Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 22. Август 2019.

Tomislav Novakovic

Аристотелово схватање једног

Аутор: Томислав Новаковић

Иако је суштинска ствар да је Бог један, један се  не може изједначити са Богом, Бог сводити на највише једно по себи, један. Управо је обрнуто нужно… Свако конкретно једно и свако конкретно биће, за своју једноћу, једност, суштинско обличје, сврху, кретање у прелазу од своје могућности ка својој стварности,  тражи сврху по себи, Божије апсолутно обличје, једно са највишом делатношћу, делом.

 

Аристотелово схватање једног

 

(ИЗБОР ИЗ АТОМИКЕ)[1]

 

„Као најтеже од свих питања од битне важности за упознавање истине је то да ли су појмови бића и један бивства самих ствари, да ли свако од њих није ништа друго него биће и један, или да ли треба истраживати шта је биће и један, сматрајући да имају неку другу природу која им служи као сврха… Платон и Питагорејци заиста мисле да биће и један нису ништа друго него да је баш то њихова природа, и пошто је њихово бивство (штаство, природа – Т. Н.) управо само један и сама биће.”[2]

Очигледно да се тај најстарији, онтолошки смисао једног скоро изједначује са бићем. „А да један и стварност биће имају безмало исто значење, јасно произилази из тога што је један подједнако везан за било коју категорију и што се не налази посебно ни у једној од њих, ни у штаству нити у каквоћи него се понаша на исти начин као биће према категоријама.“[3]

Најстарија природа појма једног, суштина једног, се не садржи, исцрпљује ни једном категоријом; као што се у њима не садржи, не исцрпљује ни појам бића. Један се управо тражи за сваку категорију, поставља се као и биће пре сваке категорије. Тако да се много пре може рећи да се све друге категорије припадају једном (немогуће су без једног и као и бића), него што један припада било којој од њих.

Аристотел прихвата да су „биће и један...најопштије од свих категорија.“[4] И да се „под појмом један подразумева и појам бића.“[5] и да је питање: шта је (само) један слично питању: шта је (само) биће? У логичком смислу појам једног је чак старији! Када сепод појмом један подразумева… и појам бића: то значи ако је, као каквоћа, један нека одређена ствар, нека посебна стварност, и ако је такав случај и у погледу количине, онда је јасно да за све категорије треба поставити питање о природи појма један, као што се поставља питање о природи бића.“[6]

Ипак „није довољно одговорити да је природа појма један та, да је то један.“[7] Него је, напротив, много пре “очигледно... да је у свакој  врсти један извесна одређена природа и да природа појма један није никада један који постоји сам по себи.”[8]

По Аристотелу, ако би постојао један сам по себи као и биће само по себи, не види се како би могло да постоји нешто друго осим бића и један, све би било онако како тврди Парменид. „Ако постоји једно само по себи биће само по себи не види се како ће постојати нека друга бића ван онога што је једно?“[9]

Дакле, иако је по Аристотелу појам једног најопштији, он се, опет, не може посматрати по себи, а поготову тизједначити са бићем. Не постоји један сам по себи, него је једно, један – увек неко одређено једно, један;  појам једне конкретне, ствари, бића, појаве, или неког њиховог својства. Да се један не може одвојити од те конкретне ствари, бића, или његовог појма; чију суштинску природу или посебно, појединачно својство, одређење тим најопштијим предикатом једног представља.

Такође, ако се један не може, као најопштији предикат, појам одвојити од конкретне ствари, бића чији је предикат, или одређеног рода, врсте бића, осталог мноштва њихових посебних, појединачних својстава, онда из тога произилази да то не могу свакако, ни логички млађи бројеви тиме што ће постојати по себи. И да неко један по себи (као ни бројеви сами по себи), које би се изједначило са бићем, не може постајати.

Један само може бити најопштији појам, логички предикат, својство. Ипак, по Аристотелу, ништа што је опште не може бити биће, па, свакако, ни најопштије један. Свако опште је само појам којим се, дефиницијом, изражава суштинско својство бића, његова посебна, суштинска разлика, својство спрам других родова, врста бића, али не и само биће.

Дакле, појам једног се суштински не може одвојити од конкретног садржаја, бића, свог различитог, појединачног, мноштва. И ако би један било биће, онда се по Аристотелу не види како би се, због недељивости (која је за њега ипак, прасуштина једног), постојале другости, разлике, мноштво? Како у сваком појединачном роду, врсти бића, тако и разлике спрам других родова, врста бића?

Ипак, када говори о Богу, он говори о једном Богу.

И када једног Бога одређује као мисао о самој мисли (о самом себи), он му на тај начин  приписује и једну апсолутну, неподељену логику-онтологију, у којој су потпуно изједначени мишљење и биће, логичко и онтолошко. И ту суштинску, Божијулогичко-онтолошку недељивост, једноћу посматра, свакако, по њеном најстаријем, првом значењу,  смислу  квалитативно, а не квантитативно.

Ипак, о каквој се ту (квалитативној) недељивости ради? Да ли недељивости мишљења о самом мишљењу из једне апсолутне воље, која апсолутну истину мишљења изједначава са најстварнијим садржајем – Божијим вечним бићем?

Када Аристотел тражи суштинску основу јединства за нематеријалне стварности, закључује да је њихово јединство, једноћа много већа него у материјалним стварима.

„Што се тиче ствари које немају материју, било да припадају интелекту или чулима, свака од њих је непосредно и битно јединство, као што је оно битно за једно и за биће, било као штаство, било као каквоћа или као количина.“[10]

Очигледно да Аристотел неће да изједначи једно и јединство и зато тврди да и одређење  једности, једноће и оних ствари које немају материју не долази од једног по себи или бића по себи, одвојеног од сваког појединачног, него много пре од старијег јединства (по себи); присутног истовремено непосредно и  суштински у сваком општем и у сваком посебном роду, врсти бића. Због тога у дефиниције ових врста (које немају материју – Т. Н.) не улазе ни биће ни један; њихова суштина је јединство, исто онако непосредно и битно као што је то биће. Ни за једну од ових врста нема страног узрока који чини њихово јединство и њихово биће,, пошто је свака од њих  непосредно биће и јединство, а не уколико учествује у бићу и у једном као у своме роду, ни по томе што биће и један могу да постоје одвојено од сваке од ових врста.“[11]

На крају се јединство мноштва свих бића може објаснити само из једног Божијег апсолутног обличја потпуно логичког делатног бића, наспрам само могућности пасивне, алогичне, безобличне материје. Само кроз најсуштинскије, најстарије логичко-онтолошко јединство, једност – апсолутну сврху идентичну са делатношћу, делом у  непокретном покретачу у коме се врши прелаз од могућности ка стварности,  било које биће може се уобличити,  покретати, имати сврху,  једноћу, јединство.

“Нема никаквог другог узрока јединства осим дејства покретача који врши прелажење са могућности на стварност.“[12]

Јер, иако је суштинска ствар да је Бог један, ипак се једно, један  не може изједначити са Богом, Бог сводити на највише једно по себи, један. Управо је обрнуто нужно. Једно само по себи, није довољно ни за само себесвоје схватање, постојање. Заправо нужност једног Бога стоји испред сваког могућег схватања, постојања једног, или схватања бића. Било које једно, један, и било које биће – па и један сам по себи и биће само по себи, само је могуће по најстаријем вољно-логичком једном Богу.

Свако конкретно једно и свако конкретно биће, за своју једноћу, једност, суштинско обличје, сврху, кретање у прелазу од његове могућности ка његовој стварности, свакако тражи, пре једног  по себи, или бића по себи, старије јединство  по себи – Божије апсолутно обличје, сврху по себи, чисто мишљење о самом мишљењу, једно са највишом делатношћу, делом.

Иако је та нематеријална  стварност, сврха по себи, логичко кретање Божијег непокретног покретача истовремена са највишом делатношћу, делом слична једном, или бићу по себи, она је опет старија од  једног по себи, и бића по себи.

Не само да се Бог, као логички старији од једног по себи и бића по себи, не може свести на њих, изводити из њих, него се и биће по себи и једно по себи, као, уосталом, и  било које једно и било које биће, тек могу схватати по Богу,  постојати по њему.    

Дакле, опет се за суштинску недељивост по знању, истини једне апсолутне логике, једнологичност највишег мишљења о самом мишљењу, мора претпоставити једна недељива, непротивуречна, идентична себи, са потпуно одређеним да–не, јесте–није Божија воља.

Та се једнологичност, непротивуречност највишег (истинитог) Божијег мишљења о самом мишљењу, потпуно идентичног себи, утемељује, подразумева у једној јединственој, непротивуречној, апсолутној вољи.

Да ли је ту један дато само као својство, или је та једнологичност (једног непротивуречног, неподељеног мишљења) о самом мишљењу, утемељеног у једновољности (једној непротивуречној, неподељеној вољи, потпуно идентичној себи) пре простора, времена, сваког аритметичког-геометријског, материјалног смисла, или наше подељене воље–мишљења, дата кроз највишу недељивост једног Бога, као суштинска одредба једног, потпуно по форми идентична са самим највишим логичко–стварним садржајем, Божијим вечним бићем?

Једна непротивуречна логика са идентитетом мисли и предмета мисли, сврхе и дела, могућег и стварног у највишем по себи квалитативном једном, као првом суштинском јединству мноштва пре сваког другог одређења, и у коме је потпуно изједначено логичко и онтолошко, потпуна духовна форма (апсолутан облик, лик) и садржај вечног бића.

Тек када се проблем једног и бића посматра из те највише логичке онтолошке нужности једног Бога, Аристотелов доказ о немогућности да једнобуде биће уверљив.

Свакако, у нужно једном  Богу,  једино потпуно стварном, нужном, чисто духовном бићу, једно више није никаква општост, најстарији логички предикат, него је, управо, том највишом логичко-онтолошком нужношћу једног Бога, његовим нужним постојањем, изједначено са самим вечним бићем.

Аристотел прво говори да је један само најопштији појам; да не постоји никакав један сам по себи, као што не постоји ни број сам по себи; него је један, увек, једна одређена ствар: највише прва мера сваке врсте, а особито количине. Са једне стране се једном (као и броју) баш одриче било каква одвојеност од конкретног, појединачне ствари, бића, а са друге стране се баш, напротив, једно, као и број посматра само логички; проглашава за најстарију општост; узима као и биће пре сваке категорије, као нужно за сваку дефиницију по појму, или  меру количине, величине по броју.

Он у почетку каже да се један везује за сваку категорију, па према томе мора бити најопштији логички предикат пре сваке категорије, старији од сваке категорије као што то мора бити и само биће. “А да један и биће имају безмало исто значење, јасно произилази из тога што је један подједнако везан за било коју категорију и што се не налази посебно ни у једној од њих, ни у штаству,  нити у каквоћи, него се понаша на исти начин као биће према категоријама.” Очигледно да је, по Аристотелу, један више логичка а биће онтолошка одредба.

Опет, проблем (да ли је једно само најопштији појам, или је и само биће) овде не треба бити постављен њиховим разматрањем према најопштијим појмовима (категоријама), него баш кроз много старији њихов међусобни однос (једног и бића), за кога и сам Аристотел каже да је један од најтежих за разграничење.

Ипак, ни тај доказ: да једно не може бити биће (исто што и биће) ту се не изводи како треба. 

Када каже да су један и биће најопштији, то не значи нужно да су они најопштији само по логичкој општости појма. То искључује да они као најопштији, могу управо бити оно прво подлежуће што прима све разлике, мноштво; подједнако сву појединачност као и посебност, општост.

Самим тим, што се они у том суду (наведеној реченици) посматрају скоро као исте “ствари“, везују подједнако уз све категорије, налазе у свима њима. Јер, сам каже да колико има различитих врста (начина посматрања) бића, толико има и различитих врста (начина посматрања) једног.

Опет, иако биће, свакако није само општост наспрам појединачних бића, или посебних родова, врста, свако појединачно биће прво постоји као једно и као биће, па као посебан род, врста.

И једно, свакако није дато само тим општим одређењем по појму,  дефиницији сваког  рода, врсте, као издвојено из свог различитог мноштва и одвојено од свега конкретног, појединачног; па да тако буде само један најопштији, заједнички предикат, најстарије логичко одређење које се подједнако придаје свему конкретном, појединачном, као и посебном, општем квалитету сваког рода, врсте, него је подједнако као и по општем  појму, присутно старијим јединством у логичко–стварној суштини по бићу, у бићу, у сваком појединачном, посебном (квалитативном) јединству.

Аристотел, чак, не иде до краја у посматрању суштине једног по квалитативном или логичком. Поготову када се посматра по њему суштина  недељивости једног; права (прва) суштина појма недељивости. Јер када се суштина једног посматра у онтолошком смислу, изједначи са бићем, па постави  питање: како ће осим једног постојати било шта друго, тада се природа појма један више не посматра квалитативно, по појму и бићу логичко-онтолошки, него квантитативно, по другостепеној аритметичко-геометријској недељивости (по простору, броју или јединици количине).

Ипак, та најстарија, суштинска логичко–онтолошкој недељивост једног, као истина једна иста са бићем (код Парменида), било којег праузрока, пратвари, праелемента (воде, ватре, ваздуха, атома, Логоса, Νοϋς...) или недељивости Платонове идеје, није дата по квантитативној, аритметичко-геометријској недељивости, него суштински, по  старијем квалитативном смислу.

На крају је и Аристотелова једноћа било којег рода, врсте, праоснова сваког конкретног јединства, утемељена најстаријом логичко–онтолошким  јединством једног Бога.

Чак и када се једно изједначи са бићем, оно не мора искључивати мноштво. То једно изједначено са бићем не мора се посматрати само по квантитативном аритметичко-геометријском смислу, него и по старијем квалитативном јединству форме–садржаја; из једне највише, истине, квалитета, штаства вечног бића истовремено логичко–онтолошки.

И када се Аристотел пита: ако је један биће, како ће ствари бити многоструке, постојати било шта осим једног; он се ту не пита за суштински, квалитативни, логичко–онтолошки смисао суштинског јединства присутног у сваком појму и сваком бићу, или на крају једињећег једног Бога за све  ствари, дешавање, кретања, сврхе посебних ствари, бића, него ту недељивост једног, ипак посматра само по логички млађем, аритметичко, геометријском, другостепеном смислу – квантитативно.

Старији, квалитативни смисао једног, по једном појму, и суштинском јединству (мноштва) свих различитих (суштинских) одредаба тог појма или битних својстава сваке одређене ствари, бића. По једној квалитативној логици на делу, самим садржајем живе целине сваке (једне) ствари, бића изједначене суштинским јединством са својим првенственим појмом.

Квалитативна логика једног највишег квалитета вечног бића, највишем квалитативном једном (једном апсолутном квалитету), изједначено логичко и онтолошко. У највишем квалитету једног вечног бића, највишем квалитету једног, по коме  све ствари,  бића у себи самима и у заједници са другим стварима, бићима имају суштинску једноћу, обличје, свако покретање од могућег ка стварном, за сврху сваког посебног квалитативног јединства.

Уопште, да би уопште било које нешто било једно исто са собом, по основи старијег је, јесте, оно прво мора бити неко јединство, засновано на неком (нај)старијем једном, један; по бићу и по појму. Јер сама логика, сва три њена принципа: непротивуречности, идентитета, искључења трећег, тражи једно биће, ствар, појаву, појам коме се приписују ти предикати, својства; један на крају појам, или један суд, закључак за коначно одређење, решење.

То најшире (логичко-онтолошко) поимање појма један, омогућава, свакако, и било које бројно један; појединачност, посебност, општост сваког одређеног квалитета  или квантитета. То суштински једно по штаству, сврси, смислу, знању увек је дато по (неком)  једном: појму, суду, закључку, а онтолошки по старијем јединству неке једне ствари, бића.

За квантитативно одређење по броју се може рећи, да је само једна посебна врста тог старијег квалитативног одређења по појму, суду, једног суженог својства које искључиво изражава количину, величину, квантитет.

И ако се тако схвати, онда то квалитативно један (дато суштински, логички) може бити дељиво (имати у себи многа различита својства, елементе, садржавати своје уже појмове) као и свако појединачно (једно) биће, једно у бићу. Док квантитативно један, по броју (дефиницији јединице), остаје и даље недељиво.

Чак се слободно може рећи, и да се и за ту квантитативну, бројну недељивост тражи у основи дефиниције јединице, броја старија по појму, суштинска квалитативна недељивост.

Дакле, један прво треба схватити суштински, квалитативно; на основу непротивуречности у појму, суду, закључку, који саставља, садржава по бићу (онтолошки) и појму (логички) у неком јединству мноштва многе различите одредбе, ствари, својства. За све те основне логичке законе (непротивуречности, идентитета и искључења трећег)  се тражи да буду утемељени старијим логичко-онтолошким принципом једног. За једну ствар која треба да прими, носи непротивуречна својства, предикате, или један непротивуречан појам, суд или закључак.

То, свакако, важи и за логички закон идентитета; где се такође претпоставља једна ствар, биће, неко јединство  појаве, догађаја, или један појам једнак, исти са собом. Или, пак, по логичком закону искључења трећег, по коме се од супротних предиката, два крајње искључива својства ствари, појма истовремено мора узети, прихватити у истинитом појму, суду закључку, дефиницији саме ствари, бића појаве истином једно значење, дати нужно  једно решење.

Зато је, свакако, тај квалитативни, суштински смисао појма једног, по његовој старијој логичко–онтолошкој природи која укључује мноштво, најстарији; и далеко испред другостепеног, квантитативног по (његовој) недељивости из броја, где се суштинска природа једног (и) не види.

Природа појма један је свакако старија од броја. И његов квантитативни смисао дефинисан јединицом само је један од могућих, као и другостепени по количини изведен из броја и јединице мере. „Један и број су опречни утолико што је један мера, а број мерљива вредност. Због тога све што је једно није број, као што је на пример нека недељива ствар.“[13]

А у том квалитативном смислу наглашава се његова недељивост, него се по старијем логичко-онтолошком: је, јесте, једном, једнаком, истом, управо утемељује суштина једног у јединству мноштва. Та сједињавајућа моћ састављивости је увек нека старија логичко-онтолошка једност за сваку целину у јединству. Било једноћу по логичком (сваком појму, суду, закључку), било по онтолошком (свакој појави, ствари, бићу).

Аристотел не види никакву нужност да мора да постоји неко једно по себи (Парменид) нити опште по себи (Платонове идеје) изван мноштва појединачних бића; али неко једно  у мноштву, једноћа, једност у смислу јединства је, свакако, нужно.

Да би се омогућило доказивање – није нужно да постоје идеје или јединство ван множине.Међутим, за то је нужно да уистину постоји једно у множини...Јер, кад тако не би било, не би постојало ништа опште, а када не би постојало ништа опште, не би било ништа средње, а, према томе, не би постојало никакво доказивање.Према томе једно и идентично мора постојати у многоме, и то не у смислу саме једна-кости имена.“[14]

Тек се у том, много основнијем јединству мноштва у старијем логичко-онтолошком смислу,  по једном појму, суду, закључку или једном бићу, ствари, појави... тек та једноћа наглашава суштински. „Али сва су бића једно или су састављене од мноштва стварности од којих је свака један.“[15]

Када се у неком суду тврди да је предикат по истоветности, истини, праосновом је, јесте, једном истом једнак субјекту, тим се изједначењем, у ствари, тражи по најстаријој једноћи неко јединство, одређеност у решењу, једност.

Та најстарија једноћа по јединству мноштва, прва једнакост појма и бића, која једино укључује тај суштински логичко-онтолошки смисао једног. Свакако да то (такво) једно у јединству (било које ствари, појма, појаве), које поред једноће укључује (може укључити) и  мноштво, баш због тога први, најстарији, највиши смисао једног, суштина једног.

То јест, иако, свака ствар, појава има у себи некад неизмерно мноштво, она је опет  по свом бићу, и посебној, суштини по појму, одељена, издвојена, једна. Свака ствар је једна и оно што је такво као могућност и оно што је такво као стварност само су једна иста ствар.“[16] То јест, у тој истој, једној ствари је и њена могућност и њена стварност. Увек се одређује, може одредити као једна; постоји, живи по неком једном у неком јединству; постоји у неком једном бићу или схвата по неком једном старијем појму, по неком  првостепеном јединству. Чак и када се раздваја по свом посебном бићу и појму од другог бића, појма,  разликује од било чега другог својим суштинским одређењем опет по неком (свом) старијем једном.

Свакако да је тај квалитативни, по суштинском јединству, сједињујући, уједињујући, једињећи смисао (најопштијег) појма једног у било ком другом појму, ствари, бићу, који саставља, сједињује у логичко–онтолошком смислу све разлике, мноштво, далеко старији од његове квантитативне недељивости у аритметичко-геометријском смислу. Па чак, ни тај смисао квантитативне недељивости,  бројног један, јединице, не би био могућ без тог логичко-онтолошког квалитативног смисла једног, један по јединству мноштва, старије праоснове по појму и бићу.

На пример, иако дрво (као и било које друго биће, ствар) има и корен, стабло, гране, листове; оно је по појму и бићу једно, као и било која друга једна ствар. Јесте тек у некој целини, јединству различитих својстава, елемената других ствари. Постоји, живи по свом јединству мноштва као било која појединачна, једна ствар, јединка.

То јест, пре него што је уопште, квантитативно једно по броју,  одељеношћу од исто таквог другог дрвета; оно је старијом квалитативном једноћом  појма и бића,  свог посебног јединства мноштва, свакако том (било којом, чак и најмањом посебном) целином и једно суштински; онтолошки и логички.

По квалитативном својству своје целине, најстаријег логичко-онтолошког јединства, по коме на најопштији и сваки посебан начин саставља у једном бићу, ствари, појму многе различите ствари, својства. Суштинском, квалитативном одељеношћу по свом појму и бићу од било којег другог квалитета, различитог, другачијег јединства мноштва у другом појму, ствари, бићу.

Када се у Аристотеловој тетради узрока тражи посебно обличје, покретање, материја, сврха неке ствари, опет се то конкретно јединство тражи по највишем логичко-онтолошком принципу једног праквалитета, највишег квалитативног једног. Тражи се један основни облик, име, суштина, појам. Поред тога један основни покретач, принцип кретања, или једна основна материја–могућност, за на крају једну коначну сврху сваког бића ствари, појаве.

То свакако важи и када се посматра једна ствар, биће, појава (сваки посебан квалитет, својство било чега), као и када се тражи њен први узрок, покретач, праосновна материја, могућност, или њен највиши разлог, коначна сврха на крају. Тражи се неко јединство, јединствени разлог, узрок, закон  за најмање и највеће, за најситнију ствар, биће, појаву као за целину космоса, свега света. 

Дакле, тај у броју посебни смисао једног кроз јединицу, само је један између  других; млађи чак и по питању недељивости  од логичко–онтолошки схваћеног једног; немогућ без њега. “У бројном смислу недељиво је оно појединачно; по својој суштини је недељиво оно што је недељиво у односу на сазнање и знање, тако да по својој битности мора да буде једно оно што је узрок јединства супстанце (сваког штаства и сваког бића – Т. Н.).”[17]

Аристотел свакако са логичком категоријом једног уводи и категорије: једнаког, сличног, истог, и наспрам њега другог, другачијег, мноштва, неједнаког, различитог. „Једном припадају, као што је речено у подели супротности исти, сличан и једнак а мноштву другачији, различит и неједнак.“[18]

Једном, свакако, додаје неподељено и недељиво а мноштву, дељено, дељиво. „Суштина појма један се састоји у недељивости, у чињеници да је овај појам битно једна одређена и посебна ствар одељена и по месту и по облику и по значењу; или то значи да је целовита и недељива; најзад и нарочито, то значи да је прва мера сваке врсте особито прва мера количине; пошто је појам један проширен са количине на све остале категорије. Мера је у ствари оно по чему се сазнаје количина. Према томе све оно што је количина упознаје се мерењем са јединицом или неким бројем; а сваки број упознаје се кроз један: према томе свака количина упознаје се кроз један, а оно кроз што су се количине првобитно упознале је сам појам једног. Из овога следи да је број један праузрок броја као таквог.“[19]

Међутим, као што је већ речено, суштина једног никако није само у недељивости, поготово у аритметичко-геометријској недељивости; где је старији појам и сама ствар, квалитет у служби количини, броју, квантитету (иако је и сам број, количина по себи несхватљива без неке конкретне ствари, појма; тачније, мора и по Аристотелу схватати тек по неком квалитету, бити на крају неки квалитет, долазити од неке посебне врсте квалитета),  него у старијој једности у јединству мноштва, кроз уједињујућу, сједињујућу логичко–онтолошку праоснову најстаријег је, јесте; свега опет у једном (нужно) по једном. Сваког мноштва у неком једном; и сваког једног у неком свему.

Сваког једном у (ка, према) неком мноштву, дакле, свакако, најстаријем једном  по јединству.

Рачун, број мора укључити и старије једно (за јединицу и старије мноштво (за број). Једнако, исто и другачије (мање, веће) друго, различито за све операције у рачуну. Можда се јединица (иако недељива) подједнако схвата по два, три... наспрам себе неком мноштву; или број као ограничено мноштво, наспрам неограниченог мноштва. Исто као што се два, три, свако ограничено, неограничено мноштво такође схвата према  јединици, броју.

Самим тим, што Аристотел у наставку  текста каже да је „један једна одређена и посебна ствар одређена и по месту, и по облику и по значењу,“ та прва суштинска једноћа, једност једног (квалитативна недељивост по бићу и појму), која је присутна у свакој једној, посебној, одређеној ствари, мора управо бити то његова много старије одређење једног по логичко–онтолошком јединству мноштва  (а које свакако, у тој целовитости обухвата и место и облик и значење), од квантитативне недељивости (по броју један); и саме, свакако, несхватљиве, немогуће без старије квалитативне недељивости логичко-онтолошког један.

Та је квантитативна недељивост (по броју један) другостепена у односу на квалитативну, старије по  појму и бићу логичко-онтолошко  јединство мноштва. Где се управо, по сваком посебном месту, облику, значењу, појединачном квалитету сваког различитог рода, врсте, у суштински једном по бићу и појму састављају у јединственој целини све различите одредбе, елементи, својства. А за ту другостепену, квантитативну недељивост (по броју један) се само може употребити израз који сам Аристотел често користи, да се ту налази тек по „случајности.“

Чак је и наредни смисао једног у наведеном тексту – да се оно као „прва мера сваке врсте, а особито… прва мера количине” преноси из количине (по  броју) као праузор сваке конкретне врсте тако на каквоћу, квалитет – такође изокренут. Преко једног и једнаког, који су, свакако, старији од количине, и потребни да се дефинише појам јединице; као недељиве, исте, с којима се најстарија логичко-онтолошка једношћа преноси јединством на број, или сваку другу мерну јединицу као мера квантитета, количине.

Тај, потпуно исправан крај текста управо потврђује, да по наведеној исправци све мора да иде обрнутим редом. Да је појам једног старији од количине, и да је праузрок броја; тачније  сваке мерне јединице, и њом изражене количине. 

Уместо да једно гледа по најстаријем смислу јединства као оно уједињујуће, сједињујуће, јединеће, он га првенствено посматра по недељивости, где старије логичко-онтолошко квалитативно један, свакако једно по појму и бићу, служи млађем квантитативном један, једном по броју. Баш Аристотел по основама своје филозофије, а наспрам Питагорејаца, Платона, треба да нагласи квалитативни, конкретни смисао јединства, јединећег једног; од сваког конкретног појединачног  и најмањег рода, врсте, све до највишег једног Бога, а наспрам квантитативног бројног!

И по сваком посебном бићу, ствари, појави и по сваком посебном роду, врсти, и логички по мисли, знању, сваком појму, категорији.

Са друге стране, код самог Платона, опет по Аристотеловим речима,  једно се посматра суштински, по појму и по бићу  „Идеје су узроци суштине свих осталих ствари, док је један узрок идеја.“[20] Такође додаје: „Платон се слаже са Питагорејцима да је један ипак сама суштина а не атрибут неке друге ствари за коју се каже да је једна…идеје су узроци других ствари… елементи идеја елементи свих бића. Тако су праначела идеја узета у смислу материје велико и мало а узета у смислу формалне супстанце то је један...“[21]

Аристотел тврди да је Платон наспрам Питагорејаца, заменио бесконачно, које су они замишљали као једноставно, диадом, и што је сачинио бесконачно од великог и малог.”[22] По њему су праначела идеја један (као суштински узрок облика, форме сваке идеје) и бесконачно велико и бесконачно мало као садржајни, “материјални” узрок); а они сами, даље, подједнако за све  бројеве и све ствари.

На почетку Тимаја, сам Платон (додуше кроз уста Питагорејца Тимаја), наводи да је душа света смешана од природе истог, различитог и бића, чиме даје једну аритметичко-геометријску визију света. Душа је створена по аритметичком а тело(а) по геометријским принципима. Бог ствара душу света из природе Истог и природе Различитог и Бића.

Очигледно да се и код Платон  ти праосновни појмови, „категорије“ Истог и Различитог узимају, постулирају од почетка пре свих  осталих појмова, категорија као логички и онтолошки праузроци уз основу Бића.

Хегел  преузима  Аристотелову (Божију) логичку узрочност, одређену првенствено највишим јединством апсолутног мишљења о самом мишењу.

Свакако, да је Аристотел испред сваког логичког закона поставио старију вољно-логичко-онтолошку нужност једног Бога, а не само логичко-онтолошку, очигледно да би та једна (Божија)  воља, старија једност по вољи једног Бога, његова апсолутна једновољност – морала очигледно бити темељ и те саме његове најстарије онтолошке једности (једне) највише непротувуречне логике, апсолутне једнологичности.

Иако је суштинска ствар да је Бог један, ипак се једно, један  не може изједначити са Богом;  Бог сводити на највише једно по себи, један. Управо је обрнуто нужно. Један, једно само по себи, није довољно ни за само себесвоје (сопствено) схватање, постојање, а камо ли за једног Бога!

Нужност једног Бога стоји испред сваког могућег схватања, постојања једног, или схватања било којег, каквог (једног)  бићаБило које једно, један, и било које (једно) биће – па и један сам по себи и биће само по себи, само су могући по најстаријем вољно-логичком јединству мноштва – једном Богу.

Свако конкретно једно и свако конкретно биће, за своју једноћу, једност, суштинско обличје, сврху, кретање у прелазу од могућности ка стварности,  пре једног  по себи, или бића по себи,  тражи старије јединство  по себи,  апсолутно обличје, сврху по себи чистог мишљења о самом мишљењу, једну са савршеном делатношћу, делом Божијег  вечног  живота, бића.

Иако је та духовна  стварност, сврха по себи, логичко кретање Божијег непокретног покретача истовремена са највишом делатношћу, савршеним делом слична једном, или бићу по себи, она је опет старија од  једног по себи, и бића по себи. Не само да се Бог старији од једног по себи и бића по себи и не може свести на њих, изводити из њих, него се и биће по себи и једно по себи, као, уосталом, и  било које једно и било које биће, тек могу схватати по Богу,  постојати по њему.[23]    

 



[1] Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума,/Начела практичне логике, DESIRE, 2010, Београд, 765-778. Погледати сајт: www. filozof.rs  

[2] Aristotel, Metafizika,  Kultura, Beograd, 1971. 1001 а

[3] Исто, 1054 а

[4] Исто, 1053 б

[5] Исто, 1053 б

[6] Исто, 1053 б

[7] Исто, 1053 б

[8] Исто, 1054 а

[9] Исто, 1001 а

[10] Исто, 1045 б

[11] Исто, 1045 б

[12] Исто, 1045 б

[13] Исто, 1057 а

[14] Aristotel, Organon, Kultura, Beograd,  1970. стр. 280-281.

[15] Aristotel, Metafizika,  Kultura, Beograd, 1971. 1001 б

[16] Исто, стр. 1045. б

[17] Исто, 1052 а

[18] Исто, 1054 а

[19] Исто, 1052 б

[20] Исто, 988 а

[21] Исто, 987 б

[22] Исто. 987 б–988 а

[23] За даљу разраду  ове теме погледати: Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд, 2010, Шесту књигу: О вољно логичкој узрочности,посебно од 599-606. стр.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Kао што нагони припадају телу, опажаји чулу, појмови разуму, идеје уму, тако жеље вољи, а воља властитости

 

Томислав Новаковић

Видео дана