Tomislav Novaković filozof

Ponedeljak | 28. Septembar 2020.

Tomislav Novakovic

Čista volja u Kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike – predavanje na Kolarcu 31. maja 2011. God.

Autor: Tomislav Novaković

Nije suština čiste subjektivnosti pre svake objektivnosti u pojavnom okretu, koje u čistom "Ja mislim" sjedinjuje prazne forme i slepe sadržaje teorijskog uma i tako utemeljuje sve naše saznanja u okviru mogućeg iskustva, već u suštinskom okretu svake slobodne vlastitosti koja u čistoj volji utemeljuje sve naše slobodno odlučivanje, delovanje praktično-moralnog uma i samo "Ja mislim ": svaku logičnost logike, saznatljivost saznanja svaku opštu i nužnu istinitost istine teorijskog uma!

 

Čista volja u Kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike – predavanje na Kolarcu 31. maja 2011. God.

 

„Što sam čovek, to delim s drugim ljudima. Što vidim i čujem i jedem i pijem, to sve životinje čine slično. Ali to da ja sam ja samo je moje, to pripada meni i nikom drugom; nijednom drugom čovjeku, ni anđelu ni Bogu osim toliko koliko sam s njime jedno.“

 

– Majstor Ekhart – Izabrani citati

 

Sažetak: Ovaj rad će pokazati da sva analitička logika i saznajno-teorijski, pojavni um kroz čistu volju i sintetički najstariju vlastitost podrazumeva praktičnu logiku, praktično-moralni, suštinski um!

Osnovne odrednice: čisto Ja, logički zakoni,  čista volja, jedna samoočigledna ista vlastitost, formalna i praktična logika, nauka i filozofija, Kantov pojavni i suštinski kopernikanski  okret.

                      

UVOD

 

Na prvi pogled naslov: Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma izaziva čuđenje!

Otkud čista volja u Kritici čistog uma?

Zar u njoj ne postoji samo transcendentalno Ja mislim kao čista forma razuma pre svih sadržaje opažanja,  a čista volja tek u Kritici praktičnog uma!?

Ova rasprava će se dokazati da čista čulnost, čisti razum, čist teorijski, pojavni um sa praosnovnim "Ja mislim", i svim logičkim zakonima i kateorijama, već podrazumevaju čistu volju i sintetički najstariju vlastitost, suštinski praktično-moralni um!

 

DA LI LOGIČKI ZAKONI VAŽE PO SEBI, ILI TRAŽE NEKO STARIJE UTEMELjENjE?

 

Ako tražiš dijamant ne vuci obično kamenje.

Reši najteži problem i reši ćeš sve ostalo.

 

U običnom i stručnom razgovoru često se čuje da nešto jeste ili nije logično a gotovo nikad u čemu se temelji sama logičnost logike?

Zato jedno ozbiljno filozofsko istraživanje mora, svakako, da odgovori i na to pitanje...

Prvo da razjasni: da li tzv. "čista" logika i logički zakoni (kao npr. matematika, ili matematička logika) važe po sebi ili i čak i čista logika i svi njeni zakoni ipak zavise od neke starije forme i sadržine mišljenja?

Aristotel, na primer, tvrdi da logički zakoni važe  po sebi za sve forme i sadržine mišljenja.

Istinito mišljenje (pa čak i najsavršenije Božije mišljenje o samom mišljenju) mora biti u skladu sa logičkim zakonima...

Razmotrimo sada te osnovne logičke zakone koje Aristotel prvi i uvodi...

Pođimo od zakona neprotivurečnosti, mogućeg u tri formulacije.

Prva, ona čisto logička, naglašava da ispravan sud ne može tvrditi istovremeno suprotne stvari.[1] 

Druga, saznajno-logička, da ispravno suđenje, mišljenje, govorenje ne pridaje jednom pojmu, ili  predmetu suprotna svojstva istovremeno.[2]

I na kraju, treća, ontološka da sama stvar po sebi ne može imati istovremeno suprotne predikate.[3]

Da li bilo koja od ovih formulacija važi po sebi?

Očigledno da ne važi, već svaka od njih podrazumeva neku:

 1. Subjektivnost, sa svojim razumom, svešću, čulima, koji izriče taj neprotivurečan sud, pridaje  svojstva biću, stvari, ili pojmu;

2. Predmetnost uopšte stvari, bića, pojmova, pojava kojima se pridaju neprotivurečna svojstva, predikati, određuju njihove forme ili sadržaji?

Logički zakon neprotivurečnosti se ni po svojoj formi ne može odvojiti od subjekta koji ga izriče, ni po sadržaju od predmetnosti uopšte na koji se odnosi. 

 

ZAKLjUČAK: iako na prvi pogled izgleda da Aristotelovi osnovni logički zakoni ispravnog  pojma, suda, zaključka mišljenja važe po sebi, nezavisno od svakog sadržaja saznanja, mišljenja, dublje istraživanje razotkriva da njegova logika mnogo pre pretpostavlja njegovu metafiziku nego obrnuto. I da osnovni logički zakoni neprotivurečnosti i identiteta tek u samoidentitetu Božijeg mišljenja o samom mišljenju, gde su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i predmet mišljenjaimaju utemeljenje.

 

KOMENTAR: ZAŠTO PLATON NIJE PISAO LOGIKU?

 

Za Platona ne postoji logika kao organon naučnog saznanja, mišljenja, niti je filozofija "nauka o istini", nego je (kao kod Pitagore), ljubav ka mudrosti, metafizičko iskustvo umne duše, koja iz najviše ideje dobra prepoznaje savršene ideje i tako navikava na smrt i budi dijalektikom za večni duhovni život.

Zato jasno daje do znanja da logika, saznanje, istina nisu mogući po sebi, i da sva logičnost logike, saznatljivost saznanja ne samo svih pojedinačnih opažaja čula ili opšti, posebnih pojmova, sudova razuma, već i sva istinitost istine večnih ideja uma, tek u  nadsaznajnoj (nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj) ideji dobra imaju utemeljenje![4]   

 

ČISTO JA I LOGIKA

 

Za Kanta, svaka objektivnost pretpostavlja praosnovnu (čistu) subjektivnost;  ne samo sve naše saznanje, iskustvo, nego čak i sama logika i sam zakon neprotivurečnosti...

Bilo koji sud, bez obzira da li se on posmatra iz neprotivurečne forme ili neprotivurečnog sadržaja nije sud o samoj stvari po sebi, nego samo sud za nekog (za nas), za neku subjektivnost...

I zato svu logiku nauku, filozofiju utemeljuje u praosnovnom: Ja mislim, prasintetičkoj svesti o sebi u samosvesti.

On kaže:  [...] „tako je sintetičko jedinstvo apercepcije najviša tačka s kojim treba dovesti u vezu celokupnu upotrebu razuma, čak i celu logiku, a posle nje i transcendentalnu filozofiju; ova moć jeste upravo sam razum.”[5]  

Logički identitet A=A, svaka da, jeste ili ne, nije istinita veza subjekta i predikata u sudu znanja, logika, transcendentalna filozofija, uopšte sva (pojavna) objektivnost, počiva na sintetičkom jedinstvu: Ja mislim, sudim, čistoj subjektivnosti, praosnovnom (Ja=Ja) identitetu samosvesti!  

Svakako da bi Kant prvo treba da pokaže razmotri odnos praosnovnog Ja mislim i logike. Međutim, on to ne čini.

I zato ono suštinsko, što kod njega nedostaje nije "transcendentalna dedukcija kategorija", nego što pre te drugostepene veze čistog "Ja mislim" i kategorija ne razjašnjava tu mnogo bitniju prvostepenu vezu između analitičke logike (logičkih zakona) i  sintetičke praosnove samosvesti...

 

Komentar: Ako su za njega prostor i vreme kao čiste formeopažaji spoljašnjeg i unutrašnjeg čula ne samo "uslovi mogućnosti iskustva i samih predmeta iskustva" on je mnogo pre dužan da pre toga iz praosnovnog "Ja mislim"  prasintetičke praosnove samosvesti dedukuje osnovne logičke zakone, nego da iz apriornih čulaopažaja prostora i vremena "drugostepene logičke kategorije transcendentalnom dedukcijom" usmerava na moguće iskustvo!

 

LOGIČKI ZAKON IDENTITETA I PRAOSNOVA SAMOSVESTI 


Iako je suština samosvesnog Ja=Ja, nalik identitetu A=A, za Kantov transcendentalizam je očigledno da se iz logičko-analitičkog identiteta A=A ne može utemeljiti praosnovni identitet Ja=Ja svesti u samosvesti, nego obrnuto, tek iz prasintetičkog identiteta Ja=Ja, svesti o sebi  u samosvesti (jednake, iste sa sobom) – logičko-analitički identitet  A=A!

Ako kaže: [...]„ja mogu sebi da predstavim analitičko jedinstvo, samo na osnovu jednog mogućeg sintetičkog jedinstva, koje se zamišlja kao prethodeće.”[6]

Očigledno da  logičko (analitički) identitet A=A mnogo više traži najstariju sintetičku praosnovu samosvesti, nego obrnuto, praosnovni sintetički identitet samosvesti, logičko-analitički  identitet A=A.

Da bez apriorne sintetičnosti samosvesnog Ja=Ja, jednakog, istog sa sobom, nema ni analitičko-logičkog A=A, jednakog, istog  je–da–jeste  u istinitim pojmovima, sudovima, znanja.

Sam kaže da sva neprotivurečna, analitička da–ne, jeste–nije A=A logika u izjednačenju subjekta i predikata, sva pojavna subjektivnost,  počiva na najstarijem sintetičkom: Ja mislim, sudim, čistoj subjektivnosti, jednom neprotivurečnom, istom Ja=Ja.

Kada bliže objašnjava praosnovno sintetičko jedinstvo apercepcije,   Kant  kaže: „Ja sam, dakle,  svestan identičnog Ja (Selbst), s obzirom na raznovrsne predstave koje su mi date u opažaju, jer ja ih sve nazivam mojim predstavama i one sačinjavaju samo jednu predstavu,“[7]

Međutim on nikako ne može biti svestan jednog identičnog Ja, s obzirom na raznovrsne predstave koje su mi date u opažaju – jer bi to bilo u potpunoj suprotnosti sa Kantovim transcendentalnim utemeljenjem čiste svesti u samosvesti pre svakog slepog sadržaja opažaja – nego sam obrnuto, svestan svih raznovrsnih predstava koje su mi date u opažaju, s obzirom na jedno identično Ja!

Samo iz jednog sintetički najstarijeg identičnog Ja=Ja mogu biti svestan da sve raznovrsne predstave koje su mi date u opažaju, kao moje predstave, sačinjavaju jednu predstavu...

Međutim, iako je očigledno da praosnovno sintetičko jedinstvo apercepcije Ja mislim pretpostavlja identično Ja i da  raznovrsne predstave  tek iz  njega sačinjavaju samo jednu predstavu i da samosvest i jedno identično Ja  mora stajati u praosnovi apriorne sinteze i ne može  se nikako svesti na nju, izjednačiti sa njom, Kant već u sledećoj rečenici praosnovno sintetičko jedinstvo apercepcije i svest o jednom identičnom Ja, svodi na nužnu sintezu a priori – izjednačuje sa čistim Ja mislim, istim u svakoj svesti!  

„A to znači isto što i reći  da sam ja svestan njihove nužne sinteze a priori, koja se zove praosnovno sintetičko jedinstvo apercepcije, pod kojim stoje predstave koje su mi date, a pod koje one moraju da se podvedu pomoću jedne sinteze.“[8]

Međutim, praosnova apriorne veze, spoja očigledno ne može biti po sebi, već pretpostavlja jedno starije identično Ja, koje nikako nije samo čista veza,  spoj (niti se može svesti na čistu vezu, spoj) nego tek omogućava svaku vezu,  spoj...

Kada kaže: “[...] praosnovna apercepcija [...] predstavlja onu samosvest, koja, pošto proizvodi predstavu ja mislim koja mora moći da prati sve ostale predstave i pošto je jedna i ista u svakoj svesti, ne može dalje da se izvede ni iz jedne predstave,“[9] to na prvi pogled izgleda da jedno isto Ja mislim, kao praosnovno sintetičko jedinstvo samosvesti, ne utemeljuje samo mogućnost predstavanja (svaku empiričku predstavu), nego i svaku empiričku svest.

Da ta čista veza, spoj  pre svih kategorija utemeljuje sve objektivne sinteze predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku...

Međutim, čim tvrdi da praosnovna apercepcija predstavlja onu samosvest koja proizvodi čak i  jednu istu predstavu ja mislim, očigledno je da je čak i praosnovno mislim moguće tek po starijoj svesti o sebi u samosvesti i jednom identičnom Ja...  

Da praosnova samosvesti i jedno identično Ja nisu utemeljeni iz jednog istog Ja mislim, nego i apriorno Ja mislim i najstarije svest o sebi u samosvesti u jednom identičnom Ja!

U svakom slučaju, ako se u praosnovnom Ja mislim, ono "mislim", može zameniti sa: sudim, dajem pravila, određujem, sintetišem, spajam, očigledno  da on ne izvodi starije identično Ja  iz svojih zamenljivih pododređenja, pa čak ni iz onog prvenstvenog mislim, kao praosnove apriorne veze, čistog spoja prema kategorijima svih  mogućih pojmova, sudova znanja, nego sva ta zamenljiva pododređenja, iz  jednog čistog, nezamenljivog, istog Ja=Ja!

Čak i kada Fihte kasnije svodi Ja (tačnije Ja=Ja) na delatno mišljenje, ili delatno mišljenje na Ja, na suštinsko znanje ili prvenstveno  postojanje,  to izjednačenje i dalje ne definiše ni Ja, ni mišljenje,  ni suštinsko znanje, ni prvenstveno postojanje!

Tek  će se u daljem delu testa  pokazati da spontano Ja mislim, sudim i čisti opažaji, čist razum, čist teorijski um  u svom najstarijem sintetičkom utemeljenju ne pretpostavljaju samo jedno identično Ja (opštelogičko Ja=Ja), nego ono prvostepeno čisto: čistu volju i jednu samoočiglednu sintetički najstariju (predsaznajnu, predpojmovnu) istu vlastitost.

 

VOLjNO I LOGIČKO JA

 

U Kritici čistog uma, opšte i nužno Ja mislim (za sve pojavno naučno saznanje) je ono što je prvostepeno,  a  pojedinačno, empiričko Ja je  sporedno i drugostepeno...

U Kritici praktičnog uma, slobodno, voljno Ja (za sve moralno odlučivanje, delovanje) je suštinsko i prvostepeno, a sve pojavno saznanje ono što je drugostepeno... 

U svakom slučaju, čisto Ja mislim, sudim, kao prazna forma razuma, nadličnačista subjektivnost, čista, apriorna sinteze, spoj u osnovi svakog saznajno-logičkog: pojma, suda, zaključka pojavnog saznanja, iskustvo kod njega je lišena je svake volje, vlastitosti...

Opet,  kako ta sintetička praosnova samosvesti može biti samo opštelogička, nadlična,kada je samosvest, prvo svest o sebi, o svom pojedinačnom, konkretnom, ličnom Ja!?

Ako Ja nije vlastito Ja, zašto bi  se uopšte zvalo Ja, bilo Ja?

Jedino iz čiste volje i jedne iste vlastitosti svog konkretnog, pojedinačnog ja, čovek ima jedinstvo u  sebi, jednu vlast u sebi,  svest o sebi, samosvest.

Samo jedna ista vlastitost može biti najstarija sintetička praosnova opštelogičkog Ja mislim, sudim, za sve predstave u  pojmu, ili pojmove u sudu...

Šta drugo može utemeljiti jedinstvo logike, stajati u osnovi logike, zakona logike?

Svest o sebi, je samo kao čista, neprotivurečna volja jednog (najkonkretnijeg, najvlastitijeg) istog Ja=Ja, sa jasnim da–ne, jeste–nije sintetička, pa sa praznim logičkim A=A – analitička!

Upravo ta predlogička, predsaznajna ista vlastitost   Ja=Ja,  nosi neprotivurečno, identično A=A u pojmovima, sudovima znanja.

Kant kaže: [...] “analitičko jedinstvo apercepcije moguće je samo pod pretpostavkom nekog sintetičkog jedinstva njenog.[10]

Iako vidi da čisto Ja ne može nikako biti samo logičko, on ne vidi da samo zato to to najstarije sintetičko jedinstvo prvo pripada jednoj nadlogičkoj istoj vlastitosti,  jednom nadsazaznajnom voljnom Ja=Ja, opštelogička A=A (analitički identitet),  sa praosnovnim  Ja mislim, sudim... za sve saznanje, iskustvo ima utemeljenje!

Samo čista volja i jedna ista vlastitost može biti ona najstarija sintetička osnova ne samo svega praktičnog odlučivanja, delovanja, nego i jedinstvo čistog  razuma, logike, apriorne sinteze praosnovnog Ja mislim, sudim u osnovi svakog pojma, suda, zaključka našeg saznanja, iskustva!

Čista volja i jedna Ja=Ja ista vlastitost nosi jednu logiku, jedinstvo logike, i svaku je-da vezu u pojmovima, sudovima znanja, a ne čista logika i opštelogičko Ja jednu istu vlastitost.

Ako već kaže: „Sve moje predstave moraju ma u kom datom opažaju da da stoje pod onim uslovom pod kojim ih ja jedino kao moje predstave mogu pripisati identičnom ja“,[11] ovo posebno dva puta "moje" nagašava da se samo Ja i samomislim samo može  utemeljiti u identitet voljnog Ja=Ja.

Nije suština da neko obezličeno, obezvoljeno, samo logičko Ja, kopernikanskim okretom utemelji opšte i nužno naučno saznanje u okviru mogućeg iskustva, kroz čistu subjektivnost svu pojavnu objektivnost i transcendentalnom, kritičkom metodom raskine sa shvatanjima i vrednostima tradicionalne metafizike, gde je kroz nekritičku objkektivnost subjektivnost bila u drugom, trećem planu, nego da se najstarija sintetička osnova čiste subjektivnosti uvede u problemkako trebaDa se doslednim kopernikanskim okretom pokaže da je tek iz sintetičke osnove čiste volje, jedne iste vlastitosti, jednog voljnog Ja (suštinskog praktično-moralnog uma), moguća sama (naša) logika, i to  čisto, istovetno, isto, “samo” logičko Ja sve naše pojavno saznanje (saznajno-teorijskog uma).

 

PRE SVIH RAZLIKA, SUPROTNOSTI TREBA UTEMELjITI OSNOVU DA–NE, JESTE–NIJE.

 

Na čemu počiva sama logika; praosnova  onog  da, jeste, naspram nije,  istosti, jedinstva, naspram razlika,  suprotnosti, nejedinstva?

Problem se može i drugačije postaviti: da li su zakoni: identiteta, neprotivurečnosti, isključenja trećeg pa i samo jedinstvo logike, jedna logika, jednologičnost, mogući bez logike jednog?

Da li je sva logika, zapravo logika jednog?

Da li je svako je–da–jeste utemeljeno u nekom je-da-n?

Sve kategorije kvaliteta (šta je nešto), kvantiteta (koliko je nešto), relacije (u kom odnosu je nešto) i modaliteta (kakvo je nešto) za bilo koji, kakav pojedinačni pojam, sud, zaključak, podrazumevaju neko starije jedan, kao što analitički logika podrazumeva sintetičku filozofiju ili metafiziku...

Kada Parmenid kaže biće jeste, nebiće nije, očigledno da  biće potvrđuje sa jeste. A jeste, sa jedan.

Nema dva bivstovanja, nego je bivstovanje jedno i jedan bivstvovanje.

Je–da, jeste  je izjednačeno sa jedan. Jedna logika može biti samo logika jednog.

Za Heraklita  je logos jedno i jedno logos,  sve je jedno i jedno je sve.

Hegel, takođe, logikom jednog, jednom logikom, svodi svu objektivnost, na apsolutnu (Božiju) subjektivnost.

Protivurečnosti su samo unutrašnje razlike, suprotnosti unutar jedne apsolutno logične ideje.

I po toj apsolutnoj logici jednog, jednoj apsolutnoj logici izjednačuje na početku biće i nebiće.

Ipak, pre nego što izjednači u prapočetnom postajanju, bivanju  biće i (ništa) nebiće, treba da utemelji samo da–ne, jeste–nije.

Međutim, ako izjednači  da i ne, jeste i nije, ti istovetni–protivurečni pojmovi bića–nebića gube smisao.

Kant ne prihvata Parmenidovo logičko-ontološko izjednačenje jednog i bivstovanja. Da jedna logika mora biti logika jednog i ispred svakog da–ne, jeste–nije (i svih kategorija logike), i daljeg pojma, suda, zaključka svega saznanja, mišljenja postavlja najstarije "Ja mislim"  sintetičko jedinstvo samosvesti.

Najstarije sintetičko jedan, za svako je i da, za Kanta može biti samo jedna svesti o sebi, praosnovni identitet samosvesti.

Bilo koje  je, da, jeste, jednako, isto za jedinstvo predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku, zahteva taj najstariji sintetički identitet, svest o sebi u samosvesti; pa i sam zakon neprotivurečnosti...

Za zakon neprotivurečnosti  mora se prethodno utemeljiti afirmacija i negacija...

Prazno, opštelogičko, tanscendentalno "Ja mislim"ne može nikako utemeljiti ni logilčki identitet A=A,  ni logičku nepritivurečnost

Samo čista volja i jedna sintetički najstarija ista vlastitost može biti praosnova ne samo za  da–ne, jeste–nije  nego i za svako šta, kako, koliko, zašto jeste...

Jedna predmislena, predlogička ista vlastitost se ne može svesti ni na kakvo ovo, ono.., objašnjavati ovim, onim.., nego  doslednom negacijom ići do slobodnog ništa, ničeg, da utemelji afirmaciju svakog šta, kako, koliko, zašto... bilo koga, čega nečeg!

 

SAMO U ČISTOJ VOLjI I JEDNOJ SINTETIČKI NAJSTARIJOJ VLASTITOSTI LOGIČKI ZAKONI IMAJU UTEMELjENjE

Dakle, iako je praosnovno sintetičko jedinstvo svesti neodvojivo od jednog Ja, Kant to samosvesno Ja=Ja ne temelji u čistoj volji, jednoj istoj vlastitosti.

Međutim, upravo je ta jednovoljnost čiste volje, jedne  iste vlastitosti ono prasintetičko, suštinski jedineće, objedinjujuće u praosnovnom Ja.

Analitički zakoni razuma svoje sintetičko utemeljenje imaju tek iz jedne čiste, iste volje, starijeg jednog iz uma.

Čak i spontanitet svesti, jedno logičko Ja mislim, sudim, iz  iste vlastitosti,  jednog voljnog Ja ima utemeljenje.

Naša jedna svest, jedno logičko Ja  (i sva tri osnovna logička principa), je utemeljeno u istoj vlastitosti,  čistoj volji, jednom voljnom Ja.

Jedna ista vlastitost stoji kao čista subjektivnost pre sve objektivnosti u praosnovi samosvesti, sve logičnosti logike i sveg saznanja, iskustva.

Ne utemeljuje opštelogičko Ja, pojedinačno Ja, jednu istu vlastitost,  nego obrnuto, pojedinačno Ja, jedna ista vlastitost,  utemeljuje opštelogičko Ja.

Jedna Ja=Ja ista vlastitost, u čijem osloncu stoji čista, ista volja, nosi logičku istost A=A, a ne obrnuto.

Nema čovek svest o sebi, svome Ja=Ja, kao stalno istoj vlastitosti kroz analitičku, opštelogičku istost A=A, nego iz svoje pojedinačne iste Ja=Ja vlastitosti, zna za opštelogičku A=A istost i  ima opštelogičko Ja!   

Time je jasno pokazano da formalna logika u svojoj sintetičkoj osnovi već podrazumeva praktičnu logiku!

Tako je zakon neprotivurečnosti utemeljen u čistoj volji, koja najstarijom prasintetičkom osnovom jedne iste vlastitosti omogućava sintetičko jedinstvo opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku.

Zakon identiteta je, takođe, utemeljen u jednoj istoj vlastitosti, koja praktičnom logikom sastavlja misao sa osećajem, reč sa delom, kao glavu sa telom, istinu sa životom.

Svakako, i zakon isključenja trećeg, kroz da–ne, jeste–nije, hoću–neću, za jasno odlučivanje, suđenje, delovanje, ima utemeljenje tek iz čiste volje, koja spontano misli, sudi, sintetiše, određuje, spaja... kao i slobodno odlučuje, dela.

To iz samog sebe, po sebi, upravo znači po svojoj volji, volji svoga Ja,  iz čiste volji jedne slobodne vlastitosti,  jednog slobodnog Ja.

 

JEDNA ISTA VLASTITOST PRE SVAKOG JE–DA–JESTE[12]

 

Kako to živo jedno  u nama ima najviše jedinstvo – jednu istu vlastitost?

Da li objektivna je–da–jeste veza jednog i drugog pojma po nekom najstarijem sintetičkom sudu znanja utemeljuje prasintetičku praosnovu Ja=Ja, čiste svesti u samosvesti, ili jedno isto konkretno Ja=Ja, svako je–da–jeste jedinstvom jednog i drugog pojma istinu, istost u objektivnom sudu znanja?

Svakako, da svaka je–da–jeste ili ne–nije veza predstava u pojmu, pojmova u sudu, ili sudova u zaključku, moguća tek po jednoj samoočiglednoj Ja=Ja vlastitosti, pre bilo koje veze svojstava u jednoj stvari, ili veze predstava u jednom pojmu, ili  veze subjekta i predikata u jednom sudu, sudova u jednom zaključku...

Svest o jestastvu, kao i svaka je–da–jeste veza subjekta i predikata u bilo kojem sudu, zaključku saznanja je utemeljena je u jednom nadsaznajnom Ja=Ja konkretnom subjektu,  a ne obrnuto: svest o jednom i istom konkretnom Ja=Ja subjektu, u je–da–jeste vezi više pojmova, pri izjednačenju subjekta i predikata u bilo kojim istinitim sudovima znanja.

Svako je, jeste se oslanja na jedno pojedinačno i konkretno isto Ja=Ja stajanje, ostajanje, postojano postojanje.

Pre nego što iz onog "Ja mislim"  samo znam da postojim,“ ja iz čiste volje jedne konkretne i pojedinačne Ja=Ja iste vlastitosti, što ostaje jedna ista u promeni, staje, stoji, znam za svako je, da, jeste objektivno jedinstvo u: opažaju, pojmu, sudu, zaključku – postojano postojanje!

Samo konkretna i pojedinačna ista vlastitost  može biti ona najstarija sintetička svepodležuća osnova svakog je, da, jeste ili ne, nije objektivnog jedinstva opažaja u istinitom pojmu, pojmova u istinitoms uda, sudova u istinotom zaključku saznanja.

Na prvi pogled izgleda da veza je–da–jeste u  sudu nekog užeg ka širem pojmu, utemeljuje vezu subjekta i predikata...

A zapravo, ta najprostija je–da–jeste ili ne, nije veza za sve-jedno–jedno-sve tek kroz čistu volju i jednu sintetički najstariju vlastitost ima utemeljenje.

Tu prasintetičku subjektivnost pretpostavlja svaka predikativnost. I lingvistička osnova govora i sintaksička osnova rečenice i semantička osnova reči...

Ta najstarija os što ostaje ista u promeni, opstaje, staje, stoji  prima svu  postojanost postojanja.

To da prvo mora postojati svest o sebi, samosvest, da bi postojala svest o bilo čemu drugom, ne znači ništa drugo, nego da prasintetička subjektivnost kroz nadsaznajnu čistu volja i nadsuštastvenu vlastitost stoji ispred čiste svesti i  opštelogičkog Ja u osnovi svog pojavnog saznanja!

Da jednovoljnost, jedno voljno Ja, identično sebi, neprotivurečno sa sobom, sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću,  utemeljuje jednoločignost, jednu logiku, jednosvesnost, jednu svest,  uopšte, logičnost, svesnost.

Bez jedne iste vlastitosti čovek nema jasno da–ne, jeste–nije, hoću–neću,  neprotivurečnu misao, reč, odluku, delo...

Mnogo pre nego što iz transcendentalnog Ja mislim znam da postojim“, ja iz jedne nadmislene, nadsaznajne Ja=Ja samoočigledne vlastitosti utemeljujem samu  postojanost postojanja!

Čak i u osnovi matematičkog 1=1, 2 +2 = 4,  ne leži neka logička istost A=A, nego upravo jedna pojedinačna, ista vlastitost, jedno voljno Ja=Ja tek utemeljuje logičko-matematičku istost 1=1,  A=A.

Da nije čovek jedna ista vlastitost, ne bi znao ni za kakvo jednako, isto, jedno, jedan!

Međutim, ne samo da ja nemam jednu Ja=Ja istu vlastitost iz broja jedan, nego tek iz jedne čiste, neoprotivurečne, identične, iste volje, vlastitog Ja=Ja,  znam za broj jedan!

Najstarije jedno, jednako, isto, jedno, jedan, za svako je i da, može biti samo ista vlastitost.

Samo se iz jedne iste vlastitosti zna za broj jedan i svaku  je i da jednakost, istost u pojmovima, sudovima znanja.

Jedino iz jedne juče, danas sutra... samoočigledne iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe,  čovek ima svest o sebi, samosvest.

Ta sintetička osnova čiste volje i jedne iste vlastitosti utemeljuje A=A logičko-analitičku praosnovu zakona identiteta i zakona neprotivurečnosti.

I samo zato što postoji sintetički starija Ja=Ja  jedna ista vlastitosti, postoji i prazna A=A analitička logika, matematika i to je suština priče i kraj  te diskusije  stare  dve hiljade godina!

Praosnova svoditi, svesti od van ka unutra i od unutra ka van u jednoj svesti, od subjekta ka objektu i objekta ka subjektu koja drži, spaja sve razlike, suprotnosti sve-jednog jednog-svega, ima se samo u čistoj volji, samoočiglednom Ja=Ja, jednoj istoj vlastitosti.

A Kant u svojoj prvoj kritici tvrdi sve obrnuto!

Međutim, ne potvrđuje neko najstarije Je istu vlastitost, naše vlastito Ja, nego jedno vlastito Ja=Ja, svako Je, pa čak i praosnovu svesti u samosvesti.

To je najstarija sintetička osa, osnova unutra oko koje se  sve prikuplja, ostaje, zastaje, postojano staje, stoji, postoji, pre svakog pojma i opažaja!

Bez čisto volje jedne slobodne vlastitost  ne može se pojmiti nikakvo logičko Ja.

Mnogo pre ta sintetički najstarija os, postojanost iznutra, jako ostajanje, stajanje, postojanje čiste volje jedne slobodne vlastitosti meri sve spolja, nego što ono spolja meri tu svepodležuću os unutra koja stoji kao najstariji oslonac, stajanje,  ostajanje, postojano postojanje!

Iz opštelogičkog Ja ne može se razlikovati ranije–sada–kasnije, te zato Kant uvodi posebno vremensko čulo, apriorni samoopažaj da njegovim transcendentalnim odredbama jednovremenosti, sleda, trajanja razlikuje vreme.

Međutim, ne samo da se tek iz jedne  juče– danas–sutra iste vlastitosti i sadržaja spoljašnjih opažaja, razlikuje ranije, sada, kasnije, nego se iz jedne iste vlastitosti nema nikakva potreba za posebnim vremenskim čulom–opažajem!

 

JA MISLIM I JA JESAM

 

Pre pitanja da li ovo, ono postoji, jeste, treba razjasniti šta se podrazumeva pod postojanjem, jestastvom?

Koje prvostepeno, drugostepeno, trećestepeno značenje pridajemo tom pojmu?

Po Kantu ništa ne postoji niti jeste samo iz pojma nego tek i kada se potvrdi spoljašnjim, unutrašnjim apriornim opažajima prostora i vremena...

Izvan tih opažajnih moći svet je samo prazno transcendentalno h.

I sve naše unutrašnje iskustva moguće je samo na osnovu našeg spoljašnjeg iskustva...

Međutim, iako Kant tek iz spoljašnjeg opažaja razlikuje “stvarne od zamišljenih talira“,  on slično Dekartu, već iz praosnovnog Ja mislim podrazumeva Ja jesam, postojim  nezavisno od  opažaja!

To jest, sa jedne strane je sve objektivno bivstvovanje uslovljeno transcendentalnom subjektivnošću, sa druge strane on predopažajno, predpojmovno (prekritički) podrazumeva naše objektivno bivstvovanje!

Dakle, iako postojanje slepih sadržaja izvan naših saznajnih formi shvata samo kao prazno, transcendetalno h,  on  bivstvovanje nas samih ne  dovodi u pitanje.

Osim toga, on ne prihvata samo formalno-sadržinsko saznajno-pojavno jestastvo u jedinstvu praznih forme i slepih sadržaja, nego i objektivno bivstvovanje nespoznatljive (nadsaznajne) suštine stvari po sebi i nas samih!

Na kraju, ako suština stvari po sebi i nas samih postoji, jeste (pre), nezavisno od saznajno-pojavnog jedinstva unutrašnjeg–spoljašnjeg, prazne forme–slepe sadržine, kakvog  ima smisla transcendentalni okret u kome se sva pojavna objektivnost upravlja prema čistoj subjektivnosti?

 

ČISTA VOLjA JEDNE SAMOOČIGLEDNE VLASTITOSTI ŠTO OSTAJE U  PROMENI, STAJE, STOJI PRE SVAKOG MIŠLjENjA, OPAŽANjA, NE UTEMELjUJE SAMO IZVESNOST SAMOPOSTOJANjA, NEGO I SVAKU DRUGU POSTOJANOST POSTOJANjA!   

 

Kakva je veza čistog "Ja mislim", i onog “Ja jesam“?

Već je rečeno da Kanta i svest o svom bivstvovanju potvrđuje iz samoizvesnog Ja mislim (slično Dekartovom cogitu), pre, nezavisno od  svakog opažanja.

[...] U sintetičkom praosnovnom jedinstvu apercepcije ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje“.[13]

Ipak, kako Ja znam da jesam, postojim, bez ikakvog sadržaja opažaja?

Kant odgovara da ta samoizvesnost našeg postojanja nije suštinsko znanje jer nam je vlastita suština  nedostupna.

Sa druge strane, šta bi uopšte značilo, suštinski znati sebe, svoje Ja?

Da li takvo nešto kao što je hipotetička suština nas samih, uopšte pripada području saznanja!

Zašto bi, uopšte, naša suština bila neko suštinsko znanje, nešto što su shvatile, obuhvatile misli, pojmovi, izrazile reči?

Svako znanje pretpostavlja nešto poznato...

Nepoznate, nejasne stvari se objašnjavaju tako što se svode na jasne, poznate...

Opet, koja su to nesumnjiva saznanja, potpuno pouzdane istine, samoočigledne stvari?

 Postoji li takva znanja, takve stvari? 

Ili sva znanja, pa čak i prvi samoočigledni principi, pretpostavljaju neko starije znanje, gde se jedna stvar objašnjava drugom, a ova opet trećom... i tako u beskraj...

Na primer, kada se pita: šta je čovek, tu se traži da se  sa nekim potpuno poznatim ili više jasnim pojmom, stvarju, bićem, objasni potpuno “nepoznat“, ili “manje jasan“, pojam čoveka?!

Da se po po nekom je–da izjednačenju pojmova između subjekta i predikata u hipotetičkom sudu znanja odgovori na to pitanje!

Ono što se pri tome zaboravlja da svaka veza pojmova pretpostavlja  najstariju sintetičku praosnovu subjektivnosti (pre svake objektivnosti) iz samoočiglednog Ja=Ja, jedne iste vlastitosti.

I da je saznavalac, koji je mnogo pre onaj ko saznaje nego ono što saznaje...

I da zato "saznanje nas samih" ima još jednu dodatnu nemogućnost. Saznavalac je uvek neki „korak“ iza svake forme ili sadržine saznanja!

Zato Kant i ne pokušava da sazna našu suštinu, prvostepenog sintetičkog saznavaoca, nego svojom transcendentalnom, kritičkom metodom samo razjašnjava naše (drugostepene) saznajne moći za utemeljenje (opšteg i nužnog) naučnog saznanja u granicama iskustva.

Sama težnja da se saznavalac objasni, razjasni, sazna, bliže odredi njegova prvostepena forma–sadržaj drugostepenim formama  razuma, uma, čula, ili trećestepenim sadržajima opažanja, potire prvostepeno jedinstvo forme–sadržaja, starije, svakako, od drugostepenih formi i trećestepenih sadržaja i jednom unapred nemogućom postavkom, prvostepenog predsaznajnog, nadsaznajnog saznavaoca svodi na njegove drugostepene  forme ili trećestepene sadržaje; objašnjava iz njih, izvodi iz njih!

Ili se, u krajnjem slučaju, do nužno pojavnog saznavaoca, dolazi tek subjektivno–objektivnim jedinstvom prazne forme i slepog sadržaja!

Ipak, ni  spontanitet svesti, kao ni prazne forme–slepi sadržaji u njihovom jedinstvu u iskustvu, ne mogu se izjednačiti sa samim saznavaocem.

Već je pokazano da je samoizvesnost čisto  logičkog Ja, jedne svesti, jednosvesnosti, utemeljena u starijoj čistoj volji, jednovoljnosti.

Da je naše samoočigledno bivstovanje pre svih drugostepenih formi ili trećestepenih sadržaja, utemeljeno u sintetičkoj osnovi čiste volje, voljnom Ja, jednoj istoj vlastitosti!

Da čista volja poseduje čist razum,  čist um, čist opžaj, čistu logiku, svest o sebi i  svome telu, a ne čist razum, čista logika, čistu volju!

Da se samo iz jedne iste vlastitosti, čistog voljnog Ja=Ja, ima utemeljenje postojanosti postojanja pre svakog pojma i svakog opažaja!

Inače bi se i za potvrdu  iste vlastitosti, kao za neko unutrašnje iskustvo, tražilo spoljašnje iskustvo!

U svakom slučaju, samoizvesnost logičkog Ja mnogo je teže zasnovati bez spoljašnjeg iskustva, nego voljnog Ja.

Samoočigledna čista volja, jedna ista vlastitost, kao suštinska forma istovetna sa suštinskim sadržajem, jedino stoji pre podeljenosti forme i sadržaja, i sjedinjuje sve saznajne forme i sve saznajne sadržaje. Utemeljuje ne samo naše odlučivanje, delovanje, nego i spontano mišljenje, suđenje.

Iz činjenice, što se ne može videti viđenje, čuti čujenje, govoriti govorenje, niti se izjednačiti sa bilo kojim, kakvim konkretnim slikama, zvucima,  rečima, niti svesti na njih, ne može se zbog toga tvrditi da oni ne postoje!

Ili,  što se ni volja, ni svest ne mogu opaziti ili pojmiti, izjednačiti sa svojim odlukama, postupcima mislima,  sudovima, niti svesti na njih,   tvrditi da  volja i svest ne postoje!

 

ČULA, RAZUM, UM I JEDNA SLOBODNA VLASTITOST 


Sa pokušajima da se logikom, razumom, umom, saznanjem dokaže slobodna volja, okreće se princip, jer se i opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma i logičnosti logike može utemeljiti samo iz supstancijalne volje i jedne slobodne vlastitosti.

Zato, nasuprot opštih i nužnih sudova saznanja  transcendentalnog pojavnog uma, Kant u praktično umu postulira suštinsku slobodnu volju.

Međutim ne samo da bez slobodne vlastitosti opšta volja zakonodavnog uma nije ni volja, ni slobodna, nema utemeljenje za odlučnost odluke ili delatnost dela, nego bez slobodne vlastitosti nema utemeljenje ni opažajnost opažaja,  ni razumnost razuma, umnost uma, ni logičnost logike  ni saznatljivost saznanja, ni istinitost istine…!

Svakako, da pre dokazivanja ovog, onog treba utemeljiti samo dokazivanje, dokaz.

Etimološki, očito, očigledno, do očiju, do oka, dokaz, pred oči, predočiti… 

Svakako da se jedna ista vlastitost ne može  nikako dokazivati, dovesti do oka, pred oči, videti, čulno predočiti...

Ipak, kako se uopšte vidi?

To „očigledno“ viđenje pojedinačnog, posebnog ovog, onog nečeg (da bi uopšte znalo šta to vidi, čuje, dodiruje, miriše, kuša) mora, po Platonu, pretpostaviti unutrašnji vid znanja za prepoznavanje po celini stvari. 

Pored toga podrazumeva i jednu nadsaznajnu, nadopažajnu samoizvesnu vlastitost. 

To jest, sasvim obrnuto, od Kantove transcendentalnog Ja mislim, nadmislena, nadopažajna, nadsaznajna najizvesnija Ja=Ja vlastitost se podrazumeva ne samo za svako do oka, dokazivanje, pred oči, predočavanje nego i za samu (svaku) opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma, logičnost logike i istinitost istine… A to jedino može biti ona sintetički najstarija subjektivnost koja se mora podrazumevati za svu objektivnost!

Po Kritici čistog uma izgleda da razum, logika, opštelogičko, samosvesno Ja mislim, sudim,  poseduje empiričko Ja – našu istu vlastitost. Međutim, tek se u Kritici praktičnog uma zapravo vidi da Kant teorijski um postavlja ispod  praktičnog uma i kritički razum ispod samokritičke čiste volje!

Da se prvostepeni okret suštinske subjektivnosti pre svake objektivnosti izvršava u čistoj volji i u našem praktično-moralnom, verujućem umu, jer tvrdi da je uništio znanje da bi našao mesta za veru. 

Međutim, on ne ide dotle da tvrdi razum, kao i bilo koji drugi saznajni  organ na kraju pripada suštinskoj praosnovi čiste volje i jednoj istoj vlastitosti.

Međutim ova rasprava jasno dokazuje da bez jedne iste vlastitosti starijeg voljnog Ja, suštinskog praktičnog uma, ni razum, ni logika, ni logički zakoni saznajno.pojavnog uma nemaju jedinstvo, utemeljenje.

Čist opažaj, čist razum, čisto logičko Ja, bez čiste volje, i jedne iste vlastitosti ne znače ništa!

Kao što naša čula pripadaju nama samima, čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti, a ne razumu, opštelogičkom Ja, tako i čist razum,čist um, čista opažaj,  opštelogičko Ja, pripada nama samima, čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti.

Kant na čistoj volji i  imanentnim idejama Boga, slobode i besmrtnosti duše, svoj praktični um utemeljuje noumenalno, a ne kao teorijski, na praznim formama razuma, čula u granicama iskustva – fenomenalno.

Prvostepeno čisto ne mogu nikako biti prazne forme čiste čulnosti, razuma, teorijskog  uma, odvojene od slepih sadržaja, a ni njihovo saznajno jedinstvo, koje je pojavna strana stvari, nego samo nadsaznajna čista volja praktično-moralnog uma, koja je suštinska forma i sadržina stvari!

I zato, kao starije od logike, pre same logike, čista volja mora od početka do kraja biti u  osnovi logike!

Samokritični, praktični um i metafizika čiste volje stoji ispred kritičke osnove razuma, teorijskog, pojavnog uma, što i svedoči Kantova Metafizika morala.

 

NAUKA I FILOZOFIJA

 

Kant je  u ime opštih i nužnih zakona prirodne nauke nauke postavio čistu subjektivnost pred sve objektivnosti i transcendentalno Ja, ispred  vlastitog, empiričkog Ja.

Ipak, kada je umesto čiste volje i jedne iste vlastitosti postavio čisto Ja mislim, sudim sa praznim formama mišljenja, opažanja, njegova transcendentalno-kritička osnova nije žrtvovala samo tradicionalnu  metafiziku, nego  indirektno ispostavila zahtev da svaka buduća filozofija bude utemeljena kao nauka, ili bude u službi nauke.

Međutim, ovaj rad je pokazao da samo starija čista volja i jedna  sintetički najstarija ista vlastitost jedino može utemeljiti čiste pojmove logike i opšte i nužne  sudove nauke; i da  neka  filozofija uvek stoji (mora stajati) u osnovi logike, nauke!

Da samoočigledna čista volja, jedna ista vlastitost, a ne opštelogičko  Ja, kao najstarija sintetička osnova, jedino prima svu istost i različitost, ponavljanje i neponovljivost, suprotnost i jedinstvo.

I da bez  čiste volje i jedne iste vlastitosti opšti  i nužni pojmovi filozofije, sudovi nauke, sve čiste forme razuma, uma, pa i najopštiji zakoni logike, nemaju utemeljenje.

I, na kraju, da se suštinski okret čiste subjektivnosti, pre svake prazne saznajne forme ili slepog sadržaja, izvršava u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti!

Kant tvrdi da  razum, um  ne može biti “naučnik“ samo iz pojma, bez sadržaja opažaja,  međutim, on još pre ne može biti “logičar“ bez samoočigledne čiste volje i jedne iste vlastitosti; bez starije filozofije, ako nije „filozof“!

Kada se Ja mislim, sudim uzima za najstariju  sintetičku osnovu, čista volja se postavlja ispod opštosti i nužnosti razuma, nemoguće po sebi, filozofija ispod nauke i jedna samoočigledna  ista vlastitost ispod logičko-analitičkog opštelogičkog Ja, a zapravo je sasvim obrnuto tačno: opštelogičko Ja mislim jedino se može utemeljiti u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti!

Nikakvom  dedukcijom iz najopštijih pojmova razuma, uma, po logičkoj nužnosti mišljenja, suđenja ne može se doći do čiste volje  i jedne iste vlastitosti.

Fihte[14],  Hegel, Šeling zato pokušavaju  obrnuto. Hegel, na primer,  iz sve pojedinačnosti, posebnosti početnog pojavnog bića, izvodi prvo suštinu,  pa suštinom suštine, pojmom pojma na kraju, apsolutnu ideju, Boga.

Međutim,  samo se iz jedne iz jedne slobodne i pojedinačne iste vlastitosti pre svakog opšteg pojma, i nesvodljive na njega, može apstrahovati bilo koja, kakva posebnost, opštost, pa čak na kraju i najopštija subjektivnost apsolutnog duha ideje.

Šta je teže objasniti: kako postoji ta pojedinačna ista vlastitost,  ili, kako postoji opštost i nužnost?

Svakako da je teže  objasniti kako iz jedne čiste volje postoji svaka neponovljiva i slobodna pojedinačnost, ista vlastitost,  nego apstrahovana opštost i nužnost!

Ne samo da je mnogo teže objasniti jednu neponovljivu istu vlastitost, nego je opštelogičko, transcendentalno Ja nezamislivo i nemoguće bez jedne pojedinačne iste vlastitosti.

Samosvest, nije svest o nekom opštem logičkom Ja, nego  iz praosnove čiste volje i jedne prvostepene vlastitosti, svest o  svome pojedinačnom Ja!

Samo  iz jedne pojedinačne i neponovljive Ja=Ja iste vlastitosti  logička istost A=A ima utemeljenje.

Čak i Platon  iz opštih i nužnih sudova razuma, uma, matematike, dokazuje večnost duše.

Na prvi pogled izgleda da jedan večno isti razum, um, večni sudovi  matematike i  opšti i nužni pojmovi, ideje dokazuju večnost jedne iste duše, a u stvari, samo samoočigledna čista volja, ista vlastitost jedne večne i neponovljive duše, potvrđuje opštost i nužnost razuma, uma, logike, opšte i nužne pojmove, ideje nauke, matematike!

Bez samokritične čiste volje i jedne iste vlastitosti u osnovi suštinskog praktično-moralnog uma, nikakva čista subjektivnost pre svake objektivnost u saznajno-pojavnom kritičkom umu nema utemeljenje. 

Na kraju i za samog Platona, svaka duša je, kao i svaka ideja, opet supstancijalna pojedinačnost!

Nasuprot Platonu,  Kant opštu i nužnu matematiku izvodi iz transcendentalnog Ja, opšteg i nužnog mišljenja, suđenja i opšteg i nužnog spoljašnjeg i unutrašnjeg  opažanja.

Međutim opšta i nužna matematika, nauka, prazne  forme razuma, uma, zakoni logike, svoje sintetičko utemeljenje imaju samo kroz jednu večno živu (i pojedinačnu) istu vlastitost!

Ja mislim ima svoj spontanitet samo kroz čistu volju, pojedinačno Ja=Ja, jednu istu vlastitost.   

Slobodna i pojedinačna ista vlastitost jedina je sintetička osnova svega prema jednom i jednog  prema svemu.

Pre bilo koje, kakve opštosti i nužnosti  čovek u čistoj volji  licem k licu  potvrđuje pred drugim, kao i drugi pred njim, jednu pojedinačnu i neponovljivu istu vlastitost!

Hegelov Bog kao  apsolutni pojam svakog pojma,  još nije Bog; nego tek kao apsolutna volja i večno ista vlastitost.

I kao što čovek nije čovek samo kroz čist razum, logiku i praosnovno Ja mislim, nego tek kroz čistu volju i jednu istu vlastitost, tako ni  biće nije biće samo kroz Božiji um, logiku i apsolutno mišljenje, nego Božiju apsolutnu, stvarajuću volju i jednu večno istu vlastitost!

Ili, bez apsolutne vlastitosti, Boga kao vlasnika bića,  nema nikakvog bivanja, bića!  

Zato je za poznog Šelinga Bog gospodar bića; apsolutna mogućnost slobodnog davanja i uzimanja bića.

Tek je iz Božije apsolutne volje i večno iste vlastitosti, kao vlasnika, gospodara slobodnog davanja i uzimanja bića, tek utemeljeno svako jestastvo, bivanje, biće.

 

NAČELA PRAKTIČNE LOGIKE

 

Ako se ta siintetička osnova čiste volja ne uviđa u razumu, logici, svakako da se previđa i u osnovama matematike, prirodne nauke.

Prirodna nauka prihvata samo praznu formu razuma Ja mislim, sudim, za apriornu vezu  pojma i opažaja u sudovima znanja.

Ipak u osnovi matematike, prirodne nauke ne može stajati samo opštelogičko Ja koje sve pojmove, sudove i rezultate eksperimenata sveobuhvatnim zaključcima objedinjuje u jednu neprotivurečnu teoriju,  nego stručno i odgovorno, naučno Ja zahteva od početka sintetičku osnovu čiste volje i jedne iste vlastitosti.

U stvari, ta sintetička osnova čiste volje se traži u svakom pojedincu, zajednici. Jedino tako zasnovana praktična logika sve različite, suprotne misli, osećaje, potrebe, motive, odluke, dela uobličava u jednu neprotivurečnu ličnost. Omogućava da čovek razvije svoju slobodnu ličnost i istovremeno saglasi sa drugim slobodnim ličnostima u zajednici.

Samo čista volja ima mogućnost da mnoštvo različitih, suprotnih shvatanja, motiva, merila vrednosti, koje se bore u čoveku i povodom njega, dostigne najviše jedinstvo misli–osećaja–reči–dela. Pronađe duhovne koordinate  slobodne ličnosti u sebi samom i sa drugim ljudimau.

I ne samo pojedinac, nego i svaka grupa, zajednica ili društvo.

 

ČISTA VOLjA I TEORIJSKI UM

 

Očigledno da teorijski um sam po sebi, svojim sveobuhvatnim zaključivanjem ne može biti najviši regulator našeg saznanja, iskustva   najviši objedinitelj svih pojmova, sudova razuma.

Kao što čist razum nema utemeljenje bez najstarije sintetičke osnove čiste volje i jedne iste vlastitosti, tako ga nema ni čist um.

Platon, na primer, ne vidi nikakvu osnovu razuma, uma, svega našeg  saznanja,  bez naviše ideje dobra, a Aristotel, bez najvišeg svrhovitog uzroka, Božijeg većnog života, savršenog duhovnog bića. 

Svakako, ni Kantov teorijski um, svoju najvišu regulativnu ulogu, kojom od svih pojedinačnih, posebnih, opštih pojmova, sudova razuma pronalazi sveobuhvatno jedinstvo svega našeg saznanja, iskustva, ne može izvršiti bez čiste volje i jedne iste vlastitosti.

Kada se kritički čist um, razum utemelje u samokritičnoj čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti, nema potrebe za suštinskim razdvajanjem teorijskog i praktičnog uma, i posebnom Kritikom moći suđenja, koja bi trebalo da omogući prelaz između njih,  nego se sve utemeljuje iz jedne jedinstvene moći.

 

ČISTA VOLjA I PRAKTIČNI UM

 

U Kritici praktičnog uma, pak, čista volja je i pojedinačna, lična i opštečovečanska, nadlična. Samokritički, praktični um kroz neprotivurečno praktično-moralno umeće treba da izjednači najvlastitije lično i opštečovečansko nadlično.

Iako je  voljno Ja i svoje i opšte, mnogo je više svoje, nego opšte, a logičko Ja i svoje i opšte, ipak je mnogo više opšte, nego svoje.

Zato Kant supstancijalni samokritički, praktični um, postavlja ispred pojavnog saznanja teorijskog, kritičkog uma.

Naspram saznajnog, kritičkog uma i pojavnog jedinstva praznih formi na jednoj i slepih opažaja na drugoj strani, Kant moralnim, samokritičkim umom traži suštinsko jedinstvo forme i sadržaja, lične i zajedničke volje.

Tek se  imanentnošću Boga, slobode i besmrtnosti duše iz jedne apsolutne volje utemeljuje jedna vlast u sebi, vlastita slobodna volja i mogućnost jedinstva sa isto takvim drugim voljama u jednoj vlasti, vlastitosti slobodne zajednice.

Jedino neprotivurečna pravila moralnog postupanja supstancijalne čiste volje i jedne vlasti u sebi, iste vlastitosti iz najvišeg jedinstva praktičnog uma,  sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću, vodi  do  vlastite slobodne volje!

Samo ako si svoj ti si Božiji, i samo ako si Božiji ti si svoj.

Vlast u sebi jedne, iste čiste volje sastavlja istovremeno svoje najvlastitije, slobodno i lično i jednu najvišu pravdu zakonodavnog uma za sve – opštečovečansko,  nadlično.

Pa kada neko pita: kakva je razlika između empiričke volje, i čiste volje, treba odgovoriti da je samo čista volja svoja volja; ili,  kada empirička volja bude čista volja, onda će biti svoja volja!

Kada čovek nema jedinstvo misli, reči i dela, jedno misli, drugo govori, treće radi, kako će znati  šta je  da je to uopšte on sam i da je to njegova, vlastita volja!?

Samo ako su njegove misli reči, dela u jedinstvu, njegov život biti stvarno njegov.

Svakako da ne postoji samo suprotstavljanje reči i reči iz suprotnog pojma, suda, zaključka, nego i misli prema  misli,  odluke prema odluci, dela prema delu; a pogotovu misli, reči, odluke i dela između sebe.

I neprotivurečnost je u zadnjem smislu utemeljena u tom najvišem jedinstvu čiste misli–osećaja–reči–odluke–dela.

To znači da je je čista volja je najličnija svoja volja,  jer iz jedne vlasti u sebi, iste vlastitosti u svom idealu, postavlja i izvršava to najviše jedinstvo slobodne misli–osećaja–reči–odluke–dela. 

Suština umnosti, najvišeg praktičnog umeća, traži u osloncu jednu čistu, istu volju, kao što sa druge strane jedna čista, ista volja za svoju vlastitost traži jednu vlast u sebi,  najviše jedinstvo zakonodavnog uma, neprotivurečna pravila praktičnog postupanja.

Samo pravila praktičnog postupanja iz jedne apsolutne volje, kao najviše umeće za sebe, za druge, za sve, vode jednoj vlasti, vlastitosti svoje slobodne volje.

Ako se narušava vlast jedne čiste, iste volje u postupanju ka drugima, ne utemeljuje na najvišem dobru, gubi se vlast u sebi, vlastitost svoje slobodne volje.

Jedino oslobođen bilo kakvih idola, u unutrašnjem bezmerju jedne čiste, neprotivurečne, iste volje ima imanentno svoje, najvlastitije lično, i istovremeno iz apsolutne volje Božije, opštečovečansko, nadlično.

I kao što u razumu, teorijskom umu forma čistog pojma nije dovoljna za kriterijum objektivnog saznanja, nego se traže i sadržaji opažanja, tako ni u praktičnom umu nije dovoljno da se kategoričkim imperativom samo zna šta je dobro, nego se traži da se ta svoja moralno-praktična suština potvrdi na delu samoiskustveno, lično!

Kategorički imperativ samo kao najviše  uputstvo praktičnog uma, kojim se rukovodi čista volja da u svom delovanju izjednači lično i zajedničko dobra, a bez nužnosti da tu svoju suštinu potvrdi na delu, ostaje i dalje samo saznajno-logički i  fenomenalan, jer čovek može znati šta je dobro, a da ga ne čini; da ostaje u znanju bez dela.

Ta suština čiste volje duše mora biti potvrđena na praktičnom delu dobra pojedinačno, iskustveno i lično, da bi po najvišem moralnom principu zakonodavnog uma iz apsolutne volje Božije i opšteg dobra za sve, bila ono metafizičko i nadlično.

 

POJAVNI I SUŠTINSKI KOPERNIKANSKI OKRET

 

“Do sada se pretpostavljalo da se sve naše saznanje mora upravljati prema predmetima... neka se jednom proba...  da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju.“[15]

„Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bih dobio mesta za veru.“[16]

 

Očigledno da postoji protivurečnost između dve osnovne teze u predgovoru Kritike čistog uma.

Između kopernikanskog okreta  saznajno-logičkog, teorijskog uma (kada se stvari upravljaju prema našem saznanju) i kopernikanskog okreta praktično-moralnog uma, ka imanentnoj veri, utemeljenog na nadsaznajnoj, nadlogičkoj čistoj volji.

Kant na početku polazi od toga da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju, a ne mi prema samim predmetima, na kraju zaključuje da mi ne možemo saznati ni same stvari, nu suštinu nas samih!

U stvari, gotovo sva filozofija do Kanta je pretpostavljala da se stvari upravljaju prema našim saznajnim moćima, te ih zbog toga možemo saznati, uključujući tako unapred neku vrstu kopernikanskog okreta“!

Međutim, upravo Kant tim filozofijama zamera, što pre takvog saznanja nisu preispitale mogućnosti naših saznajnih moći, jer da su to učinile, one bi videle da mi uopšte nemamo takve saznajne moći, kojima možemo saznati suštinu nas samih niti stvari po sebi.

I da, prema tome, njegovo kritičko stanovište, trebalo mnogo pre da zaključi obrnuto: da se stvari ne upravljaju prema nama samima i našim saznajnim moćima, nego i mi sami i naše saznajne moći prema nadlogičoj, nadsaznajnoj stvari po sebi!

I kada Kant sa jedne strane tvrdi da  mi uopšte ne možemo saznati suštinu stvari, a sa druge strane da naša suština uopšte nije u saznanju, saznajna, nego da naš teorijski um, i sve pojavno saznanje stoji ispod supstancijalne čiste volje i da zato  mora biti podređeno praktično moralnoj suštini, svakako da je nedosledan.

Kako može suština da nedostaje!? Kada jednoj stvari nedostaje suština, onda te stvari nema!

To jest, ako naša suština nije saznajna, nego praktično-moralna, onda nema nikakvog smisla govoriti o suštinskom saznanju i njegovoj nemogućnosti, nego jasno reći: da naše saznanje, nije ograničeno i pojavno zbog nemogućnosti naših saznajnih moći (kakve god one bile), već zato što naša suština nije saznajna, nego praktično-moralna, naše saznanje je ograničeno i pojavno!

Prema tome, ako važi kopernikanski okret praktično-moralnog uma, nadsaznajne, nadlogičke čiste volje, ne važi kopernikanski okret saznajno-logičkog pojavnog uma!

I da Kant u svojoj prvoj tezi ovde navedenoj treba da tvrdi upravo obrnuto, a ovako kako je izrečena, prva teza potire drugu i vodi u protivurečnost!

Tek iz konačnog zaključka Kantove kritičke filozofije i o prvostepene praktično-moralne suštine, sledi drugostepenost saznanja!

Naša suština nije praktično-moralna što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego što je naša suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje je pojavno i ograničeno i mora biti podređeno nadsazjnajnoj praktično-moralnoj suštini!

U stvari, kopernikanski  okret saznajnog, teorijskog uma je samo pojavni i u potpunosti pretpostavlja čistu volju i nadsaznajni, praktično-moralni um.

Ako se stvar po sebi ne može saznati,  prvostepeno čisto  nije u temeljeno u znanju neke večno iste istine saznajno-teorijskog uma, nego u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti u najvišem jedinstvu slobodne misli, reči, odluke i dela suštinskog, praktično-moralnog verujućeg uma.

Prvostepeno čisto nije u praznim formama čiste: čulnosti, razuma, teorijskog uma odvojenim od slepih sadržaja niti u jedinstvu sa slepim sadržajima u saznajno-pojavnoj strani stvari, već u samokritičnoj čistoj volji praktično-moralnog uma i nadsaznajnom jedinstvu slobodne misli, reči, odluke i dela svake slobodne vlastitosti, koja je suštinska forma i sadržina stvari!

Samo kroz suštinski  praktično-moralni um, stariju čistu volju i najstariju vlastitost, čovek ima čistu čulnost, jednu neprotivurečnu logiku, čisti razum, čisti teorijski uma!

Suštinski okret čiste volje (u nadsaznjanom jedinstvu  čiste: misli, reči, odluke i dela) ne utemeljuje samo svaku slobodnu vlastitost praktično-moralnog uma, nego i čistu čulnost, čisti razum, pojavni okret čistog kritičkog saznajno-teorijskog uma!

Samo je nadsaznajna, nadlogička praktično-moralna osnova samokritične čiste volje,  jedne iste vlastitosti, sa postulatima Boga, slobode i besmrtnost duše, ono po sebi čisto, suštinska umnost, umeće i prvostepena istina–isto, što može utemeljiti samu kritičnost!

Suština čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti nije da se  predmeti predmeti upravljaju prema našim saznajnim moćima, nego da  pojavni, kritički  um  stoji ispod supstancijalne čiste volje i samokritičnog, praktičnog uma!

“Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bi dobio mesta za veru.“  

Po Hegelu sva priroda, istorija, „volja“ svakog čoveka, naroda, svaka vlastitost i Bog na kraju, služi lukavstvom uma samosaznanju apsolutnog duha, ideje.

Za Kanta teorijski um i sve pojavno saznanje, stoji ispod praktičnog uma i suštinskih praktično-moralnih principa.

Po onoj Heraklitovoj: „Oči i uši su ljudima rđavi svedoci, ako imaju varvarske duše,“ (kod Dilsa frag. 107), i Platonovoj nadsaznajnoj, nadlogičkoj ideji dobra iznad svih ostalih ideja, i svakog  saznanja. 

 

PITANjE “ŠTA JE ČOVEK“ POTIRE KANTOV  KOPERNIKANSKI OKRET

 

Kada se  najbitnija pitanja: šta mogu da znam, šta treba da činim, čemu treba da se nadam (koja  sva imaju zajedničko šta), svedu na pitanje: šta je čovek,  to potire  Kantov kopernikanski okret i u pojavnom i u suštinskom smislu!

Tako se okret saznajno-teorijskog uma i unapred pojavno  štastvo pitanja–odgovora postavlja kao suštinsko, iako svako  šta,  koliko, kako, zašto pitanje–odgovor već pretpostavlja stariju transcendentalnu osnovu pre upitnog, nad upitnog predsaznajnog,  prasintetičkog Ja mislim, samoidentitet Ja=Ja 

U stvari, Kant upravo ne oseća obavezu da iz kategorija, izvedenih iz  sudova kvaliteta, kvantiteta, relacije, modaliteta, utemeljuje sama pitanja šta, koliko, kako, zašto, jer je za njega svako pitanje–odgovor našeg saznanja moguće samo pojavno, po  transcendentalnoj osnovi, a ne po transcendentnoj osnovi, suštinski! 

U svakom slučaju, ako praosnova upitnosti (šta mogu da znam?)  sa pitanjima šta jeste, koliko jeste, kako jeste, i u kom odnosu jeste,  ne može biti  suštinska,  ne može ni samo znanje, kao odgovor na upitnost i sva  pitanja biti suština, suštinsko!

Ili, ako je sve saznanje teorijskog uma unapred pojavno, nikakvo šta (koliko, kako, zašto) pitanje–odgovor ne može biti suština, suštinsko!

Pitanje šta je čovek (indirektno šta sam Ja),  pogotovu potire stariju samoočiglednu čistu volju (i jednu istu vlastitost) i Kantov suštinski kopernikanski okret imanentnog praktično-moralnog uma.

U stvari, već je  transcendentalno utemeljenje prasintetičkog Ja dato pre upitno, nad upitno pre logike, filozofije, svakog saznanja, iskustva – ilo kojeg, kakvog pojavnog pitanja–odgovora,  a kamoli  samoočigledna čista volja i imanentni postulati praktičnog uma!

Ako se  pitanja: šta je čovek proglasi za najbitnije,  tada se,  naspram  suštinskog okreta samoočigledne čiste volje i praktično-moralnog uma, sve ponovo vraća pojavnom, saznajnom umu.

Pitanje šta je, koliko je, kakvo je, zašto je nešto, nije ograničeno po svome rezultatu, što ne dopire do istine, suštinskog odgovora, nego što naša prvenstvena suština (unapred) nije  saznajno  pitanje–odgovor!

Svako šta je, koliko je, kakvo je, u kom odnosu je  ovo, ono, ostaje  pitanjem–odgovorom u okviru teorijskog, pojavnog uma.

I svaki odgovor na pitanje šta je čovek, drugostepeno šta je, koliko je, kakvo je, u kom odnosu je tako saznajnu pojavnost postavlja iznad nadsaznajne praktično-moralne suštine,  samoočiglednu čistu volju i noumenalni praktično-moralni um,  ponovo vraća pod saznajno-logički fenomenalni...

A to svakako nije moguće, jer svako pitanje–odgovor, pa i pitanja šta je čovek saznajno-teorijskog fenomenalnog već podrazumeva nadsaznajnu čistu volju i nadsuštastvenu slobodnu vlastitost praktično-moralnog noumenalnog uma!

Praosnova kritičnosti ka svemu našem saznanju teorijskog uma je utemeljena u samokritičnosti ka saznajnim moćima (čistoj čulnosti, čistom razumu, čistom teorijskom umu), a suština njegove samokritičnosti u nadsaznajnoj čistoj volji i nadsuštastvenoj slobodnoj vlastitosti (u najvišem jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela) praktično-moralnog uma.

Supstancijalna čista volja treba da spreči da bilo kakvo saznanje teorijskog, pojavnog uma relativizuju stariju praktično-moralnu suštinu čoveka–ljudskog roda; da unapred isključi svaku mogućnost da nužno pojavna pitanja–odgovori svedu čoveka–ljudski rod na ovo ili ono, nego da tek praktično-moralno delo dobra potvrđuje nadsuštastveno najvlastitije lično i suštinu ljudskog roda, opštečovečansko, nadlično. „Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bih dobio mesta za veru.“ 

U svakom slučaju, proglašavanje pitanja “šta je čovek“ za najbitnije, u neskladu je i sa zaključcima kopernikanskog okreta  pojavnog, teorijskog uma (da se naša suština ne može saznati)  i sa zaključcima suštinsko praktičnog uma, da naša suština nije saznajna nego praktično-moralna.

Tačnije, potire  razliku između pojavnog kritičkog, teorijskog uma i suštinskog  samokritičkog praktično-moralnog uma!

U stvari, Kant je  trebalo jasno da kaže da je već odgovorio na to pitanje!

Da supstancijalna čista volja sa imanentnim idejama praktičnog uma  u praktično-moralnom delu dobra, upravo  potvrđuje suštinu čoveka–ljudskog roda.

I kao što u teorijskom umu, kao što je već rečeno, za istinito saznanje nije dovoljna samo forma pojma nego i potvrda opažaja, tako i u praktičnom umu nije dovoljno da samoočigledna  čista volja kategoričkim imperativom samo zna šta je dobro, nego da tu praktično-moralnu suština čoveka–ljudskog roda  potvrdi  na delu dobra  samoiskustveno, lično.

Da je ta  praktično-moralna granica dobra, naspram svake  granice saznanja, pojavnog, teorijskog uma, kao dobra kvalitativna granica – sama  suština čoveka.

I da se jedino  u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti sjedinjuje kritički i samokritički um, najvlastitije lično i opštečovečansko nadlično.

Parmenid kaže za biće: „Kad ne bi imalo granicu, nedostajalo bi mu sve.“ Sa  kvalitatativnom granicom jedne sa svih strana iste istine–pravde jedno–biće jeste, a ne nije.

Za samoograničenje praktično-moralnog uma se još se pre može reći da je ta kvalitativna granica sa svih strana iste pravde ona dobra granica,  granica dobra, koja savršeno obrazuje, uobličava suštinu čoveka ka unutrašnjem bezmerju čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, bez koje mu nedostaje sve, bez koje gubi sve,  ili iz koje tek potvrđuje sve, zadobija sve! 

Međutim, iz razloga što Kant nije jače utemeljio noumenalnost čiste volje, niti uvideo da je čista volje i jedne sintetički najstarija samoočigledna ista vlastitost nužna već u čistom razumu, čistom teorijskom umu, on pitanje–odgovor šta je čovek proglašava za najbitnije, čime opet, na kraju, ispred nadsaznajne čiste volje i samokritičnog praktično-moralnog noumenalnog uma, indirektno postavlja saznajno-logički  fenomenalni um, što dosledno izvođenje njegove filozofije, svakako, ne dozvoljava.

 

 

 

 

                               



[1] „Suprotne postavke nisu istinite u isto vreme”  (Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1011 b).

[2] „Nemoguće je da ista osobina istovremeno pripada i ne pripada jednom istom predmetu u istom odnosu.“ Isto, 1005 b

[3] “Nije moguće da ista stvar bude i ne bude ono što jeste.“ Isto, 1006 b

[4] Za razliku od  Hegela, koji je filozofiju odredio kao najvišu nauku o istini, Platon je prihvatao Pitagorinu definiciju da je filozofija ljubav ka mudrosti. Najvišu istinu  poseduje samo Bog, a čovek  ljubavlju ka mudrosti (filozofijom) može samo težiti istini. Doduše, kada je Aristotel odredio filozofiju kao nauku o istini, on je dodao da samo Božije mišljenje o samom mišljenju ima potpuno i neprekidno tu najvišu istinu kao večni duhovni život sam po sebi, a čovek samo samo u kratkim trenucima, kada iz najuzvišenije misli o samoj misli istinom dodiruje Boga, dostiže savršenu svrhu–delo umne duše, ima večnim duhom to nepokretno pokretanje. 

[5] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,   Napomena, str 105.

[6] Isto,  Napomena, str. 105.

[7] Isto, str. 105

[8] Isto, str. 105-106.

[9] Isto, str. 104.

[10] Isto,  str. 104.

[11] Isto, str. 107.

[12] Više o praosnovi  voljnog ja i jedne konkretne i pojedinačne vlastitosti u ne samo ne samo praktičnog odlučivanja, delovanja nego i u osnovi opštelogičkog Ja i svega našeg saznanja, iskustva videti na sajtu: www. filozof.rs  

[13] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Prevod Nikole Popovića,  Napomena, str 116.

 8 „U učenju o nauci [...]  um je ono jedino po sebi, a individualnost je samo akcidentalna, um je svrha, a ličnost sredstvo, ličnost je samo poseban način da se um izrazi [...] Za učenje o nauci samo je um večan, individualnost, međutim,mora neprestano da odumire. Ko tom poretku stvari ne bude pre svega prilagodio svoju volju, taj nikada neće doći do istinskog razumevanja učenja o nauci.“ (Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, Bigz, Beograd, 1976, str 167). Fihte postavlja umnost ispred čiste volje, međutim,  samo čista volja u savršenom jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela praktičnim umećem utemeljuje umnost! Svakako da to Fihteovo davanje prednosti opštelogičkom Ja nad pojedinačim Ja i supstancijalnom umnom Ja, nad individualnim, vlastitim, voljnim Ja, vodi direktno u Hegelovu filozofiju apsolutnog Ja. I zato se kao reakcija na Hegela pojavljuju Šopenhauerova slepa volja, ili Ničeva volja za moć. Taj polaritet opštelogičkog i vlastitog Ja nastavlja se i kasnije, između egzistencijalne filozofije na jednoj i  pozitivizma ili analitičke filozofije, na drugoj strani.

[15] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  Predgovor drugom izdanju, str. 17

[16] Isto,  str. 23.

 

O Novaković Tomislavu

Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju  na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.

više o autoru

Filozofija dana

Kao što opažaji pripadaju čulima,  čula telu, osećaji duši i  misli duhu, tako sve lepe slike, melodije, stihovi, ritmovi, pokreti... mirisu istine i ukusu ljubavi!

To najjače osećanje, sećanje izjednačuje najonostraniju ljubav ka Bogu i najovostraniju ljubav ka bližnjem...

 

Tomislav Novaković

Видео дана