Umetnost i praktično umeće

 

Kant je u opštim i nužnim apriornim formama čula, razuma, uma u osnovi iskustva, tražio  sintetičku osnovu  prirodne nauke, a Šeling,  pod uticajem Kantove Kritike moći suđenja,  u idealitetu genijalne umetnosti između teorijskog i praktičnog, konačnog i beskonačnog, uma i volje najviši objektivnost Božije apsolutne volje i stvarajuće slobode.

I kao što je Kant kasnije uvideo da je sa svojom kriticizmom nasuprot metafizike, teologije u velikoj meri ogolio čoveka i sveo filozofiju u okvire pojavnog iskustva, i zato nakon toga utemeljio jednu nadsaznajnu-praktično-moralnu filozofiju u osnovi pozitivne (praktične) teologije, tako je Šeling kasnije uvideo da apsolutna volja i stvarajuće sloboda ne može nikako svoj najviši objektivitet potvrđivati u umetnosti,  i pred kraj života apsulutnu pozitivnost tražio  u spekulativnoj filozofiji stvaranja.

U Kritici moći suđenja Kant ne samo da pokušava da prevaziđe polaritet teorijskog i praktičnog uma, nego i oštar jaz opštih i nužnih zakona pojavne prirode i noumenalnih ideja praktičnog uma: Boga, slob0de i besmrtnosti duše.

Iako sudovi o umetnosti ne idu iz pojma nego iz bezinteresnog dopadanja, Kant u Kritici moći suđenja ipak traži transcendentalnu osnovu estetskih sudova.

Lepa umetnost  i bezinteresno dopadanje stoji između svrhovitosti opšte i nužne prirodi i svrhovitosti po slobodi (nadsaznajnih ideja praktično-moralnog uma).

Tu središnju osnovu između saznajno jedinstva opšte i nužne pojavne prirode  i nadsaznajnog područja suštinske slobode, pronalazi u uobrazilji umetničkog genija.

Zato Kant u Kritici moći suđenja čak tvrdi da genijalnost u suštinskom smislu pripada samo umetniku, i zato Šeling kaže da je to najveće Kantovo delo, sa kojom je, zapravo, trebalo i započeti sav kriticizam, jer se samo u intelektualnoj intuiciji genija, umetničkoj uobrazilji utemeljuje  idealitet religije, filozofije kao najviši objektivitet ljudskog duha.

Međutim, te tvrdnje nikako ne stoje, nego je Kantova  treća kritika, očigledno, protivurečna sa prve dve Kritike.

Kada se genijalnost (nasuprot mišljenja starih filozofa) pridaje samo umetniku to onemogućava prvostepenu genijalnost u praktično-moralnoj sferi, koja u najvišem jedinstvu čiste reči, misli, odluke i dela imanentnom verom, poverenjem upravo svedoči noumenalne ideje praktičnog uma, i tek utemeljuje lepo po sebi, jer kroz najviše jedinstvo  čoveka, zajednice i Boga tek sastavlja spoljašnju i unutrašnju lepotu.

Bilo da su te suštinske ideje otkrivene od Boga kroz duhovnu viziju Deset zapovesti, ili su temeljene građanskim pravom i zakonom naspram prirodnog prava i zakona  jačeg, ta praktično-moralna suština čoveka, ili zajednice u jedinstvu empirističke, interesne politike (države) i deontološke,  bezinteresne etike bi upravo trebala predstavljati prvostepenu genijalnost čoveka-ljudskog roda.

U Kritici moći suđenja priroda (koja je u Kritici čistog uma moguća samo  po pojavnosti), određuje kroz genija pravila umetnosti  u svakoj posebnoj sferi: u skladu boja i oblika, zvukova i ritmova, reči i rime, pokreta i igre.., u Kritici praktičnog uma jedna slobodna vlastitost iz čistog obraza i lica čoveka–ljudskog roda, u osnovi najvišeg praktičnog umeća traži najbolji, najpravedniji život, ne samo nadsaznajno, nadopažajno jedinstvo u čoveku ili između različitih ljudi, naroda, nego i sa živom, neživom prirodom.

 

Umetnost i praktično umeće kod Platona i Aristotela

 

Za stare filozofe najviši idealitet bivstvovanja nije, svakako, umetničko delo. Platon nikako ne vidi najviši objektivitet apsolutne ideje u umetnosti.

Dijalektika, kao najviše teorijsko umeće, najvišem umskom delu duše omogućava da sagleda: da sav čulni, razumski svet samo podražava svet ideja, a sve ideje nadsaznajnu ideju dobra. I da praktično umeće mudraca–kraljeva, koje u idealnoj državi podražava ideju pravednosti, stoje daleko ispred svake druge veštine, umeća, pa, svakako, iznad umetnosti, koja samo čulno podražava ideju lepote.

Iako  Aristotel, mnogo pozitivnije sagledava umetnost nego Platon, ni on  ne vidi u njoj neku apsolutnost, već najuzvišenija umetnost (čiji je najviši smisao  da izazove katarzu u čoveku), kao i ostale tehničke veštine, umešnosti, zanati za prozvodnju fizičkih, veštastvenih stvari po svakoj posebnoj svrsi, stoji daleko, ispod dve prvostepene čovekove moći: najvišeg teorijskog saznanja, metafizike i  prvostepenog praktičnog umeća – politike.

Politika kod njega, doduše, ne sledi, kao kod Platona strogu hirerarhiju uma, razuma, čula, najvišu na vrhu ideju dobra iznad svih ideja, ili samu po sebi večnu ideju pravednosti iznad njenog odbleska u pojmovima razuma, ili senkama čulnog opažanja, već u ravnoteži  između fizike i metafizike, prirode i duha sagledava pravednosti u čoveku i državi po prirodi stvari.

Država ne podražava dobro ili pravedno po sebi, nego je  pravedna država, kao ravnoteža prirodnog i duhovnog, instinktivnog i umnog, za pojedinca i zajednicu – ono prvostepeno, najviše dobro!

Politika (država) je ispoljenje pravednosti po prirodi stvari, jer se upravo kroz političku suštinu čoveka (primenjenu etiku) u volji čoveka između egoizma nagonskog, instinktivnog, životinjskog i altruizma umnog, božanskog uravnotežuju u čoveku i državi (polisu) sve polaritete, suprotnosti fizike i metafizike, prirodnog i duhovnog

Bilo koje, kakvo pojedinačno umeće koje po svojoj vrsti pronalazi skladno jedinstvo svih razlika, suprotnosti, pa i veština umetnika da u čulnoj lepoti umetničkog dela pronađe harmoničnu ravnotežu boja i oblika u slici,  ili ritmova i tonova u muzici, reči i rime u poeziji,  ili sklada najraznovrsnijijih blagih i oštrih pokreta u igri, stoji daleko ispod onog prvostepenog praktičnog umeća koje kroz politiku usklađuje sve različite, suprotne misli, osećaje, odluke, dela u harmoničnoj ličnostičoveka, ili sve različite, suprotne posebne potrebe, vrline, veštine, područja različitih, suprotnih ljudi, grupa u državi. Svakako da  ta supstancijalna vrlina pravednosti, koja se jedinstvom razuma i volje traži, nalazi najviše jedinstvo, ravnotežu u čoveku i državu po prirodi stvari objedinjuje i sve ostale razlike, suprotnosti u opžajima čula kroz harmoničnu: sliku, zvuk, miris, ukus, dodir, pokrete u lepoti umetnosti, ili telesni skad, harmoniju kroz igru, sport ili duhovno jedinstvo kroz nauku, filozofiju, sve različite, suprotne pojmove,  razuma, ili ideje uma.

Primenjena etika u središnjem području politike kroz vladajuću vrlinu pravednosti traži po prirodi stvari u najvišem zajedničkom dobru, državi  ravnotežu između različitih ljudi u državi ili  radi zajedničkog opstanka  ravnotežu čoveka i države sa neživom prirodom, biljkama, životinjama. Prvostepeno praktično moralno umeće kroz vrlinu pravednosti  uravnotežuje, ujednačava polaritete nagonskog, čulnog, osećajnog, voljnog, razumskog, umnog...Suština (zoon politikon-a) između krajnosti nagonskog i umnog  kroz  ravnotežu razuma i volje u vrlini pravednosti saglašava sve vrline po  prirodi stvari.  Državotvornost, praktična mudrost, politika ne samo da kroz ravnotežu svih strana u vladajućoj vrlini pravednosti čuva, održava zajedničko dobro nego omogućava svakom čoveku da razvije i ispolji svoju vrlinu, da primi i da drugima svako dobro.

Aristotel ispred analitičke logike postavlja sintetičku nauku, i u njenoj osnovi prvu nauku o bivstvovanju kao bivstvovanju (metafiziku), a ispred  logičkih kategorija, metafizičke kategorije. Ispred čulnosti razum, kao jedinstveni organ duše za sva posebna čula, a sa učenjem o najvišem zajedničkim dobru, državi, za  najviše umno jedinstvo svih delova duše praktičnu filozofiju – politiku. Kant, naspram Aristotelove najviše  intucije, sintetičkih zaključaka uma iznad svih pojmova, sudova analitičkog razuma i opažaja čula, za jedinstveno fizičko, političko, metafizičko biće čoveka–zajednice pretpostavlja transcendentalno-kritički razum u okviru apriornih čula–opažaja prostora i vremena u osnovi saznajno-pojavnog uma (Kritika čistog uma) i čistu  slobodnu volju za suštinsko praktično-moralno biće čoveka (Kritika praktičnog uma).

Po Platonu, Aristotelu, kada mudraci–kraljevi vladaju, vlada ceo narod po prirodi stvari svojim najmudrijim delom,  a kada nema u najviše genijalnosti praktičnog umeća u vladaru (najvišeg duha mudrosti koji vladara uči, vodi, savetuje), da u pravednoj državi saglašava sve razlike, suprotnosti izbor proste političke slobode od onih  prosečnih ili malo iznad proseka, koji skoro po pravilu nemaju praktičnu genijalnost (jer takvi vlast ne žele, ne traže) obično na kraju vodi  u tiraniju, oligarhija ili anarhiju.[1] Kada se politika svodi na prost  izbor većine, vlast se sagledava kroz kvantitet, a ne kvalitet, tu se u startu odriče suštinska genijalnost najvišeg praktično-moralnog umeća, koja jedino može sastaviti teorijsko i praktično; da iz najboljih, najpravednijih pojedinaca (etike na delu dobra, pravednosti)  utemelji najpravedniju, najbolju državu (politiku) i iz politike (najboljih, najpravednijih zakona sa vrha države) kod svih  pojedinaca–etiku.

 

Kritika moći suđenja i Kritika praktičnog uma

 

 Ako teorijski um i razum u sprezi sa čulima priipadaju pojavnoj strani stvari, a  odluke nadsaznajne, nadopažajne vlastitosti na delu dobra i pravednosti suštinskom, praktičnom umu,  onda je  Kant, u najvišem jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela trebalo da utemelji prvostepenu   genijalnost,  najviše praktično umeće, umešnost za jedinstvo slobodne ličnosti i zajednice.

Nijedno umeće, umetnost u harmoniji boja i oblika u slici, ili tonova i ritmova u muzici ili pokreta u igri ... ne može biti ispred tog prvostepenog praktičnog umeća koje vodi do najviše harmonije, jedinstva svih razlika, suprotnosti u čoveku i državi. To najviše praktično-moralno umeće, umetnost, umešnost  nadsaznajnim, nadopažajnim duhom objedinjuje život pojedinca i zajednice, i zato,  svakako,  stoji  nad pojavnom naukom ili umetnošću.

Međutim, iako bi to umeće stvarajuće slobode, koje potvrđuje suštinske ideje praktično moralnog uma na delu dobra i pravednost za suštinsko jedinstvo ličnosti i zajednice trebalo biti prvostepena  genijalnosti, kojoj služi i teorijski um i razum i čula,  sva nauka, tehnika, umetnost, Kant u Kritici moći suđenja  bezinteresno  dopadanje u lepoj umetnosti kao jedinu genijalnost!

Zapravo, ako je teorijski um pojavna strana stvari, a praktični um suštinska strana stvari, prvostepeni okret se izvršava u  supstancijalnoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti, suštinskom praktičnom– moralnom umu i njegovim nadsaznajnim, nadopažajnim  idejama, i zato stoji nad svom pojavnom naukom ili umetnošću. To je kao odnos duha i tela, gde, nadsaznajni praktično moralni duh stoji, svakako, nad potrebama duše, tela, vodi jedinstvu  empirističke, induktivne politike, pojedinačnih potreba i ineresa, i zajedničkih potreba države, deduktivnog morala, etike. To praktično umeće, koje iz nadopažajnog, nadsaznajog ideala  najvišeg dobra koristi  svu pojavnu čulnost, sve pojmove, sudove, zaključke  za praktično-moralno jedinstvo u čoveku i  državi, ne može nikako biti neka moć suđenja, nego traži da kao pojam sa  opažajem, tako sada suštinske ideje dobra i pravednosti potvrde na delu.

Praktična genijalnost iz najviše duhovne nauke vaspitava, obrazuje prav obraz čoveka ka najvlastitijem licu i kroz pravedne zakone donosi suštinsku slobodu naroda,  države. To najviše umeće ne  sastavlja u  skladu lepote samo ono što se vidi, čuje, miriše, kuša, dodiruje,  ili sve različite misli, osećaje, reči nego i sve naše odlučivanje, delovanje u suštinsku lepotu, umeće, umešnost, umetnost u svakom čoveku, zajednici. To jedinstvo u ličnosti, narodu, državi za svako: tehničko i naučno i ekonomsko i pravno, i političko i umetničko i religiozno utemeljenje je dato kroz: metafizike  čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, metafiziku jezika, metafiziku mirisa i ukusa, metafiziku polnosti, i mikromakrokosmologiju.

Takozvani bezinteresni, naučno–analitički stav pokušava da osnovu teoleološke svrhe  izbaci iz nauke, međutim, to nikako nije moguće; ne može se biti ni naučnik, ni  logičar, ni umetnik, ni pravnik, ni političar, ni ekonomista ako se nije u nekoj meri filozof. Ta svrha za celovito osmišljanje mora da postoji, bilo da je u pitanju samo regulativna ideja teorijskog uma nad svih opažajima, pojmovima, sudovima pojavnog iskustva čula,      

Kantov transendentalni stav, sa praznom formom naspram slepog sadržaja, ne može nikako doći do svrhe, a bez nje ni do suštinskog osmišljavanja, smisla, zato se dosta muči kada u Kritici moći suđenja pokušava da utemenji svrhovitost. Umesto da najviša svrha, kao i genijalnost traži iz  prvostepenih ideja praktično-moralnog uma i njegovog nepodeljenog jedinstva forme–sadržine moralne, slobodne volje na delu  najvišeg dobra, pravednosti, on  je traži u umetničkom u prosuđivanju, bezinteresnom dopadanju u lepoti.

Sa jedne strane bezinteresno dopadanje umetničke lepote ne podražava opšte i nužne zakone ni svrhe u samoj priroda, sa druge strane priroda  kroz genijalnost umetnika određuje pravila umetnosti (slobodnoj uobrazilji umetnika)! Moć suđenja kao i prosuđivanja u razumu zavisi od sadržine čula, i nikako ne može imati celovite svrhe, koje su suštinski bitne (svejedno da li kroz pojavnu ili suštinsku stranu stvari) za  saznatljivost saznanja, logičnost logike ili   istinitost istine. 

Kod Platona je celovita svrha  po hijerarhiji idealnosti ideja ide od najviše ideje dobra. I u Aristotelovoj tetradi, da bi bivstvovanje bilo bivstvovanje ili  bilo koja forma od svoje mogućnosti pokretala ka svojoj stvarnosti, svaki oblik uobličio, imao vitalitet, traži supstancijalnu svrhu  az svoje utemeljenje. Bez svrhovitost monade kod Lajbnica nije moguća ne samo unutrašnji vitalitet monade, nego ni nešto nije nešto, naspram ništa, to je jedini dovoljan razlog osećajnosi osećaja, opažajnosti opažaja, razumnosti razuma, logičnosti logike. Bez unutrašnje volje, vitaliteta, pre svake razumnosti razuma i opažajnosti opažaja razum nije razum, ni um um. To prvostepeno praktično umeće nije samo osnova samog života, i bivstvenosti bivstvovanja nego i logičnosti logike i saznatljivosti saznanja i istinitosti istine...

Kada je Kant moć genijalnosti, umesto u praktični um, kao što je to slučaj kod Platona, Aristotela,  postavio u područje umetnosti, on je tako suštinske ideje praktičnog uma, koje čistom, slobodnom voljom stoje iznad sve pojavnosti,  svakog jedinstva praznog pojma–slepog opažaja saznajno-teorijskog uma, ili umetničke uobrazilje između razuma ili umetničkeh empiričkih čula, sasvim obrnuto, ponovo podredio pojavnoj nauci ili umetnosti.

I samo je bio potreban jedan korak ka budućem  idolopokloničkom obožavanju nauke ili  moderne umetnosti. Da one izađu ne samo iz okvira etičkog, nego čak i estetskog, kao nepristrasna nauka (znanje) po sebi ili umetnost po sebi pre bilo koje, kakve ontološke, religiozne antropološke osnove čoveka i zajednicu oslobode ne samo granice lepog, dobrog, harmoničnog,  usklađenog, ritmičnog, melodičnog, i pomoću informativnog, medijskog uma, moći reklame, marketinga, političke slobode oslobođene od etike, ili umetnosti po sebi,  kroz  estetiku ružnog i negativne heroje  slobodno idu ka umeću dekonstrukcije, destrukcije čoveka i zajednice, prirode...

U svakom slučaju, ako se u Kritici praktičnog uma prvostepeno umeće čoveka potvrđuje u suštinskom, praktično moralnom umu, čija je  forma čiste volje izjednačena sa sadržinom njegove zakonodavne slobode, nikako neka produktivna uobrazilja umetnika između razuma i empiričkog opažja u saznajno –pojavnom umu ne može biti jedina genijalnost, nego bi prvostepena genijalnost  trebala biti umeće praktično-moralnog uma za najviše jedinstvo  čoveka i zajednice, i zato čista volja i zakonodavna sloboda kao prvostepna suština čoveka, ljudskog roda stoji iznad nauke ili umetnosti (saznajno-pojavnog uma, razuma, čula).

Kantovo shvatanje iz Kritike moći suđenja da je prvostepena da je prvostepena genijalnost umetnika (kod njega jedina genijalnost), prihvata prvo pozni Šeling, pa Niče, pa pozni  Hajdeger, a tačno je zapravo, da samo čista volja i jedna slobodna vlastitost praktično-moralnog uma kroz slobodno odlučivanja i delovanja praktično-moralnog umaz suštinskim umećem, umešnošću, umetnošću celovite, duhovne lepote mirisa istine i ukusa ljubavi objedinjuje sve druge lepote, umeća, umetnosti u suštinskom jedinstvu čoveka, ljudskog roda...

Kod Platona je prvostepna uobrazilja smeštena u područje između uma na jednoj strani, i razuma, čula na drugoj strani, i povezana sa metafizičkim iskustvom umne duše, sećanjem celovite ideje. Početni opažaji, samo senke ideja, i dalje pojmovi, sudovi razuma (samo odsjaji ideja), samo iniciraju onu suštinsku, metafizičku uobrazilju, koja najvišim pojmovima uma prepoznaje večne ideje. Dakle, ako negde mašta treba da bude suštinski produktivna, i prostepena genijalnost (duhovnost) to samo može biti ona iz, i suštinskog praktičnog umeća, između praktično-moralnog uma na jednoj strani i razuma i čulnosti na drugoj; da praktično moralna načela (nadsaznajne, nadopažajne) čiste volje i zakonodavne slobode sastavi sa saznajno pojavnim razumom, umom,  čulima.

Najviša umetnost u središtu srca saglašava čiste misli, reči, odluke i dela čoveku i sve različite, suprotne ljude u zajednici...

Tu prvostepenu genijalnost, umeštnost, umetnost  vodi nadsaznajni, nasuštinski duh od Oca ka Sinu i Sina ka Ocu... i zato ta suštinsko praktično moralno umeće, koja u unutrašnjoj lepoti saglašava sve razlike, suprotnosti u pojedincu i različitim ljudima u zajednici,  stoji nad svakim pojavnom naukom i svakom pojavnom umetnošću...  

 

Lepota i ljubav

 

Iako je Platon isterao pesnike iz svoje idealne države, jer pripisuju bogovima mnoge stvari kojih bi se čak i ljudi trebali stideti,  upravo je on sa  idejom lepote, lepim po sebi koje podražava umetnost (jedini dosledni) utemeljitelj bezinteresnog dopadanja. Jedino kod njega lepota ne služi nikakvoj svrsi, pa čak ni etičkoj (kao savršena ravnoteža između svih razlika, suprotnosti), jer, budući da u večnom svetu nema nikakvog nesklada, to nije sklad, harmonija između različitih ili suprotnih ideja, nego ljubav ka lepom po sebi, večnoj ideji lepog.

Doduše, postoji velika razlika, između tog Platonovog shvatanja  i utemeljenja lepote u  kasnijoj estetici ili umetnosti. Platonova ljubav ka lepom po sebi napušta svaku čulnu zavisnost pa čak i onu koja je otelovorena u lepoti umetničkog dela (lepo po sebi jedino se ne može odvojiti od  najviše ideje dobra, iz koje dobija svoju idealnost),  dok se u klasičnim estetičkim teorijama sama umetnost pre bilo čega drugog, savršeno umetničko delo, bezinteresnim dopadanjem proglašava za "lepotu po sebi". Za Hegela je nadahnut umetnik  "majstor Božji", apsolutni duh u području čulnosti.

Po Platonu nikakvo „savršenstvo umetničkog dela“ ne doseže lepotu po sebi, jer umetničko delo zavisi od čulnosti; umetnik  samo kopira ideju lepog. Najviši eros duše nije ljubav ka lepim stvarima, lepim telima, pa čak ni ljubav ka lepim dušama ili lepim umetničkim delima, nego ljubav ka lepom po sebi. Tek večna ideja lepog po sebi lepim stvarima, lepim telima, lepim umetničkim delima, pa čak i lepoj duši, daje lepotu i svi oni samo podražavaju ideju lepog. Kada se čovekovo telo ili duša lepi za lepe tela, duše, umetnička dela.., to je samo senka ili odsjaj one zaslepljenosti duše sjajem večne lepote, zalepljenosti za večnu ideju lepog.

Opet, ako se lepo odvoji od svakog čulnog sadržaja (onog što se vidi, čuje, dodiruje),  svih oblika koji se mogu  osetiti čulima,  kako je onda lepo? Pored toga, kako se ideja lepote razlikuje od drugih ideja, ideal lepog po sebi, od idela pravednog po sebi, ili ideala bilo koje druge ideje?

Platon  ne kaže da je ideja lepote neki nadsaznajni sklad večnih ideja, lepota umskih oblika, harmonija svih ideja, kao što najviša ideja dobra daje idealnost svim idejama, utemeljuje njihovu večnu suštinu i njihovo večno postojanje,  nego lepo po sebi  samo  jedna od ideja. Doduše, kada u Gozbu i Fedru iznosi različita mišljenja o Lepoti ili Ljubavi,  te besede  nisu nigde toliko žive i otvorene kao  u tim dijalozima.

U svakom slučaju, ako lepo,  pravedno... po sebi jesu za to što jesu tek  po dobru po sebi...zar ne bi, onda ideja lepog trebala biti  lepota celog večnog sveta ideja, kao i pravednost po sebi, večna pravda između  ideja,  i isto tako sve ostale ideje?

Najuzvišeniji eros, nije ljubav ka lepom po sebi, nego, kroz ljubav ka najvišem dobru po sebi, ljubav ka celom savršenom svetu: lepog, pravednog, umerenog, hrabrog... po sebi,  svim večnim idejama![2]   

Zašto bi se duša lepila za lepo po sebi, a ne za pravedno po sebi, dobro po sebi ili istovremeno  za  sve ideje: i lepo i pravedno, i dobro,  umereno, hrabro..?

Ako: lepo, pravedno, hrabro, umereno po sebi.., jesu to što jesu  tek  po dobru po sebi...zar ne bi, onda, ideja lepog trebala biti celovita lepota večnog sveta svih ideja, i zato i pravi razlog što se duša lepi za lepo po sebi, jer se kroz najvišu ideju dobra lepi za savršenu lepotu idealnog sveta, sve večne ideje!

Neko se po lepoti po sebi više lepi za lepo, neko po pravednom po sebi za pravednost, neko po umerenom po sebi, za umereno, neko po hrabrom po sebi, za hrabro neko po istini po sebi, za istinito, a neko po dobru po sebi, za dobro...

Platon, doduše,  nigde ne tvrdi da je svaka ideja samo jedna od suština nadsuštastvene ideje dobra ili samo jedan od atributa jednog savršenog sveta svih večnih ideja.[3]  On jasno kaže da su savršene ideje pojedinačna večna bića, večne suštine odvojene jedna od druge. To jest, iako ideja lepote, kao i svaka druga ideja, svoju posebnu večnu suštinu i svoje pojedinačno večno postojanje duguje nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj ideji dobra,  lepo po sebi nije lepota (celog) večnog sveta, lepota svih ideja, nego pojedinačno biće, ideja lepog odvojeno od drugih večnih bića, ideja. Isto važi i za sve druge ideja. Ideja pravde nije celovita pravda večnog sveta, nego pojedinačna ideja pravednosti, odvojena od drugih ideja. Samo je najviša ideja dobra, celovito dobro večnog sveta, svih ideja, i još mnogo dalje od toga: .kao nadbivstveno dobro omogućava i večnu suštinu i večno postojanje svih večnih ideja....

Iz svega izloženog  izgleda da je mnogo  doslednije bilo reći da je lepo po sebi  lepota celog sveta večnih ideja, kao što je i pravednost po sebi, pravednost celog savršenog sveta svih večnih ideja,  a to isto  važi i za sve druge ideje...Lepota po sebi, kao ni bilo koja druga ideja, ne može nikako biti nešto odvojeno od drugih ideja, iako, svakako, ima svoju pojedinačnost, nego je lepota po sebi, celovita punoća  večnog sveta, lepota svih ideja, kao što je ideja pravednosti celovita pravda između svih ideja po savršenstvu nasuštastvene, nadbivstvene ideje dobra, koja se, kao ideja svih ideja,  uzdiže kao Božanstvo iznad svih njih.

Inače, zbog čega bi duša volela lepo po sebi pre nego pravedno po sebi; lepila  za lepo po sebi a ne za  pravedno po sebi,  a pogotovu dobro po sebi?

Ako se za lepo po sebi, naspram samo  senke  ideje lepote u fizičkom svetu, ili njegovog odsjaja u umetničkim delima, za koje se lepe: telo, čula ili razum, večna umna duša lepi tek po najvišoj ideji dobra,  onda bi takva duša, pre bilo kojeg zemaljskog dobra telesnog ili čulnog sveta, koje je samo senka, ili razumski odsjaj  večnog dobra po  sebi, pa čak i pre bilo koje druge večne ideje, trebala da se lepi za dobro po sebi, da voli dobro po sebi, i sa njim ceo svet večnih ideja: i lepo i  pravedno i istinito i umereno i hrabro... po sebi...sve večne ideje.

Najviši eros ka lepom po sebi, pravednom po sebi, uopšte ka svetu večnih  ideja  samo u ljubavi ka  dobru po sebi ima utemeljenje. Tek u ljubavi ka najvišoj ideji dobra duša u punoj duhovnoj širini skriva i otkriva svoja večna krila. To je pre ljubavi ka bilo kojoj čulnoj stvari, koja je samo senke bića, ili ljubavi ka tvorevinima razuma, umetnosti, ili tehničkih umeća,  ljubav ka savršenom, idealnom  biću po sebi, svim večnim idejama. Najviši eros nije ljubav ka lepom po sebi, ideji lepog, nego kroz  ljubav ka mudrosti, najuzvušenija ljubav ka najvišem dobru po sebi, ka celovitom savršenom svetu: lepog, pravednog, umerenog, hrabrog po sebi,  svim večnim idejama!   

 

Lepo i miris i ukus

Da li, kao kod Platona, ljubav ka lepim telima, licima, dušama, umetničkim delima... vodi na kraju ljubavi ka lepoti  po sebi,  ili tek unutrašnja lepota  kroz miris istine  budi, uzbuđuje  srce, dušu, telo za ukus  ljubavi, koji harmonizuje sve razlike  u čoveku i između ljudi, usklađuje ne samo sve različite lepote, nego i sve razlike živog, neživog? 

I iako su  mnogo više lepe stvari koje se vide, čuju, govore, nego ono što se jede, pije... opet se  lepo povezuje sa ukusom Zašto?

Zato što se najviši smisao lepote i umetnosti razotkriva kroz miris istine i ukus ljubavi.

Ta prvostepena umetnost stoji ispred svake druge umetnosti i pretpostavlja za lepotu svih posebnih oblika: boja, zvukova, melodije, pokreta...

To umeće ne sastavlja samo sve ostale umetnosti, nego i filozofiju, religiju, nauku, telo i duh, čoveka i državu, čovečanstvo.

Kao živa umetnost od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti samog života, iz samog života, to je umeće za sve ljudske i “nadljudske“ moći.

Kao što čula pripadaju telu, svi osećaji duši, sve misli duhu, tako a sve lepe slike, melodije, stihovi, ritmovi, pokreti... mirisu istine i ukusu ljubavi!

Lepe slike, melodije, reči, pokreti.... se lepe za oči, uši,  telo, osećaje... a miris istine i ukus ljubavi, koji iz  najuzvišenijeg, najdubljeg duhovnog središta srca sastavlja sve suprotnosti, za dušu,  tek daje odgovor zašto je lepo lepo!

U srpskom jeziku  je značenje praosnovnih reči jeste ili jedno, jedan dato sa jesti, jedno, kao i obrnuto.

Tu je pre svakog sabiranja, brojanja po broju jedan naglašeno jedno po telu, duši, duhu ukusno biranje, uzbiranje, branje, jedenje  jestivog jeste.

Samo miris istine i ukus ljubavi najuzvišenijeg, najubljeg središta srca nadumno ukusno za telo, srce, dušu, duh ukusno jesti jede kroz Božije jeste, i obrnuto: nadumno Božije jeste kroz to najukusnije za srce, dušu, duh jede se, jedno (sveto jedosmo, pismo) mirisno-ukusno jedinstvo čulnog i natčulnog, ovostranog i onostranog najuzvišenije duhovne lepote ličnosti.

Ustima, zubima, jezikom jede se, govori i oseća, izražava ljubav, svako je i svako da procenjuje kroz neko (za telo, dušu i duh) starije jedan.

Presto ljubavi u  dubini srca i počelo iz večnosti istine u visini čela, najviša svrha vrha, kruni se, krune jakim unapred od kraja, iz raja mirisom istine i ukusom ljubavi da hvata, shvata, obuhvata, harmonizuje u unutrašnjoj lepoti ne  samo sve  razlike u ličnosti ili razlike između ljudi i naroda, nego i sa živom i neživom prirodom.

Unutrašnja lepota ličnosti izjednačuje u duhovnom središtu najovostraniju ljubav ka bližnjem i najonostraniju ljubav ka Bogu za najviše jedinstvo čoveka i zajednice. Svaka druga lepota mora biti vezana za oblike, i mnogo više čulna. Ako lepo nije sklad u duhovnom središtu između svih  polariteta, već je neko lepo po sebi, ono mora biti vezano za neki pojedinačni večni oblik, ili za večne oblike svih večnih ideja, ili biti neki sklad između svih različitih ideja. Međutim, već je rečeno da lepo kod Platona nije sklad između ideja, jer su ideje same po sebi pojedinačna i odvojena večna bića a da savršeno jedinstvo sa drugim idejema, imaju tek kroz najvišu ideju dobra.

 

Napomena o Kantovom zakonodavnom umu koji podražava opšte i nužne zakone prirode [4]

 

Na sličan način, kao što tvrdi da priroda kroz genijanog umetnika određuje pravila umetnosti, tvrdi  da zakonodavac sa moralnim zakonima  u konstituciji države podražava opšte i nužne prirode zakone. U Kritici praktičnog uma Kant kaže:„Ako maksima radnje nije takva da se može oprobati na formi nekog prirodnog zakona uopšte, onda je ona moralno nemoguća“...jer prirodni zakon je osnov svih njegovih najobičnijih, čak i iskustvenih sudova!“[5]  To jest, ako moralni  zakon ne podržava opšti i nužni prirodni zakon,  onda ona, po Kantu, nema ono obavezujuće opšte i nužno treba,  mora, kao sine qua non zakona, morala. Međutim, U Kritici čistog uma je upravo obrnuto:  opšti i nužni zakoni logike i opšti i nužni zakoni prirode, uopšte, sva opšta i nužna objektivnost, može se utemeljiti samo u transcendentalnoj subjektivnosti!  Tu je čitav svet prirode izvan čula-opažaja prostora i vremena prazno transcendentalno H! Zar on upravo ne dokazuje u svojoj teorijskoj filozofiji da ni sama priroda ni opšti i nužni zakoni prirode nisu moguće po sebi? Svet i priroda samo mogu biti najopštije regulativne ideje za transcendentalnu konstituciju iskustva. Kant čak kao jedan on najvećih problema transcendentalnog utemeljenja ističe nemogućnost dokazivanja i samog postojanja spoljašnjeg sveta! Ako već svaki spoljašnji–unutrašnji pojavni svet, sa svim opštim i nužnim zakonima logike ili prirode tek može utemeljiti  transcendentalnom konstitucijom (praznih formi i slepih sadržaja), kako onda imanentna praktično-moralna forma–sadržina čiste, slobodne volje može podražavati zakone prirode?

Ako  već tvrdi da zakoni slobode  nisu isto što i zakoni prirode i da čista volja iz svoje slobode ima sasvim drugi kauzalitet, delovanje, kako onda može tražiti da noumenalna sloboda u svom odlučivanju, delovanju, prati zakone prirode? Dakle, kada kaže: „Ako maksima radnje nije takva da se može oprobati na formi nekog prirodnog zakona uopšte, onda je ona moralno nemoguća... jer prirodni zakon osnov svih njegovih najobičnijih, čak i iskustvenih sudova“ i traži da moralni zakon praktičnog uma, noumenalna forma–sadržina slobodne volje podražava zakone prirode, on ponovo prekritički posmatra svet, prirodu, zakone prirode i naspram svog transcendentalno-kritičkog utemeljenja sve okreće naglavce i pravi  sve moguće greške koje se mogu napraviti. Tako se, ponovo,  sasvim obrnuto od onoga kako bi trebalo, jedino noumenalno područje samoočigledne čiste volje i slobodne vlastitosti ponovo prevodi  u fenomenalno područje opšte i  nužne saznajno-pojavne prirode!

Ako  već tvrdi da zakoni slobode  nisu isto što i zakoni prirode i da čista volja iz svoje slobode ima sasvim drugi kauzalitet, delovanje, kako onda može tražiti da noumenalna sloboda u svom odlučivanju, delovanju, prati zakone prirode? Dakle, kada kaže: „Ako maksima radnje nije takva da se može oprobati na formi nekog prirodnog zakona uopšte, onda je ona moralno nemoguća... jer prirodni zakon osnov svih njegovih najobičnijih, čak i iskustvenih sudova“ i traži da moralni zakon praktičnog uma, noumenalna forma–sadržina slobodne volje podražava zakone prirode, on ponovo prekritički posmatra svet, prirodu, zakone prirode i naspram svog transcendentalno-kritičkog utemeljenja sve okreće naglavce i pravi  sve moguće greške koje se mogu napraviti. Tako se, ponovo,  sasvim obrnuto od onoga kako bi trebalo, noumenalno područje jedine samoočigledne čiste volje i slobodne vlastitosti ponovo prevodi  u fenomenalno područje opšte i  nužne saznajno-pojavne prirode!