O ontološkom dokazu svetog Anselma

Sveti Anselmo kaže: iz predstave, pojma, ideje najsavršenijeg, najuzvišenije bića (od koga se ne može zamisliti, predstaviti, pojmiti ništa uzvišenije, savršenije) u našem mišljenju, osećanju, umu, duši, duhu ) – sledi nužno da takvo biće postoji!

A Dekart, kasnije, usavršava taj dokaz:

Nesavršeno, konačno biće (čoveka) ne može po sebi (iz sebe) imati ideju najsavršenijeg,  beskonačnog bića. 

Kako će nesavršeno, konačno biće izmisliti najsavršenije, beskonačno biće?

Ideju najsavršenijeg, beskonačnog bića (Boga) nesavršeno, konačno biće može dobiti samo od najsavršenijeg, beskonačnog bića.

Prema tome, već iz postojanja ideje najsavršenijeg, beskonačnog bića (Boga) u našem umu, duši, duhu, nužno sledi da takvo biće postoji!

U  jednom i u drugom dokazivanju  pojmovi: savršenog, beskonačnog, postojanja...nisu suštinski utemeljeni.

Tako je čovek, kao kruna stvaranja, najsavršenije stvoreno biće na zemlji, jer je "stvoren u Božijem obrazu i licu".

Hristos kaže: Budite savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski."

Savršeno, po najvišoj svrsi s vrha, svršenog u konačnom nastajanju, završnom postajanju, svemu postojanju stvorenih stvari i bića.

U knjizi Postanja je, pre savršenog, starije dobro mera svakog spoljašnjeg i unutrašnjeg stvorenog savršenstva iz Božijeg bezmerja!

“I vide Bog da je dobro...“ 

I Platon, kasnije, savršenstvo večnih ideja utemeljuje u najvišoj ideji dobra.

Bog i najviše dobro utemeljuju najsavršenije i najuzvišenije, a ne najsavršenije i najuzvišenije, Boga i najviše dobro!

Bilo šta savršeno, uzvišeno (najsavršenije, najuzvišenije), svejedno da li u čulnoj ili natčulnoj stvarnosti (večne ideje), za svoje shvatanje i postojanje traži (nadbivstvenog, nadsaznajnog) Boga, ili (nadbivstvenu, nadsaznajnu) najvišu ideju dobra.

Ne samo da se Božije postojanje ne dokazuje opažajima ili mislima (koji mogu da ne postoje), nego bez apsolutne volje i stvarajuće slobode (nadopažajnog, nadmislenog, nadsaznajnog, nadbivstvenog) Boga ni: opažajnost opažaja, smislenost misli, saznatljivost saznanja, postojanost postojanja – nemaju utemeljenje!

Bez Boga ili najviše ideje dobra ne samo da ne mogu postojati niti opažati ili poimati čulne ili razumske stvari, nego ni postojati ni saznavati večne ideje, a nikako obrnuto (kao u Anselmovom ili Dekartovom dokazivanju), gde se iz najsavršenije, najuzvišenije: predstave, pojma, ideje Boga u našem umu, duši, duhu, zaključuje o njegovom nužnom postojanju.

Aristotel savršeno sagledava iz duhovnog života po sebi, večne svrhe Božijeg mišljenja o samom mišljenju.

Unutrašnju svrhu bilo kojeg obličja prirodnog života, bića u prelazu od njegove mogućnosti, ka njegovoj stvarnosti, pokreće svrha svih svrha, obličje svakog obličja, Božijeg večnog života po sebi, savršenog duhovnog bića.

Svaku moguću mogućnost (materije) utemeljuje najnužnija (duhovna) stvarnost.

Božiji duhovni život, večno mišljenja o samom mišljenju, u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i ono što se misli, kao svrha svih svrha, oblik svih oblika pokreće svaki oblik, svaku svrhu smrtnog, prirodnog života, bića od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti. 

 

KANTOVA  KRITIKA ONTOLOŠKOG DOKAZA 

 

Kant tvrdi da se iz predstave, pojma, ideje "savršenog" bića u našem umu, duši, duhu ne može nikako zaključiti da takvo "savršeno" biće i postoji.

Čuven je njegov primer da sto zamišljenih i stvarnih talira nisu isto; to što čovek može zamisliti sto talira, ne znači da ih stvarno ima i da pojam svoj realitet potvrđuje tek sadržajima opažanja.

Ako uz pojam "savršenog bića" nema opažaja savršenog bića, dodatak „savršeno“ uz biće, po Kantu, ništa suštinski ne dodaje njegovom stvarnom postojanju.

Iako je je na prvo pogled izgleda da je njegovo dokazivanje besprekorno, njegov kriticizam je nedosledan, jer njegovi prvostepeni pojmovi realiteta  i postojanja nemaju suštinsko utemeljenje.

Sa jedne strane, Kant realitet bilo koje stvari potvrđuje iz spoljašnjih opažaja (iz kojih razlikuje “stvarne od zamišljenih talira“) i "sve unutrašnje iskustvo uslovljava spoljašnjim iskustvom", a sa druge, realitet nas samih  potvrđuje (nekritički) već iz mišljenja – ne traži potvrdu opažaja!

Iako nikakvi predikati, atributi našeg bića ne iscrpljuju našu suštinu, niti saznajno-logičko pojmovno-opažajno jedinstvo zahvata, obuhvata iskazivanjem taj nadopažajni realitet i svaka stvar ili pojam za potvrdu svog realiteta traži opažaj, Kant naše nesumnjivo postojanje potvrđuje već iz: "Ja mislim" a za Božije postojanje (kao za bilo koju drugu stvar ili pojam) traži ni manje ni više nego potvrdu spoljašnjeg opažaja!

Bog, svakako, ne može biti neki deo zahvaćene čulne stvarnosti konkretnog opažanja...

Kako će stvarajuće biće, pre sve tvorevine, svakog mišljenja, opažanja, potvrđivati bilo koje, kakvo opažanja ili mišljenja stvorenog bića?!

Vidi se drvo, kuća, kamen, oseća težina, temperatura, glad, žeđ... a ne i  samo „opaža“, "postoji", "jeste".

Takođe, oči  ne čuju, uši ne vide,  a isto važi i ostala čula opažaju samo jedan deo stvarnosti.

S kojim će "čulom" čovek opažati celinu (spoljašnjeg ili unutrašnjeg) sveta?

Bilo kakvo sve moglo bi se opažati samo sa nekim hipotetičkim svedimenzionalnim čulom (koje bi sažimalo, obuhvatalo u sebi sva čula) ili sa unutrašnjim vidom znanja koje sagledava sve sa svih strana sa nekim supstancijalnim umnim jedinstvom.

Mi čak imamo problem da sagledamo vidljivu celinu dostupnu mogućim opažajima čula (pojačanu raznovrsnim instrumentima), a kamoli nevidljivu celinu sveta ili nevidljivu celinu nas samih!

Hjum čak tvrdi da zamišljena identičnost našeg Ja, kao i zamišljeno jedinstvo sveta, nije ništa stvarno što pripada realnim percepcijama, nego samo instinktivno-emotivni proizvodi naše mašte!

Zato sve složene pojmove izvodi iz jednostavnih opažaja i odbacuje sve opšte predstave, izvedene ideje koje se ne mogu potvrditi prvostepenim opažajima čula.

I kako se čulni opažaji svaki čas menjaju i u njima nema ničeg nesumnjivog i stalnog,  nema nikakvih osnova za nužno postojanje ni samog Ja, ni samog sveta!

Mašta podjednako konstruiše jedinstvenu predstavu, ideju našeg Ja, stalni identitet svesti, fiktivno jedinstvo ličnosti, kao fiktivno jedinstvo sveta.

 

ČULA I OPAŽAJI, RAZUM I MISLI, UM I IDEJE, VOLjA I ŽELjE...

 

Hjumova tvrdnja da naše Ja nije utemeljeno nikakvom jednoznačnom, nepromenljivom realnom predstavom, niti tačno određenim skupom realnih predstava, već samo fiktivna impresija, zasnovana na mašti, ima mnogo slabosti.

To je kao da tvrdimo da oko i viđenje ne postoje, jer se ne mogu svesti na nijednu realnu sliku, ili jednoznačni skup realnih slika!

To jest, da zato što ne postoji nikakva realna slika sa kojom se može poistovetiti čulo vida ili samo viđenje, ili što se te slike (uopšte čulni utisci) svaki čas menjaju i u viđenju nema ničeg stalnog, da se može reći da  ni oko, ni samo viđenje ne postoje?!

A po istoj logici stalno različitih opažaja i kod ostalih čula, na koje se oni ne mogu nikako svesti, niti s njima izjednačiti, da ne postoje ni bilo koje, kakve druge čulne moći (sama ta čula)?!

Ili, takođe, kako se misli , ideje svaki čas menjaju i razum, um ne mogu izjednačiti ni sa jednom konkretnom misli, idejom, niti sa tim promenljivim sadržajima potvrditi svoj realitet, da i oni isto tako ne postoje!

I na kraju, kako se svaki čas menjaju sadržaji našeg Ja, sve naše odluke i želje, i naše Ja i sama volja ne mogu izjednačiti  ni sa jednim konkretnim sadržajem u nama, niti sa bilo kojom konkretnom odlukom ili željom, da ni naše Ja i sama volja ne postoje!

Međutim, kao što se oko (samo viđenje) razlikuje od slike koju gleda, uho od zvuka koji čuje, mirisanje, kušanje, dodirivanje od svega što se miriše, kuša, dodiruje, ili razum od od konkretnih misli (na koje se ne može svesti ili sa njima izjednačiti), tako se i naše Ja i sama volja razlikuju od (konkretnih) sadržaja u nama ili od (konkretnih) odluka i želja, na koje se ne mogu svesti, niti sa njima izjednačiti.

I kao što se iz činjenice, što se naši opažaji, misli, odluke, želje svaki čas menjaju, ili sama čula, razum, volja ne mogu svesti na konkretne opažaje, misli, odluke, želje, ili s njima izjednačiti, ne može zaključiti da sama čula, razum, volja ne postoje, već postoje pre tih konkretnih sadržaja, tako se isto ni iz činjenice što se konkretni sadržaji u nama stalno menjaju, i samo Ja ne može izjednačiti sa tim konkretnim sadržajima, svesti na njih niti s njima potvrditi svoj realitet, ne može nikako zaključiti da vlastito Ja ne postoji, nego postoji pre svih tih opažaja!

Mi, svakako, možemo postaviti pitanje da li su stvari baš takve kakve ih mi vidimo svojim čulima – u ovom slučaju našim viđenjem, čulom vida – ali nikako ne možemo zaključiti, da zbog toga što se te slike svaki čas menjaju, ne postoji nikakva stalna, jedinstvena osnova čula vida ili samog viđenje.

Svakako da slično važi i za ostala čula: iz činjenice što se slušanje, mirisanje, kušanje, dodirivanje), ne može poistovetiti sa bilo kojim pojedinačnim zvukom, mirisom, ukusom, dodirom), nikako se ne može zaključiti da čula:sluha, mirisa, ukusa, dodira – ne postoje!

Zapravo,  iako svaka slika zavisi i od čula vida, samog viđenja kao i sadržaja od onoga što se gleda, oko i samo viđenje takoreći i ne zavisi od tih konkretnih sadržaja!

Tačnije, za gledanje svega vidljivog,  oko ima u nevidljivoj u svetlosti spolja i svesti unutra oslonac u nevidljivom!

Svakako da isto važi za sluh, miris, ukus, dodir, ili razum, um...

To znači da u samim slikama, impresijama, pored onog što se gleda, sluša, miriše, kuša, dodiruje u bilo kojoj pojedinačnosti, posebnosti opažanja ne učestvuje samo čula vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira, koja se ne mogu izjednačiti ni sa tim "realnim" opažajem, izvesti iz njih, svesti na njih, već traže starije jedinstvo razuma, svesti, a po Platonu, čak, unutrašnje sagledavanje umom svega sa svih strana (po suštini stvari) iz celovite ideje!

Na kraju, Hjumu se pravom može postaviti pitanje: ako su i unutrašnji i spoljašnji svet samo skupovi senzacija koji se svaki čas menjaju, a "stalno", "suštinsko Ja", ili "stalni", "suštinski svet" samo naše verovanje, zasnovano na mašti, a ne nešto stvarno, što pripada "realnim percepcijama" zašto uopšte prihvata tu (samo) tvorevinu (naše) mašte, uopšte pridaje značaj tom fiktivnom jedinstvu našeg Ja, ili fiktivnom jedinstvu sveta, a ne po tom istinitom uvidu, suprotstavi toj fiktivnoj tvorevini mašte, odbaci taj spoljašnji ili untrašnji prividni svet?

 

BUDIZAM I SKEPTICIZAM

 

Mnogo pre Hjumovog skepticizma (ili Kantovog saznajno-pojavnog sveta uobličenog iz transcendentalne mašte), Buda daleko doslednije tvrdi da je međuzavisni unutrašnji–spoljašnji svet samo varljiva konstrukcija mašte.

Ne samo da sve slike, zvuci mirisi, ukusi, dodiri zavise u potpunosti i od onog što se gleda, sluša, miriše, kuša, dodiruje i od samog oka, uha, čula mirisa, ukusa, dodira, kao i sva naša osećanja, reči, misli, odluke i dela i od onog što osećaju, govore, misle, odlučuju, delaju i samog: tela, osećaja, razuma, uma, volje, svesti, već i svaka vanprostornog, vanvremenskog noumenalnog onostranost onog duhovnog, "večnog tamo": Atmana, Bramana, Ideje.., ili hipotetičke pratvari, elemenata, prabića... zavisi od ovog prostorno-vremenskog  fenomenalnog, promenljivog, nestvarnog ovostranog ovde i sada...

Zato je bilo kakvo saznanje, mišljenje, govor o "onostranom" duhovnom večnom tamo (izvan konkretnih osećaja, opažaja, odluka, dela što se oseća, opaža, odlučuje, dela... ovde i sada, fiktivan, bespredmetan (bezsadržajan)  jer se takvim "saznanjem, mišljenjem, govorom"... ništa ne saznaje, ne misli, ne govori...

To jest, kada Buda kaže “ako je ovo, onda je i ono...“ i nestankom ovoga nestaje i ono, on ne misli samo na međuzavisnost praznih razumskih ili čulnih saznajnih formi našeg saznajnog Ja od svih slepih sadržaja, nego i na zavisnost "noumenalne" volje i svih njenih odluka, njenih dela od onog o čemu odlučuje, ili od onog što dela, kao i obrnuto, već i na zavisnost onog večnog, duhovnog ("onostranog") sveta "tamo" od prividnog (ovostranog) sveta ovde i sada...i zato tvrdi:“

Ako je ovo, onda je i ono, ako nastaje ovo, nastaje i ono. Ako nema ovoga, nema ni onoga. Ako prestaje ovo, prestaje i ono."..

Ipak, iako se prividno "onostrano večno tamo" duše ili Boga uslovljeno sa "ovostranim ovde i sada" prividom našeg Ja, i prividom spoljašnjeg sveta, zbog čega kaže: “Ako je ovo, onda je ono...“ on prvenstveno naglašava zavisnost spoljašnjeg privida od unutrašnjeg privida.

Sve unutrašnje dobija sadržaj iz varljivog spoljašnjeg, a spoljašnje sadržaj uobličava kroz naša čula, razum, um, volju, svest, takođe, takođe varljivo unutrašnje... i zato kaže:

“U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta.“

Ta zavisnost unutrašnjeg privida osećaja, opažaja, mišljenja, odlučivanja, delovanja od spoljašnjeg privida predmetnosti, bića i spoljašnjeg privida predmetnosti, bića od unutrašnjeg privida (volje, svesti, mišljenja, delovanja)  samo širi paučinasti svet iluzija koji povećava bol i patnju...

I kada Buda zaključi da svet nije ništa jer ne postoji ni po sebi ni za sebe ni Braman (Bog, bivstvovanje) ni Atman (duša, sopstvo, duh) da svi osećaji u nama, sve naše saznajne forme čula, razuma, uma, ili sve naše odluke i dela zavise od spoljašnjih sadržaja, kao i svi spoljašnji sadržaji od tih unutrašnjih formi, on u potpunosti odbacuje tu međuzavisnu uluziju unutrašnjeg–spoljašnjeg, privida (osećaja, opažaja, znanja, mišljenja, odlučivanja, delovanja) od privida predmetnosti, bića kao i obrnuto i potpunom utrnuću (Nirvani) svake iluzije bez ostatka, odbacuje sve osećaje, opažaje,  misli, reči, odluke, dela koje se lepe za ništavno biće, život.

I kako se pre može uticati na unutrašnji privid, konstrukciju, obmanu mašte, nego na spoljašnji privid, kosmičku konstrukciju, iluziju, da bi se uticaj ove spoljašnje iluzije sprečio, isključio, treba prethodno, raščistiti sa ovom unutrašnjom iluzijom volje, varljivom tvorevinom, građevinom mašte, odbaciti obmana na samom izvoru, saseći u dubokom korenu bez ostatka privid opažaja, osećanja, znanja, svesti, mišljenja i tako ukinuti i prividna stvarnosti stvari,  predmetnost predmeta,bivstvenost bića...

Kada se smanji što je više moguće unutra privid volje–odlučivanja–delovanja, u potpunom utrnuću (nirvani) volje–odlučivanja–delovanja bez ostatka, nestaće svaki uticaj spoljašnjeg-unutrašnjeg privida mišljenja–bića.

Nestankom ovog (negacijom prividnih izraza volje, svesti koji se lepe za pojavno, fenomenalno – T .N.) nestaje i ono prvo prividno fenomenalno sa njim i prividno transcendentno, noumenalno – T. N.)... i tako nestaje (ovostrano-onostrani bolni privid -T.N.) celo to gomilište patnje.“