Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 25. Април 2019.

Tomislav Novakovic

Аристотелови први принципи и дијалектика

Аутор: Томислав Новаковић

Ако Аристотел већ тврди да и да је дијалектика заједничка свим наукама и да интуиција  као "принцип самог принципа“ стоји у основи самих принципа , а да се доказ, као и силогизам, не односи на спољашњи говор, него на "унутрашњи говор душе,“ онда само дијалектика чистих појмова (као код Платона) из умног  дела душе може истражити прве принципе сваке науке; поготову прве принципе највише науке о истини, бића као бића (онтологије, теологије).

 

 

Аристотелови први принципи и дијалектика

 

Избор из Атомике[1]

 

“Што се тиче способности разума, којима сазнајемо истину, – једне су увек истините, а друге су подложне заблуди, – као на пример мишљење и закључивање. А наука и интуиција[2] увек су истините, и, са изузетком интуиције, ниједна врста сазнања није тачнија од науке. Међутим, принципи су познатији него докази... [Ако] нема науке о принципима... интуиција ће схватати принципе... Сам принцип доказа није доказ... и наука није принцип науке. Ако... немамо изван науке никакву другу врсту истинитог сазнања, – тада ће интуиција  бити принцип науке... принцип самога принципа, а цела наука односи се према целини ствари као што се интуиција односи према принципу.“[3]

„Све науке стоје међусобно у заједници помоћу општих принципа. А заједничким називам принципе којима се науке служе да би на основу њих доказивале, – а не оно о чему доказују или оно што бива доказано. А дијалектика је заједничка свим наукама...[није]... ограничена само на једну врсту.[4]

“Није ни хипотеза ни постулат оно што нужним начином постоји по себи и у шта нужним начином треба веровати... Доказ, као и силогизам, не односи се на  спољашњи говор, него на унутрашњи говор душе.[5]

 

У овом разматрању о Аристотеловог схватању првих принципима и дијалектике ћемо  сва три  навода  из Аристотеловог Органона објединити у једној расправи.

Навод о непосредном увиђању умом првих принципа по непротивуречном логичко-онтолошком мишљењу–бићу, са наводом о једној јединственој науци – дијалектици, највишем доказивању, разабирању умом у унутрашњем говору душе, логичком виду истине из једне свеобухватне мисли, која саставља не само прве принципе сваке науке, него на крају, обједињујућем принципу свих принципа, све науке заједно.

По Платон,у највиши принципи траже аналитичко-синтетичком, индуктивно-дедуктивном методом дијалектићке закључке ума. Аристотел, такође, у својој Метафизици такође аналитичко-синтетичком, индуктивно-дедуктивном методом општег појма тражи умом начела сваке науке, док јединствена начела свих наука, прве филозофије, науке о истини, бићу као бићу тражи са нужним појмовима, судовима, закључцима.

Ипак, то начело јединствене  науке о науци, знања о знању (принципа свих наука), по највишој дијалектичкој нужности појма, суда, закључка; самокретању чистог појма о појму, суда о суду, закључка о закључку, где се потпуно изједначује логичко и онтолошко, највише заступа Хегел у Науци логике.  “Има једна наука која проучава биће као биће и његове битне особине. Она не претпоставља део ни једне од наука званих посебне, пошто ни једна од ових наука не посматра биће као биће него, исецајући известан део бића, оне проучавају битну особину само тога дела.“[6]

Аристотел у првом наведеном цитату разликује науку – која почива на силогизмима и посредном доказивању, од самоoчигледних начела првих принципа која се непосредно увиђају, разабирају умом. Зато каже: “Наука и интуиција [непосредно увиђање, разабирање умом] су увек истините“...или “интуиција ће схватати  принципе,“ или даље “интуиција је принцип самог принципа.“

Ипак, ако већ Аристотел тврди да “интуиција“ [непосредно увиђање, разабирање умом ]  као “принцип самог принципа,“ стоји у основи самих принципа и да је дијалектика заједничка свим наукама, а не само ограничена на једну врсту науке  и поред тога да  “није  ни хипотеза ни постулат оно што нужним начином постоји по себи и у шта нужним начином треба веровати... доказ, као и силогизам, не односи се на  спољашњи говор, него на унутрашњи говор душе,“[7] онда само унутрашњи  вид знања свега са свих страна  (као код Платона раније), свеобухватним појмовима ума може бити то највише непосредно посматрање самих принципа. И да сходно томе, дијалектика, као унутрашњи говор појмова из једне свеобухватне мисли натчулног, умског дела душе једино може истраживати прве принципе сваке науке; поготову прве принципе највише науке о истини, бића као бића  онтологије (теологије, метафизике).

Аристотел то чак и тврди у наставку Органона, на самом почетку топике; када разматра праву сврху и смисао дијалектике. “Постоји још једна корист [дијалектике] која се тиче првих принципа сваке науке. Наиме, немогуће је закључивати о њима на основу принципа својствених једној датој науци, пошто су принципи први елементи свега осталог. Њих нужним начином треба објаснити само помоћу вероватних мишљења, која се тичу сваког од њих. То је својствена или највластитија дужност дијалектике. Јер због њене истраживачке вештине, она нам крчи пут ка принципима свих испитивања  [наука].“[8]

Међутим те Аристотелове речи на о могућности да дијалектика истражује све науке и њихове прве принципе (мада само као  почетна, вероватна мишљења)  у великој мери су противуречне са крајем његове друге аналитике, где се управо тврди да се до несумњивих принципа долази директно и тренутно непосредним увиђањем, а не кроз логичко доказивање посредним закључивањем, мишљењем.

Пошто су први принципи самоочигледни, они не могу бити предмет ниједне науке; него се баш обрнуто, свака наука, и њено посредно доказивање утемељује на тим непосредним принципима. (Поготову не могу бити предмет дијалектике, која се бави постепеним истраживањем из вероватних премиса).

Пре свега,  морамо питати:  који су то, и  какви  самоочигледни принципи, за које Аристотел тврди се подразумевају без икаквог посредног закључивања, мишљења?

Врло тешко се непосредничулни опажаји без икакве помоћи посредног закључивања, појмовног мишљења, могу изједначити са самоочигледношћу првих принципа. Много пре се  „потпуна извесност“ било каквог чулног сазнање може довести у питање без (по) моћи разума, ума, највише свести, мишљења (као што мисли Платон).

Тачније, по Платону је чулно опажање и  и појмовно расуђивање разума само (могуће као) сећање, препознавање вечним делом душе, умом самих идеја, кроз унутрашњи вид знања једне са свих страна исте истине.

Заправо, сасвим је очигледно да се пре сваке непосредности чулности, и чулних утисака, опажаја, треба објаснити саму могућност чулности, опажања. Прво одговорити шта омогућује само виђење, и даље и задржавање чулних слика, утисака у души –  памћење; уопште присуство свести у виђењу?

У сваком случају, свака чулност припада некоме и нечему, па према томе, није ни могућа без тога некога, нечега коме припада – сама по себи. Код човека, није могућа без душе која га прима; њених форми  разума, ума, свести, мишљења.

Кант најбоље представља главни проблем емпиризма: шта омогућава саму чулност и својом поставком чисте субјективности у основи све објективности – нуди решење.

То јест, зашто би, та (прва) самоочигледност припадала самој чулности, непосредном опажању – у сваком случају немогућој по себи, а не много пре самој души, или праоснови разума чистој свести? Уопште, старијој субјективности, којој не само та чула, сви непосредни опажаји, чулни утисци  припадају!?

Самим тим, што та чула припадају некоме и нечему, она више нису непосредна, него посредна. И непосредни опажаји и сама чула припадају субјекту (најстаријој синтетичкој праоснови ) чија су та чула, опажаји – ономе ко опажа.

На пример, код животиње (било којег степена свести), њена чулност свакако није неко самоочигледно, скоро по себи непосредно и несумњиво посматрање ствари, потпуно онаквих како их приказују та чула,  него су  сва њихова чула, све њихове чулне дражи испосредоване (“обојене“) неким потребама, сврхама сваког (посебног) рода бића, коме та чулност припада.

Различито свет види човек, пчела, риба, крокодил...

Та непосредност чулног опажаја, окренута спољашњости, не може се никако посматрати по себи; одвојити од начина живота, посебне сврхе и потребе свакеврсте, рода бића којем припада и њене много старије унутрашњости...

Без обзира на то које је биће у питању, сва његова чула и све његове чулне дражи припадају њему... Та непосредност било каквих несумњивих опажања (чак, на крају, хипотетичка очигледност самих принципа), увек зависи од биће коме припадају...Ти чулни опажаји су везани за неку вољу, неки разум, ум, или неку свест; уопште, нужно старију унутрашњост.

Чак и ако се каже да је та унутрашњост само празна форма (као на пример код Канта), па зато тражи слепе садржаје, непосредне опажаје и та спољашња чулност ти слепи садржаји опажања, траже са друге стране једну старију унутрашњост,  синтетичку праоснову самосвести, која  прима сав садржај опажања.

 Аристотел покушава да објасни како се непосредни чулни утисци задржавају (памте) у души.

Он каже да чулно опажање изазива у души сећање. “Из чулног опажања произилази оно што називамо сећањем, а из сећања на једну исту ствар која се неколико пута понавља – произилази искуство. Јер многобројне успомене јесу [постају] искуство.“

У овом наводу се сасвим нелогично,  логички и временски,  даје првенство сећању над памћењемМеђутим, ако његова теорија сазнања, за разлику од Платонове, почиње чулним опажањем, он не може никако испред логички старијег појма – памћења,  поставити логички млађе сећање... И рећи да из чулног опажања које се задржава, мирује у души, или из сличних утисака  понавља, настаје у души памћење.

Аристотел је, свакако, свестан да је у његовој теорији сазнања (уопште свакој теорији која почиње од опажања), првенствена тешкоћа да се објасни само  задржавање, мировање чулног утиска у души – памћење, а не сећање!

А ако се, насупрот (томе почетном памћењу) тврди да та непосредност чулног опажања, понављање сличних утисака који се задржавају, мирују у души, изазива сећање то много више личи Платоновој теорији сазнања; где је свако наше знање, па и свако чулно опажање (само сенка) почетног осећања, препознавања једне са свих страна исте целовите истине вечне идеје, која се сагледава  тек дијалектиком умског дела душе...Сећање оног по себи што душа некад потпуно знала у вечном свету, царству идеја, па падом у тело заборавила...

Сећање је, сећање онога што смо упамтили (у души), некада примили у душу, или имали одувек, знали па заборавили. Потпуно је небитно да ли је то задржавање, мировање чулних утисака у души, само (њихово) памћење настаје првим непосредним опажањем, или тек када се ти непосредни чулни утисци понове неколико пута,  треба објаснити саму ту могућност примања и задржавања чулних утисака у души; то прво (само) памћење, као суштинску праоснову у свакој таквој теорији сазнања, која полази првенствено од чулног опажања. Аристотелово објашњење настанка сазнања у души не може никако полазити од сећања, него првенствено од памћења.

Без обзира на тода ли ти чулни утисци одрази у души самих ствари, појава (становиште почетног емпиризма), или су само слепи садржаји, предмети уопште, који тек у јединству са празним формама: чистог разума – самосвести и категорија и чисте чулности – простора и времена (као код Канта), формирају сво знање, искуство, у теорији сазнања која почива на непосредним опажајима, памћење мора бити оно што прво  што омогућава директно примање чулних садржаја, непосредних опажаја.

Доказ да то почетно мировање и даље задржавање чулних утсака у души не може бити сећање, је даљи наставак самог Аристотеловог текста, који, управо, много пре описује памћење, а не сећање...

Када каже да (сталним) понављањем чулних утисака  долази до њиховог заустављања у души (што  свакако много више личи на памћење него сећање), из којих настају појмови и све искуство. “Када се једна од појединачних ствари које нису издиференциране по роду заустави у души, тада је то први општи појам“... Затим се овим првим општим појмовима дешава [у души] једно ново заустављање, док се у њој, најзад, не заустави недељиви и општи појмови.“[9] 

Ипак, свака таква теорија, у којој се тврди да почетно сазнања почива на чулности и непосредном опажању, из кога се  даље, сталним понављањем сличних утисака посредно издвајају општи појмови, мора првенствено почивати на памћењу (да сећање мора бити у основи памћење). “А из искуства управо из универзалног које потпуно мирује у души, као јединство ван множине, и које се налази једно и идентично у свим појединачним субјектима, – произилази принцип уметности и науке,– уметност оно што се односи на постајање, а наука у ономе што се односи на биће.“[10]

По горе наведеном тексту, изгледа као да Аристотел, самоочигледност првих принципа изједначује са почетним чулним опажањем. Ипак, да ли се непосредним (чулним) опажањем може доћи до принципа? Он каже “да нас индукција нужним начином упознаје са принципима, јер на тај начин само чулно опажање производи у нама опште.“[11] Јер то понављање  сличних утисака у чулном опажању, свих сличних навођења, доводи до њиховог задржавања и заустављања у души, и омогућава на тај начин опште појмове и индуктивно суђење, закључивање. 

Ипак,  да ли чулно опажање може да производи у нама опште, или то издвајање општег из посебног, појединачног мора управо вршити сам разум  изнутра (као, на пример, код Канта), као друга сазнајна моћ, постављена по дефиницији наспрам све чулности споља, суштински различита од чулног опажања. Без обзира на то да ли се то опште формира понављањем чулних утисака који се заустављају у души, стварајући тако првостепеним памћењем и сваким даљим понављањем (сећањем) појмове, или се сама општост, на крају, тек сагледава разумом, умом, унутрашњим видом знања  препознаје дијалектиком појма кроз највише идеје (некада и насупрот свог чулног опажања).

У сваком случају, непосредно чулно опажање прима стално различите и променљиве појединачне ствари, или њихове променљиве особине, док се први принципи, па и изведени закони сваке науке, односе више на целину и опште и нужне непроменљиве односе међу стварима, појавама.

Већ је истакнута  Аристотелова суштинска теза у овом разматрању:  да “нема науке о принципима“, и “да сам принцип доказа није доказ, као што и наука није принцип науке“, и да принципи не могу бити предмет ниједне науке, јер се та прва начела не схватају доказивањем (посредним закључивањем, појмовним мишљењем подложним заблуди), него се, као нешто најизвесније, непосредно увиђају. И да због тога управо обрнуто, ти први принципи морају бити нужна претпоставка саме науке; свака наука мора почивати на њима.

Па чак и дијалектика, чији метод истраживања не припада само једној науци, него свим врстама –не може проучавати (прве) принципе. Пре свега зато што се,по Аристотелу,  дијалектика и њени силогизми бави само вероватним премисама; а самоочигледни први принципи су, напротив, нешто најизвесније.

Дијалектика, у најбољем случају, може бити практична метода научно-логичког истраживања, која треба да  омогући да се на најбољи начин прикаже суштина проблема и његовог решења. Да одговарајућим испитивањем, проналажењем, дефинисањем ширег (најширег) и ужег (најужег) садржаја појма, и њиховим поређењем у свим могућим судовима, разликује истина и лаж (проблема и решења) и спречи, тако, да некада унапред погрешна, бесмислена  поставка проблема наведе мишљење на противуречно закључивање. 

Када Аристотел  каже да је “интуиција [Νοϋς–непосредноувиђање, разабирање умом] принцип самог принципа“, и да се принципи не могу доказивати мишљењем, заснивати нанужним закључцима, него се, управо обрнуто, логичка нужност мишљења, сваког научног закључивање заснива на самоочигледним принципима, који се увиђају непосредно, то има две могућности. Једна могућност је да је потпуна извесност, очигледност принципа утемељена дедуктивно – на тренутном и  непосредном увиђању умом по целини ствари, а не на посредном закључивању, доказивању научним силогизмима; од (почетне поставке) судака (завршном) суду (закључку, решењу), помоћу разума, мишљења, појма. “Цела наука се односи према целини ствари као што се интуиција односи према принципу.“

Друга могућност, по индуктивној методи, тражи да се навођењем свих сличних појединачних случајева дође прво до општих појмова, посебних судова – и тек на крају до најопштијих судова, закључака, логички нужних првих принципа који важе за све случајеве уопште; свакако, посредним закључивањем, мишљењем помоћу разума, појма.

У сваком случају, ни по којој основи ти самоочигледни (интуитивни)  принципи не могу бити нешто апсолутно. Поготову засновати на потпуној извесности чулног опажаја. Како ће се до самоочигледних првих принципа доћи на основу непосредне чулности? Много пре се може рећи да то непосредно и тренутно увиђање првих принципа, и њихова потпуна извесност, очигледност, старија од сваког посредног закључивања разума, мишљења, појма не почива на непосредном, чулном опажању.

Било да је у питању дедуктивна метода свеобухватне истине по целини ствари,  која логичким видом ума из једне свеобухватне мисли, идеје разабира прве принципе сваке ствари –  нужно применљиве  на све  појединачне, посебне случајеве (као, на пример, код Платона)или, насупрот ње, индуктивна метода, која из потпуно наведених свих појединачних, посебних случајева, по сличности, понављању издваја опште појмове, судове, и проналази  логички нужне најопштије закључке (више присутна код Аристотела), до тих највиших сазнања, и првих принципа сваке науке, или прве науке (онтологије, теологије, науке уопште), се  долази тек на крају.

По Платону, када се душа ослободи свих земаљских брига и привида  чулног бића, и најјачим сећањем, филозофијом, љубављу ка мудрости, отвори у свом бесмртном натчулном делу унутрашњи вид којим  из једне са свих страна исте истине посматра умом све са свих страна, тек тада ће, обасјана унутрашњом светлошћу највише идеје добра, моћи директно да сагледава прве принципа целог света,  ствари саме по себи – вечне  идеје.

И то тако што се унутрашњим разговором чистих појмова полази дијалектиком прво и од почетних вероватних премиса, да би се  на крају свих испитивања дошло до нужних закључака, првих принципа, свеобухватног увида о целини ствари, потпуно и одједном. Тек се умом види  целовита истина. Из унутрашње светлости највише идеје добра, где нема разлике на појам и опажај, форму и садржај, логичко и онтолошко, мишљење и биће.

Аристотел не прихвата да су највиши принципи урођени у души, као код Платона, већ се они могу образовати у души само ако постоји неко претходно сазнање, или одговарајућа сазнајна моћ која то непосредно увиђање првих принципа треба да омогући. Ипак, и ту постоји проблем: ако су ти принципи тек накнадно стечени искуством, онда нису дати непосредним опажањем, него испосредовани разумом, мишљењем, појмом!

Он каже: “Јасно је, дакле, да ми не можемо имати урођено сазнање принципа, и да се, исто тако, принципи не могу образовати у нама, ако о њима немамо никакво знање, нити какву способност за њих. Због тога ми нужним начином морамо имати неку моћ да их стекнемо, али не такву моћ која би тачношћу надмашавала само знање принципа.“[12]

Заправо, ако и постоје такви посебни принципи сваке науке (без обзира на то да ли су урођени или стечени накнадним искуством, научним истраживањем), постоји велики проблем да се сви они уједине у једном принципу; покаже, докаже нужна веза међу њима. У сваком случају, до синтетичког јединства свих основних  принципа једне науке, а поготову, једне заједничке науке свих наука, не може се никако доћи само непосредним чулним опажајем. Напротив, до такве синтетичке основе целе једне науке, или једне заједничке науке свих наука, може се доћи тек крајње испосредованим разумско-умским истраживањем помоћу општих и нужних појмова, судова, свеобухватних закључака мишљења.

Почетни принципи  често нису повезани у једној јединственој теорији ни у свакој посебној науци, а камо ли први принципи  свих наука између себе. У сваком случају, то  јединство првих принципа сваке посебне науке у једној јединственој теорији (изналажење првих принципа свих принципа), може бити предмет само највишег умског истраживања, мишљења.

Било да ти први принципи постоје као почетне чулне самоочигледности, или највероватнија, општеприхваћена мишљења од којих се мора поћи у самом сазнању и даљем току истраживања на основу аналитичко-синтетичке, индуктивно-дедуктивне методе сваке посебне науке, само дијалектика може тражити синтетичко  јединство првих принципа свих наука. То јест, тек када се узму у обзир најопштији нужни појмови, судови, закључци првих принципа сваке науке, сваког посебног рода бића, може се из дијалектичког (највишег, најдубљег, најширег) истраживања суштински истражити,  објединити  приципи свих принципа свих наука, прва начела стварности ка стварности,  бића као бића.

Примери, како сви основни принципи једне науке морају, ипак, бити обједињени у једном најстаријем принципу, да би то уопште била наука, дат је неколико пута у радовима на овом сајту. На пример, при разматрању основних принципа логике је показано да самоочигледност логичких закона непротивуречности, идентитета, искључења трећег мора бити утемељена у најстаријем вољно-логичком јединству.

Непротивуречност и јединство (једне) логике, заснована је непротивуречношћу и синтетичким јединством једне воље, или непротивуречношћу и јединством било ког, каквог (једног) бића. Да сва логика, логичност, једнологичност, почива на чистој вољи и једној (Ја=Ја) истој властитости. И не само сва логика, него и аритметика,  геометрија, сва теоријска и практична наука, уметност... мора почива на најстаријој  вољно-логичкој кружности.

Платон у свом чувеном тексту на крају шесте књиге своје Државе  разликује у души два подручја индуктивног и дедуктивног метода сазнања.

Индуктивни метод је испосредован чулним сликама, копијама, па је то закључивање од последице ка узроку.

Дедуктивни метод не тражи никакво посредовање чулне стварности (само копија идеја), и у таквој методи, свакако, закључује од логички старијег  узрока ка логички млађој последици; иде од једног нужног појма (идеје) ка другом нужном појму (идеји).

„У једном подручју умног, душа – третирајући као ликове ствари које су представили као копије – бива присиљена да истражује из хипотеза, не према почетку и ономе што је прво, него према ономе што је на крају и завршетку.

У другом подручју умног, душа напредује из своје хипотезе према нехипотетичком почетку, не служећи се копијама као у претходном подручју, него истражује ослањајући се на идеје по себи и уздиже се до њих.“[13]

За Платона (и касније Хегела), знање  по себи је у свеобухватном јединству, апсолутној целини логичке  форме идентичне са  свим могућим садржајем, бићем, док знање по другом – разумским издвајањем посебног, или чулним опажањем појединачног, и није право знање; него  само изражава другостепено својство старије идеје,  бића по себи на кога се односи, од кога зависи, и које се може само сагледати  умом – логичким видом истине. А појмови који настају издвајањем битних својстава предмета, појава на основу чулног опажања, немају суштинско јединство мишљења и самог предмета, бића. Поред тога, у њима се не разматра однос онога који сазнаје, тј. самог знања и бића.

Просто се претпоставља готов предмет илипојам који се дефинише и разматра неким другим предметом или појмом, а овај неким трећим и тако у бескрај. Ту се не зна ни шта је биће ни шта је знање. Такво је знање, по Платону, само мњење, док је право знање само дедуктивно, кроз дијалектички пут чистог појма, од чисте идеје ка чистој  идеји, у другом, највишем умском делу душе.

Дијалектичар једино увиђа умом једно у свему, и по „унутрашњем говору душе“ тражи јединствени логос и  прави разлог сваке ствари, бића  у њиховој повезаности у највишој идеји добра, која мора да постоји “јер како би се иначе сазнало оно што није.“ 

„У другом подручју онога што је умно, до кога може доспети само логос, и то уз помоћ дијалектике не употребљавајући хипотезе као почетке или као оно што је прво, него само као хипотезе, као полазне тачке за напредовање до онога што је нехипотетичко, до правог почетка свих ствари. А кад логос доспе до до тог почетка, тада ће – држећи се што из њега следи – силазећи кренути натраг према ономе што је на другом крају или на завршетку. При том се неће служити ничим што је чулно, него само идејама као таквим, ради идеја као таквих, да би на крају опет дошао до идеје.“[14]

Ипак, ако је неко у старо време практично спроводио оба метода  (индуктивни и дедуктивни) у истраживању, како сваке посебне врсте стварности, тако и на крају дијалектиком појма тражио по целини свих ствари  прва начела целокупне стварности и бића као бића, онда је то, свакако, поред Платона, био највише Аристотел.

 

 



[1] Ово је преименован одељак из књиге: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике Чистог ума/Начела Практичне логике, DESIRE, Београд, 2010, од 584-595. стр. Погледати сајт www. filozof.rs  

[2]Νοϋς–непосредно увиђање, разабирање умом

[3]Aristotel, Organon, Kultura, Beograd,  1970. стр. 358-359.

[4]Исто,  стр. 281-282.

[5]Исто,  стр. 280.

 [6]Aristotel,  Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1003 a

[7]Aristotel, Organon, Kultura, Beograd,  1970. стр. 279–280.

[8]Исто. стр. 373

[9]Исто, стр. 358.

[10]Исто, стр. 358.

[11]Исто, стр. 358.

[12]Исто, стр. 357

[13]Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1976,  str. 203.

[14]Исто,  str. 204.

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега завадити и очи у глави.

 

Томислав Новаковић

Видео дана