Transcendentalno Ja i jedna ista vlastitost

Autor: Tomislav Novaković

 

„Što sam čovek, to delim s drugim ljudima. Što vidim i čujem i jedem i pijem, to sve životinje čine slično. Ali to da ja sam ja - samo je moje, to pripada meni i nikom drugom; nijednom drugom čovjeku, ni anđelu ni Bogu - osim toliko koliko sam s njime jedno.“

 

– Majstor Ekhart –Izabrani citati

 

 

Voljno Ja i logičko Ja[1]

 

U Kritici čistog uma transcendentalno Ja je u saznajno-naučnom smislu prvenstveno i prvostepeno a  pojedinačno, empiričko Ja sporedno i drugostepeno. Kant transcendentalno Ja mislim, sudim, lišava svake volje, vlastitosti. Opet, kako ta sintetička praosnova može biti samo opštelogička, kada je samosvest, prvo svest o sebi, o svom istom (konkretnom, pojedinačnom) Ja!? Zapravo, svest o sebi, kao čista volja jednog istog Ja=Ja, sa jasnim da–ne, jeste–nije mora prvo biti sintetička, da bi sa praznim logičkim A=A bila – analitička. Upravo ta predlogička, predsaznajna ista vlastitost, svest o konkretnom, pojedinačnom Ja=Ja jeste ona prasintetička osnova za neprotivurečno, identično A=A u pojmovima, sudovima znanja. Inače, šta drugo  drži jedinstvo logike, stoji u osnovi logike, zakona logike? Samo zato što čisto Ja ne može biti samo logičko, i što najstarije sintetičko jedinstvo prvo pripada jednom konkretnoi i pojedinačnoj istoj vlastitosti,  jednom  voljnom Ja=Ja, ta opštelogička forma A=A (analitički identitet), ima u mišljenju, suđenju,  znanju – utemeljenje!

Kant kaže: [...] “analitičko jedinstvo apercepcije moguće je samo pod pretpostavkom nekog sintetičkog jedinstva njenog.”^[2] Međutim, samo čista volja i jedna (konkretna i pojedinačna) ista vlastitost može biti ona najstarija sintetička osnova koja omogućava ne samo jedinstvo svakog pojedinačnog opažaja, posebnog, opšteg  pojma, suda, sveobuhvatnog zaključka našeg saznanja, iskustva ili  svega praktičnog odlučivanja, delovanja, nego čak i samo jedinstvo čistog  razuma, neprotivurečnost, jedinstvo logike,  apriornu sintezu praosnovnog Ja mislim, sudim!

Čisto, logičko Ja  ima utemeljenje tek u jednom voljnom Ja. Samo se iz čiste volje i jedne konkretne i pojedinačne iste vlastitosti može utemeljiti opštelogičko Ja mislim, sudim za sintezu svih raznovrsnih predstava u pojmu, pojmova u sudu ili sudova u sveobuhvatnim zaključcima saznanja. Samo iz čiste volje i jedne  iste vlastitosti, čovek ima jednu vlast u sebi, svoje vlastito Ja. Čista volja i jedna Ja=Ja ista vlastitost nosi jednu logiku, jedinstvo logike, utemeljuje svaku je-da vezu u pojmovima, sudovima znanja, a ne čista logika i opštelogičko Ja jednu istu vlastitost. Kada čisto Ja ne bi bilo čista volja i jedna ista vlastitost, zašto bi  se uopšte zvalo Ja, bilo Ja?

Nije suština da neko obezličeno, obezvoljeno, samo logičko Ja, kopernikanskim okretom utemelji opšte i nužno naučno saznanje, svu objektivnost i transcendentalnom, kritičkom metodom raskine sa shvatanjima i vrednostima tradicionalne metafizike, gde je subjektivnost bila u drugom, trećem planu, nego da se najstarijom sintetičkom osnovom čista subjektivnost uvede u problem kako treba; postavi ujedno sa tradicionalnim vrednostima, kao i tradicionalne vrednosti s njom. Doslednim kopernikanskim okretom pokaže da je tek iz sintetičke osnove čiste volje, jedne iste vlastitosti, jednog voljnog Ja, moguća sama (naša) logika, i to  čisto, istovetno, isto, “samo” logičko Ja.

 

Pre svake suprotnosti, ili protivurečnosti treba utemeljiti samo da–ne, jeste–nije.

 

U čemu se utemeljuje sama logika, suprotnosti je–nije, da–ne; prosnova istosti, jedinstva, naspram razlika,  suprotnosti, nejedinstva?

Problem se može i drugačije postaviti: da li su zakoni: identiteta, neprotivurečnosti, isključenja trećeg pa i samo jedinstvo logike, jedna logika, jednologičnost, mogući bez logike jednog? Da li su svako je–da–jeste utemeljeni u nekom je-da-n? Za Heraklita  je logos jedno i jedno logos,  sve-jedno – jedno-sve. I kada Parmenid kaže biće jeste, nebiće nije, očigledno da  biće “meri“, potvrđuje sa jeste. A jeste, sa jedan. Nema dva bivstovanja, nego je jedan bivstovanje; je–da  je izjednačeno sa jedan. Jedna logika može biti samo logika jednog.

 Hegel, logikom jednog, jednom logikom, svodi svu objektivnost, na apsolutnu (Božiju) subjektivnost. Protivurečnosti su samo unutrašnje razlike, suprotnosti jedne apsolutno logične ideje. Tako on na početku svoje logike izjednačuje biće i nebiće. Ipak, pre nego što izjednači, ili sastavi biće–nebiće, treba da utemelji samo da–ne, jeste–nije! To jest, ako pre bića i nebića izjednači samo da i ne, jeste i nije, svakako da ti istovetni–protivurečni pojmovi bića–nebića gube smisao!

Kant ne prihvata Parmenidovo logičko-ontološko izjednačenje jednog i bivstovanja; da jedna logika mora biti logika jednog i ispred svakog da–ne, jeste–nije (uopšte, svih kategorija logike), postavlja praosnovno sintetičko jedinstvo samosvesti. Najstarije sintetičko jedan, za svako je i da, za Kanta može biti utemeljeno samo u jednoj svesti o sebi, praosnovnom identitetu samosvesti. Bilo koje  je, da, jeste, jednako, isto za jedinstvo predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku, zahteva sintetičku praosnovu samosvesti, pa i sam zakon neprotivurečnosti.

Prema tome, za utemeljenje zakona neprotivurečnosti,  mora se prethodno utemeljiti afirmacija i negacija. A samo čista volja može biti praosnova ne samo za svako da–ne, jeste–nije,  nego i za svako šta, kako, koliko, zašto... Predmislena, predlogička čista volja se ne može svesti ni na kakvo ovo, ono.., objašnjavati ovim, onim.., nečim nego  doslednom negacijom  mora očigledno ići do slobodnog ništa, ničeg, da utemelji afirmaciju svakog šta, kako, koliko, zašto... bilo koga, čega nečeg!

 

Čista volja i logika. Osnovni logički zakoni su utemeljeni u  čistoj volji, jednoj istoj vlastitosti

 

Iako je praosnovno sintetičko jedinstvo svesti neodvojivo od jednog Ja, Kant to samosvesno Ja=Ja ne temelji u čistoj volji, jednoj istoj vlastitosti. Međutim, upravo ta jednovoljnost, jedne  čiste, iste vlastitosti nosi ono prasintetičko, suštinski jedineće, objedinjujuće u praosnovnom Ja. Analitički zakoni razuma svoje sintetičko utemeljenje imaju tek iz jedne  iste vlastitosti, starije slobodne volje iz uma. I spontanitet svesti, logičko Ja mislim, sudim, iz  jedne iste vlastitosti,  voljnog Ja.

Naša jedna svest, jedno logičko Ja  (i sva tri osnovna logička principa), je utemeljeno u istoj vlastitosti,  čistoj volji, jednom voljnom Ja. Samo ista vlastitost stoji kao čista subjektivnost pre sve objektivnosti u praosnovi samosvesti, sve logičnosti logike i sveg saznanja, iskustva. Ne utemeljuje opštelogičko Ja, pojedinačno Ja, jednu istu vlastitost,  nego obrnuto, pojedinačno Ja, jedna ista vlastitost –  opštelogičko Ja. Jedna ista Ja=Ja vlastitost, u čijem osloncu stoji čista, ista volja, nosi logičku istost A=A, a ne obrnuto. Nema čovek svest o sebi, svome Ja=Ja, kao stalno istoj vlastitosti kroz analitičku, opštelogičku istost A=A, nego iz svoje pojedinačne iste Ja=Ja vlastitosti, zna za opštelogičku A=A istost i  ima opštelogičko Ja!   

Time je jasno pokazano da čist razum i formalna logika u svojoj sintetičkoj osnovi već podrazumevaju čistu volju i praktični um, praktičnu logiku i sintetički najstariju jednu istu vlastitost! Da se zakon neprotivurečnosti sa čistom voljom, jednovoljnošću   (jednom nepriotrivurečnom voljom) temelji u najstarijoj prasintetičkoj osnovi jedne iste vlastitosti, koja omogućava sintetičko jedinstvo opažaja u  pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku. Svakako da i prasdintetička osnova zakona identiteta identiteta, takođe, samo može biti utemeljena u istoj vlastitosti, koja praktičnom logikom sastavlja ne samo u području saznajnog uma sastavlja sve raznovrsne opažaje u jedan pojam ili različite pojmove u jedan sud, različite sudove u jedan zaključak, nego i u oblasti praktičnog uma misao sa osećajem, reč sa delom, kao glavu sa telom, istinu sa životom. Svakako, i zakon isključenja trećeg, kroz da–ne, jeste–nije, hoću–neću, za jasno odlučivanje, suđenje, delovanje, ima tek iz čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, koja spontano misli, sudi, sintetiše, određuje, spaja... kao i slobodno odlučuje, dela… ima utemeljenje,. To iz samog sebe, po sebi, upravo znači iz čiste volje, po svojoj volji, volji jednog slobodnog Ja, volji svoga Ja.

 

Jedna ista vlastitost pre svakog je–da–jeste^[3]

 

Kako to živo jedno  u nama ima  istu vlastitost?

Da li objektivna je–da–jeste veza jednog i drugog pojma po nekom najstarijem sintetičkom sudu znanja utemeljuje jedno isto Ja=Ja, sintetičku praosnovu čiste svesti, ili jedno isto konkretno Ja=Ja, svako je–da–jeste jedinstvom jednog i drugog pojma istinu, istost u objektivnom sudu znanja? Svakako, da je svaka je–da–jeste veza više predstava u pojmu, pojmova u sudu, ili sudova u zaključku, moguća tek po jednoj konkretnoj Ja=Ja samoočiglednoj vlastitosti, pre bilo koje jedne stvari, ili veze  više predstava u jednom pojmu, ili  subjekta i  predikata u jednom sudu.

Svest o jestastvu, kao i svaka je–da–jeste veza subjekta i predikata, utemeljena je u jednom istom Ja=Ja konkretnom subjektu,  a ne obrnuto: svest o jednom i istom konkretnom Ja=Ja subjektu, u je–da–jeste vezi više pojmova, pri izjednačenju subjekta i predikata u bilo kojim istinitim sudovima znanja. Svako je, jeste se oslanja na jedno pojedinačno i konkretno isto Ja=Ja stajanje, ostajanje, postojano postojanje. I pre nego „Ja samo znam da postojim,“ ja iz jedne konkretne i pojedinačne Ja=Ja iste vlastitosti  što ostaje jedna ista u promeni, staje, stoji, znam za svako je, da, jeste  objektivno jedinstvo u: opažaju, pojmu, sudu, zaključku – postojano postojanje! Ta pojedinačna ista vlastitost je svepodležuća osnova svakog je, da, jeste ili ne, nije objektivnog jedinstva istinitog pojma, suda, zaključka znanja.

Na prvi pogled izgleda da veza je–da–jeste u  sudu nekog užeg ka širem pojmu, utemeljuje vezu subjekta i predikata. Međutim  ta najprostija je–da–jeste ili ne, nije veza, traži se, nalazi samo kroz sve-jedno – jedno-sve, tek kroz sintetilčki najstariju čistu volju i jednu Ja=Ja istu vlastitost utemeljuje svu objektivnost! Svepodležuće Ja=Ja ista vlastitost utemeljuje svaku predikativnost; lingvističku osnovu govora – sintaksu rečenice i semantiku reči. Kao najstarija os što ostaje ista u promeni, opstaje, staje, stoji  prima svu  postojanost postojanja.

To da prvo mora postojati svest o sebi, samosvest, da bi postojala svest o bilo čemu drugom, ne znači ništa drugo, nego da jedna ista vlastitost, čista volja, voljno Ja=Ja, stoji ispred čiste svesti, jednog opštelogičkog Ja! A to je, čini se, obrnuto od onoga što tvrdi Kant svojom prvom kritikom!

Jednovoljnost, jednog čistog, istog voljnog Ja=Ja, identičnog sebi, neprotivurečnog sa sobom, sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću, utemeljuje jednu logiku, jednologičnost, jednuj svest, jednosvesnost – uopšte svesnost, logičnost. Nema čovek iz opštelogičkog Ja samoočiglednost postojanja, nego iz jedne iste vlastitosti  (neprotivurečnosti misli, reči, odluke, dela) sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću. Pre nego što iz “Ja mislim... samo znam da postojim“, ja iz jedne samoočigledne vlastitosti, istog Ja=Ja, tek znam, imam, potvrđujem samu postojanost postojanja!

U osnovi matematičkog 1=1, 2 +2 = 4,  ne leži neka logička istost A=A, nego upravo jedna pojedinačna, ista vlastitost, jedno voljno Ja=Ja, nosi tu logičko-matematičku istost, logičko A=A. Ja nemam jednu Ja=Ja čistu, istu vlastitost iz broja jedan, nego iz jedne čiste, iste volje, vlastitog Ja=Ja, tek znam za broj jedan! Da nije čovek jedna ista vlastitost, ne bi znao ni za kakvo jednako, isto, jedno, jedno, jedan! Najstarije jedno, jednako, isto, jedan, za svako je i da, može biti samo jedna ista vlastitost. Samo se iz tog najstarijeg jedan, jedne iste vlastitosti zna za broj jedan i svaku  je i da jednakost, istost u pojmovima, sudovima znanja.

Jedino iz jedne juče, danas sutra samoočigledne iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe,  čovek ima svest o sebi, samosvest. Ta  sintetička osnova čiste volje i jedne iste vlastitosti utemeljuje A=A logičko-analitičku praosnovu zakona identiteta i zakona neprotivurečnosti. I zato, što postoji sintetička Ja=Ja  jedna ista vlastitosti, postoji i prazna A=A analitika logika, matematika i to je suština priče i kraj  te diskusije  stare  dve hiljade godina!

Praosnova svoditi, svesti od van ka unutra i od unutra ka van u jednoj svesti, od subjekta ka objektu i objekta ka subjektu koja drži, spaja sve razlike, suprotnosti sve-jednog jednog-svega, ima se samo u čistoj volji, samoočiglednom Ja=Ja, jednoj istoj vlastitosti.

Ne potvrđuje neko najstarije Je istu vlastitost, naše vlastito Ja, nego jedno vlastito Ja=Ja, svako Je, pa čak i praosnovu svesti u samosvesti.  To je najstarija sintetička osa, osnova unutra oko koje se  sve prikuplja, ostaje, zastaje, postojano staje, stoji, postoji, pre svakog pojma i opažaja! Bez čisto voljnog Ja, ne može se nikako pojmiti jedno logičko Ja. Mnogo pre ta sintetički najstarija os, postojanost iznutra, jako ostajanje, stajanje, postojanje, meri sve spolja, nego što ono spolja meri tu svepodležuću os unutra koja stoji kao najstariji oslonac, stajanje,  ostajanje, postojano postojanje!

Iz opštelogičkog Ja ne može se razlikovati ranije–sada–kasnije, te zato Kant uvodi posebno vremensko čulo, apriorni samoopažaj da njegovim transcendentalnim odredbama jednovremenosti, sleda, trajanja razlikuje vreme. Međutim,  ne samo da se tek iz jedne  juče– danas– sutra iste vlastitosti i sadržaja spoljašnjih opažaja, razlikuje  ranije, sada, kasnije, nego se iz jedne iste vlastitosti nema nikakva potreba za posebnim vremenskim čulom–opažajem!

 

Ja mislim i Ja  jesam

 

Pre pitanja da li ovo, ono postoji, jeste, treba razjasniti šta se podrazumeva pod postojanjem, jestastvom? Koje prvostepeno, drugostepeno, trećestepeno značenje pridajemo tom pojmu?

Po Kantu ništa ne postoji, jeste samo iz pojma, nego tek i kada se potvrdi spoljašnjim, unutrašnjim apriornim opažajima prostora i vremena. Izvan tih opažajnih moći svet je samo prazno transcendentalno h.  Tako je unutrašnje iskustva, moguće samo na osnovu spoljašnjeg iskustva. Međutim, iako Kant tek iz spoljašnjeg opažaja razlikuje “stvarne od zamišljenih talira“,  on slično Dekartu, već iz praosnovnog Ja mislim podrazumeva Ja jesam, postojim  nezavisno od  opažaja! To jest, sa jedne strane je sve objektivno bivstvovanje uslovljeno transcendentalnom subjektivnošću, sa druge strane se predopažajno, predpojmovno (prekritički) podrazumeva naše objektivno bivstvovanje! I ako Kant postojanje slepih sadržaja izvan naših saznajnih formi shvata samo kao prazno, transcendetalno h,  on  bivstvovanje nas samih ne  dovodi u pitanje. Osim toga, on ne prihvata samo formalno-sadržinsko pojavno jestastvo u jedinstvu praznih forme i slepih sadržaja, nego i objektivno  bivstvovanje naše nespoznatljive suštine ili same stvari po sebi!

Na kraju, ako suština nas samih ili stvari po sebi, postoji, jeste (pre), nezavisno od saznajno-pojavnog jedinstva unutrašnjeg–spoljašnjeg, prazne forme–slepe sadržine, kakvog  ima smisla transcendentalni okret u kome se sva pojavna objektivnost upravlja prema čistoj subjektivnosti?

 

Čista volja i jedna samoočigledna vlastitost što ostaje u  promeni, staje, stoji pre svakog mišljenja, opažanja, ne utemeljuje samo izvesnost samopostojanja, nego i svaku drugu postojanost postojanja!   

 

Kakva je veza čistog Ja mislim, i onog “ja jesam“? Već je rečeno da je za Kanta svest o svom bivstvovanju data iz čistog Ja mislim (slično Dekartovom cogitu), pre, nezavisno od  svakog opažanja.

[...] U sintetičkom praosnovnom jedinstvu apercepcije ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje“.^[4]

Ipak, kako Ja znam da jesam, postojim, bez ikakvog sadržaja opažaja? Kant odgovara da ta samoizvesnost nije suštinsko znanje jer nam je vlastita suština  nedostupna.

Sa druge strane, šta bi uopšte značilo, suštinski znati sebe, svoje Ja? Da li takvo nešto kao što je suština nas samih, uopšte pripada hipotetičkom saznanju!? Zašto bi, uopšte, naša suština  bila neko suštinsko znanje, koje treba da nas shvati, obuhvati mislima, pojmovima, izrazi rečima? Svako znanje pretpostavlja nešto poznato. Tako se nepoznate, nejasne stvari  objašnjavaju time što se svode na jasne, poznate. Opet, koja su to nesumnjiva saznanja, potpuno pouzdane istine, samoočigledne stvari? Postoji li takva znanja, takve stvari? Ili sva znanja, pa čak i prvi samoočigledni principi, pretpostavljaju neko starije znanje, gde se jedna  stvar objašnjava drugom, a ova opet trećom... i tako u beskraj.

Na primer, kada se pita: šta je čovek, tu se traži da se  sa nekim potpuno poznatim ili više jasnim pojmom, stvarju, bićem, objasni potpuno “nepoznat“, ili “manje jasan“, pojam čoveka?! Da se po po nekom je–da izjednačenju pojmova u hipotetičkom sudu između subjekta i predikata, odgovori na to pitanje! Ono što se pri tome zaboravlja da je ta veza pojmova pojavnog saznanja moguća samo iz nas samih – jedne samoočigledne Ja=Ja iste vlastitosti!

To saznanje nas samih ima čak jednu dodatnu nemogućnost. Saznavalac je mnogo pre onaj ko saznaje nego ono što saznaje – uvek će biti jedan „korak“ iza! Doduše, Kant i ne pokušava da sazna našu suštinu, prvostepenog sintetičkog saznavaoca, nego svojom transcendentalnom, kritičkom metodom samo razjašnjava  naše (drugostepene) saznajne moći za utemeljenje naučnog saznanja u granicama iskustva.

Sama težnja da se saznavalac objasni, razjasni, sazna, bliže odredi njegova prvostepena forma–sadržaj drugostepenim formama  razuma, uma, čula, ili trećestepenim sadržajima opažanja, potire prvostepeno jedinstvo forme–sadržaja, starije, svakako, od drugostepenih formi i trećestepenih sadržaja i jednom unapred nemogućom postavkom, prvostepenog predsaznajnog, nadsaznajnog saznavaoca svodi na njegove drugostepene forme ili trećestepene sadržaje; objašnjava iz njih, izvodi iz njih! Ili se, u krajnjem slučaju, do nužno pojavnog saznavaoca, dolazi tek subjektivno–objektivnim jedinstvom prazne forme i slepe sadržine! Ipak, ni  spontanitet svesti, kao ni prazne forme–slepi sadržaji u njihovom jedinstvu u iskustvu ne mogu se izjednačiti sa samim saznavaocem.

Već je pokazano da je samoizvesnost čisto  logičkog Ja, jedne svesti, jednosvesnosti, utemeljena u čistoj volji, jednovoljnosti. Da je naše samoočigledno bivstovanje pre svih drugostepenih formi ili trećestepenih sadržaja, utemeljeno u sintetičkoj osnovi  voljnog Ja, jednoj istoj vlastitosti. Da volja poseduje svoj razum,  logiku, svest o sebi i  svome telu, a ne razum, logika volju! I da se samo iz jedne samoočigledne nadopžajne, nadsaznajne iste vlastitosti, čistog voljnog Ja=Ja, ima  utemeljenje postojanosti postojanja pre svakog pojma i svakog opažaja!  Inače bi se i za potvrdu  iste vlastitosti, kao za neko unutrašnje iskustvo, tražilo spoljašnje iskustvo! U svakom slučaju,  samoizvesnost logičkog Ja mnogo je teže zasnovati bez spoljašnjeg iskustva, nego voljnog Ja. Samoočigledna čista volja, jedna ista vlastitost, kao suštinska forma istovetna sa suštinskim sadržajem, jedino stoji pre podeljenosti forme i sadržaja, i sjedinjuje sve saznajne forme i sve saznajne sadržaje. Utemeljuje ne samo naše odlučivanje, delovanje, nego i spontano mišljenje, suđenje.

Iz činjenice, što se ne može videti viđenje, čuti čujenje, govoriti govorenje, niti se izjednačiti sa bilo kojim, kakvim konkretnim slikama, zvucima,  rečima, niti svesti na njih, ne može se zbog toga tvrditi da oni ne postoje! Ili, što se ni volja, ni svest ne mogu opaziti ili pojmiti, izjednačiti sa svojim konkretnim odlukama, postupcima mislima,  sudovima, niti svesti na njih, ne može se nikako  tvrditi da  volja i svest ne postoje!

 

Čula, razum, um i jedna slobodna vlastitost

 

Sa pokušajima da se logikom, razumom, umom, saznanjem dokaže slobodna volja, okreće se princip, jer se i opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma i logičnosti logike može utemeljiti samo iz supstancijalne volje i jedne slobodne vlastitosti. Zato, nasuprot opštih i nužnih sudova saznanja  transcendentalnog pojavnog uma, Kant u praktično umu postulira suštinsku slobodnu volju. Međutim ne samo da bez slobodne vlastitosti opšta volja zakonodavnog uma nije ni volja, ni slobodna, nema utemeljenje za odlučnost odluke ili delatnost dela, nego bez slobodne vlastitosti nema utemeljenje ni opažajnost opažaja,  ni razumnost razuma, umnost uma, ni logičnost logike  ni saznatljivost saznanja, ni istinitost istine…!

Svakako, da pre dokazivanja ovog, onog treba utemeljiti samo dokazivanje, dokaz. Etimološki, očito, očigledno, do očiju, do oka, dokaz, pred oči, predočiti…  Svakako da se jedna ista vlastitost ne može  nikako dokazivati, dovesti do oka, pred oči, videti, čulno predočiti. Ipak, kako se uopšte vidi? To „očigledno“ viđenje pojedinačnog, posebnog ovog, onog nečeg (da bi uopšte znalo šta to vidi, čuje, dodiruje, miriše, kuša) mora, po Platonu, pretpostaviti unutrašnji vid znanja za prepoznavanje po celini stvari.  Pored toga podrazumeva i jednu nadsaznajnu, nadopažajnu samoizvesnu vlastitost.  To jest, sasvim obrnuto, od Kantove transcendentalnog Ja mislim, nadmislena, nadopažajna, nadsaznajna najizvesnija Ja=Ja vlastitost se podrazumeva ne samo za svako do oka, dokazivanje, pred oči, predočavanje nego i za samu (svaku) opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma,  logičnost logike i istinitost istine… I jedino to može biti ona sintetički najstarija subjektivnost koja se podrazumeva za svu objektivnost!

Po Kritici čistog uma izgleda da razum, logika, opštelogičko, samosvesno Ja mislim, sudim,  poseduje empiričko Ja – našu istu vlastitost. Međutim, tek se sa Kritikom prakttičnog uma zapravo vidi Kant teorijski um postavlja ispod  praktičnog uma i kritički razum ispod samokritičke čiste volje!  Međutim, on ne ide dotle da tvrdi razum, kao i bilo koji drugi saznajni  organ na kraju pripada suštinskoj praosnovi čiste volje i jednoj istoj vlastitosti. Međutim ova rasprava jasno dokazuje da bez jedne iste vlastitosti starijeg voljnog Ja, suštisnkog praktičnog uma, ni razum, ni logika, ni logički zakoni saznajno.pojavnog uma nemaju jedinstvo, utemeljenje. U stvari, čist opažaj, čist  razum, čisto logičko Ja, bez čiste volje, i jedne iste vlastitosti ne znače ništa!

Kao što naša   čula pripadaju nama samima,  čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti, a ne razumu, opštelogičkom Ja, tako i razum,  opštelogičko Ja, pripada nama samima, čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti.

Zato Kant na čistoj volji i  imanentnim idejama Boga, slobode i besmrtnosti duše, svoj praktični um utemeljuje noumenalno, a ne kao teorijski, na praznim formama razuma, čula u granicama iskustva – fenomenalno. Da samokritični, praktični um, metafizikom čiste volje stoji ispred kritičke osnove razuma, teorijskog, pojavnog uma, svedoči njegova Metafizika morala. I zato, kao starije od logike, pre same logike, čista volja mora od početka do kraja biti u  osnovi logike!

Po Kritici čistog uma izgleda da razum, logika, opštelogičko, samosvesno Ja mislim, sudim,  poseduje empiričko Ja – našu istu vlastitost. Međutim, tek se u Kritici praktičnog uma zapravo vidi Kant teorijski um postavlja ispod  praktičnog uma i kritički razum ispod samokritičke čiste volje!  Međutim, on ne ide dotle da tvrdi razum, kao i bilo koji drugi saznajni  organ na kraju pripada suštinskoj praosnovi čiste volje i jednoj istoj vlastitosti. Međutim ova rasprava jasno dokazuje da bez jedne iste vlastitosti starijeg voljnog Ja, suštisnkog praktičnog uma, ni razum, ni logika, ni logički zakoni saznajno-pojavnog uma nemaju jedinstvo, utemeljenje. U stvari, čist opažaj, čist  razum, čisto logičko Ja, bez čiste volje iz jedne iste vlastitosti ne znače ništa!

Kao što naša   čula pripadaju nama samima,  čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti, a ne razumu, opštelogičkom Ja, tako i razum,  opštelogičko Ja, pripada nama samima, čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti.

Kant na čistoj volji i  imanentnim idejama Boga, slobode i besmrtnosti duše, svoj praktični um utemeljuje noumenalno, a ne kao teorijski, na praznim formama razuma, čula u granicama iskustva – fenomenalno. Da samokritični, praktični um, metafizikom čiste volje stoji ispred kritičke osnove razuma, teorijskog, pojavnog uma, svedoči njegova Metafizika morala. I zato, kao starije od logike, pre same logike, čista volja mora od početka do kraja biti u  osnovi logike!

 

Čista volja i  praktični um

 

U Kritici praktičnog uma, pak, čista volja je i pojedinačna, lična i opštečovečanska, nadlična. Samokritički, praktični um kroz  neprotivurečno praktično-moralno umeće treba da izjednači najvlastitije lično i opštečovečansko nadlično. Iako je  voljno Ja i svoje i opšte, mnogo je više svoje, nego opšte,  a logičko Ja i svoje i opšte, ipak je mnogo više opšte, nego svoje. Zato Kant supstancijalni samokritički, praktični um, postavlja ispred pojavnog saznanja teorijskog, kritičkog uma.

Naspram saznajnog, kritičkog uma i pojavnog jedinstva praznih formi na jednoj i slepih opažaja na drugoj strani, Kant moralnim, samokritičkim umom traži suštinsko jedinstvo forme i sadržaja, lične i zajedničke volje. Tako se imanentnošću Boga, slobode i besmrtnosti duše iz jedne apsolutne volje utemeljuje jedna vlast u sebi, vlastita slobodna volja i mogućnost jedinstva sa isto takvim drugim voljama u jednoj vlasti, vlastitosti slobodne zajednice. Jedino neprotivurečna pravila moralnog postupanja iz najvišeg jedinstva praktičnog uma, supstancijalne  čiste volje i jedne vlasti u sebi, iste vlastitosti, sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću, dovode  do  svoje slobodne volje!

Samo ako si svoj ti si Božiji, i samo ako si Božiji ti si svoj.

Vlast u sebi jedne, iste čiste volje sastavlja svoje najvlastitije, slobodno i lično i jednu najvišu pravdu zakonodavnog uma za sve – opštečovečansko,  nadlično. Pa kada neko pita: kakva je razlika između empiričke volje, i čiste volje, treba odgovoriti da je samo čista volja svoja volja; ili,  kada empirička volja bude čista volja, onda će biti svoja volja! Kada čovek nema jedinstvo misli, reči i dela, jedno misli, drugo govori, treće radi, kako će znati  šta je  da je to uopšte on sam i da je to njegova, vlastita volja!? Samo ako su njegove misli reči, dela u jedinstvu, njegov život biti stvarno njegov.

Svakako da ne postoji samo suprotstavljanje reči i reči, iz suprotnog pojma, suda, zaključka, nego i misli prema  misli,  odluke prema odluci, dela prema delu; a pogotovu misli, reči, odluke i dela između sebe. I neprotivurečnost je u zadnjem smislu utemeljena u tom jedinstvu čiste misli–osećaja–reči–odluke–dela. Prema tome, čista volja je najličnija svoja volja,  jer iz jedne vlasti u sebi, iste vlastitosti u svom idealu, postavlja i izvršava to najviše jedinstvo čiste misli–osećaja–reči–odluke–dela. 

Suština umnosti, najvišeg praktičnog umeća, traži u osloncu jednu čistu, istu volju, kao što sa druge strane jedna čista, ista volja za svoju vlastitost traži jednu vlast u sebi,  najviše jedinstvo zakonodavnog uma, neprotivurečna pravila praktičnog postupanja. Samo pravila praktičnog postupanja iz jedne apsolutne volje, kao najviše umeće za sebe, za druge, za sve, vode jednoj vlasti, vlastitosti svoje slobodne volje. Ako se narušava vlast jedne čiste, iste volje u postupanju ka drugima, ne utemeljuje na najvišem dobru, gubi se vlast u sebi, vlastitost svoje slobodne volje.

Jedino oslobođen bilo kakvih idola, u unutrašnjem bezmerju jedne čiste, neprotivurečne, iste volje ima imanentno svoje, najvlastitije lično, i istovremeno iz apsolutne volje Božije, opštečovečansko, nadlično.

I kao što u razumu, teorijskom umu forma čistog pojma nije dovoljna za kriterijum objektivnog saznanja, nego se traže i sadržaji opažanja, tako ni u praktičnom umu nije dovoljno da se kategoričkim imperativom samo zna šta je dobro, nego se traži da se ta svoja moralno-praktična suština potvrdi na delu samoiskustveno, lično! Kategorički imperativ samo kao najviše  uputstvo praktičnog uma, kojim se rukovodi čista volja da u svom delovanju izjednači lično i zajedničko dobra, a bez nužnosti da tu svoju suštinu potvrdi na delu, ostaje i dalje samo saznajno-logički i  fenomenalan, jer čovek može znati šta je dobro, a da ga ne čini; da ostaje u znanju bez dela.

Ta suština čiste volje duše mora biti potvrđena na praktičnom delu dobra pojedinačno, iskustveno i lično, da bi po najvišem moralnom principu zakonodavnog uma iz apsolutne volje Božije i opšteg dobra za sve, bila ono metafizičko i nadlično.

 

 

 

 

 

---

[1] Ovo je samo izvod iz šireg rada Tomislav Novaković: Čista volja u Kantovoj kritici Čistog uma/Načela praktične logike na ovom sajtu: www.filozof.rs  

[2] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  str. 104.

[3] Više o praosnovi  voljnog ja i jedne konkretne i pojedinačne vlastitosti u ne samo ne samo praktičnog odlučivanja, delovanja nego i u osnovi opštelogičkog Ja i svega našeg saznanja, iskustva videti na sajtu: www.filozof.rs u radu Čista  volja u Kantovoj Kritici čistog uma/ Načela praktične logike.

[4] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Prevod Nikole Popovića,  Napomena, str 116.