Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 28. Септембар 2020.

Tomislav Novakovic

Трансцендентална и емпиријска уобразиља

Аутор: Томислав Новаковић

Суштински продуктивна уобразиље је могућа само кроз метафизичко искуство душе између ума на једној и свег разумско–чулног мноштва на другој страни; као код Платона пут од појединачних опажаја чула (само сенки идеја) и посебних, општих појмова разума (само одсјаја идеја) до умског сећање, препознавања целовитих идеја.

Трансцендентална и емпиријска уобразиља

 

Иако Кант непремостиву супротност између две Декартове супстанције или Спинозина два атрибута мишљења и простирања једне апсолутне супстанције, Кант пребацује на суштинску разлику две сазнајне моћи разума  ("разум не може да опажа, чула не могу да мисле") једне трансценденталне субјективности, он сазнајно јединство опет не тражи између много веће супротности  између разума и много опажајнијег спољашњег чула, опажаја, простора него оне много мање супртотности између разума и и унутрашњег чула, опажаја времена

Иако је очигледно да проблем шематизма (између мишљења и просторности) треба сагледавати у односу чистих форми разума и спољашњег чула–опажаја простора ка конкретном садржају помоћу једине могуће емпиријске – репродуктивне, уобразиље, Кант решење проблема тражи са хипотетичком трансценденталном, продуктивном уобразиљом само између две суштински различите празне форме: чистог разума и чистог опажаја унутрашњег чула–времена!

Свакако да се поблематични однос између мишљења и просторности се не може ни решавати само у односу две суштински различите сазнајне форме појма и опажаја (колико год да су оне различите, самим тим што обе припадају једној истој субјективности, њихово јединство је само техничке природе, већ у синтези обе празне форме  (чистог појма и чистог опажаја) са слепим садржајима у конкретном искуству.

Уместо да јединство између рационализма и емпиризма, идеализма и материјализма решава између празних форми и слепих садржаја (без обзира на то које су, какве су сазнајне форме у питању и какви су то сазнајни садржаји)  он га тражи кроз  другостепени однос (само) две различите празне форме чистог појма и чистог опажаја  једне трансценденталне субјективности (обе одвојене од садржаја)!

Свакако да се рационализaм и емпиризам не сједињују само кроз две различите чисте сазнајне форме, са некаквом „трансценденталном“ „продуктивном“ уобразиљом која саставља две различите празне форме (одвојене од садржаја) чистог појма и чистог опажаја на  априорном нивоу, него јединством  празне форме (без обзира које су сазнајне форме у питању) и слепих садржаја са једино могућом репродуктивном, асоцијативном уобразиљом у конкретном искуству (сазнању, мишљењу, појму) на емпиричком нивоу! 

Кант за основу сазнања и суштинског споја, не само две различите сазнајне форме разума и унутрашњег опажаја (очигледно обе унутрашње), празне  форме и слепог садржаја, или првостепеног јединства између разума, мишљења и спољашње чулности, опажаја треба да објасни конкретну, емпиричку, репродуктивну уобразиљу: сећање, памћење као и само посредно представљање, замишљање?

Свакако да се рационализaм и емпиризам не могу сјединити само две различите чисте сазнајне форме, са некаквом „трансценденталном“ „продуктивном“ уобразиљом, која саставља две различите сазнајне форме (одвојене од садржаја) чистог појма и чистог опажаја на  априорном нивоу, него стварно јединство празних форме (без обзира које су  форме у питању) и слепих садржаја са једино могућом репродуктивном, асоцијативном уобразиљом у конкретном сазнању, искуству на емпиријском нивоу! 

Трансцендентално јединство  чистог разума и његових категоријама и чистог опажаја простора никако није довољно за конституисање саме геометрије. За опште и нужне судове геометрије или дефинисање  квадрата, круга, праве, равни, дужи, тачке… нису довољни из чистог разума и чисте чулности априорни појмови, категорије квалитета, квантитета,  релације…и априорни опажај простора него се за конкретни облик, квалитет (круга, квадрата, троугла, праве, равни, дужи, тачке), почетне емпиријске слике, цртежа, одакле се даље дефинише суштина математичког облика, изводе сви математички појмови, дефиниција и у подручју ума целина саме геометрије, очигледно претпоставља емпиричко чуло вида и супстанцијалне идеје правог и кружног, квадрата или круга, равни, дужи, тачке…

Али за Канта је чуло вида емпиријско, а самим тим и сви конкретни облици (праве, дужи, трогла, квадрата, круга....) који од њега долазе.

Међутим, без конкретног почетног квалитета почетног цртежа, емпиријске слике, помоћу чула вида (за Платона, свакако, само сенке саме ствари) или његове даље дефиниције, математичког појма (само одсјаја саме ствари), не може се суштинском репродуктивном уобразиљом, умским сећањем, никако доћи до суштине  било којег геометријског облика  (препознати његова старија идеје), а камоли препознати на крају доследном научном теоријом целовита идеја (вечна суштина) самe геометрије.

Платон је из продуктивне уобразиље између ума и разума, чула, дијалектике чистог појма,  логичким видом чистих идеја ума, објашњавао репродуктивну уобразиљу, као чулну сенку, или разумом, појмом, одблесак сећање, препознавање самих идеја. Објашњење саме чулности, сећања, памћења. Замишљања није било могуће без самих идеја.

Код Платона су нужније свеобухватне идеје и логички вид ума по целини ствари (где се морало знати све, да би се знало, опазило било шта) за објашњење појединачне чулности, опажања, или посебност, општост појмовног мишљења на основу тих појединачних опажаја, него обрнуто, сами појединачни опажаји, посебни, општи појмови разума за највиши, са свих страна једне исте логички вид истине ума до свеобухватности идеје. 

Заправо, суштински продуктивна уобразиље могућа је само између ума, на једној страни (трансценденталних идеја) и на другој (подједнако) свег разумско–чулног мноштва на другој страни.

Зато је  Платон репродуктивну уобразиљу (као метафизичко искуство умског дела душе) поставио између супстанцијалних квалитета идеја на једној и разума и чула са другој страни, где од почетка до краја даје суштински везу између појединачних опажаја чула (сенки идеја), посебних, општих појмова разума (одсјаја идеја) и свеобухватном целином ума –самих идеја.пште и нужне судове математике, природне науке не могу никако утемељити априорно синтетичка основа плодног јединства чистог разума и чисте чулности помоћу хипотетичког подручја трансценденталне синтезе уобразиље, опште и нужне форме нашег суђења, опажања.

Правилност тачке, дужи, праве, квадрата, круга... не постоји ни кроз емпиријски ни априорни опажај, ни плодним априорним јединством чистог разума и чисте чулности помоћу тзв. трансценденталне синтезе уобразиље, него је за правилност "заслужна" продуктивна уобразиља између  самих идеја (нужних закључака ума) и  општих појмова и појединачних  емпиријских опажаја.

На пример, до правилности (општост и нужност) идеалне тачке, дужи, праве, троугла, квадрата,  круга ... се долази сасвим супротно (изнутра одозго), сећањем, препознавањем самих идеја тачке, дужи, праве, квадрата, круга, а не од емпиричких, или чистих опажаја где те опште и нужне правилности нема.

Хипотетичка "продуктивна, трансцендентална" уобразиља, потребна за утемељење општих и нужних судова математике, природне науке је, заправо, асоцијативна, емпиријска уобразиља,  метафизичко искуство ума, с којим се вечни део душе, ум,  од почетног емпиријског опажаја, или посебног, општег појма, из  нужних закључака сећа целовите идеје: препознаје "опште и нужне" идеје тачке, дужи праве, равни, троугла, квадрата, круга.

 

ПОЈАВНИ ОКРЕТ САЗНАЈНО-ТЕОРИЈСКОГ УМА И СУШТИНСКИ ОКРЕТ ПРАКТИЧНО-МОРАЛНОГ УМА

 

Иако каже да је сазнајни ум појавна стварна ствари, Кант не каже да се  суштински окрет врши у надсазнајној вољи и једној слободној властитости практично-моралног ума. И да зато суштинско критичко подручје трансценденталног шематизма треба тражити у правном систему између априорне етике и емпиристичке политике а не између чистог разума и хипотетичких чула–априорних опажаја простора и времена, јер се та тим другостепеним јединством не само побегло од првостепеног проблематичног односа између разума и стварних чула, опажаја, где се продуктивна уобразиља – између ума на једној и разума и чула на другој страни –показује као нужност. 

Самим тим што тврди да због раздвојености празних форми једних од других, као и од слепих садржаја не може сазнати суштину него само појаву,   његова основна теза да се ствари окрећу према нама самима, нашим сазнајним моћима, очигледно не важи (она би важила само да ми сазнавали суштину ствари, је су сазнајне моћи призагођене самој ствари, или сама ствар нашим сазнајним моћима,  а то, по Канту,  свакако није случај).

Да је тачно да се ствари окрећу према нашим сазнајним моћима, његов основни закључак: "да је уништио знање, да би узвисио веру"[1], не би важио.

Сазнајно-теоријски ум види управо види само појавну страну ствари што се ствари не прилагођавају нашим сазнајним моћима, него свако сазнање надсазнајној суштини саме с твари и нас самих!

Првостепени окрет не извршава сазнајно-појавном уму, који се не може одвојити ни од саме ствари ни од нас самих, него у надсазнајном практично-моралном, суштинском уму, пре, испред и за време и после сваког сазнања, и у темељу сваког сазнања у надсазајној чистој вољи и надсуштаственој слободној властитости, трансценденталном шематизму између практичног ума и разума, чула. У средишњем подручју правног система између емпиристичке, индуктивне политике и  дедуктивне етике.  

На први поглед изгледа да логика и општи и нужни логички закони не зависе од онога који мисли ни од оног што мисли, а тачно је, заправо, да сва аналитичка логика (за све своје законе и све своје категорије) као и сазнајно-логичко "Ја мислим" (за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку) већ претпостављају синтетички старију (надопажајну, надсазнајну) чисту вољу и најстарију (надмислену) властитост!

Чисти разум, праосновно "Ја мислим", сва формална логика и аналитичко А=А за аналитички идентитет субјекта и предиката у сваком суду, закључку сазнања, подразумева кроз чисту вољу практичну логику, старији Ја=Ја синтетички идентитет – једну исту властитост.

Није суштина "чисте субјективности пре све објективности" појавни окрет сазнајно-теоријског критичког ума у обезличеном, обезвољеном јединству празних форми–слепих садржаја, који утемељује све наше сазнање у оквиру могућег искуства, него суштински окрет практично-моралног ума,  који у самокритичног чистој вољи не утемељује само све наше одлучивање, деловање, него и саму логику и само сазнање теоријског, критичког ума!

Уместо да критицизам празних априорних форми сазнања (трансценденталне: чулности, разума, ума) насупрот готових идеја рационализма или готових чулних садржаја емиризма на празној табли разума, тражи јединство празних форми и слепих садржаја у конкретном сазнању, искуству, он у трансценденталном шематизму тражи јединство чистог разума и чистог опажаја да би са том априорном синезом две различите сазнајне форме утемењио опште и нужне судове матемарике, природне науке!

 

СУШТИНСКИ ШЕМАТИЗАМ ЗАКОНОДАВНО-ПРАВНОГ СИСТЕМА (ЧИСТИХ ФОРМИ ПРАКТИЧНО-МОРАЛНОГ УМА: ДОБРА И ПРАВЕДНОСТИ) ИЗМЕЂУ ДЕДУКТИВНЕ ЕТИКЕ И ИНДУКТИВНЕ  ПОЛИТИКЕ

 

Иако уместо урођених идеја  сазнајног теоријског појавног ума Кант постулира урођене идеје практично-моралног ума, он опет не каже јасно да наспрам појавног јединства празних идеја теоријског ума и слепе садржине опажања, иманентне идеје практично-моралног ума (добра и прљаведности) у слободној јединством чисте  мисли, речи, одлуке и дела на слободном делу личности човека, заједнице  добра сада суштински састављају форму и садржину.

Суштинско јединство рационализма и емпиризма, надискуственог, преискуственог (трансценденталног, априорног, трансцендентног) и искуственог, обичајног (апостериорног), форме и садржине, потврђује тек у активном  чину добра, праведности и практично-моралном уму!

Суштински шематизам  у првостепеном окрету суштинског,  практичног ума: у јединству правног система између надискуствених, дедуктивних принципа морално-верујућег ума и искуствене, емпиријске интересне политике.Кант је требало јасно да каже да је, за разлику од теоријске филозофије, где је састављање чисте форме празног појма и садржине слепог опажања (априорног и апостериорног) појавна ствар, у практично-моралној филозофији то јединство првостепене форме чисте воље и првостепене садржине слободне властитости у активном чину добра, праведности суштинска ствар која води целовитој срећи човека и људски род.

Празна форма и слепа садржина у сазнајно-логичком подручју се састављају појавно, док се првостепена форма чисте воље и суштинска садржина једне слободне властитости у активном делу добра, праведности, састављају  суштински.

То јест, као што су простор и време као спољашње и унутрашња чула–опажаји искуствени оквири појавног разума, теоријског ума, тако су добро и праведност оквири метафизичког искуства душе, надсазнајне и надопажајне форме чисте воље и једне слободне властитости.

Кант изводуи добро из првостепеног морала, уместо морал из првостепеног добра.

Као што у теоријском уму за чисто (празно) ја мислим постоје чулне форме појавног спољашњег, унутрашњег (простор и време), тако у практичном уму за чисту, слободну вољу, ја одлучујем, делам, постоје добро и праведно, као суштинске форме надвременског, надпросторног унутрашњег и спољашњег!

Добро и праведно су натчулне форме чисте воље: надопажајне, надсазнајне слободне властитости практично-моралног ума.

Суштинска сврха највишег добра је надвременска вертикала  и насупрот сваког спољашњег и унутрашњег зла, суштинска праведност је надпросторна  хоризонтала.  

Као што у теоријском уму није довољан само појам за истинито сазнање, већ се траже садржаји опажања, потврда искуства, тако у практичном уму није довољна само форма категоричког императива да човек не лаже и не чини зло већ да говори истину и потврђује добро и праведно самоискуствено и лично.

Морални чин никако није некакав “каузалитет по слободи,“  нити  чиста, слободна воља у чину, добра, праведности подражава некакав природни, општи закон.

Када човек у практичном уму по својој  слободној вољи следи добро или праведно, он не подражава опште и нужне законе појавног света који се они не могу утемељити без трансценденталне конституције теоријског ума, него апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Ако општи и нужни закони појавне природе остају по трансценденталном уму, зар не би  чиста воља практичног ума верујућим умом (Ја сам, према томе, морао да уништим знање да бих добио места за веру), требала у слободном чину, добра да подражава надсазнајну, надопажајну апсолутну вољу и стварајућу слободу а не “каузалитетом по слободи“  опште и нужне законе појавне природе, чија се општост и нужност не може утемељити без трансценденталне конституције!

Неко је добар (или моралан)  што хоће да буде добар или моралан (као што неко други неће), а не што по некој „мора,“ „треба“ основи...

Кантов покушај да Бога сведе на морал, а слободу на морални закон који подражава општу и нужну природу води индиректно у атеизам и интересни, политички морал.

Ако важи homo homini lupus est, закон за одржањем најјаче јединке, врсте је првостепен.

Ако важи homo homini homo est, воља човека у слободном чину добра стоји испред нужности одржања, а активна праведност се испољава када је то добро угрожено.

У оба случаја морални закон није сама суштина човека него нешто изведено.

Ако се остаје у првостепеној моралности (свакако немогућој по себи, без првостепеног чина добра), не само да се и даље следи трансцендентализам  теоријског ума, неоправдано подражава одвојеност празне форме од слепе садржине (кроз морални закон као чисту, априорну форму практичног ума, независну од сваке садржине конкретног добра), него се  тако оно метафизичко искуство суштинске чисте воље и вечно исте властитости (душе) потире!

Међутим, управо је то јединство суштинске форме чисте воље и једне слободне  властитости  у слободном делу добра и праведности, суштинска ствар! 

 

 

[1] Иако се она суштинска критичност (заправо самокритичност) требала да се испољава  у суштинском подручју надсазнајне слободне воље и надсуштинске властитости, Кант је својим критиком метафизике,  теологије урадио супротно,  унизио веру, да би утемељио,  засновао појавно сазнање, критичку науку. Слично је урадио и у практично-моралном уму, када је наспрам суштински религиозног верујућег ума,  етику у темељу обичајног права, по филозофији просвећености свео човека на моралност, мада је законодавни, правни систем оно средиште до чега се долази између  религиозног, верујућег дедутивног практично-моралног ума (алтруизма, хуманизма)  и емпиризма, еволуционизма, егоизма интересне политике.

 

 

 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што опажаји припадају чулима,  чула телу, осећаји души и  мисли духу, тако све лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети... мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем...

 

Томислав Новаковић

Видео дана