Атомика као метод

Аутор: Томислав Новаковић

Аналитички и синтетички метод[1]

 

Ако се прати историја критичког читања Кантове Критике чистог ума у филозофској традицији, може се уочити два главна приступа. Јену су приказивали  ту књигу у глобалу према основном проблему који разматра, показујући само неке његове најбитније аспекте, без довољно критичке снаге и стрпљења, да као Кант, продру у саму суштину проблема, подједнако  у његовој целини – синтетички, као и у сваком његовом аспекту, при разлагању сваке посебне поставке – аналитички. Поштујући синтетичку основу те књиге, они су давали углавном само опште коментаре, док су  критичку разраду сваког битног аспекта у решавању основног проблема, његову подједнако битну аналитичку страну – која је и те како присутну Критици чистог ума на самој ствари,  делу – углавном занемарили.

Други су се, ишли супротном страном; превише су нагласили аналитичку методу Критике чистог ума и своје интересовање ограничили само на научне – емпиричке основе те књиге и тврдили да критеријум истине, који стварно проширује (научно) знање, поред логичке форме чистог појма у сваком суду, закључку, мора  потврдити искуство, садржаји опажања.

Зато нису излагали и решавали основни проблем, како је то по трансценденталном критичком методу једино могуће: истовремено из сваког појединог аспекта разума, чула –aналитички, и из свеобухватне целине ума – синтетички, него су тврдили да је Критика чистог ума свако учење о целини ствари, суштинско решење традиционалних метафизичких проблема (нпр. неко сазнавање хипотетичке “ствари по себи),” обесмислила и унапред доказала  као немогуће.

Међутим, као што није довољно само посматрати проблем у глобалу из једне основне поставке – синтетички, без конкретизовања, разлагања сваке посебне тешкоће у прелазу ка решењу – аналитички, такође  није добро и посматрати аналитички само појединачне аспекте проблема а изгубити из вида свеобухватну целину, синтетичку основу из које се тек састављају све различите стране проблема, тек сагледавају сви његови посебни аспекти, најситнији аналитичке прелазе који би требало да нас воде свеобухватном решењу., као што је то случај  у свим великим филозофијама  (нпр. Платоновој, Аристотеловој), или у било којем другом научном или практичном решавању ствари, где се увек се испољава један и други метод.

 

Атомика у потпуности саставља аналитички и синтетички метод

 

Како су нека неразјашњена места Критике чистог ума  произвела  многе дилеме и њихово погрешно разумевање и тумачење завело читаве филозофске правце, аутор ове Атомике је био принуђен да се врати на саме основе те књиге и свеобухватним разматрањем свих  суштинских апорија које се ту налазе поново оживи  најизворнију поставку проблема; што и наглашава сам наслов: Атомика Кантове Критике чистог ума. И да тек сада, након више од 200 година, понуди једно свеобухватно дело, у коме ће се у најразуђенијем микроаналитичком разматрању на самој ствари приказати добре и лоше стране сваке битне поставке ове књиге, као и подједнако макросинтетичко јединство свих посебних аспеката у решавању главног проблема.

Атомика, као микроаналитичко становиште не оставља у другом плану ни најмању  тешкоћу,  некада скривену само у једној речи, реченици, нити заобилази она најтежа места, „тачке сумње” неке теорије, него хита к њима, схватајући да се иза тих страховитог  замршења управо крије плодно зрно, семе највећег открића, решења!

Управо та проблематична места, која целу теорију доводе у питање, уносе онац црв сумње, треба „бомбардовати“ без милости, стрпљиво разложити из једне свеповезујуће мисли, која сабира све добре и лоше  аспекте у највећем “ужарењу” проблема. 

Атомика постепено расплиће сва постојећа замршења, све док у “жижној” тачци свеобухватне идеје све мисли толико не повежу да  за трен достигну “ланчану реакцију“ неизмерне енергије истине, схвате, обухвате све могуће стране свеобухватног решења [...]

По тој најразуђенијој микроаналитичкој методи прво се приказује свака и најмања нијанса основне поставке, њен посебан аспект. Затим се тражи најјачи угао гледања који из свих страна саставља све посебне аспекте, откривајући суштину проблема. И на крају, ако је могуће,  по најширој синтетичкој основи  даје одговор који задовољава све најразличитије слојеве тако разложеног  проблема.

Иако један аутор своје главне поставке на којима заснива своје доказивање приказује као најтемељније, најдоследније, и у које се не може сумњати, често се у каснијем разматрању покаже да оне то нису, него и саме траже неке друге, још темељније и доследније поставке, на којима се морају засновати. Тек се тада достиже потпуна јасност најстарије поставке проблема, може се на чврстом темељу даље низати, зидати највише здање, све разноврсне плодне мисли, идеје, најситнији и најкрупнији аспекти проблема сатављати у једном свеобухватном решењу.

И као што се  у атомизму микрофизике тражи најосновнија честица–енергија на којој се све заснива, и од које се у разлагању не може даље ићи, тако се и у Атомици  тражи  најјаснија, најизворнија поставка која једино води у бит проблема. 

У човеку та прва–задња вољно-логичка недељивост може бити недељивост душе, или праоснова чисте воље–свести као чиста субјективност пре све објективности. Или логичка недељивост неког најстаријег појма,идеје, заснована на једној истини, духу.

Код Канта, на пример,  недељивост трансценденталног чисто логичког Ја.^[2]

Због тога метод ове критике, њено поређење са атомистиком  (дато  у једном од наслова ове књиге), има, свакако, смисла. Грчка реч атом, са а насупрот том (што значи део),  значи  недељив. Опет, иако је модерна наука показала  да атом није недељив, него да се у невидљивом атому (слично као и у самој ћелији)  налази читав други микросвет, микрокосмос, огромне енергије у његовој језгру, омотачу недоступне нашим чулима, многе непознате честице, разноврсни садржаји, скривене ствари скоро као и у макрокосмосу, целокупном  видљивом  свету,  ипак се може рећи да стара филозофи атомисти није мислила на те и такве атоме, него баш на оне њихове последње, недељиве делиће. И тај недељиви „атом“ старог атомизма, може у задњем смислу бити нека хипотетичка праосновна честица–праенергија, од које су настали сви облици материја и сви посебни облици енергије, јер и савремена физика претпостављанеке неке последње честице потпуно изједначене са енергијом, на основу које се тек могу схватити све остале честице, и сви различити облици енергије – добити право место у  једној свеповезујућој теорији…

 

 

---

[1]Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике,DESIRE, Београд 2010. 684-739.За више погледати сајт: www. filozof.rs  

[2]Уовој књизи:Чисто Ја и Атомика…је показано да та недељива “атомска” основа чисто логичког Ја  уопште није могућа. Да чисто Ја никако не може бити само логичко, него да та трансцендентална субјективност, као праиснтетичка основа свег сазнања, искуства мора претпоставити старију чисту вољу.