O različitim vrstama inteligencije

Testovi za naučno-tehničku inteligenciju mere sposobnost razuma da upoređuje najrazličitije čulne opažaje, ili uviđa opšte i nužne aritmetičko-geometrijske odnose. Ta inteligencija mnogo pre pokazuje sposobnost uočavanja sličnosti i razlika spoljašnjih stvari, pojava, nego sposobnost uočavanja onih unutrašnjih odnosa sasvim psihološke, socijalne, emotivne, karakterne, umetničke, duhovne... inteligencije,  koja mnoštvo sličnih i različitih misli, osećaja, odluka  u čoveku i zajednici  sastavlja u jednu ličnost ili državu.

Paradigma te naučno-tehničke, razumsko-opažajne inteligenciju mnogo je pre transcendentalni šematizam Kantovog saznajno-pojavnog uma, nego suštinsko umeće praktično-moralnog uma, koje bi kroz jedinstvo slobodne misli, reči, odluke i dela objedininjuje saznajno-logičku i  socijalnu-emotivnu,  psihološku inteligenciju.

Pri proceni naučno-tehničke sposobnosti uviđanja opštih i nužnih razumsko-opažajnih odnosa pogotovu se govorna inteligencija umeća iskazivanja suštinskih misli, ideja ne uzima dovoljno u obzir, iako praktični um upravo traži jasno izražene suštinske ideje.

Tek najviša načela praktično-moralnog uma, sveobuhvatne duhovne inteligencije, saglašavaju naučno-tehničku i socijalnu, emotivnu, umetničku, psihološku... inteligenciju...

Za jednu zajednicu,  jedinstvo u ličnosti i države sve te inteligencije podjednako su bitne kao i ona naučno-tehnička. Najviše praktično umeće u karakternoj inteligenciji ne usklađuje samo sve razlike, suprotnosti u pojedincu,   porodici,  ili veze sa drugim ljudima u zajednici, nego i sa životinjama, biljkama, neživom i živom prirodom.

Koliko je sistema,  država, firmi, poslova, bezbroj započetih stvari propalo iz nedostaka karakternog jedinstva misli, reči, odluke i dela  (rečenog–učinjenog), zato što nije utemeljena suštinska veze naučno-tehničke inteligencije i najvišeg praktičnog umeća!?

Međutim, iako je praktična sposobnost najčešće je presudna za život pojedinca i zajednice, philološki testovi ne samo da mere tu sposobost.

Kako će psihološki testovi meriti tu sposobnost praktičnog uma u shvatanju,  te vizionarske sposobnosti izražavanjs suštinskih ideja?

Filozofija, pak, kroz svepovezanost svake reči sa svakom drugom reči, svake misli sa svakom drugom misli, od početka vodi računa o  toj sposobnosti iskazivanje suštinskih ideja.

Čovek je, kao i narod progovorio kada je kroz celovitu metafiziku jezika u  iskustvu žive reči, govora kroz  filozofski govor izrekao sve-jedno, jedno-sve, sagledao svoju celovitost kroz sveobuhvatnu ideju.

Čovek se, kao i narod rodio kad je rodio,  dao duhovni rod koji se može zauvek jesti;  u najvišoj duhovnoj kruni sazreo istinom za večnost. 

Svakako, kada se bilo koja korisna ljudska sposobnost meri, dobiće se neki korisni  podaci za procenjivanje ličnosti, ali koji važe samo za jednu suženu sferu.  Ipak, ko može procenjivati na pravi način svedimenzionalnu duhovne sposobnost praktičnog uma, koja koja saglašava sve različite vrste  inteligencije?

Suženi kriterijumi testova inteligencije ne uzimaju u obzir emocionalnu, socijalnu,  umetničku, duhovnu... inteligenciju, a pogotovu  karakternu inteligenciju, koja najviše utiče na pojedinca i zajednicu, sve naše egzistencijalne, moralne i duhovne sudove vrednosti,  sve naše odlučivanje, delovanje.

Pre nego što svako čulo, saznajni organ (razum, um) filozofija, svaka nauka sa svojim opštim i nužnim pojmovima, sudovima shvati bilo šta van i unutra, treba da utemelji nadsaznajnu vlastitost i slobodu. Kao prvostepena subjektivnost u osnovi objektivnosti ta je nadsaznajna, nadopažajna vlastitost starija od svakog saznajnog organa ili njegovog (čulnog, razumskog, umskog) sadržaja.

Samo zato što nadsaznajna-nadopažajna slobodna vlastitost praktično-moralnog uma stoji u osnovi  saznajno-pojavnog  uma, opšta i nužna prirodna nauke, tehnika ima utemeljenje! I ta najstarija sintetička osnova, koja  utemeljuje svu saznatljivosti saznanja, smislenost mišljenja i bivstvenost bivstvovanja.

I kao što naše oči, naše, uši,  čula, dodir, miris, ukus, pa i razum, um nisu nešto po sebi, nego pripadaju  našoj volji, tako naučno-tehnička inteligencija može  biti nikako po sebi nego samo nadopažajna, nadsaznajna slobodna vlastitost kojoj služe, pripadaju sve saznajne forme i svi saznajni sadržaji  svake inteligencije.

Ako ljudi pored naučno-tehničke inteligencije ne razvijaju, ne cene i: socijalnu i emocionalnu, umetničku, duhovnu, karakternu inteligenciju ličnosti  suštinski bitne za sve vrste praktičnog umeća ne samo da će se sudarati, zavađati čovek sa čovekom, država sa državom  ili čak i sa saamom  prirodom: vodom, vatrom, vazduhom, zemljom, biljkama, životinjama nego i oči u glavi.

Tehnika, svako oruđe samo pojačava našu moć opažanja, saznavanja, delovanja, komunikacije, informacije ali ne menja njihovu suštinsku funkciju da sve one opet samo služe nadopažajnoj, nasaznajnoj slobodnoj vlastitosti.

Ako to (nadsaznajno, nadopažajno)  suštinsko praktično-moralno umeće (socijalne, emocionalne, umetničke, duhovne inteligencije) u organizacviji realnog života: ekonomije, prava, politike... u slobodnom odlučivanju čoveka i države iznad naučno-tehničkog teorijskog umeća, tu sveobuhvatnu inteligenciju bi trebalo barem u istoj meri negovati, proveravati kao inteligenciju saznajno-teorijskog, pojavnog uma, ako ne i više. [56]

Ako naučno-tehničku (razumsko-opažajnu) inteligenciju ne prati karakterno jedinstvo ličnosti, ne samo da se gubi osećaj duhovnog čuvara (prvostepene praktične genijalnosti) čoveka i zajednice za najviše jedinstvo saznanja i ličnosti, nego se sa stanovišta „nepristrasne“ objektivne nauke (i borbe za opstanak i širenje najjače jedinke vrste) čak otvoreno staje naspram  socijalne, emocionalne  ili duhovne inteligencije.

Naučno-tehnička inteligencija postaje neprijateljska prema prirodi, biljnom, životinjskom svetu, ljudima, državama kada beskrupulozno "osvaja" sve fizičke, duhovne teritorije.

Kao što su mnogi oficiri često spremni na osvajanje, rat izvan moralne, granice, tako je i naučno tehnička inteligencija spremna da osvaja živu, neživu prirodu, sve materijalne i duhovne teritorije bez moralne, socijalne granice.

Međutim vlast ipak po prvostepenoj slobodi (volje) još uvek ne pripada naučno-tehničkoj, nego mnogo pre praktičnoj (socijalnoj, psihološkoj, političkoj, duhovnoj) inteligenciji, koja ima zadatak da u području vladanja, upravljanje u najvišem praktičnom umeću: obrazovanja, spoljašnje ili unutrašnje odbrane, medicine, prava,  poljoprivrede, ekonomije, politike saglašava sve različite inteligencije.

To jest, kao što čovek posle svih opažanja, ili kombinovanja  daljih činjenica kroz pojmove i sudove tek iz najviše praktično–moralne sfere donosi odluke bitne za svoj konkretni život, tako i zajedinca, država  posle svih opažaja, činjenica, sudova, pojmova, zaključaka nauke ili moći tehnike, tek kroz praktično-moralni um  donosi po svojoj slobodnoj volji one najbitnije odluke bilo o tehničkoj primeni nauke,  bilo o budućem socijalnom, ekonomskom, vojnom, odbrambenom, političkom, obrazovnom,  zdravstvenom životu, sudbini zajednice...

Ako nema  socijalnih, moralnih, okvira, duhovnog vođenja iz najvišeg praktičnog umeća,   gubi se oslonac najviše svrhe (koju teorijski um nema sam po sebi) u čoveku, državi i u svetu, i sve više povećava jaz sa naučno-tehničkom inteligencijom, što skoro po pravilu vodi  destrukciju prema prirodi i čoveku.

Svi pojedinci i države i čovečanstvo su mnogo puta iskusili velike posledice nedostatka te  inteligencije praktično-moralnog uma  za najviše  koarakterno jedinstvo čoveka i zajednice, kada  čovek ili država jedno govori, obeća a drugo čini, zato što nema dovoljno razvijenu socijalnu, emotivnu ili duhovnu inteligenciju...

U svakom slučaju, sa naučno-tehničkim umećem, podjednako se mora biti razvijati pravno, političko-socijalno umeće, pa čak da iz starije svrhe  života pojedinca i države stoji iznad nje.

Očigledno da praktična inteligencija ima ogroman značaj, i da taj pristrasni kriterijum, koji, prilikom provere naučno-tehničke zanemaruje sve ostale vidove inteleigencije bitne za najviše jedinstvo  ličnosti i zajednice,  nosi velike posledice. Iako je govor suštinski bitan u odnosu među ljudima, svim mogućim vrstama komunikacije jer omogućava bolje socijalno, emocionalno, duhovno, umetničko  izražavanje,  razumevanje i širenje spoljašnjih i unutrašnjih veza, sve više se daje prednost samo jednom određenom aspektu intelektualnosti, koja, ima, svakako, veliki značaj za sav naučno-tehnički razvoj, ali ne za suštinsku komunikaciju, iskazivanja i razumevanja suštinskih misli i ideja, što nosi posledice ne samo na jedinstvo države, nego i na same pojedince. I kada, kasnije, treba da se  harmonizuje zajednica, mnogi aspekti emocionalne, socijalne, duhovne, govorne, umetničke inteligencije, koji su ključni za sveobuhvatnu praktičnu mudrost, najviše jedinstvo čoveka i zajednice – i te kako nedostaju.

Bez najvišeg suštinskog  povezivanja reči,  simbola, misli, ideja iz najvišeg praktičnog umeća karakterne inteligencije, ne može se objediniti razumsko-opažajna vertikalna i socijalna, emotivna,  horizontalna inteligencija da lični i zajednički život dostigne najviše  jedinstvo.

Zapravo, i u pojedincu i zajednici više štete dolazi usled nedostaka te karakterne inteligencije  čiste volje (praktično-moralnog uma) u najvišem jedinstvu čiste misli, osećaja,  reči, odluke i dela nego zbog nedostatka one prve naučno-tehničke  inteligecije (saznajno-teorijskog, pojavnog uma). A najviši sklad te dve, u velikoj meri razliičite inteligencije moguć je samo uz ove druge inteligencije, i genijalnosti praktično moralnog uma.

U rečima: „Što  ne želiš da drugi tebi čine, nemoj ni ti njima, kao i obrnuto: „Što želih da drugi tebi čine, čini i ti njima“, iskazana je jedna starija matematika, račun  duše[57], koji je posle te sve  naučno tehničke osnove, itekako bitan. Mozak nije odvojen od tela nego u svom vladanju ima potpuno meru, kao i Platonovi mudraci vladari za svu državu. U mozgu smeta i jedno zrno viška, na stomaku može biti više i sto kila.

Međutim, iako je i u čoveku i   zajednici najbitnija ta praktična genijalnost, karakterna inteligeciji za najviše jedinstvo čoveka i države, jer objedinjuje sve različite inteligencije, naučno-tehnička inteligencija sve više jača i takoreći u svojoj budućnosti ide neminovno u ka robotici i veštačkoj inteligenciji,  dok ova druga: socijalna, emotivna, umetnička, duhovna sve više slabi...

Dok ljudi gube  sklad u sebi, i sa drugim ljudima u zajednici, harmonije živog i  neživog,  savremena nauka kao  i savremena umetnost „oslobođeni balasta“ metafizike, teologije ili svakog okvira antropomorfizma idu kroz etetiku ružnoće, filozofiju apsurda, negativne heroje, kulturu kiča u filmovima, literauri, video igrama, popularnoj muzici idu sve više ka destrukciji,  iako bi i nauka i tehnika i filozofija i umetnost i politika trebale da jačavaju, usavršavaju, ulepšavaju kvalitet spoljašnjeg i unutrašnjeg  života.

Pogotovu  je bitno da se te druge inteligencije neguju kod dece, koja sve više vremena provode uz telefone, kompjutere razvijajući prvenstveno tu razumsko-opažajnu naučno-tehničku inteligenciju gde su u video igrama, filmovima, stripovima vrlo često prisutni negativni heroji s kojima se povećava destrukcija,  smanjuje mogućnost direktnog kontakta i bogatstvo govorne inteligencije kroz neposredno druženje i razgovor, suštinski bitnog za razvijanje socijalne, emocionalne, duhovne inteligencija i razumevanje sebe i drugih za najviše  karakterno jedinstvo ličnosti i zajednice.

U svakom slučaju,  skala kojom se meri inteligencija nije nikako dovoljna ni za racionalnu inteligenciju (praosnova je Kantov transcendentalni šematizam) jer nedostaje procena govorne inteligencija, sposobnosti shvatanja i izražavanja najviših misli i ideja. Razvijanje te govorne inteligencija je suštinski bitna da bi se ta vertiklana,   razumsko-opažajne,  naučno-tehnička inteligencije uskladila sa  socijalnom, emotivnom,  horizontalnom inteligencijom za veće razumavanje od čoveka ka čoveku, što presudno utiče na lični i zajednički život čoveka i države.

 

Napomena:

 

Na početku Svetog Pisma stoji:  „I stvori Bog čoveka po Svom sopstvenom obrazu, po obrazu Božijem stvori ga.“ Čisto obraz (ispunjenje deset zapovesti) je zaklon čovekovog lica u obrazu i licu Božijem. Čista misao, osećaj,  srce, duša  telo je nužna za čistotu duha, ispravno odlučivanje, delovanje.

U starih Grka saznavanje ideje uključuje paideju, čist obraz, vaspitanje za celokupno  praktično i teorijsko obrazovanje. Koncept osnovnih vrlina podrazumeva da razboritost po celovitoj vrlini podrazumeva  da kroz najbitniju vrlinu pravednosti razvija socijalna (politička) inteligenciju i život u polisu.

Kao ravnoteža po prirodi stvari, pravednost je ključna za psihičku, fizičku i duhovnu umerenost čoveka i države. Iako je hrabrost i osvajačka, napadačka, ona je u časnoj odbrani itekako jedno ispoljenje pravednosti. Ako čovek ne reaguje na nepravdu ka sebi ili drugima, ne brani svoju čast i njihovu čast, sve će se na kraju urušiti. Čovek kao i država mora da bude hrabar; a drži do pravog obraza uz lice, da brani svoje  dostojanstvo, čvrsto stoji, postoji.

 

Komentar

 

Teorija evoluciji sa borbom za ostanak između jedinki, vrsta pretežno se oslanja na razvoj od životinja ka čoveku. Međutim ako se pođe od mnogo prirodnijeg jedinstva neživog i  živog kod biljke, to su više sinergije svih različitih rodova  živog. Biljka drži prvostepenu vezu makro, mirkosveta, utemeljuje onu prvostepenu vezu sa tlom – zemljom, kao i sa svetlošću –  nebom. Zapravo, tek se sa polazištem od biljke, ta suštinska veza čoveka i životinja, i veza čoveka i životinja sa neživom prirodom: vodom, vazduhom  zemljom, svetlošću sagledava na pravi način...

Slična je stvar i u odnosu urbanog  i rurarnog. Prvostepena kultura  domaćina i gosta ne sagledava se samo odnosu čoveka prema čoveku, nego i kroz suštinsku vezu čoveka sa biljkama, životinjma, celokupnom neživom i živom  prirodom.Prvostepeno mikromakrokosmičko pra-domaćinstvo utemeljuje biljka. Ona ima suštinsku vezu sa tlom, zemljom, vodom, vazduhom, svetlošću, priprema  praosnovu veze zemlje i neba (svetlosti) za sav ostali život. 

Urbana kultura velegrada u korist nauke, ekonomije tehnologije ne marginalizuje samo selo, manje gradove, miris, ukus, zdrav vazduh, vodu, biljke, životinje, nego i prvostepeno domaćinstvo–gostinstvo čoveka prema zemlji, vodi, vazduhu, vatri, biljkama, životinjama, svemu živom, neživom... 

 

A zapravo, tek se  u tom pradomaćinskom odnosu biljke, životinje i čoveka kroz metafiziku mirisa i ukusa, ili metafiziku roda  u prelazu od neživog ka živog kroz hranu,  vodu, disanje utemeljuje suštinska mikromakrokosmologija.