Apsolutna ideja kao jedinstvo teorijske i praktične ideje

Hegel kaže"da je Platonova definicija Boga [u Timaju] kao besmrtni život što ima jedno telo i jednu dušu koji su po sebi i za sebi uvek jedno isto, neodvojeno jedna duboka, velika ideja: identitet objektivnog i subjektivnog, nerazdvojenost idealnog i realnog, duše i tela.".. da se: „Bog kao živi Bog i još više kao apsolutni duh saznaje...samo u njegovom delanju"... i da "pojmovno saznanje njegovog delanja… shvata pojam Boga u njegovom biću".  Ipak, kako je za njega prvostepena delatnost saznanje, mišljenje u samokretanju pojma, on opet na kraju kaže: "A njegovo biće u njegovom pojmu.“

Međutim, isto kao što nikakvo biće ne može biti po sebi i za sebe, bez saznanja, mišljenja, pojma, ne može ni „potpuno slobodno“ saznanje, mišljenje, pojam kao „apsolutna forma“ duha biti bez sadržaja, bića.

Parmenid kaže „Ti nećeš naći misao bez onoga u čemu je ona pokazana“ – bez predmeta misli.

A Kant: „pojmovi bez opažaja su prazni, opažaji bez pojmova slepi“.

Iako sa definicijama: „Ideja je... apsolutno jedistvo pojma i objektiviteta“ ... „čistoga pojma i njegove realnosti" ostaje u tradicionalnom određenju istinite ideje, Hegel sa "doslednim" monizmom, panlogizmom" pokušava da dokaže da je pojam po sebi i za sebe ne samo način da mišljenje subjektivno zna sebe, već i prvobivstveni objektivitet, supstancijalnna strana stvari.“

Međutim, kada Platon kaže da ideje nisu samo pojmovi saznanja, nego supstancijalna strana stvari, sama pojedinačna večna bića, on njihovu večnu suštinu i večno postojanje ne utemeljuje kroz saznanje, mišljenje po sebi i za sebe (gde je svaka pojedinačna ideja samo neki stepen saznanja apsolutne istine), već u nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj (ideji svih ideja), najvišoj ideji dobra.

Nikako nije moguće da mišljenje "po sebi i za sebe" utemelji onoga koji misli, nego samo obrnuto: onaj nadsaznajni, nadmisleni koji misli,  samu misao, mišljenje!

I kada Hegel (pod uticajem Fihtea, i ranog Šelinga) pokušava da u subjektivno-objektivnom saznanju, mišljenju po sebi i za sebe u apsolutnoj ideji izjednači formu i sadržaj, saznajno i ontološko, misao i predmet misli, on, zapravo,  ontološko svodi na saznajno-logičko, predmet misli na završnu logičku  formu mišljenja, apsolutni pojam o pojmu.

Iako je kriterijum apsolutne istine istovetnost mišljenja i bića, a ne samo samodovoljnost mišljenja, kod Hegela je pojam po sebi i za sebe „pojeo“ svaki sadržaj bića i tu istovetnosti mišljenja i bića nema.

Forma, svakako, nije apsolutna kada stoji naspram sve sadržine, nego kada sadrži svu moguću–stvarnu–nužnu sadržinu.

Zato je u Hegelovom sistemu apsolutnog duha religija, religiozno osećanje, uverenje čoveka i čovečanstva – jer su te najuzvišenije predstave Boga u alegorijskim pričama, vizijama u spisima otkrivene religije još uvek vezane za čulne predstave – postavljena, doduše, iznad apsolutne čulnosti u umetnosti, jer apsolutno u području lepog zavisi od čulnog opažanja, ali i ispod apsolutnog mišljenja u filozofiji, koje u samorazvoju saznanja od pojavnog bića, suštine do apsolutno istinitog pojma po sebi i za sebe, kao večne logičke suštine Boga, sastavlja sve te moguće–stvarne–nužne logičke razlike, suprotnosti.

Međutim, ako je  za njega „apsolutna ideja... jedinstvo teorijske i praktične ideje", i apsolutno ne potvrđuje sebe samo saznanjem kroz teorijsku ideju, već kroz najviše jedinstvo teorijskog (znanja) i praktičnog (delovanja), s kojim pravom apsolutnu istinu potvrđuje sa teorijske strane filozofskog mišljenja, pojma, a ne upravo u apsolutnom jedinstvu teorijske i praktičke ideje, mišljenja i bića, konačnog i beskonačnog, forme i sadržine, subjektivnog i objektivnog, realnog i idealnog, duha i prirode ...

Ako već kaže: „U hrišćanskoj religiji...je čovek kao čovek određen za večno blaženstvo,.. ima apsolutnu, beskonačnu vrednost...u hrišćanstvu se sadrži dogma o jedinstvu božanske i ljudske prirode koju je Hristos otkrio ljudima: čovek i Bog, objektivna i subjektivna ideja tu su jedno isto“, onda ne može večnu istinu sagledavati samo kroz saznajno-teorijsku logičku formu pojma po sebi i za sebe,  apsolutnog samosaznanja, mišljenja “pre sve stvorene prirode i jednog konačnog duha“ (jer i ta forma „„apsolutnog“ pojma, saznanja, mišljenja zavisi i od nadsaznajnog, nadmislenog Boga i od sadržaja drugobivstvene prirode), već kroz apsolutno jedinstvo potpuno slobodne forme mišljenja i sve mogućeg prirodnog sadržaja, bića, koje je po svetoj reči–delu („Ja sam u Ocu i Otac u meni“) jedino u Isusu Hristu stvarno prisutno?

Ako je Isus Hristos za verujućeg čoveka samo najuzvišenija predstava Boga (apsolutnog duha, ideje), nije sam za sebe (iz sebe, po sebi), već apsolutnim jedinstvom teorijske i praktične ideje, mišljenja i bića, pojma i opažaja, forme i sadržine, pojave i suštine, vremenskog i večnog, stvarajućeg duha i stvorene prirodejedino  potvrđuje ("Ja sam u Ocu i Otac u meni") tu apsolutnost.

Kako može Isus Hristos sam po sebi prema „samosaznajućem pojmu“ biti predstava, kad upravo u najvišem delu dobra sastavlja u krstu sve razlike, suprotnosti konačnog i beskonačnog, forme i sadržine, realnog i idealnog, nadjačava suprotnosti smrti i života, živog i neživog, duha i prirode?

Hegel, doduše, ne kaže da je sam Isus Hristos predstava jer se u  njegovim pričama, reči, delu svakako projavljuje Duh istine, ali da se mnogo pre, više govori o Bogu, saznaje Bog po apsolutnoj misli, pojmu, oslobođenom od svake slike, predstave, svih prirodnih, duševnih sadržaja, nego kroz sve te žive slike, uzvišene predstave, događaje, doživljaje u kojima se meša stvarno i moguće, slobodno mišljenje po logičkoj nužnosti saznanja u samokretanju pojma ka apsolutnoj istini i spoljašnji događaji, subjektivni doživljaji, slučajni čulni sadržaji.

„Religija i filozofija imaju zajedničku sadržinu i razlikuju je samo po svojim formama; i radi se samo o tome da se forma pojma dotle usavrši da bi bila u stanju da shvati sadržinu religije."

Međutim, apsolutno svoj realitet, idealitet upravo potvrđuje u jedinstvu forme sa sadržajem, mišljenja sa bićem, Sina sa Ocem, Boga sa čovekom i u svakoj Hristovoj reči, delu svedoči da je subjektivno objektivno i objektivno subjektivno, što priznaje i sam Hegel.

Ne može drvo dati rod kada je koren iščupan iz zemlje. Ako na početku i na kraju to logičko prvobivstvo apsolutnog duha, ideje, osim logičke forme pojma,  nema nikakav sadržaj, to nije slobodni duh, apsolutna istina mišljenja u jedinstvu sa svim (mogućim stvarnim, nužnim) bićem.

Hegel u skladu sa monističkim načelima traži da sve bude jedan apsolutni duh, ideja, međutim upravo je u Isusu Hristu idealno, duhovno, večno potvrđeno  u prostoru, vremenu, materiji, telu realno.

Zato može reći: „Ja i Otac jedno smo...“ jer u svakoj svojoj misli, reči, odluci, delu svedoči apsolutno jedinstvo Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom, teorijskog i praktičnog, beskonačnog i konačnog,  forme–sadržine, pojave i suštine, istine i života iz večnog života.

To je jedini izvorni monizam gde podeljenosti voljno-logičkog i ontološkog, bića i mišljenja, duha i tela...nema, jer je najviša logička mogućnost istovremeno i najstvarnije, najviše delo, subjektivno objektivno i objektivno subjektivno i zato apsolutno.

Upravo kod Hegela to jedinstvo teorijske i praktične ideje ne postoji, već se "apsolutna ideja po sebi za sebe" kao večna suština Boga razotkriva samo iz teorijske strane filozofske misli o samoj misli, koja u završnom pojmu pojma  sastavlja sve moguće–stvarno–nužne razlike, suprotnosti mišljenja, bića.

Hegelova dijalektika apsolutne logičko-ontološke forme u sva tri stepena velike trijade ostaje negativna prema svakom mogućem–stvarnom–nužnom sadržaju bića.

Po Hrišćanskoj trijadi Boga Oca Sina i Svetog duha, on u Nauci logike čistim pojmom  pojma izlaže večnu logičku suštinu Boga Oca;  apsolutni duh, carstvo ideja pre stvaranja sveta; u Filozofiji prirode, otpuštanje duha u prirodu, stvaranjem sveta otuđenje Boga Oca, drugobivstvo apsolutne ideje, otelovljenje Boga Sina.

I najzad, u Filozofiji duha, Bog Sveti Duh se apsolutnim samosaznanjem, samomišljenjem vraća sebi.

Međutim, ako čisto mišljenje o samom mišljenju iz potpuno slobodne forme pojma nema nikakav prirodni, čulni sadržaj ni na početku u Logici, večnoj duhovnoj ideji (u apsolutno logičkom sadržaju), ni u sredini, u Filozofiji prirode, gde sav prirodni sadržaja shvata samo kao ospoljeno, otuđeno apsolutno mišljenje, kao drugobivstvo večne ideje, kako ga može imati u Filozofiji duha ka0 samosaznajući, samomisleći pojam, kada sveobuhvatnom filozofijom filozofije napusti na kraju sve sadržaje, prirode, istorije i vrati večnom prvobivstvu, apsolutne ideje!?

Božiji Duh otelovljenjem, zemaljskim životom Sina ništa ne gubi, nego kroz nebesko sinovstvo–očinstvo potvrđuje nerazdeljivost Svete Trojice: da je Bog jedno sa čovekom, i čovek jedno sa Bogom, da mišljenje jedno sa bićem i biće jedno sa mišljenjem, da duh jedno sa telom i telo jedno sa duhom, da je subjektivno u potpunom jedinstvu sa objektivnim i zato apsolutno.

Ne može se negativnom dijalektikom to trojično biće Boga Oca Sina i Duha Svetog nekakvim samorazvojem, stepenovanjem saznanja (kroz otuđenje duha, ospoljenje i povratak duha sebi) prekidati, ukidati.

Isus Hristos nije drugobivstvo ospoljene ideje u prirodi, prostoru, vremenu, istoriji, već svakom rečju, delom života svedoči da je Sin jedno sa Ocem i Otac  jedno sa Sinom, i da je u toj istini istovetnoj sa životom život večni život.

Apsolutni duh se ne može odvojiti od Boga Oca i apsolutnim  samosaznanjem, mišljenjem po sebi i za sebe posmatrati kao samo kao apsolutno logičko  večno prvobivstvo.

Ko odriče tu istinu, huli na jedinstvo Sina i Oca, istine i života iz večnog života.

Božiji Sin se zemaljskim životom ne otuđuje, nego bezgrešnim Začećem, Otelovljenjem, Raspećem, Vaskrsenjem, Vaznesenjem, Pedesetnicom… potvrđuje savršeno jedinstvo Sina sa Ocem i Oca sa Sinom, Boga a čovekom i čoveka sa Bogom i bezgrešnog života sa večnim životom. 

Nije dovoljno samo znati šta je dobro, pravedno, lepo, istinito... pa čekati da se u nekom budućem milenijumu „ opšta svest kao samosvest izjednači sa delom“ pa to dobro, lepo, istinito... i izvrši; da se duh pojedinca, njegova samosvest, znanje izjednači sa sveobuhvatnom stvarnošću, da subjektivna i objektiva ideja apsolutnom idejom izjednači mišljenje sa bićem, nego po dobrom, pravednom, lepom, istinitom treba od početka, sa svake strane, kraja dobro, lepo, pravedno, istinito delati, živeti...