Atomika kao metod

Autor: Tomislav Novaković

Analitički i sintetički metod[1]

 

Ako se prati istorija kritičkog čitanja Kantove Kritike čistog uma u filozofskoj tradiciji, može se uočiti dva glavna pristupa. Jenu su prikazivali  tu knjigu u globalu prema osnovnom problemu koji razmatra, pokazujući samo neke njegove najbitnije aspekte, bez dovoljno kritičke snage i strpljenja, da kao Kant, prodru u samu suštinu problema, podjednako  u njegovoj celini – sintetički, kao i u svakom njegovom aspektu, pri razlaganju svake posebne postavke – analitički. Poštujući sintetičku osnovu te knjige, oni su davali uglavnom samo opšte komentare, dok su  kritičku razradu svakog bitnog aspekta u rešavanju osnovnog problema, njegovu podjednako bitnu analitičku stranu – koja je i te kako prisutnu Kritici čistog uma na samoj stvari,  delu – uglavnom zanemarili.

Drugi su se, išli suprotnom stranom; previše su naglasili analitičku metodu Kritike čistog uma i svoje interesovanje ograničili samo na naučne – empiričke osnove te knjige i tvrdili da kriterijum istine, koji stvarno proširuje (naučno) znanje, pored logičke forme čistog pojma u svakom sudu, zaključku, mora  potvrditi iskustvo, sadržaji opažanja.

Zato nisu izlagali i rešavali osnovni problem, kako je to po transcendentalnom kritičkom metodu jedino moguće: istovremeno iz svakog pojedinog aspekta razuma, čula –analitički, i iz sveobuhvatne celine uma – sintetički, nego su tvrdili da je Kritika čistog uma svako učenje o celini stvari, suštinsko rešenje tradicionalnih metafizičkih problema (npr. neko saznavanje hipotetičke “stvari po sebi),” obesmislila i unapred dokazala  kao nemoguće.

Međutim, kao što nije dovoljno samo posmatrati problem u globalu iz jedne osnovne postavke – sintetički, bez konkretizovanja, razlaganja svake posebne teškoće u prelazu ka rešenju – analitički, takođe  nije dobro i posmatrati analitički samo pojedinačne aspekte problema a izgubiti iz vida sveobuhvatnu celinu, sintetičku osnovu iz koje se tek sastavljaju sve različite strane problema, tek sagledavaju svi njegovi posebni aspekti, najsitniji analitičke prelaze koji bi trebalo da nas vode sveobuhvatnom rešenju., kao što je to slučaj  u svim velikim filozofijama  (npr. Platonovoj, Aristotelovoj), ili u bilo kojem drugom naučnom ili praktičnom rešavanju stvari, gde se uvek se ispoljava jedan i drugi metod.

 

Atomika u potpunosti sastavlja analitički i sintetički metod

 

Kako su neka nerazjašnjena mesta Kritike čistog uma  proizvela  mnoge dileme i njihovo pogrešno razumevanje i tumačenje zavelo čitave filozofske pravce, autor ove Atomike je bio prinuđen da se vrati na same osnove te knjige i sveobuhvatnim razmatranjem svih  suštinskih aporija koje se tu nalaze ponovo oživi  najizvorniju postavku problema; što i naglašava sam naslov: Atomika Kantove Kritike čistog uma. I da tek sada, nakon više od 200 godina, ponudi jedno sveobuhvatno delo, u kome će se u najrazuđenijem mikroanalitičkom razmatranju na samoj stvari prikazati dobre i loše strane svake bitne postavke ove knjige, kao i podjednako makrosintetičko jedinstvo svih posebnih aspekata u rešavanju glavnog problema.

Atomika, kao mikroanalitičko stanovište ne ostavlja u drugom planu ni najmanju  teškoću,  nekada skrivenu samo u jednoj reči, rečenici, niti zaobilazi ona najteža mesta, „tačke sumnje” neke teorije, nego hita k njima, shvatajući da se iza tih strahovitog  zamršenja upravo krije plodno zrno, seme najvećeg otkrića, rešenja!

Upravo ta problematična mesta, koja celu teoriju dovode u pitanje, unose onac crv sumnje, treba „bombardovati“ bez milosti, strpljivo razložiti iz jedne svepovezujuće misli, koja sabira sve dobre i loše  aspekte u najvećem “užarenju” problema. 

Atomika postepeno raspliće sva postojeća zamršenja, sve dok u “žižnoj” tačci sveobuhvatne ideje sve misli toliko ne povežu da  za tren dostignu “lančanu reakciju“ neizmerne energije istine, shvate, obuhvate sve moguće strane sveobuhvatnog rešenja [...]

Po toj najrazuđenijoj mikroanalitičkoj metodi prvo se prikazuje svaka i najmanja nijansa osnovne postavke, njen poseban aspekt. Zatim se traži najjači ugao gledanja koji iz svih strana sastavlja sve posebne aspekte, otkrivajući suštinu problema. I na kraju, ako je moguće,  po najširoj sintetičkoj osnovi  daje odgovor koji zadovoljava sve najrazličitije slojeve tako razloženog  problema.

Iako jedan autor svoje glavne postavke na kojima zasniva svoje dokazivanje prikazuje kao najtemeljnije, najdoslednije, i u koje se ne može sumnjati, često se u kasnijem razmatranju pokaže da one to nisu, nego i same traže neke druge, još temeljnije i doslednije postavke, na kojima se moraju zasnovati. Tek se tada dostiže potpuna jasnost najstarije postavke problema, može se na čvrstom temelju dalje nizati, zidati najviše zdanje, sve raznovrsne plodne misli, ideje, najsitniji i najkrupniji aspekti problema satavljati u jednom sveobuhvatnom rešenju.

I kao što se  u atomizmu mikrofizike traži najosnovnija čestica–energija na kojoj se sve zasniva, i od koje se u razlaganju ne može dalje ići, tako se i u Atomici  traži  najjasnija, najizvornija postavka koja jedino vodi u bit problema. 

U čoveku ta prva–zadnja voljno-logička nedeljivost može biti nedeljivost duše, ili praosnova čiste volje–svesti kao čista subjektivnost pre sve objektivnosti. Ili logička nedeljivost nekog najstarijeg pojma,ideje, zasnovana na jednoj istini, duhu.

Kod Kanta, na primer,  nedeljivost transcendentalnog čisto logičkog Ja.^[2]

Zbog toga metod ove kritike, njeno poređenje sa atomistikom  (dato  u jednom od naslova ove knjige), ima, svakako, smisla. Grčka reč atom, sa a nasuprot tom (što znači deo),  znači  nedeljiv. Opet, iako je moderna nauka pokazala  da atom nije nedeljiv, nego da se u nevidljivom atomu (slično kao i u samoj ćeliji)  nalazi čitav drugi mikrosvet, mikrokosmos, ogromne energije u njegovoj jezgru, omotaču nedostupne našim čulima, mnoge nepoznate čestice, raznovrsni sadržaji, skrivene stvari skoro kao i u makrokosmosu, celokupnom  vidljivom  svetu,  ipak se može reći da stara filozofi atomisti nije mislila na te i takve atome, nego baš na one njihove poslednje, nedeljive deliće. I taj nedeljivi „atom“ starog atomizma, može u zadnjem smislu biti neka hipotetička praosnovna čestica–praenergija, od koje su nastali svi oblici materija i svi posebni oblici energije, jer i savremena fizika pretpostavljaneke neke poslednje čestice potpuno izjednačene sa energijom, na osnovu koje se tek mogu shvatiti sve ostale čestice, i svi različiti oblici energije – dobiti pravo mesto u  jednoj svepovezujućoj teoriji…

 

 

---

[1]Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog uma/Načela praktične logike,DESIRE, Beograd 2010. 684-739.Za više pogledati sajt: www. filozof.rs  

[2]Uovoj knjizi:Čisto Ja i Atomika…je pokazano da ta nedeljiva “atomska” osnova čisto logičkog Ja  uopšte nije moguća. Da čisto Ja nikako ne može biti samo logičko, nego da ta transcendentalna subjektivnost, kao praisntetička osnova sveg saznanja, iskustva mora pretpostaviti stariju čistu volju.