Томислав Новаковић филозоф

Недеља | 19. Мај 2019.

Tomislav Novakovic

Воља за моћ и уметност

Аутор: Томислав Новаковић

Насупрот  речи: ко друге победи јак је, а ко себе победи јунак је, Ниче мисли: ко  све друге победи, из најјаче владајуће воље, моћи надвлада све друге воље, моћи, победиће (себе), све своје и туђе невоље, немоћи.

 

Воља за моћ и уметност

 

Може ли натчовекова  игри моћи са светом и људима бити највиша уметност?

 

За Ничеа је читав свет, историја, позорница за игру натчовека са бићима и стварима, људима и народима... Чак је и  рат најстрашнија игра моћи („широким потезима“) са судбинама појединаца и држава, читавог човечанства.

Свака јединка и врста шири се по својој моћи над другим јединкама, врстама;  вољи за моћ  су подређени тело и дух; сва наша чула, мисли, осечћања,  одлуке, деловања, разум,  теоријски и практични ум.

Свет је по том ратничком надахнућу позорница супстанцијалне игре моћи које се боре  међу собом.[2]

И као што воља за моћ у виду најјаче расе господари свим другим расама, тако натчовек у највишем ратничком надахнућу супстанцијалном игром моћи господари на светско-историјској позорници над свим осталим људима.[3]

Међутим иако је Ничеов почетни циљ да се наспрам оностарних општих и нужних сазнајно-логичких истина или општечовечанских моралних вредности,  "натчовек" врати овостраном животу у пуној екстази чула и највишој игри моћи,  код њега се дешава сасвим супротно: сваки човек, народ. жива, иопште нежива природа служе фатуму опште и нужне воље за моћ.[1]

Заправо, Ничеова „Воља за моћ“  уопште не мора бити (најјача) воља нити стварна моћ.

Она  још увек није ни моћ, а камоли најјача воља или највећа моћ која покорава све остале воље, господари свим другим слабијим вољама за моћ по целини ствари.

Само најјача, победничка воља има стварну, владајућу, најјачу, победничку вољу, моћ по природи ствари, док „воља за моћ“ не гарантује ни најјачу вољу, ни владајућу моћ.

То јест, ко (пре воље за моћ, или тежње ка моћи самој по себи) има из јединствене, најјаче, владајуће воље над свим другим вољама неки на делу преовлађујући квалитет, или умеће саме владавине над сваком другом вољом, он има једино стварну вољу, моћ с  којом влада над другима по природи ствари, док "воља за моћ" сама за себе не гарантује ни најјачу вољу ни владајућу моћ.

Ниче чак и не каже да је "воља за власт" стварно владајућа, преовлађујућа, најјача воља над свим осталим вољама, него: „Воља за моћ.“

Међутим чак се ни воља за владањем не може изједначити са владајућом, или најјачом вољом, него само стварно најјача воља, која са сваке стране, краја влада по природи ствари.

Чак ни збирно одређење воље за моћ без стварне владајуће воље у човеку, или најјаче моћи на светско-историјској позорници, не значи ништа.

Моћ је преовлађујућа сила једне стране према другој; као, нпр. топлоте према хладноћи, тежине према лакоћи, или обрнуто...

Превласт било којег једног релативног квалитета према другом релативном квалитету у безброј различитих, супротних видова, док је владајућа воља, моћ преовлађујућа сила по целини ствари.

Са друге стране, владајућа воља, или владајућа моћ, свакако укључује вољу и моћ, подразумева старији смисао воље и старији смисао моћи

Владајућа воља, моћ је појединачна и лична и истовремено општа над свима и надлична.

Само најјача владајућа воља, моћ јесте стварна воља, стварна моћ, која побеђује у себи и другима  невољу, немоћ.

Принцип владајуће, најјаче воље за моћ се мора поштовати, јер по могућности наспрам немогућности, снаге наспрам слабости, победе наспрам пораза, из најјачe вољи, моћи, наспрам безвољности, невоље, немоћи, јача, дисциплинује  све.

То значи да је, насупрот подељене воље (невоље, немоћи), која трпи, само најјача, владајућа воља, властита воља, и да човек има своју вољу само у најјачој, победничкој вољи.

Ако његову вољу надвладава нека друга воља, па не може ништа чинити, он није у  властитој вољи, моћи, него у невољи, немоћи.

Једини начин да се завлада собом, има своја, властита воља, јесте да се достигне једино сама по себи, неподељена, владајућа воља.

Не само да је једна владајућа воља нужна, него, нужно постоји.

Тачније, као што код Хегела апсолутни дух води свет, природу, сваки посебни, субјективни, објективни дух, све  појединце,  народе, историју,  тако увек нека најјача, владајућа воља, моћ води сву природу, све живо, неживо, појединца и народе, сву историју.

Постоји само једна најјача, владајућа воља, моћ која се мора поштовати, следити у себи и у заједници, према другима...

И ко поштује начела најјаче, владајуће воље, моћи побеђује све своје и туђе слабости, невоље, немоћи.[4]

Та моћ је она супстанцијална ватра која влада (над свим стањима и преображајима) по природи ствари; „отац свему и краљ свему.

Хераклит каже: „Рат је отац свему и краљ, свему. Богу је све лепо, добро и праведно....

Живот је у бити битка, рат, борба у супротностима, а победничко једно је праведна ватра која саставља све супротности.

Са  том ватром која влада над свима човек може бити у складу на сопствену корист, или бити у судару, сукобу, на своју штету. „И вољу једног слушати је закон.“[5]

Према томе, насупрот речи: ко друге победи јак је, а ко себе победи јунак је (јер је победио онога који је друге побеђивао), Ниче сасвим обрнуто мисли: само ко победи све друге, из једине стварне, владајуће воље, најјаче моћи надвлада све друге воље, моћи (завлада свима), победиће (себе), све своје и туђе слабости, невоље, немоћи.

Из једине над собом и другима владајуће воље, моћи се не понижава (пред другима), пада, него из храбрости наспрам кукавичлука побеђује (сваку) невољу, немоћ, напада.

Додуше, Ниче нигде не даје доследно, до краја једно овакво извођење. Заправо, његова воља за моћ, уместо најјаче владајуће воље или највеће моћи, је унутар себе противуречна.

Поред тога, постоји велики несклад између две основне идеје код њега: уметничког надахнућа и воље за моћ.

У ствари, тек се из најјаче владајуће воље, моћи сагледава да таква воља, моћ много пре стоји наспрам уметничког надахнућа него што је са њим у складу.

Тек када се уместо недовољно дефинисане „воље за“ моћ, немогуће по себи, јасно узме стварна владајућа воља, или највећа, владајућа моћ, та супротност постаје очигледна.

Хераклитова ватра нема никакво пристрасно обележје, него је оно праведно све у једном и једно у свему. 

Хераклитова ватра нема никакво пристрасно обележје, него је оно праведно све у једном и једно у свему. 

И мада се Ниче поводи за Заратустриним учењем о двојству сила добра и зла, његова супстанцијалној воља за моћ нема наспрам себе никакав други принцип већ јој служи све живо, неживо и сваки појединац, народ; целокупна историја, природа и цивилизација у њој проналази свој смисао.[6]

Очигледно да тај суштински поларитет код њега једна крајност најјаче, победничке воље за моћ у надахнућу ратничке игре, а друга савршенство уметничке лепоте у пуноћи и богатству чула.

Тај мушки поларитет овостране воље за моћ  и женски поларитет уметности се  састављају у врхунцу уметничке екстазе натчовекове господарске игре у „широком потезима“ са човеком и природом, читавим државама и цивилизацијама.

Та овострана уметност са живим људима и стварима  (неиспосредована трансцендентним идеалима) је највиши израз владајуће воље за моћ, а та највиша воља за моћ је најјаче надахнуће ратничко игре са живим људима и народима.

Супстанцијална воља за моћ и овострана уметност у највећем богатству и екстази чула нема ослонац у идеалима трансцендентне религије или лепоте испосредоване уметности већ у натчовековој игри моћи отелотворује супстанцијалну светско-историјску позорницу са  стварним људима и народима.

У сукобу и равнотежи сила моћи траже се оне најјаче личности за ону игру „широким потезима“ са људима и народима, која ће изједначити вољу за моћ и уметност, ратничко и уметничко надахнуће и тим највишим јединством коначно све натчулно вратити у чулно.

Много услова треба задовољити само за једну квалитетну представу са неколико улога, а камоли да  много супротних сила појединаца, држава заигра на светско-историјској позорници у највишем ратничком надахнућу натчовекове игре моћи.

Зато уметност помоћу масовних медијa све више иде од највишег појединачног, посебног квалитета ка укусу просечне већине у простој пуноћи чула.

То омасовљење и приземљење уметности води директно и индиректно оној игри натчовека са човеком и природом и уместо замишљене сцене, позорнице испосредоване уметности у романима, филмовима, салонима, музејима… (где такође служи владајућој вољи), поставља ону супстанцијалну позорницу са стварним људима и народима у завршној светско-историјској  игри моћи.

Тај прекид везе са оностраним идеалима и идејама слаби вољу и моћ код већине људи, док владајућа воља, моћ све више јача. Смањује се број играча на светској позорници, али се главне улоге појачавају и све живо, неживо  служи борби и равнотежи јаких играча.

Ауторитет  трансцендентних идеала у држави (свету) или човеку (породици) комуникативним, информативним умом преузимaју овоземаљске силе моћи. То је пут ума од  оностране митолошке, уметничке, религиозне, филозофске свести ка новој митологији–уметности–религији–науци–политици најјаче владајуће воље, моћи информативног ума и овостране комуникацијски свести...

 

Коментар

 

Уметничка игра је много пре хармонија и склад него борба и рат са природом и људима. Заправо, некаква хипотетичка натчовекова игра моћи  са човеком и  природом (биљкама, животињама), бићима и стварима више је моћ науке, технологије.

И у таквој игри једног (натчовека) или неколицине уз помоћ науке, технологије са  бићима и стварима, равнотежа друге стране може бити једино природа, као ретроактивни одговор натчовеку на његову претерану испољену научно-техничку моћ.

Супстанцијална воља за моћ натчовека над свим осталим људима, природом, читавим народима, држава, целом цивилизацијом не може никако бити највиша ратничка игра–уметност, јер нема  две јаке стране за квалитет игре.

Сви људи, народи, природа не могу никако бити само оруђе у игри једног (натчовека), или неколицине, јер су за такву најјачу игру или рат за владајућу вољу, моћ потребне из старије целине две јаке стране.

Суштина супстанцијалне игре за највиши квалитет победе управо је равнотежа супротних страна. То није поларитет једног (натчовека), или неколицине према свима, него једног, неколицине или половине ка неком другом једном, другој неколицини, или половини, уопште једне јаке стране према другој јакој страни.

Игра моћи постоји одувек у судару супротних мисли, речи, осећаја, идеја, одлука, деловања… у између појединаца и група и народа, држава у науци, уметности, религији, филозофији, политици, економији, тржишту...То није нека „воља за моћ“ сама по себи, него много пре владајућа воља, моћ која као Хераклитова праведна ватра кроз борбу, рат саставља све разлике, супротности.

 




[1]

„Јача воља управља слабијом...нема друге врсте каузалитета сем каузалитета који води од једне воље до друге. (стр. 312-313). Вредност је највећи квантум моћи који човек може асимиловати – човек: не човечанство! Човечанство је много више средство неголи што је циљ. У питању је тип: човечанство је само огледни материјал, огроман сувишак неуспелих: непрегледна рушевина“ (стр. 331). Усавршавање се састоји у стварању најмоћнијих индивидуа којима велике масе служе као оруђе.“ (стр 105) Ја учим да постоје виши и нижи људи, и да један једини човек може под извесним околностима оправдати постојање читавих тисућлећа –– то ће рећи: један потпунији, богатији, већи, целовитији човек у поређењу с безбројем непотпуних, делимичних људи.“ (стр 87)..„ Није циљ „човечанство“ , него натчовек!“ (стр. 54)„ Фридрих Ниче, Воља за моћ, Каријаиде, Београд, 1972.

[2] Уместо Исуса Христа у крсту и љубави ка Богу и ближњем, Ниче нуди Дионизијски занос у пуној екстази чула и натчовека у победничкој игри моћи.Хераклит каже „живот је игра детета са каменчићима на табли тамо, амо, дечије царство.“ Ничеова игра натчовека није, свакако, безазлена дечија игра са радошћу, него судбинска игра са највишим ризиком,  ратничка, хазардерска са целокупним животом и смислом. Да ли је правило да се човек  игра са  собом, другим људима, целокупним животом и смислом? И, колико пута се може играти таква игра ? Која је друга страна у тој игри?  Када се неко игра са свим и свачим шта бива на крају? Који је резултат, исход те игре? Најчешће трагедија са собом и другима.

[3] „Како се одржава одређен комплекс моћи? На тај начин што му се жртвују многа поколења.“ (Фридрих Ниче, Воља за Моћ, Каријатиде, Београд, 1972. стр. 87)

[4] „Човек подиже своје ја стално на рачун туђега ја“; живот увек живи на рачун туђег живота“ (стр. 85). „Ја“ тлачи и убија: оно дејствује као органска ћелија: оно пљачка и врши насиље…. Оно би хтело да роди свога бога и цело човечанство види пред његовим ногама.“ (стр. 370). „Не сме бити никаквог бирања; или човек мора да је на врху--или на дну, као црв, презрен, смрвљен, згажен. Човек мора имати тиране против себе да би био тиранин, то ће рећи слободан.“" (стр. 336). Фридрих Ниче, Воља за моћ,  Каријаиде, Београд, 1972. 

[5] Heraklit, Fragmeti, Grafos, Beograd, 1979, фрагмент 33.

[6] „Сваки смисао је воља за моћ,“ исто,  стр. 103-104.  

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Човек је добар из своје слободне воље, што воли добро, хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи.

 

Томислав Новаковић

Видео дана