Шелингов Бог као господар бића
Аутор: Томислав Новаковић
Ако је Бог господар сваког бића и самог бивствовања, он је, по Шелингу, много пре апсолутна могућност, него савршено, вечно биће, стварност… Само као надбивствен, надсветски он creacio ex nihilo – ствара биће или свет... Ипак, ако је Бог пре бића и света, он је и пре те релације суштинског господарења. Никаква другост фиктивне материје, „пуког“ бивствовања не може бити у Богу, стајати наспрам Бога, него је другост сваког могућег–стварног–нужног света или бивствовања могућа само по једном надбивствујућем, надсветском Богу.
У својој позној филозофији Шелинг тврди да се свако А одређује неко Б, свако једно неко друго...
Па када се каже: Бог јесте, са том копулом је, јесте Бог се одређује према некој другости, тек по релацији са бићем или светом.
Зато је за Шелинга бит Бога оно апсолутно А које може (стварањем) бити Б.
Да „Бог сама себе поставља тек као онај који може бити Б.“[1]
Свакако, он додаје, самим тим што је у његовој вољи да буде Б, он може хтети и да не буде Б, те се никако не може са њим изједначити.
Зато тврди: „Уколико је он битно онај који Б само може бити, утолико он, дакле, није Б“[2] и том Божијом моћи стварања дистанцира од Спинозиног Deus sive Natura.
Бог је Бог зато што господари узимањем или давањем бића, ствара свет, господари светом (Апослутно А које може бити Б, створити Б), а не изједначује с светом (то апсолутно А се не може изједначити са Б).
И како се само по апсолутној вољи и стварајућој слободи Бог не изједначује са светом (апослутно А не може изједначити са Б, стварајуће А опписати из створеног Б, потврђивати из створеног Б), Шелинг по принципима свог филозофског емпиризма закључује да ми имамо само потенције у Богу а не Бога самог.[3]
То јест, ако је Бог господар сваког бића и самог бивствовања, бесконачна могућност сваке светскости света и стварности сваке ствари, он би се, по Шелингу, много пре требало поимати као апсолутна потенција (надсветскоз, извансветскост), него као вечно биће или вечна стварност
Не само да се Бог не може изједначавати са било каквим створеним бићем, било каквом светскошћу створеног света, него чак ни са вечним бићем и вечним светом!
Ако је суштина стварања (бићевитости бића и светскости света) да надбивствено А по својој апсолутној вољи и стварајућој слободи даје суштинску другост, Б, да може поставити или уклонити неко Б, онда је та апсолутна потентност сваке светскости света и сваке стварности ствари, та суштинска релација господарења, давања и уклањања сваког бића и самог бивствовања, светскости сваког света, стварности сваке ствари, сама суштина Бога.
То јест, то слободно давање и узимање биће, и самог бивствовања, та суштинска релација господарења (бићем или светом), као да показује некакву „зависност“ Бога од бића (или света)![4]
Међутим, није суштина да се Бог сагледава из створеног бића из појавног света, стварање схвата као слободно самоограничење Божије бесконачне потенције, свемоћи, свемогућности, него да се надбивствени, надсветски Бог никако не може схватити, сагледавати из бића из света.
Све разумско, умско везано је уз чулни садржај а cretio ex nihilo је начулно, надбивствено и зато свакако надразумско, надасазнајно, надлогично. Једино када би се могла изрећи надбивственост, надсветскост, могао би се изрећи Бог пре (изнад) бића или света, који поставља или укида биће или свет.
Само зато што Бог јесте пре (изнад ) бића или света (надбивствен или надсветски), може creacio ex nihilo створити биће или свет, иначе шта би друго била божанственост Бога.
Ако Бог суштински господари бићем (узимањем и давањем бића или света) он никако не може изједначити са бићем или светом, бити биће или свет, уопште схватати из бића и света као неко почетно А које може бити Б.
Тако се брише разлика између стварајућег и створеног, и слично апсолутној форми зависној од садржаја и апсолутном садржају зависном од форме (као у Шелингово раном Систему трансценденталног идеализма) остаје и даље у Спинозином Deus sive Natura.
Заправо, Шелинг никако не може Бога свести на апсолутну потенција узимања и давања бића или света или супстанцијалног господарења бићем или светом.
Самим тим што А може и не бити Б, та релација суштинског господарења бићем или светом, или апсолутно потентно А које може бити суштинска другост, Б не може бити никаква „зависност“ надбивственог А од створеног Б, нити сама суштина Бога, већ његова надбивственост, надсветскост.
Ако Бог ствара биће и свет, онда он на један начин надбивствено, надсветски постоји не само пре бића и света него и (пре) изван те релације суштинског господарења бићем или светом– искључује сваку зависност од бића и света.
Шелинг покушава филозофски да појми учење о Светом Тројству; да схвати како један надбивствени Бог, условно узет као А, поставља суштинску другост, Б, уопште ствара биће или свет. И тврди да Бог, као господар битка, поставља прво ограничен, па неограничен битак, који се на крају поново враћа Богу као ограничен...
Међутим такво изражавање носи многе противуречности. Ако је Бог господар сваког бића и самог бивствовања, онда је он господар и сваке истоветности и разлике (границе и неограничености), па према томе, то Бог не може бити неко прапочетно А које даје неко Б, као почетна једност која прво даје просту или суштинску другост, него апсолутна воља и ex nihilo стварајућа слобода са сваке стране краја даје прво и друго и свако даље следеће, сваки могући почетни, завршни низ, све – (цео) свет.
То што Бог ствара, или уклања нешто различито од себе или тачније све, никако не даје Шелингу за право да то друго нешто, или тачније све означи као у азбучном низу после првостепеног А као неко Б.[5]
Стварање се не може никако схватати као нека суштинска другост Б, која стоји у низу после прапочетног А, као у низу природних бројева или азбуке, него је из надпочетног једног дато стварањем не само суштинско друго, треће… (Б, В, Г, Д)..., или са сваке стране краја сваки (могући) низ, него и само почетно један или А!
Поред тога, ако је Б суштински другачије од почетног А, онда никако не може бити у истом низу са А.
Бог није никакво прапочетно прво А или један као у неком низу азбуке или бројева, после којег следи суштинско друго два, или Б, него надпочетно један за свако прво и друго, треће, сто, хиљаду треће.. са сваке стране, краја све могуће све – читав свет.
Никаква почетна другост не може постојати наспрам Бога (фиктивне материје, „чистог битка“, „пуког бивствовање“) него је другост свега могућег–стварног–нужног бивствовања или света могућа само по једином надбивствујућем, надсветском Богу.
Коментар о Мајстор Екхарту
Мајстор Екхарт једини примећује да су Бог и биће противуречне ствари; и када Бог каже: „Ја сам онај што јест“, то истог трена значи да је не само свака логика и каузалност испод воље Божије, него и свако биће и само бивствовање, сваки свет!
Чим се остаје у бићу и светскости света, не остаје се у Богу и пре сваког света, створеног бића, или логике створене ствари, бића у једино могућој квалитативној, позитивној узрочности апсолутне воље и стварајуће слободе. Зато се у души мора доживети ништавило пре створеног света, творевине, напустити свако биће и вратити вером до прапочетног creacio eх nihilo да би се родило духом оно Божије у човеку.
Зато Мајстор Екхарт каже “Бог... има повластицу да је чист од сваког Бића, и на основу тога..., може бити његов узрок... Богу треба одузети свако биће да би био узрок сваког бића... Према томе Бог је нешто више од Бића.“[6]
Између човека и Бога не може бити ништа. Или може бити само ништа. Ништа крије Бога. Надумни заклон, покривалиште Бога пре свега света је ништа. “Који изабра таму за покривалиште своје.“ Па затим највиша бића у престолу Божијем.
[1]Friedrich Wilhelm Joseph Scelling, Мinhenska propedeutika, Prikaz filozofskog empirizma, Demetra, Zagreb, 1993, стр. 208.
[2] Исто, стр. 207.
[3] Заправо, много би пре требало рећи потенције Бога, него потенције у Богу.
[4] Слична поставка постоји у Мајстор Екхартовом схватању љубави између Бога и људске душе.
[5] Заправо, А и Б не значе ништа без живог говора, језика као и један и два без рачуна. Чак и сама једнакост А=А или А=Б, мора претпоставити старије Ја=Ја.[5]
[6] Етјен Жислон, Филозофија у средњем веку, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1977. стр 580
О Новаковић Томиславу
Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.
Филозофија дана
Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!
Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.
Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински објашњава!
Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.
Томислав Новаковић