Blagodarje:Nije znanje svetlost nego je svetlost znanje

 

Slika: Preobraćanje Svetog Apostola Pavla

 

„Nije znanje svetlost nego je svetlost znanje“

Sveti Simen Novi Bogoslov

 

Kada nas obasjava  fizička svetlost ostaje uvek manja ili veća senka...

Kada nas obasjava duhovna svetlost unutra,  tu nema nikakve senke, već  jedna sa svih strana ista istina svima jasno pokazuje put.

Platon  razlikuje spoljašnju svetlost sunca koja omogućava oku da vidi materijalni svet i unutrašnju svetlost najviše ideje dobra, s kojim um vidi savršene ideje,  večni, duhovni svet.

Oči za gledanje svega materijalnog, vidljivog  raže duhovni oslonac iz nevidljivog...Samo zato što je večna duša u duhovnom životu nekada znala sve može u ovom smrtnom, materijalnom životu da zna bilo šta...Zato je sve naše znanje samo manje ili veće sećanje... Naša čula se sećaju senke ideje, naš razum njene kopije, a samo um prepoznaje kroz same ideje večni, duhovni svet...

A saznanje i večno postojanje svake savršene ideje omogućava ideja svih ideja, najviša ideja dobra, koja je kao Bog za ideje, jer je toliko iznad svih drugih ideja, koliko su sve ideje one iznad svojih kopija u pojmovima razuma, ili  kopije razuma iznad svojih senki u opažajima čula...

„I kao što sunce vidljivim stvarima ne daje samo moć da budu viđene, nego i moć da budu rođene, da rastu i da se hrane, dok ono samo ne pripada rođenim bićima,..tako i u stvarima koje se tiču saznanja, prisustvo dobra ne daje samo to da budu saznate, nego upravo iz njega samog proishodi njihovo bivstvovanje i njihova suština, a samo dobro nije suština, nego se po uzvišenosti i moći uzdiže iznad nje.“

               Platon, Država, BIGZ,  1976, str 201– 202.

 

Samo ako se čovek u pre svega drugog uči da bude dobar, on će biti: pravedan, razborit, hrabar, umeren, mudar...

I upravo zato što misli da je bolje biti pravedan a ne nepravedan, razborit a ne nerazborit, hrabar a ne kukavica, umeren a ne neumeren, mudar a ne nemudar, čovek biva: pravedan, razborit, hrabar, umeren, mudar...

 

Već se na početku Starog Zaveta, u knjizi Postanja, nakon svakog dana stvaranja kaže: „I  vidje Bog da je dobro.“

Dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Kaže se: dobra: zemlja, voda, drvo, plod, kuća, kola, alatka... s naglaskom da je  jako, zdravo, vredno, kvalitetno... u potpunosti odgovara svojoj svrsi, nameni, potrebi...

Zašto bi kod čoveka bilo drugačije?

 

Majka mi je pričala jedan događaj koji se desio jako davno, u njenom detinjstvu...

Njen brat (moj ujak) je kao dete od 3-4  god nehotice u igri oborio lonac sa  šporeta i vruća voda mu je pala na rame i napravila opekotine...

Kad su ga kasnije smestili u krevetac, braća i sestre (svi znatno stariji od njega) došli su da ga posete ...

I svi ga pitaju: Kako si Mićo? Boli li te rame?

On ništa ne odgovara i tek nakon nekog vremena pita: A volite li vi mene?

Pa kako Mićo da li te volimo!? Pa vidiš da smo ti doneli: trešnje, jagode, maline... (bilo je proleće)...

On i dalje dugo ćuti i skoro nakon pola sata kaže: "Pa ako me volite, zašto ne terate ove muve sa mene!"

Kako su mu vezali ruke da ne dira opeklo rame – jer se opekotine ne zavijaju dok osetljiva mlada koža ne zaraste – muve su mu svaki čas sletale na to mesto i nadraživale ga ...

I on je onako nemoćno, s vezanim rukama,  svaki čas pomerao rame svaki čas, pokušavajući da ih otera i čudio se kako to niko od njih to ne primećuje.

Majka (koja je bila najstarija među decom), kaže:  "Uh, kako sam se zastidela! Pa ja sam imala 12 godina: Kako to nisam videla!"

 

Iako se ova priča razume i bez tumačenja, ja ću tu još nešto dodati...

Kada nas prosvećuje samo svetlosti spoljašnjeg znanja mi vrlo često ne znamo ni šta da radimo, ni kako to da radimo, ni kada to da radimo.

A kada nam dušu obasjava unutrašnja svetlost najvišeg dobra iznad svakog znanja,  mi i te kako znamo šta da radimo, kako to da radimo i kada to da radimo...

 

Pored prirodno-naučne inteligencije postoje i: emocionalna, socijalna, umetnička... i ona na kraju, prosvetljujuća, duhovna inteligencija...

I tek sve zajedno čine celovitu ličnost čoveka ili naroda...

Neko je ima dara za prirodnu nauku, ali teže ispoljava svoja osećanja i socijalne veze ka drugim ljudima...

Neko, obratno, bez teškoće ispoljava svoja osećanja i spontano druženje sa ljudima, ali nema strpljenja da dugo i strpljivo misli o najtežim stvarima...

A neko ima jedno i drugo, jer  je oboje potrebno svakom čoveku i narodu...

Ako se, pored racionalne, prirodno-naučne inteligencije, ne razvija emocionalna, socijalna, umetnička, a pogotovu ona duhovna inteligencija po svetlosti najvišeg dobra iznad svakog znanja, neće se zavaditi samo čovek sa čovekom ili narod sa narodom nego i oči u glavi!

 

Kao što svetlost sastavlja sve boje, tako ljubav sve ljude...

Kao što sve boje ishode iz svetlosti, tako sve vrline iz ljubavi...

U teologiji nestvorena svetlost Duha istine  iznad svake stvorene svetlosti i svakog stvorenog bića prosvećuje „svakog čoveka koji dolazi na svet“.

Bez svetlosti Duha Svetog svaka stvorena svetlost i  svaka stvorena svest izvrće se i tamni...

Kad nestane to sveto, najvrednije, gubi vrednost svaki spoljašnji i unutrašnji svet... 

Zato se hula na Duha istine ne oprašta ni reč...

Lucifer je bio najviši anđeo svetlosti, ali je zbog hule na Duha Svetog i najsvetije ime Božije potonuo u najcrnju tamu... 

Đavo je, po reči Hristovoj: „Laža i otac laži i krvnik ljudski od početka“.

Koliko je laža, toliko je i krvnik i obratno...

Koliko se ta laž oko čoveka obavije, toliko će mu zla naneti 

To je ona „klizava padina“...

Ko laže taj i krade... itd.

Laž će na kraju i ubiti...

A istina ljubiti...

  

Lukavu zmiju koja je prevarila Adama i Evu, treba shvatiti kao lažnu, zlu misao koja i dalje iskušava čoveka i izaziva u njemu svako zlo.

Prvo prihvatimo laž, lukavstvo, koje nam truje misli i osećaje, pa onda činimo svako manje ili veće zlo „koliko nam to prilike omoguće“...

A lažnu, zlu misao samonadjačava istinita, dobra misao...

Na zavetu krštenja se traži od čoveka da se odrekne satane.

Zapoveda mu se da „pljune i zgazi“ na svaku laž i svako zlo ...

Šapat lažnog duha, nemuštog, dvostrukog jezika iza otrovnog zuba mržnje, oduzima svu snagu srca, duše, uma i tela...

A sila Svetog Duha, ognjenog jezika, mirisom istine i ukusom ljubavi vraća svu snagu  srca, duše, uma i tela...