Aristotelovo shvatanje jednog

Autor: Tomislav Novaković

 

(IZBOR IZ ATOMIKE)^[1]

 

„Kao najteže od svih pitanja od bitne važnosti za upoznavanje istine je to da li su pojmovi bića i jedan bivstva samih stvari, da li svako od njih nije ništa drugo nego biće i jedan, ili da li treba istraživati šta je biće i jedan, smatrajući da imaju neku drugu prirodu koja im služi kao svrha… Platon i Pitagorejci zaista misle da biće i jedan nisu ništa drugo nego da je baš to njihova priroda, i pošto je njihovo bivstvo (štastvo, priroda – T. N.) upravo samo jedan i sama biće.”^[2]

Očigledno da se taj najstariji, ontološki smisao jednog skoro izjednačuje sa bićem. „A da jedan i stvarnost biće imaju bezmalo isto značenje, jasno proizilazi iz toga što je jedan podjednako vezan za bilo koju kategoriju i što se ne nalazi posebno ni u jednoj od njih, ni u štastvu niti u kakvoći nego se ponaša na isti način kao biće prema kategorijama.“^[3]

Najstarija priroda pojma jednog, suština jednog, se ne sadrži, iscrpljuje ni jednom kategorijom; kao što se u njima ne sadrži, ne iscrpljuje ni pojam bića. Jedan se upravo traži za svaku kategoriju, postavlja se kao i biće pre svake kategorije. Tako da se mnogo pre može reći da se sve druge kategorije pripadaju jednom (nemoguće su bez jednog i kao i bića), nego što jedan pripada bilo kojoj od njih.

Aristotel prihvata da su „biće i jedan...najopštije od svih kategorija.“^[4] I da se „pod pojmom jedan podrazumeva i pojam bića.“^[5] i da je pitanje: šta je (samo) jedan slično pitanju: šta je (samo) biće? U logičkom smislu pojam jednog je čak stariji! Kada se „pod pojmom jedan podrazumeva… i pojam bića: to znači ako je, kao kakvoća, jedan neka određena stvar, neka posebna stvarnost, i ako je takav slučaj i u pogledu količine, onda je jasno da za sve kategorije treba postaviti pitanje o prirodi pojma jedan, kao što se postavlja pitanje o prirodi bića.“^[6]

Ipak „nije dovoljno odgovoriti da je priroda pojma jedan ta, da je to jedan.“^[7] Nego je, naprotiv, mnogo pre “očigledno... da je u svakoj  vrsti jedan izvesna određena priroda i da priroda pojma jedan nije nikada jedan koji postoji sam po sebi.”^[8]

Po Aristotelu, ako bi postojao jedan sam po sebi kao i biće samo po sebi, ne vidi se kako bi moglo da postoji nešto drugo osim bića i jedan, sve bi bilo onako kako tvrdi Parmenid. „Ako postoji jedno samo po sebi biće samo po sebi ne vidi se kako će postojati neka druga bića van onoga što je jedno?“^[9]

Dakle, iako je po Aristotelu pojam jednog najopštiji, on se, opet, ne može posmatrati po sebi, a pogotovu tizjednačiti sa bićem. Ne postoji jedan sam po sebi, nego je jedno, jedan – uvek neko određeno jedno, jedan;  pojam jedne konkretne, stvari, bića, pojave, ili nekog njihovog svojstva. Da se jedan ne može odvojiti od te konkretne stvari, bića, ili njegovog pojma; čiju suštinsku prirodu ili posebno, pojedinačno svojstvo, određenje tim najopštijim predikatom jednog predstavlja.

Takođe, ako se jedan ne može, kao najopštiji predikat, pojam odvojiti od konkretne stvari, bića čiji je predikat, ili određenog roda, vrste bića, ostalog mnoštva njihovih posebnih, pojedinačnih svojstava, onda iz toga proizilazi da to ne mogu svakako, ni logički mlađi brojevi – time što će postojati po sebi. I da neko jedan po sebi (kao ni brojevi sami po sebi), koje bi se izjednačilo sa bićem, ne može postajati.

Jedan samo može biti najopštiji pojam, logički predikat, svojstvo. Ipak, po Aristotelu, ništa što je opšte ne može biti biće, pa, svakako, ni najopštije jedan. Svako opšte je samo pojam kojim se, definicijom, izražava suštinsko svojstvo bića, njegova posebna, suštinska razlika, svojstvo spram drugih rodova, vrsta bića, ali ne i samo biće.

Dakle, pojam jednog se suštinski ne može odvojiti od konkretnog sadržaja, bića, svog različitog, pojedinačnog, mnoštva. I ako bi jedan bilo biće, onda se po Aristotelu ne vidi kako bi se, zbog nedeljivosti (koja je za njega ipak, prasuština jednog), postojale drugosti, razlike, mnoštvo? Kako u svakom pojedinačnom rodu, vrsti bića, tako i razlike spram drugih rodova, vrsta bića?

Ipak, kada govori o Bogu, on govori o jednom Bogu.

I kada jednog Boga određuje kao misao o samoj misli (o samom sebi), on mu na taj način  pripisuje i jednu apsolutnu, nepodeljenu logiku-ontologiju, u kojoj su potpuno izjednačeni mišljenje i biće, logičko i ontološko. I tu suštinsku, Božijulogičko-ontološku nedeljivost, jednoću posmatra, svakako, po njenom najstarijem, prvom značenju,  smislu  kvalitativno, a ne kvantitativno.

Ipak, o kakvoj se tu (kvalitativnoj) nedeljivosti radi? Da li nedeljivosti mišljenja o samom mišljenju iz jedne apsolutne volje, koja apsolutnu istinu mišljenja izjednačava sa najstvarnijim sadržajem – Božijim večnim bićem?

Kada Aristotel traži suštinsku osnovu jedinstva za nematerijalne stvarnosti, zaključuje da je njihovo jedinstvo, jednoća mnogo veća nego u materijalnim stvarima.

„Što se tiče stvari koje nemaju materiju, bilo da pripadaju intelektu ili čulima, svaka od njih je neposredno i bitno jedinstvo, kao što je ono bitno za jedno i za biće, bilo kao štastvo, bilo kao kakvoća ili kao količina.“^[10]

Očigledno da Aristotel neće da izjednači jedno i jedinstvo i zato tvrdi da i određenje  jednosti, jednoće i onih stvari koje nemaju materiju ne dolazi od jednog po sebi ili bića po sebi, odvojenog od svakog pojedinačnog, nego mnogo pre od starijeg jedinstva (po sebi); prisutnog istovremeno neposredno i  suštinski u svakom opštem i u svakom posebnom rodu, vrsti bića. „Zbog toga u definicije ovih vrsta (koje nemaju materiju – T. N.) ne ulaze ni biće ni jedan; njihova suština je jedinstvo, isto onako neposredno i bitno kao što je to biće. Ni za jednu od ovih vrsta nema stranog uzroka koji čini njihovo jedinstvo i njihovo biće,, pošto je svaka od njih  neposredno biće i jedinstvo, a ne ukoliko učestvuje u biću i u jednom kao u svome rodu, ni po tome što biće i jedan mogu da postoje odvojeno od svake od ovih vrsta.“^[11]

Na kraju se jedinstvo mnoštva svih bića može objasniti samo iz jednog Božijeg apsolutnog obličja potpuno logičkog delatnog bića, naspram samo mogućnosti pasivne, alogične, bezoblične materije. Samo kroz najsuštinskije, najstarije logičko-ontološko jedinstvo, jednost – apsolutnu svrhu identičnu sa delatnošću, delom u  nepokretnom pokretaču u kome se vrši prelaz od mogućnosti ka stvarnosti,  bilo koje biće može se uobličiti,  pokretati, imati svrhu,  jednoću, jedinstvo.

“Nema nikakvog drugog uzroka jedinstva osim dejstva pokretača koji vrši prelaženje sa mogućnosti na stvarnost.“^[12]

Jer, iako je suštinska stvar da je Bog jedan, ipak se jedno, jedan  ne može izjednačiti sa Bogom, Bog svoditi na najviše jedno po sebi, jedan. Upravo je obrnuto nužno. Jedno samo po sebi, nije dovoljno ni za samo sebe – svoje shvatanje, postojanje. Zapravo nužnost jednog Boga stoji ispred svakog mogućeg shvatanja, postojanja jednog, ili shvatanja bića. Bilo koje jedno, jedan, i bilo koje biće – pa i jedan sam po sebi i biće samo po sebi, samo je moguće po najstarijem voljno-logičkom jednom Bogu.

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoju jednoću, jednost, suštinsko obličje, svrhu, kretanje u prelazu od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti, svakako traži, pre jednog  po sebi, ili bića po sebi, starije jedinstvo  po sebi – Božije apsolutno obličje, svrhu po sebi, čisto mišljenje o samom mišljenju, jedno sa najvišom delatnošću, delom.

Iako je ta nematerijalna  stvarnost, svrha po sebi, logičko kretanje Božijeg nepokretnog pokretača istovremena sa najvišom delatnošću, delom slična jednom, ili biću po sebi, ona je opet starija od  jednog po sebi, i bića po sebi.

Ne samo da se Bog, kao logički stariji od jednog po sebi i bića po sebi, ne može svesti na njih, izvoditi iz njih, nego se i biće po sebi i jedno po sebi, kao, uostalom, i  bilo koje jedno i bilo koje biće, tek mogu shvatati po Bogu,  postojati po njemu.    

Dakle, opet se za suštinsku nedeljivost po znanju, istini jedne apsolutne logike, jednologičnost najvišeg mišljenja o samom mišljenju, mora pretpostaviti jedna nedeljiva, neprotivurečna, identična sebi, sa potpuno određenim da–ne, jeste–nije Božija volja.

Ta se jednologičnost, neprotivurečnost najvišeg (istinitog) Božijeg mišljenja o samom mišljenju, potpuno identičnog sebi, utemeljuje, podrazumeva u jednoj jedinstvenoj, neprotivurečnoj, apsolutnoj volji.

Da li je tu jedan dato samo kao svojstvo, ili je ta jednologičnost (jednog neprotivurečnog, nepodeljenog mišljenja) o samom mišljenju, utemeljenog u jednovoljnosti (jednoj neprotivurečnoj, nepodeljenoj volji, potpuno identičnoj sebi) pre prostora, vremena, svakog aritmetičkog-geometrijskog, materijalnog smisla, ili naše podeljene volje–mišljenja, data kroz najvišu nedeljivost jednog Boga, kao suštinska odredba jednog, potpuno po formi identična sa samim najvišim logičko–stvarnim sadržajem, Božijim večnim bićem?

Jedna neprotivurečna logika sa identitetom misli i predmeta misli, svrhe i dela, mogućeg i stvarnog u najvišem po sebi kvalitativnom jednom, kao prvom suštinskom jedinstvu mnoštva pre svakog drugog određenja, i u kome je potpuno izjednačeno logičko i ontološko, potpuna duhovna forma (apsolutan oblik, lik) i sadržaj večnog bića.

Tek kada se problem jednog i bića posmatra iz te najviše logičke ontološke nužnosti jednog Boga, Aristotelov dokaz o nemogućnosti da jedno – bude biće uverljiv.

Svakako, u nužno jednom  Bogu,  jedino potpuno stvarnom, nužnom, čisto duhovnom biću, jedno više nije nikakva opštost, najstariji logički predikat, nego je, upravo, tom najvišom logičko-ontološkom nužnošću jednog Boga, njegovim nužnim postojanjem, izjednačeno sa samim večnim bićem.

Aristotel prvo govori da je jedan samo najopštiji pojam; da ne postoji nikakav jedan sam po sebi, kao što ne postoji ni broj sam po sebi; nego je jedan, uvek, jedna određena stvar: najviše prva mera svake vrste, a osobito količine. Sa jedne strane se jednom (kao i broju) baš odriče bilo kakva odvojenost od konkretnog, pojedinačne stvari, bića, a sa druge strane se baš, naprotiv, jedno, kao i broj posmatra samo logički; proglašava za najstariju opštost; uzima kao i biće pre svake kategorije, kao nužno za svaku definiciju po pojmu, ili  meru količine, veličine po broju.

On u početku kaže da se jedan vezuje za svaku kategoriju, pa prema tome mora biti najopštiji logički predikat pre svake kategorije, stariji od svake kategorije kao što to mora biti i samo biće. “A da jedan i biće imaju bezmalo isto značenje, jasno proizilazi iz toga što je jedan podjednako vezan za bilo koju kategoriju i što se ne nalazi posebno ni u jednoj od njih, ni u štastvu,  niti u kakvoći, nego se ponaša na isti način kao biće prema kategorijama.” Očigledno da je, po Aristotelu, jedan više logička a biće ontološka odredba.

Opet, problem (da li je jedno samo najopštiji pojam, ili je i samo biće) ovde ne treba biti postavljen njihovim razmatranjem prema najopštijim pojmovima (kategorijama), nego baš kroz mnogo stariji njihov međusobni odnos (jednog i bića), za koga i sam Aristotel kaže da je jedan od najtežih za razgraničenje.

Ipak, ni taj dokaz: da jedno ne može biti biće (isto što i biće) tu se ne izvodi kako treba. 

Kada kaže da su jedan i biće najopštiji, to ne znači nužno da su oni najopštiji samo po logičkoj opštosti pojma. To isključuje da oni kao najopštiji, mogu upravo biti ono prvo podležuće što prima sve razlike, mnoštvo; podjednako svu pojedinačnost kao i posebnost, opštost.

Samim tim, što se oni u tom sudu (navedenoj rečenici) posmatraju skoro kao iste “stvari“, vezuju podjednako uz sve kategorije, nalaze u svima njima. Jer, sam kaže da koliko ima različitih vrsta (načina posmatranja) bića, toliko ima i različitih vrsta (načina posmatranja) jednog.

Opet, iako biće, svakako nije samo opštost naspram pojedinačnih bića, ili posebnih rodova, vrsta, svako pojedinačno biće prvo postoji kao jedno i kao biće, pa kao poseban rod, vrsta.

I jedno, svakako nije dato samo tim opštim određenjem po pojmu,  definiciji svakog  roda, vrste, kao izdvojeno iz svog različitog mnoštva i odvojeno od svega konkretnog, pojedinačnog; pa da tako bude samo jedan najopštiji, zajednički predikat, najstarije logičko određenje koje se podjednako pridaje svemu konkretnom, pojedinačnom, kao i posebnom, opštem kvalitetu svakog roda, vrste, nego je podjednako kao i po opštem  pojmu, prisutno starijim jedinstvom u logičko–stvarnoj suštini po biću, u biću, u svakom pojedinačnom, posebnom (kvalitativnom) jedinstvu.

Aristotel, čak, ne ide do kraja u posmatranju suštine jednog po kvalitativnom ili logičkom. Pogotovu kada se posmatra po njemu suština  nedeljivosti jednog; prava (prva) suština pojma nedeljivosti. Jer kada se suština jednog posmatra u ontološkom smislu, izjednači sa bićem, pa postavi  pitanje: kako će osim jednog postojati bilo šta drugo, tada se priroda pojma jedan više ne posmatra kvalitativno, po pojmu i biću logičko-ontološki, nego kvantitativno, po drugostepenoj aritmetičko-geometrijskoj nedeljivosti (po prostoru, broju ili jedinici količine).

Ipak, ta najstarija, suštinska logičko–ontološkoj nedeljivost jednog, kao istina jedna ista sa bićem (kod Parmenida), bilo kojeg prauzroka, pratvari, praelementa (vode, vatre, vazduha, atoma, Logosa, Νοϋς...) ili nedeljivosti Platonove ideje, nije data po kvantitativnoj, aritmetičko-geometrijskoj nedeljivosti, nego suštinski, po  starijem kvalitativnom smislu.

Na kraju je i Aristotelova jednoća bilo kojeg roda, vrste, praosnova svakog konkretnog jedinstva, utemeljena najstarijom logičko–ontološkim  jedinstvom jednog Boga.

Čak i kada se jedno izjednači sa bićem, ono ne mora isključivati mnoštvo. To jedno izjednačeno sa bićem ne mora se posmatrati samo po kvantitativnom aritmetičko-geometrijskom smislu, nego i po starijem kvalitativnom jedinstvu forme–sadržaja; iz jedne najviše, istine, kvaliteta, štastva večnog bića istovremeno logičko–ontološki.

I kada se Aristotel pita: ako je jedan biće, kako će stvari biti mnogostruke, postojati bilo šta osim jednog; on se tu ne pita za suštinski, kvalitativni, logičko–ontološki smisao suštinskog jedinstva prisutnog u svakom pojmu i svakom biću, ili na kraju jedinjećeg jednog Boga za sve  stvari, dešavanje, kretanja, svrhe posebnih stvari, bića, nego tu nedeljivost jednog, ipak posmatra samo po logički mlađem, aritmetičko, geometrijskom, drugostepenom smislu – kvantitativno.

Stariji, kvalitativni smisao jednog, po jednom pojmu, i suštinskom jedinstvu (mnoštva) svih različitih (suštinskih) odredaba tog pojma ili bitnih svojstava svake određene stvari, bića. Po jednoj kvalitativnoj logici na delu, samim sadržajem žive celine svake (jedne) stvari, bića izjednačene suštinskim jedinstvom sa svojim prvenstvenim pojmom.

Kvalitativna logika jednog najvišeg kvaliteta večnog bića, najvišem kvalitativnom jednom (jednom apsolutnom kvalitetu), izjednačeno logičko i ontološko. U najvišem kvalitetu jednog večnog bića, najvišem kvalitetu jednog, po kome  sve stvari,  bića u sebi samima i u zajednici sa drugim stvarima, bićima imaju suštinsku jednoću, obličje, svako pokretanje od mogućeg ka stvarnom, za svrhu svakog posebnog kvalitativnog jedinstva.

Uopšte, da bi uopšte bilo koje nešto bilo jedno isto sa sobom, po osnovi starijeg je, jeste, ono prvo mora biti neko jedinstvo, zasnovano na nekom (naj)starijem jednom, jedan; po biću i po pojmu. Jer sama logika, sva tri njena principa: neprotivurečnosti, identiteta, isključenja trećeg, traži jedno biće, stvar, pojavu, pojam kome se pripisuju ti predikati, svojstva; jedan na kraju pojam, ili jedan sud, zaključak za konačno određenje, rešenje.

To najšire (logičko-ontološko) poimanje pojma jedan, omogućava, svakako, i bilo koje brojno jedan; pojedinačnost, posebnost, opštost svakog određenog kvaliteta  ili kvantiteta. To suštinski jedno po štastvu, svrsi, smislu, znanju uvek je dato po (nekom)  jednom: pojmu, sudu, zaključku, a ontološki po starijem jedinstvu neke jedne stvari, bića.

Za kvantitativno određenje po broju se može reći, da je samo jedna posebna vrsta tog starijeg kvalitativnog određenja po pojmu, sudu, jednog suženog svojstva koje isključivo izražava količinu, veličinu, kvantitet.

I ako se tako shvati, onda to kvalitativno jedan (dato suštinski, logički) može biti deljivo (imati u sebi mnoga različita svojstva, elemente, sadržavati svoje uže pojmove) kao i svako pojedinačno (jedno) biće, jedno u biću. Dok kvantitativno jedan, po broju (definiciji jedinice), ostaje i dalje nedeljivo.

Čak se slobodno može reći, i da se i za tu kvantitativnu, brojnu nedeljivost traži u osnovi definicije jedinice, broja starija po pojmu, suštinska kvalitativna nedeljivost.

Dakle, jedan prvo treba shvatiti suštinski, kvalitativno; na osnovu neprotivurečnosti u pojmu, sudu, zaključku, koji sastavlja, sadržava po biću (ontološki) i pojmu (logički) u nekom jedinstvu mnoštva mnoge različite odredbe, stvari, svojstva. Za sve te osnovne logičke zakone (neprotivurečnosti, identiteta i isključenja trećeg)  se traži da budu utemeljeni starijim logičko-ontološkim principom jednog. Za jednu stvar koja treba da primi, nosi neprotivurečna svojstva, predikate, ili jedan neprotivurečan pojam, sud ili zaključak.

To, svakako, važi i za logički zakon identiteta; gde se takođe pretpostavlja jedna stvar, biće, neko jedinstvo  pojave, događaja, ili jedan pojam jednak, isti sa sobom. Ili, pak, po logičkom zakonu isključenja trećeg, po kome se od suprotnih predikata, dva krajnje isključiva svojstva stvari, pojma istovremeno mora uzeti, prihvatiti u istinitom pojmu, sudu zaključku, definiciji same stvari, bića pojave istinom jedno značenje, dati nužno  jedno rešenje.

Zato je, svakako, taj kvalitativni, suštinski smisao pojma jednog, po njegovoj starijoj logičko–ontološkoj prirodi koja uključuje mnoštvo, najstariji; i daleko ispred drugostepenog, kvantitativnog po (njegovoj) nedeljivosti iz broja, gde se suštinska priroda jednog (i) ne vidi.

Priroda pojma jedan je svakako starija od broja. I njegov kvantitativni smisao definisan jedinicom samo je jedan od mogućih, kao i drugostepeni po količini izveden iz broja i jedinice mere. „Jedan i broj su oprečni utoliko što je jedan mera, a broj merljiva vrednost. Zbog toga sve što je jedno nije broj, kao što je na primer neka nedeljiva stvar.“^[13]

A u tom kvalitativnom smislu naglašava se njegova nedeljivost, nego se po starijem logičko-ontološkom: je, jeste, jednom, jednakom, istom, upravo utemeljuje suština jednog u jedinstvu mnoštva. Ta sjedinjavajuća moć sastavljivosti je uvek neka starija logičko-ontološka jednost za svaku celinu u jedinstvu. Bilo jednoću po logičkom (svakom pojmu, sudu, zaključku), bilo po ontološkom (svakoj pojavi, stvari, biću).

Aristotel ne vidi nikakvu nužnost da mora da postoji neko jedno po sebi (Parmenid) niti opšte po sebi (Platonove ideje) izvan mnoštva pojedinačnih bića; ali neko jedno  u mnoštvu, jednoća, jednost u smislu jedinstva je, svakako, nužno.

„Da bi se omogućilo dokazivanje – nije nužno da postoje ideje ili jedinstvo van množine.Međutim, za to je nužno da uistinu postoji jedno u množini...Jer, kad tako ne bi bilo, ne bi postojalo ništa opšte, a kada ne bi postojalo ništa opšte, ne bi bilo ništa srednje, a, prema tome, ne bi postojalo nikakvo dokazivanje.Prema tome jedno i identično mora postojati u mnogome, i to ne u smislu same jedna-kosti imena.“^[14]

Tek se u tom, mnogo osnovnijem jedinstvu mnoštva u starijem logičko-ontološkom smislu,  po jednom pojmu, sudu, zaključku ili jednom biću, stvari, pojavi... tek ta jednoća naglašava suštinski. „Ali sva su bića jedno ili su sastavljene od mnoštva stvarnosti od kojih je svaka jedan.“^[15]

Kada se u nekom sudu tvrdi da je predikat po istovetnosti, istini, praosnovom je, jeste, jednom istom jednak subjektu, tim se izjednačenjem, u stvari, traži po najstarijoj jednoći neko jedinstvo, određenost u rešenju, jednost.

Ta najstarija jednoća po jedinstvu mnoštva, prva jednakost pojma i bića, koja jedino uključuje taj suštinski logičko-ontološki smisao jednog. Svakako da to (takvo) jedno u jedinstvu (bilo koje stvari, pojma, pojave), koje pored jednoće uključuje (može uključiti) i  mnoštvo, baš zbog toga prvi, najstariji, najviši smisao jednog, suština jednog.

To jest, iako, svaka stvar, pojava ima u sebi nekad neizmerno mnoštvo, ona je opet  po svom biću, i posebnoj, suštini po pojmu, odeljena, izdvojena, jedna. „Svaka stvar je jedna i ono što je takvo kao mogućnost i ono što je takvo kao stvarnost samo su jedna ista stvar.“^[16] To jest, u toj istoj, jednoj stvari je i njena mogućnost i njena stvarnost. Uvek se određuje, može odrediti kao jedna; postoji, živi po nekom jednom u nekom jedinstvu; postoji u nekom jednom biću ili shvata po nekom jednom starijem pojmu, po nekom  prvostepenom jedinstvu. Čak i kada se razdvaja po svom posebnom biću i pojmu od drugog bića, pojma,  razlikuje od bilo čega drugog svojim suštinskim određenjem opet po nekom (svom) starijem jednom.

Svakako da je taj kvalitativni, po suštinskom jedinstvu, sjedinjujući, ujedinjujući, jedinjeći smisao (najopštijeg) pojma jednog u bilo kom drugom pojmu, stvari, biću, koji sastavlja, sjedinjuje u logičko–ontološkom smislu sve razlike, mnoštvo, daleko stariji od njegove kvantitativne nedeljivosti u aritmetičko-geometrijskom smislu. Pa čak, ni taj smisao kvantitativne nedeljivosti,  brojnog jedan, jedinice, ne bi bio moguć bez tog logičko-ontološkog kvalitativnog smisla jednog, jedan po jedinstvu mnoštva, starije praosnove po pojmu i biću.

Na primer, iako drvo (kao i bilo koje drugo biće, stvar) ima i koren, stablo, grane, listove; ono je po pojmu i biću jedno, kao i bilo koja druga jedna stvar. Jeste tek u nekoj celini, jedinstvu različitih svojstava, elemenata drugih stvari. Postoji, živi po svom jedinstvu mnoštva kao bilo koja pojedinačna, jedna stvar, jedinka.

To jest, pre nego što je uopšte, kvantitativno jedno po broju,  odeljenošću od isto takvog drugog drveta; ono je starijom kvalitativnom jednoćom  pojma i bića,  svog posebnog jedinstva mnoštva, svakako tom (bilo kojom, čak i najmanjom posebnom) celinom i jedno suštinski; ontološki i logički.

Po kvalitativnom svojstvu svoje celine, najstarijeg logičko-ontološkog jedinstva, po kome na najopštiji i svaki poseban način sastavlja u jednom biću, stvari, pojmu mnoge različite stvari, svojstva. Suštinskom, kvalitativnom odeljenošću po svom pojmu i biću od bilo kojeg drugog kvaliteta, različitog, drugačijeg jedinstva mnoštva u drugom pojmu, stvari, biću.

Kada se u Aristotelovoj tetradi uzroka traži posebno obličje, pokretanje, materija, svrha neke stvari, opet se to konkretno jedinstvo traži po najvišem logičko-ontološkom principu jednog prakvaliteta, najvišeg kvalitativnog jednog. Traži se jedan osnovni oblik, ime, suština, pojam. Pored toga jedan osnovni pokretač, princip kretanja, ili jedna osnovna materija–mogućnost, za na kraju jednu konačnu svrhu svakog bića stvari, pojave.

To svakako važi i kada se posmatra jedna stvar, biće, pojava (svaki poseban kvalitet, svojstvo bilo čega), kao i kada se traži njen prvi uzrok, pokretač, praosnovna materija, mogućnost, ili njen najviši razlog, konačna svrha na kraju. Traži se neko jedinstvo, jedinstveni razlog, uzrok, zakon  za najmanje i najveće, za najsitniju stvar, biće, pojavu kao za celinu kosmosa, svega sveta. 

Dakle, taj u broju posebni smisao jednog kroz jedinicu, samo je jedan između  drugih; mlađi čak i po pitanju nedeljivosti  od logičko–ontološki shvaćenog jednog; nemoguć bez njega. “U brojnom smislu nedeljivo je ono pojedinačno; po svojoj suštini je nedeljivo ono što je nedeljivo u odnosu na saznanje i znanje, tako da po svojoj bitnosti mora da bude jedno ono što je uzrok jedinstva supstance (svakog štastva i svakog bića – T. N.).”^[17]

Aristotel svakako sa logičkom kategorijom jednog uvodi i kategorije: jednakog, sličnog, istog, i naspram njega drugog, drugačijeg, mnoštva, nejednakog, različitog. „Jednom pripadaju, kao što je rečeno u podeli suprotnosti isti, sličan i jednak a mnoštvu drugačiji, različit i nejednak.“^[18]

Jednom, svakako, dodaje nepodeljeno i nedeljivo a mnoštvu, deljeno, deljivo. „Suština pojma jedan se sastoji u nedeljivosti, u činjenici da je ovaj pojam bitno jedna određena i posebna stvar odeljena i po mestu i po obliku i po značenju; ili to znači da je celovita i nedeljiva; najzad i naročito, to znači da je prva mera svake vrste osobito prva mera količine; pošto je pojam jedan proširen sa količine na sve ostale kategorije. Mera je u stvari ono po čemu se saznaje količina. Prema tome sve ono što je količina upoznaje se merenjem sa jedinicom ili nekim brojem; a svaki broj upoznaje se kroz jedan: prema tome svaka količina upoznaje se kroz jedan, a ono kroz što su se količine prvobitno upoznale je sam pojam jednog. Iz ovoga sledi da je broj jedan prauzrok broja kao takvog.“^[19]

Međutim, kao što je već rečeno, suština jednog nikako nije samo u nedeljivosti, pogotovo u aritmetičko-geometrijskoj nedeljivosti; gde je stariji pojam i sama stvar, kvalitet u službi količini, broju, kvantitetu (iako je i sam broj, količina po sebi neshvatljiva bez neke konkretne stvari, pojma; tačnije, mora i po Aristotelu shvatati tek po nekom kvalitetu, biti na kraju neki kvalitet, dolaziti od neke posebne vrste kvaliteta),  nego u starijoj jednosti u jedinstvu mnoštva, kroz ujedinjujuću, sjedinjujuću logičko–ontološku praosnovu najstarijeg je, jeste; svega opet u jednom (nužno) po jednom. Svakog mnoštva u nekom jednom; i svakog jednog u nekom svemu.

Svakog jednom u (ka, prema) nekom mnoštvu, dakle, svakako, najstarijem jednom  po jedinstvu.

Račun, broj mora uključiti i starije jedno (za jedinicu i starije mnoštvo (za broj). Jednako, isto i drugačije (manje, veće) drugo, različito za sve operacije u računu. Možda se jedinica (iako nedeljiva) podjednako shvata po dva, tri... naspram sebe nekom mnoštvu; ili broj kao ograničeno mnoštvo, naspram neograničenog mnoštva. Isto kao što se dva, tri, svako ograničeno, neograničeno mnoštvo takođe shvata prema  jedinici, broju.

Samim tim, što Aristotel u nastavku  teksta kaže da je „jedan jedna određena i posebna stvar određena i po mestu, i po obliku i po značenju,“ ta prva suštinska jednoća, jednost jednog (kvalitativna nedeljivost po biću i pojmu), koja je prisutna u svakoj jednoj, posebnoj, određenoj stvari, mora upravo biti to njegova mnogo starije određenje jednog po logičko–ontološkom jedinstvu mnoštva  (a koje svakako, u toj celovitosti obuhvata i mesto i oblik i značenje), od kvantitativne nedeljivosti (po broju jedan); i same, svakako, neshvatljive, nemoguće bez starije kvalitativne nedeljivosti logičko-ontološkog jedan.

Ta je kvantitativna nedeljivost (po broju jedan) drugostepena u odnosu na kvalitativnu, starije po  pojmu i biću logičko-ontološko  jedinstvo mnoštva. Gde se upravo, po svakom posebnom mestu, obliku, značenju, pojedinačnom kvalitetu svakog različitog roda, vrste, u suštinski jednom po biću i pojmu sastavljaju u jedinstvenoj celini sve različite odredbe, elementi, svojstva. A za tu drugostepenu, kvantitativnu nedeljivost (po broju jedan) se samo može upotrebiti izraz koji sam Aristotel često koristi, da se tu nalazi tek po „slučajnosti.“

Čak je i naredni smisao jednog u navedenom tekstu – da se ono kao „prva mera svake vrste, a osobito… prva mera količine” prenosi iz količine (po  broju) kao prauzor svake konkretne vrste tako na kakvoću, kvalitet – takođe izokrenut. Preko jednog i jednakog, koji su, svakako, stariji od količine, i potrebni da se definiše pojam jedinice; kao nedeljive, iste, s kojima se najstarija logičko-ontološka jednošća prenosi jedinstvom na broj, ili svaku drugu mernu jedinicu kao mera kvantiteta, količine.

Taj, potpuno ispravan kraj teksta upravo potvrđuje, da po navedenoj ispravci sve mora da ide obrnutim redom. Da je pojam jednog stariji od količine, i da je prauzrok broja; tačnije  svake merne jedinice, i njom izražene količine. 

Umesto da jedno gleda po najstarijem smislu jedinstva kao ono ujedinjujuće, sjedinjujuće, jedineće, on ga prvenstveno posmatra po nedeljivosti, gde starije logičko-ontološko kvalitativno jedan, svakako jedno po pojmu i biću, služi mlađem kvantitativnom jedan, jednom po broju. Baš Aristotel po osnovama svoje filozofije, a naspram Pitagorejaca, Platona, treba da naglasi kvalitativni, konkretni smisao jedinstva, jedinećeg jednog; od svakog konkretnog pojedinačnog  i najmanjeg roda, vrste, sve do najvišeg jednog Boga, a naspram kvantitativnog brojnog!

I po svakom posebnom biću, stvari, pojavi i po svakom posebnom rodu, vrsti, i logički po misli, znanju, svakom pojmu, kategoriji.

Sa druge strane, kod samog Platona, opet po Aristotelovim rečima,  jedno se posmatra suštinski, po pojmu i po biću  „Ideje su uzroci suštine svih ostalih stvari, dok je jedan uzrok ideja.“^[20] Takođe dodaje: „Platon se slaže sa Pitagorejcima da je jedan ipak sama suština a ne atribut neke druge stvari za koju se kaže da je jedna…ideje su uzroci drugih stvari… elementi ideja elementi svih bića. Tako su pranačela ideja uzeta u smislu materije veliko i malo a uzeta u smislu formalne supstance to je jedan...“^[21]

Aristotel tvrdi da je Platon naspram Pitagorejaca, “zamenio beskonačno, koje su oni zamišljali kao jednostavno, diadom, i što je sačinio beskonačno od velikog i malog.”^[22] Po njemu su pranačela ideja jedan (kao suštinski uzrok oblika, forme svake ideje) i beskonačno veliko i beskonačno malo kao sadržajni, “materijalni” uzrok); a oni sami, dalje, podjednako za sve  brojeve i sve stvari.

Na početku Timaja, sam Platon (doduše kroz usta Pitagorejca Timaja), navodi da je duša sveta smešana od prirode istog, različitog i bića, čime daje jednu aritmetičko-geometrijsku viziju sveta. Duša je stvorena po aritmetičkom a telo(a) po geometrijskim principima. Bog stvara dušu sveta iz prirode Istog i prirode Različitog i Bića.

Očigledno da se i kod Platon  ti praosnovni pojmovi, „kategorije“ Istog i Različitog uzimaju, postuliraju od početka pre svih  ostalih pojmova, kategorija kao logički i ontološki prauzroci uz osnovu Bića.

Hegel  preuzima  Aristotelovu (Božiju) logičku uzročnost, određenu prvenstveno najvišim jedinstvom apsolutnog mišljenja o samom mišenju.

Svakako, da je Aristotel ispred svakog logičkog zakona postavio stariju voljno-logičko-ontološku nužnost jednog Boga, a ne samo logičko-ontološku, očigledno da bi ta jedna (Božija)  volja, starija jednost po volji jednog Boga, njegova apsolutna jednovoljnost – morala očigledno biti temelj i te same njegove najstarije ontološke jednosti (jedne) najviše neprotuvurečne logike, apsolutne jednologičnosti.

Iako je suštinska stvar da je Bog jedan, ipak se jedno, jedan  ne može izjednačiti sa Bogom;  Bog svoditi na najviše jedno po sebi, jedan. Upravo je obrnuto nužno. Jedan, jedno samo po sebi, nije dovoljno ni za samo sebe – svoje (sopstveno) shvatanje, postojanje, a kamo li za jednog Boga!

Nužnost jednog Boga stoji ispred svakog mogućeg shvatanja, postojanja jednog, ili shvatanja bilo kojeg, kakvog (jednog)  bića.  Bilo koje jedno, jedan, i bilo koje (jedno) biće – pa i jedan sam po sebi i biće samo po sebi, samo su mogući po najstarijem voljno-logičkom jedinstvu mnoštva – jednom Bogu.

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoju jednoću, jednost, suštinsko obličje, svrhu, kretanje u prelazu od mogućnosti ka stvarnosti,  pre jednog  po sebi, ili bića po sebi,  traži starije jedinstvo  po sebi,  apsolutno obličje, svrhu po sebi čistog mišljenja o samom mišljenju, jednu sa savršenom delatnošću, delom Božijeg  večnog  života, bića.

Iako je ta duhovna  stvarnost, svrha po sebi, logičko kretanje Božijeg nepokretnog pokretača istovremena sa najvišom delatnošću, savršenim delom slična jednom, ili biću po sebi, ona je opet starija od  jednog po sebi, i bića po sebi. Ne samo da se Bog stariji od jednog po sebi i bića po sebi i ne može svesti na njih, izvoditi iz njih, nego se i biće po sebi i jedno po sebi, kao, uostalom, i  bilo koje jedno i bilo koje biće, tek mogu shvatati po Bogu,  postojati po njemu.^[23]    

 

---

[1] Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog uma,/Načela praktične logike, DESIRE, 2010, Beograd, 765-778. Pogledati sajt: www. filozof.rs  

^[2] Aristotel, Metafizika,  Kultura, Beograd, 1971. 1001 a

^[3] Isto, 1054 a

^[4] Isto, 1053 b

^[5] Isto, 1053 b

^[6] Isto, 1053 b

^[7] Isto, 1053 b

^[8] Isto, 1054 a

^[9] Isto, 1001 a

^[10] Isto, 1045 b

^[11] Isto, 1045 b

^[12] Isto, 1045 b

^[13] Isto, 1057 a

^[14] Aristotel, Organon, Kultura, Beograd,  1970. str. 280-281.

^[15] Aristotel, Metafizika,  Kultura, Beograd, 1971. 1001 b

^[16] Isto, str. 1045. b

^[17] Isto, 1052 a

^[18] Isto, 1054 a

^[19] Isto, 1052 b

^[20] Isto, 988 a

^[21] Isto, 987 b

^[22] Isto. 987 b–988 a

[23] Za dalju razradu  ove teme pogledati: Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd, 2010, Šestu knjigu: O voljno logičkoj uzročnosti,posebno od 599-606. str.