Lepota i ljubav

Iako je Platon isterao pesnike iz svoje idealne države, jer pripisuju bogovima mnoge stvari kojih bi se čak i ljudi trebali stideti, upravo je on sa idejom lepote (po sebi) koju podražava umetnost (jedini dosledni) utemeljitelj bezinteresnog dopadanja.

Samo kod njega lepo ne služi nikakvoj svrsi, pa čak ni etičkoj (kao savršena ravnoteža između svih razlika, suprotnosti), jer, budući da u večnom svetu nema nikakvog nesklada, lepota nije ravnoteža između različitih ideja, nego lepota po sebi.

Zato postoji velika razlika između njegove ideje lepog i lepote u kasnijoj estetici ili umetnosti.

Platonova ljubav ka lepom po sebi napušta svaku čulnu zavisnost pa i čulnu lepotu umetničkog dela (ostaje samo vezanost za najvišu ideju dobra, od koje svaka ideja dobija svoju idealnost),  dok klasične estetičke teorije savršenu čulnost umetničkog dela koja u nama izaziva bezinteresno dopadanje, proglašavaju za "lepotu po sebi".

Kant npr. tvrdi da priroda kroz genija određuje pravila umetnosti, a Hegel, nasuprot tome, da je  nadahnut umetnik  "majstor Božiji", da se kroz lepotu umetničkog dela apsolutni duh otelotvoruje u području čulnosti.

Po Platonu, međutim, nikakvo „savršenstvo umetničkog dela“ ne doseže savršenu ideju lepog, već je svaka čulna lepota, pa i lepota umetničkog dela, samo senka ili kopija lepog po sebi.

Najviši eros duše nije ljubav ka lepim stvarima, lepim telima, pa čak ni ljubav ka lepim dušama ili lepim umetničkim delima, nego savršena ljubav večnog dela duše ka lepom po sebi.

I lepe stvari i lepa tela i lepe duše i lepa umetnička dela su lepe što podražavaju ideju lepog.

Kada se čovekovo telo ili duša lepi za lepa: tela, duše, umetnička dela.., ta zaslepljenost je samo odsjaj one najjače zalepljenosti duše za večnu ideju lepog.

Opet, ako se lepo odvoji od svakog čulnog sadržaja (što se vidi, čuje, dodiruje),  svih oblika koji se mogu osetiti čulima, kako je onda lepo?

Kada u Gozbu i Fedru iznosi različita mišljenja o Lepoti ili Ljubavi, te uzvišene besede nisu nigde toliko prožete živim čulnim slikama kao u tim dijalozima.

Pored toga, kako se ideja lepote razlikuje od drugih ideja, npr. pravednog po sebi, ili bilo koje druge ideje?

Platon ne kaže da je ideja lepote nadsaznajni sklad svih večnih ideja, umskih oblika, večna harmonija, kao što je najviša ideja dobra donosi idealnost svim idejama, utemeljuje njihovu večnu suštinu i njihovo večno postojanje,  nego je lepo po sebi (kao i svaka druga ideja) samo jedna od ideja.

 

LEPO PO SEBI I DOBRO PO SEBI

 

Ako lepo,  pravedno... po sebi jesu za to što jesu tek  po dobru po sebi...zar ne bi, onda ideja lepog trebala biti lepota celog večnog sveta ideja, pravednost po sebi, pravda između večnih ideja večnog sveta, i isto tako i sve ostale ideje?

I da najuzvišeniji eros nije ljubav ka lepom po sebi, nego, kroz ljubav ka najvišem dobru po sebi, ljubav ka celom savršenom svetu: lepog, pravednog, umerenog, hrabrog... po sebi,  svim večnim idejama![1] 

Zašto bi se duša lepila za lepo po sebi, a ne za pravedno po sebi, hrabro po sebi ili istovremeno za sve ideje: i lepo i pravedno, i dobro,  umereno, hrabro..?

Ako: lepo, pravedno, hrabro, umereno po sebi.., jesu to što jesu tek  po dobru po sebi...zar ne bi, onda, ideja lepog (lepo po sebi) trebala biti celovita lepota večnog sveta svih ideja, i zato i pravi razlog što se duša lepi za lepo po sebi, jer se kroz najvišu ideju dobra lepi za savršenu lepotu idealnog sveta, sve večne ideje!

Neko se po lepoti po sebi više lepi za lepo, neko po pravednom po sebi za pravedno, neko po umerenom po sebi, za umereno, neko po hrabrom po sebi, za hrabro neko po istini po sebi, za istinito, a neko po dobru po sebi, za dobro...

Platon, doduše, nigde ne tvrdi da je svaka ideja samo jedna od suština nadsuštastvene ideje dobra ili samo jedan od atributa jednog savršenog sveta svih večnih ideja.[2]

On jasno kaže da su savršene ideje pojedinačna večna bića, večne suštine odvojene jedna od druge.

To jest, iako ideja lepote, kao i svaka druga ideja, svoju posebnu večnu suštinu i svoje pojedinačno večno postojanje duguje nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj ideji dobra, lepo po sebi nije lepota (celog) večnog sveta, lepota svih ideja, nego je pojedinačno biće, ideja lepog odvojeno od svih drugih večnih bića, savršenih ideja. Isto važi i za sve druge ideja.

Platon kaže da ideja lepog ili pravednog nisu celovita lepota ili pravda večnog sveta, nego pojedinačne ideje jasno odvojena od drugih ideja.

Međutim, ako pravedno po sebi, lepo po sebi, kao i sve druge ideje, svoju idealnost imaju tek po ideji svih ideja, najvišoj ideji dobra, očigledno da je savršenstvo lepog, pravednog utemeljeno  u celovitom lepom, pravednom... svetu dobrog po sebi.

Samo je najviša ideja dobra, celovito dobro večnog sveta, svih ideja, i još mnogo dalje od toga: ta ideja svih ideja, Bog za ideje, kao nadbivstveno dobro utemeljuje i večnu suštinu i večno postojanje svih večnih ideja....

Iz svega izloženog  izgleda da je mnogo doslednije  reći da je lepo po sebi  lepota celog večnog sveta ideja, kao i pravednost po sebi, pravda večnog sveta između svih ideja, a to isto važi i za sve druge ideje...

Lepo po sebi, kao ni bilo koja druga ideja, ne može nikako biti odvojeno od drugih ideja, iako, svakako, ima svoju pojedinačnost, nego je lepo po sebi, po savršenstvu nasuštastvene, nadbivstvene ideje dobra, koja se, kao ideja svih ideja, Bog za sve ideje uzdiže iznad svih njih i prisutna u svima njima, celovita lepota iz večnog sveta  svih ideja, kao što je ideja pravednosti celovita pravda između svih ideja večnog sveta, kao što su sve ostale ideje to što jesu po celini večnog sveta...

Inače, zbog čega bi duša volela lepo po sebi pre nego pravedno po sebi; lepila  za lepo po sebi a ne za pravedno po sebi,  a pogotovu dobro po sebi?

Ako se za lepo po sebi, naspram samo  senke  ideje lepote u fizičkom svetu, ili njegovog odsjaja u umetničkim delima, za koje se lepe: telo, čula, osećanja, razum, večna umna duša tek po najvišoj ideji dobra,  onda bi takva duša, pre bilo kojeg zemaljskog dobra telesnog ili čulnog sveta, koje je samo senka, ili razumski odsjaj  večnog dobra po  sebi, pa čak i pre bilo koje druge večne ideje, trebala da se lepi za dobro po sebi, da voli dobro po sebi, i sa njim ceo svet večnih ideja: i lepo i  pravedno i istinito i umereno i hrabro... po sebi... za sve večne ideje.

Najviši eros ka lepom po sebi, pravednom po sebi, uopšte ka svetu večnih  ideja tek u ljubavi ka dobru po sebi ima utemeljenje.

Tek u ljubavi ka najvišoj ideji dobra duša u punoj duhovnoj širini skriva i otkriva svoja večna krila.

To je pre ljubavi ka bilo kojoj čulnoj stvari, koja je samo senke bića, ili ljubavi ka tvorevinima razuma, umetnosti, ili tehničkih umeća,  ljubav ka savršenom, idealnom  biću po sebi, svim večnim idejama.

Najviši eros nije ljubav ka lepom po sebi, ideji lepog, nego kroz ljubav ka mudrosti, najuzvušenija ljubav ka najvišem dobru po sebi, ka celovitom savršenom svetu: lepog, pravednog, umerenog, hrabrog po sebi,  svih večnih ideja!   

 

LEPO I MIRIS I UKUS

Da li, kao kod Platona, ljubav ka lepim telima, licima, dušama, umetničkim delima... vodi na kraju ljubavi ka lepoti  po sebi,  ili tek unutrašnja lepota kroz miris istine  budi, uzbuđuje  srce, dušu, telo za ukus ljubavi, koji harmonizuje sve razlike  u čoveku i razlike između ljudi, ne samo sve različite lepote, nego i sve razlike živog, neživog? 

I iako su  mnogo više lepe stvari koje se vide, čuju, govore, nego ono što se jede, pije... opet se  lepo povezuje sa ukusom Zašto?

Zato što se najviši smisao lepote i umetnosti razotkriva kroz miris istine i ukus ljubavi.

Ta prvostepena  umetnost koje stoji ispred svake druge umetnosti i nužno se mora pretpostaviti  za lepotu svih posebnih oblika: boje, zvuka, melodije, pokreta, igre...

To umeće ne sastavlja samo sve ostale umetnosti, nego i filozofiju, religiju, nauku, telo i duh, čoveka i državu, čovečanstvo.

Kao živa umetnost od celovite ličnosti ka celovitoj ličnosti samog života, iz samog života, to je umeće za sve ljudske i “nadljudske“ moći.

Kao što se lepe slike, melodije, reči, pokreti.... lepe za oči, uši,  telo, osećaje... tako se miris istine i ukus ljubavi  lepe za srce i dušu i tek daju odgovor zašto je lepo lepo.

U srpskom jeziku čak je  značenje praosnovnih reči jeste ili jedno, jedan dato sa onim jesti, jedno, kao i obrnuto: To znači da se pre svakog sabiranja, brojanja, broja jedno  naglašava kroz ukusno jede, se, jedno po telu, duši, duhu biranje uzbiranje, branje jestivog jeste. Ustima, zubima, jezikom jede se, govori i oseća, izražava ljubav, svako je i svako da procenjuje kroz neko (za telo, dušu i duh) starije jedan.

Presto ljubavi u  dubini srca i počelo iz večnosti istine u visini čela, najviša svrha vrha, kruni se, krune jakim unapred od kraja, iz raja mirisom istine i ukusom ljubavi da hvata, shvata, obuhvata, harmonizuje u unutrašnjoj lepoti ne  samo sve  razlike u ličnosti ili razlike između ljudi i naroda, nego i sa živom i neživom prirodom.

Unutrašnja lepota ličnosti izjednačuje u duhovnom središtu najovostraniju ljubav ka bližnjem i najonostraniju ljubav ka Bogu za najviše jedinstvo čoveka i zajednice. Svaka druga lepota mora biti vezana za oblike, i mnogo više čulna. Ako lepo nije sklad u duhovnom središtu između svih  polariteta, već je neko lepo po sebi, ono mora biti vezano za neki pojedinačni večni oblik, ili za večne oblike svih večnih ideja, ili biti neki sklad između svih različitih ideja.

Međutim, već je rečeno da lepo kod Platona nije sklad između ideja, jer su ideje same po sebi pojedinačna i odvojena večna bića a da savršeno jedinstvo sa drugim idejema, imaju tek kroz najvišu ideju dobra.

Samo miris istine i ukus ljubavi u duhovnom središtu ličnosti kroz ono za: telo, srce, dušu, duh nadumno ukusno jesti sagledava Božije jeste, i obrnuto:  ono nadumno ukusno  za srce, dušu, duh jede se, jedno (sveto jedosmo, pismo) u najvišem jedinstvu čulnog i natčulnog, ovostranog i onostranog u unutrašnjoj lepoti ličnosti vidi u nadumnom Božjem jeste.

 

BOG I IDEJA DOBRA

 

Za savršenstvo večnog sveta nikako nije dovoljna nadsuštastvena, nadsaznajna ideja dobra po sebi, jer dobro po sebi nema utemeljenje nadbivstvenosti, nego Božja apsolutna volja i stvarajuća sloboda.

U knjizi Postanja posle svakog dana stvaranja kaže: „I vidje Bog da je dobro“. Nadsaznajna, nadsušastvena ideja dobra jeste mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja,  ali samo nadbivstveni  Bog utemeljuje večno biće i večnu suštinu najvišeg dobra ui svake druge ideje, idealnosti savršenog sveta.

 

 LjUBAV I STVARANjE

 

Prvo je Božja stvarajuća ljubav. Drugo je začeće duhom odozgo iz semena reči Božije, u duši majci, telu materici i uzrastanje u trudu vere za drugo duhovno rođenje.

Treće je ljubav koja svako nesavršenstvo preobražava ka savršenstvu, koja umnožava, nadahnjuje svako rađanje, rođenje.  

Kao što žena  oplođena u fizičkoj ljubavi sa mužem rađa  novi život, tako duša oplođena duhom Božjim rađa u duhovnoj ljubavi uzvišene misli, reči, dela za večni život. Kroz dve najviše zapovesti izjednačava ljubav ka najonostranijem Bogu (iznad svih opažaja, misli,  reči, pojmova, ideja)  i najovostraniju ljubav ka bližnjem.

Svaka spoljašnja lepota  tela, lica, ili umetničkih dela, pa čak i ljubav ka večnim idejama traži stariju unutrašnju lepotu najviše ideja dobra po meri savršenog, večnog  života. A ljubav ka nadsaznajoj nadsuštastvenoj ideji dobra iznad svih ideja, najstariju ljubav ka Bogu iznad svih ideja.

 

METAFIZIKA MIRISA ISTINE I UKUSA LjUBAVI, I METAFIZIKA POLNOSTI, STVARAJUĆEG DODIRA, UTEMELjUJE SVAKU LEPOTU I SVAKU UMETNOSTI

 

Iako su miris i ukus najinstiktivnija čula, onostrano utemeljenje mirisa u istini i ukusa u ljubavi i polnosti ka stvarajućem dodiru ka svetoj jednoći: tela, duše, duha u Bogu najpre potvrđuje moć unutrašnje lepote nad spoljašnjom.

Miris istine i ukus ljubavi u središtu duhovne lepote ne utemeljuju samo svaku lepotu: slike, zvuka, reči, osećaja, pokreta, i sve umetnosti, nego u starijoj unutrašnjoj lepoti karaktera objedinjuje nauku, filozofiju, teologiju, umetnost, mikro-makrokosmos, svesno, podsvesno i nadsvesno, svakog konkretnog pojedinaca i narod, državu, čovečanstvo…

Svakako, ako su miris, ukus, dodir osnovna čula, onda se za tu metafiziku mirisa, ukusa, ili polnosti, suštinskog ili stvarajućeg dodira, mora od fizike do metafizike dati njihovo dosledno izvođenje.

Početnim mirisom, ukusom, i opažajima svih ostalih čula sve sa strane, van ide osećajima u središte srca, a mislima, idejama u mozak, svest, najvišu svrhu vrha. To suštinsko ukrštanje različitih energija i u neživom veže čestice u atomima, atome u molekulima, a kamoli u živom.

Kičma, mozak direktnim ili indirektnim dodirima povezuju kosti, mišiće, krv, živce sve organe. Živo i neživo se neprekidno prožimaju disanjem, hranom, kroz suštinski ili stvarajući dodir u rastu od semena do ploda ili raznovrsnu razmenu molekula, elemenata, energija u ćelijama, organima.[3] Suštinski dodir preobražava neživo ka živom (kod biljke) ili kroz vodu, hranu, disanje, ili množenje plodnu vezu živog i živog, i zato  stoji u osnovi (stvaranja i održanja)  svake jedinke i vrste.

Sa jedenjem, hranom, disanjem, to je kroz metafiziku mirisa, ukusa suštinski dodir, a kroz  metafiziku polnosti plodno prožimanje tela i duha, svih čula,  misli, reči, osećaja .… stvarajući (fizički, duševni ili duhovni) dodir.

Spoljašnje, unutrašnje duhovno, duševno prožimanje, susret licem k licu kroz najraznovrsnije misli, reči, osećaja indukuje nove vizije i ideje. Kroz metafiziku čiste volje, metafiziku jezika, metafiziku mirisa, ukusa, metafiziku polnosti, stvarajućeg dodira, sastavlja nauku, filozofiju, umetnost i religiju dostiže mikromakrokosmičko sve-jedno–jedno-sve.

Metafizika polnosti, roda kroz jedinstvo muža i žene uključuje i instinktivnost, borbu za održanje jedinke, vrste i uzvišenu duhovnost, ljubav: i svest, podvest i nadsvest. Opet, iako pretpostavlja duhovno jedinstvo sa rečima: „I biće dvoje jedno telo“ i: „Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja,“  naglasak je opet na fizičkoj jednoći čoveka i žene u najstarijem duhovnom rodu od Boga za blagoslov svake plodnosti. Plodnost ljubavi kroz spoljašnji, unutrašnji dodir traži celovite ličnosti...

Taj  stvarajući dodir ne služi kiču, nego da kroz fizičku, duhovnu plodnost i lepotom karaktera iz duhovnog središta gospodari svakom spoljašnjom lepotom,  nadvladava svaku površnost,   kič…

Po vlasti Duha istine maštu treba uzjahati kao letećeg konja za silu prizemljenja, groma. To je prodiranje kroz  nožno,  mrsno, mrzno, zamršeno kao kroz mržnju, nož, mirisno ukusni okret  u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti, osvajanje od krune ka carskom podnožju...

Kroz nadumno ukusno jedno za telo, dušu,  duh jesti večno jeste.

Miris istine i ukus ljubavi  svako  je i svako da potvrđuju u  nadumno ukusnom (za srce, dušu, duh) Bogu, najstarijem jedinom, jedan.

To najjače osećanje, sećanje za sve naše misli,  reči,  osećaje, razum, um, sastavlja u jednu ličnost, a ne neko "po sebi" (saznajno-logičko) jeste.

Kroz svetu reč, reč sabira, bere, bira po jedno, za jedno. Rodilo se kad je kroz čistu volju i jednu slobodnu vlastitost rodilo, dalo duhovni rod, sazrelo za večnost.

Sveto jedno, jedosmo, jesmo i upijasmo istinu, pismo, pismo.

Počelo unutra, odozgo, unapred  čela za sve dole, unazad,  van, čistim srcem, duhom vršidba od vrha ka dnu, od  srede, unutra, jezgra ka svemu okolo,  završna žetva svrhe, smisla, srp istine, kruni se u kruni.

 

KOMENTAR

 

Ne vredi samo gledati hranu, već održanje jedinke podrazumeva kroz jedenje pijenje, suštinski dodir, a održanje vrste, jedinstvom polova začećem stvarajući dodir. Samo ta praosnova suštinskog dodira kroz metafiziku mirisa, ukusa, jedenje, pijenja, hrane, ili kroz metafiziku polnosti stvarajućeg dodira, dostiže nepodeljeno teološko-filozofsko-naučno-umetničko najstarije jedinstvo.

Prva zabrana u j(edemskom) vrtu odnosi se na ukus, jedenje, pijenje, hranu suštinski dodir.

Druga zapovest na metafiziku polnosti, pranačelo roda, stvarajući dodir. Ako se nakon ploda sa drveta znanja dobra od zla kaže: „Tada im se otvoriše oči i videše da su goli,“ očigledno da su pre toga sva čula kroz miris istine Duha Svetog koji budi, uzbuđuje srce, dušu,  za ukus u ljubavi Boga istovremeno sagledavala bezmerje unutrašnje, duhovne lepote. 

Sa jedenjem bilo kojeg ploda Adam je imao istovremeno i neko otkrivanje, otkrovenje; kroz svako nadumno ukusno (je)edemsko jesti, otkrivao najuzvišenije jeste. Sa biljkama razgovor na nivou sna, sa životinjama skoro kao sada sa ljudima, a sa Evom najviše telesno-duševno-duhovno sve-jedno, jedno sve.

A kroz miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života Božije otkrivanje, otkrovenje i razgovor sa višim bićima...