Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 15. Октобар 2018.

Tomislav Novakovic

Три степена апсолутног духа код Хегела

Аутор: Томислав Новаковић

Нису најсавршенија уметничка дела Божија чулност, нити најузвишеније представe  у религији Божије самопредстављање, нити филозофске идеје Божије самоасазнање (као што мисли Хегел), већ је Божија апсолутност надчулна, надпредстављива, надсазнајна апсолутна воља и стварајућа слобода: „И рече Бог нека буде ... и Би..“.

Три степена апсолутног духа код Хегела

 

Иако су и уметност  и религија, по Хегелу, такође, највише форме апсолутног духа, као и филозофија, он опет каже: „Уметност  и религија су форме у којима највиша идеја постоји за нефилозофску, осећајну, опажајну и представну свест“.

Узвишена представа у религији зависи, по њему, од апсолутног појма и од случајних опажаја чула, а слободно мишљење у спекулативном појму не зависи ни од чулности, ни од нечије узвишене представе, и зато је апсолутни дух тек у филозофском самосазнању доследан логос по себи и за себе.

Ипак, како, религиозна представа има опет више унутрашњег садржаја од спољашњих садржаја чула, а мање од потпуно унутар себе одређеног мишљења, појма, она, по Хегелу, стоји изнад апсолутне чулности у уметности, а испод апсолутне идеје  у филозофији.

На први поглед изгледа да апсолутни дух кроз уметност потврђује савршенство чулне лепоте, кроз најузвишенију представу у религији највише добро, а кроз апсолутно сазнање, мишљење, појам у филозофији, истину по себи и за себе, и да тако сву објективност, уместо у Кантовој трансценденталној субјективности,  утемељује у Божијој, апсолутној субјективности.

Да је савршенство чулне лепоте у уметности Божија (апсолутна) чулност, да је најузвишенија представа у религији Божије (апсолутно) самопредстављање, а истинито мишљење по себи и за себе у филозофији, Божије (апсолутно) самосазнање, међутим није тако.

Међутим, Хегелов критеријум апсолутне чулности по савршеној уметничкој лепоти, где апсолутна идеја себе чулно открива, или по апсолутној представи у религији, где апсолутна идеја себе представља, или по апсолутном мишљењу у филозофији, где апсолутна идеја у филозофији себе сазнаје, није никако апсолутан.

Ни лепота апсолутног у уметности, ни узвишена представа у нечијем веровању, ни сазнање у филозофији нису никако Божија апсолутна воља и стварајућа слобода (надчулни, надпредстављиви, надсазнајни) Бог.

То приказивање у уметничкој лепоти, или веровање у најузвишенијој религиозној представи, сазнање у филозофском појму није чак ни приказивање, представљање, сазнање Бога кроз Божију реч, заповест предату у Духу Светом пророцима, или свету реч Исуса Христа апостолима, свецима, вернима ... 

Као што првостепено (стварајуће) сазнање не може припадати ономе ко сазнаје апсолутно, него само самој апсолутној ствари (без обзира на то да ли је ми знали или не) тако ни апсолутна (апсолутова) чулност није она "савршена чулност" у уметности која приказује Бога, нити савршено представљање апсолутног (апсолута) нечија најузвишенија представа Бога, него то самооткривање истине, самопредстављање Бога пророцима, апостолима, свецима, вернима... припада самом  апсолутном – Богу

По Хегелу, најсавршенија уметничка дела су апсолутова чулност, најузвишеније представe  у религији апсолутово самопредстављање,  филозофске идеје апсолутово самомишљење, самоасазнање...

Међутим, Божија апсолутност није никако савршена чулност у уметничкој лепоти, нити узвишено представљање у религији, или "апсолутно" самосазнање, самомишљење кроз појмове, идеје у филозофији, него само надчулна, надредстављива, надсазнајна апсолутна воља и стварајућа слобода: „И рече Бог нека буде ... и Би..“.

Чулно самоприказивање Бога у савршеној уметничкој лепоти, најузвишеније самопредстављање у религијском осећању, уверењу или самосазнање у филозофском појму, идеји су једна ствар (то нису чак ни Божија самооткривања, самопредстављања, Божије заповести откривене у Духу Светом пророцима, или свете речи, дела Исуса Христа предате апостолима, свима вернима), а Божија (надчулна, надпредстављива, надсазнајна) апсолутна воља и стварајућа слобода, сасвим друга ствар!

Хегел мисли да  је најсавршенија уметност сама апсолутова (апсолутна) чулност, најузвишенија представа Бога у религији, само апсолутово (апсолутно) самопредстављање и филозофско мишљење, сазнање само апсолутово (апсолутно) самоасазнање, самомишљење...

Међутим, није апсолут апсолут по савршеној чулности у уметности, нечијој најузвишенијој религиозној представи или филозофском сазнању, појму, него, пре сваке чулности, представе, сазнања мишљења, појма кроз своју надчулну, надпрестављиву, надсазнајну апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Наша најузвишенија уметност (која чулно приказује апсолутно), или наш начин веровања (који представља аполутно), или наше сазнање, мишљење (које сазнаје апсолутно), било да се посматра по историјском развоју или ванвременски из вечног, су једна ствар, а сама (апсолутова) апсолутна чулност, или само (апсолутово) апсолутно представљање, или (апсолутово) апсолутно сазнање, сасвим друга ствар...

Религија није само нечија најузвишенија представа, него надлогичка, надсазнајна чиста воља у основи самокритичког, практично-моралног верујућег ума за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела у свакој слободној властитости.  

 

АПСОЛУТНИ ПОЈАМ И СВЕТО ИМЕ, СВЕТА РЕЧ

 

Хегел тврди да религиозна представе верујућих као и у самим Христовим речима и делима живих примера његовог земаљског живота меша субјективни осећај и објективна мисао, да то није самомислећи, самосазнајући појам, као вечна истина Бога, који сазнањем оо себи и за себе саставља све могуће-стварне-нужне логичке разлике, супротности, међутим, то никако није тачно.

Управо је "апсолутни појам по себи и за себе", због те негативности према оспољеном садржају природе, историје, на почетку и на свакој страни, крају само празно мишљење без бића, субјективно, без објективног.

Хегел апсолутну истину не налази позитивно, него негативно, одбацивањем другобивствене природе, оспољеног живота на рачун првобивствене дијалектичке логике.

У мисли која узима саму себе за предмет, друга страна, предметност се искључује и све се разлике, супротности посматрају само унутар појма и  тој "апсолутној истини" на почетку и на крају ( и у јединству бића и ништа и апсолутне субјективносто, објективности) остаје само празан  аналитичи идентитет (А=А).

Међутим, не само да спекулативни појам нема већу јасност, језгровитост од речи Светог писма, него је такав говор најчешће без садржај и празан, иако би јединство са садржајем требала бити потврда његове истине, његов највиши квалитет.

Заправо, сви појмови, судови, закључци метафизике, дијалектике, претпостављају живу говорну свест, подразумевају предлогички, предсазнајно старију метафизику језика.

Дух живе мисли, речи, одлуке о дела у причама, догађајима Светог писма је у потпуном јединству са садржајем.

Те приче не умањују снагу појма, него га кроз живо јединство са свим могућим садржајем управо потврђују, појачавају.

Кроз име само по себи, говор сам по себи те речи  су "око" ума, “интелектуални опажај“...

„Небо и земља ће проћи а моје речи неће проћи“.

То није спознаја природе као нечега одвојеног, спољашњег духу (оспољене идеје, или оспољеног мишљења).

Та мисао има осећаја  осећај мисао,  за безмерје мисли и осећаја, истине и живота из вечног живота.

Света реч на највишем делу добра сведочи чистоту ума и воље, јединство разума и осећања, истине и живота из вечног живота.

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Живе слике постоје пре све геометрије, живе мелодије пре све аритметике, живо мишљење пре све логике, живи говор пре све граматике...

Иако је ауторитет оца писана реч, жива реч је "мајка" која "васпитава" и "одгаја" језик једног народа и зато се каже: матерњи језик.

Живи говор лицем к лицу је суштина језика и њега не може заменити никаква посредна комуникација.

 

Томислав Новаковић

Видео дана