Томислав Новаковић филозоф

Субота | 11. Јул 2020.

Tomislav Novakovic

Атомика као метод

Аутор: Томислав Новаковић

Атомика, као микроаналитичко становиште не запоставља ни најмању тешкоћу,  некада скривену само у једној речи, реченици, нити заобилази она најтежа места неке теорије, јер се врло често иза те „тачке сумње”  крије плодно зрно, семе највећег открића, решења. Зато постепено расплиће сва та замршења, све док у “жижној” тачци једне јаке идеје не достигне “ланчану реакцију“ неизмерне енергије истине, схвати, обухвати све могуће аспекте свеобухватног решења.

Атомика као метод

Аналитички и синтетички метод[1]

 

Ако се прати историја критичког читања Кантове Критике чистог ума у филозофској традицији, може се уочити следећи проблем. Неки су приказивали  ту књигу у глобалу према основном проблему који разматра,  показујући само неке његове најбитније аспекте, без довољно критичке снаге и стрпљења, да као Кант, продру у саму суштину проблема, подједнако  у његовој целини – синтетички, као и у сваком његовом аспекту, при разлагању сваке посебне поставке – аналитички. Они су,  поштујући синтетичку основу те књиге, давали углавном само опште коментаре, док су  критичку разраду сваког битног аспекта у решавању основног проблема, његову подједнако битну аналитичку страну – присутну у највећој могућој мери у Критици чистог ума на самој ствари,  делу – занемарили!

Други су се, пак, упутили супротном страном; превише су нагласили аналитичку методу Критике чистог ума и своје интересовање ограничили само на научне – емпиричке основе те књиге и тврдили да критеријум истине, који стварно проширује (научно) знање, поред логичке форме чистог појма у сваком суду, закључку, мора имати потврду искуства, садржаје опажања. Због тога нису излагали и решавали проблем, како је то по трансценденталном критичком методу једино могуће: истовремено из сваког појединог аспекта разума, чула –aналитички, и из свеобухватне целине ума – синтетички, него су тврдили да је Критиком чистог ума свако учење о целини ствари, суштинско решење традиционалних метафизичких проблема (нпр. неко сазнавање хипотетичке “ствари по себи),” обесмишљено и унапред показано  као немогуће.

Међутим, као што није довољно само посматрати проблем у глобалу из једне основне поставке – синтетички, без конкретизовања, разлагања сваке посебне тешкоће у прелазу ка решењу – аналитички, такође  није добро и посматрати аналитички само појединачне аспекте проблема а изгубити из вида свеобухватну целину, синтетичку основу из које се тек састављају све различите стране проблема, тек сагледавају сви његови посебни аспекти, најситнији аналитичке прелазекоји водека једном свеобухватном решењу. У ствари,  усвим великим филозофијама  (нпр. Платоновој, Аристотеловој), као и у било којем другом научном, практичном, суштинском решавању ствари, увек се испољава један и други метод.

 

Атомика у потпуности саставља аналитички и синтетички метод

 

Како су нека неразјашњена места Критике чистог ума  произвела  многе дилеме и њихово погрешно разумевање и тумачење завело читаве филозофске правце, аутор ове Атомике је био принуђен да се врати на саме основе те књиге   и свеобухватним разматрањем свих  суштинских апорија које се ту налазе поново оживи  најизворнију поставку проблема; што и наглашава сам наслов: Атомика Кантове Критике чистог ума. И да тек сада, након више од 200 година, понуди једно свеобухватно дело, у коме ће се у најразуђенијем микроаналитичком разматрању приказати добре и лоше стране сваке битне поставке ове књиге, као и подједнако макросинтетичко јединство свих посебних аспеката у решењу главног проблема на самој ствари, делу.

Атомика, као микроаналитичко становиште не оставља у другом плану ни најмању  тешкоћу,  некада скривену само у једној речи, реченици, нити заобилази она најтежа места, „тачке сумње” неке теорије, него управо хита к њима! Некада се из страховитог  замршења крије плодно зрно, семе највећег открића, решења! Управо та проблематична места, која целу теорију доводе у питање, треба „бомбардовати“ без милости, стрпљиво разложити  из једне свеповезујуће мисли која све добре и лоше  аспекте  сабира у највећем “ужарењу” проблема. Зато Атомика постепено расплиће сва постојећа замршења, све док у “жижној” тачци свеобухватне идеје не достигне “ланчану реакцију“ неизмерне енергије истине, схвати, обухвати све могуће стране свеобухватног решења [...]

По тој најразуђенијој микроаналитичкој методи прво се приказује свака и најмања нијанса основне поставке,  њен посебан аспект. Затим из тог свеобухватног појма, идеје тражи најјачи угао гледања који саставља све посебне аспекте и са свих страна открива суштину проблема. И на крају, ако је могуће,  по  најширој синтетичкој основи те свеобухватне поставке,  даје одговор који задовољава све различите слојеве тог разложеног  проблема.

Атомикa као метод тражи пре свега да се све основне поставке разложе што је могуће јасније. Иако један аутор своје главне поставке на којима заснива своје доказивање приказује као најтемељније, најдоследније, и у које се не може сумњати, често се у каснијем разматрању покаже да оне то нису, него и саме траже неке друге, још темељније и доследније поставке, на којима се морају засновати. Тек се тада достиже потпуна јасност, чврст темељ потребан да се таквом поставком даље ниже, зида највише здање, њоме састављају све разноврсне плодне мисли, идеје, најситнији и најкрупнији аспекти проблема у једном свеобухватном решењу.

Зато се мора стварно доћи до најизворније, најјасније поставке у самој бити проблема; слично као што се у атомизму тражи најосновнија честица–енергија на којој се све заснива, и од које се у разлагању не може даље ићи. У човеку та прва–задња вољно-логичка недељивост може бити недељивост душе, или праоснова чисте воље–свести као чиста субјективност пре све објективности. Или логичка недељивост неког најстаријег појма,идеје, заснована на једној истини, духу. Кант, на пример, претпоставља недељивост трансценденталног чисто логичког Ја.[2]

Због тога метод ове критике, њено поређење са атомистиком  (дато  у једном од наслова ове књиге), има, свакако, смисла. Грчка реч атом, са а насупрот том (што значи део),  значи  недељив. Опет, иако је модерна наука показала  да атом није недељив, него да се у невидљивом атому (слично као и у самој ћелији)  налази читав други микросвет, микрокосмос, огромне енергије у његовој језгру, омотачу недоступне нашим чулима, многе непознате честице, разноврсни садржаји, скривене ствари скоро као и у макрокосмосу, целокупном  видљивом  свету,  ипак се може рећи да стара филозофија није мислила на те и такве атоме, него баш на оне њихове последње, недељиве делиће. И тај недељиви „атом“ старог атомизма, може у задњем смислу бити нека хипотетичка праосновна честица–праенергија, од које су настали сви облици материја и сви посебни облици енергије, јер и савремена физика претпостављанеке неке последње честице потпуно изједначене са енергијом, на основу које се тек могу схватити све остале честице, и сви различити облици енергије – добити право место у  једној свеповезујућој теорији…

 

 



[1]Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике,DESIRE, Београд 2010. 684-739.За више погледати сајт: www. filozof.rs  

[2]Уовој књизи:Чисто Ја и Атомика…је показано да та недељива “атомска” основа чисто логичког Ја  уопште није могућа. Да чисто Ја никако не може бити само логичко, него да та трансцендентална субјективност, као праиснтетичка основа свег сазнања, искуства мора претпоставити старију чисту вољу.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка.

Томислав Новаковић

Видео дана