Бог, идеје и категорије

Аутор: Томислав Новаковић

 

Формална и садржинска логика[1]

 

Свака ствар, биће, појам је неки квалитет, квантитет, релација или модалитет.

Ипак, само сa формалнологичким категоријама квантитета, квантитета, релације и модалитета, ствари се не могу разликовати.

По  Канту, морају прво постојати непосредне представе, некакав чулни садржај да би се у оквиру тих категорија ствари разликовале по појмовима, судовима.

Појам се по форми  заснива на суду,  а а по садржају на опажајима, чулним представама.

Непротивуречан и идентичан појам почива на непротивуречној вези, јединству представа, непротивуречан и идентичан суд на непротивуречној вези, јединству два или више појмова, а непротивуречни закључак на непротивуречној вези, јединству два, или више (свих) судова.

Са друге стране закључак се по садржају заснива на суду,  суд на појму, а појам на на опажајима. Критеријум формалнологичког је утемељен у општим и нужним закључцима ума, а предметно-садржајни у непосредним опжајима  чула.

Суд је, опет, негде на средини. По садржају се  његови појмови темеље на појединачним представама, а по завршној форми на закључку.

Ипак, насупрот Канту,  критеријум празне логичке форме разума, ума наспрам слепог садржаја чула за старе филозофе никако није довољан за конкретан квалитет.

Мора постојати неки супстанцијални квалитет,  релација, квантитет или модалитет да би се у оквиру чулних представа или појмова, судова, закључака... ствари уопште разликовале по опажајима чула, појмовима разума или идејама ума.

Негде је тај супстанцијални квалитет вода, негде ваздух, негде бесконачно, или  елементи и љубав и мржња, негде ватра и логос, или једно–биће и свет привидног бића, негде је тај првостени квалитет управо сам квантитет (бројеви и њихове хармоније), или разноврсни атоми у хаотичном кретању и празан простор,  негде Нус и  хомеомерије...

По Платону, Аристотелу, изричито,  само се по апсолутном квалитету, квантитету, или релацији, модалитету ствари, бића стварно разликују. За Платона сва сазнатљивост сазнања, истинитост истине и бивственост бивствовања било које ствари  па и самих вечних идеја може се  утемељити само  у надсазнајној, надсуштаственој, надбивственој идеји добра.

За Аристотела, свакако, за било какав формалнологички смисао појма, суда, закључка, или  логичких категорија мора постојати супстанцијални (апсолутни) појам, суд, закључак ума и метафизички (апсолутни) смисао категорија.

То значи да се ни сама његова логика, и сви њени закони, категорије (па ни касније Кантове категорије изведене из најопштијих врста судова), не могу утемељити без старије метафизике и метафизичких категорија.

Да су логички закони: идентитета, непротивуречности или искључења трећег, уопште све категорије, најопштији појмови, судови, закључци  Аристотеловог  Органона,   утемељени тек из његове Метафизике.

Идентитет и непротивутеречност чисто логичког (формалнологичког) тек се утемељује из идентитета и непротивуречности предметно–онтолошког. Непротивуречност логичке форме (појма, суда, закључка) је непротивуречност Божијег мишљења о самом мишљењу, непротивуречност супстанцијалног метафизичког садржаја.

Предметно-садржајни критеријум истинитих судова сазнања заснован на непротивуречним и идентичним представама чулности, као ни онај на формалнологички на непротивуречним празним појмовима, судовима, закључцима разума, ума никако није довољан.Формалнологичка непротивуречност чистог појма, суда, закључка тражи  далеку старију  непротивуречност суштинског, целовитог (метафизичког) садржаја.

Заправо, појам неке ствари, бића се по свом садржају заснива на непротивуречној и идентичној вези главних својстава, суштинских одређења те ствари, бића. Сваки се појам заснива на непротивуречности и идентичном јединству представа, суд на непротивуречном јединству појмова, а закључак на непротивуречном јединству судова. Ипак, појам се увек одређује, објашњава  неким судом, који даје везу једног ужег, мање познатог појма са неким ширим, већ познатим, појмом, подводи под непротивуречно и идентично јединство представа неког већ познатог појма.

У сваком случају, као што предметно-садржајни критеријум сазнања тражи представе чула, тако формалнологички критеријум сазнања непротивуречних појмова, судова разума или нужних закључака ума тражи праосновни  идентитет једне Ја=Ја исте властитости; увек неко старије (супстанцијално) је-да-н за  свако је и да, тако што битна или мање битна својста неке ствари или појма подводи као предикат под субјект.[2]

 

Категорије се не могу утемељити формалнологички

 

По Платону, пре било којег, каквог квалитета  постоји савршен, вечни квалитет идеје.  Чак и за било који квантитет,  неке апсолутне аритметичке или геометријске најосновније разлике, квалитети.[3] Тек је апсолутношћу квалитативне разлике укључен како треба и сам квантитет, квантитативна разлика[4]. То јест, да би се уопште могле разликовати количине, величине, квантитети, морају постојати апсолутне квантитативне разлике по количини, величини, квантитету.

По Аристотелу, такође,  мора постојати супстанцијални квалитет,  релација и модалитет, да би постојао било какав квалитет, релација или модалитет. Да би било који облик могао да постоји, мора прво (кроз највиши ум) да постоји апсолутан облик свих облика. Било који модалитет, начин постојања тек је утемељен из супстанцијалног, логичко-онтолошког нужног постојања. Квалитет било које природне ствари, бића,  из савршеног квалитета Божијег  духовног  бића. Такође, било која релација узрока и последице, однос условљеног и неусловљеног, оног што делује и оног што трпи (производи или прима узрочност), није могућа без апсолутне релације, супстанцијалне узрочности, непокретног покретача Божијег самог по себи вечног живљења, духовног бића.

Такође, за Аристотела (и касније Хегела) било каква релација за јединство различитих представа у неком појму, различитих појмова у неком суду, више судова у истинитом, закључку по исправном мишљењу, уопште суштинску везу више ствари, појавa, мора постојати супстанцијална релација апсолутног појма, суда, закључка, истине Божијег мишљењу о самом мишљењу.  За било коју, какву сврху, покретање од могућности ка стварности у природном, животу бићу, суштинска, супстанцијална узрочност, Божијим мишљењем о самом мишљењу, сврха његовог духовног живота по себи, вечног бића  (Аристотелова тетрада узрока).

И Спиноза каже да се Божија causa sui  вечна природа не може ни замислити као непостојећа. Зато су сви било који, какви бесконачни атрибути могу бити утемељени само у једној са свих страна бесконачној супстанцији, а сви коначни модуси у бесконачним атрибутима.

 

 

 

 

---

[1] Више о овој теми може се погледати у књизи. Томислав Новаковић , Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд, 2010,  стр. 751-855.

[2] У сваком случају, за општелогички квалитет,  мора се претпоставити конкретни квалитет, за било какав квантитет, нека конкретна мера, за општелогичку релацију, модалитет, нужно неке реације између општијих појмова, судова, закључака или конкретних ствари, појава...

[3] На почетку Тимаја, сам Платон (додуше кроз уста Питагорејца Тимаја), наводи да је душа света смешана од природе истог, различитог и бића, чиме даје једну аритметичко-геометријску визију света. Душа је створена по аритметичком а тело(а) по геометријским принципима. Бог ствара душу света из природе Истог и природе Различитог и Бића.

Очигледно да се и код Платона ти праосновни појмови, „категорије“ Истог и Различитог постулирају од почетка пре свих  осталих појмова, категорија као логички и онтолошки праузроци уз основу Бића. Платон не помиње апсолутне квантитативне разлике тачке и простора или јединице и неизбројивог, већ  математичка бића у делу ума поставља између идеје добра и прихватитељке материје. Основне троуглови су елементи спољашње хармоничности правилних тела а основни аритметички редови, кроз правилне бројне односе, унутрашње хармоничности душе.

[4] У природној науци важи много пре питагорејско начело: прво разлике  основних енергија електромагнетизма, слабих и јаких нуклеарних сила и гравитације, затим разлике у самим атомима и  између самих атома, па онда простијих или сложенијих молекула, супстанци кроз најстарије квантитети или релације  дају све могуће даље квалитете или модалитете...