Hegelova samospoznaja duha kao spoznaja sebe i samospoznaja sebe kao spoznaja duha

„Spoznaja je duha najkonkretnija, stoga najviša i najteža. S p o z n a j  s a m o g a   s e b e, ta apsolutna zapoved ni po sebi, a tako ni tamo gde dolazi kao povijesno izrečena, nema značenje prosto s a m o s p o z n a j e  prema  p a r t i k u l a r n i m sposobnostima, karakteru, sklonostima i slabostima individue, nego značenje istinitoga u čoveku, kao i istinitoga po sebi i za sebe – same  b i t i   kao duha.“^[1]

Filozofsko znanje kroz  istoriju filozofije teži sjedinjenju konačnog i beskonačnog, idealnog i realnog, subjektivnog i objektivnog, duha i prirode, mišljenja i bića. I iako istorija filozofije sa svim mogućim različitim, suprotnim filozofijama ispoljava istovremeno najvišu slobodu duha i logičku nužnost istine  ona, po Hegelu,  tek na kraju dostiže to najviše jedinstvo.

Njegova Istorija filozofije demonstrira „metafizičko iskustvo uma“, pokazuje da su sve dotadašnje filozofije samo stepeni samosaznanja sveobuhvatne filozofije filozofije, koja na kraju svog puta u njegovoj Nauci logike, u apsolutnom mišljenju samog mišljenja, pojmu samog pojma, znanju samog znanja, prepoznaje Aristotelovog Boga, Platonovu apsolutnu  ideju.

Ta dijalektička logika otkriva logički put spekulativnog pojma, koji pokazuje kako se duh samosvešćuje samoodređenjem saznanja dolazi do sebe. Od potpuno neodređenog, pojavnog čulnog bića na početku, i svakom suštinom dalje, do suštine svih  saznajnih suština do večne istine  apsolutne ideje.

Ona polazi od najvećih suprotnosti mišljenja–bića, početnih filozofsko–logičkih principa (Parmenidove–Heraklitove filozofije) koje tokom dalje istorije filozofije sve više saglašava, da bi u završnoj  filozofiji sve moguće logičko–filozofske razlike, suprotnosti objedinila u apsolutnom duhu,  ideji.

„Sve što je najprvobitnije jeste nešto najapstraktnije,..još nije napredovalo; poslednji oblik koji proizilazi iz ovog napredovanja, kao jednog neprekidnog određivanja jeste najkonkretnije;...Savršena filozofija jednog poznijeg vremena predstavlja u suštini rezultat svih ranijih radova mislenog duha, da su nju zahtevala, proizvela ta ranija stanovišta, te da nije sama sobom iznikla iz zemlje“^[2] 

Na početku Parmenid. Ne postoji praznina, ništa, nebiće,  jer se ne može misliti, govoriti o nebiću, nego samo o biću. Samo biće–jedno jeste.

Samo je večno istinito mišljenje, sa jednom sa svih strana istom istinom,  niti tamo veće niti ovamo manje, jedno večno isto biće.

Međutim, iako važe Parmenidove reči: Jedna istina je samo istina jednog, za Hegela, dakle,  ne postoji samo jedno–biće i jedna jedina apsolutna misao: biće–jedno jeste, nebiće– mnoštvo nije, nego apsolutno mišljenje, kao heraklitovski logos sve-jednog–jednog-svega sadrži u jednoj apsolutnoj misli, pojmu i jeste i nije i  biće i nebiće, pojavu–suštinu, isto i različito, svaku moguću formu, sadržinu mišljenja–bića.

Hegel Parmenidovo jedno apsolutno određeno istinom mišljenje–biće, zbog njegove potpune negativnosti spram svake razlike prirodnog sadržaja, čulnog mnoštva, jer nema nikakve druge, bliže, konkretnije odredbe, bilo kakvog kretanje, promene – izjednačuje sa nebićem.

Pokazuje da sve pojavno, čulno, prolazno nastajuće–nestajuće  prirodno biće–nebeiće postoji samo unutar jednog različitog–istog večno živog duha apsolutnog mišljenja–bića.

Dijalektikom čistog pojma o pojmu, kao filozofijom same filozofije, Hegel razotkriva suštinsku, unutrašnju, logičku istoriju filozofije, prepoznaje logički put samosaznanja sveobuhvatnog duha, dokazuje da svi različiti, suprotni principi tokom njene istorije samo stepeni samorazvoja jedne apsolutne ideje.

„Apsolutna ideja jeste jedini predmet i jedina sadržina filozofije. Pošto ona sadrži u sebi svu određenost, i pošto je njena suština da se vraća sebi kroz svoje samoodređenje ili uposebljavanje, to ona ima razna uobličenja, a posao je filozofije da u njima sazna ideju. Priroda i duh su uopšte različiti načini prikazivanja njenog postojanja.“^[3]

Samorazvoj svih logičkih principa u svojoj Istoriji filozofije Hegel izjednačuje sa samoodređenjem apsolutnog mišljenja o samom mišljenju u svojoj Nauci logike, izlaganjem apsolutne  ideje. Ili, logičko kretanje čistog pojma o pojmu u izlaganju apsolutne ideje, poistovećuje sa svim stepenima samosaznanja apsolutnog duha u filozofiji.

„Redosled sistema filozofije u istoriji je isti kao redosled u logičkom izvođenju pojmovnih odredaba ideje“^[4] Tek u jednoj sveobuhvatnoj filozofiji same filozofije, totalitetu aposlutnog duha, ideje, sastavljaju svi različiti, suprotni filozofski principi tokom njene istorije.

U njegovom sistemu apsolutnog znanja o samom znanju, svesti o samoj svesti, sve ide po jednom nužnom logičkom sledu,  raste od semena do završnog ploda, razvija kao organska celina jedne apsolutne ideje. Samo ono što je živo, što je duhovno budi se u sebi, razvija se. Ideja je tako konkretna po sebi i u razvoju – jedan organski sistem, jedan totalitet koji u sebi sadrži čitavo bogatstvo strupnjeva i momenata.“^[5]

Beskonačna negativnost mišljenja spram svakog konačnog, oblika, pojavnog bića slobodno ispoljava sve logičke razlike, suprotnosti, dijalektikom čistog pojma ka sveobuhvatnoj istini saglašava sve dotadašnje filozofije, sve dok u totalitetu duha ne izjednači apsolutno logičko mišljenje o samom mišljenju  sa Božijim večnim bićem, ne prepozna istinu apsolutne ideje kao večnu suštinu Boga pre stvorenog sveta.

Po nužnosti dijalektičke  logike u osnovi sve  nauke, to je utemeljenje apsolutne naučnosti logike i apsolutne logičnosti nauke pre, posle svake druge nauke. Tek se čistim pojmom pojma, kao potpunom naučnošću logike ili potpunom logičnošću nauke utemeljuje sama, sva (nauka) logika; započinje apsolutna naučnost logike i apsolutna logičnost nauke.

Zapravo, naučna (unutrašnja, logička) istorija filozofije u dijalektičkom totalitetu subjektivnog–objektivnog jedina ima za predmet svog proučavanja apsolutno. Zapravo, dijalektička logika je nauka same logike, ili logika same nauke, najviša (apsolutna) naučnost nauke i najviša (apsolutna) logičnost logike.

Samo je u toj apsolutoj logičnosti nauke ili apsolutnoj naučnosti logike logička forma apsolutnog pojma o pojmu izjednačena sa apsolutnim logičkom sadržinom mišljenja o samom mišljenju, potpuno jedno sa svojim predmetom, Bogom kakav je on po svojoj večnoj suštini apsolutne ideje.

Apsolutna forma u logici je, zapravo, njena prvostepena  sadržina, ili apsolutna sadržina u logici njena apsolutna forma. Ta apsolutno naučna logika, ili logična nauka ispunjava Fihteov kriterijum aposlutne forme–sadržine nauke same nauke, znanja samog znanja.

U toj  apsolutnoj logici same nauke, ili apsolutnoj nauci same logike, razotkriva se najviše  logičko-ontološko jedinstvo mišljenja i bića, izlaže kako apsolutni duh u filozofiji saznaje sebe. Sva priroda, istorija služi njegovom samorazvoju, samoosvešćenju u najvišem dijalektičkom jedinstvu forme-sadržine pojma o pojmu, svesti o samoj svesti, samosaznanju apsolutne ideje.

Dijalektika čistog pojma o pojmu najviše logičko-ontološko jedinstvo mišljenja i bića sa svim mogućim momentima, stepenima saznanja kroz formu-sadržinu svih različitih, suprotnih filozofije, prikazuje kao suštinsku, unutrašnju istorija duha, samorazvoj apsolutne ideje.

Apsolutno samosaznanje u čistom pojmu pojma, mišljenju o samom mišljenju u izlaganju sveobuhvatne ideje izjednačuje subjektivno i objektivno, misli i predmet  misli. Dokazuje da su ti različiti umni principi, po svoj istoriji filozofije samo sva moguća različita, suprotna ispoljenja jednog slobodnog duha, koja po logičkoj nužnosti apsolutnog pojma vode najvišem samosaznanju sveobuhvatne ideje.

Zapravo, tek se u završnom sistemu apsolutnog duha, misli o samoj misli, s koja izlaže  metafizičko iskustva uma kroz celokupnu istoriju filozofije dijalektikom pojma o pojmu izjednačuju sloboda i nužnost, subjektivno i objektivno logička forma–sadržina (bez razlike), logički princip svake posebne filozofije nalaze svoje mesto.

To samoodređenje apsolutnog pojma treba potpuno da izjednačiu logičko i ontološko, subjektivno i objektivno, da pokaže da se svako moguće, stvarno, nužno biće potvrđuje tek kroz prvobivstveno istinito mišljenje.

Samo apsolutno mišljenje o samom mišljenju u samorazvoju samosaznanja u totalitetu duha, apsolutne ideje sastavlja subjektivno i objektivno, u dijalektičkom samokretanju pojma dostiže unutrašnje bezmerje duha starije od prostora, vremena, broja.

To je natprirodni oblik, umski lik  večne istine, kao logički uzrok i početak, „nepokretno što pokreće“, Božiji duh pre sve stvorene prirode, istorije koji potpuno zna, sebe.

Već u uvodu svoje Nauke logike  Hegel  apsolutnu, večnu suštinu Boga, svodi na apsolutnu, večnu suštinu logike; tvrdi da je za njega logika „sistem čistog uma [..], carstvo čiste misli, istina sama po sebi i za sebe [...] izlaganje Boga kakav je on u svojoj večnoj suštini pre stvaranja prirode i jednog konačnog duha [...],“^[6] a svet prirode, istorije samo ospoljenje, drugobivstvo Boga, otuđenje apsolutnog duha,  ideje.

To jest, apsolutna forma logike je upravo (apsolutno slobodna) sadržina filozofije (mišljenja o samom mišljenju) a apsolutna sadržina istorije filozofije, kao najviše filozofija filozofije, je sveobuhvatna ideja, koja u formi naučnog pojma o pojmu, mišljenja o samom mišljenju sastavlja sve različite, suprotne filozofije.

Kako je i sadržina apsolutnog mišljenja – apsolutni duh, pojam, ideja Boga, a istovremeno i forma Božijeg apsolutnog mišljenja o samom mišljenju–  apsolutni pojam, duh, ideja, nauka o logici je sinteza svih nauka,  a najviša, dijalektička logika sa tim znanjem apsolutne forme-sadržine, apsolutnim pojmom pojma, mišljenja o samom mišljenju, kao večne suštioneBoga, apsolutna nauka svih nauka.

A to je upravo ono što Hegel traži od Aristotela. Da najviše mišljenje o samom mišljenju, koje pripisuje Bogu, dokaže kroz svu apsolutnu logičku formu–sadržinu bez razlike, demonstrira čistim pojmom tu večnu svrhu–delo Božijeg mišljenja o sasmom mišljenju kroz sve moguće–stvarno–nužno postojeće. „Ideja mišljenja koje misli o samom sebi shvaćena je kao najviša istina...Ono što nedostaje jeste jedan princip koji se sprovodi kroz celu oblast posebnosti.“^[7]

Da se mišljenjem mišljenja shvate, obuhvate svi različiti logički principi,  dijalektikom apsolutnog pojma po sebi i za sebe apsoluno mišljenje pretoči u sve moguće–stvarne–nužne vidove bića, izvede iz apsolutnog duha, ideje. Sa apsolutnošću logičkog – mišljenja (mišljenjem o samom mišljenju) i apsolutnošću ontološkog  (bića–Boga)– u apsolutnom saznanju izjednače logičko i ontološko, mišljenje i biće.

Da se na kraju, najvišom naučnom filozofijom–logikom u samokretanju spekulativne misli, pojma pokaže, potvrdi u svim posebnim sadržajima na delu taj najviši panlogizam jedne sa svih strana iste istine apsolutnog mišljenja–bića. Dokaže da je to apsolutno logičko (potpuno logičko mišljenje o samom mišljenju) jedino stvarno, ontološko, biće i sve ontološko, stvarno, prirodno, istorijsko, svako postojanje, dešavanje, sve  biće upravo – apsolutno logično.

Kod Šelinga apsolutni identitet subjektivnog i objektivnog, sastavlja i apsolutnu logičku formu–sadržine, vodi jedinstvu konačnog i beskonačnog, realnog i idealnog, opšteg i posebnog, duha i prirode.

Ipak, iako i Hegel pretpostavlja identitet prvobivstenog duha i drugobivstvene prirode, kod njega samo duh ima apsolutno postojanje, a sve čulne forme, materijalni, energetski oblici, pojave, sadržaji prirode samo su opredmećene večne logičke forme, ospoljeni, otuđeni logički sadržaji apsolutnog duha, ideje.

Otuđenjem duha u prirodu počinje rascep mišljenja i bića, Božijeg lika apolutne ideje i pojavnog oblika; ideja je prostoru, vremenu, materijalnoj prirodi u prividnom životu, biću.

Dijalektikom pojma se nadvladava taj rascep mišljenja i bića i njihovo međusobno samoogledanje u praznini, ničemu, obostranoj uslovljenosti, nebiću i apsolutnim samosaznanjem izlazi iz ospoljenog života, prividnog bića.

Ospoljeno biće svakim mogućim materijalnim kretanjem u drugobivstvenoj prirodi, pojavnom mnoštvu konačnom merom razuma, čula proizvodi na kraju i sopstvenu “smrt“ – nebiće.  

Tek kada se mišljenja dostigne istinom unutrašnje bezmerje ideje, ta apsolutno slobodna forma uma se sastavlja sa apsolutno logičkim sadržajem večnog bića i taj rascep mišljenja i bića ukida.

Duh se u svojoj negativnosti spram prirode reflektuje samoogledanjem, samosaznanjem u povratnom, logičkom kretanju pojma, a sa najvišim pojmom pojma dostiže apsolutno jedinstvo subjektivnog i objektivnog, mišljenja i bića.

Filozofsko mišljenje napušta drugobivstvo prirode, istorije, sve  spoljašnje iskustvo i po logičkoj nužnosti sveobuhvatnog znanja na kraju svog puta vraća u večnost „nepokretnog pokretača“, jedne sa svih strana iste  istine mišljenja–bića.

Večno živi duh po sebi i za sebe sastavlja sve moguće različite, suprotne logičke momente sveobuhvatne ideje, saznaje apsolutnu istinu kao večnu suštinu Boga pre stvaranja sveta, istorije i jednog konačnog duha.

„Tako se apsolutni duh, koji se pokazuje kao konkretna i poslednja najviša istina svega bića, saznaje na kraju razvoja još više kao duh koji se slobodno otuđuje i otpušta u oblik nekog neposrednog bića, odlučuje na stvaranje jednog sveta koji sadrži sve što je spadalo u ono razviće koje je prethodilo onom rezultatu, i što se blagodareći tome obrnutom položaju prema svome početku pretvara u nešto što zavisi od rezultata kao principa.“^[8] 

Ništa ne postoji što nije pretočeno u mišljenje, kao u Parmenidovoj kugli: „Jer, sve jedno mi je odakle ću početi, jer ću se opet tamo vratiti.“  Apsolutno mišljenje ponovo uspostavlja logičko-ontološko jedinstvo sa večnim bićem kao „punu jednu bez ikakve praznine, zaokruženu sa svih strana istu istinu – „niti ovde veću, niti tamo manju,“ nalik Parmenidovoj kugli, ili Aristotelovom Bogu.

Od najvećih suprotnosti Parmenidovog čistog jednog bića  i  Heraklitovog „jednog koje je u svemu u svega koje je u jednom“,  započinje dijalektičko jeste–nije, biće–nebiće i jedino moguće–stvarno–nužno naučno-logično utemeljenje u njihovom apsolutnom jedinstvu,  postajanju, bivanju, kao logosu večno žive vatre duha po sebi i za sbe koja u samorazvoju apsiolutne ideje sastavlja sve razlike, suprotnosti.

To je iza sve  pojavnosti čulno-razumskog bića, pojavnog postojanja prirode, istorije, dijalektikom čistog pojma, najvišim umskim delom duše“sećanje“, “preopoznavanje Platonove večne ideje.... A ponajpre Aristotelovo mišljenje o samom mišljenju saznaje najvišu logičku-ontološku mogućnost–nužnost Božijeg večnog mišljenja–bića... Ili, dijalektikom apsolutnog duha izjednačenje mišljenja sa prostirućom prirodom (bićem), kao potpuno jedinstvo dve Dekartove supstancije, ili Spinozine sa svih strana beskonačne supstancije i svih njenih beskonačnih  atributa...

To je logičko-ontološka nužnost apsolutnog duha, Božijeg Ja, pre, ispred utemeljenja bilo kojeg, kakvog konkretnog ljudskog Ja, Kantovog transcendentalnog Ja, kvalitativne beskonačnosti istine stvarajućeg Božijeg uma, pre samo regulativnog uma ili konačnog razuma.

Apsolutni duh, kao Platonova večna ideja, ili Aristotelov natčulni pojam, apsolutnom subjektivnošću mišljenja o samom mišljenju, kao najvišom objektivnošću i uslovom svake objektivnosti, ponovo postavlja noumenalno ispred fenomenalnog i najviše jedinstvo uma za sve suštinsko-pojavne sadržaje ispred odvojenosti razuma, čula.

U stvari, tako nešto je već prisutno u Šelingovom apsolutnom identitetu subjektivnog i objektivnog, forme i sadržine, konačnog i beskonačnog, prirode i duha u totalitetu: „duh je svesna priroda, priroda je nesvesni duh“.

 

Hegelovo apsolutno logičko samosaznanje, samomišljenje, samosvest kao prvostepeni (večni)  duhovni život Boga

 

Na prvi pogled izgleda da se Hegelova dijalektička logika utemeljuje na protivurečnosti i tako suprotstavlja samom temelju logike. Međutim, tako je samo na prvi pogled, a u dubljem sagledavanju on  sa dijalektičkim jedinstvom logike mnogo pre doslednim monizmom, panlogizmom traži iz najvišeg po sebi i za sebe apsolutnog duha, ideje večno živo neprotivurečno jedinstvo svih mogućih različitih, suprotnih formi pojma, suda, zaključaka mišljenja.

Hegelov kriterijum apsolutne logičnosti logike nije usmeren ka pojedinačnom, posebnom opštem pojmu, znanju o nečemu, nego ka sveobuhvatnom idejom ka celini, svemu.

Nije isto kada je nešto pojedinačno, posebno, opšte protivurečno nekom drugom pojedinačnom, posebnom, opštem, i kada je protivurečno apsolutu, celini, svemu. Zapravo,  kako će nešto biti protivurečno celini, aspsolutu?

Zato je po Hegelu, nauka o celini jedina nauka jer, koja dijalektičkom logikom dosledni monizam sve razlike, suprotnosti poima kao po sebi drugo samoga sebe apsolutnog duha, ideje, shvata kao logos Heraklitove večne vatre koji nosi sve u  jednom  i jedno u svemu.

Zato možda i nije prava reč da Hegelova logika počiva na protivurečnosti, nego je zapravo jedina nauka, logika koja naukom o celini, totalitetu bića–logike ne počiva (ne dozvoljava) protivurečnosti, nego ih, nastavljajući na Spinozu, Šelinga, poima kao unutrašnje, logičke razlike, suprotnosti jednog apsolutnog po sebi različitog i istog totaliteta Boga–prirode.

To jest, dokle god jedna istina dozvoljava isključive suprotnosti, ima protivurečnosti nasuprot sebe, ona nije totalitet, apsolutna istina.

To znači da Spinozu ili Hegela Bog nije Bog kada ima naspram sebe prirodu, niti je večni život život, kada ima naspram sebe smrt, neživo. Jedna po sebi različita i ista apsolutna ideja sve moguće-stvarne–nužne suprotnosti dijalektikom poima kao slobodu jednog večno živog duha, kao prvobivstveni  večni duhovni  život Boga, dok formalna logika i dalje zadržava isključive suprotnosti (protivurečnosti ) živog–neživog, duha–prirode.

Po Hegelovoj jedino mogućoj logičnosti dijalektičke logike večni duhovni život ne može imati naspram sebe smrt, neživo, niti Bog, apsolutni duh, istina naspram sebe prirodu, neistinu. Naspram večno živog ne može stajati nikakva (prirodna) smrt,  neživo, ili naspram duha, priroda, nego večno živi duh, kao Heraklitov logos večno žive vatre sastavlja sve razlike, suprotnosti živog–neživog, objedinjuje svu živu i neživu prirodu, sve moguće forme, sadržaje.

Sve se mora pojmiti u jedinstvu Božijeg duha, kroz logička pododređenja apsolutne ideje, dijalektičkom logikom sastaviti sve razlike, suprotnosti živog–neživog.

Naspram polariteta živog i neživog, živog koje prelazi u neživo i neživo u živo, apsolutni (večni, duhovni) život Boga, apsolutno samosaznanje, samomišljenje, samosvest dijalektikom unutar sebe kroz logička pododređenja apsolutne ideje obuhvata sve moguće-stvarne-nužne razlike, suprotnosti života–smrti, živog–neživog, ili duha–prirode.

Um je saznajni organ večno živog duha a dijalektika u sveobuhvatnom pojmu pojma, koja u logičkom jedinstvu apsolutne ideje sastavlja sve  forme i sadržaje, organon apsolutno istinitog samosaznanja, samomišljenja.  To organsko jedinstvo sve logike je umom večni duhovni živog Boga a dijalektikom organon apsolutno istinitog mišljenja o samom mišljenju.

I  kako dijalektika kao organon večne istine u totalitetu apsolutne ideje sastavlja u najvišem jedinstvu uma sve moguća-stvarne-nužne razlike, suprotnosti živog–neživog, um je sa najvišim pojmom pojma, mišljenjem samog mišljenja, znanjem samog  znanja, svesti same svesti večni duhovni organ Boga, ono prvostepeno, prvobivstveno večno živo.

 

 

Izjednačenje subjektivnog i objektivnog u Hegelovoj ličnosti–filozofiji.

 

„O suštini duha je navedeno da je njegovo biće njegovo delo… Tačnije rečeno njegovo delo sastoji se u tome što zna za sebe. Γ ν ω ύ ι  σ ε η υ τ ό ν, poznaj sebe, taj natpis nad hramom boga znanja kod Delfa predstavlja apsolutni nalog u kome se izražava priroda duha...Svest u suštini znači da ja postojim za sebe, da sam predmet samom sebi.“^[9]

Zapravo, načelo Γνωύι σεηυτόν (spoznaj sebe) postiže se u apsolutnom smislu tek na kraju u Hegelovoj umskoj ličnosti–filozofiji, kada se u završnoj filozofiji filozofije izjednače mišljenje i biće, natprirodno i prirodno: večni duhovni lik Boga i najviši umski ljudski lik čoveka.

Kroz najviši oblik čistog pojma o pojmu u završnoj filozofiji na kraju, sve je pojavno kretanje u prostorno-vremenskoj prirodi došlo do kraja i zato ukinuto, dostiglo logičko kružno kretanje, dostiglo metafizički umski lik istine, kvalitativno bezmerje nepokretnog pokretača, apsolutnog duha, ideje. U Hegelovoj umnoj ličnosti–filozofiji apsolutnog znanja, čistom mišljenju o samom mišljenju, apsolutnom pojmu pojma koje potpuno saznaje, shvata sebe sjedinilo se subjektivno i objektivno, mišljenje i biće.

To je Parmenidovo jedno sa svih strana istinom isto mišljenje–biće. Ili Heraklitov logos sve–jednog jednog–svega, Anaksagorin Νοϋς pre svega sveta, i u osnovi svega sveta, Platonova apsolutna ideja, ili Aristotelov Bog (nepokretni pokretač), kao logički uzrok i početak.

Apsolutnim samosaznanjem, potpunim iskustvom uma, umnosti, izjednačuje se konačni, prirodni, ljudski lik čoveka i apsolutno logički lik Boga, večna forma–sadržina duha, istina večne ideje. Sa večnom  svrhom–delom „nepokretnog pokretača“  , apsolutnim duhom koji apsolutno zna sebe, ideja je  iskusila sve spoljašnje puteve, „prozrela“ sva ispoljenja, otuđenja, drugobivstvene prirode i logičkim kretanjem čistog pojma kroz sve  različite filozofije potpuno, prepoznala sebe. „Na taj se način filozofija pokazuje kao krug koji se vraća u sebe“^[10] Sa tom svesti o samoj svesti, znanjem o samom znanju duh se oslobodio drugobivstva, svakog ospoljenog, otuđenog života, bića u čulnoj prirodi i apsolutnom istinom vratio u  večni nadpočetak.

Apsolutno mišljenje beskonačna negativnost spram prirode potpuno “guta“ sve razumsko, čulno mnoštvo, napušta na kraju svog puta svako drugobivstveno postojanje  i apsolutnim i pozitivnošću čiste misli o misli, samosaznanjem vraća duhovnom postojanju. Sa apsolutnim pojmom mišljenje ponovo uspostavlja logičko-ontološko jedinstvo sa večnim bićem kao „puno jedno bez ikakve praznine iste istine, zaokruženo sa svih strana – „niti ovde veće, niti tamo manje,“ nalik Parmenidovoj kugli, ili Aristotelovom Bogu.

„Tako se apsolutni duh, koji se pokazuje kao konkretna i poslednja najviša istina svega bića, saznaje na kraju razvoja još više kao duh koji se slobodno otuđuje i otpušta u oblik nekog neposrednog bića, odlučuje na stvaranje jednog sveta koji sadrži sve što je spadalo u ono razviće koje je prethodilo onom rezultatu, i što se blagodareći tome obrnutom položaju prema svome početku pretvara u nešto što zavisi od rezultata kao principa.“^[11]

To potpuno jedinstvo mišljenja i bića u Hegelovoj umskoj ličnosti–sistemu apsolutnog duha, je kroz jednog konkretnog čoveka potpuno samosaznanje večnog, umnog dela duše čitavog ljudskog roda, i istovremeno apsolutno samosaznanje večnog duha. Ta spoznaja duha (apsolutne istine, kao večne suštine Boga) iz večnog, umskog dela duše je kao samospoznaja (najsuštastvenijeg) večnog dela sebe, filozofijom same filozofije jedina apsolutna spoznaja večne suštine čoveka, ljudskog roda.

„Spoznaja je duha najkonkretnija, stoga najviša i najteža. Spoznaj samoga sebe, ta apsolutna zapoved ni po sebi, a tako ni tamo gde dolazi kao povijesno izrečena, nema značenje prosto samospoznaje prema partikularnim sposobnostima, karakteru, sklonostima i slabostima individue, nego značenje istinitoga u čoveku, kao i istinitoga po sebi i za sebe – same biti kao duha.“

Prirodni oblik koji se rađa i umire se smrću tela oslobađa svoga ospoljenja, otuđenja, drugobivstvenog života u pojavnoj prirodi, istoriji, ali dijalektikom čistog pojma o pojmu, metafizičkim iskustvom“ večnog umskog dela duše kroz celokupnu istoriju filozofiju prepoznaje (Platonovu) večnu formu–sadržinu apsolutne ideje, ili kao mišljenje o samom mišljenju znanjem samog znanja ima istinom dodir sa natprirodnim, metafizičkim likom Boga, dostiže nepokretno pokretanje, savršenu svrhu–delo Božijeg samog po sebi, večnog duhovnog života, bića!

Večni umni lik čoveka (ljudskog roda) dostiže apsolutnim samosaznanjem logički duhovni lik istine večne ideje, metatafizički lik Boga. Apsolutni duh u  misli o misli, pojmu o pojmu sastavlja početak s krajem, postiže logičku kružnost, izlazi iz prostora–vremena–prirode, koji upravo na toj razlici početka kraja – duhu koji se, ospoljuje, otuđuje od sebe i počivaju.

„Um postaje svestan samog sebe [misao koja u natčulnom pojmu dostiže kružnost, jer sastavlja početak s krajem, čime ima  logički početak, pokretanje] shvatajući natčulno, pošto stupajući [istinom] u dodir sa svojim predmetom [natčulnim bićem – Bogom i istovremeno sa samim sobom] i promišljajući o njemu on sam postaje shvatljiv [jer shvatajući Boga shvata tako i svoju najvišu suštinu, svrhu samog sebe], tako da postoji istovetnost između uma i shvatljivog; um je stecište shvatljivog i samog  bića.“^[12]

Kada ispolji svako moguće kretanje, čulno, razumsku raznovrsnost u prirodi, prostoru, vremenu, apsolutnim pojmom pojma u metafizičkom obliku, završnom liku istine sveobuhvatne ideje, dostiže umom logičko kretanje, večnom istinom nepokretno pokretanje „Sam logički um jeste ona supstancijalnost ili realnost koja u sebi sadrži zajedno sve apstraktne odredbe i predstavlja njihovo pravo,  apsolutno-konkretno jedinstvo.“^[13] Sveobuhvatna filozofija filozofije izjednačuje  samosaznanje apsolutnog duha  sa apsolutnim samosaznanjem čoveka.

To je najviše mišljenje o samom mišljenju u natčulnom, umskom delu duše večni duhovni lik čoveka i istovremeno metafizički lik Boga, a apsolutna misao, pojam, ideja sve moguće dotadašnje filozofske sisteme  shvata na kraju,  obuhvata kao bogatstvo razlika, suprotnosti unutar sebe. Apsolutno samosaznanje, samosvest dostiže potpuni identitet mišljenja i bića,  subjektivnog i objektivnog: Ja=Bog. 

Zato Hegel na samrti, izlazeći iz prirodnog oblika, života, u potpunoj negativnosti mišljenja spram prirode, čak svojevoljno kaže (doduše u bunilu, pri smrtnoj bolesti): „Ja sam Bog.“ To jest, prirodno, smrtno, pojavni lik (podeljenost mišljenja i bića), ostavlja na kraju, prozire svu prirodu i život u drugobivstvu tako što ih potpuno  poznaje, napušta puteve prirode, istorije, i apsolutnom istinom vraća u logički nadpočetak, postaje tako – večno, besmrtno.

„Stoga ono najbogatije jeste ono najkonkretnije i najsubjektivnije, a ono što se vraća u najjednostavniju dubinu jeste ono najmoćnije i najobuhvatnije. „Najviši, najizoštreniji vrh jeste čista ličnost koja jedino blagodareći čistoj dijalektici, koja je njena priroda, isto tako sve obuhvata i drži u sebi, jer se ona pretvara u ono što je najslobodnije, – u jednostavnost, koja je prva neposrednost i opštost.“^[14] Apsolutni  napušta drugobivstveni prirodni život u  ospoljenom biću u prostorno-vremenskoj prirodi, gde traži, proizvodi samo prividnu pojavu i apsolutnim samosaznanjem, samosvešću dostiže potpuno jedinstvo sa sobom, unutrašnje bezmerje istine, gde više takve podeljenosti, bilo kakvog nedostatka i spoljašnje želje za prividnim oblikom, pojavnim životom u drugobivstvu čulne prirode više nema.

Ne postoji nikakvo dešavanje, događanje, nikakav oblik prirode,  istorije, života, da u negativnosti–pozitivnosti apsolutnog jednog po sebi različitog, istog mišljenja ne sjedinjuje jeste i nije, biće i nebiće. Sve bivajuće je proizvod misli, ontološko je po slobodi duha i ontološko, a ontološko po  logičkoj nužnosti apsolutne misli, tek biva, jeste to što jeste po istinitom mišljenju. Parmenid kaže: „Isto postojeće se može misliti i biti.“ Po Hegelu, ta početna istina jednog bića,  bez ikakve drugog sadržaja, bilo kakve druge odredbe, tone u negativnost ničega, nebića; to jest, to utemeljenje praznog jednog–bića, podjednako je i  utemeljenje praznog nebića![15]

Duh napušta prazan identitet istine apsolutnog jednog (punog, nepokretnog) bića kao apsolutne istine jednog i prihvata otuđenje od sebe u pojavne razlike, ospoljenu materiju, prirodu, nastajanje, nestajanje, kretanje, mnoštvo za najnužnije početno jedinstvo bića–nebića u postajanju, bivanju,..   a tek na kraju puta samosaznanjem u najvišem samokretanju pojmu,  kvalitativnom bezmerju duha po sebi i za sebe ponovo pronalazi tu jednu sa svih strana istu istinu mišljenja–bića, samoodređenjem pojma sastavlja sve moguće razlike, suprotnosti u najvišem jedinstvu  apsolutne ideje.

Prirodno je po sebi različito i nikada po sebi, početak i kraj se uvek razlikuju, dok je natprirodni oblik čiste misli o samoj misli u logičkoj kružnosti apsolutnog pojma o pojmu jedna sa svake strane, kraja ista istina.

Negativnošću spram fizičkog oblika, delimičnog lika, mišljenje je pre kraja fizičkog života i smrti tela izašlo iz telesnog života, apsolutnim duhom zauvek napustilo spoljašnje prostorno, vremensko dešavanje, prirodno, istorijsko iskustvo i samosaznanjem u sveobuhvatnoj filozofiji filozofije konačno saznalo (prepoznalo) Platonovu večnu ideju ili dostiglo logičku kružnost misli o samoj misli, izjednačilo sa nepokretnim pokretačem, Aristotelovim Bogom, unutrašnjim bezmerjem istine, dostiglo drugo, za večnost, duhovno “rođenje.“

Apsolutna ideja koja u totalitetu duha sastavlja sve moguće prirodne, društvene, istorijske momente, prošla je sve što se imalo proći i dijalektikom pojma vratila u logičku kružnost mišljenja o samom mišljenju, unutrašnjem bezmerju istine, metafizičkom liku Boga, večne ideje, pa tako Hegel svoju fizičku smrt može shvatiti ne samo kao kraj drugobivstvenog fizičkog života, nego kao svojevoljan izlazak duha iz svakog prividnog oblika, kretanja, kao oslobađanje od svakog delimičnog, pojavnog lika (razlika, suprotnosti) prirode, istorije, kao (smrt), kraj drugobivstvene prirode, istorije.

Apsolutnim samosaznanjem, “metafizičkim iskustvom“ uma, logičkom formom–sadržinom sveobuhvatne  misli, pojma, večni duh se konačno  vratio sebi, prirodni oblik, ljudski lik najviše umnosti čoveka–ljudskog roda, se izjednačio logičkim uzrokom i početkom – natprirodnim oblikom, umskim likom večne ideje.

„Ovaj poslednji lik duha, duh koji u svojoj potpunoj i istinitoj sadržini daje u isto vreme formu samstva i time svoj pojam realizuje isto tako kao što u tome realizovanju ostaje u svome pojmu, jeste apsolutno znanje; ovo jeste duh koji sebe poznaje u obliku duha ili ono je znanje koje poima. Istina nije samo po sebi potpuno ravna izvesnosti ... ona se za duh koji zna nalazi u formi znanja sebe samog.“^[16]

Objektivni duh je napustio subjektivno, ali je i subjektivno na kraju, kada je potpunim samosaznanjem dostiglo u sveobuhvatnom pojmu o pojmu istinu, izjednačilo sa objektivnim, prestalo da bude subjektivno,  i postalo apsolutno. Kraj istorije duha, u završnoj filozofiji filozofije, dijalektičkom pojmu o pojmu, ideji koja je izašla iz drugobivstva,  apsolutnom istinom vratila sebi, potpuno spoznala sebe, je i kraj prirode, istorije. Zato u tom apsolutnom jedinstvu mišljenja i njegovog predmeta, bića nema više razlike između prirodnog rođenja, ospoljenja, početka u prostorno-vremenskom prividnom životu, biću u drugobivstvu i kraja, smrti. I prozirući svu konačnu prirodu, prividno otuđeno biće, samo ospoljen apsolutni duh  – koja na toj razlici početka i kraja, mišljenja i bića i počiva –  prozire i samu smrt.

Sa krajem fizičkog života umire prirodni oblik, završava se prostorno-vremensko-materijalno kretanje Hegelovog fizičkog lika, ali kako je njegov umski deo duše metafizičkim iskustvom iskusio sve puteve prirode, istorije, prošao sve moguće–stvarno–nužno što se imalo proći i čistom misli o samoj misli, logičkom kružnošću apsolutnog pojma o pojmu, apsolutnom istinom izjednačilo sa nepokretnim pokretačem,  on je ponovo zadobilo natprirodni lik večnog duha, ideje. 

U fizičkoj smrti se napušta konačni, prirodni oblik, lik, ali, kako njegova najviša samosvesna ličnost potpuno spoznaje, zna sebe, u fizičkoj smrti na kraju napuštu svu ospoljenu prirodu, istoriju i kružnim kretanjem apsolutnog pojma završne filozofije filozofije sastavlja početak i kraj, subjektivno postaje objektivno, – konačno postaje beskonačno, večni umski lik čoveka sveobuhvatnim mišljenjem o samom mišljenju dostiže večno živi, duhovni lik Boga,  izjednačuje se sa metafizičkim, natprirodnim likom istine apsolutne ideje.

Samo se  večno živom  duhu utemeljuje apsolutna istina sa svim mogućim-stvarnim-nužnim oblicima. To logičko kretanje apsolutnog pojma jedinstvo života i smrti u večno živoj  Heraklitovoj vatri duha, sveobuhvatnoj ideji koja sastavlja sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti.  Sve razlike, suprotnosti samo su po sebi drugo samoga sebe tog apsolutnog duha “koji po sebi jeste i pomoću sebe se shvata;“ koji uključuje sve moguće–stvarne–nužne logičke odredbe apsolutne ideje.

Nijedna suprotnost nije apsolutna, nego se  negacijom negacije i jedinstvom suprotnosti postepeno prevazilazi, nestaje.  Od one najpočetnije (čistog) bića i (čistog) nebića, ili (praznog) mišljenje i (praznog) bića, do svih mogućih–stvarnih–nužnih razlika, suprotnosti apsolutnog mišljenja, bića koji se sastavljaju na kraju u jednom apsolutnom duhu, ideji. Svaka podeljenost (logička razlika, suprotnost) koja bi se tom jednom duhu po sebi i za sebe različitom i istom suprotstavila drugobivstvom, ospoljenjem, prirodnom obliku unapred je uključena i zato na kraju nestaje.

 

Komentar

 

Iako Hegel kaže da u svojoj u Nauci logike izlaže duhovnu suštinu Boga, nauk o večno postojanom duhovnom postojanju apsolutno logičnog bića –  da  pretenduje na apsolutnu naučnost logike, naslov Nauka logike upravo dokazuje suprotno.  Zar jedna od njegovih osnovnih teza nije da ne utemeljuje  naučnost nauke logičnost logike nego upravo obrnuto, apsolutna logičnost dijalektičke logike tek svu naučnost nauke?

Ako je njegova Nauka logike kao istina po sebi i za sebe bez omota znanje sveg znanja, nauka svih nauka, večna suština Boga, mnogo pre treba dokazivati  logičnost nauke, nego naučnost logike;  dokazazivati da je nauka tek kroz logičnost (istinito) naučna, da je ono najnaučnije (najistinitije) u samoj nauci upravo ono najlogičnije u samoj logici. Da je dijalektika mnogo pre logika same (sve) nauke, nego nauka same (sve) logike, jer nije logika logična po nauci nego je nauka apsolutno naučna po apsolutnoj (dijalektičkoj) logici.

Prema tome, ako je dijalektička logika logika same logike ili nauka same nauke („istina po sebi i za sebe bez omota kao večna suština Boga“) onda u skladu sa tim pravi naslov njegove knjige mora biti: dijalektika kao apsolutna nauka, nauk o apsolutnom… Ili logika apsoluta, Božija logika Božiji logos,.

U svakom slučaju, apsolutnošću dijalektike (apsolutne) logike, to je  mnogo pre logika (same) nauke, nego nauka (same) logike.

Međutim Hegel u nauci logike izlaže naučnost same logike, kao da je prvostepena naučnost potvrđuje, osigurava samu logičnost, iako, je zapravo jasno, da u njegovoj sveobuhvatnoj logici same (sve) nauke tek utemeljuje prvostepena naučnost nauke; da osnovu apsolutne logičnosti dijalektičke logike prvenstveno osigurava, potvrđuje naučnost same nauke!

Svakako, sa naslovom Nauka logike, Hegel hoće da naglasi da izlaže, uči, naučava duhovnu suštinu Boga, nauk o večno postojanom postojanju apsolutno logičnog duhovnog bića.

Da naučava, izlaže apsolutnu logiku Boga, Hegel čak kaže: „Suštinu Boga kakav je on u svojoj večnoj suštini pre stvaranja sveta, prirode i jednog konačnog duha“.  

Međutim, kao što nije logično da se sva priroda, istorija poistovete sa „apsolutno“ logičkom idejom sveobuhvatne filozofije same filozofije tako ni to izjednačenje mišljenja–bića, logike–ontologije, nauke–logike u apsolutnoj naučnosti logike i apsolutnoj logičnosti nauke apsolutnog pojma, ideje  u dijalektičkom jedinstvu svih mogućih (logičkih, ontoloških, etičkih, estetskih), različitih, suprotnih kategorija izlaže apsolutno samosvesto, samoznajuće Božijeg Ja,  nije logično.

 Istorija filozofije je za njega, zapravo, istorija logike, a logika (logos) ne postoji u prostoru i vremenu, prirodi, nego u starijoj večnosti, u Bogu, izjednačuje sa istinom po sebi za sebe bez omota večnih ideja, sa večnom suštinom Boga!

Istorija filozofije kao samosaznanje apsolutne ideja, je samo izlaganje apsolutne logike, logike Boga, večnog logosa pre prostorno-vremenske-materijalne prirode, istorije. Tek se iz večnog bića Boga pre stvorenog sveta, ima apsolutnost logike, a sama istorija filozofije je samo istorija samosaznanja te apsolutne istine kao večne suštine Boga.

Hegel ne vidi da on u svom izlaganju ne utemeljuje Boga iz logike, izvodi iz logike, svodi na logiku, nego obrnuto, apsolutnu logika razumeva iz apsolutnog Božijeg Ja, utemeljuje u Bogu!

Kao što kod Kanta izgleda da se prasintetičko Ja mislim, koje utemeljuje svu logiku, filozofiju i sva naše saznanje iskustvo, utemeljuje u onome „mislim“, kako svako mišljenje traži i  po formi starije nadsaznajno, nadopažajno Ja (Ja=Ja),  a po sadržaju opažaje čulnosti, zapravo je sasvim obrnuto slučaj, tako se i Hegelovo apsolutno mišljenje, Božije Ja mislim, utemeljuje u nadsaznajnoj, nadlogičkoj, nadsuštastvenoj Božijoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi![17]