Томислав Новаковић филозоф

Недеља | 19. Мај 2019.

Tomislav Novakovic

Природна и друштвена наука

Аутор: Томислав Новаковић

Иако на први поглед изгледа да се само из једноставних разлика неживог може објаснити сложено живо, а тачно  је сасвим супротно: без без сложених (чулних, разумских, умских, вољних) супстанцијалних разлика живог не само да није могуће разликовање једноставног, неживог, него без човека (живог света) нема смисла разлика милионске температуре унутар звезде од апсолутне нуле празног простора, или било које једне од друге ствари, него и било чега од ничег!

Природна и друштвена наука

Основа нашег владајућег категоријалног апарата може бити квалитативна и квантитативна.

Квалитативна основа (скоро сва филозофија и уметност) све могуће квалитете, квантитете, релације и модалитете своди на апсолутни квалитет и начин постојања: Бога, Духа, идеје, праелемента, супстанције, монаде....

Природна наука претпоставља апсолутан квантитет или релацију за највећу збирну количину топлоте-притиска првобитне хипер-хиперзгуснуте тачке у сингуларитету бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког облика енергије макрофизике, или најмање кванте дејства за неодређене честице микрофизике, а тек након првобитног Big-Bang-a, све квантитете или квалитете простора-времена материје-енергије, све могуће-стварне-нужне релације, начине постојања микро-макрофизике. 

 Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа; као стварајуће знање у сваком свом најмањeм, највећeм делу, по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.

Природна наука, нпр. слободно, живо своди на случајност општег и нужног неживог.

Међутим, када се било шта објашњава „случајношћу“, то је исто као и да се не објашњава.

Заправо свемогућност живог много пре тражи слободу и неодређеност него општост и нужност!

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не могло постојати од почетка?

Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка.

На први поглед изгледа да се само из првостепених једноставних разлика неживог може објаснити сложено живо, међутим, тачно је обрнуто: без сложених (чулних, разумских, умских, вољних) разлика живог, није могуће разликовање једноставног, неживог!

Не само да све те разлике ватре, воде, ваздуха, земље, топлог и хладног, тврдог и меког, пуног и празног, сувог и влажног, светлог и мрачног, тешког и лаког... свих честица у атому, атома у молекулу у микросвету, или енергија, супстанци, тела у макросвету једино имају смисла из сложеног живог, него је једино из те старије основе то разврставање и могуће!

Без стварајуће моћи унутар живе ствари стално различите, другачије, наспрам непроменљивог и истог не само да се не може објаснити живо, него ни неживо; утемељити било које, какво нешто наспрам ништа, биће, бивствовање наспрам небића, небивствовања!

Кад не би имало човека (живог света) не само да не би имала смисла разлика милионске температуре унутар звезде од апсолутне нуле празног простора, или било које једне од друге ствари, него и било чега од ничег!

За спрегнуте честице теорије симетрије микрофизике више не важе (као за чврста тела) општи и нужни закони, јер је то стварајућа слобода пре простора–времена–материје–енергије макрофизике!

Када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије физике, не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике, него се сa сингуларитетом пре простора, времена, сваког облика материје, eнергије астрофизике, или случајношћу неодређеношћу квантне физике скаче, у надматематичку creatio ex nihilo стварајућу слободу старије метафизике!

 

АПОРИЈЕ ЕВОЛУЦИОНИЗМА

 

Ако је "хиперморално", "хиперсоцијално" начело "сви за једног, један за све" присутно већ у јединству честица у атому, или атома у сваком молекулу неживог, а камоли у органским молекулима или вези органела у ћелији, ћелија у органу, органа у организму сваке јединке, врсте живог, "себични ген "борбе за опстанак који селектује најјаче јединке, врсте не може се никако апсолутизовати као једна фундаментална теорија.

Суштинско питање је много пре: како и зашто се огроман број сличних и различитих органских молекула, органела састављају у ћелије, ћелије у подоргане, органи у чула и удове тела и са стотине и хиљаде различитих функција у  организам свакe јединке или врсте!?

 

СЕМЕ И ПЛОД

 

За Платона је вечни духовни свет савршених идеје старији од сваке њихове копије.

За Аристотела Божија сврха, обличје вечног духовног живота, савршеног бића утемељује сваки природан живот, коначно биће.

И као што је Божија духовна стварност нужност, а материја само могућност, тако је зрела јединка (готов плод) старија од свог семена.

Зато каже: „Пре семена постоји човек који не произилази од семена, него други, од кога проистиче семе“.

Међутим, Аристотел се не пита: Откуд тај први човек (као у књизи Постања Адам и Ева), пре свог семена?

Када се  пита: шта је старије, кокошка или јаје, заборавља се певац!

Не само да су певац и кокошка нужни за плод и старији од свог семена него уопште није логички нужно да се јајета излеже кокошка, него, теоријски, увек може бити певац!

Природна наука у објашњењу микро-макро света унапред искључује стварајући дух и све своди на "мајку природу."

Међутим, чим постоји "мајка природа" не само да мора постојати "отац природа", него и "отац природе", од кога иде сва творевина, жива бића, њихова семена, живот.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Човек је добар из своје слободне воље, што воли добро, хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи.

 

Томислав Новаковић

Видео дана