Transcendentalizam i egzistencijalizam

Autor: Tomislav Novaković

 

Kantov transcendentalizam i Hajdegerov egzistencijalizam. Transcendentalna čulnost,  razum, um, svest i egzistencijalna svest,  razum, um

 

Naspram Kantove transcendentalne subjektivnosti, prazne forme–slepe sadržine ili transcendentalne čulnosti (estetike), transcendentalne: svesti, razuma, kategorija (analitike), Hajdeger se svojim egzistencijalnim okretom  vraća  konkretnoj  egzistencije i osmišljavanju njene vlastite konačnosti kroz egzistencijalni: razum, svest, kategorije, analitiku i egzistencijalni: um, ideje, dijalektiku. Međutim, iako Kantov transcendentalni razum, um, počiva na  transcendentalnoj čulnosti, Hajdeger nema, neku  egzistencijalnu čulnost,  nego samo naspram Kantove  transcendentalne svesti (razuma, uma, analitike, dijalektike), egzistencijalnu svest (razum, um,  analitiku, dijalektiku).^[1]

To jest, iako Kant već na početku Kritike čistog uma Kant u transcendentalnoj estetici dokazuje da prostor i vreme nisu nešto po sebi, pa da čovek bude u prostoru–vremenu–svetu, nego su prostor i vreme samo naše spoljašnje i unutrašnje čulo–apriorni opažaji, a svet, svetskost samo transcendentalna ideja uma za celinu pojavnog iskustva, Hajdeger ponovo (kao da Kritika čistog uma nije ni pisana) nekritički vraća čoveka u objektivni prostor–vreme–svet! Pri tome ne samo da ne oseća nikakvu obavezu da pobija argumente Kantove transcendentalne čulnosti (estetike), i da naspram Kantovih subjektivnih prostora–vremena kao apriornih čula opažaja u nama samima, i sveta samo kao transcendentalne  ideje celine pojavnog iskustva, ponovo dokazuje njihovu objektivnost (da je čovek u prostoru-vremenu–svetu), već u svojoj knjizi Kant i problem metafizike tvrdi da se Kantovu transcendentalna estetika može suštinski razumeti tek iz transcendentalnog šematizma, Kantove transcendentalne analitike!^[2] Svakako da je to shvatanje potpuno pogrešno, jer ne samo da cela Kantova teorijska filozofija: učenje o čistom razumu, kategorijama (transcendentalna analitika), čistom umu, idejama (transcendentalnog dijalektike), počiva na učenju o njegovoj čistoj čulnosti (transcendentalnoj estetici), na subjektivnosti prostora, vremena kao apriornih formi–opažaja spoljašnje, unutrašnje čulnosti, i svetu, samo kao transcendentalnoj ideji umne celine pojavnog iskustva, nego i cela praktična filozofija.

Pogotovo je nedopustivo da Hajdeger Kantovu vremenitost, kao najviši uslov iskustvenosti iskustva, koja je, kao okvir sve saznatljivosti  saznanja, apriorno čulo–opažaj u nama samima zadata u subjektivnom smislu,  sada u svom egzistencijalnom okretu uzima kao sveopšti okvir svake spoljašnje i unutrašnje predstavljivosti (tubivstvovanja i samog bivstvovanja) u objektivnom smislu, posmatra i dalje kao vreme u kome se nalazi tubivstvovanje, naša konačna egzistencija! To jest, ako se po Kantovom  transcendentalnom okretu naša subjektivnost ne nalazi  prostoru–vremenu,  nego prostor i vreme u našoj subjektivnosti, Hajdeger nema nikako pravo da za svoj egzistencijalni okret (i prekritički prostor–vreme–svet), koristi Kantovu subjektivnu vremenitost kao sveopšti okvir tubivstvovanja i samog bivstvovanja!  Ne samo da se,  po Kantu, čovek ne nalazi u nekom tu–ovde, ili kasnije–sada–ranije prostoru–vremenu–svetu, nego i sve te odredbe i sam prostor, vreme i svet nalaze u čoveku! Sve te (tu–ovde, kasnije–sada–ranije) prostorno–vremensko-svetske odredbe mogu se jedino transcendentalno utemeljiti konstituisati tek iz čiste subjektivnosti, kao i sami prostor, vreme ili svet. Kada tvrdi da transcendentalna subjektivnost (čista čulnost,  razum, um) stoji pre sve objektivnosti, Kant pretpostavlja samo praznu subjektivnu formu pre slepe sadržine, dok je  konkretna subjektivnost, ili objektivnost nužno pojavnog iskustva data tek jedinstvom te prazne forme–slepe sadržine. Prostor, vreme i sve njihove transcendentalne odredbe samo su naša apriorna čula, opažaji,  a svet  transcendentalna ideja uma za sveobuhvatnu sintezu svega pojavnog iskustva.

To jest, ako Hajdeger već polazi od bačenosti, zatečenosti tubivstvovanja u objektivni prostor–vreme–svet (nasuprot Kantovog transcendentalnog prostora, vremena, sveta), on je dužan je da utemelji tu objektivnost. Međutim ne samo da kroz ter odredbe tu–ovde, kasnije–sada–ranije „konkretna“ egzistencija nekritički pretpostavlja prostor–vreme–svet,  i tim utemeljenjem ide mnogo koraka unazad u odnosu na Kanta, nego to potiranje svake transcendentnosti i transcendentalnosti vodi na kraju u vulgarni materijalizam, psihologizam.

 

Transcendentalni okret u Kritici čistog uma i egzistencijalni okret u Bivstvovanju i vremenu

 

„Istina uopšte može postojati, i kao istina uopšte imati smisla, jedino ako egzistira tubivstvo. Ako ne egzistira tubivstvo, onda nema nikakve istine, onda nema ničega. Tek egzistencijom tako nečeg kao tubivstvo prisutna je istina.“^[3]

Kantov kopernikanski okret tvrdi da prazne  forme transcendentalne subjektivnosti uobličavaju slepe sadržaje, svu pojavnu objektivnost. I kad tako nešto kaže, tu se našoj subjektivnosti čini čast, jer praosnovno jedinstvo samosvesti, sa čistim formama uma, razuma čula, utemeljuju   svu pojavnu objektivnost. ^[4]

S druge strane, Hajdeger tvrdi da bez supstancijalne egzistencije najkonkretnijeg konačnog tubivstvovanja,  ne samo da nema nikakve istine, nego nema ničeg, nikakvog bića ni samog bivstvovanja!  „Istina uopšte može postojati, i kao istina imati smisla, jedino ako egzistira tubivstvovanje“. Prvo mora postojati predsuštastvena, predsaznajna prostorno-vremensko-svetska konačna egzistencija, pa tek onda bilo koja, kakva saznajna ili moralna njena istina, suština te egzistencije.

Međutim, već je pokazano da se u njegovom egzistencijalnom okretu, egzistencijalnoj: svesti, analitici, kategorijama, idejama, naspram Kantovog transcendentalnog okreta, transcendentalne: svesti, analitike, kategorija, ideja, pojavljuju  nesavladive teškoće, protivurečnosti...

Na prvi pogled se čini da Hajdeger sa egzistencijalnom svešću i prostorno-vremenskog tu–ovde, kasnije–sada–ranije egzistencijalima konkretnog tubivstvovanja, egzistencijalnom fenomenologijom–ontologijom–hermeneutikom vraća pojedinačnoj supstancijalnoj subjektivnosti i tako Kantov kopernikanski okret sprovodi do kraja, dajući još veću čast našoj konkretnoj vlastitoj egzistenciji, međutim nije tako.  

Iako Hajdeger, tvrdi da naspram Kantove transcendentalne filozofije,  koja subjektivnost određuje formalno, kroz apriorno, opštelogičko Ja, čiste logičke ili čiste čulne forme, ili fiktivnu moralnu suštinu, postulate praktičnog uma, sa svojom egzistencijalnom analitikom, hermeneutikom, fenomenologijom, jedino mogućim egzistencijalnim (kopernikanskim) okretom,  samoosmišljavanjem predsuštastvenog konačnog tubivstvovanja,  utemeljuje fundamentalnu  ontologiju bivstvovanja, međutim, čim za tu objektivnu zatečenost, bačenost prostorno-vremenske egzistencije pretpostavlja ceo objektivan  svet, on, zapravo, sve radi suprotno, iz objektivnosti objašnjava samu subjektivnost i „supstancijalnu“ egzistenciju svodi na objektivni prostor–vreme–svet, izvodi iz  prostora–vremena–sveta!

Sa jedne strane, Hajdeger kao nešto najosnovnije tvrdi izvan  supstancijalnog tubivstvovanja ne samo da nema  nikakve istine, nego da nema ničega, nikakvog bića ni samog bivstvovanja,  a sa druge strane za tu–ovde, –kasnije–sada–ranije supstancijalno“ tubivstvovanje, prostorno-vremensko–svetsku egzistenciju pretpostavlja sve što se imalo pretpostaviti, sav prostor, vreme, svet! To jest, ako za te  egzistencijalne  (gotovo sve potrebne) istine, supstancijalno tu, ovde, ranije, sada, kasnije zatečeno, bačeno, zabačeno tubivstvovanje nekritički pretpostavlja prostor–vreme–svet, kakvog onda smisla imaju reči: „Ako ne egzistira tubivstvo, onda nema nikakve istine, onda nema ničega“!?

Kant iz transcendentalne subjektivnosti (na kojoj počiva sam nemački idealizam), utemeljuje svako tu, ovde, kasnije–sada–ranije pojavno bivstvovanje, a Hajdeger supstancijalno  tubivstvovanje postavlja u prostorno-vremensko-svetsko bivstvovanje, i ponovo nekritički vraća objektivnost pre same subjektivnosti! To jest, ako prostorno-vremenske odredbe (tu–ovde, kasnije–sada–ranije) „konkretnog“ tubivstvovanja podrazumevaju celo nekritičko prostorno-vremensko-svetsko bivstvovanje, onda tvrdnja: „Tek egzistencijom tako nečeg kao tubivstvo prisutna je istina“ da se samo iz  tubivstvovanja  shvata, razotkriva samo bivstvovanje, potpuno apsurdna –nema nikakvog smisla!

 Gotovo je neverovatno da Hajdeger ne vidi da sa svojim  egzistencijalnim okretom, „supstancijalnim“  tubivstvovanjem „pre“ svakog bivstvovanja („izvan koga ne postoji ništa“) zapravo (nekritički) pretpostavlja sve! Da ta „najvlastitija“ „konkretna“ „predsuštastvena egzistencija, naspram Kantovog transcendentalne subjektivnosti i njenih opštih nužnih praznih saznajnih formi (čiste čulnosti, čistog razuma, čistog uma), bačena, zabačena u prostorno–vremenski svet,  prekritički pretpostavlja sve. To jest, ako Hajdeger, 150 godina nakon Kantove Kritike čistog uma (transcendentalne subjektivnosti pre  sve  objektivnosti) za „supstancijalnu“ egzistenciju nekritički pretpostavlja prostor–vreme–svet,  šta tu ima dalje da se  razmišlja, filozofira, kada je tu sa suštinskim filozofskim razmišljanjem, preispitivanjem tu završeno već na početku,  pretpostavljeno što sve moglo pretpostaviti, „rečeno“ što se to imalo reći…!

Hajdeger biće vremena objašnjava iz (kvantitativne) konačnosti, a suštinu (kvantitativne) konačnosti iz same smrti, iako je moguće samo obrnuto. Kantovi prostor, vreme, svet nisu po sebi, pa da je čovek u prostoru, vremenu, svetu nego su prostor i vreme subjektivne forme–apriorni opažaji u nama samima,  u čoveku, a svet samo  transcendentna ideja uma za celinu svega iskustva. I transcendentalna sinteza ne dolazi ni do suštine nas samih, ni do suštine sveta. Saznajno-logički sudovi se odnose samo na pojavu nas samih i pojavni svet iskustva a ne na suštinsku egzistenciju nas samih ili stvari po sebi. Sa druge strane, za Kanta su nadprostorno–nadvremensko–nadsaznajni praktično-moralni sudovi suštinski egzistencijali. Samo se sa njima  supstancijalna  egzistencija utemeljuje u samoj sebi, i suštinsku  čistu volju i postulate praktično-moralnog uma postavlja iznad svih pojava sveta i pojava svesti saznajno teorijskog uma. U praktično-moralnom umu čista volja je suštinska forma i sadržina; na delu praktično–moralnog uma svedoči sebe sobom, potvrđuje  potpunu svoju  subjektivnu-objektivno samoizvesnost.

U svakom slučaju, bez najstarije sintetičke praosnove samosvesti, kategorija i čistih formi čulnosti, u saznajno-teorijskom umu nije moguća nikakva saznajno-logička sinteza, bilo koja, kakva  objektivnost.

 Međutim, ni Kant ne vidi da se iz kvalitativne konačnosti čiste volje i jedne slobodne vlastitosti ne samo jedino može utemeljiti odlučnost odluke ili delatnost dela praktično-moralnog uma, nego i svaki kvantitet, relacija,  modalitet, sama razumnost razuma, umnost uma, logičnost logike i istinitost istine saznajnog, teorijskog uma, saznajno-logičke svesti.

 

Subjektivno i objektivno vreme kod Kanta i Hajdegera. Kvalitativna i kvantitativna konačnost. Vremenito i večno.

 

Šta je, uopšte, vremenita subjektivnost?

Da li je više vremenita sama subjektivnost (Hajdeger) ili je više subjektivno samo vreme (Kant)?

Na prvi pogled je mnogo pre vremenita sama subjektivnost, koja je vremenitošću vraćena prvostepenoj vlastitosti, konkretnom sopstvu, pojedinačnom tubivstvovanju. Međutim, samo zato što je prvostepeno subjektivnost utemeljena pre  (naspram) vremena ona pomoću slika, osećaja, želja, pojmova, ideja pamćenjem, sećanjem, zamišljanja može da putuje kroz vreme, prodire kroz vreme. Ni ono prostorno tu, ovde, ni ono vremensko ranije–sada–kasnije, koji, po Hajdegeru, uobličavaju supstancijalno tubivstvovanje ili bilo koje, kakvo prostorno-vremensko bivstvovanje, ne postoje, po Kantu, po sebi, nego se utemeljuju na transcendentalnoj subjektivnosti. Prostor–vreme–svet nisu nešto objektivno u čemu se čovek nalazi, pa da može biti bačen, zabačen (zatečen) u konačni prostor–vreme–svet, nego su  prostor i vreme samo njegova čula, opažaji.

To jest, ako Hajdeger u svojoj vremenskoj metafizici konačnosti sledi  Kantove zaključke,  svakako da ne bi trebalo da podvodi subjekta pod vreme, kao da se radi o spoljašnjem, objektivnom vremenu, odvojenom od subjekta, kome pripada i sam subjekt, već vreme pod subjektivnost, koje je samo njegova forma samoopažanja. Da ne da subjektivizuje, relativizuje, ograničava, uslovljava iz (takvog) „objektivnog“ vremena samog subjekta, sintetički najstariju subjektivnost; nego obratno: iz sintetički starijeg  subjekta subjektivizuje, uslovljava, ograničava, relativizuje samo vreme! I da svaku opažajnu, pojmovnu kvantitativnu konačnost podvodi pod jedinu moguće unutrašnje, kvalitativno bezmerje. Ako supstancijalna egzistencija (tubivstvovanje) stoji pre svakog bivstvovanja, Hajdeger nema prava na bilo kakve  prostorno-vremensko tu–ovde, ranije–sada–kasnije atribute objektivnog sveta (svejedno da li  to metafizička ili fizička određenja), jer ona nužno pretpostavljaju traže neku transcendentalnu formu ili transcendentnu sadržinu;  svakom slučaju nekritički podrazumevaju neko bivstvovanje pre svakog tubivstvovanja (ne uzimaju u obzir Kantovu kritiku).

Prema tome, kada pokušava da svaki mogući odnos čoveka ka sebi, drugima, biću kao biću proglasi za vremenski (povodeći se za Kantom), ukidajući tako svaku razliku na pojavnost i suštinu, egzistencijalnost i  esencijalnost, on to opet čini na štetu neponovljive subjektivnosti (suštine), i na korist pojavnosti (opšteg i nužnog) vremena. Da jednu slobodnu vlastitost (neponovljivu kvalitativnu konačnost) svodi na opštu i nužnu kvantitativnu konačnost, iako bilo koja, kakva opštost i nužnost „objektivnog“ prostora–vremena–sveta podrazumeva supstancijalne pojedinačnosti jedne slobodne vlastitosti.

Zapravo, već Kant, sa  stanovišta pojavnog saznanja, iskustva prilagođava subjekta njegovoj apriornoj formi–opažaju, vremena, iako bi trebalo obrnuto. Baš iz činjenice što vreme nije nešto spoljašnje, objektivno, nego apriorna forma unutrašnjeg čula,  čist samoopažaj, Kant bi trebao maksimalno da subjektivizuje vreme! Da, bez obzira što je vreme apriorna forma, svako ima svoje vreme: čovek uopšte, i pojedinačni čovek poseduje svoje vreme, a ne ono njega. Da baš zato, što je vreme vezano uz subjekta, nešto u njemu samom, subjektivno, a ne nešto objektivno van njega, u čemu se subjekt nalazi, subjekt tu vreme uzme pod svoje, određuje je, opredeljuje, a ne ona njega. Pa shodno tome, da to ne bude njegovo ograničenje (ono bi to bi bilo kada bi  bilo objektivno), nego baš njegovo uzvišenje. Da svojom subjektivnošću baš  ograničava vreme, potpuno ga realativizuje, subjektivizuje, svojom formom uzima pod svoje, unosi sav sadržaj, smisao u njega,  kao i samu spoljašnjost, prostor. Da spoljašnjost nije nikakva objektivna zatečenost, koja se ne može ni na kakav način menjati, već se uobličava iz spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja, čistim formama naše subjektivnosti sagledava kroz  stariju unutrašnjost.

Zapravo, očigledno da Hajdeger, povodeći se za Kantom, neopravdano prilagođava, transcendenciju, čoveka vremenu, iako bi baš, iz činjenice da je vreme njegovo subjektivno čulo, apriorni samoopažaj, trebalo, sasvim obrnuto,  da prilagodi vreme transcendenciji, čoveku. Doduše, to na jedan način čini i sam Kant^[5]. To jest, ako čovek poseduje vreme, stoji ispred vremena, pre vremena, on je očigledno stariji od vremena. Prema tome, ne treba prilagođavati subjektivnost, čoveka vremenu, nego mnogo pre vreme čoveku,  subjektivnosti! Umesto da se, baš iz činjenice što prostor i vreme nisu apsolutne, objektivne stvari van subjekta, subjektivnosti, baš objektivizuje, apsolutizuje subjektivnost, subjekta naspram bilo kakvog objektivnog prostora vremena, on baš naprotiv, još više subjektivizuje, uslovljava, ograničava relativizuje subjekta vremenom! Doduše, kod Kanta to prilagođavanje subjekta vremenitosti ostaje u saznajno-teorijskom pojavnom umu, dok je suštinska subjektivnost supstancijalne volje zadata u praktično-moralnom umu, i njegovim nadvremenskim, nadprostornim postulatima.

Po Hegelu, ako se stvar posmatra iz subjektivnosti, naspram sve objektivnosti (predmeta, materije) kroz njegove forme spoljašnje, unutrašnje čulnosti, prostor i vremena, mora poći od apsolutne subjektivnosti; najviše objektivnosti u njoj, i starijeg unutrašnjeg od spoljašnjeg, ideje od prividnog bića, Boga od prirode,  subjektivnosti od objektivnosti da je sav svet, kao i prostor i vreme stvoren. Po njemu su i vreme, i prostor i sva materijalna priroda, objektivnost, samo ospoljenje Božije apsolutne subjektivnosti.

Upravo sa najstarije sintetičke osnove nadsaznajnog, nadopažajnog subjekta, subjektivnosti relativizovati (ne posmatrati po sebi) svu prostorno–vremensku pojmovno-opažajnu spoljašnjost. A svakako da bi po suštini vraćenoj, kako bi trebalo unutra, po principu vere u apsolutnu subjektivnost to tako trebalo i da bude. Da ne određuje, opredeljuje vreme čoveka nego da obratno; upravo sintetička najstarija subjektivnost, sam čovek, transcendencija poseduje vreme, određuje svako vreme, tim svojim čulnim formama uslovljava svaki  prostorno-vremeniti odnos,  preuzima prostorno, vremensku konačnost kroz suštinsku osnovu svoje nadsaznajne, nadopažajne vlastitosti, unutrašnju, duhovnu beskonačnost.   

 

Komentar: pojavni i suštinski okret

 

Zapravo, suština kopernikanskog okreta čiste subjektivnosti pre svake moguće objektivnosti ne sastoji se u tome  da se  predmeti upravljaju prema našim saznajnim moćima, nego da  saznajno-pojavni, kritički  um  stoji ispod supstancijalne čiste volje i samokritičnog, praktično-moralnog uma! Da naša suština nije praktično-moralna zato što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego zato što je naša prvostepena suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje  je pojavno i ograničeno i mora biti podređeno prvostepenoj praktično-moralnoj suštini! To znači da je Kantov transcendentalni okret saznajno-teorijskog uma  samo pojavni i drugostepen i da u potpunosti pretpostavlja suštinski okret prvostepenog praktično-moralnog uma, nadsaznajne čiste volje i jedne slobodne vlastitosti. Da je suština subjektivnost pre svake objektivnosti, i u osnovi svake objektivnosti izvršava tek u čistoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti.

 

---

[1] Franc Brentano intencionalnošću  sa stanovišta psihologizma unutrašnjom čulnošću uslovljava svako saznanje, mišljenje, svest. Međutim, već je kod Kanta svako saznanje, pored forme praznog pojma upućeno na sadržaje opažanja – razum, logika, kategorije su u svojoj praktičnoj primeni na predmeta iskustva  su „intencionirani“ čulnošću.

[2]  Hajdeger se povodi se za prvim izdanjem Kantove Kritike čistog uma, gde transcendentalna uobrazilja nije samo nešto između razuma i čulnosti, tačnije prvo dejstvo čistog razuma na čistu čulnost, kao u drugom izdanju, nego osnovna moć (stablo) saznanja iz kojeg se račvaju dve osnovne grane razuma i opažaja. On tvrdi da se tek iz transcendentalne sinteze uobrazilje razumeva aprehenzivna sinteza u čistom opažaju i  kognitivna sinteza čistog razuma u pojmu. „Ali iz osobenog 'syintetičkog' karaktera čistog opažaja ne sledi pripadnost čistog opažaja sintezi razuma, nego tumačenje 'sintetičkog ' karaktera pokazuje da je poreklo čistog opažaja u transcendentalnoj uobrazilji. Razrešenje transcendentalne estetike u logici je, međutim, još čudnije kada se pokaže da je specifični predmet transcendentalne logike, čisto mišljenje isto tako ukorenjeno u transcendentalnoj uobrazilji“. (Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Beograd, 1979, str. 97-98).

[3] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd,1979,  str. 167.

[4] Već je pokazano da se suštinski kopernikanski okret kod Kanta izvršava tek u praktičnom umu, da se čast vraća tek supstancijalnoj čistoj volji.

[5] Na prvi pogled se kod Kanta stariji subjekt prilagođava svojim formama prostora-vremena, međutim, ako je  celokupna saznajna konstitucija spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta jedinstvom praznih formi čistog: uma, razuma, čula i slepog sadržaja samo pojavna, a  suštinska subjektivnost razotkriva tek u praktično–moralnom umu i njegovim postulatima, gde se sav pojavni prostor–vreme–svet saznajno-teorijskog uma podređuje suštinskoj čistoj volji i njenim postulatima, očigledno da se da se suštinski kopernikanski okret kod njega izvršava praktično-moralnom umu. „Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bih dobio mesta za veru.“ (Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  Predgovor drugom izdanju, str. 17).