Malo i veliko Ja
Umesto Dekartovog ili Kantovog "malog cogita" (Ja mislim) ... iz koga se ne može potvrditi ni postojanje nas samih, ni postojanje sveta, a pogotovu apsolutno (Božije) večno postojanje, Hegel iz velikog cogita:"Božijeg mislim, apsolutno postojim, jesam" samoodređujućeg mišljenja, pojma po sebi i za sebe dijalektičke logike, koja sve (moguće, stvarne, nužne) razlike, suprotnosti atributa, modusa sastavlja u apsolutno istinitoj ideji, potvrđuje ne samo večno duhovno postojanje Boga ili samoizvesno postojanje nas samih, nego tek dokazuje svaku (moguću, stvarnu, nužnu) postojanost postojanja!
MALO I VELIKO JA
Kant mnogo veće tajne: samog Ja, svesti, mišljenja, volje pretpostavlja, ili uzima kao same po sebi jasne, da bi transcendentalnom analizom čovekovih saznajnih moći utemeljio nešto mnogo lakše: opštu i nužnu osnovu matematike, nauke; objasnio: kako su mogući sintetički sudovi a priori!?
Međutim, kada se iz malog Ja shvata saznanje, mišljenje, suđenje, mora se misliti o misli, suditi o sudu, razumeti sam razum, umovati o samom umu, pojmiti sam pojam, saznati samo Ja, samo saznanje, mišljenje... sama svest, samosvest.
Zato je za neke filozofe, npr. za Aristotela, Spinozu, Hegela nužna metafizička subjektivnost, apsolutno, Božije Ja za svako konkretno ja, bilo koju, kakvu pojedinačnu, posebnu opštu (političku, istorijsku, naučnu) subjektivnost...
Apsolutna subjektivnost–objektivnost za neodvojivost dela od celine i celine od svakog svog dela u svakoj stvari, biću; kao kod Heraklita, Anaksagora, Platona, Aristotela, Spinoze, Šelinga, Hegela...
Po Hegelu, mora postojati najviša, apsolutna misao, svest, duh za bilo kakvu misao, svest, duh; za bilo koje, kakvo razumevanje, suđenje, mišljenje, apsolutno (samo po sebi) razumevanje, suđenje, mišljenje...
Za svaku “malu“ istinu, ograničenu, relativnu, “malo“ Ja, ili znanje ograničeno iskustvom je logički nužna velika, apsolutna istina – veliko Ja, neograničeno iskustvom po potpunom identitetu subjektivnog i objektivnog, mišljenja i bića.
Apsolutna istina može da postoji, znali je mi je ili ne; ko pita naše malo Ja, ili sve naše malo, veliko iskustvo?
Zapravo, Hegelova filozofija o ničem drugom ne govori nego o samospoznaji u apsolutnom smislu, o apsolutno spoznatom Ja.
Razbijajući atom sitne subjektivnosti, malog Ja, našeg ograničenog razuma, svesti, mišljenja, on od početka do svake strane, kraja ide od nužnih iz jednog unutar sebe različitog i istog duha po sebi i za sebe apsolutnog mišljenja identičnog sasvim mogućim sadržajem, bićem, dijalektičkim samokretanjem pojmova, nužnim zaključcima uma ka Božijem apsolutnom Ja.
MALI I VELIKI COGITO
Nasuprot Dekartovog ili Kantovog "malog cogita" (Ja mislim) iz koga se ne može potvrditi ni postojanje nas samih, ni postojanje sveta, a pogotovu apsolutno (Božije) večno postojanje, Hegel iz velikog cogita "Božijeg mislim, apsolutno postojim, jesam", kao jedinog mogućeg doslednog mišljenja samoodređujućeg pojma dijalektičke logike, koja sve (moguće, stvarne, nužne) razlike, suprotnosti atributa, modusa sastavlja u apsolutno istinitoj ideji, potvrđuje ne samo večno duhovno postojanje Boga ili samoizvesno postojanje nas samih, nego tek dokazuje svaku (moguću, stvarnu, nužnu) postojanost postojanja!
Zato Hegel Anselmov dokaz o nužnom postojanju Boga proglašava ispravnim, ali naglašava da takvo dokazivanje ostaje i dalje samo na nivou razumskog mišljenja, koje ostavlja naspram sebe suprotstavljeno postojanje, biće.
Međutim, kada se taj dokaz izvodi do kraja, iz nužnih zaključaka uma, i objektivnog mišljenja u samokretanju pojma, koje u svom samoodređenju samo sebi predmet, ta suprotnost mišljenja i bića nestaje.
Jedna najviša logičko-ontološka osnova mora, po Hegelu, dokazati da je deduktivni put od Božijeg mišljenja ka biću (čulnoj prirodi), isti kao i induktivni put iz čulnog bića (prirode), istorije ka njegovoj večnoj suštini na kraju u apsolutnom pojmu pojma, Božijem samomišljenju–večnom duhovnom biću.
To jest, iako kod Dekarta postoji od početka krug od mišljenja (pojma) ka biću i od bića ka mišljenju (pojmu), taj se krug razdvaja, deli i to ostaju dve skroz različite, a ne jedna ista stvar.
Međutim, po Hegelu, ako mišljenje traži potpunu izvesnost unutar sebe (po sebi i za sebe), njegovo samosaznanje mora biti jedno sa bićem, kao što se, takođe, zadnja istina bića može naći samo u samodređujućem mišljenju, pojmu.
Svako je, jeste, pa i praosnovno Ja mislim, ili Ja jesam pretpostavlja apsolutni identitet subjekta i predikata (subjektivnosti i objektivnosti), sve moguće je, jeste relacije, predikacije saznanja objektivnog pojma, suda, zaključka apsolutnog mišljenja, ideje.
Samo Božije (apsolutno) "Ja mislim, postojim " iz zadnje, apsolutne istine mišljenja, potvrđuje izvesnost našeg "Ja mislim, postojim", svaku postojanost postojanja, smislenost misli, saznatljivost saznanja i bivstvenost bivstvovanja...
Slično Platonu, ili Aristotelu, Hegel ne potvrđuje apsolutni pojam, ideju (Boga) kroz bilo koji posebni, opšti pojam ili pojedinačnu predstavu, opažaj, nego, sasvim obrnuto, svaki opšti ili posebni pojam razuma ili pojedinačan opažaj čula kroz apsolutni pojam Boga – celovitu ideju uma.
Ipak, bez obzira što Hegel se sa svake strane kraja dokazuje apsolutnost večne ideje, njegovo dokazivanje se mnogo pre zasniva na apsolutnom mišljenju o samom mišljenju Aristotelovog Boga, nego na Platonovoj nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj najvišoj ideji dobra.