, као ни јединство празне форме–слепи садржаји у појавном искуству, не могу се изједначити са самим сазнаваоцем.

Већ је показано да се самоизвесност чисто логичког Ја, једне чисте свести, једносвесности, темељи у старијој чистој вољи, једновољности.

Да је наше самоочигледно бивствовање, пре свих другостепених форми чисте: чулности, разума, логичког ја, или трећестепених садржаја, утемељено у синтетичкој основи чисте воље, једном вољном Ја, једној истој властитости!

Да оно првостепено чисто: чиста воља  практично-моралног суштинског ума поседује оно другостепено чисто: чист опажај и чист разум и чист сазнајно-теоријски појавни ум њима и чисту логику и чисту свест о себи, о  своме телу, а не чист разум ("Ја мислим"), чиста логика, чисту вољу!

Да се само из једне надопажајне и надпојмовне чисте воље,  вољног Ја, једне надсуштаствене има утемељење постојаности постојања пре сваког појма и сваког опажаја!

Иначе би се и за потврду своје исте властитости, као за било које унутрашње искуство, тражило спољашње искуство!

У сваком случају, самоизвесност логичког Ја много је теже засновати без спољашњег искуства, него вољног Ја.

Самоочигледна чиста воља, једна иста властитост, као суштинска форма истоветна са суштинским садржајем, једино стоји пре подељености форме и садржаја, тачније, као најстарије прасинтетичко јединство чисте субјективности пре саке објективнодти, сједињује све сазнајне форме и све сазнајне садржаје.

Утемељује не само наше одлучивање, деловање, него и спонтано мишљење, суђење, одређивање, синтезу, спајање...

Из чињенице, што се не може видети виђење, чути чујење, говорити говорење, нити се изједначити са било којим, каквим конкретним сликама, звуцима,  речима или свести на њих (као што пре Канта тврди Хјум), не може се због тога тврдити да они не постоје!

Или  што се ни воља, ни свест не могу опазити или појмити, изједначити са својим одлукама, поступцима мислима,  судовима, нити свести на њих, због тог тврдити да  воља и свест не постоје!

 

ЧУЛА, РАЗУМ, УМ И ЈЕДНА СЛОБОДНА ВЛАСТИТОСТ 

Са покушајима да се: логиком, разумом, умом, сазнањем докаже слободна воља се првостепени, суштинско практично-морални ум, своди на другостепени сазнајно-појавни ум.

А заправо сва опажајност чистог опажаја и разумност чистог разума и логичност чисте логике, уопште, уопште, сва сазнатљивост сазнања другостепеног сазнајно-појавног теоријског ума само се може утемељити из оног првостепеног, суштински чистог: чисте воље једне исте властитости суштинског практично-моралног ума.

Без чисте воље слободне властитости не само да слободни законодавни ум нема утемељење одлучности одлуке и делатност дела, него нема утемељења ни: опажајности опажаја, ни разумност разума ни умности ума ни логичност логике  ни сазнатљивост сазнања ни истинитост истине сазнајно-теоријскг ума! 

Зато, насупрот општих и нужних судова свега сазнања нашег трансценденталног појавног ума, Кант у практичном уму постулира суштинску слободну вољу и у предговору своје Критике чистог ума каже: "Ја сам уништио сазнање да бих утемељио веру." ^[14]

У сазнајно-теоријском, појавном уму празна форма и слепа садржина су одвојене а у практично-моралном, религиозном, верујућем уму форма чиста воља, на делу добра и праведности сведочи своју властиту и општељудску суштину  потврђује себе собом и зато је изједначена са садржином слободне властититости.   

У сваком случају, пре сваког  доказивања овог, оног, треба утемељити само доказивање, доказ.

Етимолошки доказати; показати испред очију, до очију, до ока; очито, очигледно, предочити пред спољашње очи или унутрашње очи. духовни вид знања појмовима, судовима, закључцима разума, ума.  

Свакако да се чиста воља и слободна властитост практичног ума, као ни ни све идеје практичног ума не могу видети очима, довести до ока, пред очи, чулно доказати, предочити...

Ипак, како се уопште види?

То „очигледно“ виђење појединачног, посебног овог, оног нечег (да би уопште знало шта то види, чује, додирује, мирише, куша) мора, по Платону, претпоставити унутрашњи вид знања за препознавање по целини ствари. 

Поред тога подразумева и једну надсазнајну, надопажајну самоизвесну властитост. 

То јест, сасвим обрнуто, од Кантове трансценденталног Ја мислим, надмислена, надопажајна, надсазнајна најизвеснија иста властитост се подразумева не само за свако до ока, доказивање, предочавање него и за саму (сваку) опажајност опажаја, разумност разума, умност ума, логичност логике и истинитост истине…

Само то може бити само синтетички најстарија чиста субјективност која се подразумева за сву објективност!

По Критици чистог ума изгледа да разум, логика, општелогичко, самосвесно Ја мислим, судим, поседује емпиричко Ја – нашу исту властитост.

Међутим, тек се у Критици практичног ума заправо види да Кант теоријски ум поставља испод  практичног ума и критички разум испод самокритичке чисте воље!

Да се првостепени окрет суштинске субјективности пре сваке објективности извршава у чистој вољи и у нашем практично-моралном, верујућем уму, јер тврди да је уништио знање да би нашао места за веру. 

Међутим, он не иде дотле да тврди разум, као и било који други сазнајни  орган на крају припада суштинској праоснови чисте воље и једној истој властитости.

Међутим ова расправа јаснодоказује да без једне исте властитости, старијег вољног Ја у основи суштинског практичног ума, ни разум, ни логика ни логички закони, ни сво сазнање теоријског, појавног ума немају своје јединство, прасинтетичко утемељење.

Чист опажај, чист разум, чисто логичко Ја из сазнајно-појавног ума, без првостепеног чистог, чисте воље, и једне исте властитости из суштинског практично-моралног ума, не значе ништа!

Као што наша чула припадају нама самима, чистој вољи и jeдној истој властитости, а не разуму, општелогичком Ја, тако и чист разум,чист ум, чиста опажај,  општелогичко Ја, припада нама самима, чистој вољи и једној истој властитости.

Кант на чистој вољи и  иманентним идејама Бога, слободе и бесмртности душе, свој практични ум утемељује ноуменално, а не као теоријски, на празним формама разума, чула у границама искуства – феноменално.

Оно првостепено, суштинско чисто не могу никако бити празне форме чисте чулности, разума, теоријског  ума, одвојене од слепих садржаја, а ни њихово сазнајно јединство, које је појавна страна ствари, него само надсазнајна чиста воља практично-моралног ума, која је суштинска форма и садржина ствари!

И зато, као старије од логике, пре саме логике, чиста воља мора од почетка до краја бити у основи логике!

Да самокритични, практични ум и метафизика чисте воље стоји испред критичке основе разума, теоријског, појавног ума, сведочи Кантова Метафизика морала.

 

НАУКА И ФИЛОЗОФИЈА

 

Кант је  у име општих и нужних закона природне науке науке поставио чисту субјективност пред све објективности и трансцендентално Ја, испред властитог, емпиричког Ја.

Ипак, када је уместо чисте воље и једне исте властитости поставио чисто Ја мислим, судим са празним формама мишљења, опажања, он са том трансцендентално-критичком основом није жртвовао само традиционалну метафизику, него  индиректно испоставио захтев да свака будућа филозофија буде утемељена као наука, или буде у служби науке, са појмовима, судовима закључцима сазнања које се проверавају садржајима опажања, сведена на оквире искуства.

Међутим, овај рад је показао да само старија чиста воља и једна синтетички најстарија иста властитост једино може утемељити чисте појмове логике и опште и нужне судове науке. И да нека  филозофија увек стоји (мора стајати) у основи логике, науке!

Само самоочигледна чиста воља, једна иста властитост, а не општелогичко  Ја, као најстарија синтетичка основа, може примити сву истост и различитост, понављање и непоновљивост, супротност и јединство.

А без  чисте воље у основи сваке слободне властитости ни општи  и нужни појмови филозофије, судови науке, све чисте форме разума, ума, па и најопштији закони логике, немају утемељење.

И, на крају, да се суштински окрет чисте субјективности, пре сваке празне сазнајне форме или слепог садржаја, извршава у чистој вољи и једној истој властитости!

Кант тврди да  разум, ум  не може бити “научник“ само из појма, без садржаја опажаја,  међутим, он још пре не може бити “логичар“ без синтетички најстарије чисте воље и једне самочигледне исте властитости; без старије филозофије, ако није „филозоф“!

Када се Ја мислим или судим узима за најстарију  синтетичку основу, чиста воља се поставља испод општости и нужности разума, немогућег по себи, филозофија испод науке и једна самоочигледна иста властитост испод логичко-аналитичког општелогичког Ја.

А  заправо је сасвим обрнуто тачно: општелогичко Ја мислим једино се може утемељити у чистој вољи и једној истој властитости!

Никаквом дедукцијом из најопштијих појмова разума, ума, по логичкој нужности мишљења, суђења не може се доћи до чисте воље  и једне исте властитости.

Када Фихте касније своди Ја (тачније Ја=Ја) на делатно мишљење, или делатно мишљење на Ја, на суштинско знање или првенствено постојање, то изједначење не утемељује кроз само мишљење или   знање ни суштинско Ја ни његово првенствено постојање....

Иако наглашава прапочетно Ја у основи све теоријске и практичне филозофије  он не утемељује кроз надсазнајно, надсуштинско слободно вољно Ја опште и нужно појавно сазнање, мишљење, него много пре надсазнајно, надсуштинско вољно Ја своди на опште и нужно појавно сазнање, мишљење... 

То јест, Фихте^[15] много пре надсазнајну чисту вољу и надсуштинску слободну властитост практичног ума своди на општи и нужни сазнајно логички разум, теоријски ум, него обрнуто... 

 А слично покушавају касније Шелинг и Хегел.

Хегел, на пример,  из све појединачности, посебности почетног појавног бића, изводи прво суштину,  па суштином суштине, појмом појма на крају, апсолутну идеју, Бога.

Међутим, само се из једне из једне слободне и појединачне исте властитости, пре сваког општег појма, и несводљиве на њега, може апстраховати било која, каква посебност, општост, па чак на крају и најопштија субјективност апсолутног духа идеје.

Шта је теже објаснити: како постоји та појединачна иста властитост,  или, како постоји општост и нужност?

Свакако да је теже  објаснити како из једне чисте воље постоји свака непоновљива и слободна појединачност, иста властитост,  него апстрахована општост и нужност!

Не само да је много теже објаснити једну непоновљиву исту властитост, него је општелогичко, трансцендентално Ја, незамисливо и немогуће без једне појединачне исте властитости.

Самосвест, није свест о неком општем логичком Ја, него из праоснове чисте воље и једне првостепене властитости, свест о  своме појединачном Ја!

Само  из једне појединачне и непоновљиве Ја=Ја исте властитости  логичка истост А=А има утемељење.

Чак и Платон  из општих и нужних судова разума, ума, математике, доказује вечност душе.

На први поглед изгледа да један вечно исти разум, ум, вечни судови  математике и  општи и нужни појмови, идеје доказују вечност једне исте душе, а у ствари, само самоочигледна чиста воља, иста властитост једне вечне и непоновљиве душе, потврђује општост и нужност разума, ума, логике, опште и нужне појмове, идеје науке, математике!

Без самокритичне чисте воље и једне исте властитости у основи суштинског практично-моралног ума, никаква чиста субјективност пре сваке објективност сазнајно-појавног критичког ума нема утемељење. 

На крају и за самог Платона, свака душа је, као и свака идеја, опет супстанцијална појединачност!

Насупрот Платону,  Кант општу и нужну математику изводи из трансценденталног Ја, општег и нужног мишљења, суђења и општег и нужног спољашњег и унутрашњег  опажања.

А заправо, сва општа и нужна математика, наука, празне  форме разума, ума, закони логике, своје синтетичко утемељење тек имају кроз једну вечно живу (и појединачну) исту властитост!

Ја мислим има свој спонтанитет само кроз чисту вољу, појединачно Ја=Ја, једну исту властитост.   

Слободна и појединачна иста властитост једина је синтетичка основа свега према једном и једног  према свему.

Пре било које, какве општости и нужности  човек у чистој вољи  лицем к лицу  потврђује пред другим, као и други пред њим, једну појединачну и непоновљиву исту властитост!

Хегелов Бог као  апсолутни појам сваког појма,  још није Бог; него тек као апсолутна воља и вечно иста властитост.

И као што човек није човек само кроз чист разум, логику и праосновно Ја мислим, него тек кроз чисту вољу и једну исту властитост, тако ни  биће није биће само кроз Божији ум, логику и апсолутно мишљење, него Божију апсолутну, стварајућу вољу и једну вечно исту властитост!

Или, без апсолутне властитости, Бога као власника бића,  нема никаквог бивања, бића!  

Зато је за позног Шелинга Бог господар бића; апсолутна могућност слободног давања и узимања бића.

Тек је из Божије апсолутне воље и вечно исте властитости, као власника, господара слободног давања и узимања бића, тек утемељено свако јестаство, бивање, биће.

 

НАЧЕЛА ПРАКТИЧНЕ ЛОГИКЕ

 

Ако се та сиинтетичка основа чисте воља не увиђа као најстарија прасинтетичка основа у разуму, логици, свакако да се превиђа и у основама математике, природне науке.

Природна наука прихвата само празну форму разума Ја мислим, судим, за априорну везу  појма и опажаја у судовима знања.

Ипак у основи математике, природне науке не може стајати само општелогичко Ја које све појмове, судове и резултате експеримената свеобухватним закључцима обједињује у једну непротивуречну теорију,  него стручно и одговорно, научно Ја захтева од почетка синтетичку основу чисте воље из једне исте властитости.

У ствари, та синтетичка основа чисте воље се тражи у сваком појединцу, заједници. Једино тако заснована практична логика све различите или супротне: мисли, осећаје, потребе, мотиве, жеље, одлуке, дела може уобличити у једну непротивуречну личност. Омогућити да човек развије своју слободну личност и усагласи са исто таквим личностима у заједници.

Само чиста воља у самом појединцу и у односу са другим људима у зајеедници може уравнотежити мноштво различитих, супротних схватања, мотива, мерила вредности, које се боре у човеку и поводом њега, кроз највише јединство мисли–осећаја–речи–дела достићи пронаћи духовне координате зрелепсихо-физичке личности.

И не само у појединцу, него и у свакој групи, заједници, друштву....

 

ЧИСТА ВОЉА И ТЕОРИЈСКИ УМ

 

Очигледно да теоријски ум  својим свеобухватним закључивањем сам по себи не може бити највиши регулатор свега нашег сазнања и искуства ни објединитељ свих појмова, судова разума.

Као што чист разум нема утемељење без најстарије синтетичке основе чисте воље и једне исте властитости, тако га нема ни чист сазнајно-теоријски ум без надсазнајног практично-моралног ума.

Платон, на пример, не види никакву основу разума, ума, свега нашег  сазнања,  без навише идеје добра, а Аристотел, без највишег сврховитог узрока, као непокретног покретача Божијег вечног живота, савршеног духовног бића. 

Кантов теоријски ум, своју највишу регулативну улогу, којом од свих појединачних, посебних, општих појмова, судова разума проналази свеобухватно јединство свега нашег сазнања и искуства, не може извршити без чисте воље и једне исте властитости практичн о-моралног ума.

Када се чист опажај, чист разум, чист критички сазнајно-теоријски појавни ум утемеље у самокритичкој чистој вољи и једној истој властитости практично-мјоралног ума, нема потребе за суштинским раздвајањем теоријског и практичног ума, и посебном Критиком моћи суђења–која генијалношћу уметника тек омогућав прелаз између њих– већ се све утемељује из једне јединствене моћи.

 

ЧИСТА ВОЉА И ПРАКТИЧНИ УМ

 

У Критици практичног ума, чиста воља је и појединачна, лична и општечовечанска, надлична.

Самокритички, практични ум кроз непротивуречно практично-морално умеће изједначава највластитије лично и општечовечанско надлично.

Иако је вољно Ја и своје и опште, много је више своје, него опште, а логичко Ја и своје и опште, ипак је много више опште, него своје.

Зато Кант супстанцијални самокритички, практични ум и поставља испред свега појавног сазнања и искуства теоријског, критичког ума.

Наспрам сазнајног, критичког ума и појавног јединства празних форми на једној и слепих опажаја на другој страни, Кант моралним, самокритичким умом тражи суштинско јединство форме и садржине, личне и заједничке воље.

Тек се  иманентношћу: Бога, слободе и бесмртности душе из једне апсолутне воље у чистој вољи појединца у основи: самокритичног, религиозног, верујућег ума утемељује кроз једнз непротивуречну власт у себи, властита слободна воља и могућност јединства са исто таквим другим слободним вољама у једној власти, властитости слободне заједнице.

Једино супстанцијална чиста воља из једне власти у себи, једне исте властитости може кроз непротивуречна правила практично-моралног поступања може утемељити највише јединство практично-моралног ума, која са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, воде властитој слободне воље!

Само ако си свој ти си Божији, и само ако си Божији ти си свој.

Власт у себи једне, исте чисте воље саставља истовремено своје највластитије, слободно и лично и кроз једну највишу правду законодавног ума за све – општечовечанско, надлично.

Па када неко пита: каква је разлика између емпиричке воље, и чисте воље, треба одговорити да је само чиста воља своја воља; или,  када емпиричка воља буде чиста воља, онда ће бити своја воља!

Када човек нема јединство мисли, речи и дела, једно мисли, друго говори, треће ради, како ће знати  шта је  да је то уопште он сам и да је то његова, властита воља!?

Само ако су његове мисли речи, дела у јединству, његов живот бити стварно његов.

Свакако да не постоји само супротстављање речи и речи из супротног: појма, суда, закључка, него и мисли према  мисли,  одлуке према одлуци, дела према делу; а поготову: мисли, речи, одлуке и дела између себе.

И непротивуречност је у задњем смислу утемељена у том највишем јединству чисте мисли–осећаја–речи–одлуке–дела.

То значи да је чиста воља најличнија своја воља,  јер из једне власти у себи, исте властитости у свом идеал управо, поставља и извршава то највише јединство слободне мисли–осећаја–речи–одлуке–дела. 

Суштина умности, највишег практичног умећа, тражи у ослонцу једну чисту, исту вољу, као што са друге стране једна чиста, иста воља за своју властитост тражи једну власт у себи, највише јединство законодавног ума, непротивуречна правила практичног поступања.

Само правила практичног поступања из једне апсолутне воље, као највише умеће за себе, за друге, за све, воде једној власти, властитости своје слободне воље.

Ако се нарушава власт једне чисте, исте воље у поступању ка другима ка највишем добру, губи се власт у себи, властитост своје слободне воље.

Једино ослобођен било каквих идола, у унутрашњем безмерју једне чисте, непротивуречне, исте своје воље човек има иманентно своје, највластитије лично, и истовремено из апсолутне воље Божије, општечовечанско, надлично.

И као што у разуму, теоријском уму форма чистог појма није довољна за критеријум објективног сазнања, него се траже и садржаји опажања, тако ни у практичном уму није довољно да се категоричким императивом само зна шта је добро, него се тражи да се та своја морално-практична суштина потврди на делу самоискуствeно, лично!

Категорички императив само као највише упутство практичног ума, којим се руководи чиста воља да у свом деловању изједначи лично и заједничко добра, а без нужности да ту своју суштину потврди на делу, остаје и даље само сазнајно-логички и  феноменалан, јер човек може знати шта је добро, а да га не чини; да остаје у знању без дела.

Неко је добар из своје слободне воље, што хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по неком општој и нужној заповедној основи. Само слободан чин добра, суштинског практичног ума наспрам општих и нужних закона природе теоријског, појавног  ума потврђује из властитости слободу и из слободе властитост.

 

Та суштина чисте воље душе мора бити потврђена на практичном делу добра појединачно, искуствено и лично, да би по највишем моралном принципу законодавног ума из апсолутне воље Божије и општег добра за све, била оно метафизичко и надлично.

 

ПОЈАВНИ И СУШТИНСКИ КОПЕРНИКАНСКИ ОКРЕТ

 

“До сада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати према предметима... нека се једном проба...  да се предмети морају управљати према нашем сазнању.“^[16]

„Ја сам, према томе, морао да уништим знање да бих добио места за веру.“

 

Очигледно да постоји противуречност између две основне тезе у предговору Критике чистог ума.

Између коперниканског окрета  сазнајно-логичког, теоријског ума (када се ствари управљају према нашем сазнању) и коперниканског окрета практично-моралног ума, ка иманентној вери, утемељеног на надсазнајној, надлогичкој чистој вољи.

Кант на почетку полази од тога да се предмети морају управљати према нашем сазнању, а не ми према самим предметима, на крају закључује да ми не можемо сазнати ни саме ствари, ну суштину нас самих!

У ствари, готово сва филозофија до Канта је претпостављала да се ствари управљају према нашим сазнајним моћима, те их због тога можемо сазнати, укључујући тако унапред неку врсту коперниканског окрета“!

Међутим, управо Кант тим филозофијама замера што пре таквог сазнања нису преиспитале могућности наших сазнајних моћи, јер да су то учиниле, оне би виделе да ми уопште немамо такве сазнајне моћи, којима можемо сазнати суштину ни нас самих ни ствари по себи.

Ако је тако, онда би из несазнатљивости ствари по себи његово критичко становиште требало много пре да закључи обрнуто: да се ствари не управљају према нама самима и нашим сазнајним моћима, него и ми сами и наше сазнајне моћи према надлогичој, надсазнајној ствари по себи!

Са једне стране тврди да  ми уопште не можемо сазнати суштину ствари, а са друге стране да наша суштина уопште није у сазнању, сазнајна, него да наш теоријски ум, и све појавно сазнање стоји испод супстанцијалне чисте воље и да зато  мора бити подређено практично моралној суштини...

 Како може суштина да недостаје!? Када једној ствари недостаје суштина, онда те ствари нема!

То јест, ако наша суштина није сазнајна, него практично-морална, онда нема никаквог смисла говорити о суштинском сазнању и његовој немогућности, него јасно рећи: да наше сазнање, није ограничено и појавно због немогућности наших сазнајних моћи (какве год оне биле), већ зато што наша суштина није сазнајна него практично-морална, наше сазнање је ограничено и појавно!

Зато што суштина није сазнајна него надсазнајна, сазнање је појавно!  

Према томе, ако важи суштински коперникански окрет  надсазнајне чисте воље практично-моралног ума, не важи појавни окрет сазнајно-теоријског ума!

И да Кант у својој првој тези овде наведеној треба да тврди управо обрнуто, а овако како је изречена, прва теза потире другу и води у противуречност!

Тек из коначног закључка Кантове критичке филозофије о првостепености надсазнајне практично-моралне суштине, следи другостепеност сазнања!

Наша суштина није практично-морална што је наше сазнање појавно и ограничено, него што је наша суштина практично-морална, а не сазнајна, наше сазнање је појавно и ограничено и мора бити подређено надсазјнајној практично-моралној суштини!

У ствари, коперникански  окрет сазнајног, теоријског ума је само појавни и у потпуности претпоставља чисту вољу и суштински окрет надсазнајног, практично-моралног ума.

Ако се ствар по себи не може сазнати,  првостепено чисто  није у темељено у знању неке вечно исте истине сазнајно-теоријског ума, него у чистој вољи и једној истој властитости у највишем јединству слободне: мисли, речи, одлуке и дела суштинског практично-моралног, верујућег ума.

Првостепено чисто није у празним формама чисте: чулности, разума, теоријског ума одвојеним од слепих садржаја нити у јединству са слепим садржајима у сазнајно-појавној страни ствари, већ у самокритичној чистој вољи практично-моралног ума и надсазнајном јединству слободне мисли, речи, одлуке и дела сваке слободне властитости, која је суштинска форма и садржина ствари!

Само кроз суштински  практично-морални ум, старију чисту вољу и најстарију властитост, човек има чисту чулност, једну непротивуречну логику и чисти разум и0 чисти теоријски ума!

Суштински окрет чисте воље (у надсазнјаном јединству  чисте: мисли, речи, одлуке и дела) не утемељује само сваку слободну властитост практично-моралног ума, него и чисту чулност, чисти разум, појавни окрет чистог критичког сазнајно-теоријског ума!

Само је надсазнајна, надлогичка практично-морална основа самокритичне чисте воље,  једне исте властитости, са постулатима Бога, слободе и бесмртност душе, оно по себи чисто, суштинска умност, умеће и првостепена истина–исто, што може утемељити саму критичност!

Суштина чисте субјективности пре све објективности није да се  предмети предмети управљају према нашим сазнајним моћима, него да  појавни, критички  ум  стоји испод супстанцијалне чисте воље и самокритичног, практичног ума!

“Ја сам, према томе, морао да уништим знање да би добио места за веру.“  

По Хегелу сва природа, историја, „воља“ сваког човека, народа, свака властитост и Бог на крају, служи лукавством ума самосазнању апсолутног духа, идеје.

За Канта теоријски ум и све појавно сазнање, стоји испод практичног ума и суштинских практично-моралних принципа.

По оној Хераклитовој: „Очи и уши су људима рђави сведоци, ако имају варварске душе,“ (код Дилса фраг. 107), и Платоновој надсазнајној, надлогичкој идеји добра изнад свих осталих идеја, и сваког  сазнања. 

 

ПИТАЊЕ “ШТА ЈЕ ЧОВЕК“ ПОТИРЕ КАНТОВ  КОПЕРНИКАНСКИ ОКРЕТ

 

Када се  најбитнија питања: шта могу да знам, шта треба да чиним, чему треба да се надам (која  сва имају заједничко шта), своду на питање: шта је човек.

Када питање: "Шта је човек" проглашава за  првостепено то потире све основне поставке Критике чистог ума– да где је људска суштина недоступна нашем сазнању–и Критике практичног ума – да је наша практично-морална сушптина  надсазнајна. 

А већ је речено да наше сазнање није ограничено што ми не знамо ни суштину нас самих ни суштину саме ствари, него зато што је  првостепена практично-морална суштина нас самих или првостепена суштина саме ствари надсазнајна, наше сазнање је ограничено и другостепено.

А, заправо, по закључцима своје Прве и Друге критике управо треба да каже да суштина човека не следи из никаквог главног питања сазнајно-појавног ума: шта је човек, него из првостепених питања практичног  ума и наше инадсазнајне моралне суштине: шта треба да чиним и чему треба да се надам?

А заправо, већ у Критици чистог ума свако шта, колико, како, зашто појавно питање–одговор сазнајно-теоријског ума претпоставља трансцендентално пред упитно (над упитно) предсазнајн прасинтетички самоидентитет самосвести "Ја мислим". 

Ако Кант сва питања шта, колико, како, зашто, изведена из судова по: квалитету, квантитету, релацији, модалитету утемељује по  трансценденталној основи само појавно, како може било које, какво сазнајно теоријско питање : Шта је човек бити оно суштинско, најјосновније?! 

У сваком случају, ако праоснова упитности (шта могу да знам?) са питањима: шта нешто јесте, колико јесте, како јесте, и у ком односу јесте,  не може бити суштинска, не може то бити ни никакво знање које одговара на ту упитност, на то питање.

Питање шта је човек (индиректно шта сам Ја),  поготову потире старију надсазнајну самоочигледну чисту вољу (и једну синтетички најстарију исту властитост) и Кантов суштински окрет практично-моралног ума поново краћа на сазнајно-теоријски појавни окрет.

Већ је  трансцендентално утемељење прасинтетичког Ја мислим дато пред упитно, над упитно пре логике, сваке филозофије, сваког сазнања, искуства – било којег, каквог појавног питања–одговора, а камоли самоочигледна чиста воља и иманентни постулати суштинског практично-моралног ума!

Питање шта је, колико је, какво је, зашто је нешто, није ограничено по своме резултату, што не допире до истине, суштинског одговора, него што наша првостепена практично-морална суштина (унапред) није  сазнајно-теоријско  питање–одговор!

Свако шта је, колико је, какво је, у ком односу је  ово, оно, остаје  сазнајним питањем–одговором у оквиру теоријског, појавног ума.

И сваки одговор на питање шта је човек, другостепено: шта је, колико је, какво је, у ком односу самоочигледну чисту вољу сваке слободне властитости надсазнајног практично-моралног ноуменалног ума поново враћа под сазнајно-теоријски феноменални ум...

А већ је речено да то свакако није могуће, јер свако питање–одговор, па и питања шта је човек сазнајно-теоријског феноменалног ума већ подразумева надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену слободну властитост практично-моралног ноуменалног ума!

Праоснова критичности ка свему сазнању теоријског ума и његовим сазнајним моћима: чистој чулности, чистом разуму, чистом теоријском уму у појавном јединству са слепим садржајем је утемељена у оном првостепеном, суштински чистом: надсазнајној чистој вољи и надсуштаственој слободној властитости, самокритичном  практично-моралног уму у највишем јединству чисте: мисли, речи, одлуке и дела.

Супстанцијална чиста воља треба да спречи да било какво сазнање теоријског, појавног ума релативизују старију практично-моралну суштину човека–људског рода; да унапред искључи сваку могућност да сазнајно-теоријска питања–одговори сведу човека–људски род на ово или оно појавно нешто, него да се кроз сваки човек и народ на делу добра и праведности  потврде своју практично-моралну суштину  највластитије лично и суштину људског рода, општечовечанско, надлично. „Ја сам, према томе, морао да уништим знање да бих добио места за веру.“ 

И сада, уместо да  јасно да каже да је већ одговорио на то питање и да супстанцијална чиста воља јединоа суштинским идејама практично-моралног ума на делу добра, праведности потврђује суштину човека–људског рода, он са "глабним" питањем "Шта је човек",  не само да потире  разлику између сазнајно-појавног критичког, теоријског ума и суштинског самокритичког практично-моралног надсазнајног, већ суштински надсазнајни практично морални ума своди поново на сазнајно- теоријски појавни!

Међутим, као што је већ речено, као што у теоријском уму за истинито сазнање није довољна само празна форма појмова разума него и потврда чулних опажаја, тако и у практичном уму није довољно да самоочигледна чиста воља категоричким императивом само зна шта је добро, него да ту практично-моралну суштина човека–људског рода  потврди на делу добра  и праведности самоискуствено, лично.

Да је та  практично-морална граница добра, наспрам сваке  границе сазнања, појавног, теоријског ума, као добра квалитативна граница – сама  суштина човека.

И да се у чистој вољи сваке слободне властитости једино сједињује критички и самокритички ум, највластитије лично и општечовечанско надлично.

Парменид каже за биће: „Кад не би имало границу, недостајало би му све.“ Са  квалитатативном границом једне са свих страна исте истине–правде  једно–биће јесте а мноштво, небиће није.

За самоограничење практично-моралног ума се још се пре може рећи да је квалитативна граница са свих страна исте истине и правде она добра граница, граница добра, која суштински образује, уобличава човека ка унутрашњем безмерју чисте воље и једне слободне властитости, без које му недостаје све, без које губи све,  или из које тек потврђује све, задобија све! 

Међутим, из разлога што Кант није јаче утемељио ноуменалност чисте воље, нити увидео да је чиста воље и јадна синтетички најстарија самоочигледна иста властитост као најстарија прасинтетичка основа нужна већ у чистом разуму, чистом теоријском уму, он питање–одговор шта је човек проглашава за најбитније, чиме опет, на крају, испред надсазнајне чисте воље и самокритичног практично-моралног ноуменалног ума, индиректно поставља сазнајно-логички феноменални ум, што доследно извођење његове филозофије, никако не дозвољава.

 

 

 

 

                               

---

[1] „Супротне поставке нису истините у исто време”  (Аristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1011 б).

[2] „Немогуће је да иста особина истовремено припада и не припада једном истом предмету у истом односу.“ Исто, 1005 б

[3] “Није могуће да иста ствар буде и не буде оно што јесте.“ Исто, 1006 б

[4] За разлику од  Хегела, који је филозофију одредио као највишу науку о истини, Платон је прихватао Питагорину дефиницију да је филозофија љубав ка мудрости. Највишу истину  поседује само Бог, а човек  љубављу ка мудрости (филозофијом) може само тежити истини. Додуше, када је Аристотел одредио филозофију као науку о истини, он је додао да само Божије мишљење о самом мишљењу има потпуно и непрекидно ту највишу истину као вечни духовни живот сам по себи, а човек само само у кратким тренуцима, када из најузвишеније мисли о самој мисли истином додирује Бога, достиже савршену сврху–дело умне душе, има вечним духом то непокретно покретање. 

[5] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,   Напомена, стр 105.

[6] Исто,  Напомена, стр. 105.

[7] Исто, стр. 105

[8] Исто, стр. 105-106.

^[9] Исто, стр. 104.

[10] Исто,  стр. 104.

[11] Исто, стр. 107.

[12] Више о праоснови  вољног ја и једне конкретне и појединачне властитости у не само не само практичног одлучивања, деловања него и у основи општелогичког Ја и свега нашег сазнања, искуства видети на сајту: www. filozof.rs  

[13] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Превод Николе Поповића,  Напомена, стр 116.

 

[14] Исто,  стр. 23.

 

[15]  „У учењу о науци [...]  ум је оно једино по себи, а индивидуалност је само акцидентална, ум је сврха, а личност средство, личност је само посебан начин да се ум изрази [...] За учење о науци само је ум вечан, индивидуалност, међутим, мора непрестано да одумире. Ко том поретку ствари не буде пре свега прилагодио своју вољу, тај никада неће доћи до истинског разумевања учења о науци.“ (Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, Bigz, Beograd, 1976, стр 167). Фихте поставља умност испред чисте воље, међутим,  само чиста воља у савршеном јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела практичним умећем утемељује умност! Свакако да то Фихтеово давање предности општелогичком Ја над појединачим Ја и супстанцијалном умном Ја, над индивидуалним, властитим, вољним Ја, води директно у Хегелову филозофију апсолутног Ја. И зато се као реакција на Хегела појављују Шопенхауерова слепа воља, или Ничева воља за моћ. Тај поларитет општелогичког и властитог Ја наставља се и касније, између егзистенцијалне филозофије на једној и  позитивизма или аналитичке филозофије, на другој страни.

[15] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  Предговор другом издању, стр. 17