Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 14. Децембар 2017.

Tomislav Novakovic

Аналитичка метафизика

Аутор: Томислав Новаковић

Аналитичка метафизика у дијалогу са најјачим филозофским идејама проналази суштинску преводницу између филозофије, науке, теологије, уметности, права, политике... која је применљива и на све њихове посебне тешкоће, проблеме...

Аналитичка метафизика

 

Аналитика и дијалектика

 

Данас је уобичајено да се људи који дају стручнe анализе о некој области зову аналитичари, па тако постоје: војни, политички, економски... аналитичари који на основу стручних запажања о некој појави или догађају проналазе кључне разлоге зашто се нешто дешава, или предвиђају шта ће се даље десити. Заправо, тај поступак издвајања битних појмова или чињеница од небитних постоји  у људском размишљању од почетка. Свака наука у складу са облашћу с којим се бави из почетних опажаја и даљих појмова и суштинских судова долази завршном синтезом до неких коначних закључака. На крају проверава да ли кључни догађаји или вештачки изазвани експеримент закључке њене теорије потврђују или побијају.

Већ Платон у својим дијалозима користи аналитику и дијалектику. Прво из почетних чулних опaжаја (само сенки идеја) долази аналитиком разума до почетне дефиниције, њиховог појма  (само одсјаја вечне идеје), а онда синтетичком дијалектиком из свих тих различитих, супротних појмова, судова препознаје умом целовиту идеју.

И Аристотел у своме Органону   наводиа аналитику и дијалектику као основне методе филозофског истраживања. Ипак, како се аналитика, по њему, бави оним судовима који се могу доказивати и побијати, а дијалектика првим принципима, заједничким свим наукама, који се не могу доказивати, него су само вероватни, [1] за њега је првостепена филозофска метода аналитичка метафизика, коју не користи само у својој Метафизици (науци о бићу као бићу), него добрим делом и у свакој другој науци: етици, политици, поетици, физици...

Прва и друга аналитика у његовом Органону задржавају равнотежу појма према чињеници, и зато у њима излаже само основне логичке принципе и даје кратак логички опис сваке категорије, а метафизичку анализу највиших начела теоријских наука и суштинско значење сваке категорије према свим другим категоријима, а посебно према најопштијој категорији супстанције, даје тек у својој Метафизици.

Свака теоријска и практична наука, а не само филозофија, једним својим делом претпоставља аналитичку метафизику, када од појединачних опажаја и даљих појмова, судова, основних дефиниција и категорија тражи целовиту теорију.

 

Метафизичка анализа и аналитичка метафизика

 

Почетак Метафизике је најбољи пример Аналитичке метафизике, када Аристотел се по критеријуму четвороструке узрочности сажето интерпретира суштина саме филозофије и главни принципи свих претходних филозофа.

Он сваку ствар сагледава по облику (шта је); по материји (од чега је); по узроку кретања (шта је покреће); и по целовитом узроку сврхе (коју сврху има). 

Све филозофске класификује у зависности који од тих основних узрока у објашњењу бића као бића претеже код неког филозофа. Аналитичком метафизикомметафизичком анализом основних филозофских појмова, успоставља дијалог између основних филозофских принципа свих  филозофија до тада. 

На крају обједињује све различите, супротне филозофске идеје и тако филозофију доводи до њене суштине.

На тај начин много пре Хегела доказује да је свака јака филозофија филозофија све претходне филозофије. И да само филозоф са сопственим филозофским становиштем, који решава суштински филозофски проблем, сву дотадашњу историју филозофије и сваког филозофа сагледава на прави начин. 

Закључак: Преиспитивањем свих могућих значења неког филозофског појма аналитичка метафизика тражи оно најјаче синтетичко значење које сабира, повезује сва остала значења. У изоштреном дијалогу са најјачом филозофском традицијом она из свих  различитих, супротних идеја поводом главног филозофског проблема, он проналази оно најбоље, најјаче решење. 

Ту није само логика у служби старије метафизике, него та оперативна аналитичко-синтетичка метода користи решавању најширег спектра свих осталих филозофских проблема: етике, политике, поетике..

На крају, иако је аналитичка метафизика првенствено усмерена на решавање најважнијих филозофских проблема, та је практична логика применљива на целокупни свет свих осталих спољашњих, унутрашњих појава. Она сажетим дијалогом између супротних идеја проналази суштинску преводницу не само између различитих филозофских система, него и између: филозофије,  природне науке, теологије, уметности, права, политике ...


 Декартова аналитичка метода  и спекулативна филозофија

 

Декарт, на почетку модерног доба, са Расправом о методи покушава да утемељи једну аналитичко-синтетичку методу, која би подједнако важила за науку и филозофију.

Његова Геoметрија, као оперативна анализа–синтеза, није само покушај да се аритметиком утемељи геометрија, или научним мишљењем схвати просторност, материја, него индиректно, да из једне нове филозофске методе утемељи математичко-логички језик природне науке.

Аритметичка интерпретација аналитичке геометрије прво три димензије  преводи на дводимензионалну раван или једнодимензионалну дуж или праву (векторски правац) а каснија математичка логика, аналитичка филозофија чак и све појмове, судове закључке традиционалне науке, филозофије, у оперативније математичко-логичке језике прирдне науке.

Свака тачка, дуж, права, раван, димензија у простору, уопште променљива физичка величина, дефинише се математички кроз векторски правац или интензитет силе.

У математичкој логици, аналитичкој филозофији сваки појам, суд, идеја традиционалне филозофије, разлаже на неки атомски, молекуларни или генерички суд, који се може проверити конкретним опажајима.

Сва те нове методе настављају да решавају традиционални проблем односа духа и тела, мишљења и  просторности.

Зато се филозофија, након тог Декартовог покушаја, рачва углавном у два правца. Један, са математиком у основи, сву филозофију и логику позитивизмом, аналитичком филозофијом подређује природној науци и други, са основом спекулативног појма, сву природну и друштвену науку, њихове опажаје чула, судове разума, дијалектичком логиком своди на спекулативну филозофију, најопштије закључке ума.

То јест, са једне стране стоји покушај да се  из супстанцијалне материје, енергије, тела, схвати мишљење, дух.

У спекулативној филозофији се, сасвим обрнуто, сва другобивствена материјална, простирућа природа преводи у првобивствено мишљење, супстанцијални дух.

Сваки чулни облик, димензија у простору, времену сажима у надпросторну, надвременску сведимензионалну тачку истинитог појма, логичку тачност апсолутне идеје.

Сви просторно-временско-материјално-енергетски облици само су различити начини самосазнања наддимензионалног мишљења, неки степени саморазвоја апсолутног духа, супстанцијалне идеје.

Првобивствени ред и веза вечних идеја ума не утемељује само другостепене појмове, судове разума него и све чулне облике, сваки другобивствени просторно временско-материјални ред и  распоред.

 

Коментар

 

Савремена физика све променљиве категорије простора-времена–материје–енергије своди на наддимензионалну, хипер-хиперзгуснуту тачку апсолутне праенергије макрофизике или или најмање кванте дејства микрофизике.[2]

Свакако, једна је ствар када се тачка своди на векторски положај у простору, и са интензитетом силе дефинише нека физичка величина (маса, енергија...), па чак уз постојеће физичке величине, као променљиве додају простор и време, а сасвим друга, када се са хипер-хиперзгуснутом праенергијом простор своди на тачку или време на безвременост, и  било којим, каквим постојећим облицима одузима супстанцијалност. Када се сви релативни односи међу променљивим физичким величинама, сваки другобивствени просторно-временско-енергетски облик, ред, распоред макрофизике, своди на првобивствену тачку, наддимензионалну праенергију, или све честице–енергије микрофизике на недодређене векторе дејства.

Ипак, када се макро или микрофизика своди на математичку физику, и релативизују простор, време, материја, сваки облик материје или енергије и све четири основне физичке силе: слабе и јаке нуклеарне  силе, електромагнетизам и гравитација потиру у сингуларитету праенергије, или у микрофизици своде на неодређену микрочестицу–енергију, како ће из праенергије тачке макрофизике или неодређене честице-енергије микрофизике утемељити било какав интензитет силе у хипотетичкој енергетској правој, енергетској равни или енергетском простору?

 

Кантовo трансцендентално-критичко становиште

 

Насупрот Платоновe дијалектике вечних идеја самих по себи, или Аристотелове аналитичке метафизике спекулативног појма, или крајности урођених идеја Декартовог, Спинозиног, рационализма или примарних опажаја Локовог емпиризма, Хјумовог скептицизма на празну таблу душе, Кант са својим критицизмом утемељује: трансценденталну чулност (априорне опажаје), трансцендентални разум (априорне појмове), трансцендентални ум (априорне  идеје), само као празне сазнајне форме чисте чулности, чистог разума, чистог  ума, наспрам слепих садржаја опажања.

Праосновно Ја мислим са априорним формама чисте: чулности, разума, је најстарија синтетичка основа трансценденталне субјективности пре сваке објективности.

То субјективно-објективно јединство тих чистих појмова и спољашњих и унутрашњих априорних опажаја простора и времена тек утемељује опште и нужне синтетичке судове објективне науке.

Ипак, како је та трансцендентална синтеза празних форми чистог разума и чисте чулности у основи општих и нужних судове науке, као и њихово јединство са емпиричким опажајима за било какву могућност сазнања сазнајно-теоријског ума могућа само по условима искуства (у оквиру спољашњих и унутрашњих априорних опажаја простора и времена), она је само појавна.

Кантов критицизам не само да пориче могућност сазнања суштине бића, или суштине нас самих, него чак тврди да су „услови могућности искуства уопште [априорни опажаји спољашњег и унутрашњег чула простора и времена]... у исто време и услови могућности предмета искуства.[3]

Не само да је било која, каква наука могућа само у оквиру априорних чула–опажаја простора и времена, него и свака бивственост бивствовања, или предметност предмета, стварност ствари или спољашња, унутрашња светскост света! 

То јест,  Кантова трансцендентално-критичка филозофија, са једне стране,  одбацује метафизику као науку, и могућност сазнања суштине света или суштине нас самих, али са друге стране и  целокупну науку своди на појавну страну ствари.

Подручје трансцендентне метафизике, теологије замењено је код њега надсазнајним, надопажајним подручјем чисте воље,  суштинским идејама практичног ума и првостепеном метафизиком морала.

 

Коментар

 

У предговору Критике чистог ума Кант као мото целе своје трансцендентално-критичке филозофије износи своју основну поставку: “До сада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати према предметима... нека се једном проба...да се предмети морају управљати према нашем сазнању (поцрнео: Т.Н.).“[4] Заправо, Кант се у својој мото реченици сасвим погрешно изражава и његова основна поставка овако изречена уопште не одражава тачно његово трансцендентално-критичко становиште!

Предмети се никако не управљају према нашем сазнању,  јер сазнање, као јединство рецептивитета наших чула, афекције предмета на њих и спонтанитета наших разумских моћи (тачније празних форми субјективности и слепих опажаја, објективности) није оно од чега се полази него тек оно субјективно-објективно јединство до кога се долази!

Према томе, у складу са основним постулатима своје трансцендентално-критичко филозофије (празних сазнајних форми наспрам слепих чулних садржаја) Кант никако не може рећи “да се предмети морају управљати према нашем сазнању..,“  него према нашим празним сазнајним моћима! Према томе, његова мото реченица је требала да гласи: „До сада се претпостављало да се све... [наше сазнајне моћи] морају управљати према предметима... нека се једном проба... да се предмети морају управљати према... [нашим сазнајним моћима].“

Само тако изречена та мото реченица изражава на прави начин његов трансцендентално-критички став између рационализма: првостепених трансцендентних идеја,  које се могу сазнати само умом (на које се своде сви другостепени, појмови, судови разума или трећестепени опажаји чула),  и емпиризма: првостепених опажаја чула (примарних представа из којих се изводе сви посредни појмови, судови, секундарне идеје).

Његов трансцендентализам подједнако је критичан према рационализму и емпиризму: нити за њега постоје неке готове „трансцендентне“ идеје које се могу сазнати умом без икаквих садржаја чула,  нити готове представе без празних форми трансценденталне субјективности.

Уместо непроменљивих и вечних идеје стоје празне форме чула, разума, ума, као општи и нужни начини чистог: опажања, суђења и закључивања, а уместо готових представа, непосредних садржаја чула, само почетни слепи опажаји. Сазнање је тек субјективно-објективно јединство празних форми– слепих садржаја. 

 

Шта је то чисто у Критици чистог ума

 

Већ сам наслов Критика чистог ума даје до знања да критичко становиште пориче било какву могућност да чист ум сазнаје трансцендентне идеје изван оквира могућег искуства.

Ако је чиста у првостепеном смислу непроменљива, вечно иста трансцендентна истина у основи свих других истина, таква истина се не може никако сазнати  нашим умом.

Шта  је, онда, чисто у  другостепеном смислу (по трансцендентално-критичком становишту)?

По Канту,  само опште и нужне, непроменљиве,  исте празне  форме чисте: чулности, чистог разума чистог  ума, пре свих конкретних опажаја, судова, закључака нашег сазнања, мишљења.

Ништа опште и нужно непроменљиво, исто не може се опазити у самим предметима, него само у празним формама нашег општег и нужног начина априорног: опажања, суђења и закључивања, идентичног са општим и нужним трансценденталним: опажајима, појмовима, идејама.

 То јест, иако је и начин нашег  емпиричког опажања одређен унапред, и стално исти, опажаји тих  емпиричких чула (вида, слуха, мириса, укуса, додира) нису могући без афекције предмета на та чула.

Поред тога, како се садржаји емпиричких опажаја сваки час мењају, па у емпиричкој чулности ништа не може бити опште и нужно, непроменљиво, исто, па самим тим ни само по себи „чисто.“

Међутим Кант, поред емпиријске чулности, претпоставља општу и нужну трансценденталну чулност и опште и нужне непроменљиве, исте трансценденталне опажаје спољашњег и  унутрашњег: простор и време. За разлику од емпиричких чула (вида, слуха, мириса, укуса, додира),  која нужно тражe афекцију предмета за своје опажаје, трансцендентална спољашња и унутрашња чула не траже никакав садржај, афекцију предмета за своје опажаје, него је у тим чулима сам општи и нужан начин спољашњег опажања (сама форма спољашњег чула)  – простор, истовремено и чист опажај спољашњег, сам опажај спољашњег; као што је и сам општи и нужан начин унутрашњег опажања, самоопажања (сама форма унутрашњег чула) – време,  истовремено и чист опажај унутрашњег, сам опажај унутрашњег! 

То јест, у трансценденталној чулности општа и нужна непроменљива, иста форма спољашњег опажања (простор) је и истовремено и сам општи и нужни, непроменљиви, исти спољашњи опажај, опажај спољашњег (простор):  као што је општа и нужна непроменљива, иста форма унутрашњег опажања, самоопажања (време) и сам општи и нужни, непроменљиви, исти унутрашњи опажај, самоопажај, опажај унутрашњег (време). И како су општа и нужна трансцендентална чула истовремено и непроменљиви, исти,  опажаји спољашњег и унутрашњег, та чула–опажаји су априорни – чисти.

Слично разликовању трансценденталне од емпиричке чулности, Кант разликује трансцендентално и емпиричко ја.

Не само да постоје разлике између сваког конкретног ја  него у сваком емпипиријском ја.

До садржаја емпиријског ја  може се доћи само из  опажаја емпиријских чула,  а како су ти садржаји сваки час мењају, у таквом ја нема ништа опште и нужно, непроменљиво, исто, па према томе, појединачно, конкретно, емпиричко ја не може  никако бити синтетичка основа за опште и нужне сазнајне моћи и опште и нужне судове сазнања.

Међутим, Кантово трансцендентално-критичко становиште, пре садржаја сваког  емпиричког ја који се сваки час мењају, па чак и пре све логике, филозофије, свег знања, искуства претпоставља опште и нужно трансцендентално Ја, као празну форму разума, идентичну са чистим мишљење, суђењем, која не тражи никакве садржаје емпиричких чула.

Како је опште и нужно, непроменљиво, исто трансцендентално Ја, као чиста форма разума, идентично са општим и нужним чистим: мислим, судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам оно, као најстарија синтетичка основа, стоји  не само у основи општих и нужних сазнајних форми или општих и нужних сазнајних садржаја,  него и у основи конкретног, појединачног ја!

Додуше, из трансценденталног „Ја мислим",  судим...човек  не зна ништа ни о свету ни о себи самом, сем да постоји. 

То јест,  „чисто“ је само опште и нужно Ја мислим, праосновни синтетички идентитет самосвести као чиста форма разума и прасинтетичка чулност априорног опажаја спољашњег (простор) и априорног опажаја унутрашње (време).

На сличан начин, као што утемељује чисту чулност, и чисти разум (праосновно Ја мислим, судим) Кант изводи и чисте појмове мишљења, опште и нужне начине мишљења, суђења– категорије.

Мисли у нашем разуму се сваки час мењају и не постоје никакви емпирички појмови, судови по садржају емпиричких чула, који би по форми и садржају били општи и нужни, непроменљиви, исти. У нашем разуму, мишљењу само су непроменљиви, исти општи и нужни начини суђења (празне категорије), и зато чисти.

На крају ни у нашем уму не постоје никакве чисте саме по себи трансцендентне идеје, него је у уму чиста само чиста форма закључивања, идентична са свим различитим врстама општих и нужних закључака,  трансценденталним идејама.

 

 Коментар

 

У неком другом смислу нешто би било „чисто“ када је са неким идеалом исто. Или чисто у сасвим различитом, чак супротном смислу:  када није ни са чим исто, када никога и ништа не опонаша, него је своје, непоновљиво, властито и лично. Када је, на пример, насупрот општег и нужног неживог непоновљиво и различито, као појединачно слободно и живо задато задато сопственом сврхом, и као истоветно себи, истинито, исто и зато и чисто.

 

Трансценденталнa филозофија и аналитичка метафизика.Ја мислим и једна иста властитост.

 

Кантова трансцендентална дедукција никако није могућа само из чистог разума, нити априорна форма самосвести може бити чиста форма мишљења. Мисао мора имати садржај опажања, а како га трансцендентално Ја мислим, очигледно нема, очигледно да чисто "Ја" чак и то праосновно "мислим“ дедукује из неке старије надмислене, надопажајне основе.

Која то синтетичка основа може бити?

На једном месту Кант каже: „Све моје представе морају ма у ком датом опажају да стоје под оним условом под којим их ја једино као моје (поцрнео Т.Н.) представе могу приписати идентичном ја.“[5]

Ово посебно два пута наглашено моје би управо требало да значи да и само (опште и нужно сазнајно) Ја и само (сазнајно) мислим своје утемељeње за јединство свих својих представа, као  и појмова, судова, закључака мишљења, може имати само у старијем надмисленом, надлогичком самоидентитету Ја=Ја. И да никако  не може  неко опште и нужно трансцендентално „ја мислим“ не може објединити сазнајне форме и сазнајне садржаје конкретног, појединачног  Ја (како тврди Кантов критички окрет трансценденталне субјективности пре сваке емпиричке субјективности или објективности), него да, сасвим обрнуто, једна надсазнајна, надмислена конкретна и појединачна иста властитост утемељује чак и опште и нужно "Ја мислим" (судим), као најстарија синтетичка основа чисте субјективности пре сваке објективности обједињује све наше сзнаје форме и сједињује све опажаје  појму, или појмове у суду, судове закључку!

Насупрот опште и нужне трансценденталне субјективности (Ја мислим) у основи чистог:  опажања, суђења и закључивања  и сваке  конкретне, појединачне, емпиричке субјективности, оно најстарије  непроменљиво, исто у основи свих сазнајних форми и свих сазнајних садржаја управо је  једна (надопажајна, надмислена) конкретна и појединачна иста властитост!

Сасвим обрнуто од Кантовог трансцендентализма и појавног окрета сазнајно-теоријског ума, једна иста властитост у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела из суштинског окрета практично моралног ума, не утемељује само све наше одлучивање, деловање, већ и све опште и нужне сазнајне форме  опажања, суђења и закључивања.

Без те синтетички најстарије субјективности (једне исте властитости), нема ни сазнајних моћи ни сазнајних садржаја; никаквих разлика у опажању ни суђењу (по: квалитету, квантитету, релацији или модалитету), нити разлика у (категоричком, хипотетичком, дисјунктивном)  закључивању...

Све опште и нужне  (исте) форме опажања, суђења, и закључивања и општи и нужни синтетички судови науке претпостављају једну исту властитост. И само се из те прасинтетичке форме објективност управља према субјективности, предмети према нашим сазнајним, или  практичним моћима.

 „Ја мислим“ не стоји као опште и нужно трансцендентално, исто испред свих појмова, судова, знања  нити то „мислим“ може утемељити старије Ја,  јер мисли увек траже неки садржај за било које, какво је, јесте, једнако између појма и опажаја, субјекта и предиката, него је чисто ја непроменљиво, исто тек по једној надсадржајној, надмисленој властитости! Једино та предмислена, предопажајна властитост остаје иста у сваком садржају, промени.

Само из једне јуче–данас–сутра исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,  човек има свест о себи, самосвест; зна за број један и сваку је и да, јесте, једнакост, истост између субјекта и предиката у појмовима, судовима знања.

Ја немам једну исту властитост из броја један, него тек из једне исте воље, властитог Ја=Ја, знам за број један!

Најстарије једно, једнако, исто, једно, један за свако је и да, може бити само: једна иста властитост. Без једне исте властитости човек не зна ни за какво једнако, исто, једно, један. Када Ја=Ја  не би било једна иста властитост, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја? Ако се из општег и нужног Ја мислим  “изузме” једна појединачна иста властитост,  синтетички старије вољно Ја, нестаје и само „мислим“ као „чиста“ форма разума, општелогичко  Ја које прати све моје представе,”  и празно аналитичко А=А!

Било које, какво „мислим“ или „судим“, за објективну синтезу опажаја у појму,  појмова претпоставља једну исту властитост, као најстарију  чисту субјективност пре сваке објективности.

Само та синтетичка основа може утемељити аналитички идентитет А=А  и закон непротивуречности, сву логичност логике; сваку појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка, или сазнатљивост сазнања и истинитост истине. Логички закон идентитета А=А, да А није не А, значи, заправо, да је једна Ја=Ја иста властитост једнака себи, да није нешто друго, или друга властитост! Исто тако, закон  непротивуречности, у првостепеном, највишем смислу, значи да  једно вољно Ја, једна иста властитости, по јединству слободне мисли–речи–осећаја, одлуке–дела, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу не противуречи себи, није противуречна са собом!

Само зато што постоји једна синтетички старија (надмислена, надсазнајна) Ја=Ја  конкретна иста властитост, постоји и празна А=А аналитичка (сва логика, математика, наука) и то је суштина приче и крај дискусије  старе  две хиљаде година!

На крају,  Ја није свесно себе да постоји из онога општелогичког „мислим“ већ се свест о самом постојању и постојању било чега може утемељити само у тој унутрашњој постојаности појединачног Ја=Ја! Као унутрашња постојаност пре садржаја било којег опажаја или појма, пре сваке промене у нама самима и у самим стварима, та непроменљива и иста Ја=Ја властитост је као најпостојанија постојаност постојања   првостепена  суштина трансцендентално-критичког окрета, да се сва објективност управља према чистој субјективности!

Тога нема ни код Платона, ни Аристотела, ни Декарта, ни Спинозе, Канта, ни Фихтеа ни Хегела, ни Шелинга, ни Ничеа, ни Хајдегера.., заправо, ни у једној филозофији..!

Међутим, у многим религијама је већином супротно. Увек нешто трансцендентно (Бог, душа), стоји пре сваког мишљења, сазнања  у основи свега нашег мишљења, сазнања или практичног живота .

Или, када се (као у будизму) потире трансцендентна основа личности, воље душе у основи делатност дела, потире се и опажајност опажаја, појмовност појма, судственост суда, свака логичност логике, разумност разума, умност ума... сазнатљивост сазнања и истиност истине.

Из те међузависности "празне форме  слепесадржине": воље и предмета воље, свести и предмета свести, опажања и предмета опажања, осећања и предмета осећања, мишљења и предмета мишљења... свака субјективност и свака објективност губе ослонац и, остаје само  брисање свих ништавних: опажаја, мисли, израза воље,  утрнуће у нирвани сваког и спољашње, унутрашњег привида  света или привида свести. 

Са друге стране,  у јудео-хришћанској религији, на преимер, већ у првој заповести се каже: Ја сам Господ Бог твој....

Са тим: твој се наглашава се трансцендентна основа личности:  једна иста властитост пре сваке општости разума, ума као и чиста воља пре пре чистог опажаја, чистог појма, или суда, закључка мишљења.

Конкретна и појединачна (једна иста властитост) именом и презименом у основу идентитета личности, утемељењу брака, породице, сваког приватног наследног права и истовремено непоновљивост душе, једна вечно иста властитост.

 

Појавни окрет трансценденталног Ја мислим у основи празних форми сазнајно-теоријског ума,  и суштински окрет једне слободне властитости у основи надсазнајног практично-моралног ума

 

Првостепено чисто не може никако бити само оно по форми првостепено чисто, него и по форми и по садржини.  

Чим је сазнајно-логички ум, за Канта, појавна, а практично-морални ум суштинска страна ствари и  „чиста“ свест само зато чиста што је као празна форма разума одвојена од садржаја,  трансцендентално  „Ја мислим“ не може никако бити оно првостепено чисто. ...

Кант све утемељује потпуно обрнуто од онога како би требало.  Само зато што је надопажајна, надпојмовна слободна властитост у основи практично-моралног ума надсуштаствена и дедуктивна, наши опажаји,  појмови, судови, закључци сазнајно-теоријског ума  су појавни и индуктивни![6]

Чисто Ја мислим у основи општих и нужних сазнајних форми или општих и нужних сазнајних садржаја за свест о себи, самосвест мора укључити старије вољно ја практичног ума,  које,  свакако,  још са већом нужношћу него разум, имати у једној слободној властитости чисту вољу уз чисту свест. 

То јест, много пре у чистој вољи, једној слободној властитости (има) исту свест, него у „чистој свести“ чисту вољу, једну исту властитост.  „Чиста“ свест мора стајати испод синтетички далеко старије чисте воље, која је, као најстарија форма (надсазнајног, надопажајног) суштинског практично моралног ума, изједначена са првостепеном садржином једне слободне властитости!

У сваком случају, ако је  чисто „ја мислим“ свест о себи, самосвест, онда се мора објаснити сама свест да би била јасна самосвест.

Или, пак, обрнуто, мора бити потпуно објашњена самосвест ( за коју се врло лако може показати да  не може бити само разум, само логичко Ја),  да би била јасна свест.

Само је једна иста  властитост онај синтетички идентитет старији од све аналитичке логике, испред све аналитичке логике и у основи све аналитичке логике. Иначе би се чисто Ја (мислим, судим, дајем правила, одређујем) сводило само на априорну везу, спој.

Кант чак на једном месту чак и истиче ту чисту везу, спој као првостепену функцију  разума; покушава да на њу сведе саму априорност разума и све његове остале функције. Сама веза, по њему, не може никако доћи споља, него мора бити нешто из нас самих,  па према томе,  та априорна синтеза, веза, спој... мора  бити простепени, сам разума.[7] Међутим, никако не постоји нека „априорна“ веза, спој, коју би Кант изједначио са неким надличним, општим и нужним Ја мислим, судим, са неком трансценденталном субјективношћу, као прасинтетичким спајањем пре било којег аналитичког раздвајања или чулног мноштва.

А,  заправо, тачно је сасвим обрнуто: веза, синтеза, спој само се може утемељити  у синтетичкој основи једне исте властитости, која,  као најстарија истост стоји пре сваке је, јесте априорне везе, споја, и у основи сваке синтезе, везе, споја између појма и опажаја, субјекта и предиката у: појмовима, судовима, закључцима знања!

Само ту и такву чисту субјективност пре сваке објективности, морају, за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку претпоставити и  чула, и разум и ум, све сазнајне форме и сви сазнајни садржаји!

Као првостепено чисто,  чистa вољa, као најстарија  синтетичка основа, утемељује истовремено појавни окрет сазнајно-теоријског ума: чисто Ја мислим, судим... све опште и нужне сазнајне форме и све сазнајне садржаје, и суштински окрет практично-моралног ума;  највише јединство чисте: мисли, речи, осећаја, одлуке, дела у једној слободној властитости.

 

Метафизика властитости: Само ако си Божији ти си свој  и ако си свој ти си Божији

 

У Кантовом суштинском практично–моралном уму,  надсазнајна слобода стоји изнад сазнајно-логичке нужности сазнајно-теоријског ума, код Хегела је обрнуто.

Међутим, као што је у претходном извођењу показано, практично-морални ум је суштинска страна ствари зато што самокритична чиста воља, као оно шпрвостепено чисто,  у суштинском окрету једне исте властитости не утемељује само надсазнајно, надопажајно јединство чисте мисли, осећаја, речи, одлуке, дела, него и све чисте (опште и нужне форме и садржине) сазнајно-теоријског критичког ума!

Чиста воља практичног ума претпоставља негацију према лажи и злу у себи за највишу позитивност једне слободне властитости.

То значи: није унутрашње безмерје једне слободне властитости суштинска страна ствари што је сазнање ограничено, и појавно, него је сазнање ограничено и појавно што је унутрашње безмерје једне надсазнајне, надопажајне слободне властитости суштинска страна ствари! Само тако се може разграничити позитивна и негативна слободе. То јест, само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији.

Једна иста властитост је она непоновљивост појединачне душе, док се општим и нужним вечним умским делом само  једна душа сели из тела у тело.

Заправо, једна иста властитост није нужна само у основи непоновљиве и вечне душе, или у почетној основи општих и нужних сазнајних форми или сазнајних садржаја него и у свакој конкретној непоновљивој личности у њеном целокупном практичном животу.

То је оно прво у утемељењу имена и презимена (самоидентитет), нужно за праоснову приватне својине, породично, наследно, интелектуално право, сваки правни, политички договор, уговор....

 

Металогика, метаетика, метаестетика, метаправо, метаполитика, метапсихологија, метарелигија, и аналитичка метафизика из једне слободне властитости

 

Савремена, позитивна наука, насупрот Аристотелове аналитичке метафизике, или Платонове и Хегелове дијалектике, уопште некакве синтезе свих наука, тражи да се Кантова критика метафизике, теологије, која теоријски ум и  сву природну науку своди у границе могућег искуства, прошири и на практично-морални ум и сву друштвену науку!

И мада се аналитичка филозофија делимично наставља на Кантово трансцендентално-критичко становиште, она много пре следи традицију енглеског: емпиризма, еволуционизма, либерализма, који одбацује све филозофске идеје или опште појмове природне или друштвене науке које се не могу потврдити чињеницама искуства, и прихвата само оне сложене појмове и идеје који се могу разложити на једноставне, који се могу проверити опажајима чула.

Оно што је некада била метафизика, сада је металогика, метајезик једне оперативне логике услужби природне или друштвене науке науке, која све метафизичке појмове, судове, идеје традиционалне филозофије, који се не могу проверити чињеницама искуства, проглашава за псеудопојмове, псеудосудове, псеудоидеје, и прихвата само оне појмове, судове, идеје које се могу потврдити нашим опажајима.

Чак су и уметност, или религија, које за своју синтетичку суштину неподељене форме–садржине надсазнајне лепоте или трансцендентног Бога претпостављају надсазнајну, надопажајну личност, у великој мери принуђене да у савременом добу следе ту научно-аналитичку парадигму.[8]

Апстрактна уметност, насупрот оностраног духа отеловљеног у идеалу чулне лепоте, одбацује било какве туторе трансцендентних идеја, сваку унапред задату (теоријску или практичну) метафизичку суштину човека и света.

Насупрот највише синтезе форме и садржине у субјективно-објективном идеалитету уметничког дела, коју, по  Кантовој Критици моћи суђења у интелектуалном опажају генија тражи Шелинг[9], или уметности, као најузвишене воље за моћ, Ниче, или поезије као најизворнијем говору бића, у појавно-суштинској трансценденталној уобразиљи, коју по првом издању Критике чистог ума, Хајдегер, апстрактна, "аналитичка" уметност или „уметничка“ аналитика, као неко "трансценденталним јединство празне форме–слепе садржине", насупрот било каквог опонашања оностраних узора и идеја, тежи  некој  „мета“  есететици,  „уметност по себи“.

Чак и рани Хајдегер, који, насупрот празног „ја мислим“ Кантове трансценденталне свести, трансценденталних категорија, полази од конкретног „ја егзистирам“, егзистенцијалне свести, егзистенцијалних категорија, уз егзистенцијалну херменеутику, феноменологију, с којима осмишљава највластитију коначност,  укључује и егзистенцијалну аналитику и дијалектику.

Савремена психологија кроз: бихевиоризам, струтурализам, психоанализу, когнитивну психологију..,  прати начела емпиристичке филозофије, која све  идеје изводи из првостепених опажаја, и кроз аналитичку, индуктивну основу позитивне науке, све унутрашње изводи из спољашњег.

Кључни доживљаји, догађаји из ближег и даљег животног окружења не утичу само на некe посебне особине личности, него уобличавају целокупан развој од детета до зрелог човека. Личност се развија под утицајем породице, државе, уопште друштвене средине и усавршава по унапред задатим моделима учења и васпитања. Пресудне ситуације у којима се затиче одређена особа, или  у колективној психологији нека група или читав народ, одређују њихов етички, естетски, психолошки, политички, правни, религиозни, културни... образац понашања.

Међутим, тачно је заправо, да било која таква психолошка, аналитичка, индуктивна основа, која из спољашњих узрока, пресудних догађаја, доживљаја искуства објашњава суштину човека, понашање неке групе или читавог народа, за било коју, какву анализу  појединачних опажаја, посебних појмова и даљих судова до општих закључака од почетка до краја претпоставља синтетичку (надсазнајну, надопажајну) целовиту личност, коју не може опазити или сазнати, ни објаснити из тих појединачних опажаја искуства, нити  посебних, општих узрока изведених из њих. 

Такође, савремена „филозофија духа“ кроз поверење у природну науку у основи друштвене науке,  покушава  да утемељи слободну научну свести као метарелигију у темељу овостраног живота, независно од надсазнајног, надопажајног Бога, духа, душе, највишег добра по себи, свих оностраних идеја; уопште било којег, каквог синтетичког све-једног, једног-свега трансцендентног или иманентног микрокосмичког  или макрокосмичког  јединства света и свести.

Та научно-аналитичка  индуктивна основа (целовиту) слободну вољу своди на конкретну жељу, опште добро на појединачну корист, посебан интерес, етику на политику, морал и правду на постојеће право и конкретне законе по којима се судило и суди.[10]

Међутим та појмовно-опажајна аналитичка, емпиристичка основа позитивне науке није свесна да са сваке стране, краја већ за сваки појединачан опажај, посебни, појам, суд, најопштији закључак целовите теорије, са сваке стране, краја претпоставља надопажајну, надсазнајну дедуктивну основу  старије синтетичности: супстанцијалну властитост и слободу,  које не утемељује, не објашњава!

То јест, иако је самоидентитет кроз једну слободну личност са именом и презименом суштински у целокупном (правном, политичком, економском...) практичном животу људи, природна наука слободу и властитост појединачног живог своди унапред на опште и нужно неживо.

То јест, не само да општа и нужна наука нема целовиту основу за оно све, свет, светскост, него оно најсуштинскије у спољашњем, унутрашњем свету, што би пре свега друго требало бити предмет науке: слободу и властитост - унапред одбацује!

Међутим не само да општи и нужни судови науке немају апсолутно важење, нити опште и нужно неживо има предност над живом организацијом,  него је управо супротно тачно: Без непоновљиве властитости и супстанцијалне слободе живог ни сама научност науке нема утемељење: ни опажајност опажаја, ни разумност разума, ни умност ума, ни сазнатљивост сазнања, ни смисленост мишљења ни бивственост бивствовања...!

Пре него што свако чуло, сазнајни орган (разум, ум) филозофија, свака наука са својим општим и нужним појмовима, судовима схвати било шта ван и унутра, треба да утемељи надсазнајну властитост и слободу.

На крају, како је природна наука, сазнајно-логички, теоријски  ум  (за разлику филозофије, друштвене науке, практично-моралног ума) првостепенo знање, ако оно најбитније у нашем животу (једну слободну властитост) не само да не објашњава, него унапред искључује и сам покушај објашњавања и свако конкретно, појединачно, слободно живо своди унапред на опште и нужно неживо!

Савремена етика или савремено позитивно право, такође,  покушавају да по начелима позитивне природне науке и практично-морално подручје: етику и све судове вредности, правни систем и све правне законе, политички систем и све политичке облике владања и одлучивања, утемељи по трансцендентално–критичкој аналитичкој методи појма који се проверава опажајем,  потврђује у оквиру постојећег: моралног, правног, политичког искуства.

У сваком случају, једна таква етика која своја најопштија начела индукује из појединачних, посебних судова вредности не може никако звати метаетика. Такође, ни позитивно право, које из стварних закона и правних обичаје неког народа или државе по којима се судило или суди,  изводи научни систем права, не може се  бити метаправо, нити чиста теорија права, него само аналитичка микроетика и аналитичко микроправо.

Ако по првостепеној емпиристичкој, аналитичкој методи из вредносних судова конкретног моралног искуства изводи највише судове вредности, етику као науку, или из конкретних појединачних, посебних закона позитивног права одређеног поретка устави и најопштије законе, или из конкретних политичких облика и одлука по којима се владало и одлучивало највиша политичка начела политичке науке, то не може никако не могу бити бити: метаетика, метаправо, метаполитика....

Заправо, та научна „метаетика“,  научно „метаправо“,  научна „метаполитика“... управо по принципима позитивне науке у окиуру моралног, правног, политичког искуства одриче сваку метафизичку основу практичног ума и насупрот било  какве метафизичке основе: етике, права, политике, то јест, неке синтетичке, дедуктивне целовите теорије у основи моралне, правне или политичке филозофију, као у  Кантовој: Критици практичног ума, или у Заснивању метафизике морала, сав морал и судове вредности, као и систем права и све правне законе или политички систем и све начине владања и одлучивања сагледава из конкретног правног или политичког искуства.

Према томе, то не може никако бити некаква синтетичка (дедуктивна) метаетика, макроетика, него само емпиријска, индуктивна аналитичка микроетика...

Заправо, метаетика има утемељење само у Платоновом јединству све практичне и теоријске филозофије у највишој идеји добра, или у Кантовом постављању сазнајно-појавног теоријског ума испод  суштинског практично- моралног, или у мета-основи морала  традиционалних религија у трансцендентном Богу.[11]

 

Коментар 1

 

Савремена теорија позитивног права из постојећих закона или обичајног права неког народа или државе по којима се судило и суди, покушава из свог аналитичког становишта да утемељи „чисту теорију  права“[12], која не зависи од различитости: политике, религије, филозофије, психологије, културе, или од различитости морала.

Међутим  једно такво то становиште „чисте теорије права“ је унапред противуречно, јер позитивно право постојећег правног поретка (стварних закона или обичајног права по којима се судило или суди) увек укључује неку религиозну,  политичку,  економску, културну, филозофску, психолошку основу тог народа, државе, а са  њима нужно у основи "чисте" правне воље у  поретку постојећих закона или правних обичаја  неко морално становиште.

Управо су стварно,  позитивно  право и обичаји одређеног народа, државе по којима се судило или суди стварни и позитивни  што се не могу одвојити од свеколиког искуства тог народа, државе: његове позитиве: политике, економије, религије, филозофије, психологије, културе, историје.... 

Такође, како се такви позитивни закони и постојећи правни обичаји по којима се судило или суди разликују од државе до државе, од народа  до народа, па чак и оквиру истог народа и државе у различитим периодима, тј. увек  зависе од: политичких облика, економских интереса, културних обрзаца, нивоа образовања, религиозних веровања тих народа или држава, једно такво  позитивно-правно становиште никако се не може звати „чиста теорија права“. 

 

 Коментар 2

 

Првостепен Кантов наук човечанству  је да су општи нужни закони природне науке појавна страна ствари, и да су зато подређени законима слободе практично–мораног ума и његовим ноуменалим идејама. Ипак,  суштина Кантовог окрета није у томе да се ствари окрећу око наших сазнајних моћи,  већ да се јединство празних сазнајних форме и слепих садржаја у субјективно-објективном појавном сазнању, окреће око супстанцијалне воље практично-моралног ума и његових надсазнајних, надопажајних идеја. Ако је теоријски ум појавна страна ствари, а практично-морални суштинска страна ствари, првостепени окрет  се очигледно не извршава у сазнајно-теоријском појавном уму, него у надсазнајном, практично–моралном. И зато Кант у предговору Критике чистог ума каже: „Ја сам уништио знање да бих добио места за веру“.

Заправо, све касније  филозофије се опредељују према томе да ли је  за њих суштински окрет у сазнајно-критичком, теоријском уму, или онај надсазнајни самокритички, у практично моралном уму.[13]

У сваком случају, првостепена субјективност пре све објективности, пре све метафизике  теоријског ума или критичке основе чистог разума и чистог опажаја у основи појавног искуства, дата је, код Канта, кроз надопажајну, надсазнајну слободну вољу самокритичног практично моралног ума (метафизику морала) и његове ноуменалне идеје. Првостепено „мета“ за Канта, није у ономе: шта је, колико је, у ком односу, је, какво је нешто у оквиру сазнајно-појавног ума, него у оном како постати и остати човек из суштинског  практично-моралног ума. Свако шта је, колико је, какво је, и ком односу је нешто изван нас и у нама самима  је у служби онога надсазнајног, надопажајног зашто је нешто а не ништа, и како бити и остати човек кроз мета-етичку,  синтетичку, дедуктивну, практично-моралну, суштинску страну ствари.  

 



[1]  „Дијалектички је онај силогизам који закључује на основу вероватних премиса.“ (Aristotel, Organon, Kultura, Beograd, 1970, str.  371.) „Дијалектички докази постају из пропозиција, док су  док су предмети силогизама проблеми.“ (Исто.  стр.  374.)“Постоји још једна корист [дијалектике] која се тиче првих принципа сваке науке. Наиме, немогуће је закључивати о њима на основу принципа својствених једној датој науци, пошто су принципи први елементи свега осталог. Њих нужним начином треба објаснити само помоћу вероватних мишљења, која се тичу сваког од њих. То је својствена или највластитија дужност дијалектике. Јер због њене истраживачке вештине, она нам крчи пут ка принципима свих испитивања  [наука].“[8]. (исто, стр. 373). Више о овом теми погледати на овом дајту у раду: Аристотелови први принципи и дијалектика

[2] Декарт, са својом аналитичком геометријом, није само претеча линеарне алгебре, него и индиректно и Хилбертове  теорије n простора у основи функционалне анализе. Његово превођење  геометрије у аритметику, или простора у тачку кроз раван, дуж, праву је почетак савршенијег превођења појмова, судове науке, величина физике у математичке образце, што је основа не само будуће математичке физике, него индиректно и касније математичке логике и будућег програмирања. 

[3]Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  , стр. 137.

[4]  Исто,  Предговор другом издању, стр. 17

[5] Исто,   Напомена, стр 104.

[6] Са тзв. "главним" питањем све филозофије: "шта је човек", Кант суштинску чисту вољу практично-моралног ума  поново своди на сазнајно-теоријски ум; а заправо је тачно  сасвим обрнуто: свако питање–одговор сазнајно-појавног  ума, па и питање: шта је човек, већ подразумева надсазнајну исту властитост суштинског практично-моралног ума!

[7] Види: Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  ср. 103.

[8] Као што савремена наука потире највишу сврху у природи, или савремена политика идеал највишег добра у држави, тако савремена уметност одбацује идеал лепоте у души и добра у заједници. Либерализам уметности по себи не релативизује само сваки морални и сваки естетски оквир него са постмодернизмом или конзументском културом све више наглашава естетику ружног, умеће деструкције личности и заједнице и филозофију апсурда. Са негативним јунацима и идеалима, савремена уметност, заправо, покорава душе људи, оноспољашње  политичко, економско, финансијско поробљавање спроводи до  краја. Зато Платон у Законима каже да када спољашњи непријатељ покори државу,  људи чекају  тренутак да ојачају и смишљају начин да се ослободе, а када онај много јачи унутрашњи непријатељ  са  лошом музиком (уопште, лошом уметношћу, са негативним јунацима и идеалима), покори душу, ту више помоћи нема. Када у души нема унутрашњих идела, ту више нема отпора ... То све веће наглашавање негативних хероја зла, деструкције, са крајностима потрошачке културе или филозофије апсурда, не само да   све више пасивизује људе, смањује у њиховим душама отпор према лажи, злу, него и маргинализује нутрашњу лепоту, и духовно богатство које стоји далеко испред сваког  спољашњег богатства и спољашње лепоте.

[9] Погледати на овом сајту радове:Шелинг Ниче, Хајдегер и прво издање Критике чистог ума; Критика моћи суђења и прво издање Критике чистог ума; Критика моћи суђења и Критика чистог ума. 

[10] „Људи су измисли оно што су назвали слободном вољом“ (Džon Stjuart Mil, Kultura, Beograd, 1960, str. 62)...“Ми често једну ствар желимо зато што је хоћемо уместо да је хоћемо зато  што је желимо“ (исто, стр. 44). То је наставак класичне емпиристичке поставке,  која се све апстрактне идеје своде на конкретне опажаје,  апстрактну слободну вољу на конкретне жеље,  апстрактни морал на конкретне законе по којима се судило и суди. По питању првенства између либерализма (слободе) и утилитаризма (корисности),  Мил се, насупрот  „апстрактне“ слободне воље, са овим речима, очигледно, опредељује за конкретну жељу.  Међутим:  ко ће то да одреди шта ће неко (конкретно) желети, ако не човек сам; тачније његова слободна воља? А она се, опет,  не може свести ни на једну конкретну жељу, него се управо мора претпоставити за сваку конкретну жељу! Иначе се разум, ум (као код Хјума), своди на инстинктивност,  слобода на нужност, душа на тело, човек на животињство.

[11] Иако се главна Спинозина књига зове Етика, што на први поглед личи као да је његова метафизика задата из њекакве метаетике, заправо је сасвим супротно: свака је практично-морална хипотетичка метафизичка основа етике (метаетике), заправо подређена старијој  сазнајно-логичкој метафизици. И његова Етика у потпуности стоји насупрот трансцендентне основе вредности; добра наспрам зла, правде наспрам неправде, истине наспрам лажи у јудео-хришћанској религији. То јест,. није онтологија подређена етици у трансцендентној религији, него су сви вредносни судови, сва  етика, подређени иманентној онтологији. Иако су код Хегела и морал и обичајно право могући само по основи апсолутног духа из религије, та религиозна основа морала и обичајног права у: породици, држави... је подређена  самосазнању апсолутног појма,  првобивственој  логичкој истини.   

[12] Оснивач Чисте теорије права је Ханс Кензел.

[13] Видети на овом сајту рад: Филозофија и природна наука.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Само када воли и говори истину човек излази из свога разума, свoјих очију и види кроз духовно безмерје другог човека, другу личност.

 

Томислав Новаковић

Видео дана