Томислав Новаковић филозоф

Субота | 20. Јул 2019.

Tomislav Novakovic

Апорије еволуционизма

Аутор: Томислав Новаковић

Ако начело борбе за опстанак  сваке јединке, врсте подразумева у организацији ћелије, органа, организма старије начело сви за једног, један за све, очигледно да је хиперморално, хиперсоцијално начело у живом првостепено, а  начело борбе за опстанак најјаче јединке, врсте  изведено и другостепено.

Апорије еволуционизма

 

(избор из Етике и Политике) [1]

 

“Себични ген“ теорије еволуције  и социјална интелигенција сви за једног, један за све

 

Еволуционисти тврде  да  се живо развија из неживог, тако што се неживи атоми организују  у све сложеније молекуле и на крају у најсложенији живе организме, да је борба за опстанак између јединки, врста, у кoјој преживљавају најјаче  јединке, врсте, способне да се прилагоде датим (новим) околностима, основни покретач развоја. Ипак, еволуционизам у свом објашњењу настанка и одржања живог пренебрегава оно основно: да пре првостепене борбе за опстанак најјаче јединке, врсте живог  од  најједноставнијег до најсложенијег организма за јединство унутар сваке јединке, врсте, већ претпоставља хиперсоцијане, хиперморалне везе различитих функција у ћелији или ћелија у подорганима, органа у организму унутар сваке јединке, врсте живог, по начелу сви за једног, један за све које далеко превазилази највише социјално организоване заједнице било које јединке,  врсте  живог (мрава, пчела...)!

У ствари, та „социјална“ веза старијег удруживања повезивања по јединству супротности постоји већ у сваком атому, молекулу неживог, а камоли код сложених молекула живог! То јест, ако већ у неживом постоје јаке везе у одржању атома (а поготову његовог језгра), или у најнижим једноћелијским организмима везе хиперсложених органских молекула функцијом органела у јединству ћелије, или у вишећелијских организација веза сличних група ћелија свих различитих функција органа у организму (тачније, од сваког замисливог почетка постоје хиперморалне, хиперсоцијалне везе чак унутар неживе организације, а поготову унутар живог организма сваке јединке, врсте по начелу сви за једног, један за све), како је онда еволутивно начело борба за опстанак између јединки, врста, преживљавање најјаче јединке, врсте, првостепено?

Суштинско питање би требало да гласи: Како се  огроман  број сличних и различитих ћелија сваког подоргана, органа, чула, удова тела  са стотине и хиљаде  различитих функција саставља у једну целину, организује у један живот, организам јединке, врсте? Да ли то јединство држи првостепена жеља, задовољство? Пре ће бити да основу сваке жеље, ужитка, води неко старије сврховито јединство.

У сваком случају, ако већ у неживом јединству најразноврснијих честица у атомима, атома у молекулима, једноставних молекула у сложеним молекулима, или сложених неорганских молекула у најсложенијим органским, а поготову јединству органела у ћелији, ћелија у вишећелијским  органима и на крају јединству функција свих органа у сложеним организмима постоји од почетка хиперморално, хиперсоцијално начело сви за једног, један за све, како се може хипостазирати или апсолутизовати првостепено еволуционистичко начело борбе за опстанак најјаче јединке унутар врсте или између различитих врста?

Првостепено еволуционистичко начело борбе између јединки, врста или случајних мутација је у великој, скоро  у потпуној мери у супротности са тим првостепеним хиперморалним, хиперсоцијалним јединством, нужним за настанак и одржање најједноставније и  најсложеније организације живота сваке јединке, врсте![2] Међутим, теорија еволуције не само да избегава то првостепено питање, него га, изгледа, још није ни свесна! У ствари,  суштина живог се не може  никако  свести само на нагон за одржањем јединке, јер је у основи њеног одржања нужно  укључен и нагон за одржањем врсте.

Дакле, овде се не ради о томе да ли та основа борбе за опстанак између јединки, врста  постоји, јер очигледно постоји, него да не узима у обзир да то старије хиперсоцијално, хиперморално начело постоји истовремено са борбом за преживљавање, опстанак. Да се не може  све свести само на борбу за опстанак и преживљавање, ширење  најјаче јединке, врсте, него је то хиперсоцијално, хиперморално начело у самој суштини сваког неживог, живог првостепено и као далеко старије очигледно већ претпоставља у овом еволуционистичком, изведеном.

 А ако те вишећелијске, сложене врсте, насупрот развоју вишег из нижег (сложенијег из једноставнијег), постоје од почетка, то је у потпуној супротности са теоријом еволуције, случајне мутације или првостепене борбе за опстанак најјаче јединке, врсте!

У сваком случају,  ако начело борбе за опстанак најјаче јединке, врсте, није могуће без старијег  начела сви за једног, један за све у организацији  ћелије, органа, организма  сваке јединке, врсте, то је хиперморално, хиперсоцијално начело очигледно суштинско и првостепено у сваком живом, а еволутивно начело борбе за опстанак најјаче јединке, врсте изведено и другостепено. То јест, ако борба за опстанак најјаче јединке, врсте већ подразумева потпуно супротно хиперморално, хиперсоцијално начело сви за једног, један за све не само унутар сваке  јединке, врсте живог, него чак и неживе организације, та борба између јединки, врсте не може никако бити најстарије начело, па према томе апсолутизовати до једне фундаменталне теорије.

 

Не само да се супстанцијална  слобода живог не може извести из општег и нужног неживог, него се опште, нужно неживо може утемељити само из супстанцијалне слободе  живог!

 

Природа код старих Грка, као код нас у етимолошком корену речи (бити при роду, рађању), много пре наглашава живу природу. Међутим, са развојем  модерне науке  природа се у првостепеном смислу  схвата као  неживa, а тек у другостепеном, изведеном смислу, по случајности, као жива. Међутим, опште и нужно неживо  и појединачно, слободно (или случајно) живо тешко се могу ускладити.  Живо на земљи је у огромној неживој васиони много пре случајност; по невероватно много услова који су потребни да се стекну за његово постојање, скоро немогућност. Међутим, са друге стране,  с правом се може тврдити да је  оно што зовемо природа, без првостепене живе природе, само једна општа именица која ни у научном ни у филозофском смислу нема јединствено значење. Тачније, без неког живог (поготову човека) то уобличење јединства природе нема никакве основе. Свако опште и нужно неживо се не само индукује из посебног, појединачног, живог, него се тек може утемељити из супстанцијалне појединачности живог!

 Општост природе сама по себи још ништа не значи. Опажаји чула виде појединачну, спољашњу страну ствари, појмови разума нека општа својства ствари, а филозофске идеје и научне теорије свеобухватну целину ствари. Међутим, ми немамо опажаје (свеобухватне целине) природе, него  природу само као општи појам. У тај општи појам “природе“ може се ставити бесконачно много различитих супротних појмова, судова, закључака или општих и нужних закона сваке посебне науке који без целовите теорије  једне свеобухватне идеје која обухвата све посебне идеје, немају праву научност. Из безброј различитих углова гледања не може се никако по индуктивној основи  доћи до некаквог апсолутног, него само појавног  јединства природе. Ниједан физички закон није довољан за утемељење природе, него  се за њену свеобухватност тражи јединство свих закона живог, неживог. По Канту се и то  појавно јединство природе, општих и нужних закона природе може утемељити само у  трансценденталној субјективности. За њега природа може бити само трансцендентална конституција (најопштија умна регулатива) појединачног, посебног  појавног  искуства.

Када наука из општих и нужних закона објашњава живо из неживог, то објашњење слободног, појединачног живог из општег и нужног неживог не само да не укључује стварајућу слободу, него другостепено слободно, појединачно, живо своди унапред на случајност првостепеног неживог. Међутим, када наука уместо стварајуће слободе уводи случај или живо своди на случај, уопште било шта објашњава случајем, то је исто као и да га и  не објашњава!

За Платона су идеје супстанцијална појединачност, Аристотел уводи појединачност првих супстанција, Лајбниц супстанцијалну појединачност монада, а Кант сву објективност утемељује у трансценденталној субјективности, мада не увиђа да се та општост и нужност и истост само могу утемељити у чистој вољи и једној истој властитости.

 Научно свођење слободе на нужност, различитог на исто, појединачног на опште, унапред слободно, различито, појединачно, живо своди на фикцију, на случајност! Међутим, већ је речено да се не само  општост и нужност него и сва објективност, може утемељити само у старијој појединачности, супстанцијалној субјективности! Наличје приче у којој  се живо не објашњава по општости и нужности закона него своди на случај, јесте да се да се без стварајуће моћи унутар саме ствари, сталне промене, различитог другачијег, наспрам непроменљивог и истог не само не може објаснити само живо, него се не може објаснити, утемељити ни само неживо –  било које, какво нешто наспрам ништа, биће, бивствовање наспрам небића, небивствовања!

У ствари, из првостепене опште нужне неживе природе не само да се стаје насупрот супстанцијалне слободе и појединачности живог, него и наспрам сваке стварајуће моћи у природи! И за општост и нужности у природи, а камоли за јединство сваког слободног појединачног, живог, мора се претпоставити стварајућа моћ (првостепена различитост и слобода), а за свако живо  појединачност,  властитост сваке јединке, врсте. Међутим,  у науци се властитост живе јединке (или рода или врсте)  унапред пориче по суштинској основи, своди на  (унапред немогуће по себи) опште и нужно неживо, изводи из општег и нужног неживог!

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не могло постојати од почетка?

 Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда та стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка!

 

Коментар

 

На пример, метафизика користи појам биће као основни појам, док је то у (по) језику само једна  апстрактна именица, општи појам који подразумева у свом опсегу свако могуће појединачно, посебно, опште биће. Свако конкретно биће јесте то што јесте по неком старијем супстанцијалном је, јесте односу, где се неком првостепеном субјекту преписује неко његово својство, другостепени предикат.  

Други смисао речи биће јесте будући облик основног глагола  бити. Нешто је било, сада јесте или у будућем биће. Свакако да је и прошло било и будуће биће, изведено по основног је, јесте. То јест, када се пита за значење једног речи појма, пита се шта (оно, то, та реч, појам, ствар, биће, појава... ) је, јесте? То, свакако, важи и  када се пита шта је то бити, или биће, које је значење самог појма (речи) бити, бића, што, опет, враћа старијем је, јесте; показује, између осталог, да и то најстарије бити, било је или биће, може одредити, утемељити тек по неком најстаријем супстанцијалном је, јесте односу, бити само предикат за (нужно неку) старију супстанцијалност, или неки субјект. Кант је то најпре уочио. По њему веза је, јесте претпоставља најстарије ја мислим, из кога иде самоочигледно ја јесам. Ипак, његов трансцендентализам није дошао до тога да то је, јесте утемељи из најстарије синтетичке основе  чисте воље и  једне исте властитости.

По Платону, свако је, јесте знање, истина опажаја, појма или супстанцијалне идеје, свака сазнатљивост сазнања, смисленост мишљења или бивственост бића може се утемељити само из надсазнајне, надбивствене идеје добра.

По Аристотелу највише Божије мишљење о самом мишљењу утемељује сваки истинити је, јесте однос субјекта и предиката у суду знања.

По Хегелу, свако је јесте, па и праосновно ја мислим, ја јесам претпоставља апсолутни идентитет субјекта и предиката (субјективности и објективности), све могуће је, јесте релације, предикације знања објективног појма, суда, закључка апсолутног мишљења, идеје.[3]

 


[1] Ова два одељка су делови књиге Томислав Новаковић, Етика и Политика, DESIRE, Београд, 2013, од  97-105. стране. Погледати сајт: www.-filozof.rs

[2] Посебно питање је како у нижим врстама објаснити тај посебно изражени нагон за одржањем врсте? Шта је та разлика јединке–врсте у праоснови живог или разлика између биљних, животињских врста? Који то разлог нагони неживо да  иде ка живом, ка  поларитету јединке, врсте? Наука каже случај. Свакако,  када се нешто објашњава случајем, онда се та ствар уопште  не објашњава. То јест, онда би било боље да се укине свака логика (тежња ка објашњавањем) и једноставно ништа и не објашњава.

[3] Свакако, Хегел је ту идеју преузео из Шелинговог Система трансценденталног идеализма, а Шелинг из Фихтеовог Учења о науци, где се у субјективно-објективном сазнању изједначује апсолутном Ја и мишљење.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Коме је истина слана, њему је правда слатка.

 

Томислав Новаковић

Видео дана